Joakim Aćim Vujić (1772—1847)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Joakim Aćim Vujić (1772—1847)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Joakim Aćim Vujić (1772—1847)  (Pročitano 4758 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Februar 10, 2012, 11:44:38 pm »

**

JOAKIM VUJIĆ
(Baja, 09.09.1772  — Beograd, 08.11.1847)


Zaslužni Joakim - Aćim - Vujić rodio se 9. septembra 1772. godine u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školu je započeo učiti u mestu rođenja, a kad svrši sve što je tu imao učiti otide u Novi Sad zbog latinskoga i nemačkoga jezika, da posle godinu dana pređe u Kalaču pijaristima. Kao sintaksista ode u Segedin, gde ga neki kum nagovori, da se posveti trgovini. On posluša, ostavi školu, pa stupi u trgovinu, ali se naskoro pokaje i ode u Kalaču, gde se potrudi dostići školske drugove. Sad mu je još ostala želja da stupi u kakvu akademiju radi višega obrazovanja. Zbog toga pođe u Požun, ali se tamo ne mogaše održati, već se opet vrati u Kalaču, te "godinu dana u Poeziji heroičeski izderži". Iduće godine ode u Ostrogon. Tu se malo smiri, ali ipak ni tu ne ostade dugo, već sa sinom tamošnjega srpskog sveštenika pređe u Požun, u više škole luteranske. U Požunu Vujić, koji je imao dara za učenje jezika, stane, pored ostaloga, učiti stari jevrejski i jelinski jezik. Po svršetku studija upiše se u prava madžarska. Sam naskoro uvide da tumačenje suvih paragrafa zakonskih nije nikako za njegovu živu i poetsku prirodu, te slabo i pohađaše časove, već produži slušanje filosofije. Ipak 18. avgusta 1795. položi ispit, i time uopšte završi svoje školovanje. Rastajući se sa đačkim životom, u kome je zbog oskudice imao i dosta gorkih časova, Vujić ipak oseti, da se razdvaja od najlepšega doba u svome životu. "Obiđem — priča on — sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle ižljubim ih sve, a naipače moja premila drva sa suzama orosim, grleći i ljubeći ih, pod kojima sam sedio i različne opštepolezne knjige čitao".

Po svršenom školovanju Vujić se vrati u mesto svoga rođenja. Ali za njega ne bejaše jednoliki život i u jednom mestu. Ponesen, kao što sam kazuje, svetlim primerom Dositijevim, on željaše da vidi sveta, da putuje i nauči tuđe jezike, posebice talijanski i francuski. Uzor mu kazivaše i pravac putovanja. Stoga u februaru 1796. vidimo Vujića na putu kroz Hrvatsku u Trst. Ali tada ne stigne meti. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić se zadržavaše u Karlovcu, življaše malo u Zagrebu, pa opet u Karlovcu, dok se najzad ne vrati opet u Baju, da ogleda pomoći roditeljima koji u veliku bedu materijalnu zapadoše. To je bilo u junu 1797. Koliko je bio obuzet željom da roditeljima pomogne, najlepše kazuju njegove reči: "Meni onda, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju ja bi se onda sam dao bio prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti".

Četiri godine, po tom, provede Vujić učiteljujući po različitim mestima Ugarske — naročito u Futogu i Srpskom Bečeju. Ipak ne presta misliti o putovanju. Stoga oktobra 1801. pođe po drugi put iz Baje u Trst. Na putu iz Zagreba u Primorje imađaše i neobični doživljaj: put ga nanese u razbojničku krčmu u šumi, gde zanoći sukobivši se sa hajducima, s kojima se ipak lepo objasnio i namirio. Novembra 14. stigne u željeni Trst. Tu stupi, kao učitelj, u kuću bogatoga Antonija Kvekića. Sada je Vujić dahnuo dušom, jer je ne samo imao sve što mu treba, nego je mogao dobiti još i učitelje za talijanski i francuski jezik. U tim jezicima pokaza veoma brz uspeh, pa izradi i "Francusku Gramatiku", koju naskoro i naštampa. O školskom odmoru pohodi Mletke, pa onda i celu Italiju. Ni time ne bejaše zadovoljena njegova želja za putovanjem. Naskoro po povratku u Trst ostavi učiteljsku službu, pa se sa svojim dobrotvorom Kvekićem sporazume, te stupi na jedan njegov brod kao pisar. Tako se naveze na more, pohodi Moreju, Arhipelag, pa dođe i do Male Azije, odakle udari i na Carigrad, te Crnim Morem ode u Krim. Otuda se vrati u Arhipelag, udari na Solun, pa onda pokraj Grčke stigne na afričku obalu, gde je, pored ostaloga, gledao i hvatanje krokodila u Nilu. U povratku otuda njihov se brod sretne sa brodom jednoga turskog pomorskog razbojnika; među njima se otpočne borba, koju završi neka engleska lađa, te gusari budu pobeđeni, zarobljeni i okovani. U početku marta 1805. stignu srećno u Trst.

Zbog štampanja svojih spisa Vujić ostavi Trst, pa se preko Kranjske, Koruške i Štirske uputi u Peštu gde svoje poslove posvršuje, pa onda, misleći neprestano na Trst, siđe u Novu Gradišku, gde kao učitelj provede pola godine. Prilike se već bejahu promenile. Francuzi zavladaše u Primorju, a kako i čestita žena njegovoga dobrotvora Kvekića bejaše već umrla, Vujić "sasvim izgubi volju ići u Trst", i zaželi sići do Zemuna "i ako bi vozmožno bilo i iz Zemuna na onu stranu preko Save u Serbiju Karađorđiju. . . preći i kod njega uhlebljenije tražiti". On tako i učini, i 25. jula 1806. stigne u Zemun, gde ostane do pred početak 1810. g. Tu je Vujić bio učitelj i zanimao se o svojem književnom radu, ali je tu doživeo i najteže časove: nepravo osumnjičen i optužen, morade on ostati pola godine u istražnom zatvoru. a kad je oslobođen, bio je stražarno poslat u svoje mesto rođenja. Krivica je njegova bila u simpatijama prema ustanku srpskom, u vezama sa — kako stoji u sudskom saslušanju — "nekim Dositijem Obradovićem", i tobož u želji mu, da se pomogne Napoleon protiv Austrije. Krvavo leto 1809. g. provede on u zemunskom zatvoru, i za to vreme izradi prevod "Robinzona" i još jedne knjižice.
 
U Baji Vujić nije mogao ostati dugo, već, po dobijenom odobrenju, ode u Peštu radi štampanja svojih spisa, a iz Pešte se na Đurđev dan 1810. odveze u Sent-Andriju za učitelja latinske klase. S jeseni te godine oženi se s nekom udovicom, ali u braku nije imao ni sreće ni mira. Ipak je doživeo i trenutak radosti, kada je svečano primio dekret carske pohvale.
 
Radeći poglavito na književnosti, Vujić je proveo u Sent-An-driji do jeseni 1823, kada je pohodio Srbiju prvi put. Tada je išao u Kragujevac Knezu Milošu, koji mu je, docnije, postao zaštitnik i moćni mecena, a po tom se, pred Božić, vrati u Zemun. "Kada sam — priča Vujić — ovamo bio došao, pak u kesu zagledim, obače ja više ne nabrojim od 2 for. a Peštaje opet daleko, a zimno je doba — šta da se radi? Tako ja se započnem sovetovati s Vasilijem Jovanovićem, učiteljem zemunskim. On mi na to reče: "Ovde nikakvoga drugoga sposoba nema, nego, ako je vaša volja, da predstavimo jedno dva-tri teatra, pak ćete doći k novcu, a ja i drugi moji poznanici hoćemo vam u tome delu spomošestvovati". Tako je i bilo, i mi... dobijemo dozvolenije pak u tri put teater prestavimo o različitima veštma, i ja preko 300 for. metnem u moj džep, posle blagodarim mojim ljubeznim pomagateljem i svim dobrim i česnim mojim gospodarom zemuncem". Iz Sent-Andrije pohodi docnije, radi priređivanja pozorišnih predstava, Tamišvar a po tomi Pančevo.

Pošto je bio u štampi dovršio svoj "Novi Zemljopis", Vujić se krene da proputuje celu ondašnju Srbiju. Avgusta 1. godine 1826. on je već bio u Požarevcu, javio se Knezu, koji mu je dao pomoći, pa je onda otpočeo putovanje i proučavanje zemlje i starina. Po svršenom putu vrati se u Sent-Andriju, a 1828. naštampa opis svoga "Putešestvija po Srbiji".
 
Do kraja razočaran u bračnome životu, Vujić ostavi u očajanju Sent-Andriju i skloni se u manastir Bezdin, eparhije tamišvarske, gde je od 20. juna 1831. do 20. februara 1832. god. napisao i svoju auto-biografiju.
 
Godine 1835. do 1839. g. Vujić je, s manjim prekidima, proveo u Srbiji, poglavito u Kragujevcu, gde je u prestonici mlade kneževine priređivao pozorišne predstave. U dvoru je Kneževu Vujić bio rado viđena ličnost: Knez ga je obično zvao sinom, pa mu je bio odredio i godišnju penziju od sto dvadeset talira. A kad Knez Miloš 1839. ostavi Srbiju, Vujić izgubi penziju, pa se krene opet na putovanje van Srbije.
 
Preko Pančeva i Tamišvara ode u Manastir Bezdin, gde ostane do polovine iduće, 1840. godine, kada se uputi u mesto rođenja. Baja bejaše strahovito propala u požaru, koji uništi i sve pokretno i nepokretno imanje Vujićevo. On tada siđe do Zemuna, a odatle preduzme putovanje niz Dunav do Galca, odakle je pravio izlete po Moldaviji, a za tim ode u Odesu. Ostavši bez sredstava za dalje putovanje, seti se Vujić Srbina Spiridona Filipovića, arhimandrita jednog ruskog manastira. Ode k njemu, pa u manastiru ostane duže vreme, sređujući za štampu opis ovoga poslednjeg putovanja. Jula 12. godine 1842. stigao je opet natrag u Zemun.
 
Poslednje godine svoga života Vujić je proveo opet u Beogradu, teško izlazeći na kraj. G. 1847. obnovi se u Beogradu po drugi put interesovanje za pozorišne predstave: Vujić bejaše tada prenuo duhom, videći, da se pozorište u Srbiji sve više utvrđuje. To mu bejaše poslednja radost. Umro je očekujući iz koričarnice prvi povezani primerak svoje nove knjige "Irina i Filandar".
 
Ondašnje "Srpske Novine" u broju od 10. Novembra 1847. doneše ovakav izveštaj o smrti njegovoj: "Prekjuče u dva i po sata posle podne preselio se u večnost mnogozaslužni za rod srpski spisatelj Joakim Vujić u 75-oj godini života svog, posle kratkog tridnevnog bolovanja od slabosti, praćene starošću i iznemoglim životnim silama".

Pogreb Vujićev bejaše svečaniji od najsvečanijeg mu dana u životu. —
 
Kad se, čitajući knjige Vujićeve, a naročito njegovu autobiografiju i putopise, odaberu iz njih crte za izradu duhovnoga lika njegova — onda vidimo u svemu neobično vrednog, voljnog i nestalnog čoveka, koji ni jednoga trenutka nije poželeo da bude u društvu viđen sa položaja činovničkoga, ali koji je u dugom životu svome ipak hteo da svagda i svuda ima pravo. On je sam zabeležio različite razgovore svoje s mnogim licima i o najraznovrsnijim predmetima i svuda je uvek — kako sam predstavlja — izišao kao pobedilac na osnovu znanja i razloga. U tu vrstu njegovih odlika dolazi i mešanje u raspravu pitanja o književnom jeziku i pravopisu srpskom. I ako mi vidimo i znamo da tako biti nije moglo, ipak mu tu sujetu učenosti i enciklopediske obrazovanosti ne samo rado praštamo, već je uzimamo kao potrebno obeležje karaktera, ovoga, nama danas simpatičnoga, starog književnika. U književnom svetu svoga doba, on je doživeo mnogo čemernih trenutaka — ali nije ni sam ostajao dužan neprijateljima.
 
Najvidnije obeležje svega delanja Vujićeva jeste njegova ljubav prema pozorišnoj umetnosti i staranje, da se ona odomaći i u srpskom narodu.
 
"Ovo je — piše Vujić u svojoj autobiografiji — celome rodu našem poznato da niko od Serbalja do mene nije se popeo bio na teatralnoe pozorište, pak da je na našem serpskom jeziku kakvo teatralno predstavlenije dejstvovao, i narodu ne samo našemu serpskomu no i pročiminim predstavljao. Ne kažem, da nisu neki učitelji s njiovi učenici neke male igre roditeljem učenika predstavljali, kako što sam i sam na neki mesti mala predstavlenija s moji učenici tvorio. Obače kakovo predstavlenije s decom činiti, a opet s otrasnoju junostiju što predstaviti, to se tako daleko razlikuje, kako god živ čovek, krome besede, od dervenoga čoveka... A da je teater osobito jedna nužna škola, to svi prosvešteni narodi zasvedočavaju... Jerbo u teatri može se što dušepoleznije i dušespasitelnije čuti i naučiti neže li na makar kakvi drugi mesti. Kamo sreća, da i kod našega naroda u Madžarskoj barem od sve nevolje na dva mesta, to jest u Temišvaru i Novom Sadu, po jedan teater troškom ondašnjega naroda obderžavati se može!"
 
Svojim srpskim predstavama u Pešti, Aradu, Tamišvaru, Pančevu i Zemunu, Vujić je gledao da u ondašnje srpsko društvo unese novu korisnu zabavu, a u isto vreme i da populariše jednu vrstu umetnosti, koju je cenio više svega. Pa ni tu nije mogao biti miran ni ostavljen sebi i svome idealu. Zato je morao za predstave u jednom mestu naročito naglasiti, kako je "od sviju pametni i česni onoga mesta našega veroispovedanija graždana a naipače i suviše od rimljana, krome ovi jošte i od sami onda u onomu mestu bivši rimski aktera točnu pohvalu, zadovoljstvije i blagovolenije zadobio". Osem toga valja istaći i nekoristoljublje koje je u takim prilikama Vujić pokazivao. Uvek je znatne delove, a nekad i cele prihode, davao na različite dobrotvorne svrhe i onda, kad je i sam gladovao.
 
Vujićeve predstave u Srbiji čine epohu i sastavni su deo naše kulturne istorije. Za njega veli pisac građe za istoriju narodnog pozorišta u Beogradu: "On je došao s onom idejom, koja ga je u Madžarskoj oduševljavala. . . s idejom, da u srpskom narodu budi svest o lepom, plemenitom, uzvišenom. . . Predstave njegove gledao je, istina, samo Knez i njegovi dvornici sa vrlo malim brojem drugih pozvanih gostiju; ali je od toga vremena ostala misao o pozorištu, koja je, kao bačeno seme, u svoje vreme lepim plodom urodila... Umro je ostavivši posle sebe lep spomen u istoriji našega pozorišta: da je on prvi u Srbiji pokrenuo misao o pozorištu, da je prvi probudio u našem narodu želju za predstavama, a time želju za potpunim oslobođenjem".
 
Kao pisac Vujić dolazi u red najplodnijih srpskih književnika. I ako je tako mnogo putovao i imao veoma promenljivu sudbinu, ipak je izradio preko četrdeset različitih dela. Da se značaj takve produktivnosti njegove bolje oceni, valja se setiti, kako je u ono doba kod Srba uopšte bila malena cela jednogodišnja žetva književna. I ako nisu svi spisi Vujićevi naštampani, opet su oni — jer ih je ogromna većina dramata — vršili svoj uticaj u obilatoj meri. Njih je malo oriđinalnih, ali im ni to ne pobija cene, jer su oni — prevođeni, prerađivani posrbljivani — imali zadaću popularisanja pozorišne umetnosti, ili, u koliko su štampani, pomaganje pri stvaranju čitalačke publike srpske. Osem dramata nalazimo među književnim radovima njegovim i didaktično-poetske spise — mahom pripovetke za omladinu — dalje putopisne i autobiografske radove, i najzad školsko-naučne, kao što mu je rad na zemljopisu, jestastvenici i t. d.
 
Ocenjujući ukupno poslovanje njegovo, možemo reći, da je Vujić svim i svačim težio, da na viši stupanj digne umno i moralno stanje svojih srpskih suvremenika, da je, dakle, bio jedan od najzaslužnijih pisaca-prosvetitelja, i da mu je, kao takvom, mesto u hronološkom redu između Dositeja i Nenadovića.—


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.






Joakim Vujić
Rad Dimitrija Avramovića, 1845


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 03, 2012, 08:26:37 pm »

**

PUTEŠEJSTVIJE JOAKIMA VUJIĆA
OVČARSKO-KABLARSKI MANASTIRI



U tom ranom periodu srpskog istorizma koji podstiču vladajući krugovi poluvazalne Srbije, sa knezom Milošem na čelu, dve su ličnosti koje zaslužuju punu pažnju, iako su im različite pokretačke namere njihovih istraživanja. Bili su Joakim Vujić i Vuk Sgefanović Karadžić, čiji su radovi ugrađeni u same temelje srpske istorije i umetnosti. Tu slavu Joakim Vujić je stekao svojim delom:/ Putešestvije po Srbiji/, koje je objavio 1828. godine u Budimu. Po formi to je istovremeno i prvi putopis po novooslobođenoj Srbiji, čija je vrednost u potpunosti prevazišla i njegovo obimno književno delo. Na svoje putešestvije Vujić se uputio po naređenju kneza Miloša, sa zadatkom da razgleda i opiše /drevnosti i retkosti/. Iako se Vujić u svom putopisu nije čvrsto držao zadatka koji mu je dao knez Miloš, proširujući ga na opise pojedinih predela, i samog naroda, ipak, zahvaljujući njemu, dobijen je prvi izveštaj o stanju naših spomenika kulture posle dva srpska ustanka. Putujući od manastira do manastira, od crkve do crkve, Vujić je prepisivao i priličan broj dotle nepoznatih starih povelja i zapisa iz manastirskih hartija, knjiga i sa zidova starih zadužbina. Poštujući kneževu instrukciju, Vujić nije propustio da zabeleži u kakvom je stanju turska vlast ostavila ove srpske sverinje, što predstavlja prvi konzervatorski izveštaj kod Srba. Na tom putovanju, Joakim Vujić je posetio i manastire u Ovčar-Kablarskoj klisuri, najpre Vavedenje, zatim Sretenje, i sv. Trojicu, Nikolje, Preobraženje, Blagoveštenje. Zanimljiv je Vujićev način na koji opisuje pojedine manastire. Tako, na primer, za crkvu manastira Vavedenje Vujić kaže: /Gore na crkvi jest jedno trulo sa krestom. Crkva jest mala i pred prepratom ženskom jest jedno prilično veliko, ot dasaka načinjeno predverije, koje je priljubljeno k ženskoj preprati. Crkva unutri soderži sve nužne vešči i jest cela izmolovana, obače mnogokratno je bila ot Turaka popaljena, porobljena i kelije do osnovanija popaljene i porušene. Zato sada isti manastir jest potpao pod mirskog svjaščenika, imenen Vasilija Simeonoviča. Zdanija manastirska nisu tako važna, a za zemlju koju pritjažava i derži Turčinu spahiji ne plaća ni pare.
 
Za manastir Sretenje Joakim Vujić kaže: /Cerkva jest srednje veličine, a što je bio ovog manastira osnovatelj, doznati nisam mogao. Nego je hram Sretenije Gospodnje, i pređe nekoliko godina bjaše ista cerkva kupno kelijam otb svirepi Turaka popaljena i do osnovanija porušena. Obaže leta 1818. neusilnim trudom jeromonaha Nikifora Maksimoviča paki (je) vozobnovljena pak iznova sozidana, kako što natpis ot severne strane na cerkvi ovim rečma glasi: (Ovaj sveti hram sagradi se 1818. trudom Nikifora jeromonaha). Unutri u cerkvi sve po načinu hristijanskomu namešteno stoji kako što je oltar s česnom trapezom, na kojoj jedno staro rukopisno evangelije leži, pak pri koncu ovog evangelija stoji potpis ovim rečma: (U natpisu se imenuju: iguman, proigumani popovi i jedan daskal Hilendarac, koji behu tu, kad se to evanđelje obloži godine 1637). Potom pevnice soderže vesma znamenite knjige, ot kojih dvanajest mineja jesu rukopisni.
 
Za manastir svete Trojice pod Ovčarom Vujić kaže da je crkva /ot tvrdog kamena sazidana, koja spolja gore ima jedno trulo s krstom. Osnovatelj tko je bio ovog manastira, na zna se, nego hram je crkve Svjataja Trojica. Pevnice soderže različite knjige, ot kojih jedne jesu oštampane a opet jedne rukopisne. Izmeždu rukopisni knjiga nahodi se u mineju meseca junija pri koncu knjigi ovaj potpis: Pisa se ova sveta i božanstvena knjiga zvana Minej, u potkrilju Fruške Goreu hramu svetoga Save, za vreme igumana jeromonaha Stevana, godune 1579. potom opet druga neka starodrevna, rukopisna, debela knjiga, inenuema Žitija Svjatih Otec nahodi se ova primječanija dostojna neznačenija, jakože ubo: ova je knjuga manastira Trijice kod Ovčari blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u Ovčaru: koliko se porobi, tonko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju od nasilja turskoga Ćaja-paše. I u šeru Čačku svojom glavom zaplati, i što se roblja nađe živo /sve se povrati od tursko-ga nasilja. Tu korist učini Miloš Obrenović sa siroti-njim. Meseca maja 4-ti dan 1815. Potom sleduju manastirska zdanija, koja nemmnogo važna jesu. Nego bašče okolo manas-tira jesu prekrasne, s plodonosnimi drevesi ukrašene. Potom sleduju vinogradi, livade i proči gruntovi, pak za njem ovaj grunt manastir svom spahiji Turčinu na godinu dana plaća glavnicu po 22 groša i ot svakog plodorodija daje desetak./
 
Više pažnje posvetio je Joakim Vujić opisivanju manastira Nikolje. I za ovaj manastir posvećen prenosu moštiju svetog oca Nikolaja, Vujić ne zna ko je bio /osnovatelj ove svete obitelji/. /Na cerkvi spolja, na desnoj strani oltara, vidi se izobraženije svjatoga oca Nikolaja s potpisom ovim. U zapisu se kaže da je crkva pokrivena 1811. godine, 26. juna, za vlade Đorđa Crnoga, a za vreme igumana Atanasija. Cerkva iznutri jest sva izmolovana s ikomana, koje su Turci negda s noževi izgrebli; a u oltaru opet stoji sve po običaju namešteno, i pamjanti dostojno jest: što mnoge drevne rukopisne cerkovne knjige ovde u oltaru na sohraneniju obderžavaju se, izmeždu kojih dva evangelija, jedno na velikom kolu papira, a drugo na malom kolu na pergamentu jesu pisana. U evangeliju na velikom kolu pri načelu nekoliko listova jesu porušeni i pokvareni, koja se ovoj knjigi neščastije onda bilo priključilo, kada su kaluđeri ot Turaka u vreme ratno bežali, pak po gudura i peščara knjige sakrivali; tako ot vlage morali su se ovi listovi pokvariti i uničtožiti. U mužeskoj opet preprati više vrati vidi se sladujušči natpis: U natpisu se veli da je crkva slikana 25. avgusta 1587. godine, trudom i nastojanjem igumana oca Joanikija, jeromonaha i braćom i ostalim hrišćanima, ktitorima ovoga hrama.
 
U manastiru Preobraženja, Vujićevu pažnju privukla je i pećina u kojoj su se sklanjali Srbi bežeći pred turskim progonom posle sloma 1. srpskog ustanka. Za manastirsku crkvu kratko veli da je /veoma mala/. /Unutri u cerkvi sve po običaju namešteno vidi se, pak izmeždu cerkovni knjiga našo sam i nekoliko stari rukopisni knjiga.
 
Opisujući manastirsku crkvu, Vujić ističe da /Iznutri svuda izmolovana bila, pak nad vrati mužeske priprati iznutri stoji natpis: u njemu se kaže, da je, manastir bio preko sto godina pust i da je obnovljen trudom jeromonaha Nićifora, posrtižnika manastira Nikolja, a da je obnavljanje početo 11. maja 1811. godine./
 
Po svom običaju, Vujić svoj opis završava kazivanjem o manastirskoj zemlji. /Ovoj manastir veoma malu zemlju derži, zato Turčinu spahiji ne plaća ni pare./
 
Poslednji iz grupe Ovčar-Kablarskih manastira koji je posetio i opisao Joakim Vujić bio je manastir Blagoveštenje. Za njegovu crkvu Vujić primećuje da je mala, /s jednim gore spolja trulom, pak je iznutra sva izmolovana ot Turaka dosta puta paljena u rušena bila. Pevnice sa derže sve nužne cerkovne knjige, izmeždu kojih našao sam i starodrevne rukopisne knjige serpske./

Ako se Vujićevo Putešestvije po Serbiji oceni po strogim načelima današnje nauke, jasno je da je ono obeleženo svim vrlinama i manama naše rane romantike. Dragocen je podsticaj srpskog praviteljstva, a posebno samog kneza Miloša, da u ruke dobije iscrpan izveštaj o crkvenim spomenicima, manastirima na prvom mestu, kako bi se što pre pristupilo njihovoj obnovi. Drugim rečima, iza Vujićevog puta nedvoslismeno stoji zvanična vlast, a on je prvi putnik koji je, ispunjavajući dobijeni zadatak obišao celo područje obnovljene Srbije. Nema sumnje da su njegova znanja za ovakav veliki poduhat bila nedovoljna i da on nije bio u stanju da temeljnije razreši probleme srpskog crkvenog graditeljstva. Uostalom, za ovakve poslove, Vujić i nije imao pravih uzora, jer su monografski opisi naših manastira štampani još u 18. veku od Vikentija Ljuštine (Mesić, Zlatica) i Vikentija Rakića (Fenek), bili opterećeni istim manama. Sasvim u duhu onog vremena i Vujić prilazi našim spomenicima kulture kao svedočanstvima naše prošlosti, istorije na prvom mestu. Otuda, on gotovo sasvim zanemaruje njegove stilske karakteristike, štura su njegova zapažanja i o živopisu. Dragoceno je njegovo kazivanje o našim starim rukopisnim i štampanim knjigama, posebno zato jer se u kasnijim decenijama stanje ovih biblioteka bitno izmenilo. Najzad, dragoceno je i Vujićevo svedočenje o odnosu Ovčar-Kablarskih manastira prema turskim spahijama čiju su zemlju oni uzimali zakup, što je svojevrstan podatak o njihovom ekonomskom položaju u ranim decenijama vazalne srpske kneževine. Svoje putešestvije Joakim Vujić je obavio sa velikim zanosom istinskog romantičara, a činio je to, poletnije i zanosnije nego njegov savremenik Vuk Stefanović Karadžić koji se na istim Ovčar-Kablarskim stazama obreo već 1820 godine.


Dejan Medaković

Srpski narodni kalendar za prostu 1997. godinu | Priredili Aleksandar Jovanović & Slobodan Čvorović | Čačak, 1996.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: