sledeća tema »

[Angelina]

**

GEORGIJE ĐORĐE PETROVIĆ

[Angelina]

**

KAD SE RODIO NA NEBU SE SVETLOST JAVILA






"Život i dela
velikog Đorđa Petrovića,
KARA-ĐORĐA,
Vrhovnog Vožda, oslobodioca i Vladara Srbije,
i život njegovi Vojvoda i junaka.
Kao gradivo za Srbsku Istoriju, od 1804 do 1813 i na dalje,
Sabro napiso i izdo
Konstantin N. Nenadović, Kraljev. Srb.
Artiljerije Kapetan u penziji,
sa 14 litografisanih slika"


Ja sam ovo delo piso za narod, i narodnim Serbskim jezikom", kaže u predgovoru knjige o Karađorđu, štampanoj u Beču 1883. godine pisac Konstantin N. Nenadović, koji ne propusti da se svojom punom titulom potpiše: "Kraljevine Srbske Artiljerijski kapetan Prve klase, u penziji". Konstantin Nenadović, rodom od Nenadovića iz Brankovine, pet razreda gimnazije završio je u Kragujevcu, a zatim je "u vojenu službu Artiljerijsku stupio". Pun naslov ove biografije Karađorđeve Glasi: "Život i dela velikog Đorđa Petrovića, KARA-ĐORĐA, Vrhovnog Vožda, oslobodioca i Vladara Srbije, i život njegovi Vojvoda i junaka. Kao gradivo za Srbsku Istoriju, od 1804 do 1813 i na dalje, Sabro napiso i izdo Konstantin N. Nenadović, Kraljev. Srb. Artiljerije Kapetan u penziji, sa 14 litografisanih slika"

Napomena: Zapise Konstantina Nenadovića objavljujemo u orginalu, ortografijom i gramatikom onako kako ih je on pisao

Veliki Kara-Đorđe Petrović rodio se 21-ga Dekemvra 1762 godine u Srbiji u selu Viševci Kragujevačkog okruga, na podnožju planine Golubice, na koje vrhu nalazi se stari Grad Golubac ili Goluban, a na desnoj strani reke Rače. Od zemljoradnički roditelja. Otac mu se zvao Petar, a mati Marica; oboje poreklom od Podgorice Kučansko-Drekalovićskog okruga, ispod Kneževine Crnogorske; Odakle su se njiovi stari u Srbiju doselili, i u Viševci nastanili.
 
Otac Kara-Đorđev, nije imao osobiti uzvišeni darova duševni, no na protiv mati njegova od prirode obdarena je bila, vrlo otličnim darovima. Ona je bila posve čestna, vredna, i radina žena, puna oštroumnog duha i otvažnosti, i u svemu svom načinu i ponašanju, pokazivala je muški drski karakter. Znala je bolje jašati konja nego mnogi čovek; i zato su je u reči zvali: "Marica katana".
 
Kara-Đorđe je 21-ga Dekemvra 1762. godine u veče noću rođen. Tog večera kad je se on rodio, trevio je se na konaku kod njegovog oca Petra, kao gost Turčin Sali-Aga spahija istog sela, koji je živio u Kragujevcu, i tu na prenoćište kod Petra došo.
 
Marica po sve teretna tog večera, zgotovi večeru, i izda Spahiji i svom mužu Petru; i posle pošto im i postelju za spavanje namesti i namiriji, u jedanput nestane je iz kuće. No uto doba sva se kuća zasvetli! Turčin poviče uplašeno.

"Petre vidide da što ne gori".
 
Petar odma istrči napolje vidi neku svetlost s neba koja je se kao duga pružila i svu kuću njegovu i vajat obasula i osvetlila; u kojoj svetlosti pred vajatom smotritri svoju ženu Maricu, gdi pri zemlj prignuta stenje. Petar seti se šta je pre trči k'njoj, i vidi da je dete rodila, i drži ga u krilu, uzme dete u naručije, unes ga u vajat — staju — a po tom i Marica z, njim dođe; i odma dogovore se da nipošto nekažu Spahiji da je dete tad u veče rođeno, kad je se to svetlo pojavlenje dogodilo; bojeći se da Turčin što ne posumnja, i detetu naškodi, nego izjutra, i tako to i učine.
 
Petar vrati se po tom odmah u kuću, i Spahiji kaže da je svetlica sinula pa odmah i izčezla.
 
Onda se Turčin uspokoji, zamisli i legne da spava, i kako zaspi i zahrče, izgovori usnu kao i na javi poplašenim glasom, ove reči:

"Ja nijesam Murat, Obiliću!
Ni dahija, niti kesedžija
Već Spahija i nasljednik oca,
Dobra blaga, kano i sam što sam!
Boga radi nedajte me rajo,
Vi bar znate, šta sam i kakav sam!
Sve vas pazim k'o što su mi stari"...?
 
Kad ove reči izgovori, prokrtolji se, okrene se na drugu stranu, i produži dalje spavati, i ne pojavi se da je se probudio. Ove sve reči saslušao je, Petar koi je budan bio, i vidio je da je taj san važan za njegovo dete.
 
No posle ovoga sna, u jutru uzoru, Turčin ipak usni da ga je sčepao neki strašan Lav sa svojim oštrim noktima da ga rastrgne, i on u tom strahu probudi se i skoči iz postelje uplašen i zbunjen, a dobro upamtio je i sinoćni san, uzme te se umije, uzme "Avdez" — pomoli se Bogu — pa onako brižan kaže da mu se doručak zgotovi pa da ide.

Petar, i on se zdravo bio uplašio, za dete, i činio se da ništa čuo nije što je Turčin sanjo. Sam zgotovi doručak i izne se pred Turčina. Spahija se uzbezekne! i zapita: Petre, zašto se ti trudiš, gdi ti je žena zašto ona neizmećari? Na to Petar prostodušno reče:

"Nemaš Aga, šta čuti, mučila se svunoć, i uzoru jedva umirila se..."! Turčin pak, rodila jeli? Jeste Aga muško balavo škovrče! Aga:

"Daj dones Ga! kad je mojom srećom...
Da Ga vidim i darivam majci!
A snio sam daćus' radovati,
I velikog prijatelja steći,
Zar mom sinu drugom što će negda biti,
Jer i drvo na drvo s oslanja."

Petar neimade kud, ode i done se dete okupato i već povijeno. Spahija ga pogledi, i oholo nasmeje se, i zapovedi te se dete razvije, a dete ćutalo je mirno i ne zaplače se. Sali-Aga gledeći i diveći se veličini (bio je 7 oka težak kad je se rodno) i mirnoći deteta, reče: "Alah! Alah! Mašala!" i produži dalje govoriti:
 
"Valah, bilah, musafa mi moga!
Mila mi je i ugodna radost,
Dobri ljudi koliko i moja,
Zdrav ti bio, živ, i napredan!
Baš je nešto, i sinom ti sin je;
Srećan ti je, tek mu se, hranom staraj..."!
 
Potom Sali-Aga izvadi dukat, te dete daruje, i Petar ga povije, i odne se u vajat Marici.
 
Kad se Petar vrati u kuću; Turčin mu Sali-Aga Spahija reče:

"Vala Petre taj tvoj sin biće veliki junak, i veliki čovek, i on će sa mlogim miletom — narodom — zapovedati".
 
Pa mu onda ispriča navedeni san koji je te noći u snio. I kad doručkuje i razveseli se događajem rođenja tog deteta — Kara-Đorđa — kao da je na to taj san značio. Onda uzjaše hata da ide, i reče:

"Čuvaj dobro sina tvoga, i pamti dobro šta sam ti kazao!"
 
Reče mu s Bogom i ode raspoložen u Kragujevac svojoj kući.
 
Petar i Marica imali su, osim Đorđa, još tri sina, Marinka, Marka i Jovana, i dve kćeri, Mariju i Milicu. Đorđe je bio veliki, jak i spretan u dečjim igrama. Kad god bi se deca igrala hajduka, uvek bi njega za arambašu birala. Još u detinjstvu, naspram Turaka, pokazivao je "osobitu drskost i mrznost".
 
Posle, Petar i Marica, Đorđa su brižljivo gajili i negovali, sluteći na ovo, pri rođenju svetlo pojavlenje, i na san, i reči Spahine koje su dobro zapamtili da će biti Đorđe veliki čovek, pa o njemu su se više brinuli, nego o svoj drugoj deci koju su docnije imali. A imali su osim Đorđa još tri sina, Marinka, Marka i Jovana, i dve ćeri Mariju i Milicu.
 
DETINJSTVO
 
Kara-Đorđe je rastao i u svačim napredovao; a majka mu se otom radovala i govorila: O! Bože daruj mi, da mi bude moj sin Đorđe srećan i veliki čovek, kao što mi je onaj Turčin na njegovomu rođenju trevivše mu se proročestvovao. O rođenju vožda Kara-Đorđa napisato je po kazivanju pokojnog sovetnika Ranka Matejića koje mu je otac Matija Jovičić onda biv. Kmet Topolski, pričao, a i mnogi drugi iz onoga vremena. A Čubra Čojković za sve ovo veli, da nije izmišljeno, nego su mu to seljaci u ono doba čuvajući stražu u sovetu kazivali, i kao za istinu tvrdili, a i sam stari Petar Topolac, to mu je pričao.
 
Kara-Đorđe u detinjstvu svom, vrlo se naglo u rastu, snazi, i umu razvijao, tako, da je od sviju svoji parnika, najveći, najmudriji, i najjači bio, i pri igrački, kad su se hrvali, svakoga je nadjačo i obalio, a pri skakanju, svako me je odskočio. Posle pri bacanju kamena s ramena, i bacanju motke svakome je dalje odbacio, pa i mnogo starijim u godinama od sebe. I zato su se deca, njegovi vršnjaci, uvek oko njega rado skupljali, i za čudo volili ga, i pri igrački, svagda su ga birali sebi za starešinu — poglavicu — i njega što on kaže slušali; a pri igranju hajtuka, kao što je običaj tad kod dece u Srbiji bio — a i danas postoji — birali su ga u vek za svoga Arambašu.
 
PRVI POJAV OTVAŽNOSTI UMLADOLJESTVU
 
Još u detinjstvu pokazao je Kara-Đorđe osobitu drskost i mrzost protivu Turaka, koi su u ono doba, narod Srbski ugnjetavali, i zlostavljali tiranski. U 14-15. godini svoga uzrasta, nalazeći se samo sam kod svoji i Novkovi svinja, čuvajućiji jednom u Zagoričkom ataru pored reke Kubršnice, blizu ćuprije, koja je na istoj reci bila, preko koje je išo drum iz Beograda za u Kragujevac.
 
Bila je kažu česta' gora oko te ćuprije, Kubršnice, i druma. Kara-Đorđe se zamori čuvajući svinje, trčeći čas zvamo, čas onamo za svinjama, pa ostavi svinje kod ćuprije i Kubršnice da planduju i pasu. A on umoran malo više u stranu ode, pod jedan veliki debeo gust, i granat zeleni rast, da se odmori; gdi pod istim na travu sedne i snom obvladan zaspi. No u jedanput Kara-Đorđe usnu u gori vidi: "dva velika i čudesna sijajuća lica, koja su blistajućim sjajom i čudesnom krasotom svu goru oko njega i predel sjajom zasvetlili, da se dovoljno okom nije moglo nagledati! Kara-Đorđa utom snu, obuzme veliki strah i trepet u srcu njegovom. Utim licama u snu zpaženim, vidi Kara-Đorđe svetoga Kralja Studeničkoga i s njim svetoga Arhangela Gavrila, koi je blagovestio svetoj Bogorodici tajnu božestvenu! I utom magnovenju u kom se srce i duša Kara-Đorđeva od straha tresla, gledajući pred sobom ta sveta čudesa! Dokle na jedanput i neisčeznu oba, ispred očiju njegovi. — No tad čuje umilne i blage reči: "Čuj i hrabri se junače, s nama je Bog! — Bede i tuge dosta je bilo, a ti ako imaš tvrdu nadeždu na Boga, pobjedićeš vraga, a hrabrost može bit s voljom Božijom sodružena; današnji dan, odsudiće i u krepiti mišicu tvoju, i duh tvoj, i uputiće te kud treba ići, da tražiš gdi su ostatci Svetinja vaši Srbski, i tražićeš tam pomoći i spasenja pod blagočestivim skiptrom, koji veruju raspjatuje hristovo. Osvesti se od sna!"

Kara-Đorđe kad vidi, i sasluša te svetiteljeve reči, trgne se, i, iz sna probudi, i nikog od sveti lica pred sobom nevidi. Pa sav ushićen o čudesnom tom pojavu, sa strahom stane kao dete o tom razmišljati!
 
I tako udubljen umisli, čuje skiku i groktanje svinja njegovi, i lavež pasa. Baci pogled na mesto gdi je svinje ostavio, i smotri da rtovi progone svinje njegove, i pođe da ji brani, no kad i svinje skupivše se ugomilu poteraju rtove. Turčin tad na besnom hatu stane ji goniti i iz pištolja tući. No kad Kara-Đorđe na to mesto prispje sčepa kamen i udari jednog rta uglavu koji stane skamukati. Turčina to još gore razjari, pa kako je ispraznio bio pištolje pucajući na svinje; poleti na hatu i sukne sablju da poseče Kara-Đorđa. Kara-Đorđe do Kubršničke ćuprije zakloni se za jedan debeo Klen, pa hitro iza pojasa ispod gunjića izvadi svoj pištoljić sav uvezan likom, koji je uvek pod gunjićem sakriven nosio; skreše na doletivšeg Turčina sa golom sabljom Klenu, — drvo — i trevi ga u sred prsiju, gdi mu kuršum iziđe na levo rame, i Turčin se sa svoga hata stropošta na zemlju i glasa nepusti! A hat turski pod svom opremom ostavivši mrtvog svog gosu odjuri sam drumom, a i rtovi agini odjure za njim.

Pa kako je se to predveče dogodilo, pri samom zahodu sunca; Kara-Đorđe svuče sa Turčina svo njegovo odelo, pokupi oružije i sve što je pri njemu našao, pa namami svinje da krv tursku pojedu da se mesto nezna, pa uzme oružije i odelo i odnese u šumu i sve posakriva u jedno šuplje drvo. No dok se on vrati natrag, gdije se i posumračilo bilo, nađe svoga izbucana i pojedena Turčina od svinja, i on uzme one turske kosti i pobaca u jednu lokvu u reci, i odozgo kamenjem i peskom zaspe; pa zajmi svinje i otera ji kući, i srećom njegovom nikoga neopazi. A i on sam nikom nekaže šta je učinio, pa ni samom svom ocu ni materi Marici. No docnije kad je po odrasto, kazao je za sav taj slučaj svojoj materi, Marici; i tursko oružije koje je u šupljem drvetu sakrio bio upotrebio ga je.
 
Ubijenog Turčina, Turci su tražili mnogo i mnogo, no nikako mu nisu mogli naći, ni traga ni java, i dali je živ ili mrtav.
 
Ovo je prvi Turčin koga je Kara-Đorđe okušavši svoju sreću, i mlađanu snagu, još kao dete u obrani života svoga ubio i ovo je se dogodilo biće u Maju 1777. godine.
 
PRESELJENJE IZ VIŠEVCA U TOPOLU

Na tri godine posle ovog slučaja kad je Kara-Đorđe prvog Turčina ubio. Kara-Đorđev otac Petar umire; a Marica mati Kara-Đorđeva po drugi put udase za seljaka u istom selu Viševcima Petronija, i ovaj se odma preseli u selo Topolu, i tu se sa kućom stani.
 
Tada je Kara-Đorđu bilo nepuni devetnest godina. On se kao mlad, više zanimo sa lovom, nego sa zemljoradnjom, i uvek pod oružijem, a i kad je se u samom radu nalazio, pištolje za pojasom i dugu pušku uvek je pokraj sebe imao.
 
KARA-ĐORĐEVA ŽENIDBA
 
Kara-Đorđe u devetnestoj godini svoga života, a toje u godini 1781 pozna jednu devojku imenom Jelenu koje su roditelji bili obor knez Nikola i mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka Jelena ostavša bez roditelja živila je kod svoje udate sestre za Marka Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Kara-Đorđe je nju samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se, al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali. Jednog dana nađe je Kara-Đorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Kara-Đorđa je tad zapita:

"Jelena oćešli ti za mene poći?"
 
Ona se zarumeni i stidljivo mu kaže: "Bog stobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni reknu, ja oću!"
 
Pa pođe da ide, no Kara-Đorđe je uvati za ruku i reče; kad ti oćeš, a ti ajde samnom, i nepustije više od sebe, razlupa sudove s kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u Žabarskoj crkvi i venča. Kara-Đorđe se na taj način oženio zato, što su onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Kara-Đorđe redovno prosio, da se u Topolu za njega uda.
 
Kara-Đorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, s njom je dva sina i četiri kćeri izrodio.
 
Zapis Konstantina N. Nenadović

[Angelina]

**

KARAĐORĐE

Odlomci

Karađorđe Petrović je imao tu sreću da pokrene i ostvari srpsku revoluciju u senci Napoleona Bonaparte, 1804—1813. godine. Zatim je pao u još dublju tamu izazvanu zloćudnom igrom istorije: prepušten sebi, njegov pokret je ugušen u krvi, a on je, ostavljajući otadžbinu, zakoračio putem samoosude. Kad se vratio, izgubio je na prevaru glavu i, dospevši među mučenike, našao se u nemilosti istorije koja ne podnosi i rado previđa žrtve i poražene. Dva prva čoveka u srpskom narodu, knez Miloš Obrenović kao obnovitelj države i Vuk Karadžić kao obnovitelj kulture, saglasno su se tada potrudila da Karađorđa zasutave u onim maglovitim predelima gde počinje kolektivno nesećanje. Povratak Karađorđev među velikane svoga stoleća, koji je, pored, ostalog, oglašen 1847. godine stihovima Petra II Petrovića Njegoša, zadržan je dinastijskim sukobom u Srbiji i sporim razvitkom istoriografije o revoluciji 1804. Tek u osvit XX veka napušten je anegdotski načina prisećanja na velikog vožda. Utemeljujući modernu školu srpskih istoričara koji će preduzeti, na raznim stranama, arhivska istraživanja kako bi se konačno pristupilo rekonstrukciji svih pojedinosti srpske revolucije, Stojan Novaković je, tada, dao i nacrt portreta Karađorđa Petrovića, kojim su nagoveštene dimenzije jedne izuzetno snažne istorijske ličnosti. U prvoj deceniji XX veka nastalo je, odmah zatim, obimom gromadno delo Milenka M. Vukićevića koje je, doduše, ostalo nedovršeno, ali je prosulo bogatu svetlost upravo na voždovu pojavu i prvo razdoblje njegovog revolucirnarnog delovanja (do 1807). Uporedo s tim, počelo je objavljivanje zamašnog korpusa građe raznog porekla o sprskom ustanku, pa je i lik Karađorđev počeo lelujavo izranjati na površinu iz tamnih dubina prinudnog zaborava.
 
Gorostasne razmere ove ličnosti takve su da je možda važnije ispitati njihovo poreklo i uzroke, nego ih predstaviti u pojedinim istorijskim okolnostima.

Karađorđe se pojavio na zaranku one epohe u kojoj su Srbi bili veliki narod i mogli su davati velike ljude. Podanici dva carstva, rimsko-nemačkog i osmanskog, koja su — sa osloncem na davnašnje tradicije — imala univerzalan karakter, Srbi u XVIII veku nisu imali težih prepreka na putu ka svome nacionalnom okupljanju i poreobražaju, i to bez obzira na mesto življenja.
 
Sačuvavši celovito jezgro svoje ličnosti, Karađorđe se nije zbunio u procepu između ideja o narodnoj prošlosti i preporodu, koje su izvirale iz knjiga učenih ljudi, i svojih mogućnosti shvatanja borbe, njenih osnova i ciljeva zbog kojih se povela. On je s najvećom ozbiljnošću i pažnjom ostajao skrušen pred onim što je sačinjavalo istorijska predanja i ostalo kao materijalni prag slavne prošlosti Srba. U njegovoj okolini sa strepnjom se odnosilo prema svemu što je poticalo iz ranjih vremena, od epskih pesama do likova Nemanjića i despota na manastirskim zidovima. U ratu 1788—1791 godine, četujući, sam je preneo mošti Sv. Kralja iz manastira Studenice u Srem. Ali, u istoj toj sredini listale su se ne samo knjige starostavne nego i štampane povesnice, pouzdano najviše srpska Istorija Jovana Rajića, pa su i prema njima, a ne samo prema vojnim mogućnostima i potrebama, krojeni ratni planovi. U stvari, bilo je došlo vreme previranja kad se ideje iz knjiga, pa i onih najučenijih, na izgled same od sebe rasprostiru, pa dospevaju, da se prema njima vladaju, i do onih koji knjigu ne otvaraju. I na takav način, a ne samo njenim neposrednim proučavanjem, postala je Rajićeva Istorija duhovna osnova revolucije i obnavljanje srpske države.
 
"Od G. Đorđa nije bilo većeg ni višeg čoveka, ni duži nogu ni ruku...", kazivao je starac Gaja Pantelić iz Topole. "Ćutao je mlogo, pa smišljao šta će govoriti...; a kad je što rekao onako je bilo niko nije mogao reći da nije tako." S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo, Crni Đorđe je, 1803, onako kratak i lakonog, sve prečacom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka; ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne. Srpski ustanak postao je jedinstvena pojava: gotovo svi učesnici u njemu međusobno su se znali, i unapred se moglo pretpostaviti šte će svaki pojedinac, u odlučnom trenutku, hteti i moći da učini. Time je potencijal ustaničke vojske, koja nije mogla biti i mnogobrojna, u strategijskom pogledu možda i višestruko umnožen, a svi zajedno su se u primetnoj meri oslobodili i jedne duševne more: smanjio se strah, koji je u uslovima turske uprave stalno opterećivao i narod i njegove vođe, da se u njihovim redovima negde mora kriti izdajnik, novi Vuk Branković, koji će preći neprijatelju u najodsudnijem trenutku i sve dotadašnje napore i toliku prolivenu krv učiniti bezvrednim. Srbi moraju imati svoga Vuka Brankovića, i tek kad se svi sima javno ujamče, možda će se sprečiti njegovo iskušenje da učini zlodelo. Ovim obilažnjem zemlje i ljudi, Karađorđe je, više od toga, preobrazio Šumadiju u središnju oblast revolucije i sve potonje srpske istorije: Ni sledeći potez velikoga vožda nije bio manje mudro promišljen. Očevidno, na skupu u Orašcu početkom 1804, nisu slučajno Karađorđa izabrali za narodnog predvodnika u buni na dahije. Znali su, svi, i njegov karakter i mere koje je već bio preduzeo. U stvari, on im je postao vođ još utoku priprema za bunu. I njegova strategijska zamisao bune stoji u produženju njegovog načina pripremanja naroda za zajednički otpor. Najvažnija strana te zamisli svakako je bila u tome da buna smesta dobije razmere i vid revolucije. Do granica do kojih je dopirao njegov uticaj otišla je zapovest da se razgone Turci i pale hanovi kao njihova glavna uporišta. "Svaki svoga ubijte subašu!" Time se sav narod odjednom našao u buni. Skloniti se od te nagle plime događaja bilo je bezmalo nemoguće, pa su bili izuzetno retki oni kojima je to, u ime strpljive saradnje s Turcima, polazilo za rukom: događaji su dobijali takav izgled kao da su svi u njih upleteni i svi su za njih krivi i odgovorni. Uporedo s tim, na svim stranama su nicali novi junaci, pa je naglo rasla snaga narodne mase kao ustaničke vojske. Buna je obelodanila sve što je bilo vredno u srpskom seljačkom puku i odredila ljudima nove razmere. Zanimljivo je uočiti koliko je znatnih ljudi već bilo izraslo u nesređenim uslovima turskog gospodstva u pašaluku, pa su svi oni, još u početku bune, mogli ispoljiti koliko valjaju. Za uvek kolebljivi seljački narod, buna je značila revolucionarno kidanje s prošlošću ne samo zbog toga što je, digavši ruku na Turčina od njega otpadao i morao ostati trajno opredeljen za ono zbog čega se pokrenuo: izgonom dahija on je skidao sa sebe feudalne okove i oslobađao se neposredne zavisnosti i pregolemih davanja. Probudivši snage tadašnjeg jezgra Srbije, Karađorđe je odmah počeo raditi na proširenju ustanka i na druge delove svoga naroda. Pri tome je došlo do izražaja njegovo poznavanje, bar po čuvenju, srpskih zemalja i tadašnja opšta svest, koja je visoko stajala, o rasprostranjenosti Srba. Prvi uspesi uticali su na promenu njegove revolucionarne strategije u smislu pretvaranja bune protiv dahija u oslobodilački pokret šireg obima. Ali, ovakav razvoj događaja, koji je on, u velikoj meri, sam izazvao, doveo je Karađorđa u nepriliku da isto tako brzo i čitav pokret i sopstveni prestiž stavi na kocku.

Radovan Samardžić | Srpski narodni kalendar, 1997.

[Angelina]

*

PRAVOSLAVNI VITEZ


— Nekoliko odlika Vožda Karađorđa —


KARAĐORĐEVA POBOŽNOST

"Karađorđe je bio dobar i veran sin Srbske pravoslavne crkve", piše naš istoričar dr Stranjaković. Još na početku Ustanka ruski car Aleksandar I poslao mu je sablju sa natpisom: "braniocu pravoslavne vere i otečestva". Kad god bi ustao izjutra, Karađorđe se Bogu molio. Uvek je govorio "ako Bog da i Bože pomozi ". Postio je sve poste, i male i velike, i u njegovoj kući post je strogo održavan. Čak i o njegovoj slavi sv. Klimentu, koji spada uz Božićni post, 25. novembra po starom kalendaru. Bili gosti ili ne bili, moralo se postiti. U šančevima pred borbu, po Voždovoj zapovesti, sveštenici su vršili molitve, a posle borbe — blagodarenje Bogu.
 
Jednom svom vojvodi pisao je Karađorđe "da sveštenici svuda čine molitve i bdenija na umolenije Boga da nas ukrepi protiv dušmana, da bi s Božijom pomoći pobedili i satrli".
 
Kada je 1812. godine Napoleon udario na Rusiju, Karađorđe je naredio mitropolitu (Grku Leontiju) da se po svima crkvama čine molepstvija za pobedu "nad neprijateljem roda Slavjanskoga", a uz to još i molitva Bogu "da prestane kiša koja je u to doba padala". U vreme Ustanka narod je govorio da se bori "za Krst časni i Slobodu zlatnu". I sam Karađorđe upotrebljavao je te reči. U jednom pismu crnogorskom vladici Petru I Svetom, kaže on, kako je srbski narod ustao u borbu za "svoju slobodu, svoje svetinje i manastire". Na drugom mestu on veli, "bolje je u svojoj veri umreti nego veru svoju pogaziti, zašto se u Sv. Evangeliju govori: ako pravu veru imaš to i spasen budeš — dakle, bolje je u svojoj veri umreti nego pred Bogom i pred narodom osuđen biti, a Svemogući Bog hoće nam pomoći". Svoju proklamaciju narodu 1813. godine završava ovom molitvom Bogu:
 
"Bože pomiluj i ohrabri narod srbski i serdca sinova srbskih. Amin. Bože svemogući razori i pobedi silu tursku, koja je naumila razoriti blagočestvcje tvoje. Amin."
 
Ujednoj drugoj proklamaciji Karađorđe preti smrtnom kaznom "ko ne bude hteo ondi gdi je nađen bijući se umreti za svoju veru i zakon, za svoj rod i otečestvo, za svoju slavu i carstvo nebesko, što će ga narodi i njegovi potomci slaviti i blagosiljati i sveće mu paliti".
 
Sveštenicima i kaluđerima Karađorđe je odavao veliko poštovanje. Mnogo je voleo protu Atanasija iz Orašca, protu Mateju, popa Luku Lazarevića, popa Smiljanića, protu Milutina iz Guče i ostale, kod kojih je nailazio na razumevanje i podršku. Ali ko bi se od sveštenika ogrešio, kažnjavao ih je isto kao i svetovnjake. Tako, čuvši da mitropolit Leontije, Grk, nešto plete protiv njega sa Turcima i nekim vojvodama, on ga uvede u jednu kuću i tu ga dobro istuče. — Pomagao je da se oprave crkve porušene od Turaka. Prolazeći kroz selo Konjević kod Čačka, upita seljake gde im je crkva, i oni mu pokažu jednu kolibu. Karađorđe odmah izvadi 12 dukata i dade im da prave novu crkvu. U svom mestu Topoli, u blizini svoje kule, sazidao je divnu crkvu, koja i do danas služi.
 
KARAĐORĐEVA REČITOST
 
Ćutljivi Karađorđe mogao je biti i veoma rečit. Dok je on uspešno ratovao u Sandžaku 1809. godine, Turci zauzmu Deligrad i naglo pođu na sever duž Morave. Mnoge vojvode srpske, po nagovoru zlokobnog Rodofinikina, i zajedno sa ovim, prebegnu u Austriju. Karađorđe hitno krene ka Beogradu. Rekne vojvodi Simi Markoviću, kako ide da ubije "onoga psa — Rodofinikina". Kad je na obali Save video ogromnu masu naroda spremnog da pređe u Austriju, on se nije mogao uzdržati da ne zaplače. Onda je počeo savetovati narodu, da ne beži iz svoje otadžbine, okrivljujući za svu nesreću Rodofinikina. Po tom sa jedne uzvišice održao je narodu ovaj snažni govor:
 
"Rodoljubi, u ovakvoj nesreći treba se više nego ikad ohrabriti i pokazati svetu, da ste dostojni potomci vaših predaka. Otadžbina je vaša u opasnosti i ona danas traži vašu brzu pomoć. Dočepajte oružje i poletite pred neprijatelja, da ga pobedite ili umrete. Uzrok našega rata je opravdan, i Bog će blagosloviti naše oružje. U svim borbama pa i u najvećoj opasnosti ja ću biti pred vama."
 
Silan je utisak ostavio ovaj govor na narod. Hiljade njih pridružili su se Karađorđu. I Vožd je uspeo da za kratko vreme stukne Turke ka Nišu, za granicu oslobođene Srbije.
 
Sravni ovaj Karađorđev govor sa bombastikom Bonapartinom (pred Keopsovom piramidom u Misiru: "Četrdeset vekova gledaju u vas, vojnici"!) ili njegovog podražavaoca Musolinija! Razlika u govorima dolazi od razlike u ciljevima vojevanja. Dva latinska diktatora hteli su oduševiti svoje vojske za osvajanje tuđih zemalja, dok je seljački vožd srbski hteo svojim rečima pokrenuti svoj porobljeni narod na borbu za sopstvenu slobodu i nezavisnost. Tamo rečitost hladnog računa, ovde rečitost pravde Božije.
 
KARAĐORĐEVA SKROMNOST
 
Piše apostol Pavle na jednom mestu: "Držim sve da su trice samo da Hrista dobijem" (Filip. 3, 8.). Veliki ljudi su prožeti ili "zaneti", jednom jedinom velikom idejom. Izvan te ideje za njih je sve sporedno, ništavno, trice. Karađorđe je bio takav — veliki čovek. Njega je prožimala i zanosila samo jedna velika ideja — oslobođenje srbskog naroda. Tom idejom on je živeo i disao; o njenom ostvarenju je mislio dan i noć, na njoj je radio do poslednjeg daha i izdaha. Sve ostalo bilo je za njega neznatno i sporedno. Ruskom poslaniku Pauličiju jasno je on izrekao svoju ideologiju. "Upamtite dobro, rekao je Vožd, da ja ništa drugo ne želim nego da vidim svoju otadžbinu potpuno i za uvek oslobođenu od turskog jarma; tada ću se odreći svega i ponovo — vratiti svome plugu". Živeo je skromno. Prosto seljački. Hranio se seljački, odevao se seljački. Punih sedam godina Ustanka od 1804. do 1811. godine nije primao nikakvu platu iz državne kase. Nemački istoričar Ranke piše da Karađorđe nije mario "za blesak i veličanstvenost; kad je stajao na najvišoj visini i onda je nosio stare svoje čakšire, iznošeni gunjac i poznatu crnu šubaru". Poznat je ovaj slučaj:
 
Posle bitke na Drini 1810. godine dođu neke turske starešine iz Bosne, da mole Srbe, da im ovi predaju zarobljene Turke, kao i mrtva tela ubijenih Turaka. Došli su u vojni stan gde je bio i Karađorđe sa ostalim vojvodama. Vojvode srbske bili su odeveni u bogato begovsko odelo, sa zlatom i srebrom, a Karađorđe u gunju i beloj košulji, tozlucima i opancima, Turci se zdrave sa okićenim vojvodama — a na Karađorđa nisu se ni obazirali. Upitaju Turci: — A gde je beg Crni Đorđe?
 
Na to će Karađorđe odgovoriti: Ja sam Crni Đorđe, nekom crn nekom beo. Turci mu nisu poverovali misleći da je taj prosti seljak poslužitelj kod srbskih vojvoda i da se on šali sa njima. Zato kad su se opraštali s vojvodama, rekli su ovima, da u ime njihovo: "pozdrave beg Đorđa!"
 
Karađorđe je bio do krajnosti skroman, zato što je u duši i pred očima imao samo jednu ideju, jedan cilj: oslobođenje naroda i zemlje od Turaka. Na sve ostalo on se nije obzirao. U tome je bila njegova snaga, na kome je počivao njegov autoritet i njegova uzvišenost nad njegovim vojvodama. Mnoge njegove vojvode raslabila je množina ciljeva. Jer mada su i oni imali za cilj da se Srbi oslobode, oni su isto vreme ciljali i na bogatstvo i vlast i čast i uživanje i begovski sjaj. Međutim svi ovi sporedni i lični ciljevi njihovi išli su na štetu glavnog cilja, Karađorđevog nacionalnog cilja. Kad su vojvode kao Mladen Milovanović i Miloje Petrović postale — gazda Mladen i gazda Miloje — katastrofa je morala doći. I došla je 1813. godine. Istovetni uzroci koji su proizveli i druge dve katastrofe u srbskoj istoriji: kosovsku i jugoslovensku.
 
KARAĐORĐEV RATNI MORAL
 
Karađorđe je bio strog ali pravičan. Kad je njegov rođeni brat pogazio zakon i poštenje, on ga je dao obesiti. Kad su neki srbski ratnici po osvojenju Beograda stali ubijati i pljačkati Turke, Karađorđe je izdao strogu naredbu da se s tim prestane. Posle toga dva Srbina budu uhvaćena na delu pljačke, i Karađorđe zapovedi da se oba odmah obese.
 
O sličnim primerima učili su nas u školi, ali manje o Karađorđevom plemenitom i čovečnom ponašanju prema pobeđenom neprijatelju. Međutim baš ti mnogi primeri predstavljaju u najlepšem sjaju našeg pravoslavnog viteza. Godine 1804. Srbi pobede Turke na Rudniku, tvrđavi čuvenog zlotvora Sali age, zvanog "Rudnički bik". Uplašene zarobljenike turske Karađorđe ohrabri obećanjem, da im se ništa rđavo neće dogoditi, a oni neka slobodno rade i trguju kao i pre. "Žene i decu pobijenih Turaka i onih koji su pobegli nije dao zlostavljati već je naredio, da se isprate za Užice i Čačak", koji su još bili pod turskom vlašću.
 
Po osvojenju Beograda Karađorđe je pokazao "krajnje čovekoljublje prema predatim Turcima i njihovoj čeljadi". Naredio je da se turskoj sirotinji svakoga dana deli hleb; mnogim turskim ženama, koje su bećari u onom opštem metežu opljačkali, Karađorđe je odmah ukazivao milost, odredio im dve džamije za stanovanje, postarao se da dobijaju hranu i postavio stražu da ih čuva.
 
U Sjenici 1809. godine izvedu pred Karađorđa pedeset i sedam turskih žena i devojaka. "On im dade da se presvuku u čiste haljine i na častan način otpusti ih i preda Turcima".
 
U selu Venčanima teško se ogreši neki Tomaš tufegdžija. Čuvši da Karađorđe hoće da ga za to uhvati i kazni, on pobegne, a seljaci dovedu pred Vožda sina Tomaševa. No Karađorđe ne htedne sinu ništa učiniti govoreći mu: "Sin za dela oca ne odgovara".
 
Ne ubijati razoružanog neprijatelja, nahraniti i odenuti roblje, ne svetiti se deci za grehe roditelja, ne prisiljavati na promenu vere, ostaviti slobodu neborcima, ne dirati čast i obraz ženskinja — to je ratni moral pravih ljudi i velikih hrišćanskih vojskovođa. Takvim moralom u višem stepenu rukovodio se u ratovima — Pravoslavni Vitez, besmrtni Karađorđe Petrović. Njegovom primeru ovakvog ratnog morala sledovale su srpske vojske u mnogobojnim ratovima za minulih sto i pedeset godina.
 
Sveti Vladika Nikolaj
Srbobran, 1955. godine
Pravoslavlje