Gavrilo Princip (1894—1918)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Gavrilo Princip (1894—1918)
Stranice: [1] 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gavrilo Princip (1894—1918)  (Pročitano 38301 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Februar 09, 2011, 09:16:37 pm »

*

GAVRILO PRINCIP
(Obljaj, 13.07.1894 — Terezijenštat, 28.04.1918.)


   Gavrilo Princip u zatvoru


Gavrilo Princip je rođen 13. jula 1894. u Obljaju, kod Bosanskog Grahova a umro je 28. aprila 1918. u češkom zatvoru Terezijenštat. Kao član tajne organizacije Mlada Bosna, izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28. juna 1914.

ATENTAT NA FRANCA FERDINANDA

Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na čelu vojnih snaga koje su vršile manevre u okolini grada. Srpsko stanovništvo grada je njegovo pojavljivanje na čelu vojske doživljavalo kao provokativno, budući da se sve to odigravalo na Vidovdan.

Austro-Ugarske vlasti su u toku istrage došli do saznanja da je oružje korišćeno u atentatu doneseno iz Srbije. Iako sa ovim incidentom nisu bile povezane zvanične vlasti Kraljevine Srbije već određeni ljudi na visokim položajima (pripadnici organizacije "Ujedinjenje ili smrt" ili "Crna ruka" Austro-Ugarske vlasti su iskoristile novonastalu situaciju da upute ultimatum Srbiji. Srpske vlasti su odgovorile pozitivno na sve tačke ultimatuma, osim na jednu koja je zahtevala upućivanje austrougarskih istražnih organa unutar teritorija Kraljevine Srbije. Ovo su vlasti Austro-Ugarske iskoristile da objave Srbiji rat, koji je ubrzo eskalirao u Prvi svetski rat.

Po prvobitnom planu atentata, izvršilaca je bilo šest. Od tih šest četiri nije uradilo ništa prilikom prvog prolaska carske kolone prilikom koje je Nedeljko Čabrinović bombom promašio automobil u kome se nalazio Ferdinand, ali je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka. Prilikom povratka kolone Gavrilo Princip je uspešno izvršio atentat. Na suđenju je ustanovljeno da atentatori nisu imali nameru da ubiju Sofiju Hotek. Oružje koje je Princip koristio bio je belgijski Fabrique Nationale M 1910 poluautomatski pištolj, kalibra 7.65x17mm (.32 ACP) i navodno ga je pripadnicima Mlade Bosne uručio sam Dragutin Dimitrijević Apis.

PRESUDA I KAZNA

U vreme kad se dogodio atentat, Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen mučenjima.

OSTAVŠTINA

Grob Gavrila Principa se danas nalazi u kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Auto, Gavrilov pištolj i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojnoistorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918., malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života bio je zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko 40 kilograma.
Wikipedia


Mihajlo Pušara (1886—1915) zaboravljeni istinski srpski mučenik, član "Mlade Bosne", jedna od ključnih ličnosti događaja u Sarajevu 28. juna 1914. godine...

Princip o sebi: dva manuskripta Gavrila Principa
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 09, 2011, 09:38:53 pm »

**

GAVRILO PRINCIP


Al' tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija.


Njegoš


Principi, koji su vodili poreklo iz plemena Jovičića, došli su krajem XVIII veka iz kamenitog crnogorskog Grahova. Najpre su se naselili u dalmatinskom Polaču, ispod Dinare, nad rekom Cetinom, zatim su se preselili u Bosansko Grahovo, u naselje Obljaj, nedaleko od tromeđe Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Porodična zadruga Principa živela je u naselju Gornji Obljaj — naselju sela Obljaj, koje je pretežno katoličko u severnom delu Grahova polja. Ovi zemljoradnici i stočari bili su kmetovi bega Sijerčića. Sem goga, bili su u jedinicama pograničnih straža kao martolozi (pomoćna služba), čiji su komandanti bili bosanski muslimani. Često su u zasedama sačekivali mletačke i austrijske čete. Po ovoj svojoj naročitoj službi dobili su nadimak "Čeke". Todor, Gavrilov praded, bio je stasit, krupan i snažan čovek, preke naravi i uvek naoružan. U raskošnom odelu toga kraja, s tokama od srebra na prsima, s kapom iskićenom paunovim perjem i srebrnim ilikama1, a s malom puškom i velikim nožem za pojasom, jahao je uvek bela konja i putovao trgovačkim poslom po Dalmaciji i Italiji. Zbog svega toga neobična stasa, odela, straha koji su osećali pred njim, nazvali su ga turski begovi "Principal" (knez, dužd), pa su po njemu i sve ostale "Čeke" dobile svoje prezime Princip.

Gavrilov otac se kasno oženio. Bio se zaljubio u katolikinju iz porodice Šarić, ali je tu ljubav prekinuo otac Jovo, ne dozvolivši mu da se viđa sa devojkom druge vere. Posle očeve smrti, Petar se 1889. oženio Marijom, zvanom Nana, iz bogate porodice Mimić, iz obližnjeg sela Mali Obljaj. Nana je bila snažna, energična, umešna žena i u muškim poslovima. Veoma je lepo pevala i bila suprotnost mužu Petru, koji je bio malena rasta, mršav, crvena preplanula lica.

Petar i Nana imali su devetoro dece, pet sinova i četiri kćeri. Gavrilo je rođen 13. jula 1894, kao drugi sin. Novorođenče je bilo slabo, pa su požurili sa znamenjem. Nana je želela da se dete zove Špiro, po njenom umrlom bratu, ali je prota Ilija Bilbija, inače istaknuti ustanički vođa iz 1875, odredio da se dete zove Gavrilo, jer je rođeno na dan Svegog Gavrila. (Posle Sarajevskog atentata jedan francuski list je pokušao da simbolički tumači Gavrilovo ime i irezime. "Vesnik novih ideja" — glasilo je tumačenje, jer po Arhangelu Gavrilu, kako to kaže Biblija, Gavrilo znači vesnik. A Princip je — načelo). Deset dana kasnije dete je kršteno. Ovde je interesantan jedan detalj. Naime, pop Miloš Bilbija, koji je zamenjivao protu Iliju, upisao je u Domovnik kao dan rođenja 13. jun, a u Matičnu knjigu rođenih 13. jul. Na suđenju Gavrilu Principu, ova greška seoskog sveštenika mogla je imati uticaja na kaznu, jer da je Gavrilo na dan atentata imao dvadeset godina bio bi osuđen na smrt. O ovome je na sudskoj raspravi vođena ozbiljna polemika.

"Prohodao je vrlo rano, u devetom mesecu i još kao vrlo mali bio je mnogo živ i lak. Kao malo dete retko se igrao sa svojim drugovima parnjacima; više je voleo da čuva telad i da posmatra kako težaci u polju rade, kako kopaju, kose, žanju. I pre nego će poći u osnovnu školu, pre svoje sedme godine, idući za stokom, zamišljao se kao đak, pa bi uzimao torbicu na leđa i nosio u njoj stare knjige i pisma. U igri sa decom bivao je vrlo prek, pa bi udario i jačeg od sebe, a naročito ako je video da mu čini krivo ili da ga snažniji potcenjuje..." (Božidar Tomić: "Nova Evropa" Zagreb, 26. X 1939)

Gavrilo je ličio na majku, imao njenu kovrdžavu kosu, plave oči, isturenu bradu i boju njenog glasa. Majka je za Gavrila govorila da je bio miran dečak, ali je svaki udarac dvostruko uzvraćao. Mnogo je čitao i bio vrlo ćutljiv. O svom detinjstvu Princip je napisao dr Papenhajmu: "Uvjek sam bio tiho, sentimentalno dijete, uvjek ozbiljan, s knjigama i slikama".

Gavrilov biograf i drug iz rane mladosti, Drago Ljubibratić se seća Principa kao dečaka duga lica, kovrdžave kose, visoka naborana čela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. Čitavom svojom pojavom zračio je energijom i odlučnošću, a njegove svetloplave oči ublažavale su oštrinu njegovog lica. Na prvi pogled delovao je kao povučen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao ciničan i grub. Bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilično ambiciozan i pomalo hvalisav. Ljubibratić zatim navodi: Rado je zbijao šale i znao biti duhovit, pa i opsjenar. U srcu dobar i požrtvovan drug. Po spoljašnjosti uredan i dobro odjeven. (Ljubibratić: Princip, strana 42—43).

Dok je Gavrilov otac bio veoma pobožan, to se za majku ne može reći. Za nju je religija imala samo tradicionalno značenje. Gavrilo je bio pod njenim uticajem. Zato je na suđenju dr Papenhajmu odgovorio da čak ni kao dete nije bio naročito religiozan.

Gavrilo je osnovnu školu završio, sa izvesnim prekidima zbog bolesti, u Bosanskom Grahovu. Za odličan uspeh u četvrtom razredu dobio je od učitelja Paje Obradovića kao nagradu zbirku junačkih narodnih pesama, koje je čitao na poselima.

U trinaestoj godini Gavrilo je napustio rodno selo i na poziv brata Jova stigao u Hadžiće a zatim u Sarajevo, na dalje školovanje. Naime, Jovo i otac Petar hteli su da upišu Gavrila u Sarajevu u kadetsku školu, gde je sve besplatno, i da postane oficir. Međutim, trgovac Jova Pešuta, koji je poznavao porodicu Princip, nije se slagao da Gavrilo postane habzburški oficir. On je obećao pomoć da se Gavrilo upiše u trgovačku školu. Slučajni susret sa Jovom Pešutom odredio je dalju Gavrilovu sudbinu. Kad se Gavrilo upisao u trgovačku školu, avgusta 1907, Jovo je pošao po gradu da nađe sobu za dečaka. Slučaj je hteo da sobu nađe kod udovice Stoje Ilić, majke učitelja Danila Ilića, jednog od vodećih ljudi "Mlade Bosne".  Majka Stoja je svesrdno prihvatila Gavrila a Danilo mu je postao najbolji prijatelj. Prve godine u nižoj trgovačkoj školi Gavrilu nisu donosile mnogo radosti iako je bio dobar đak i dosta čitao. Zbog nemaštine morao se vratiti u Hadžiće kod brata Jova i odatle vozom putovati svakog dana.

Zna se da je Gavrilo Princip bio nezadovoljan svojim pohađanjem trgovačke škole u Sarajevu. Sem toga, on je znao da se među njegovim drugovima smatralo da biti trgovac, zelenaš, znači baviti se najnižom profesijom. Zbog toga je polagao dopunske ispite i upisao četvrti razred gimnazije u Tuzli. Ostalo je zabeleženo: kad je prvo jutro došao u novu školu, nosio je pod pazuhom Cezara.

Ugledni član Srspske akademije nauka, profesor Milan Budimir, jednom prilikom je rekao: "Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlađivao gradivo, iako nikad dotle nije imao prilike da išta nauči iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoće i bistrine, toliko i zbog toga što je umeo da iskaže svoje poštovanje prema starijima".

U Tuzli je bio strastveni igrač bilijara. Njegov drug Jovanović zapisao je da se u toj igri toliko zanosio da je u raspravama, često udarao štapom po glavi. Posle toga bi se odmah izvinio. Kako nije voleo da ide u crkvu, još u Sarajevu imao je sukob sa veroučiteljem. Zbog velikog broja izostanaka pretila je opasnost da bude isključen iz tuzlanske gimnazije, pa je zatražio da bude premešten u sarajevsku, gde je stigao krajem 1910. godine. U proleće 1912. samovoljno je napustio Sarajevo, došao u Beograd i tamo nastavio školovanje. Pokušao je da polaže peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, ali nije uspeo. Pri prelazu u Srbiju, poljubio je srpsku zemlju. U Beogradu je otišao na politički miting i do mile volje vikao "Dole Austrija!" Tu je sreo Mustafu Golubića, koji mu je obećao da će ga upoznagi sa literatima i četnicima.

To je doba kada se u Srbiji vršila mobilizacija pred Prvi balkanski rat. Mladobosanci su u grupama dolazili u Srbiju kao dobrovoljci. Gavrilo Princip je pokušao da se prijavi u odred komita majora Vojina Tankosića i jednog od vodećih članova organizacije "Ujedinjenje ili smrt". Pošto nije bio primljen u komite u Beogradu, sa prijateljima je otišao u Prokuplje, gde je bio štab Tankosića. Kad je ugledao Principa, Tankosić je samo odmahnuo rukom i rekao da je isuviše slab. I dok su njegovi drugovi u Tankosićevim komitama marširali Kosovom kao osvetnici, Princip je provodio dane u Hadžićima trpeći kritike od brata i snahe što nije položio peti razred gimnazije, što samo čita a ne pomaže dovoljno bratu u poslovima. Najzad je ubedio brata da ga opet pusti u Beograd, gde je u leto 1913. položio peti i šesti razred gimnazije. To je bio kraj njegovog školovanja, iako je na suđenju u Sarajevu izjavio da je položio svih osam razreda.

Princip nije pio niti pušio. Bio je strastven čitač. Za vreme suđenja, jedan od svedoka tvrdio je da je Gavrilo voleo da se hvali kako niko ne poznaje književnost bolje od njega i da je on najbolji na tom polju. U zatvoru se žalio advokatu da mu je najteže što nema šta da čita, jer su mu knjige značile sve.

Sa beogradskom omladinom Princip se nije mnogo družio. U istrazi je rekao da je prijatelje imao među bosanskim đacima sa kojima je stanovao. Sastajao se sa omladincima iz Bosne i Hercegovine, koji su učili školu u Beogradu i onima koji su kao dobrovoljci bili u komitama za vreme balkanskih ratova, u kafanama "Zlatna moruna" i "Žirov venac" na Zelenom vencu, nedaleko od njegovog stana. Među komitama je imao dva dobra prijatelja: Đulagu Bukovca i Đuru Šarca. Njih u Beogradu nije interesovala svakodnevna politika niti su znali koja je partija na vlasti. Posle balkanskih ratova više su voleli i cenili generale koji su stekli ime u ratovima, od državnika i političara.

Iz Principovih gimnazijskih tekstova može se zaključiti da je bio neobično osećajan dečak, prijemčiv za sve što se oko njega dešava. Saosećao je sa patnjama ljudi oko sebe kao da su njegove sopstvene. U tom pogledu imao je veliku sličnost sa Gaćinovićem, glavnim ideologom "Mlade Bosne".

Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta među južnoslovenskom omladinom u granicama Austro-Ugarske (Hrvatskoj, Dalmaciji, Sloveniji) ali i u Srbiji i Crnoj Gori, pa čak i među iseljenicima u Americi. Uzroci njegova nastanka isto su tako raznovrsni kao i uticaji pod kojima se razvijao i ideje koje je zastupao. Mada ovaj omladinski pokret nema izgrađen program, jedinstvenu ideologiju i organizaciju, ipak su kod njega uobličeni pogledi na osnovne promene svoga vremena. On je protiv nacionalne isključivosti i šovinizma, široko južnoslovenski. U borbi protiv verskog fanatizma i kulturne zaostalosti, ovaj pokret je bio napredan, antiklerikalan, socijalno-politički progresivan, a prema Austro-Ugarskoj nepomirljiv, revolucionaran; propovedao je njeno uništenje i stvaranje zajedničke države Južnih Slovena. "Mladu Bosnu" su mahom sačinjavali đaci i studenti poreklom sa sela.

Mladobosanci su se uzdigli iznad religijskih i nacionalističkih sukoba koji su besneli među stanovništvom Bosne i Hercegovine i u tome je njihov veliki doprinos borbi Južnih Slovena za nacionalno oslobođenje. U kratkom periodu svoje političke aktivnosti oni su se odlučno opredelili za saradnju Srba, Hrvata i muslimana i federalno uređenje u budućoj zajedničkoj državi, pošto se Austro-Ugarska uništi revolucionarnim putem. Zbog svog opredeljenja i tolerantnog osnosa, u redovima mladobosanaca našli su se pripadnici Srba, Hrvata i muslimana, iako su Srbi bili u većini (oni su tada predstavljali većinu stanovništva u Bosni i Hercegovini.

Princip i njegovi drugovi težili su ka moralnosti jednostavnoga života i verovali u ideju uzajamne pomoći. Među njima, po pravilu, vladala je apstinencija od fizičke ljubavi i upotrebe alkohola. Propovedali su emancipaciju i ravnopravnost žena. Posvećivali su veliku pažnju etici i drugim oblastima duhovnog i intelekgualnog života. Bili su u literaturi protiv akademizma a za moderne pravce u književnosti. Neki od njih imali su izraziti smisao za književnost (Žerajić, Ilić, Gaćinović, Jevtić, Mitrinović, Slijepčević, Vidaković, Pušara a pogotovu blizak im Ivo Andrić). Jovan Skerlić, ubeđeni Jugosloven, do kraja života ostao je jedan od idola mladobosanaca. Voleli su ga i mnogo poštovali i išli su na njegova predavanja kad god su mogli. U to vreme Skerlić je sarađivao u mladobosanskom listu "Zora" koji je izlazio u Beču. Habzburške vlasti su zabranile sva njegova dela, uključujući i njegovu Istoriju srpske lirike. Princip, Ćulaga, Bukovac i Vladeta Bilbija nosili su venac na njegovom pogrebu, 16. maja 1914, samo nekoliko dana pre nego nego će Princip krenuti put Sarajeva.  

Svedočenje profesora Miloša Đurića, učesnika omladinskog pokreta pre Prvog svetskog rata, lepo karakteriše "Mladu Bosnu" i njenu književnost: "Pisci Mlade Bosne svoju političku i književnu energiju izražavali su (u političkim i književnim časopisima) s odlučnošću i čvrstim uverenjem, držeći se načela da je čovek, pogotovu stvaralac, tek onda ispunio smisao svoga života i zaslužio časno ime kad je sebi osigurao mesto u nebeskom, u duhovno-historijskom životu čovečanstva".  

U Bosni je ovaj pokret imao svojih osobenosti koje su proisticale iz njenih društveno-istorijskih uslova. Ovde su se osećali uticaji svih južnoslovenskih naroda i događaja koji su se zbivali: kulturne akcije, demonstracije, atentati u monarhiji. Tako se mogu objasniti i veze bosansko-hercegovačkih omladinaca sa Narodnom odbranom i revolucionariim oficirskim kadrovima oko "Crne ruke" u Srbiji. Revolucionisanju školske omladine doprinosi i veliki radnički štrajk 1906, buna seljaka radi rešavanja agrarnog pitanja 1910, borba protiv vojne uprave i policijske stege.

"U vreme o kojem govorimo Austro-Ugarska je bila moćna kapitalistička evropska sila s jakom vojskom i dobro organizovanom upravom. Mi smo bili mali, razjedinjeni, s nerazvijenom, malograđanskom sredinom. Tada se nije moglo ni govoriti o nekoj dobro organizovanoj borbi masa protiv osvajača. Zato je razumljivo što je revolucionisana omladina morala pribegavati individualnoj akciji atentatima. Jer akcije ove vrste javljaju se u takvim zastalim građanskim sredinama, protiv dobro organizovane državne vlasti; a kod nas je to bilo pojačano sklonošću našeg čoveka ovakvoj vrsti borbe i očuvanoj tradiciji: Kosovo — Miloš Obilić" — kaže akademik dr Vasa Čubrilović.

Veselin Masleša u svom delu "Mlada Bosna" ukazuje da su omladinci morali tražiti svoj put jer se nisu mogli osloniti na građansku čaršiju i njene partije koje su često zastupale kompromisnu politiku. Omladinci su bili nepoverljivi i prema razjedinjenom i zaostalom seljaštvu, čijom su se neprosvećenošću koristili neprijatelji. Pripadnicima "Mlade Bosne" bile su bliske neke socijalističke ideje, koje je u pokret unosio glavni tvorac i inspirator "Mlade Bosne", Vladimir Gaćinović. U njemu su Princip, Ilić, Mehmedbašić i većina njegovih drugova gledali ideal i vođu. 1912. Gaćinović je odbio da služi vojni rok u austrougarskoj vojsci. Otišao je u Švajcarsku a vezu sa Bosnom i Hercegovinom je održavao preko učitelja Danila Ilića iz Sarajeva. Umro je 1917. pod tada nerazjašnjenim okolnostima (misli se da je otrovan).

"Jedno su znali — s kim ne mogu, i to su jasno i glasno govorili. Nisu mogli i nisu hteli sa onima koji su se odvojili od naroda, kojemu se, na žalost, ni sami nisu umeli približiti, iako nisu bežali od njega. Mislili su da rade za njega, makar i bez njega i to je bilo najglavnije pitanje na koje nisu umeli naći odgovora" (Masleša).

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. dozvoljeno je Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu. Kada su njene trupe 29. jula 1878. na nekoliko mesta počele da prelaze granicu, katolici su ih dočekali kao spasioce, Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloženje a muslimani su bili u stanju pobune. Hadži Loja, imam u Sarajevu, digao je bunu. Austro-ugarskom generalu Filipoviću trebalo je skoro tri meseca da uz velike gubitke sprovede okupaciju. Jovo Princip, ded Gavrilov, zajedno sa sinovima, predao je oružje novoj vlasti. Zatim su ponovo počeli da grade kuću u Gornjem Obljaju, jer im je bila spaljena za vreme ustanka. U zimu 1881. godine, u nedeljno popodne, ubijen je Jovo Princip, starešina zadruge dok je lovio divlje guske i patke u močvarama Crnog luga, blizu svoje kuće. Neki hroničari (B. Tomić, D. Jevđević) zabeležili su da je porodica Princip verovala da je deda Jovu namerno ubio austrijski predstojnik, šef lokalne uprave iz Grahova. Načela otpora, zaštite, osvete i žrtvovanja imaju svoje korene i u porodičnoj tradiciji porodice Princip. Pojam ubistva tiranina još je živeo u junačkim narodnim pesmama i u vreme mladosti Gavrila Principa. Istina, Gavrilo Princip na suđenju nije pomenuo ubistvo svoga deda kao jedan od motiva osvete.

Ideje o atentatima javljaju se po Bosni pre 1914. godine, naročito posle aneksije, 1908. godine. Student Bogdan Žerajić puca u Sarajevu 8. maja 1910. na generala Vorešanina, vojnog guvernera u Bosni i Hercegovini. U Zagrebu, 2. juna 1912. puca student Luka Jukić na kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, da bi atentat ponovio 31. oktobra iste godine i Planinščak. 18. avgusta 1913. u Zagrebu student Stjepan Dojčić ranjava bana Škerleca, da bi to uzalud pokušao 20. maja 1914. i Jakov Šefer.

Nakon Jukićevog atentata Ivo Andrić je u svome dnevniku zapisao: "Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo da se zatežu konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv.... Neka žive oni koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke. Neka žive oni koji povučeni, ćutljivi u mračnim sobama, spremaju buru..." A August Cesarec piše: "Digli smo se na noge mi mladi borci za slobodu, digosmo se na naše tlačitelje da ih uvjerimo kako nisu uspjeli niti će uspjeti svojim okupatorskim eksperimentima..."

Vidovdanski atentat bio je šesti po redu u tom relativno kratkom vremenu. U međuvremenu, balkanski ratovi 1912—1913. povećavaju zategnutost između Srbije i Austro-Ugarske. Ukoliko je Beč više pribegavao politici vanrednih mera i komesarijata unutra i spremanju rata protiv Srbije spolja, utoliko raste otpor kod naših naroda, naročito omladine.

Mladobosance je kosovskom mitu (ubistvo stranog tiranina-upravljača jedan je od najplemenitijih ciljeva života) naročito privela žrtva jednog od osnivača pokreta, Bogdana Žerajića. 15. juna 1910. ispalio je pet metaka na zemaljskog poglavara generala Marjana Varešaniia, a potom se šestim sam ubio, uveren da je atentat uspeo. Iako je Žerajić sahranjen tajno, mladobosanci su otkrili njegov grob i okitili ga. Gavrilo Princin je pričao svojoj majci kako je krao cveće sa drugih grobova da bi ga položio na Žerajićev grob i kako ga je svako jutro policija uklanjala.

Na saslušanju Princip je dao iskaz da se još 1912. godine zakleo na Žerajićevom grobu da će ga osvetiti. Kad je Princip prvi put posetio Srbiju, poneo je u Bosnu pregršt "slobodne srpske zemlje" i položio na Žerajićev grob. Uoči 28. juna 1914. Princip je poslednji put posetio njegov grob. To su učinili i Danilo Ilić i Nedeljko Čabrinović.

Gavrilo Princip je poslednji put bio kod svojih u Grahovu oko Svetog Save 1914. godine. Tada je majci pričao o Žerajiću, posetama njegovom grobu, o Srbiji i njenom demokratizmu, o kralju Petru, srpskim liberalima, o parlamentu, o seljacima kojima pripada zemlja i td. Inače, majka Marija (Nana) nadživela je sina punih trideset godina. U Drugom svetskom ratu, ustaše su spalile kuću Principovih, zaklali Gavrilovog brata, lekara Nikolu, a stara Nana je morala u zbeg kao i u ustanku 1875—78. Umrla je u noći između 12. i 13 jula 1945. u 87. godini života.

O neposrednoj pripremi atentata ni do danas nije sve raščišćeno: pre svega, da li je odluku doneo sam Gavrilo Princip ili ga je na to neko nagovorio. Svi su izgledi da je ideja o ubistvu Franca Ferdinanda bila živa u svim grupama mladobosanaca, kako u Bosni i Beogradu, tako i u Švajcarskoj i Francuskoj.

Kada je vest o putu nadvojvode Franca Ferdinanda u Bosnu i Hercegovinu da prisustvuje vojnim manevrima objavljena u štampi, Princip i Čabrinović su bili u Beogradu. Princip se pripremao da polaže sedmi razred gimnazije a Čabrinović je radio u Državnoj štampariji u Pop Lukinoj ulici. Princip je stanovao kod Paje Kuzmanovića, u Carigradskoj ulici 23, u sobi sa Trifkom Grabežom, a kasnije sa Vladetom Bilbijom. U istom stanu, u drugoj sobi, stanovali su Risto Milićević, pravnik iz Mostara, Ratko Parežanin, a neko vreme i Dobrosav Jevđević, student iz Prače.

Nedeljko Čabrinović, Princip i Grabež su napustili Beograd 28. maja. Prethodno su Princip i Grabež od Ciganovića preuzeli šest bombi i četiri revolvera napunjena sa po sedam metaka. Dobili su i četiri magacina sa po šest metaka i cijankalijum. Osam dana po napuštanju Beograda, zaverenici su, 4. juna 1914, stigli u Sarajevo. Po dolasku, svako od njih krenuo je svojim putem.

Zvaničnim programom bilo je predviđeno da Ferdinand posetu Sarajevu učini 28. juna 1914, na Vidovdan, jedan od najvećih srpskih nacionalnih praznika, koji je od davnina u njima budio osećanja vezana za kosovsku žrtvu i podvig Miloša Obilića. Vlasti su objavile maršutu nadvojvodine povorke da bi je što više sveta pozdravilo.

Ilić i Princip izradili su plan i odredili mesto na kojem će sačekati nadvojvodu. Šest zaverenika bilo je podeljeno u tri grupe, u svakoj po dvojica, sa zadatkom da prva dvojica otpočnu atentat bombama. Ako bi oni promašili, na red bi došla druga dvojica.

Bio je lep sunčan dan Vidovdan (28. jun) 1914. Šest mladih ljudi koji vole svoj narod i svoju zemlju i iz dna duše mrze neprijatelja, šest delija koji ne cene svoj život, sa šest bombi i četiri revolvera, čekalo je nadvojvodinu povorku.

U deset sati, uz salvu iz dvadeset jednog topa, sa Marijin dvora krenula je povorka automobila. U trećem su se nalazili Franjo Ferdinand, njegova morganatska žena Sofija Hoenberg, Potjorek i grof Harah.

Povorku su propustili Mehmedbašić i Čubrilović. Mehmedbašić je naveo dva razloga što nije dejstvovao: prvi je što nije prepoznao nadvojvodu a drugi, da mu je jedan žandarm stajao iza leđa. Vaso Čubrilović je u istrazi izjavio da nije pucao jer mu je bilo žao vojvotkinje. Cvjetko Popović je jednom prijatelju pričao da nije video nadvojvodu jer je kratkovid i dok se on kolebao... Čabrinović je izvukao bombu iz pojasa i udario upaljačem o električni stub. Nije mogao da čeka trinaest sekundi, kako su ga u Beogradu komite učile, jer bi kola prošla, već je bombu bacio u pravcu zelenog perja nadvojvodinog generalskog šešira. Tih nekoliko sekundi dovelo je do neuspeha. Bomba je eksplodirala ispred idućih kola, ranivši više od desetak ljudi. Među njima je bio i pukovnik Merici. Čabrinović stavlja otrov u usta, preskače preko ograde u Miljacku i šakama grabi vodu da bi cijankalijum delovao. Za njim skaču, hvataju ga, tuku i izvode na suprotnu obalu. Kada su ga zapitali kako se zove, ponosito je odgovorio: "Ja sam srpski junak".

Ferdinand odustaje od daljeg prolaska kroz grad. On hoće da ide u bolnicu da poseti ranjenog ađutanta, pukovnika Mericija. Međutim, niko nije obavestio vozača da ne treba da skreće u Ulicu Franje Josipa, pa je sledio prva dvoja kola i po ranijem planu ušao u tu ulicu.

Princip vadi revolver i mirno gađa. Prvi i drugi metak pogađaju Ferdinanda. Treći je namenjen Potjoreku, ali ubija Sofiju, koja se naglo digla. Princip ispušta bombu i guta cijankalijum. Bomba ne eksplodira a otrov ne deluje. Policija i agenti navaljuju na njega. Udaraju ga golim sabljama, kundacima, nogama i vode u policiju. Princip je u istrazi izjavio da je uspeo da stavi otrov u usta dok su ga oficiri tukli i da je u tom trenutku njegova bomba pala na pločnik.

Telegrami jure u Beč i sve prestonice sveta.

Nemački car Viljem II, kad na jahti "Meteor" u Kilu saznaje za atentat, ostaje preneražen i bled, bez reči.

Neki političari su ukazivali i na drugu dimenziju. Tako ruski ambasador iz Rima javlja ministru inostranih poslova Saznanovu: "Sa negodovanjem koje je u ovdašnjim krugovima izazvao atentat, meša se i osećaj oslobođenja od neizvesne opasnosti". Italijanski ministar inostranih poslova San Đulijano izjavljuje: "Atentat je užasan ali ga svetski mir neće oplakivati". Dakle, neki veruju da su smrću ratobornog Ferdinanda povećane akcije za mir.

Još neke činjenice motivisale su mladobosance da ostvare tiranoubistvo u Sarajevu. Naime, nadvojvoda i prestolonaslednik Franja Ferdinand bio je nosilac ratničke politike u Austro-Ugarskoj. Važio je za čoveka koji je ispoljavao netrpeljivost pa i mržnju prema Južnim Slovenima. Poseta nadvojvode Ferdinanda od Austrije — Este, prestolonaslednika habzburške monarhije i generalnog inspektora njenih oružanih snaga nemirnoj provinciji Bosna i Hercegovina, imala je za cilj njegovo prisustvovanje vojnim manevrima. Ti manevri trebalo je ne samo da pokažu spremnost i opremljenost za rat, već i da priprete Kraljevini Srbiji, čiji je ugled među Južnim Slovenima naročito porastao posle balkanskih ratova.

Suđenje je počelo 12. oktobra 1914. U sredini dvorane sedelo je na klupi dvadeset pet optuženih od kojih dvadeset jedan Srbin i četiri Hrvata. Jedan od šestorice aktivnih učesnika u atentatu, Muhamed Mehmedbašić, bio je isključen sa suđenja jer je uspeo da posle atentata pobegne u Crnu Goru.

Okovani u lance, praćeni jakom stražom, lica umazana blatom, osuđeni su dovedeni u sudnicu. Međutim, njihov ponos i prkosan izgled zbunjivali su prisutne.

Sam proces suđenja atentatorima pokazao je njihovu rešenost, samopregor i odricanje. To pokazuje i pričanje jednog od branilaca, dr Cislera. Prilikom razgovora sa novinarima istakao je da mu je to bio najteži i najbolniji branilački neuspeh u životu. Za držanje atentatora rekao je da se ono može porediti sa najsvetlijim primerima iz svetske istorije.

Suđenje je počelo ispitivanjem generalija. Kada je Princip rekao da je rođen 13. jula 1894. godine po starom kalendaru, predsednik sudskog senata žustro je dobacio: "To ćemo još videti." Principu je, naime, nedostajalo po zakonu 28 dana da bi mogao biti osuđen na smrg, i službeno se tražio način da se dokaže da je on punoletan.

Mladi atentator i svi njegovi drugovi su se pokazali ne samo kao odvažni već i kao vrlo inteligentni i obrazovani, koji su vrlo trezveno rasuđivali. Oni su znali izvanredno da se brane, a da druge ne optužuju, a svi od reda su optuživali Austro-Ugarsku kao eksploagatora i ugnjetača, i otvoreno izražavali želje za njenu propast. Blagodareći optuženima izgledalo je da je na optuženičkoj klupi Austro-Ugarska, a ne mladi Princip i njegovi drugovi.

Trifko Grabež je u istrazi rekao da je krajem marta 1914, dok je bio na odsustvu kod kuće na Palama, pročitao u listu "Istina" o dolasku Franje Ferdinanda ali da tada nije ni razmišljao o atentatu. Tek kad se vratio u Beograd, Principovo oduševljelje ga je na to podstaklo. Sam Princip je naglašavao da je on bio glavni podstrekač na atentat koji se rodio u njegovoj glavi i da nije mislio da upliće Grabeža "jer je on plemenita duša i skroman čovjek". Princip je uvek nastojao da svu odgovornost, ili bar njen najveći deo, baci na sebe kako bi druge spasao.

Odgovori optuženih na pitanja koja su im upućivali članovi veća bili su jasni i odlučni.

— Kakvo je vaše političko gledište? glasilo je pitanje koje je predsedavajući uputio Principu.

— Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu, i da se oslobodi Austrije.

— Mislite li da za ujedinjenje treba žrtvovati i život? — upitao je na kraju predsedavajući Principa.

— Treba žrtvovati, i to mnogo života — ponosno je izjavio Princip.

Na kaznu teške tamnice po dvadeseg godina osuđeni su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež. Na kazne teške tamnice, takođe sa mračnom samicom, osuđeni su: Vaso Čubrilović, Cvetko Popović, Lazar Ćukić, Mitar Kerović, Ivo Kranjčević, Cvijan Stjepanović, Branko Zagorac i Marko Perin. Vasa Čubrilović, docnije doktor istorijskih nauka i akademik, osuđen je na šesnaest godina, Cvetko Popović na trinaest, a Lazar Đukić na deset godina. Stari Mitar Kerović osuđen je na doživotnu tešku robiju, Ivo Kranjčević na deset godina teške tamnice, Cvijan Stjepanović na sedam godina, a Branko Zagorac i Marko Perin na po tri godine.

Na kaznu smrti vešanjem osuđeni su: Danilo Ilić, Neđo Kerović, Mihailo Miško Jovanović, Veljko Čubrilović i Jakov Milović. Smrtna kazna je kasnije Miloviću pretvorena u doživotnu robiju a Keroviću na dvadeset godina robije.

Devetorica optuženih bili su oslobođeni.

Da je njihovo žrtvovanje bilo potpuno vidi se iz činjenice da je od trinaest zaverenika osuđenih u sarajevskom procesu na vremenske kazne njih samo petorica najmlađih iz zatvora izašlo živo.

Gavrilo Princip se najduže držao i bio živ (istina teško bolestan) sve do nekoliko meseci pred propast Habzburške monarhije. Umro je 28. aprila 1918. godine, teško iscrpljen, od tuberkuloze kostiju.

Tri glavna atentatora: Princip, Čabripović i Grabež robijali su u Vojnom zatvoru u Terezinu, u staroj tvrđavi u Češkoj, koju je sagradila Marija Terezija.

Prilikom prebacivanja Principovih posmrtnih ostataka u Sarajevo (1920. godine) na zidu njegove ćelije nađeni su stihovi pisani njegovom rukom:

Naše će sene hodati po Beču
lutati po dvoru, plašeći Gospodu


Vaso Čubrilović svedoči da je stihove sličnog sadržaja u sarajevskom zatvoru još 1914. godine na svojoj porciji zapisao Marko Perin:

I grobovi naši s Bečom će se borit.
Po dvorima šetat i plašiti Gospodu,
A grobovi naši Evropi će zborit:
Jugosloven mora dobiti slobodu!


_______________

1 Metalni ukrasi na crvenoj krajiškoj kapi, neretko ponekim cvancikom

Piše: Bogdan Sekendek
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 09, 2011, 10:23:07 pm »

*

GAVRILO PRINCIP


Tromeđa je iznjedrila još jednog junaka u novijoj srbskoj istoriji — Gavrila Principa, mladića koji je na Vidovdan 1914. godine izvršio atentat na austro-ugarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanta. On također spada u galeriju velikana koji se ne mogu mimoići kada se govori o slavnoj prošlosti naroda sa "vječite vjetrometine", "naroda sa tri međe".

Porodica Princip se u Grahovsko polje, u selo Obljaj, doselila sa druge strane Dinare, iz sela Polace kod Knina. A na Polacu su se doselili pocetkom XVIII vijeka iz Grahova crnogorskog i zvali se Jovicevici. Na Polaci promijeniše prezime u Ceko, jer su radili u turskoj službi kao granicari — najamnici i, po obicaju, sacekivali prolaznike. Po pricama starijih Principa, tako dobiše i prezime Ceko. (U prilog ovoga ide i podatak da i danas ima dosta Ceka na Polaci.)

O nastanku novog prezimena i danas se ovako priča: Početkom prošloga vijeka, kad su se preselili u Obljaj, dobili su prezime Princip po Todoru koji je bio silovit, plahovit i viđen čovijek. A takav Todor je, u raskošnoj narodnoj nošnji i na bijelom konju, dolazio u Knin. Stoga ga nazvaše "bosanski princ" ili "princ od Bosne". I tako nadimak postade prezime. I muški članovi porodice Princip su učestvovali u ustanku 1875—1878. godine. Djed Gavrila Principa, starina Jovo, bio je u Glavnom štabu u Crnim Potocima, zajedno sa bratom Todom.

Turci su zarobili Todu ali ga nisu pogubili. Jovin sin Ilija, a Gavrilov stric, učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kneževica Petra Karađordevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac Gavrila Principa, Petar-Pero učestvovao je u Crnopotočkoj buni. Žene i djeca porodice Princip izbjegli su u ustanku i utočište našli na austriskoj strani, na kninskoj teritoriji. Tamo je na njih naišao engleski novinar i čuveni arheolog Artur Evans i vidio kako su živjeli u groznim uslovima.

U austriskoj okupaciji porodica Gavrila Principa je živjela skromno i siromašno. Težaci iz Obljaja ni po cemu se nisu razlikovali od ostalih seljana. Njihov život najbolje je opisao Petar Kocic u pripovijetkama, a najlepše u liku Davida Štrpca. Taj narodni tribun i nepokolebljivi borac za srpsku čast i obraz u Krajini, najviše je, cini se, uticao na Gavrila Principa. Petar Princip, Gavrilov otac, je bio starješina zadruge — porodice.

Kad su se podjelili kao braća, nastavili su živjeti skromno i siromašno kao i do tada. Petar je imao tri sina — Jovu, Gavrila i Niku. Gavrilo je, kako piše u krštenici, rođen 13. jula 1894. godine. Majka Marija-Nana je toga dana, po velikoj vrućini, kupila sijeno sa zaovom na livadi. Navečer je muzla kravu i rodila uz ognjište Gavrila. Rodaci su rakijom nazdravili Petru kad se uvece vratio kuci, a sestra Mara je za lijepu vijest dobila bošcu. Požurili su do susjednog sela Ugarka da potraže protu Iliju Bilbiju da ga krsti, jer su se bojali da ga, ako umre, ne mogu sahraniti na seoskom groblju. Tada su djeca na porođaju lako umirala. Prota Ilija, div od čovjeka, dao mu je ime Gavrilo. (To je isti onaj proto koji je bio vođa ustanka u Crnopotočkoj buni sa vojvodom Golubom Babićem. Poslije sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu počelo suđenje, austriske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi krštenicu Gavrilovu i upiše drugi datum.

Naime, htjeli su da bude stariji za dvadesetak dana — da ispadne da je imao dvadeset godina kada je izvršio atentat. Tada bi, po austriskim zakonima, bio punoljetan i, naravno, osuđen na smrt.

Međutim, prota Ilija na to nije ptistao pa su ga austriske vlasti i šuckori pogubili u Livnu, na svirep način — vežući ga konjima za repove.

Gavrilo je rastao uz pažnju svoje majke Marije. Bio je sitan, ćutljiv i blage naravi. Uvečer je, uz lucernu, čitao seljacima narodne junačke pjesme. Seljaci su se čudili koliko čita i govorili da ce nešto od njega biti. Gavrilo je, jedne godine, sa ocem bio na dalmatinskom Kosovu na tradicionalnoj proslavi Vidovdana, najznačajnijeg srpskog praznika. Kad je Gavrilo završio osnovnu školu u Grahovu, brat Jovo je javio ocu iz Sarajeva da oficirska škola prima đake uz besplatan stan i hranu. Ubrzo je i Gavrilo pošao u Sarajevo.

No, nije htio ići u švapski zavod da se ne odnarodi i postane dušmanin svom narodu, nego je upisao trgovačku školu. Osećaj da uči zanat nepopularan u narodu također ga je mučio, pa je poslije izvjesnog vremena prešao u gimanziju. Nije izdržao duže od tri godine u Sarajevu, pa je otišao u Tuzlu i tamo nastavio. Položio je zaostale ispite i upisao četvrti razred. Srbin iz Hercegovine, Bogdan Žeraić, je juna 1910. godine namjeravao da izvrši atentat na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Varešanina. Pošto nije uspio, ubio se. Gavrilo i svi njegovi drugovi izražavali su divljenje za ovog studenta. Gavrilo je tada odlučio da izvrši jedno junačko djelo, da se žrtvuje za svoj narod. Kad je to pričao u svom rodnom selu, slušali su ga sa nevjericom i pitali da nije skrenuo pameću. Među omladinom koja je donosila svijeće na Žerajićev grob bio je i Gavrilo. Jednom prilikom se na ovom grobu zakleo da će ga osvetiti. Gavrilo je u Sarajevu širio krug svojih drugova, išao na razne sastanke i počeo da piše pjesme. U Beograd je prešao 1912. godine a da nikog od rodbine nije obavijestio. Namjeravao je da nastavi gimnaziju. U Beogradu se zlopatio kao i većina učenika iz Bosne.

Nije položio peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, pa se prijavio u dobrovoljce — četnike majora Vojina Tankosića. No, bio je odbijen zbog malog rasta. Nije, ipak, klonuo duhom već se uputio u Prokuplje, u Tankosićev štab. Ali i tamo je odbijen. Prve pobjede srpske vojske u Prvom balkanskom ratu proslavljao je zajedno sa omladinom. Vratio se u Sarajevo nakratko, pa je opet otišao u Beograd da polaže gimnaziju. Temeljito se pripremao i položio V i VI razred. Potom se vratio u Sarajevo. Tamo ga je, decembra 1913. godine, tražila policija zbog toga što je, nešto ranije, napao jednog žandarma. Stoga se pocetkom 1914. vratio u Obljaj. Dočekali su ga zabrinuti roditelji. Poslije izvjesnog vremena sa rođakom Vladetom Bilbijom je, preko Knina, krenuo u Beograd. Vladeta je dobio propusnicu od sina grahovskog ljekara Ljube Podgradskog, a svoju je dao Gavrilu. Iz Zagreba je Gavrilo stigao u Beograd sa pasošem na ime Žika Jovanović. U Beogradu je Gavrilo stanovao sa Trifkom Grabežom i Vladetom Bilbijom i učio VII razred gimnazije. Izlazili su u kafane "Žirov venac" i "Zlatne morune", gdje su dugo razgovarali sa svojim istomišljenicima o politici. Tako je jednog dana, marta mjeseca 1914. godine, pročitao u novinama da ce u Bosnu doći austriski prestolonaslednik Franc Ferdinand. O tome je pričao sa svojim prijateljem Nedeljkom Čabrinovićem.

Dobili su jedno pismo iz Bosne sa isječkom iz novina u kojem je potvrđena vijest da ce na vojne manevre u okolini Sarajeva doći Franc Ferdinand. Gavrilo i njegov prijatelj odlučivali su da mu prirede "vatreni" doček baš na Vidovdan u Sarajevu. Počeli su se pripremati za atentat. Upoznali su sa tom idejom Trifka Grabeža i Ðulagu Bukovca. Ðulaga im je nabavio oružje preko bivšeg četnika Milana Ciganovica, rodom iz Petrovca. Rekao mu je: "Slušaj Cigo! Ovo ne smije saznati ni policija niti ko drugi. Neki naši hoće da u Sarajevu docekaju i umlate Franca Ferdinanda. Cuo sa da ce krajem juna posmatrati vojne manevre? E, ti bi, bratac, trebalo da im pomogneš da dodu do oružja." Poslije kraćeg razmišljanja, Milan je odgovorio: "Ipak, Ðulaga, svakako bih morao da se sretnem sa čovijekom koji ti je povjerio ideju o atentatu. Slažem se da ovdašnje vlasti nikako ne smiju doznati za ove planove". Ubrzo, već 27. maja. Ciganovic im je nabavio oružje. Gavrilu i Trifku je predao šest bombi, četiri revolvera sa po sedam metaka i specijalni paketić u kojem je bio otrov, jer su odlučili da se poslije akcije živi ne predaju. Iako je, izgleda, Gavrilo Princip bio idejni začetnik atentata, oni su dugo razgovarali i za atentat pitali svog prijatelja Vladimira Gacinovića. Kada su mu objasnili o čemu se radi, on je kratko odgovorio: "Napred, mladi lavovi". Ti mladi lavovi su 28. maja 1914. godine krenuli za Sarajevo. Učitelj Veljko Čubrinović je obezbijedio da oružje bez problema prenesu Jakov Milović i Mitar Kerović.

Organizaciju oko atentata je preuzeo Danilo Ilić, kod koga je, jedno vrijeme, Gavrilo Princip stanovao u Sarajevu. Danilo Ilić je formirao dvije grupe atentatora od kojih jedna nije znala za drugu. Franc Ferdinand, sinovac ostarjelog austriskog cara Franca Josifa, bio je glasogovornik osvajačkih pretenzija austriskih vojnih krugova koji su tražili načina da zarate sa Srbijom. Zato su i organizovali prijeteće manevre na Vidovdan, 28. juna 1914. godine. Završnom činu svega toga u Sarajevu je, zajedno sa svitom i suprugom, prisustvovao prestolonasljednik Ferdinand. Kada je krenuo u obilazak grada, čekalo ga je šest atentatora. Nekima je ruka zadrhtala, neki su se zbunili, bomba Nedeljka Čabrinovića nije pogodila cilj ... Poslije izvjesnog vremena, povorka je prošla pored Gavrila Principa koji nije bio ni malo nesiguran. Gavrilo je pucao i usmrtio Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Istoga dana, na tradicionalnoj Vidovdanskoj proslavi, na Kosovu polju kod Knina, vijest o atentatu u Sarajevu je stigla u četiri sata poslije podne, kada su se završili govori narodnih prvaka i omladinski slet. Tada se samo čulo da je "neki Gavro iz Grahova ubio Verdinanda".

Mnogi među prisutnima su mu znali oca. Gavrilo Princip je, kao i ostali, u istrazi sve priznao ne zbog straha već da ne stradaju nevini. Suđenje za atentat je počelo 12. oktobra. Vojne sudske vlasti su nastojale da optuže zvaničnu srpsku vlast da je umiješana u atentat, da ga je organizovala i da je znala za njega. A sve to da bi imali povod za rat sa Srbijom. Naravno zvanična Srbija nije bila umiješana u Atentat, ali jeste donekle tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt", koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Kad je čuo za pripreme atentata, Dimitrijević je znao da će to imati krupne posljedice za Srbiju. Stoga je uputio četnika Ðuru Šarca u Slavonski Brod, da nađe Danila Ilića i uz njegovu pomoć spreči atentat. Šarac mu je govori o opasnostima za Srbiju, o nespremnosti za rat pošto je tek izašla iz Balkanskih ratova, da bi Srbiji trebalo pet, šest godina mira... Na sva ta ubijeđivanja Ilić je odgovorio da su se oni zakleli a da Gavrila Principa neće moći odvratiti od atentata. Na optuženickoj klupi bilo je 25 ljudi. Od šest atentatora, samo je jedan bio punoljetan. Optuženi su se držali odvažno i neustrašivo. Mnogi su na sebe preuzimali veći dio krivice — da bi olakšali položaj svojim drugovima. Na pitanje sudije dali se smatra krivim, Gavrilo je odgovorio "Nijesam zločinac, jer sam uklonio onoga koji je činio zlo". Austrougarska je optužila Srbiju za atentat i uputila joj ultimatum sa zahtjevom da njeni ljudi istražuju krivce po Srbiji. Srbija je, kao časna država koja drži do sebe, odbila taj ultimatum. Kazna za odbijanje stigla je 28. jula u formi objave rata. Tako je počeo Prvi svjetski rat. Presude Gavrilu Principu i drugovima izrečene su 29. oktobra. Atentatori su osuđeni na smrt vješanjem ili na tešku tamnicu. Gavrilo, Nedeljko i Trifko osuđeni su na tamnicu koju su izdržavali u Sarajevu i, kasnije, u Terezinu, u današnjoj Češkoj.

Ni u zatvoru nisu klonuli duhom. Tamo je Gavrilo napisao i ove stihove: Tromo se vrijeme vuče, I ničeg novog nema, Danas je kao juče, Sutra se isto sprema. Al pravo je rekao prije, Žerajić, soko sivi: Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi! I umjesto da smo u ratu, Gdje bojne bombe ječe, Evo nas u kazamatu, Na nama lanci zveče. Svaki dan isti život, Pogažen, zgnječen i satrt, A ja nisam idiot, Pa, to je za mene smrt! A na zidu u zatvorskoj ćeliji u Terezinu je napisao: "Naše će sijeni lutati po Beču, hodati, po dvoru, plašiti gospodu..." Slaba hrana, okovi, samica..., utjecali su da se Gavrilo razboli. Najgore mu je padalo što mu nisu dozvoljavali da čita. Trovali su ga preko hrane, obolio je od tuberkuloze, amputirali su mu desnu ruku. Svoj kraj očekivao je mirno i stoički. Umro je 28. aprila 1918, nekoliko mjeseci prije raspada Austro-ugarske carevine, ne dočekavši njen kraj. Državne vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su 1921. godine prenijele tijela atentatora u Sarajevo i sahranili ih u zajedničku grobnicu.

Danas su ovi srpski junaci u Sarajevu zaboravljeni i prezreni. Porodica Princip doživjela je tužnu sudbinu. Hrvati su 1941. godine ubile Gavrilova brata Niku, doktora u Čapljini. Sinovac Slobodan Princip-Seljo, kome je Gavrilo dao ime kad se rodio, umro je na Romaniji od Tifusa, a komunisti su ga posmrtno proglasili partizanskim herojem. Otac Petar je umro 1939. godine, a majka Marija je Drugi svjetski rat provelau izbjeglištvu u Kninu. Umrla je u jesen 1945. Sin Gavrilovog brata od strica Ilije, Vukosav, poginuo je kao mitraljezac kod vojvode Momčila Ðujića 1944. godine na Gračacu. Partizani su zapalili rodnu kuću Gavrila Principa. Po njemu su, isto kao i četnici, nazvali jednu svoju jedinicu. Tek 1964. godine komunističke vlasti su kuću obnovile u nešto manjem obimu i ona je danas muzej. Taj muzej čuva uspomene na Obilića sa Tromeđe.


Mišo Uroš, Jovo Dmitrović | TROMEÐA TRI MEÐE JEDNOG NARODA | Beograd 1994 god. | scribd




         


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 09, 2011, 10:28:31 pm »

*

ZABORAVLJENI SRPSKI HEROJI — GAVRILO PRINCIP


... Bilo bi nepotpuno reći, da je samo ubistvo Ferdinanda razlog velikog rata, jer je postojao još čitav niz drugih razloga i planova velikih sila za rat: Nemačke naprimer, da osvoji svoje izgubljene kolonije, rivalstvo izmedju Francuske i Engleske za prevlast u Evropi i zajednički neprijateljski stav prema zahtevima Nemačke za povraćaj kolonija, zahtevi malih naroda za osamostaljenje, nerešena granična pitanja Nemačke, Italije i Turske sa susednim zemljama i slično. Dakle, samo ubistvo Ferdinanda je bilo ona kapisla ili varnica, koja je zapalila plamen rata. Gavrilo Princip je nema sumnje bio zaverenik i član tajne organizacije "Mlada Bosna", autentične organizacije srpske pariotske omladine u okupiranoj Bosni. Ovu organizaciju je štitila i pomagala srpska tajna organizacija "Crna Ruka" sa parolom "Ujedinjenje ili smrt", koja je bila zajednička za slične radikalne organizacije na Balkanu kod naroda koji su težili ujedinjenju jugoslovenskih naroda.

Tadašnji major srpske vojske na čelu zaverenika koji su ubili Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljicu Dragu, bivši komita i četnik Dragutin Dimitrijević sa nadimkom "Apis", bio je na čelu ove organizacije od osnivanja 1903 godine, zajedno sa oficirima Ciganovićem i Tankosićem. Sa njima je 1912 godine predvodio grupu komita, koja je na teritoriji Južne Srbije, kako se tada zvalo Kosovo i Metohija i delovi Makedonije, koji su bili pod okupacijom Turske, vršila likvidacije vidjenih Turaka, pravila sabotaže, rušila mostove i podmetala požare unoseći pometnju pred rat sa Srbijom. Posle uspeha u ratu 1912. godine Apis, neustrašiv borac i nesumnjivi lider, postaje generalštabni potpukovnik i šef obaveštajne službe Srpske vojske.

Optužbe Nemačke i Austrougarske na račun Srbije da stoji iza atentata na Ferdinanda su dakle bile osnovane, jer su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež primljeni u maju 1914. u organizaciju "Crna ruka" položivši zakletvu pred Apisom i drugim vodjama.

Inače zakletva se polagala tako, što su u tajnoj sobi ove organizacije negde u Topčideru, bez ikakvog nameštaja osim jednog stola na sredini, gde su sa jedne strane stola stajale vodje "Crne ruke" sa maskama i u crnim kabanicama, dok su sa druge bili kandidati. Na stolu koji je bio prekriven crnom tkaninom sa izvezenom mrtvačkom glavom i parolom "Ujedinjenje ili smrt", sa jedne strane je bio vojnički nož, sa druge lobanja. Levo i desno gorele su dve sveće, u sredini stola je bilo raspeće, a ispod njega revolver i jedna mala ampula u kojoj je bio cijankalij. Na svim zidovima su bile crne zastave sa lobanjama i ukrštenim kostima i poznatim natpisom. Pre prijema u organizaciju sva trojica budućih atentatora su u kasarni u Topčideru vežbali bacanje bombe i pucanje iz pištolja.

Jedan važan dokumentarni roman napisao je kod nas potpuno nepoznati austrijski pisac Bruno Brem (Bruno Brehm)1 sa pseudonimom Bruno Clemens, o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu — "Tako je počelo" (Apis und Este — So fing es an) objavljen 1931. godine u Minhenu. Isti opisuje Apisov život od 1903. godine do streljanja 1917. godine u Solunu i sadrži i neke nepoznate detalje u našoj javnosti, pa i istoričarima, u vezi sa pripremom atentata na Franca Ferdinanda i umešanosti Srbije.

Naprimer, podatak da je Rusija preko svoga vojnog atašea u Beogradu pukovnika Artamanova, bila u detalje obaveštena najmanje dva meseca pre atentata, ko će ga i kada izvršiti. Šta više ataše — Artamanov je sa Apisom primio tri atentatora u svojoj privatnoj rezidenciji u Beogradu maja 1914. i na kraju susreta im dao znatnu sumu novca.

Posebno je zanimljiv i razgovor Apisa sa Artamanovim u kome Apis kaže, da će stari Kralj morati brzo u penziju, jer je izneverio mnoga obećanja data narodu i vojsci, da u zemlji vladaju korupcija, monopoli i ratni profiteri, a da je Prestolonaslednik Aleksandar u svemu na strani "Crne ruke". Konačno, kaže Apis, na strelištu u Topčideru Prestolonaslednik Aleksandar se jednom prilikom tokom njihove obuke upoznao sa tri mladića- buduća atentatora na Ferdinanda. Važan je i podatak iz knjige, koji govori da je veleposlanik Srbije u Beču dr. Jovan Jovanović u susretu sa ministrom finansija Austrougarske dr. Von Bilinskim, nezvanično, početkom maja 1914. godine upoznao austrijskog ministra da će planirani vojni manevri Austrougarske na granici duž Drine i granice Bosne sa Srbijom izazvati veliko nezadovoljstvo, ne samo lokalnog stanovništva, već i zvaničnog Beograda. Dr Jovanović je čak izjavio da u Bosni ima mnogo srpske omladine prilično nerazpoložene prema okupaciji Bosne od strane Austrougarske, koja bi mogla organizovati neželjene incidente.

Dakle i pored dosta indicija i informacija o pripremi atentata, austrougarske vlasti nisu preduzele ništa ozbiljnije da ga preduprede. I sam nadvojvoda Franc Ferdinand veoma vojnički odgojen, odličan sportista i mačevalac u mladosti i strastan lovac, inače brutalan i surov čovek, nije se mnogo obazirao na informacije o mogućem atentantu. Na njega je godinu dana ranije takodje pokušan atentat u Parizu, bez posledica, ali ga njegova neomiljenost i ozbiljne pretnje, nisu mnogo pogadjale. Vredno je spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti osim u Bosni i Srbiji, bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljani nemačkog i austrijskog porekla. Naime, svake godine po promeni godišnjeg doba, a posebno u proleće i jesen, Nadvojvoda je iz Beča dolazio u lov. Njegova kolekcija je brojala više od pet hiljada trofeja: jelenskih rogova, punjenih medveda i glava, divojaraca i svih mogućih drugih životinja alpskih predela. Medjutim, ono što je radio Nadvojvoda prema mnogobrojnim svedočenjima nije bio lov već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punile puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio, od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene, te su po odlasku Ferdinanda seljani skupljajući ih bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao. Specijalni beležnici su zapisivali njegov svaki hitac i obično se zadovoljavao kada je imao hiljadu poena, što će reći da je za pre podne ili u toku dana ubio hiljadu životinja.

Što se političkih stavova tiče, Ferdinand je bio jedan većih "Srbomrzaca" u dvojnoj monarhiji i učešće na predstojećim manevrima koje je organizovao general Poćorek na obali Drine, za njega je bila sjajna prilika da izaziva "srpske gegule", kako ih je u prevodu nazivao. Srbija je za njega bila zemlja bandita i jedino što je u njoj vredelo su po njegovom kazivanju bila lovišta divljih svinja, o kojima su mu mnogi pričali.

Dakle, radi likvidacije ovog čoveka iz patriotskih razloga grupa zaverenika, se u Sarajevu dva dana pre atentata uvećava još trojicom, koji su trebali da obezbede podršku glavnim atentatorima.

Konačno na Vidovdan 28. juna 1914. godine na putu kroz centar Sarajeva iz hotela ka mestu održavanja svečane vojne smotre i početka manevara, atentarori pokušavaju da pridju koloni automobila, ali je zbog velike gužve samo Nedeljko Čabrinović uspeo da baci dve bombe kojima je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka ali promašio Ferdinanda, koji nije odustao od nastavka paradnog prolaza ulicama Sarajeva. Nešto kasnije zahvaljujući grešci vozača koji je pogrešio maršrutu, Gavrilo Princip uspeva da pridje automobilu, skoči na papučicu i isplati tri metka, od koji jedan smrtonosno pogadja Ferdinanda, a drugi slučajno njegovu suprugu Sofiju, što inače nije bilo planirano. Fredinand umire u roku od nekoliko minuta na putu do bolnice, a njegova supruga tokom pokušaja operacije u bolnici. Gavrilo Princip je odmah uhapšen, dok su u roku od par dana uhvaćena sva šestorica atentatora. Nijedan od njih nije umro, iako su svi progutali kapsule cijankalija koji im je dat za slučaj da budu uhvaćeni, pa se predpostavlja da je isti stajanjem ili na drugi način izgubio svojstva.

Svi su priznali učešće u zaveri, ali su poricali da su imali nameru da ubiju Nadvojvotkinju Sofiju. U vreme kad je izvršio atentat, Gavrilo Princip je imao 19 godina (punoletnost se sticala u monarhiji sa 21 godinom) te je bio mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen teškim mučenjima. Kaznu je služio u češkom zatvoru — tvrdjavi Terezinu, gde je umro u 25 godini od tuberkoloze 28. aprila 1918 godine, nešto pred kraj Prvog svetskog rata. Zbog brutalnih zatvorskih uslova, u trenutku smrti je imao jedva 40 kilograma.

Grob Gavrila Principa se nalazi u Kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Automobil Ferdinanda, Gavrilov pištolj, koji je dobio od Apisa — belgijski poluautomatski pištolj M 1910 kalibra 7.65 i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Franc Fredinand je sa suprugom sahranjen u kripti dvorca Artšteten u Austriji. Inače slika dvorca Artšteten i lik Ferdinanda je 13 oktobra 2004. godine odabran za motiv na licu i naličju austrijske spomen kovanice od 10 evra.

Most na Miljacki u Sarajevu, nedaleko od mesta gde se dogodio atentat posle ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS 1918. godine dobio je naziv "Most Gavrila Principa", na kome je uzidana spomen ploča, koji su naziv vlasti Sarajeva posle osamostaljenja federacije BIH promenile, a spomen ploču skinule.


_____________________

1 Bruno Brem (pisac knjige o Apisu i Crnoj ruci) je rođen 23. jula 1892. godine u Ljubljani, kao sin oficira Austrougarske monarhije Josefa Brema. Medjutim, kako se otac selio sa službom, tako je Bruno odrastao po garnizonima u Pragu, Pisenu i drugim gradovima u Češkoj. Studirao je germanistiku i 1914. godine po izbijanju rata se prijavio kao dobrovoljac i kao diplomac je dobio oficirski čin. Medjutim, krajem 1914. godine je teško ranjen i zarobljen u Rusiji, a 1916. godine razmenjen za ruske oficire. Vratio se po završetku rata u Beč, gde je doktorirao na fakultetu za germansku umetnost i jedno vreme radio kao asistent, da bi se potom potpuno posvetio književnosti napisavši tridesetak knjiga, romana, eseja i dokumentarnih prikaza. Vladao je odlično slovenačkim, srpskim, ruskim i češkim jezikom i bio svedok i odličan poznavalac političkih prilika na Balkanu. Po pojavi nacionalsocijalizma, on se priključuje tom pokretu i postaji "državni pisac" i kao major biva na službi kao ordonas oficir u Grčkoj, Rusiji i Severnoj Africi.

Piše : Slobodan Maričić | AkadeMedia Srbija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 20, 2012, 01:57:17 am »

*

GAVRILO PRINCIP — JEDNO TUMAČENJE


Pre 104 godine u mestu Veliki Obljaj kod Bosanskog Grahova rođen je Gavrilo Princip. Stogodišnjica od njegove smrti će se navršiti 28. aprila 2018. godine.
 
Srbija je bojažljivo proslavila 90 godina od proboja Solunskog fronta, a kamoli da obeleži okruglu godišnjicu smrti čoveka koji je pokrenuo velika dešavanja onoga što se smatra modernom istorijom. Važno je primetiti da anglosaksonska istoriografija istoriju novog doba deli na vreme pre i posle sarajevskog Vidovdana. Datum 28. jun 1914. godine je koban i sudbonosan. Sa stanovišta od skoro jednog veka, nakon svega što je došlo posle njega, malo kome može biti privlačan kao jubilej.

Da li isticanje Gavrilovog čina, odnosno slavljenje ubistva Franca Ferdinanda, donosi Srbima nešto korisno? To samo podgreva stare stereotipe o Srbima kao narodu kraljeubica, glavoseča, ili kao o narodu krivokletnika, istočnih varvara... Pogotovo kada potomak Habsburga sedi u nekim institucijama i savetodavnim organima Evropske Unije. Odmah posle završetka Prvog svetskog rata, Srbi su označeni kao krivci za izbijanje svetskog sukoba. Sarajevski atentatori su proglašeni za Herostrate evropske civilizacije. Malo dublje posmatranje omogućava zaključivanje da je sukob velikih evropskih sila bio neizbežan. Čin Gavrila Principa i drugova bio je samo povod Austrougarskoj i Nemačkoj da započnu svoju dugopripremanu kampanju Drang Nach Osten.
 
U pojedinim udžbenicima zemalja koje su nastale rasapom bivše Jugoslavije, neobuzdani Grahovljak se obeležava sintagmom "srpski terorista". U ličnosti Gavrila Principa, koliko god mu pripisivali agresivnost, govor i delo mržnje, ima nečeg idealističkog, tajnovitog, požrtvovanog i veličanstvenog. Licemeri i slugani osvajačkih ideologija dižu hajku na "političko nasilje", pokušavajući istoriju da očiste od, njima nepodobnih, događaja i dešavanja. Tako se poučna strana povesti svede na ništavan nivo.

Sarajevski atentat je zaista čedo srpskog razumevanja istorije, jedne posebne istoriosofije, proizašle iz kulta Vidovdana i Kosovske epopeje. Gavrilo Princip je ispred sebe imao delo Miloša Obilića, imao je za uzor njegovu žrtvu i primer kako se obračunava sa zemaljskim vladarima. Sa druge strane, nije slučajnost što je Franc Ferdinand izabrao taj dan za posetu Sarajevu. Poseta prestolonaslednika, vojni manevri na granici sa Srbijom, bili su očigledna provokacija. Nepovoljne srpske reakcije su se morale očekivati. U tom kontekstu Franc Ferdinand je za Austrougarsku bio kolateralna šteta, žrveno jare. Turske više nije bilo, nakon 1912. godine južne srpske pokrajine Kosovo i Makedonija su oslobođene od osmanske vlasti. U "Mladobosancima" je još više kuvalo nezadovoljstvo Srba iz Bosne koji nisu dočekali slobodu posle turske vladavine, nego su doživeli austrougarsku čizmu i okupaciju 1875. godine. Kod Gavrila posebno je bilo posledica surovosti planinskog i krajiškog života, žarke rodoljubive želje da Drina ne bude nepremostiva granica. Jedan srpski istoričar dobro oseća klimu u srpskim zemljama kada kaže: "Duhovni ozon, u kome je naš narod sviju krajeva plivao 60-tih i 70-tih godina XIX veka", bio je opojno sredstvo koje je izazivalo lepe snove (prota Steva Dimitrijević). Poznata je anegdota da je Gavrilo donosio majci kartu Kraljevine Srbije, na feriijama 1912. godine, pokazujući je uvećanu i proslavljenu.
 
SPORO SE VREME VUČE I NIČEG NOVOG NEMA
 
Plasiranje priče da su Srbi isključivo ubice miropomazanih vladara, služilo je raspirivanju antipravoslavnog raspoloženja u Evropi druge polovine XIX i početka XX veka. Seče kraljevskih glava nisu nepoznanica ni za kulturne narode. Nabrojmo samo sudbine Marije Tjudor, Anrija IV ili Luja XVI.

Ubistvo ugnjetača moglo bi da nađe svoje biblijsko utemeljenje i opravdanje. Poznat je primer iz Starog zaveta koji neverovatno liči i anticipira delo Miloša Obilića. Sudija naroda izabranog Aod ubija Eglona, cara moavskog: "A Aod načini sebi mač sa obije strane oštar, od lakata u dužinu; i pripasa ga pod haljine svoje uz desnu bedricu... A Aod pristupi k njemu; a on sjeđaše sam u ljetnjoj sobi; pa reče Aod: Riječ Božiju imam da ti kažem. Tada on usta s prijestola. A Aod poteže lijevom rukom svojom i uze mač od desne bedrice, i satjera mu ga u trbuh" (Sud. 3, 16-21).

I klasično predhrišćansko nasleđe Evrope, ugrađeno u njen građanski i (post)hrišćanski identitet, daje osnova za analogiju i opravdanje sarajevskih atentatora. U staroj Atini iz vremena pre persijskih ratova, Harmodije i Aristogiton ubili su tiranina Hiparha. Opevani su u poeziji i oslikani u umetnosti: "Krasno li sunce svanu Atini kad Harmodije i Aristogiton zadaše Hiparhu smrt". Tobožnja sklonost ka ubijanju vladara zato i nije isključivo srpska nacionalna karakteristika. Kod Srba ima nešto demokratično, liberalno, što je užasavalo evropske desničarske teoretičare društva, kao što je bio, na primer, Konstantin Ljeontjev. "Žive oduvek u demokratiji", zapisao je za Slovene vizantijski istoričar VI veka. Engleski arheolog Artur Džon Evans, koji je obilazio postojbinu Gavrila Principa 1875. godine, hvali parlamentarne osobine srpskih glavara koji su većali u seni konaka manastira Rmanj.

Sarajevski atentat je bio ubistvo iz demokratkskih pobuda. Ali ipak, ubistvo člana veoma ugledne evropske vladajuće kuće, prestolonaslednika iz loze stare više od sedam vekova. U očima nekih evropskih političara i teoretičara društva to je najveće srpsko ogrešenje o Evropu i ideju evropskog ujedinjavanja koju su Habzburzi neodoljivo sprovodili još od XVI veka. Bella gerant alii, e tu felidž Austria nube, nije moglo da se primeni 1914. godine. Evropa se našla
 
...U RATU GDE BOJNE TRUBE JEČE...
 
To je priželjkivala i čitava Gavrilova generacija, željna srpskog, odnosno jugoslovenskog ujedinjenja, ali i politička elita zemalja nezadovoljnih kolonijalnom podelom. Na suđenju je Gavrilo Princip rekao da nije Srbin, nego Srbo-Hrvat, a da je glavni motiv za atentat bilo rušenje Monarhije, odnosno početak socijalne revolucije. Pesnik i sveštenik Jovan Sundečić (+1900) iz okoline Livna (opet zemljak careubice iz Bosanskog Grahova) pevao je: "Srb Hrvatu neka bratsku ruku pruži, a Hrvat sa Srbom nek se iskreno druži...". Od njegovih želja malo šta se ispunilo. Njegovo rodno Golinjevo je u leto 1941. godine sravnjeno sa temeljom, a svi stanovnici pobijeni.
 
Neki "Mladobosanci" su bili sveštenički sinovi. To ne znači da je Srpska pravoslavna crkva bila umešana u organizovanje zavere i sprovođenje atentatorskih planova. U godinama Prvog svetskog rata, srpske pravoslavne eparhije u Bosni i Hercegovini bile su prinuđene da služe parastos za pokoj duša "presvijetlog nadvojvode Franca Ferdinanda i vojvotkinje Sofije". Dabrobosanski mitropolit Evgenije Letica (1907—1920) pokazivao je okružnicama na austrougarske ratne zajmove. Srbi su ginuli u Galiciji i u Tirolu, hrabriji su dezertirali, stupali kao prebegari u redove srpske vojske na Solunskom frontu.
 
Kraj života Gavrila Principa ima mučenički kolorit. U zatvor Terezin u Češkoj je doveden 5. decembra 1914, a umro je 28. aprila 1918. godine. Bolovao je od tuberkoloze kostiju, a lekari su mu amputirali desnicu, onu kojom je "overio" sa papučice velikog kabriolet-automobila Habsburga. Nije se kajao, po zidovima tamnice je pisao stihove koje je sastavljao i u gladnim beogradskim danima pred početak Velikog rata. Ivo Andrić te stihove nikada nije dobio na uvid, a tražio ih je nekoliko puta. U Sarajevu danas nema "Muzeja Gavrila Principa", nema ni njegovih izlivenih stopa, nema ni Obale Stepe Stepanovića... Ostala je legenda o buntovniku sa imenom "anđela i princa" (M. Crnjanski). Gavrilu se ispunila želja koju je iskazao u jednoj svojoj pesmi: "Ko hoće da živi nek mre".
 
Srbi su prošli kroz tragičan XX vek. "Šta sve Gedža neće izdržati", a sa njim i njegov brat, prekodrinski "Vlah" i primorski "Morlak". I svi su opet nekako pod jednom šljivom. Uprkos tome što su "ratnici seljaci" pobedili tri cara, determinante istorije su se surovo osvetile srpskom narodu, pa je opet Drina ostala "plemenita međa". Ipak, zvanična Srbija nije 1914. godine snosila odgovornost za atentat u Sarajevu. To bi ustanovila i austrougarska komisija da je Srbija pristala na poniženje svog suvereniteta. Krivica ostaje na nevladinim organizacijama onog vremena, raspoređenim sa obe strane Drine, a koje su imale zvučna imena "Crna ruka" i "Mlada Bosna".


Radovan Pilipović | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 20, 2012, 02:22:54 am »

*
SARAJEVSKI ATENTAT, POSLE DEVEDESET GODINA


SENKA CRNE RUKE

Gavrilu Principu nije bilo moguće da sa svojih osamnaest godina razume složenost svetske politike. Ali su zato srpska vlada i njene elite to dobro umele: zato je upravo zvanična Srbija neuspešno pozivala svoju moćnu tužiteljku da je izvede pred Međunarodni sud u Hagu, koji je među retkim državama priznavala od osnivanja

Kada je 28. juna 1914. pucao u austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip svakako nije očekivao da će ti hici i smrt nepopularnog Habsburga zapaliti plamen najvećeg evropskog, i doslovno prvog, svetskog rata.

Kako je do svega toga došlo?

Bosna i Hercegovina nalazile su se pod autrougarskom vlašću tokom četiri decenije. Bez obzira na to što je to bilo razdoblje ubrzane modernizacije i evropeizacije ovih oblasti, do 1914. nacionalni pokreti i demokratske ustanove tamošnjeg naroda u potpunosti su suzbijeni ili kontrolisani. Posle 1913. i krize oko Skadra ukinuta su sva srpska društva, suzbijana je nacionalna kultura i proganjani politički protivnici. Ni to nije bilo dovoljno, pa je u oktobru 1908. godine, u nastojanju da između ostalog, spreči reforme u Osmanskom carstvu, bečka vlada odlučila da prisajedini oblasti Austro-Ugarskoj. Aneksija je izazvala evropsku krizu, ali ni Osmansko carstvo, koje je do tada uživalo formalna prava suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom, ni Srbija, čiji su sunarodnici u to vreme činili relativnu većinu stanovništva oblasti, nisu imali snage i podrške da se tome suprotstave.

Za to vreme i u Srbiji i u Bosni prilike su se menjale. Mladi nacionalizam dosegao je neslućene razmere. Pri tom, Srbija je tokom četiri decenije prošla niz značajnih poraza koji su uticali na čitave generacije. Tokom četrdeset godina svi susedi Srbije kršili su Berlinski sporazum, srpski narod je gonjen u skoro svim oblastima koje su se graničile sa Kraljevinom Srbijom, dok je za to vreme država sporo modernizovana, a stranački život ju je samo uveo u nove političke krize. Srpska vojska, koja je upravo osamdesetih godina 19. veka stekla prve generacije oficira iz naroda, mogla se, prema mišljenju britanskog vojnog atašea u Beogradu i Sofiji, podičiti samo činjenicom da je ubila svog kralja (1903) i pretrpela dva poraza u ratovima iz 1876. i 1885. godine. Kada je ta vojska ipak trijumfovala u balkanskim ratovima, velike sile su se postarale da Srbija ostane bez najvažnijeg ratnog cilja- teritorijalnog izlaza na otvoreno more.

Za to vreme, Austro-Ugarska je na svaki način gledala da Srbiju ograniči i osujeti u njenom nastojanju da ostane samostalna: u vreme krize iz 1908—1909. nekoliko stotina ljudi izginulo je u pograničnim incidentima, tokom deset godina pristalice srpsko-hrvatskog političkog sporazuma progonjene su kao "veleizdajnici", za vreme balkanskih ratova londonski Tajms pisao je o tome kako je na ratne pripreme protiv Srbije dvojna monarhija za nepunu godinu dana potrošila novac dovoljan za jedan istinski rat. Svoju neskrivenu i najznačajniju imperijalnu želju da se domogne Soluna i izlaza na Egejsko more tvorci austrougarske politike tumačili su kao uslov opstanka dvojne monarhije kao velike sile. Na tom putu stajala je Srbija. Upravo zato je Beč zastupao projekt "velike Albanije", uporno nastojao da zadrži pod okupacijom Sandžak i osujeti nastojanje Srbije da se ujedini sa Crnom Gorom.

Uz sve to, u Bosni i Hercegovini, lišenoj demokratskih ustanova, razvila se mreža malih udruženja, često ne više od debatnih klubova, koji su zaverenički bili više iz mode nego potrebe, a teroristički češće na rečima nego na delu. Uzor su im bili pripadnici Macinijeve "Mlade Italije" i ruski anarhisti, a uporišta više u samoj Bosni i Hercegovini i među malobrojnim studentskim kolonijama u inistranstvu, negoli u Srbiji. Jednoj takvoj družini pripadao je i Gavrilo Princip, osamnaestogodišnjak koji je neko vreme živeo u Srbiji učeći o trošku nekakve zavičajne stipendije. Zbog slabog zdravlja nije uspeo čak ni da bude primljen među dobrovoljce tokom balkanskih ratova. Ipak, upravo su Princip i njegovi drugovi u proleće 1914. počeli da spremaju atentat na nekog od visokih funkcionera dvojne monarhije u Bosni i Hercegovini.

Zamisao je bila prilično neodređena. Razmišljali su da ubiju Oskara Poćoreka, glavnokomandujućeg austrougarske vojske u oblasti. Pošto nisu imali oružje, jedan od njih je čak došao na ideju da se strmoglavi sa galerije bosanskog sabora pravo na omraženu žrtvu! Svega dva meseca pred Vidovdan 1914. godine grupi je stigao isečak iz novina sa člankom u kom je najavljena poseta austro-ugarskog prestolonaslednika Sarajevu, na dan velikog srpskog praznika i povodom vojnih manevara u Bosni, očigledno upravljenih protiv Srbije. Čabrinović, Princip i drugovi odmah su počeli da planiraju atentat. Istina, i pored toga što su i srpske i austrougarske vlasti imale izvesna saznanja o pripremama ubistva Franca Ferdinanda, preduzete mere sa obe strane nisu bile nimalo energične. Razlog tome bila je pre svega činjenica da su u to vreme mnogi pripremali atentate. U "konkurenciji" za atentat na nadvojvodu u Sarajevu tog leta bila je i grupa đaka nacionalista iz slavonske varošice Pakraca, koji su nedavno bili izbačeni iz škole i u Beogradu su lutali jednako nezadovoljni i nadahnuti istovetnim idejama kao i Princip i njegovi prijatelji.

Do ovog trenutka u atentat nije bila umešana zvanična Srbija, ali je upravo u maju 1914. za pripreme saznao major Vojin Tankosić. Crnorukac i četnički komandant, isti onaj koji je samo nešto više od godinu dana ranije sa prezrenjem odbio da primi Principa kao dobrovoljca. Svojeglav i prek u meri da samo koju godinu ranije sa pištoljem u ruci preti Milovanu Milovanoviću, ministru inostranih dela i predsedniku vlade, zbog najave raspuštanja jednog patriotskog udruženja, smatrao je da bi zaveru valjalo podstaknuti. O svemu je obavestio Dragutina Dimitrijevića Apisa, načelnika kontraobaveštajne službe pri Generalštabu srpske vojske, a sam ih je snabdeo oružjem i omogućio im prelazak u Bosnu.

Još od 1903. postojala je oštra podela i suparništvo unutar srpske politike koju su uneli preko svake mere uticajni zaverenici iz Majskog prevrata i vojska koja je tokom vremena imala sve veći uticaj na političke prilike u zemlji. Srbija tu nije bila drugačija od Grčke, koja je i sama prolazila kroz slična iskušenja, ali je sa pobedama u balkanskim ratovima ta podela postala posebno izražena. U Makedoniji i na Kosovu i Metohiji još uvek je održavana vojna uprava, sukob oko prvenstva civilnih i vojnih vlasti doveo je zemlju u ozbiljnu političku krizu. Sam Apis, duša zavere iz 1903. godine, bio je jedan od organizatora tajne oficirske organizacije "Ujedinjenje ili smrt" ("Crna ruka") koja je od 1911. preko svog lista Pijemont teško napadala političke stranke i pozivala na ostvarenje maksimalnog državnog i nacionalnog programa bez odlaganja.

Kada je 28. juna 1914. austrougarski prestolonaslednik napokon doputovao u Sarajevo u gradu ga je čekalo radoznalo mnoštvo u kome se nalazilo nekoliko atentatora. Prvo je Čabrinović pokušao da baci bombu na njegov automobil, ali je promašio. A onda je prilikom nadvojvodinog povratka, usled želje da obiđe tom prilikom ranjene pratioce, došlo do zabune koja je omogućila Principu da stane pred automobil i smrtno rani Franca Ferdinanda.

Ubistvo nadvojvode nije isprva izazvalo veliko iznenađenje u Austro-Ugarskoj. Nadvojvoda je bio tvrd vojnik koji je pripremao reformu stare monarhije, omražen u Ugarskoj, na dvoru je bio toliko nepopularan da je sam njegov stric car Franc Jozef na vest o njegovoj smrti primetio kako je viša sila uspostavila poredak koji sam nije bio u stanju da održi. Štefan Cvajg se kasnije u svom Jučerašnjem svetu prisećao zbunjenosti i ravnodušnosti koju je vest o atentatu izazvala u njegovom gradu. U Beogradu je javnost odahnula budući da je bila uverena da ratoborni prestolonaslednik planira preventivni rat kako bi okupirao Srbiju.

Prvi dani i rezultati istrage nisu ukazivali na izvesno nastupanje rata. Srbija je bila teško optuživana u austrougarskoj štampi, pogromi nad Srbima u bosanskim i hrvatskim gradovima usledili su odmah posle atentata, ali su diplomatije velikih sila i Srbije čvrsto verovale da je reč o prvoj reakciji i potrebama unutrašnje politike Austro-Ugarske. Atentatori prilikom istrage nisu ništa krili pa je uloga ljudi iz srpske vojske smesta postala izvesna, ali i sami istražni organi su u izveštajima napominjali da zvanična Srbija, pa ni njena vojska ne stoje iza atentata. Međutim, umešanost nekoliko oficira i graničnih vlasti u pripreme atentata navodili su bečku vladu da od Srbije traži zadovoljenje. Kako je vreme prolazilo, zahtevi su bili sve veći.

Ubrzo se i austrougarski ministar za Bosnu i Hercegovinu Bilinski dosetio kako je upozorenje o mogućnosti atentata dobio od samog srpskog poslanika u Beču Jovana Jovanovića Pižona. I pored činjenice da je i u trenutku kada je mesec dana posle atentata imala da odgovori na austrougarski ultimatum, Srbija bila spremna da prihvati sve uslove, osim da dozvoli ulazak austro-ugarskih istražitelja na svoju teritoriju, svetska javnost nije mogla da zaboravi činjenicu da je na većinu optužbi predsednik srpske vlade Nikola Pašić uglavnom odgovarao sa govornica stranačkih mitinga, pošto je u Srbiji trajala kampanja za skupštinske izbore. U memoarima jednog diplomate ostaće zabeležena zlokobna Pašićeva izjava prema kojoj bi, da je znao kako će iza Srbije stati antanta, mnogo manje popuštao pred austrougarskim pritiscima.

Srbija, koja je do balkanskih ratova bila uglavnom samo objekt u svetskoj istoriji, teško se 1914. ponovo navikavala na tu ulogu. Samo su ujedinjene balkanske državice mogle da predstavljaju nekakvu silu u evropskim razmerama. Evropa je još od početka 20. veka bila oštro podeljena. Iako je prosečan privredni rast prevazilazio i za naše vreme bajkovitih 13 odsto godišnje, evropska trka za kolonijama, utakmica u naoružavanju i oštra privredna konkurencija dovele su do toga da prva decenija novog veka prođe u neprekidnim krizama. Počevši od Burskog rata u kom su se posredno oko prvenstva sukobile i Velika Britanija i Nemačka, preko sukoba Francuske i Nemačke u marokanskoj i agadirskoj krizi, aneksione krize iz 1908, pitanja bagdadske železnice, Tripolitanskog rata, podele Persije, balkanskih ratova... Evropa se neprekidno nalazila na ivici velikog rata.

Napuštanjem Bizmarkove politike saradnje sa Rusijom, Nemačka se postepeno spremala za rat u kome su morale da budu zadovoljene sve tri velike njene političke i privredne elite: agrarna, pomorska i industrijska. Takav trijumf je za cenu imao istovremeni rat sa Rusijom, Velikom Britanijom i Francuskom. Ratu koji se pripremao bio je potreban samo povod. Kada je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, Rusija je zapretila ratom Beču i započela mobilizaciju, a Nemačka je na to odmah ultimativno zahtevala opoziv mobilizacije. Do opoziva nije došlo pa su se uskoro Rusija, Nemačka i Austro-Ugarska našle u ratu. Vezana sa gotovo tri decenije dugim savezništvom, Francuska je pohitala u pomoć Rusiji. Iako nevoljno, i treća saveznica, Velika Britanija, morala je da stupi u rat. Započeo je rat koji će odrediti sudbinu Evrope u 20. veku, u kome će život izgubiti dvadeset miliona ljudi, dok će od gladi i španskog gripa pomreti makar još toliko. Nikada Evropa nije ratovala tako teško i sa toliko malo oduševljenja. Iako su svi očekivali da će rat biti kratkotrajan, on se uskoro pokazao kao dugotrajno odmeravanje snaga u hiljadama kilometara dugim rovovima. Naposletku, samo je stupanje Sjedinjenih Država u rat dovelo do pobede antante.

No, da li je Sarajevski atentat zaista promenio tok svetske istorije? Ubistvo, koliko god brutalno i bez obzira na to što je sa Francom Ferdinandom poginula i njegova supruga Sofija Hotek, ne može biti uzrok svetskom ratu. Naročito s obzirom na nasilja koja su nad Srbima u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj izvršena tokom narednih mesec dana. Ipak, koliko god atentat izazvao nepredviđeni sled događaja, da li se rat zaista mogao izbeći?

Veliki broj istoričara tvrdio je kako je rat bio neminovan, sve dok pre nekoliko godina Pol Kenedi nije postavio hipotezu prema kojoj bi uz postojeći privredni rast, povezivanje industrija i povećavanje međunarodnog kapitala, Francuska i Nemačka postale u tolikoj meri ekonomski upućene jedna na drugu da međusobni rat ne bio bio moguć već posle 1916. godine. Već je savremenicima bilo jasno da je samo veliki evropski rat, koji bi na strani Srbije uključio i Rusiju, mogao da dovede do stvaranja države u kojoj bi bili objedinjeni Srbi ili Jugosloveni. Koliko god se svima činila romantičnom ideja nacionalnog ujedinjenja, u slučaju srpskih uzora Nemačke ili Italije nije dovela do evropskog rata samo zato što je izvršena u drugim uslovima četrdeset ili čak pedeset godina ranije.

Vreme se od tada promenilo. Ali su, ipak, upravo srpski oficiri razdragano ubeđivali britanskog pukovnika Tomsona, početkom 1913. godine negde u dubini teritorije poraženog Osmanskog carstva, kako je upravo kucnuo čas da istom snagom bude napadnuta i Austro-Ugarska. Sam Nikola Pašić uveravao je ser Ralfa Pedžeta samo deset dana pred početak Prvog balkanskog rata da Srbija neće napasti Osmansko carstvo, da joj za dovršenje priprema za rat (velike ratne kredite zemlja je uzela tokom ranijih devet godina u Francuskoj) treba još barem nekoliko godina, ali i da će i tada njen neprijatelj biti na severu, a ne na jugu.

Srbija je tako postala deo jednog međunarodnog zapleta u kome je ravnopravnu ulogu mogla da igra samo spremnošću na besprimernu žrtvu i odlučnošću svojih državnika koja je ravna hazardu. U jednom trenutku ta odlučnost imala je uticaj na evropsku i svetsku istoriju. I pored velikih žrtava i konačne pobede, to Srbiji nije donelo velike simpatije. U istoriji su atentati, istina, bili veoma česti. U Rusiji su žrtve bili trojica od četvorice poslednjih careva, u Francuskoj je 1894. ubijen predsednik Republike, a 1914. vodeći pacifista, od četrdeset i tri američka predsednika atentati su izvršeni na trinaestoricu, pored Franca Ferdinanda i sam austrougarski car Franc Jozef je u nekoliko navrata bio meta atentatora nemačke, italijanske i mađarske nacionalnosti, dok je njegovu suprugu Elizabetu na brutalan način i zahvaljujući pre svega činjenici da nije imala nikakvu zaštitu, usmrtio Luiđi Lukeni.

Politička ubistva su u to vreme još uvek slavljena od velikog broja slobodoumnih ljudi. Zar nije ideologija revolucija devetnaestog veka kao uzor predstavljala upravo Hermodija i Aristogejtona koji su ubili atinskog tiranina Hipiju i Bruta koji je usmrtio Cezara? U Italiji je to išlo tako daleko da je samo dve godine pre Sarajevskog atentata u Veneciji, nadomak granice sa Austro-Ugarskom, podignut spomenik atentatoru koji je pokušao ne tako davno da usmrti još uvek živog austrougarskog cara Franca Jozefa.

Ipak, pogibija Franca Ferdinanda i njegove supruge postala je povod jednom velikom ratu. Kasnija istoriografija, interesi onih sila koje su nastojale da ponište tekovine Prvog svetskog rata, a odskora i ideja evropskog jedinstva pružali su nova tumačenja ovog događaja. Veliki rat i poniženje Nemačke koje je usledilo, kao i Drugi svetski rat koji je bio u još u većoj meri globalan i još više sudbonosan, bilo je najlakše racionalizovati kroz povest o zaveri i jednom malom i naopakom narodu zaverenika i buntovnika koji naizmenično ubija svoje i tuđe kraljeve.

Zato je u svojim memoarima moćni izaslanik Sjedinjenih Država Ričard Holbruk, pišući o obeležju koje pored Latinske ćuprije na Miljacki ukazuje na mesto sa kog je Princip pucao na Franca Ferdinanda, opisao gađenje prema mestu na kom je započelo "rađanje nacizma u Evropi". Takvo razmišljanje je stajalo iza teze, koju je najavljujući bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, izneo američki predsednik Klinton, da je ova mala i inače nepoznata zemlja izazvala dva svetska rata. Gavrilu Principu nije bilo moguće da sa svojih osamnaest godina razume složenost svetske politike. Ali su zato srpska vlada i njene elite to dobro umele: zato je upravo zvanična Srbija neuspešno pozivala svoju moćnu tužiteljku da je izvede pred Međunarodni sud u Hagu, koji je među retkim državama priznavala od osnivanja. Samo dve godine posle atentata, moćni pukovnik Apis izveden je na sud, a zatim i pred streljački stroj.

Optužba usred rata, razume se, nije mogla biti vezana za učešće u Sarajevskom atentatu, ali su pravi razlozi bili jasni svima, pa i optuženima koji su, svesni sudbine, zahtevali da se sve tajne koje bi mogle da ugroze njihovu državu, ne iznose na suđenju. Više od dvadeset godina kasnije profesor Vladimir Ćorović napisao je znamenitu knjigu Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u 20. veku, na osnovu dokumentarne građe iz austrijskih i drugih evropskih arhiva. Ovo delo dospelo je na jednu od mnogobrojnih crnih lista u Trećem rajhu. Same jugoslovenske vlasti postarale su se da unište čitavo prvo izdanje da ne bi izazvale gnev Berlina. Sam Ćorović je poginuo bežeći iz zemlje pred kraj aprilskog rata 1941. godine.

Mnogo godina kasnije, početkom devedesetih, više nije bilo tolike promišljenosti. Tokom vremena Princip i njegovi drugovi slavljeni su ne samo kao nacionalni već i socijalni revolucionari. Kada je u novembru 1990. godine u Sava centru predstavljana nacionalna stranka bosanskih Srba SDS, njen podmladak dobio je naziv Mlada Bosna, baš kao i organizacija kojoj je pripadao Princip. Kao opravdanje nije mogla da posluži ni činjenica da je član Mlade Bosne bio i znameniti književnik Ivo Andrić. Naime, bilo je to drugo vreme.

Upravo je na tom skupu, govoreći o Gavrilu Principu, pesnik Matija Bećković rekao kako je reč "o čoveku sa imenom arhanđela i prezimenom koje označava najviše moralno načelo". Nepotrebno je reći da je čitava sala ustala na noge i prolomio se aplauz. Na tom skupu bio je prisutan i pisac ovih redova, u to vreme šesnaestogodišnjak i redovan posetilac svih opozicionih manifestacija (demokratskih i nacionalističkih). Možda se pitate da li je i on tom prilikom ustao. Nije ustao, skočio je.


Piše: Čedomir Antić NIN | Koreni
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jun 12, 2012, 09:38:43 pm »

*

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru "Terezin" u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
      
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
      
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
      
Zanimljiva je priča Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za političke osudenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je ispričao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železnicarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine "teške tamnice". Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao "da otuda nikada neće živ izaći"! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. "Dovode me u pakao". Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga "germanizovano" zvali — Terezinštad.
      
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je ličio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
      
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu. — Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
      
— Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara — ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
      
"To ti je zemljak", odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: "Kakav zemljak", on mi reče — Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao — pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
      
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje "za zemljaka", tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
      
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim celijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treci dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a "specijalitet" zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranjanjeno mlado telo!
      
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
      
— Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara "da mu je teško što nema prilike da razgovara sa mnom". Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor — kaže Luidi Pozek.
      
— U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Viđao sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: "Ja sam tvoj zemljak...".
      
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo — ispričao je Pozek.
      
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila — Srbija.
      
Luidi Pozek kaže da kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
      
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.
      
A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
      
"Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu"!


Piše: Mujo Bjelopoljac | Svedok
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Jul 23, 2012, 03:35:50 pm »

*
GAVRILO PRINCIP


KOLIBA U ISTORIJI

Erik Hobzbaum napisao je "skraćenu istoriju dvadesetog vijeka", od Prvog svjetskog rata do kraja Hladnog rata, dobro uočivši da je to cjelina. Cjelina u znaku Gavrila Principa. Kroz cio vijek će se ponavljati u bezbroj varijanata njegov juriš na prijesto Zla




SLIKA IZ GRAHOVA POLJA:
Pogled iz kuće Principa u sela Obljaju


Za divno čudo, s obzirom na vrijeme i društvo, sačuvano je dosta fotografija Gavrila Principa i sredine u kojoj je živio. Kao što se u sunčevom zraku koji je našao pukotinu u daskama i prostrijelio mračnu prostoriju vidi izrezak života — sa zrncima prašine što se otimaju da ostanu što duže u svjetlosti, stvarima i ljudima koji se gube u sve tamnijim konturama što su dalje od zraka, dok u uglovima sve ne nestane u mraku — tako se na ovim fotografijama nazire trag ogromne misterije koja obavija Maloljetnika u čijem je znaku protekao dvadeseti vijek. On je u istoriji ono što je Artur Rembo u poeziji: meteor koji se pojavio mimo poznatih zakona o kretanju nebeskih tijela.

Kako god se to dešavalo, lijepo je: u truloj civilizaciji koja je pohlepu pretvorila u cilj života, a borbu za opstanak u jedinu istinu o ljudima, i koja se rušila sa visina svoga bogatstva i svojih iluzija, prijeteći da zaguši život na zemlji, usred te buke i bijesa pojavila se figura neukrotivog Maloljetnika što pljucka u požar čačkajući zube i mirno ulazi u njega kao da jedini zna tajni smisao zbivanja, kao da jedini zna da je riječ o nečemu drugom i nekome drugom a ne o tome što ljudi misle da vide, misle da rade, misle da znaju, a ponajmanje o tome čemu se nadaju.

Ovo i nije heroj, jedva ako se otkačio od majčine suknje, ali opet teško da je bilo heroja koji se toliko rugao strahu, bio tako siguran na svom putu, kao da ga vodi lično Atina za ruku, koji je s toliko lakoće odustajao od života, a čije je golobrado lice tako silovito obasjalo istoriju.

Kad je ubio austrougarskog princa 1914, na Vidovdan, najveći paganski praznik južnih Slovena, bilo mu je dvadeset godina. Kao maloljetnik nije mogao biti osuđen na smrt, tako da je bačen u tamnicu, gdje je umro na kraju rata, kao najomrznutiji dječak Evrope, bukvalno pod ruševinama Austrougarske carevine.

Bolešljiv, mršav i ispijen, blijedoga lica, s nekim neobičnim pogledom koji bi djelovao kao pospan da nema u njemu nečeg zanesenog, kao usnulog, i zato nepokolebivog. Stiče se utisak da se život ovoga dječaka već desio; odavno je sve obavljeno, samo boginja pronosi njegovu opranu glavu kroz neprijateljske redove.

To isto se nazire i na grupnim fotografijama, ali na još čudniji način. Postoje fotografije sa drugim zavjerenicima i mladobosancima. Gavrilo među njima nije bio ništa posebno. Pa ipak, na tim fotografijama Gavrilo Princip privlači pogled kao neko izdvojen, odabran, sjenovit. Svi drugi djeluju kao ljudi u kojima i oko kojih se nešto dešava, oni su u okolnostima i u toku zbivanja, psihološki i socijalno, samo Gavrilo izgleda kao zalutalo biće, nešto konačno, dovršeno i zatvoreno, izvan okolnosti i samoga sebe. Može biti da je ovo posljedica tuberkuloze — plućni bolesnici, naročito ako su mladi, vuku preko lica i u ponašanju nešto kao sudbinsku sjenku.

Zna se da je taj atentat pun nevjerovatnih slučajnosti. Amaterski organizovan, skoro neizvodiv, sve je ispalo drukčije i više puta potpuno propalo, dok prinčevska povorka nije nabasala na Gavrila kao da ga je tražila kroz cijelo Sarajevo. I ako je od sudbine, mnogo je.

Postoje i fotografije njegovog sela, roditelja i rodne kuće.
 
To je najsiromašnija koliba u Evropi. Sve je na ivici ničega. Koliba je sklepana od najbjednijeg materijala, samo koliko da se drži, sve je golo, unutra i oko nje, na hercegovačkom kamenu, ljutom od samoće; nije se ni stiglo do ideje o ukrasima. Jezivi pritisak elemenata, za one koji su u njima odrastali ništa nije tako nezaboravno, blještava svjetlost i oštra sjenka, opojni mirisi, ljuti ukusi, čisti pokreti i glasovi, jedva poneka domaća životinja u carstvu zmija što igraju po kamenju. Život je nešto kratko, čisto i neshvatljivo. Ostalo su naslage đubriva.

U toj kolibi je Gavrila Principa istorija poljubila u usta. Rijetki su takvi ljudi, u njima nema ništa lično, a mnogo je neljudskog, kao mjesečare neka sila ih vodi tajnom cilju. Teško je o njima misliti, a istovremeno su nezaobilazni i privlačni, kao da nešto zove iz njih, ali nemušto. Tama, tama, dubina i tajna. Ništa Gavrilo nije uradio u životu, čak su ga iz gimnazije izbacili, a u vojsku ga nijesu primili. Kao da su sva vrata društva zatvorena za njega. Onda se odjednom, pred njim i samo za njega, širom otvori kapija koja se ni za koga ne otvara. Sukne u istoriju, dva hica i gotovo, kao ispod kamena zmija s kojom je rastao. U dvadesetoj godini u najdublju tamu tamnice, u dvadeset i četvrtoj smrt. Pa čovjek pomisli da tu nema ništa, samo slučaj i nesreća, ali ko, ili šta, tako smišljeno, tako precizno i, iznad svega, tako prekrasno kroz njega stvara svoje djelo? Slučaj, ali u okviru istorijske nužnosti. Trebalo bi imati veću dušu i širu svijest da bi se razumjeli ljudi koji razbijaju okvire svijesti i istorije.
 
Eh, kad bih ja mogao reći o bilo kom djeliću ovoga svijeta, najmanjoj mrvici realnosti, tako hrabro i tako jasno, to što je Gavrilo Princip rekao jednim metkom o evropskoj civilizaciji! Reći najdublju istinu o dvadesetom vijeku, reći je i odmah je glavom platiti, jer je dosegnut maksimum života, eto, kad bih takvo nešto mogao, drukčije bi se i pisalo i čitalo, pa i živjelo.

Dječak iz kolibe je 1914. godine bio jedini čovjek u Evropi, nešto mlado i čisto, sakriveno i hrabro, potpuna negacija civilizacije što je izdala čovjeka i ušla sa njim u rat do istrebljenja. Indijanac, crnac, proleter, žena i dijete, rudar i logoraš, tuberkulozni anđeo vođen nježnom boginjom što je htjela tako da ga utješi: evo, sine moj posljednji, gurni ovu građevinu prstom, to će ti se dopasti, a otac će ti uračunati u pravednost.

Erik Hobzbaum napisao je "skraćenu istoriju dvadesetog vijeka", od Prvog svjetskog rata do kraja Hladnog rata, dobro uočivši da je to cjelina. Cjelina u znaku Gavrila Principa. Kroz cio vijek će se ponavljati u bezbroj varijanata njegov juriš na prijesto Zla. U svakom pokušaju da se probije čovjek kroz zidine zatvora, da poniženi i uvrijeđeni dignu glavu, da misao i osjećanje zbrišu okove računa i pohlepe, izdaje i podvale sa srca i istorije, u svakom pokušaju ponovo dječak Gavrilo, gladan, jektičav, go i bos, izlazi iz mračne kolibe i žmirka na suncu. On je heroj procesa koji će se u dvadesetom vijeku zvati "dekolonizacija".

Tako bi izgledala istorija "nemogućeg dvadesetog vijeka", onoga koji je prošao ispod površine i nije se desio. Vijeka bez svjetlosti i bez izlaza, u kojem su možda, kao nikad ranije u istoriji, tolike mase nevinih i hrabrih tražile zrak svjetlosti i ostale u mraku, prevarene, udavljene, izbrisane. Vijek liči na jedan san u kojem sam vidio prostoriju u kojoj je sve zapušeno i zamračeno, i prozori i vrata, i ključaonice i sastavci između vrata i dovratka. San se, doduše, odnosio na moj život, a ne na vijek, ali ako se ni moj život, po ugledu na druge, nije pojavio na svjetlosti božjega dana, osim kao sramotna varka, neka bar ova noćna vizija o meni posluži kao metafora za nešto, ili nekoga, što jeste. Čovjek služi životu kako može.

Ove kolibe na granici između pećine i stambenog prostora nikad nijesu zaslužile dovoljno pažnje, ni kod sociologa ni kod arhitekata. Nije jedini razlog što u njima odrastaju opasna djeca vođena rukom divljih majki, ni što su gluva i nijema, pa ne daju dovoljno materijala stručnjacima. Nego sva fina i složena sredstva koja svijest izrađuje da bi svoja djela razumjela i sebi se divila, u zamkovima, palatama, u umjetnosti i filozofskim sistemima, sva ona postaju smetnja pred kolibom na kamenu koja se jedva razlikuje od kamena, više kao da je na njemu izrasla nego kao da ju je ljudska ruka napravila. Slijepo vjerna Ničemu, čuva svetu tajnu Ničega. Kolika se ljubav i vjera začinju u tim kolibama znaju samo žene koje su kao u nekom dosluhu sa njima i njihovim tajnama. Nedaleko odatle, u Crnoj Gori, gdje podivlja priroda u bijesnim rijekama i polomljenim planinama, gdje nešto stalno glogoće, šumi, pršti i urla a nema nigdje nikoga, ova privrženost golome i čistome Ničemu postaje opojna, ljudi padaju u zanose od nevidljivih zagrljaja i poljubaca; zanose koji se često čuju kao hropac.

U ovoj kolibi čovjek živi bez posrednika, go pred Bogom. Zbog te golotinje ništa se o njoj ne može razumjeti, još manje joj se mogu dodati ideje nego ukrasi, ništa osim vatre, lonca na vatri i onoga što se začinje u očima oko vatre. To je svijet prije laži i jači od laži.

Ipak, zašto je ovaj zadimljeni vazduh u kolibi, ispunjen smradom stoke što tu živi zajedno sa ljudima, toliko nabijen osjećanjima i sjećanjima?

Neko je veliko blago, iz tajnih riznica, Gavrilo Princip prosuo u svoj vijek ne bi li spasao ljude, pa i ako mu nije pošlo za rukom, nečemu je služilo. Ako ništa drugo, Maloljetnikova čistota je obasjala nesreću miliona, kao što je koliba, ulazeći u istoriju, svojim tankim pramenom dima dala nešto ljudsko njenom lažnom sjaju i ruševinama. Ko je u krvavoj priči sa sarajevske kaldrme princ, a ko atentator? Šta je palata, a šta koliba, kad se sa očiju skine koprena?

Ako se sudi po umnožavanju sile i para, dvadeseti vijek je bio američki, ali ako se gleda po nadama i zanosima ljudskih masa, po uloženom naporu i žrtvama, onda je bio jugoslovenski. Jugoslovenski je najviše po snazi iluzija i uzaludnosti vjere, jer dvadeseti vijek je, više nego ijedan što se pamti, vijek beznađa. Na njegovom izlazu piše: "Sve je bilo uzaludno", a na ulazu je izgleda pisalo, sudeći bar po srcima revolucionara koji su ga obilježili: "Sve je moguće". Između ovakvih rečenica mogu da stanu strašne drame, a ako su zbijene u životu jedne ili nekoliko generacija, onda scena liči na poprište kakvo istorija rijetko pravi.
 
Više nego u drugim vjekovima, u ovome se vidjela iluzija sile i bogatstva. U tu iluziju je pucao Gavrilo Princip. Srušila su se tri velika carstva i nekoliko manjih, austrougarsko, francusko i englesko, a dva su se nova otimala za vlast u svijetu, sovjetsko i američko. Na izlasku iz vijeka, na ruševinama logora i atomskih bombi, ostao je nepobjedivi kauboj. Ni ta slika nije bez tajne: u zagrljaju s papom. I Bog kad umre u istoriji, iza njega ostanu taština i pohlepa.

Sovjetsko carstvo je bilo najefemernije u istoriji, američko je izašlo iz te borbe kao najveća sila u istoriji; svjetsko carstvo kome se kraj nije nazirao. Pa se i ovo čudo snage i volje, sa bombardovanjem Jugoslavije u posljednjoj godini vijeka, pretvorilo u iluziju, trajalo je koliko i bestseleri koji su bili posvećeni njegovoj nepobjedivosti u vječnosti.

Ovo će ostati misterija: kako se Jugoslavija rodila iz pucnja Gavrila Principa, zašto je morala da bude u sukobu sa svakom imperijom koja je težila osvajanju svijeta i zašto je baš i samo ova država zbrisana na kraju Hladnog rata, kao jedini uspjeh, ali i grobnica, evroatlantskog carstva? Ko se osvetio kostima Gavrila Principa, baš kad je počela nova kolonizacija svijeta?
 
Treći rajh se obrušio na Jugoslaviju kao ni na jednu drugu državu u Evropi, sa izuzetkom Sovjetskog Saveza, i kao nigdje drugdje tu mu je pružan otpor od prvog do posljednjeg dana rata.

Razbijanje sovjetske imperije počelo je sukobom s Jugoslavijom 1948. godine; samo su se jugoslovenski revolucionari suprotstavili Staljinu s još čistijom vjerom od njegove.

Samo je Jugoslavija ostala nezavisna u Evropi u toku Hladnog rata, ukliještena između dvije svjetske imperije.

Čim se Njemačka ujedinila, krenula je iz sve snage u rasparčavanje Jugoslavije i osvetu Srbima za dva svjetska rata.
 
I samo su ovdje, devedesetih godina, na vrhuncu moći, Amerikanci morali da izazovu prave ratove, višegodišnje, da bi razbili državu i prinudili njene narode na pokornost, na kraju i otvoreno ratujući, uz mobilizaciju cijelog NATO-a.

Često su me pitali o uzrocima raspada Jugoslavije. Samo je jedan nužan i dovoljan. Između dva carstva, Jugoslavija je bila nezavisna pedeset godina. Kad se jedno carstvo raspalo, drugo je konfiskovalo njegove posjede. Ostala je u sredini anomalija, nezavisna Jugoslavija, još uvijek u inerciji pucnja Gavrila Principa iz kojeg je rođena: borba protiv moćnih sila. Uzaludni bljesak poniženih i uvrijeđenih u istoriji. Nekako se morala ispeglati geografska karta Evrope da pokaže granice američkog carstva. Nije moglo bez rata. Sve ostalo, lokalne vođe i nacionalizmi, laži i intrige, ubijanja i pljačke, sve su to samo detalji kojima se popunjava gotova priča.

Često se govorilo da je Jugoslavija bila krhka država. Možda nije, nego neobjašnjivo žilava. Samo se Jugoslavija, doduše svedena na jezgro srpskog naroda, na kraju vijeka našla izolovana u Evropskoj uniji, opkoljena sa svake strane, blokirana, kao zatvor i karantin, kao neka divlja životinja koja se ne može dresirati, čak je ne možete lako ni ubiti, nego tako mora ostati izolovana i biti polako umorena, raznim sredstvima i načinima. Okolo, cijela Unija, pokorna i poslušna, bez riječi protesta dok se nad njom širila gvozdena mreža NATO-a. Možda zbog suviše racionalnog prilaza svemu, pa i istoriji, postoji u zapadnim imperijama neka nezgodna sklonost ka "konačnim rješenjima". Dalekovido planiraju: ne vole da trava raste na mjestu zločina. Dok ovo pišem, trebalo bi biti vidovit pa znati da li će ovoga puta ići do kraja, "konačnog rješenja" za srpski narod.
 
Jednom sam vidio evroatlantskog Kiklopa izbliza i od tada se zaklanjam iza kamenja i drveća da me ne napipa i šiju mi ne zavrne kao piletu. Ima jedno oko a dvije glave, jednim ustima krca lobanje, drugim pjeva uspavanke, a na guzicu se smije. Probaj da prođeš pored njega neprimijećen.

Zašto Jugoslavija?

Trajala je tačno koliko veliki zanosi i sukobi dvadesetog vijeka. Samo je Beograd bombardovan četiri puta u vijeku, od svake velike sile dostojne toga imena. U Prvom ratu od Austrijanaca, na početku Drugog od nacista, na kraju istog rata od Amerikanaca i Engleza, a na kraju vijeka od cijelog NATO-a. Bilo je mišljenja da nema svrhe obnavljati zgrade.
 
Šta su ta bombardovanja htjela da unište, da dokrajče, ili da spriječe da se pojavi?

Ispada da su Srbi najnepokorniji narod u Evropi, ali zašto, kad to ne odgovara nikakvim idejama, političkim pokretima, čak ni željama? To je nešto kao sudbina. Ili, pak, imaju smisla one teorije o tajnama geografije: tu se, kao, spajaju kontinenti, tektonski poremećaji, tokovi istorije, zapad–istok, hrišćanstvo–islam, itd. Zemlja se pod Srbima i oko njih lomi i buni, privlači sile, i oni dobijaju po glavi. I baš kad bi htjeli da se poklone, zemlja se opet zatrese. Mogu bez hljeba i vode, ali ne mogu da se pokore. Teško se baviti još nečim, kad ste osuđeni na pobunu.

Nešto je bilo, nekad i negdje, tu iza brda, nešto suviše opasno za one koji hoće da vladaju ljudima i suviše dragocjeno za ljude koji hoće da ostanu vjerni sebi, ali šta — svi su zaboravili. Nasljeđuje se generacijama moranje, moranje da se otme, moranje da se sačuva, moranje da se bude i, najljepše od svih moranja — moranje da se strada, do samouništenja, da bi ljudi ostali vjerni. Ova srpska misterija istorije i strategije, ili balkanske geografije, u kojoj se odvijao nemogući dvadeseti vijek, ima svoje skriveno ljudsko srce. Jugoslavija je koliba Gavrila Principa. Kao on u istoriji, i ona je među državama maloljetnica. Iz pobune rođena, nestašna i neukrotiva, utučena, na kraju poraza dvadesetog vijeka, u ime imperijalnog reda i zakona.

Kad su nacisti došli u Sarajevo 1941. godine, uklonili su spomen-ploču Gavrilu Principu na mostu koji je nosio njegovo ime. Austrijski kaplar, na vrhuncu moći, nije zaboravio izazov jektičavog Maloljetnika. Poslije rata, ploča je ponovo postavljena.
 
Kad je devedesetih godina bjesnio rat u Bosni, koja je bila srce Jugoslavije, nove vlasti u novom evroatlantskom protektoratu opet su razbile ploču i izbrisale tragove Gavrila Principa. Maloljetniku je bio podignut spomenik sasvim dostojan njega: u asfaltu su bile urezane njegove stope, mjesto na kome je stajao kad je pucao u Istoriju. Kao da nije bio čovjek, samo trag besmrtnog duha. Više nema otiska njegovih stopala, kao ni njegovoga imena u zvaničnom životu naroda. Sišao je u gusti mrak balkanske istorije, gdje neka mršava lica dubokih bora jedu raštan i sjećaju se izgubljenih bitaka, gdje ne smiju da zađu trupe nijedne imperije, gdje zuji i miriše nešto opojno, prekrasno i nepodnošljivo, čemu se ne može biti vjeran osim po cijenu glave, baš kao Gavrilo Princip, ali u čemu se nikad ne umire. Tamo se bježi od svake vlasti ovoga svijeta, otud se udara na svaku vlast. Tamo vas niko ne može naći. Osim narodnih guslara, zaista često slijepih, čija se tradicija, nikad neprekinuta, vuče od Homerovih vremena. Slijepci prolaze bespućima i pjevaju o tajnom izlazu iz bezizlaza.

Čuo sam ovih dana jednog evropskog političara gdje kaže da će dvije hiljade i četrnaeste godine, na stogodišnjicu sarajevskog atentata, biti organizovane evropske proslave, zajedno sa balkanskim narodima, u prvom redu Srbima, da se pokaže da više nikad nećemo počiniti slične greške. Maloljetnik više ne smije ući u Istoriju.


Stanko Cerović
_____________

U izdanju "Gradca" iz štampe je upravo izašla knjiga Drvo života, plodovi smrti Stanka Cerovića, novinara i publiciste koji živi u Parizu. Reč je o zbirci eseja s podnaslovom "O povratku ljudi iz Istorije", u kojima autor promišlja odnos pojedinca, smisla, nasleđa i Istorije. Raspon tema ovih eseja je širok, od Homera i Marka Miljanova do Gavrila Principa i Staljina, a jedan veći deo odnosi se na Milovana Đilasa, čija biografija paradigmatski sažima istoriju XX veka. Uz dozvolu izdavača i autora, "Vreme" će objaviti nekoliko poglavlja iz ove knjige koja je istovremeno objavljena u Srbiji i Francuskoj.

VREME | BR 873 | 27. SEPTEMBAR 2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jul 23, 2012, 03:48:33 pm »

*
GAVRILO PRINCIP


DOBRO DOŠLI U PROŠLOST

Povratak Gavrila Principa, ili kako je Muzej Mlade Bosne postao Muzej Sarajevskog atentata

Nekadašnja Šilerova radnja pred kojom je 28. juna 1914. Gavrilo Pincip ubio austrougarskog prestolonasljednika Franju Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju Hotek, godinama je bila Muzej Mlade Bosne. Muzej je devastiran i zatvoren odmah po izbijanju rata u Bosni 1992. godine i tek sada, deceniju poslije, ponovo će otvoriti vrata posjetiocima, ali pod novim imenom. Zvaće se Muzej Sarajevskog atentata. Svečano otvaranje bilo je predviđeno za 30. decembar 2002. godine da bi u posljednji čas izbila prepreka: sarajevska televizija je uoči novogodišnjih praznika javila da se otvaranje odlaže jer nisu pribavljene sve potrebne komunalne i druge saglasnosti.
      
Sarajevski atentat je oduvijek bio predmet silnog interesovanja javnosti i istoričara. O njemu je napisano 20 hiljada naučnih radova dok broj publikacija, novinskih tekstova i feljtona nikada nije utvrđen. Atentat je bio i ostao kontroverzan događaj, a raspoloženje prema činu Gavrila Principa mijenjalo se prema političkim prilikama. Sam Princip kao istorijska ličnost "šetao" se od heroja do teroriste, od junaka zaslužnog za oslobođenje i ujedinjenje do nekoga kome se i ime nerado izgovara.
      
"FUKARA UBI IMPERATORA"
      
Dijelio se i običan svijet. Šaljivi kafanski komentari su se kretali od "takvi smo mi Srbi, ne prođe dugo vremena a mi ubijemo prestolonasljednika" (Murat, Ferdinand), do u Sarajevu češće opaske "da ona fukara ne ubi imperatora, gdje bi nam bio kraj". Atentat je pokrenuo lanac istorijskih događaja u kojim su zbrisana četiri carstva (rusko, njemačko, austrougarsko i tursko), 70 miliona ljudi je otišlo u rat, 12 miliona je izgubilo život, skončale su četiri dinastije (habsburška, romanovska, hoencolernska i otomanska). Prvi svjetski rat je izmijenio kartu Evrope i uveo novi poredak (Rusija, odnosno Sovjetski Savez).
      
U Sarajevu se uvijek dalo osjetiti da je Kraljevina SHS, koja je nastala kao posljedica Gavrilovog pucnja, pristupala događaju koji je bio neposredan povod izbijanju rata sa priličnom dozom ambivalencije. Srbija je oduvijek negirala bilo kakvu vezu sa atentatom, iako su poslije rata iskrsli mnogi dokazi o povezanosti Gavrila i njegovih drugova iz Mlade Bosne sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i njegovom Crnom rukom. No u Evropi se u ono vrijeme moralo voditi računa da se na ubistva članova carskih porodica nije blagonaklono gledalo, pogotovo u evropskim državama u kojim su na vlasti bile monarhije. Bez obzira na to, u Sarajevu je grupa politički uticajnih Srba, radikala, tridesetih godina na Šilerovu radnju postavila ploču i tako obilježila ovo istorijsko mjesto.
      
I Brozova Jugoslavija je takođe nekoliko godina poslije Drugog svjetskog rata ćutala o Principovom atentatu, a onda je Odlukom Gradskog narodnog odbora 1953. godine osnovan muzej pod imenom "Muzej Mlade Bosne" kao depandans Muzeja grada Sarajeva. Muzejska postavka je okarakterisana kao postavka o "revolucionarnom pokretu za socijalno i nacionalno ujedinjenje jugoslovenskih naroda" a sarajevski atentat je okarakterisan kao patriotski čin, dok je Gavrilo Princip stekao status nacionalnog junaka. Od tada su okrugli stolovi u Mladoj Bosni ušli u modu, održano ih je na stotine, napisano na stotine brošura.
      
BOMBOM NA PLOČU
      
Približavanje posljednjeg rata donijelo je Principu nove teškoće. U Sarajevu je od junaka ponovo postao terorista koji je divljačkim činom ubio cara. Ploča koja je decenijama stajala na muzeju oštećena je eksplozivnom napravom godinu prije početka rata, u incidentu koji je uslijedio nakon jednog od oštrijih razmimoilaženja predstavnika SDA i SDS-a u bosanskohercegovačkoj skupštini početkom 1991. godine. To je vrijeme kada je predsjednik Skupštine BiH bio Momčilo Krajišnik (sada u zatvoru u Hagu, pod optužbom za genocid), a SDA i SDS bile su neiskreni koalicioni partneri koji su dijelili vlast sa HDZ-om. Na posljednjoj februarskoj sjednici Skupštine te 1991. godine, kasno u noć, jedan od poslanika SDA objavio je da se u pauzi zasjedanja sastao Izvršni odbor SDA i odlučio da podrži konfederalno rješenje za preuređenje Jugoslavije. Na to je za govornicu izašao poslanik SDS-a Radoslav Brđanin (sada takođe u Hagu pod optužbom za ratne zločine) i rekao da SDA zapravo hoće "Nezavisnu Državu Bosnu i Hercegovinu", ali da srpske majke još rađaju junake i da se suveren te "NDBiH" neće moći živ provesti pored Principovog mosta. Iz klupa SDA na to je odgovoreno da se u budućoj državi Bosni i Hercegovini mostovi neće zvati po ubicama i teroristima. Kada je uskoro poslije toga stradala ploča pred Muzejom Mlade Bosne, oko Principa su se posvađali i koalicioni partneri u gradskoj skupštini. Na kraju je muzejska ploča ipak popravljena.
      
Kada su u proljeće 1992. godine srpski topovi zapucali po Sarajevu, uklonjene su ploče ispred Muzeja Mlade Bosne, zajedno sa Principovim stopama na trotoaru. Godine su prolazile i činilo se da će tako i ostati.
      
Jedan čovjek nije tako mislio.
      
Predratni direktor Muzeja grada Sarajeva, muzeolog Bajro Gec, sa nekolicinom radnika sklonio je još 1992. godine preostale eksponate i prenio ih u tadašnju zgradu muzeja, poslije čega su, sa cijelim fundusom Muzeja grada, smješteni u Jevrejski muzej. Prije dvije godine pokrenuta je akcija da se postavka ponovo vrati u Muzej Mlade Bosne. Na početku nije bilo ni razumijevanja ni novca.
      
— Mi smo predložili da se muzej nazove po Sarajevskom atentatu i da taj događaj, kao svjetski istorijski događaj, dobije mjesto i prostor koji zaslužuje i obratili smo se raznim institucijama, opštini Stari grad na čijem području se nalazi, Kantonu, Federaciji, Vijeću ministara, RS a jedino je Uprava grada sa gradonačelnikom Hamamdžićem pokazala razumijevanje i odvojila 60 hiljada maraka kao pomoć u obnovi — kaže Bajro Gec, koga su takođe političke prilike sa mjesta direktora Muzeja pretvorile u kustosa za austrougarski period.
      
KUSTOSOV TRUD
      
Gec je uradio idejno istorijsku osnovu i tematski ekspozicioni plan buduće postavke. Cjelokupni program je predviđen za dvije faze. U prvoj fazi bi se rekonstruiksala spomen-obilježja Sarajevskog atentata, što znači vraćanje ploče sa stopama i ploče sa tekstom, ali izmijenjenim. Na prvoj ploči je pisalo: "Sa ovoga mjesta 28. juna 1914. Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodu", i to ćirilicom. Na novoj ploči će, latinicom i na engleskom jeziku, pisati: "Sa ovog mjesta 28. juna 1914. je Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek".
      
Za drugu fazu je predviđeno da se kompletira postavka koja bi obrađivala austrougarski period u kome svakako poseban značaj ima Sarajevski atentat.
      
— Smatram da treba predstaviti cijeli period austrougarske uprave a u tom okviru Sarajevski atentat kao najvažniji događaj. Prezentiranje atentata smo predvidjeli i na maketi gdje bi se vidjela obala Miljacke od Drvenije do Vijećnice i na kojoj bi bile sve značajne zgrade: gimnazija, Sinagoga, Despića kuća, Park cara Dušana, Konak i naravno svi mostovi i raspored atentatora. Bilo ih je sedam: organizator Danilo Ilić; prva trojka, beogradska: Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež; Druga trojka, sarajevska: Muhamed Mehmedbašić, Cvjetko Popović i Veljko Čubrilović. Sve to treba da bude urađeno uz pomoć elektronike. Naravno, tu će biti svi dokumenti i fotografije koje Muzej posjeduje, kaže Bajro Gec.
      
Poseban dio će se odnositi na Ferdinanda kao četvrtog prestolonasljednika carske krune. Sin Franje Josipa Rudolf se ubio u Majerlingu, drugi nasljedni red predstavljala su njegova braća od kojih je jedan ubijen u Meksiku, gdje je službovao kao car a drugi se idući na hadž napio vode iz svete rijeke Jordan, dobio tifus i umro. Tako je Franc Ferdinand kao četvrti po redu postao prestolonasljednik.
      
Na toj čekajućoj stolici sjedio je sve do svoje smrti punih dvadeset godina, ali dugovječni Franjo Josip koga je trebalo da naslijedi vladao je punih 68 godina i umro je dvije godine poslije njega, 1916, kao posljednji austrougarski car.
      
Nakon atentata suđeno je 25-orici optuženih, tri su oslobođena, na smrt vješanjem osuđeni su Danilo Ilić, Veljko Čubrilović i Mitar Kerović. Član ovi beogradske grupe umrli su u Terezinu. Gavrilo Princip je bio osuđen na dvadeset godina jer je u vrijeme izvršenja bio maloljetan, Muhamedu Mehmedbašiću nije nikada suđeno, pobjegao je u Istočnu Hercegovinu, a Vaso Čubrilović i Cvjetko Popović su bili zatvoreni u Mirensdorfu kod Benja i izašli su. Popović je bio kustos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu a Vaso Čubrilović je bio jedan od najpoznatijih istoričara, ali nije pisao o atentatu.

      
Nagorka Idrizović
      
      
PRINCIPOV MOST. — Nakon poplava u kojim je porušen drveni most u blizini latinske mahale zvane Latinluk (kolonija u kojoj su živjeli uglavnom dubrovački i venecijanski trgovci), od sredstava koja je u ovu svrhu testamentom ostavio Hadži Abdulahaga Briga napravljen je novi most koji je dobio ime Latinska ćuprija. Nakon Prvog svjetskog rata narod počinje da ovaj most zove Principovim mostom. Tako je bilo sve do početka rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine, kada mu je vraćeno ime Latinska ćuprija. Zanimljivo je da nema tragova da je ikada, bilo u "staroj" bilo u "novoj" Jugoslaviji, postojao zvaničan akt o tome da se most zove po Gavrilu Principu, dok je Carevom mostu, na primer, zvaničnim aktom ime promijenjeno u Most Bogdana Žerajića.
      
Tako ispada da se po Gavrilu Principu u Sarajevu malo šta zvalo. Muzej je bio Mlade Bosne, most Latinski a kapela u koju su mu 1920. godine iz Terezina prenesene kosti (narod je zove Kapela vidovdanskih junaka) zvanično se zove Kapela arhanđela Mihajla i Gavrila.


NIN | 03.01.2003.




Ploče sa tekstom



nekadašnja i sadašnja tabla


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Avgust 14, 2012, 12:32:10 am »

*

SEĆANJE NA GAVRILA PRINCIPA


Jedanaest privatnih kuća i hram Svetih apostola Petra i Pavla je jedino što je ostalo posle pripadnika Sedme brigade Hrvatske vojske koji su krajem jula devedeset pete godine okupirali Bosansko Grahovo

U ovoj varoši sve ostalo je sravnjeno sa zemljom. Nisu štedeli ni škole, ni obdaništa, ni blokove stambenih zgrada, ni spomen obeležja, ni hiljade domaćinstava moukom podizanih. Među prvima je zapaljena rodna kuća Gavrila Principa koji je na Vidovdan 1914. u Sarajevu ubio austrijskog prestonaslednika, nadvojhvodu Franca Ferdinanda.

Danas u Gavrilovom Obljaju zgarište kuće velikana srpske istorije. Kamene zidine nemo svedoče o davnim vremenima iz doma Principovih.

U njoj je, sve do jula 1995. godine bio muzej sa eksponatima — svedočanstvima o velikom delu Gavrila Principa.

— Pretpostavljao sam da bi moglo doći vreme u kome će zabraniti sve što su Gavrilo o Principovi uradili za svoj narod. Zato sam i jednom od svoja tri sina dao Gavrilovo ime. Ako danas nemamo ništa što bi nas podsećalo na Gavrila, onda je to ime mog sina koje on i ja sa ponosom izgovaramo, priča Miljkan Princip, jedini bliski rođak Gavrila Principa.

— Pokrenuli smo pitanje restauracije rodne kuće, ali sve je ostalo na tome…

Porodica Princip se u Grahovsko polje, u selo Obljaj, doselila sa druge strane Dinare, iz sela Polace kod Knina. A na Polacu su se doselili početkom 18. veka iz Grahova crnogorskog i zvali su se Jovićevići. Na Polaci promeniše prezime u Čeko, jer su radili u turskoj službi kao graničari — najamnici i, po običaju, sačekivali prolaznike i tako dobiše prezime.

Kada us se preselili u Obljaj dobili su prezime Princip po Todoru koji je bio silovit, plahovit i viđen čovek. A takav Todor je, u raskošnoj nošnji i na belom konju, dolazio u Knin. Stoga ga nazvaše "bosanski princ" ili "princ od Bosne". I tako nadimak postade prezime.

Muški članovi porodice Princip su učestvovali u ustanku 1875—1878. godine. Deda Gavrila Principa, starina Jovo, bio je u Glavnom štabu u Crnim Potocima, zajedno sa bratom Todom. Turci su zarobili Todu ali ga nisu pogubili. Jovin sin Ilija, Gavrilov stric, učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kneževića Petra Karađorđevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac Gavrila Principa, Petar – Pero je učestvovao u Crnopotočkoj buni. Žene i deca porodice Princip izbegli su u ustanku i utočište našli na austrijskoj strani, na kninskoj teritoriji.

U austrijskoj okupaciji porodica Gavrila Principa je živela skromno i siromašno. Težaci iz Obljaja ni po čemu se nisu razlikovali od ostalih seljana. Njihov život najbolje je opisao Petar Kočić u pripovetkama, a najlepše u liku Davida Štrpca. Kočić, narodni tribun i nepokolebljivi borac za srpsku čast i obraz u Krajini, najviše je, čini se uticao na Gavrila Principa.

Gavrilo je, kako piše u krštenici, rođen 13. jula 1894. godine. Majka Marija – Nana je toga dana, po velikoj vrućini, kupila seno sa zaovom na livadi. Nabeče je muzla kravu i rodila uz ognjište Gavrila.

Požurili su do susednog sela Ugarka da potraže protu Iliju Bilbiju da ga krsti, jer su se bojali da ga, ako umre — jer su tada na porođaju lako umirala, ne mogu sahraniti na seoskom groblju.

Prota Ilija, div od čoveka, dao mu je ime Gavrilo. To je isti onaj prota koji je bio vođa ustanka u Crnopotočkoj buni sa vojvodom Golubom Babićem.

Posle sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu počelo suđenje, austrijske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi Gavrilovu krštenicu i upiše drugi datum. Naime, hteli su da bude stariji za dvadesetak dana — da ispadne da je imao dvadeset godina kada je izvršio atentat. Tada bi, po austrijskim zakonima, bio punoletan i, naravno, osuđen na smrt. Međutim, prota Ilija na to nije pristao pa su ga austrijske vlasti i šućkori pogubili u Livnu na svirep način — vežući ga konjima za repove.

Na pitanje sudija da li se smatra krivim, Gavrilo je odgovorio "Nisam zločinac jer sam uklonio onoga ko je činio zlo".

Austrougarska je optužila Srbiju za atentat i uputila joj ultimatum sa zahtevom da njeni ljudi itražuju krivce po Srbiji. Srbija je, kao časna država koja drži do sebe, odbila taj ultimatum. Kazna za odbijanje je stigla 28. jula u formi objave rata i tako je počeo Prvi svetski rat.

Presude Gavrilu Principu i drugovima su izrečene 29. oktobra. Atentatori su osuđeni na smrt vešanjem ili tešku tamnicu.

U zatvoru je Gavrilo napisao ove stihove:

"Tromo se vrijeme vuče,
I ničeg novog nema,
Danas je kao juče,
Sutra se isto sprema"

Najgore mu je padalo što mu nisu dozvoljavali da čita. Slaba hrana, okovi, samica…, uticali su da se Gavrilo razboli. Trovali su ga preko hrane, oboleo je od tuberkoloze, amputirali su mu desnu ruku… Svoj kraj je očekivao mirno i stoički. Umro je 28. aprila 1918. godine, nekoliko meseci pre raspada Austrugarske carevine, ne dočekavši njen kraj.

Državne vlasti kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su 1921. godine prenele tela atentatora u Sarajevo i sahranili ih u zajedničku grobnicu.

Porodica Princip je doživela tužnu sudbinu. Hrvati su 1941. godine ubili Gavrilovog brata Niku, doktora u Čapljini. Sinovac Princip – Seljo, kome je Gavrilo dao ime, umro je na Romaniji od tifusa a komunisti su ga posmrtno proglasili partizanskim herojem.

Otac Petar je umro 1939. godine, a Majka Marija je Drugi svetski rat provela u izbeglištvu u Kninu. Umrla je u jesen 1945. godine. Sin Gavrilovog brata od strica Ilije, Vukosav, poginuo je kao mitraljezac kod vojvode Momčila Đujića 1944. godine na Gračacu a partizani su zapalili rodnu kuću Gavrila Principa.

Tek 1964. godine komunističke vlasti su kuću obnovile u nešto manjem obimu i ona je do 1995. godine bila muzej koji je čuvao uspomene na Obilića sa Tromeđe. Kuća još uvek nije obnovljena.
Srpski krajevi
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Avgust 15, 2012, 12:33:30 am »

*

U KUĆI GAVRILA PRINCIPA IZGORELI PLANOVI ATENTATA

Od rodne kuće Gavrila Principa u Obljaju — ostali samo kameni temelji koje čuvaju rođaci. Kuću zapalile hrvatske snage 1995. U kamenu još stoje inicijali koje je uklesao 1909.

U SELU Obljaj nadomak Bosanskog Grahova samo ostaci stare kamene kuće svedoče da je ovde rođen Gavrilo Princip, koji je izvršio atentat na prestolonaslednika Ferdinanda, što je bio povod za objavu rata Srbiji i praktično početak Prvog svetskog rata.

U selu zatičemo braću Miljkana (79) i Nikolu (76) Princip, Gavrilove najbliže srodnike koji brinu o ostacima kuće u kojoj je rođen i gde je proveo rano detinjstvo.

— Evo i sada u kamenu naziru se njegovi inicijali koje je uklesao 1909, kada je imao 15 godina. Nažalost to je danas jedini živi trag i spomen. Od rodne kuće su ostali samo temelji jer je gornji sprat, u drvetu, izgoreo u poslednjem ratu. Nažalost, u plamenu su nestali u neki dokumenti i autentični planovi za atentat na Franju Ferdinanda. Šteta je što taj dokument nije ostao budućim pokolenjima, kaže Nikola Princip koji je do ovog rata živeo u Sarajevu.

Sada mu je porodično gnezdo na Romaniji, živi u Sokocu, ali je svakog leta u Obljaju kod brata Miljkana, koji se na porodično ognjište sa koga je proteran u poslednjem ratu vratio pre trinaest godina.

Njegov unuk Novak, živahni dečarac i kako reče zaljubljenik u svog slavnog imenjaka Đokovića, skoro svaki dan pokosi travu ispred ostataka Gavrilove rodne kuće. Tek toliko da ne zaraste u korov i da ne bude potpuno zapuštena.

Tako živi naslednici Gavrila Principa čuvaju ono malo preostalih uspomena na svog slavnog pretka i rođaka u rodnom Obljaju gde im je, tvrde, najlepše.

A načelnik opštine Grahovo Uroš Makić kaže da je do rata rodna kuća najslavnijeg Grahovljanina bila, u stvari, spomen-kuća na Gavrila Principa.

— Ostatke kuće sada čuva njegov rođak i prvi sused Miljkan Princip, koji se sa suprugom vratio u Obljaj. Mi, nažalost, nemamo para za obnovu Gavrilove kuće, koja je zapaljena 1995. godine, kada su izgoreli vredni i originalni eksponati koji su dugo godina čuvani. Pokušaćemo da, čuvajući uspomenu na Gavrila Principa, izradimo spomen-ploču, rekao nam je načelnik Bosanskog Grahova Uroš Makić.


UMRO U 24. GODINI

Gavrilo je, podsetimo, rođen u Obljaju 13. jula 1894. godine, a ime mu je dao grahovski sveštenik prota Ilija Bilbija na dan Svetog Gavrila.

Umro je u zatvoru od posledica teške i tada neizlečive bolesti, tuberkuloze, u 24. godini.


Sl. Pešević | 25.06.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Avgust 22, 2012, 09:29:45 pm »

*

SLOVENI NE SLAVE PRINCIPA

Južni Sloveni, pa i Srbi, zaboravili Gavrila Principa, koji je slavljen kao simbol borbe za slobodu. Kampanja protiv uspomene na idealistu, maštara o slobodnom svetu počela devedesetih

KRVAVA košulja austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koju je nosio na Vidovdan 1914, izložena je, navodno, po prvi put u čuvenom Vojno-istorijskom muzeju u Beču, simbolično, uoči godišnjice sarajevskog atentata koji je bio povod za Prvi svetski rat. Košulju militantnog Habzburga koji se uoči atentata svim srcem zalagao za preventivni rat protiv Srbije, posetioci će moći da vide samo do 11. jula, jer istorijskom eksponatu, tvrde, smeta izlaganje svetlu, što postavku čini ekskluzivnom i mami posetioce.

Austrijanci čuvaju uspomenu na svog prestolonaslednika, iako je on još za života bio odbačen od porodice, a kao državnika ga nisu cenili čak ni saveznici. S druge strane, uspomenu na Principa ne čuvaju ni Srbi, a kamoli ostali južni Sloveni, iako su ga nekada slavili kao Prometeja borbe za oslobođenje od tuđinskog jarma.

Principovi pucnji na Vidovdan 1914. označili su konačni raspad dva poslednja feudalna carstva Evrope — Habsburškog i Osmanskog — i oslobođenje slovenskih naroda koji su stenjali pod njihovim jarmom. Međutim, od početka devedestih počela je bespoštedna kampanja protiv uspomene na melanholičnog idealistu, koji je maštao o slobodnom i socijalno pravednom svetu. Mnogo toga je podsećalo na propagandni film Vermahta iz 1941, koji prikazuje kako ustaše kundacima lome spomen-ploču na kojoj piše "Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazio je narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom". Pola veka kasnije, 1992, vojnici Izetbegovićeve Armije BiH, maljevima su u komade razbili repliku iste spomen-ploče i odneli u bronzi izlivene Principove stope iz sarajevskog trotara.

Rodna kuća Gavrila Principa u Obljaju kod Bosanskog Grahova spaljena je tokom rata 1995, i nikad nije obnovljena. Kapela vidovdanskih junaka, u kojoj su sahranjeni on i njegovi saborci na groblju Ciglane još postoji, iako su je 1996. teško oštetili nepoznati vandali.
 
Inicijativa da Principove stope budu vraćene na obalu Miljacke ni do danas nije makla dalje od ideje, a jedan od uslova je da se istovremeno podigne i spomenik Francu Ferdinandu i njegovoj supruzi Sofiji, koje je on ubio.
 
— Takav spomenik bio bi logičan korak u rekonstrukciji mita o Habzburzima, u čijoj je funkciji i izlaganje košulje Franca Ferdinanda u Beču — kaže dr Vladimir Davidović, pasionirani tragač za zaboravljenim kulturnim blagom, stručnjak za međunarodno pravo koji je duže od decenije bio sekretar SANU. — Nije baš sigurno da su u čuvenom bečkom vojnoistorijskom muzeju — Arsenalu, izloženi originalni eksponati. U njemu je bio izložen i pištolj "mauzer" kojim je Princip navodno ubio Ferdinanda, iako je od atentatora policija zaplenila "brauning".

Tvrdi se da su košulju sačuvali i muzeju predali monasi strogog jezuitskog reda u Beču, koji s vremena na vreme izabacuju iz svojih arhiva poneko senzacionalno otkriće vezano za sarajevski atentat. Tako su 2004. iz podruma izvadili pištolj tvrdeći da je baš iz njega pucao Princip. Otkriće je postalo svetska senzacija, a svi svetski mediji preneli su vest o otkriću "najsmrtonosnijeg pištolja sveta kojim je srpski nacionalista Princip izazvao Prvi svetski rat i smrt 15 miliona ljudi". Oružje je postalo hit na izložbama u svetskim muzejima, a usamljenik Princip, bolešljivi melanholični devetnaestogodišnji idealista koji se pre atentata najčešće družio s knjigama, opisivan je kao srpska verzija Bin Ladena.
 
— Ta kampanja traje dugo, još od pre samog atentata i pokušava da nametne tezu da su "Srbi remetilački faktor u Evropi" i "zaverenici i kraljoubice", što je bio povod napada na Srbiju u oba svetska rata — kaže profesor dr Moma Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.


VIDOVDANSKI KALENDAR
 
* 1389. godine odigrala se bitka na Kosovu.
* 29—30. juna 1913. započeo Drugi balkanski rat.
* 1914. Gavrilo Princip ubio je Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, a Srbija gurnuta u rat.
* Donet Prvi ustav Kraljevine SHS i proglašen Vidovdanskim.
* 1989. na 600 godišnjicu Kosovskog boja Slobodan Milošević se svojim govorom vinuo u političku orbitu.
* Na isti dan je 2001. ponižavajuće predat Haškom tribunalu. l Kao zvaničan državni praznik Vidovdan je uveden na 500. godišnjicu Kosovskog boja 1889. godine, a ukinut dolaskom komunista na vlast.



KAMPANJA
Izlaganje krvave košulje Franca Ferdinanda u muzeju u Beču pred Vidovdan predstavlja deo duge kampanje za reviziju istorije koju vode upravo izazivači Prvog svetskog rata — kaže profesor dr Moma Pavlović.


B. Subašić | 28. jun 2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Septembar 28, 2013, 12:50:05 am »

*

SPOMEN PRINCIPU

Gavrilo Princip je bio srpski (nacionalni) i južnoslovenski revolucionar. Ali kako to objasniti u našem vremenu kolonijalne restauracije? Nestale su iz našeg govora reči kao što su imperijalizam ili kolonijalizam: koliko juče bunili smo se u ime slobode, a ko danas primenjuje tu reč?

Putovanja mogu biti poučna na razne načine, ali moderna ideologija koja se oko njih obrazuje uvek je ograničavajuća. Ona ne samo da nas vodi tamo kuda idu svi, nego nas navodi da ono što vidimo uvek vidimo na isti način. Putovanje, međutim, počinje kada se nađemo na nekom mestu koje nas podstakne da stvorimo neočekivane asocijacije, nenagoveštene u bilo kom bedekeru, pa nas otud nehotično poučava, jer nas usmerava ka samoogledanju. Neka veza između nas i sveta nastaje na putovanju. Ali, put našeg duha ne sme biti zadat očekivanjem kakvo je uneto u nas. Put duha mora biti naš: tek tada putovanje dobija smisao za nas. Tako se Ernst Jinger — u času kada se zaputio u Maleziju da po drugi put u životu vidi Halejevu kometu, u Kuala Lumpuru suočio sa mnoštvom različitih naroda: Malajaca, Kineza, Indijaca. Bili su izmešani u seobama naroda iz raznih razloga, među kojima on pominje "ratove, revolucije, proterivanja". I baš tada, na tolikoj daljini od rodnog tla, on odjednom dotiče svoju misao: "Deportacija naroda — gde su Pomeranjani, istočni Prusi?" ("U znaku Halejeve komete"). Tu je utisnut trag onoga što čini misaonu srž putovanja: jedan uvid koji nas namah prebacuje preko onog očiglednog; ka onom što kao da nas i u daljini prati po nevidljivoj i utrtoj stazi.

"EVROPA DANAS", BEZ SRBIJE

Većim delom magistralnog puta, od časa kada prođe kraj Bratislave, čovek oseća kako ide uzbrdo, kako se povećava uspon što više zamičemo u moravska i češka brda. Dok u moravskim predelima kao da uvek pada kiša, sitna, i u leto skoro jesenja, na mahove jaka, vazda uporna, dotle u češkim predelima, pred Pragom, zna da se razvedri. Od Bratislave do Praga put prolazi kraj Brna: taj grad je središnje mesto moravskih oblasti.

Ako nas radoznalost povede, u blizini Brna možemo ugledati spomenik posvećen velikoj bici tri cara: dok je svi u svetu zovu bitkom kod Austerlica (1805), dotle Česi pamte da se ona odigrala u blizini sela koje oni zovu Slavkov. Otud je to bitka kod Slavkova. Ispred odaja, gde se prepliću autentični tragovi davnog vremena — poput uniformi, pušaka, topova — sa modernim inscenacijama, na samom ulazu u muzej koji se nalazi pored spomenika, možemo ugledati kompjutersku mapu Evrope, iznad koje na ekranu svetli natpis: "Evropa danas". Na njoj su ocrtane sve granice i upisani mnogi gradovi: kao Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Skoplje, Tirana, Bukurešt, Sofija. U jednom oivičenom praznom prostoru ne piše ništa, tu nije obeležen nijedan grad, iako bi trebalo da piše Beograd. Tu smo, dakle, mi. Možemo različito misliti o tom praznom mestu, možda je reč o nehotičnom propustu, možda je takva mentalna mapa evropske sadašnjosti: svakako da budi nelagodnost da smo nestali sa jedne savremene karte, da tamo gde smo mi, odakle mi dolazimo, nema ničeg.

Nema u izložbenoj postavci ni reči o čuvenom jurišu, koji je u austerličkoj bici obeležio herojsku smrt ruske carske garde i u "Ratu i miru" opisao  Tolstoj kao "onaj sjajni juriš konjičkih gardista kome su se divili i sami Francuzi". Ni Tolstoj, međutim, nije kazao ko je vodio taj juriš, već nam je tek Crnjanski rasvetlio u "Drugoj knjizi Seoba" da je to bio jedan Srbin: "đeneral Nikolaj Ivanovič de Preradovič komandovao je konjičkim gardijskim pukom, koji se u bici, kod mesta Austerlic, proslavio." Okolnost da nas nema u jednoj muzejskoj postavci neugodno se poklopila sa okolnošću da nas nema ni u evropskoj kompjuterskoj sadašnjosti.

Ponekad je poučno kada se čovek osvedoči u dugu tradiciju češkog pasivnog otpora. Ona se pojavi i kao deo svakodnevnih reakcija. Na recepciji velikog hotela u Pragu, hotela u kojem ima puno nemačkih turista, zatičemo recepcionarku kako razgovara na nemačkom sa dvojicom gostiju. Kada je taj razgovor — koji nije bio kratak — završila, okrenula se novopridošlim gostima. Saslušavši pitanje na nemačkom, utvrdivši u spisku rezervacija da nisu Nemci, ona diskretno i neopozivo počinje da govori na engleskom. Nijedno potonje pitanje mladog i nestrpljivog čoveka nije je moglo navesti da se vrati nemačkom jeziku, već je uporni mladić na kraju sam prešao na engleski jezik. To je tačna mera između onoga što ona mora i onoga što hoće: da je tako razgovarala sa gostima kojima je rečeno da osoblje hotela zna nemački, mogla je imati teškoća; da je sa neočekivanim gostima razgovarala na češkom, oni bi se — premda Sloveni — mogli pobuniti, jer je ne bi dobro razumeli; upotrebivši engleski, kao posredni i bezlični oblik hotelske komunikacije, ona je pokazala da ne želi govoriti nemački više nego što mora. To nije bilo ni slučajno ni nametljivo: to nam je pokazalo kako jedna dugotrajna kulturna politika postaje — sviđalo se to nama ili ne — životni stav.

GDE SU ISTOČNI PRUSI?

Nije tačno da drugi ne mogu i namah razumeti naše egzistencijalne i istorijske teškoće: neophodno je samo da ih dovoljno precizno uprizorimo. Kada studentu iz Brna kažete da je iz Moravske, on će vas ispraviti rekavši da je iz Češke; kada mu, potom, poželite povratak u njegovu lepu Moravsku, sa učtivim negodovanjem će naznačiti kako oni to zovu Češkom. Ali, ako sa učtivim humorom dodate kako nema razloga za ljutnju, jer i mi Kosovo zovemo Srbijom, pa ste ga vi ipak priznali kao posebnu državu, stvari dolaze na svoje mesto: nije mu se dopalo, ali je shvatio. Treba samo vežbati: u razgovoru sa Poljacima uvek treba reći Breslau: tako Nemci zovu glavni grad Šlezije koji je pripao Poljskoj. Vežbanje se ne sme zaustavljati kada igra počne: u razgovoru sa Nemcima, taj grad uvek zovemo Vroclav, pa Gadamer biva filozof iz Vroclava, jer je tamo odrastao i studirao filozofiju, baš kao što je Kant postao filozof iz Kalinjingrada. Ali, to niko od naših učtivih sabesednika ne prihvata. Odjednom dobijamo univerzalan, moderan i evropski odgovor na pitanje o Kosovu: i Poljaci i Nemci gotovo gube smisao za humor, kao da se pomalo mrgode i ljute, pojavljuju se brojni istorijski primeri, dopiru iz daleke prošlosti, odjednom su tu i Fridrih Veliki i Marija Terezija, a vreme kao da je izgubilo svaki značaj, jer tri stoleća više ne znače ništa. Sve kao što je u nas nekad bilo.

Zar to nije putokaz? Ako oni ne zaboravljaju ono do čega im je stalo, zašto ne bismo i mi usvojili takav način ponašanja? U gotovo neposrednoj blizini Baltičkog mora, na severu Nemačke, nalazi se Libek: zato što nije sasvim razoren u angloameričkim bombardovanjima, njegove su ulice očuvale ponešto od davnašnje lepote bogatog trgovačko-hanzeatskog sveta. U gradu Tomasa Mana, tamo kuda su koračali junaci izmaštanog sveta Budenbrokovih, slapovi vijugavih ulica dovode do vodenog kanala na čijem rubu stoji niz zgrada kao sa neke slike nepoznatih severnjačkih impresionista: niz usklađenih, prekrasnih i različito obojenih starinskih fasada. U večernjoj kosini zalazeće svetlosti, boje ovih zgrada, pri titraju vode, slivaju se u crvenkastožućkastu boju pečene cigle. One tada veoma liče na nizove zgrada jednog sasvim drukčijeg prizora, koji čovek može ugledati u normandijskom gradiću Onfler: tom velikom nadahnuću impresionista. Samo što mu se u Onfleru može privideti dominantna boja lavande — kao da je u Provansi. Jer, svetlost zgrada se sliva u jednu plavkastocrvenkastu nijansu. Tako se u čovekovoj svesti iznenada pojavljuje razlika u dominantnoj boji dva okoliša: plavičastoj prema terakoti. I dok snatri o dominantnoj boji grada, čovek iznenada može opaziti natpis o muzeju hanzeatskih gradova. Taj muzej je posvećen Dancigu, gradu u kojem više nema Nemaca, o kojima se Jinger pitao: "gde su Pomeranjani, istočni Prusi?" Taj grad je sada Gdanjsk. Ali, ko god želi može i sada naći Dancig: sve je učinjeno da to zaželi, sve je spremno za čas kada se to dogodi.

PASIVNI ČEŠKI OTPOR

Kada čovek — u vedro i sunčano avgustovsko prepodne, skoro jutarnje svetlo i pomalo hladno — stigne u Terezin, moglo bi mu se desiti da bude iznenađen saznanjem o neočekivano poznatom prizoru: opkoljen šančevima i zidovima vojne tvrđave, gradski trg deluje kao malen i znacima unutrašnjeg saobraćaja premrežen prostor: policija, informacije, turistički biro, mapa tvrđave. Neuređenost fasada i opao malter sa zgrada, mogu ga podsetiti na nešto što je video dok je putovao bočnim putevima Češke: čak ponekad i u istočnoj Nemačkoj. Sa tim sećanjem je u skladu i sasvim obična stolica i čaršav za kafanskim stolom. Sjaj zlatnog Praga — i blistavi Altstadt u Drezdenu, sa obnovljenom i sjajnom Frauenkirche u njegovom centru — nisu jedino što radoznali posmatrač može videti: šta god o tome rekli bedekeri i dežurni propagandisti. Terezin u prvi mah kao da priziva sliku Petrovaradinskog šanca, kakav se mogao ukazati pred očima retkih putnika s početka i sredine XVIII veka: visoke zidine, podzemni prolazi, strogi duh austrijske feudalne uštogljenosti. Povratak u savremenost biva omogućen u suočenju sa uobičajenom češkom uzdržanošću.

Nje nema uvek u Pragu, jer su ljudi — kao i u Parizu — umorni od turističkih pitanja i katkad neprijatno netrpeljivi, čak spremni da čoveka direktno obmanu u menjačnicama novca u samom centru grada. Ispred privatne menjačnice stoji jedan revoltirani Japanac i svakoga ko prolazi uporno opominje kako na tom mestu — varaju. To je dirljiva slika jedne uzaludne istrajnosti, jer on ne može pozvati policiju, pošto su mu prećutali neka obaveštenja, prevaren je u okviru sistema, pa kada je dobio manje novca nego što je očekivao nije više mogao ništa učiniti, nestalo je svake nade, premda on ostaje da stoji i upozorava prolaznike. To je prava slika čovekove bespomoćnosti, da je Srbin mogli bismo pomisliti — čak i kazati — kolika je budala, ali kao Japanac izaziva pažnju: upornost se ne ceni podjednako kod svih naroda. Kao ni štedljivost: ako sa zajedljivom preciznošću konobaru plati tačno onoliko koliko iznosi račun, 891 krunu, sa naglaskom na ovoj jednoj kruni, ništa više od toga, čovek se suoči sa vidnim nezadovoljstvom. To nije lako razumeti, jer se sve odigrava u Pragu, gradu u kojem je naš Japanac tako hladnokrvno — evropski i češki — prevaren u menjačnici, na Vaclavskim namjestima.

Kao što su ljudi u Pragu uzdržani, odviše distancirani, tako u Terezinu ispoljavaju karakterističnu mešavinu provincijske hladnoće i učtivosti: gde se nalazi biro za obaveštenja — tamo; da li radi muzej — ne znam; da li bismo mogli popiti kafu — izvolite. Sam Terezin je — na putu ka Drezdenu — došao gotovo na kraj magistralnog puta i počeo se pretvarati u put nižeg reda, koji vodi kroz industrijski grad: to su Usti nad Labom. Čitava ta oblast naziva se Sudetenland: to su oni Sudeti koje je nacistička Nemačka — sa blagoslovom Velike Britanije i Francuske — anektirala 1938. Milioni Nemaca su, potom, iz te oblasti proterani 1945. Bivši lektor srpskog jezika u Pragu jednom nam je kazao kako se tu nekad primećivao — a možda i sada još postoji — manjak stanovništva. U naše vreme, pak, češki predsednik je uporno odbijao da potpiše Lisabonski sporazum, sve dok nije dobio posebne i izričite pisane garancije upravo za ovu oblast: njegovo naglašavanje evroskepticizma — koji je utihnuo kada su stigle sasvim konkretne garancije — bilo je lep primer pasivnog otpora. U svom periferijskom prstenu, prepunom zarđalih fabričkih postrojenja, Usti nad Labom pomalo liče na kakav srpski industrijski grad: sve je skromno i gotovo siromašno, premda — za razliku od stanja kod nas — čisto. A kada napustimo mali gradski trg Terezina, dolazimo pred zidine tvrđave ponegde oivičene vodenim kanalima.

U KAZAMATU "DIČNE HABSBURŠKE MONARHIJE"

U starom vojnom kazamatu "dične habzburške dinastije", kako je ironično pisao Crnjanski, bio je — tokom Drugog svetskog rata — sabirni logor za evropske Jevreje: Teresienstadt. Odatle su Jevreje odvodili u koncentracione logore, iz kojih se oni više nisu mogli vratiti. Sada je tu veliki muzej sećanja: na parkingu ima autobusa iz Danske i Holandije. Đačke ekskurzije očigledno imaju za cilj da iz humanističkih i istorijskih razloga obiđu ovo mesto, pa mladi ljudi — u grupama, severnjački plavi i svetli, sa neobičnom otpornošću razodeveni i bosi — predstavljaju većinu među posetiocima kazamata u Terezinu. Prizor ponekad poprima humorni vid: dok su južnjaci — Italijani i Španci — u jaknama i patikama, Nemci su u košuljama i sandalama: sa čarapama ili bez njih. Ali, uglavnom su Skandinavci u lakim majicama i katkad bosi.

Sve je — u terezinskoj tvrđavi — u znaku sabirnog logora: i ogromna Davidova zvezda na groblju, i prostor između soba i paviljona, i mala dvorišta namenjena logoraškoj šetnji, i spavaonice iz kojih — iako su vrata stalno otvorena i vazduh struji neprestano — izbija memla kao kiselkast i prašnjav zadah trošne cigle i maltera, zarđale bubnjave peći i crvotočnih, od dasaka napravljenih, u po tri vertikalna reda postavljenih, mesta za spavanje. Ne možemo ih nazvati krevetima nego ih vidimo kao prečagama učvršćene ležajeve: posebno ako se setimo opisa koje smo sreli kod Solženjicina i Šalamova. Ni kupatila sa tuševima, ni zarđali bojleri i ogromni kazani kao džinovski mehovi nekog đavolskog kotla, ne ostavljaju u čoveku tako sumoran i beznadan utisak kao ovi u poretku postavljeni ležajevi. Sled asocijacija — ono što obezbeđuje vrednost putovanju — odvodi u opravdanom, ali ne nužno i očekivanom pravcu: na tim niskim i daščanim ležajevima je, dakle, boravio Viktor Frankl. Bio je to bečki psihoterapeut koji nije čoveka odredio samo kao biće želje, što se u naše vreme pretvorilo u kulturu zadovoljstva, niti samo kao biće moći, što nas je u sopstvenoj nemoći dovelo do osećanja egzistencijalnog vakuma, nego je osmislio shvatanje čoveka prevashodno kao bića kome je neophodno osećanje smisla. U ovim dvorištima — kojima je Frankl koračao pre odlaska u Aušvic i Dahau — nije samo osmišljena nego je proosećana i doživljena misao o smislu koji pripada patnji u čovekovom životu.

Ovde je on, dakle, iskusio posebnu dimenziju čoveka koju je uobličio sećajući se onih koji su u logoru "dokazali... da istinsko trpljenje znači unutrašnje ostvarenje": "Duhovna sloboda, koja se čoveku ne može oduzeti, pruža mu do poslednjeg daha mogućnost da osmisli svoj život. Jer, radni život u kome čovek može stvaralačkim činom da ostvaruje vrednosti nije jedini život koji ima smisao, niti je to samo hedonistički život koji čoveku pruža mogućnost da se ispuni doživljajem lepote u prirodi i umetnosti; već svoj smisao zadržava i život koji, kao u logoru, više nema nikakve šanse za ostvarivanje stvaralačkih ili hedonističkih vrednosti, nego mu jedino još pruža šansu moralno najvrednijeg držanja, tj. stava koji on zauzima prema konačnoj ograničenosti svoje egzistencije" (Viktor Frankl: "Zašto se niste ubili"). Prošavši sve ovo što se i danas kao sumorno i užasno pojavljuje pred našim očima, preživevši Aušvic i Dahau, u kojima mu je stradala cela porodica, opisavši sve to tako upečatljivo da je postalo svetski poznato, Frankl je posle svega ustvrdio kako "samo lična krivica i postoji; kolektivna krivica je pojam bez smisla". (Viktor Frankl: "Psihoterapija i egzistencijalizam"). Da li mu možemo poverovati?

Odgovor na to pitanje zavisi od toga kome ćemo poverovati kada govori o krivici i potresenosti patnjom drugih: Franklu — koji je gledao istrebljenje vlastitog naroda — ili našoj kulturnoj dekontaminatorki koja dobija 100.000 dolara vrednu nagradu? Franklu — koji govori o smislu patnje na vlastitom iskustvu — ili sedokoso-vremešnom stipendisti, vitezu legije časti i počasnom doktoru Varšavskog univerziteta koji je sve to postao posle svoje borbe protiv srpskih nacionalnih prava, a ne pre nje? Franklu ili predsedniku Srbije koji stoji u Srebrenici, u blizini plakata na kojima su njegov narod i država poistovećeni sa genocidom, ali njemu to pokazivanje kolektivne krivice ne smeta? Ako poverujemo Franklu, otkrivamo osnovnu laž instrumentalnog uma koji prebiva u onima koji se u našem životu neprestano ponašaju kao da postoji kolektivna krivica: samo, doduše, srpska. Oni nisu potreseni ničijom nesrećom. Jer, neprestano instrumentalizuju ideju krivice. Frankl je ležao na ovim daskama i tu se rodila misao o tome kako možemo razlikovati ljude: odvajamo one koji se ponašaju ljudski od onih koji se ponašaju neljudski.

NADIREMO SKITSKI, NADIREMO MITSKI

Iako smo — po sili onoga što nas je ovde dovelo — usamljeni među tolikim ljudima, nismo ostali neprepoznati: dok smo na ulazu u terezinsku tvrđavu razgledali izložbu o njenoj istoriji, o onima koji su je — u raznim vremenima — popravljali, doziđivali i ojačavali, o onima koji su je kao nevoljni sužnji pohodili, bilo da su bili zatočnici ili zatočenici, ili i jedno i drugo, u času kada smo zastali pred plakatom sa kojeg nas je posmatralo lice jednog mladića, gotovo dečka, čije su oči sijale, čuli smo glas starije gospođe, kustosa, koja nam se — prišavši sasvim blizu nas — obratila: "Vi ste Srbi?" Stajali smo, naime, ispred plakata o sarajevskom atentatu. U pitanju nije bilo ni prekora ni čuđenja: samo neuobičajeno napuštanje uzdržanosti i nenametljiva simpatija. Sada, dakle, samo Srbi mogu zastati pred fotografijom mladića, čiji su pucnji poslužili kao povod za oglašavanje početka davno pripremljenog Prvog svetskog rata. Sa iznenadnom predusretljivošću nam je objašnjeno kako da pronađemo njegovu ćeliju: u onom delu zatvorske tvrđave koji je obeležen brojem dva, treba skrenuti levo od ulaza, potom prolaziti pored niza kolektivnih prostorija, sve dok ne stignemo do samica. Prva u nizu samica jeste ćelija u kojoj je, skoro dve godine, u okovima — tako je glasila presuda — boravio Gavrilo Princip: sve dok nije prebačen u zatvorsku bolnicu, u kojoj mu je odsečena ruka i gde je od tuberkuloze kostiju umro, poslednjeg i samrtnog proleća "dične habsburške dinastije", u aprilu 1918. godine.

Bio je atentator na prestolonaslednika Franju Ferdinanda, koga je ubio jednim metkom, dok je drugim metkom gađao — i promašio — generala Oskara Poćoreka i smrtno pogodio prestolonaslednikovu ženu: vojvotkinju Sofiju Hotek. On sam je uvek pravio tu razliku u svom činu: nikada se nije pokajao zbog ubistva Ferdinanda; već je na suđenju rekao kako mu je žao zbog nehotičnog ubistva majke tri deteta. U katalogu — na engleskom jeziku — o terezinskoj tvrđavi imenovan je kao assassin. Samu reč — koja podrazumeva muslimansku sektu iz XII veka — u Evropu su doneli krstaši: postojalo je verovanje da ona znači "hašiš". Ti muslimanski sektaši — kazuje popularna priča — behu koristili hašiš kao ono što ih dovodi u mentalno stanje pogodno za velike žrtve. Manje je poznato da čuvena formula Ivana Karamazova, koja obeležava veliku duhovnu krizu modernog čoveka i kao da priprema tle za rasprskavanje revolucionarnih i ubilačkih strasti, podrazumeva iskustvo asasina. Jer, u velikom romanu Dostojevskog, piše da "ako Boga nema", onda — to je asasinska formula — "sve je dozvoljeno". Nešto od mladalačkog pira neuobručivih strasti, nešto od neukrotivog potcenjivanja svake opasnosti, od vere u večitu mladost kako čoveka tako i naroda, od zora koje neiskusno sviću, od spremnosti da se za gram nepoznatog dâ sve poznato, od neobjašnjive rešenosti na ličnu žrtvu, očuvano je u onom stihu koji kao da podrazumeva stapanje svih ovih iskustava: nadiremo skitski, nadiremo mitski.

KOLONIJALNA RESTAURACIJA

Gavrilo Princip nije koristio hašiš i nije bio profesionalni ubica. To je u skladu sa saznanjem o tome da su priče o hašišu "gotovo sigurno neistinite", jer su "posebno za zapadne posmatrače, takve priče mogle poslužiti kao racionalno objašnjenje za ponašanje, koje im je inače bilo potpuno neobjašnjivo". (Bernard Lewis "The Assassins /A Radical Sect in Islam"/). Kada im nešto nije razumljivo, kada nadilazi njihovu moć poimanja i kada dovodi u pitanje uspostavljeni red stvari, zapadni propagandisti — nikako svi ljudi na Zapadu — posežu za drogom kao objašnjenjem: od srednjeg veka do danas. Gavrilo Princip je bio srpski (nacionalni) i južnoslovenski revolucionar. Ali kako to objasniti u našem vremenu, koje je vreme kolonijalne restauracije? Nestale su iz našeg govora, iz našeg poimanja, iz iskustva tolikih mladih naraštaja, reči kao što su imperijalizam ili kolonijalizam: koliko juče bunili smo se u ime slobode, a ko danas primenjuje tu reč na ono što vidi oko sebe? Kako razumeti prirodu nacionalnog i južnoslovenskog revolucionara u našoj sredini u kojoj su se — u restauraciji titoističkih sila pod kolonijalnom zastavom — odrekli srpske revolucije? Jer, cela naša titoistička elita, koja je sva svoja postignuća — uspeh, položaj, karijeru, novac — vezala za komunističku revoluciju, odjednom se odrekla ideje revolucije koju oličava Gavrilo Princip. Nema slučajnosti u sredini gde možete nabaviti — na uličnim tezgama i u velikim trgovinskim lancima — sve filmove iz "svetle" titoističke prošlosti izuzev — nota bene — bilo koji od dva snimljena filma o sarajevskom atentatu. Tu je "Bitka na Neretvi" Veljka Bulajića, ali nema "Sarajevskog atentata" Veljka Bulajića. To pokazuje kako u okviru ideološke laži o tržišnom uređivanju kulturnog prostora, cveta veoma precizna cenzura u našoj javnoj svesti. To je nevidljiva ruka koja vodi našu kulturnu politiku.

Ona se uvek oslanja na neku predstavu iz prošlosti. Još je Krleža — između dva svetska rata, u godini 1928. — prepoznao postojanje "ruskog carskog dvora, koji sa Crnom Rukom puca po Sarajevu, na liniji svoje vlastite politike" ("Deset krvavih godina"). Ova klasična zamisao austrijsko-nemačke propagande, kao zamisao o ruskoj carskoj policiji koja je organizovala sarajevski atentat, uvek je služila da se pitanje o odgovornosti za Prvi svetski rat odmakne od austrijsko-nemačkih ratnih inspiratora i primakne pojmu srpske krivice. Ta zamisao je postala deo jedne posleratne (kominternovske) revolucionarne politike, premda je istorijski neutemeljena. (Vladimir Dedijer "Sarajevo 1914"). U našem vremenu je od nje preostala misao o ruskoj vezi, pa nam Latinka Perović kao uzgred pominje "veze Kropotkina, to je već druga generacija anarhista, sa njim su imali veze i mladobosanci i srpski socijalisti, ideja terora je vrlo mnogo uticala na mladobosance" (Olivera Milosavljević, "Jugoslavija je bila naša prva Evropa — razgovor sa Latinkom Perović"). Ovo je klasičan primer sužavanja istorijske perspektive. Jer, to je tačno, ali nije dovoljno za istinu. U tome je suština krivotvorenja u današnjem duhu kolonijalne restauracije: iz dêla jedne istorijske situacije, jednog dubokosežnog problema i jedne životne sudbine, izvodi se ceo problem umesto da taj deo uklopimo u celinu.

SLOVENSKI SMISAO PRINCIPOVOG PUCNJA

Sarajevski atentat nije moguće svesti na rusku vezu, zato što on pripada jednom mnogo složenijem teorijskom i istorijskom svetu. U teorijskom smislu, on proističe iz prava na tiranoubistvo, prava koje se moglo oslanjati na Lokovo saznanje o tome da "onaj ko upotrebi silu prema narodu bez punomoćja i suprotno ovlašćenju koje mu je dato, nalazi se u stanju rata sa narodom... U svim stanjima i uslovima jedini pravi lek za silu bez ovlašćenja je da joj se suprotstavi sila. Upotreba sile bez ovlašćenja, stavlja onoga ko je upotrebljava u stanje rata, kao napadača, i shodno tome čini ga odgovornim za postupanje prema njemu" (Džon Lok "Dve rasprave o vladi"). U istorijskom smislu, on je — pored ruskih revolucionarnih pokreta — duboko povezan sa umetničkom koncepcijom ubistva tiranina kod Šilera, sa shvatanjima Alfijerija i Macinija, sa prirodom revolucionarnog udruživanja, društvenom stvarnošću i tradicijom političkog ubistva u XIX veku: u Nemačkoj, Italiji, Ugarskoj, Poljskoj, Irskoj (Vladimir Dedijer "Sarajevo 1914"). Tu se nalazi univerzalni momenat Principovog pucnja. Sadašnje njegovo svođenje na rusku vezu, predstavlja političku instrumentalizaciju jednog univerzalnog čina čija je mnogoznačnost svetskoistorijski motivisana.

Teško da možemo zamisliti u kakvom je mraku boravio Princip, jer je ta samica sada osvetljena sa tri velike svetiljke: otud je možemo pažljivo pregledati, odmeriti dužinu njenih strana i visinu zidova. Da je u njoj vladao apsolutni mrak, slutimo kada pogledamo put visoke tavanice, zakrivljene, ali bez onog malenog prozorčića kroz koji se trag dnevnog svetla mogao probiti. Koliko je dugo samotničko vreme kad prolazi u tami? Samica, koja je obeležena brojem jedan, nije se grejala, pa je voda često noću bila smrznuta, označena je pločom na kojoj — na češkom i na srpskom (ćirilicom) jeziku piše: "U ovoj samici od 5. decembra 1914. bio je zatočen Gavrilo Princip, glavni učesnik atentata u Sarajevu, čije su žrtve na Vidovdan 28. juna 1914. godine bili austro-ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija. Vidovdanski atentat u Sarajevu bio je povod za izbijanje Prvog svetskog rata. Za većinu slovenskog stanovništva tadašnje Austro-Ugarske, Gavrilo Princip bio je jedan od simbola borbe protiv Habzburške monarhije. U Srbiji je postao nacionalni junak, a u češkim zemljama uspomena na njega čuvana je naročito u periodu Čehoslovačke republike (1918—1938), ali i nakon Drugog svetskog rata. Gavrilo Princip podlegao je posledicama lošeg postupanja 28. aprila 1918. godine u vojnoj bolnici u Terezinu." Iako ovaj natpis pokazuje kako je postojao slovenski smisao Principovog pucnja, ipak nas više impresionira češka briga da taj simbol borbe protiv "dične habzburške dinastije" ne ostane neobeležen.

Uprkos tajnoj sahrani, zahvaljujući jednom Čehu, njegovoj tradiciji pasivnog otpora koja ga je navela da zapamti i nacrta grobno mesto na kojem je srpski nacionalni junak sahranjen, da po povratku iz rata odmah ode u Terezin i na grobno mesto postavi češku zastavu, otkriven je Principov grob: njegovi ostaci — skelet sa jednom rukom — preneti su u Sarajevo. Tako prebivaju tamo gde nema više njegove ulice, već postoji ulica ili most Franje Ferdinanda (Kao da je i mrtav pod vlašću "dične habzburške dinastije" protiv koje se bunio. Samo ne znamo stavlja li ko cveće na njegov grob, kao što su mladobosanci stavljali cveće na grob Bogdana Žerajića. Da je ostao u Terezinu, mogli smo mu ostaviti i cvet na grobu). Nigde nema ni filma o sarajevskom atentatu: da li smo ga ikad — među tolikim reprizama — gledali na televiziji? Snaga sadašnjeg istorijskog kretanja pobuđuje u čoveku pomisao: da je tamnovao negde kod nas, u Petrovaradinskom šancu umesto u Terezinu, možda ove ploče više ne bi ni bilo, jer više nema kulta nacionalnog junaka. Koliko nas ima koji razumemo — i osećamo — skorašnji pesnikov stih o onome što Obilić samo, i Princip, poima?

Na putovanju se u svakom trenutku možemo zapitati o tome gde smo i odakle smo stigli. Tako se i Jinger zapitao: "Gde su Pomeranjani, istočni Prusi?" Odgovor na to pitanje izgleda neutešan. Jer, u času kada — u "Ratu i miru" — knez Andrej Bolkonski izdahne na njenim rukama, Nataša Rostova — prenoseći na tom mestu večiti Tolstojev strah pred tamnim i neizvesnim odlaskom čoveka — postavlja neutešno pitanje o otmenom i nesrećnom knezu: ko je on sad i gde je on sad? Utešno je što među mnoštvom ljudi, koji sa pijetetom prolaze duž prostorija u kojima su boravili zatočeni u Teresienstadtu, ima i nekoga ko — u visoko podne — stoji sam pred nama najvažnijom samicom zatvorske tvrđave.


Piše Milo Lompar 16.10.2010 | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Septembar 28, 2013, 12:50:24 am »

*
GAVRILO PRINCIP


VIDOVDANSKI HEROJI

"Blago tome ko dovijek živi imao se rašta i roditi"









Spomenik vidovdanskim junacima koji su sahranjeni u pravoslavnoj kapeli na groblju "Sveti Arhanđeli Georgije i Gavrilo" u Sarajevu. Od jedanaestorice koji su zajedno sahranjeni, desetorica su bila na optuženičkoj klupi 1914. godine. Bogdan Žerajić nije jer je izvršio samoubistvo, nakon što je pucao na generala Varešanina.


VIDOVDANSKI HEROJI

Gavrilo Princip
Danilo Ilić
Mihajlo Miško Jovanović
Jakov Milović
Bogdan Žerajić
Nedeljko Čubrilović
Veljko Čubrilović
Neđo Kerović
Trifko Grabež
Mitar Kerović
Marko Perin


"Osuđeni su bili ovako: Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletni sa po 20 godina teške tamnice; Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Neđo Kerović, Miško Jovanović i Jakov Milović na smrt na vešalima; na 16 godina Vaso Čubrilović, na 13 Cvetko Popović, na 10 Lazar Đukić i Ivo Kranjčević; na doživotnu tamnicu Mitar Kerović; na tri godine Branko Zagorac i Marko Perin; na sedam godina Cvijan Stjepanović. Ostali su bili oslobođeni. 3. februara 1915. obešeni su Danilo Ilić, Veljko Čubrilović i Miško Jovanović..."

*

"...Godine 2014. će biti stogodišnjica Prvog svetskog rata, to jest njegovog formalnog početka. Najveće iskušenje koje nas čeka je kako da odbranimo ono što se da odbraniti, a to je da je Mlada Bosna bila organizacija koja je delovala na patriotskim osnovama. Postalo je sumnjivo izgovoriti reč patriota, a ja sam tu vrlo staromodan. Gavrilo Princip je ubio Franca Ferdinanda na okupiranoj teritoriji. Dakle, nije išao u Beč da bi nekoga ubio. Sada dolazimo do tačke koja je tu najzanimljivija, a to je Ivo Andrić. On je bio deo Mlade Bosne i robijao je zbog nje. Zašto bi tako plemenit čovek, uostalom nosilac Nobelove nagrade, bio deo jednog koncepta po kojem je odbrana od propale monarhije bila odbrana nacionalnih ciljeva? Mislim da je tu identifikacija jasna. Naravno, ne bih ja sebe lako video kako pucam u nekoga. Kao što, uostalom, ni tom Gavrilu Principu taj pištolj i bomba nisu stajali. Tu bombu i taj pištolj njemu je stavila u ruku velika nevolja u kojoj je čitav narod bio. Pa je to kasnije iskorišteno kao okidač svetskog rata. Ali to uopšte nije bio razlog svetskog rata. Verovati još uvek da je Gavrilo Princip pokrenuo taj rat besmisleno je i tupo, kao i neverica da je Nemačkoj trebalo da krene prema Bliskom istoku i da pokrene samo jedan u nizu ratova koji su se vodili zbog nafte, a ne zbog Srbije i njenih pesnika." Emir Kusturica

*

PPREOSTALI PRINCIPI. — "Hrvati su 1941. godine ubili Gavrilovog brata Niku, doktora u Čapljini. Sinovac Slobodan Princip Seljo, kome je Gavrilo dao ime kad se rodio, stradao je u partizanima koji su ga proglasili za heroja, dok je sin Gavrilovog brata od strica Ilije, Vukosav, poginuo kao mitraljezac kod vojvode Momčila Đujića. Otac Petar umro je 1939, a majka Marija 1945. Od Gavrilovih srodnika, koliko je poznato, živi su samo jedan rođak u Banjaluci i jedna rođaka u Beogradu." Glas javnost, 02.02.2003.
 

Fotografije: Zoran Milenković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Oktobar 14, 2013, 02:44:52 am »

*

SPOMEN PRINCIPU
 
O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!
 
Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
 
A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.
 
O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.
 
A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
 
Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.



UZ PESMU O PRINCIPU
 
...Pri početku XX veka naš narod je bio zaostao u XIX veku. Partije su prežvakale ideologiju Jovana Ristića, Svetozara Miletića, Starčevića, Natka Nodila. Cilj naše političke akcije, obično, bila je neka pokrajinska autonomija. Iz tog prijatnog, austrijskog, dremeža tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda.
 
Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravljalo je studentsko udruženje Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga.
 
Uglavnom, prema idejama Masarika.
 
Od nas se tražilo samo toliko: da učestvujemo u demonstracijama, i tražimo otvaranje jednog univerziteta za Slovence, u Trstu. Pri tim demonstracijama dolazilo je i do tuča. Dugački Birimac i ja izlazili smo katkad, zbog toga, sa štapom ispod kaputa, a otmena Frau von Thiess mi je zašivala jastuče ispod šešira, iz lako shvatljivih razloga.
 
Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali pojma.
 
Za Vidovdan, udruženje je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama Štatparka. Uveče je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je održan pre podne, ali taj bal se neće moći održati nikada.
 
Meni su bili dodelili patriotsku, i tešku, dužnost da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadrhtala, bavio peglanjem svog fraka.
 
U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.
 
Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču — koji je osvanuo bez i jednog oblačka — posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caffé "Meinl“), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.
 
Zanimljivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubili srbijanskog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.
 
Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).
 
Sva je stanica bila zavijena u crno.
 
A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.
 
Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.
 
Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina.
 
Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima.
 
Atentator je imao čudno ime.
 
Sastavljeno od imena princa i arhangela.
 
Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.
 
Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina — provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.
 
Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.
 
Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.
 
Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.
 
Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova.
 
Taj cilj je bio revolucija.
 
"Svi smo mi bili Bakunjinovci", bile su reči Principa.
 
Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema.
 
Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.
 
Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; "Ave Serbia!" (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa.


Autor: Miloš Crnjanski

Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Stranice: [1] 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: