Hristopripadnost vožda Karađorđa [Predrag R. Dragić Kijuk]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Đorđe Petrović — Vožd Serbski « Hristopripadnost vožda Karađorđa [Predrag R. Dragić Kijuk]
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Hristopripadnost vožda Karađorđa [Predrag R. Dragić Kijuk]  (Pročitano 7023 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Februar 07, 2012, 03:36:10 pm »

*


VOŽD ĐORĐE PETROVIĆ





"... samo jedna gorostasna pojava kao što je Karađorđe je mogla učiniti da se posle tri i po veka
srpski narod vrati sebi, ocima svojih otaca, da ima poriv da se stalno vraća svom identitetu, svojim korenima."


Uroš Knežević i Johan Stadler
Karađorđe, 1840
litografija na hartiji 54,1 x 34,5

Galerija matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 07, 2012, 04:02:00 pm »

*
ZAVET VOŽDA KARAĐORĐA


HRISTOPRIPADNOST VOŽDA KARAĐORĐA


Mi dva veka živimo oslobođeni ili zarobljeni pamćenjem o Đorđu Petroviću Karađorđu i čini se veoma razložnim da se upravo sada, posle prestanka zabrane istorijskog pamćenja, bavimo njegovim životopisom. Koliko sam u pravu moći ćemo da prosudimo kada se u stvari budemo suočili sa nekim činjenicama za koje hoću da verujem da su najvećem broju ljudi nepoznate. Seljački car — kako su sa porugom na evropskim dvorovima nazivali Karađorđa, učinio je za istoriju kulture srpskog naroda više nego svi učeni Srbi njegovog vremena, po pitanju zakonodavstva, školstva, znači prosvete i nauke. U ondašnjim okolnostima Karađorđe je zaista učinio više nego oni kojima je to bila dužnost a koji su takođe sve činili na dobro svog naroda.

Po mnogo čemu neobična pojava, po mnogo čemu tajnovita i pomalo čak i mistična pojava. Kada se pojavio seljački car niko u Evropi nije imao interesa niti za tog posve neobičnog seljačkog cara, niti pak za narod koji je on predvodio. Napoleon će 1806. godine tražiti od turskoga sultana da se obračuna sa srpskim odmetnicima. Za Evropu, dakle, nisu postojali nikakvi srpski stradalnici i mučenici, niti srpski vožd ni ustanici, iako sa 1804. nastaje brisanje evropske Turske iz političke geografije. I to je važilo za celu Evropu, kako za republikansku tako i za bilo koju evropsku imperiju, jer Evropa je drugačije videla kraj bolesnika na Bosforu. Svaka imperija, nesumnjivo, pravila je deobu turskog carstva u Evropi po svojoj meri, svaka od njih je očekivala da će po samrtnom ropcu bolesnika na Bosforu zauzeti te prostore, proširiti svoju imperiju, ne baveći se, razume se, nijednog jedinog trenutka nacionalnim interesima ili obnovom država koje su postojale pre Osmanlijskog carstva na toj teritoriji. I zato se ne treba čuditi što Francuska nije imala interesa za Karađorđeve ustanike i što Napoleon traži od sultana da se obračuna sa srpskim odmetnicima. I ne samo to: on šalje 3 000 francuskih vojnika koji su zajedno sa turskim vojnicima pucali po srpskim ustanicima, jer Evropa je sasvim drugačije videla srpski ustanak od napaćenog naroda, baš kao što danas razrogačenim očima posmatra silovanje Srbije, čudeći se narodu koji na to ne pristaje.

EVROPA I PRVI SRPSKI USTANAK

Šta je interes Evrope, šta je njena ideja pravednosti? Proklamovano načelo: egalite, fraternite, liberte — parola koje će se izgovarati u Francuskoj, ili Marseljeza — koja će biti na usnama njenih vojnika, bili su upereni protiv Karađorđevih ustanika. Interes imperija ni jednog jedinog trenutka nije bio interes ni jednog jedinog balkanskog naroda. To što važi za Srbe važi i za Grke u Jeladi, koji su takođe digli nacionalni ustanak i pokušali da se oslobode najnazadnijeg feudalizma, turskog feudalizma. Ni malo se neće razlikovati od francuskog stava, imperijalnog stava, ni stav Austrijske imperije. Austrija će biti samo posmatrač, baš zato što je najviše učinila da Tursku ograniči na Balkanu i da je — po političkoj i vojnoj smrti — nasledi na Balkanu. Za nas utoliko čudnije pošto se jednog trenutka Srbima činilo da je Austrija naklonjena interesima srpskog naroda. Ovakvo uverenje je, međutim, bilo potpuno pogrešno. Austrija se, kao i uvek sve imperije sveta, služila narodima, već i stoga što imperije nikada ne služe narodu.

Srbi su bili upotrebni objekt austrijske carevine i to su duboko plaćali: poslednji put u XVII veku posle gubitka rata sa Turskom, kada se veliki broj srpskih porodica morao pokrenuti put severa, sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, spasavajuć i se 1690. od turskog pogroma. Srbi su, dakle, bili u zabludi kada su verovali da je Austrija vođena humanizmom i filantropijom, koristeći se njima u ratu sa Turskom, a bili su u zabludi i zbog toga što nijedna imperija u Evropi nije više učinila za njih od Austrije, i to na političkom planu, u vekovima srpske tame. Šta je to Austrija učinila? Ova katolička imperija je stvorila Austrijsku Kraljevinu Srbiju. Kraljevina je imala svoj grb, verovali ili ne, sa srpskim ocilima, i trajala je od 1718. do 1738. godine. Austrijska Kraljevina Srbija je imala posebnu administraciju, na čelu sa feldmaršalom Aleksandrom Vitemberškim, ali Austrija je to učinila zbog sopstvenih interesa a ne interesa porobljenog srpskog naroda. Austriji su ustanici Karađorđeve Srbije trebali jedino kao činioci slabljenja Turske a ne kao naslednici ponovo uspostavljene srpske države. Najzad, kada je Karađorđe nagomilane istorijske patnje i nagomilane istorijske težnje srpskog naroda ujedinio ništa od svega toga što su Srbi očekivali nije se dogodilo. Austrija je na ustanak Srba istorijski zaćutala kao što je slobodarska Francuska istorijski zatajila.

Očito, Srbima se 1804, kao i danas 2004, ograničavao nacionalni interes pa je herojski i moralni čin Karađorđevih ustanika, za Evropu, imao značenje prestupljenja. Srpski zločin se sastojao, onda kao i danas, samo u tome što su njegove vođe pokušavale da izbave svoj narod od pokolja — i to na teritoriji koju nije Evropa darovala Srbima, već ju je istorija darovala Srbima. I zato će se, i ne samo zato, Karađorđe okrenuti put Rusije — smatrajuć i da će, istoplemeno srodna i po veri najblagorodnija srpskom narodu i srpskom pravoslavlju, Rusija imati razumevanja za dušu srpskog naroda, koji je smogao snage da posle tri i po veka traži svoju istinu.

Prema tome, Karađorđe se odlučio pod neobičnim okolnostima i ne mnogo naklonjenim srpskom narodu da podigne ustanak 1804, obzirom da nije bilo stvarne pomoći ni sa jedne strane. Pravo je čudo da se u vremenu kada u narodu postoji samo u psihološkom smislu nagomilana energija, ali nedovoljno artikulisana, neko ko sebe vidi kao vođu, ko sebe vidi kao čoveka koji razume trenutak vremena u kome živi, usudi na rat sa militantnom muslimanskom imperijom i da se prihvati najvažnijeg zadatka u istoriji srpskog naroda, ili bar u novijoj istoriji srpskog naroda u poslednja dva veka. Sve spoljne okolnosti su bile protiv a samo jedna je podupirala njegovu odluku — ona koja ne podleže spoljnim uticajima, što znači vera. Samo ta obistinjena vera mogla je da mu da snagu da u vremenu istorijskog mraka nađe snagu uspenja i vaskrsenja srpskog naroda. Koliko god se to našim ili stranim istoričarima ne dopadalo, vera je Karađorđev impuls životu i mera dostojanstva života. Ali to nije vera, kako bi pojedini preučeni smutljivci hteli da nas uvere, u prepoznate propileje nove Evrope, niti vera u neodlučnu Rusiju, slobodarsku Francusku, pravednu Austriju ili misteriozno republikansko ili heterijsko bratstvo.

Razume se, svi pisci političke istorije Srba pokušavaju da prvi veliki ustanak dovedu u vezu sa, ondašnjim, modernim slobodarskim idejama. Pojedini istraživači, pak, ističu presudnim za izbijanje Prvog srpskog ustanka neku vrstu kriptopolitike koja je postojala oko Karađorđa kao razlog što će on ući u istorijsku avanturu i to zahvaljujući pre svega interesima drugih, pa se najčešće pominju interesi Rusije, koja je na Dunavu imala nekoliko svojih jedinica. Ne samo što nisam sklon da delim mišljenje onih koji su pisali političku istoriju Srbije na ovaj način, nego mi se čini da je Karađorđe drugo lice u velikoj i važnoj istoriji srpskog naroda koje nikada nismo na pravi način razumeli.

KARAĐORĐEV ZAVET

Karađorđe naprosto ima sposobnost da oseća nagomilanu patnju i energiju vere kod srpskoga naroda koji, i pored toga što je skoro na istorijskoj samrti, nije izgubio nadu odnosno žudnju za slobodom. I kao magnet, Karađorđe prepoznaje i oživotvoruje taj ideal kod srpskog naroda, ideal slobode. I jedini on prepoznaje taj ideal slobode kod srpskog naroda kao znak hrišćanskog i istorijskog optimizma. I samo zahvaljujući svom hrišćanskom opredeljenju srpski narod nikada nije izgubio veru u smisao života i nadu u istorijsko spasenje. Srbi su, definitivno od Nemanjića, potvrdili svoju utemeljenost u istorijskom optimizmu (jedinstvo istorijskog i teološkog). To je i razlog što načelo sabornosti (koje čuva jedinstvo predaka i potomaka) podrazumeva obnovu državnosti po sistemu religioznih vrednosti. Karađorđev smisao za nacionalno ujedinjenje zarobljen je, u najpozitivnijem smislu reči, tim osobenim, hrišćanskim načelom sabornosti. To, dalje znači da je tri i po veka ropstva srpski narod pretrajao zahvaljujući hrišćanskom istorijskom optimizmu. Karađorđe, taj izdanak delatnog hrišćanstva, prepoznaje i kao magnet upija hrišćanski optimizam, on skuplja, sublimiše i artikuliše narodnu energiju koja se vraća narodu kao probuđena svest o uspenju. To je i razlog što vožd magnetnom snagom privlači narod koji je sebe u njemu prepoznao.

Da ponovimo još jednom: za Karađorđa sloboda je žudnja za idealom, ali to nije obična sloboda, on traži neku višu slobodu, jer ne možeš ostvariti bez vere u višu slobodu čak ni zemaljsku, ljudsku. U tom opredeljenju za višom slobodom Karađorđe u stvari traži istinu. I to su dva načela na kojima počiva Karađorđevo opredeljenje: sloboda i istina, dva hristonosna načela. I on će ih pronaći upravo u hrišćanskoj filosofiji života. Sloboda koja nije istinita je porobljena, lažna, pragmatska, lihvarska, izopačena sloboda. I to je važeći zakon bio 1804, i to je važeći zakon i 2004, i važiće dok je sveta. Štaviše i njegovo opredeljenje za ustanak takođe je opravdano sa stanovišta hrišćanske filosofije života jer su u njegovom verujućem biću, u njegovoj duši, najdublji smisao imale reči Sv. Jovana Zlatoustog: Ne verujem u spasenje onoga koji ne spasava druge. Znači, moralno herojsko opredeljenje Karađorđevo ima uporište upravo u hrišćanstvu: ideal slobode kao ideal istine otkriva se u hrišćanstvu, budući da je život u Hristu život u slobodi.

Tu svest o slobodi kao istini, ili ako hoćete neku vrstu zaveta, Karađorđe je čuvao kao tapiju svoje vere u kojoj je nalazio potvrdu da život ima smisla jedino kao život u slobodi. Jer kao što kaže i opominje i poučava jevanđelist Jovan: Imaćete velikih problema u svetu ali se ne bojte: ja sam pobedio svet; i isto tako kaže: Poznaćete istinu i istina će vas osloboditi; ili kako smo danas otpočeli Sabor kada je Preosvećeni citirao jevanđelistu Jovana, kada pred nas iznosi reči Gospoda Isusa Hrista a koje glase: Ja sam put, istina i život. Dakle, na tim uverenjima, na tim načelima Karađorđe se opredelio da vodi srpski narod u buduće neko vreme i on je kao zemljotres probudio srpski narod i to buđenje srpskog naroda traje od Karađorđa do danas. I ono još uvek nije završeno.

Rekao bih još nešto: samo jedna gorostasna pojava kao što je Karađorđe je mogla učiniti da se posle tri i po veka srpski narod vrati sebi, ocima svojih otaca, da ima poriv da se stalno vraća svom identitetu, svojim korenima. I da se neprekidno budi uz pomoć tablica Hristovog života što tako i traje već dve stotine godina. Ali, ne samo Srbe: Karađorđe je probudio i politički ogluvelu Evropu utvrđujući da je nesreća balkanskih naroda pod turskom imperijom dokaz politički ogluvele Evrope. Ali, i to treba istaći: ne intelektualna, ne humanistička nego politička Evropa se uvek prema balkanskim narodima ponašala neistorijski. Za Evropu su balkanski narodi postojali isključivo kao upotrebni objekat i nju apsolutno nije zanimala sudbina balkanskih naroda. Tu Evropu, do te mere sebičnu i egoističnu, kao zemljotres je probudio upravo Karađorđe, jer da njega nije bilo Evropa bi sigurno još dugo bila u političkom muku. Zato i nije pogrešno reći: sa Karađorđem otpočinje početak kraja jedne od najmoćnijih imperija — turske imperije.

SRPSKA ODISEJA

Okolnosti kada Karađorđe deluje, i kada pokušava da sabere svoj hristočežnjivi nacion, nisu nimalo za srpski narod, kao i za druge narode na Balkanu, bile povoljne. Evropa je sasvim neistorijski posmatrala sudbinu svih naroda na Balkanu, pre svega verujući da će neprijateljska Turska obaviti jedan prijateljski zadatak poništiće pravoslavlje. Zato će Karađorđe, svestan planova i latinske i turske Evrope, ali i istorijskih tragedija u kojima se našao srpski narod, sebi dati u zadatak nešto što je — pod datim okolnostima — bilo nemoguće. On je proces rasrbljivanja tumačio tragedijom naroda koji se jako udaljio od svoje matice, jer su se u vreme u kome Karađorđe sa ustanicima sabira nacion na rubovima oblasti srpstva već dešavale patološke promene. Na zapadu, u srpskom narodu izloženom latinskom prozelitizmu zacarila se još jedan kuga koju je narod poslovično opisao rečima: otac se klanja, majka se krsti, a dete se čudi. Srbi su u velikom istorijskom iskušenju počeli masovno da primaju islam.

U drugim delovima gde su se Srbi ozapadili u odnosu na maticu pritisak nije bio manji. Karađorđe je svestan (on je i sam bio vojnik austrijski) da militantna Evropa nije naklonjena malobrojnim narodima a posebno pravoslavnim narodima. Nije li, posle oba velika srpska ustanka, Austrija ukinula Srpsku Vojvodinu 1860, kažnjavajući Srbe zbog toga što navodno rade na njenom rušenju (a Srba je, onda, bilo ispod milion lica)?! Period tihe asimilacije otpočeo je propašću srpske despotovine 1459. i ta asimilacija je trajala skoro do naših dana. Iako su pratioci proze mnogobrojni navešću samo jedan: kada papa Pio II, 1502. godine, pravi kartu koja se zove Europa Orientale on na teritoriji Slavonije beleži Srbe između reka Save, Drave i Dunava. I to je tačno. Na toj teritoriji u Kraljevini Slavoniji nije bilo drugog naroda do Srba pa će to čak posvedočiti 1537. kraljevski vojskovođa Kacijaner koji kaže da su njegovu "vojsku u Slavoniji" hranili Srbi iz Osijeka, koji su kolima dovozili hranu. I upravo zato što će u Kraljevini Slavoniji srpsko stanovništvo biti autohtono i Arsenije IV Šakabenta će podići 1743. Sabornu crkvu u Osijeku. Srbi su u procesu asimilacije prvo preveravani, zatim je pokušavano da se nad njima izvrši preidentifikacija, da im se da nova biografija, a njihovi spomenici su rušeni, pa tako i Saborna crkva u Osijeku koju su hrvatske ustaše porušile 1942. godine, a novopodignutu (1966.) opet porušile hrvatske ustaše uz pomoć evroameričkih fašista 1993. Uostalom, šta je ostalo od Srba u Hrvatskoj posle hrvatskog pogroma nad njima u periodu 1991—1995?

Kao što znate ni malo bolju sudbinu nisu imali ni preostali spomenici Srba u poslednjem ratu. Hrvatski katolici, bosanski muslimani, šiptarski muslimani, uništavaju svaki srpski trag. Ovakve budućnosti Karađorđe je bio svestan kada je u davnoj prošlosti sabirao Srbe. On je dalji tok tihog procesa asimilovanja za sve Srbe koji su se udaljili i žive na rubnim delovima Srpstva jasno uočavao. I više od toga: Karađorđe je smatrao vreme ustanika možda poslednjim trenutkom kada Srbi moraju da se saberu i da je to jedini način da pokušaju da odgovore na izazov istorije. Zato se Karađorđe obraća i srpskoj dijaspori za pomoć, Srbima koji žive u adaptiranim domovinama. Posebno su za Karađorđevo vreme značajni odnosi sa Srbima u Trstu. Otuda, Srbi u rasejanju još od Karađorđa imaju posebnu odgovornost za očuvanje nacionalnog bića. Naime, kao što je i onda pomagala Srbiju materijalno dijaspora u naše vreme mora i da širi istinu o Srbima. Nedvosmisleno: istorija je Srbe u rasejanju, sada više nego ikada ranije, stavila na najteži ispit, čak i ako nisu svojom voljom odlučni da pripadaju tom zadatku. Samo zahvaljujući ponovnom buđenju hrišćanskih načela na kojima je uzrastao naš narod, oličenim upravo u Karađorđu, Srbi su pretrajali i pobedili istorijsku smrt na kojoj su se nalazili 1804. godine. I samo zahvaljujući njemu oni su na taj izazov odgovorili na jedini pravi način, na način hrišćanskih uverenja. Svaki drugi odgovor bi bio ispolitizovan i Srbi bi zapali u tzv. istorijsko grotlo. I to će biti najvažniji razlog što se Karađorđe okreće pravoslavnoj Rusiji. Karađorđe je svesno prislonio srpski kolektivitet o slovensko stablo, što je pod datim istorijskim okolnostima bilo prirodno. U njegovo vreme neki narodi su već odvojeni od slovenskog stabla i žive preidentifikovanu biografiju; hrvatski sabor, na primer, 28. novembra 1805. ustaje u odbranu ne narodnog već latinskog jezika "na kome su" — misle oni — "svi zakoni i kultura". Pravoslavnoj Rusiji Srbi su se obraćali i ranije (caru Ivanu Groznom i carici Katarini) tražeći od nje zaštitu za svoje istorijsko spasenje, čak će, 1750., veliki broj srpskih porodica napustiti Austriju i u Rusiji osnovati dve oblasti: Slavjano Serbiju i Novaja Serbiju. Kao potpuno neupućen u diplomatiju, kao čovek koji nije razumeo da se politika velikih zemalja tiče velikih interesa a ne ljudskih sudbina, Karađorđe nije imao dobru procenu svog obraćanja pravoslavnoj Rusiji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 23, 2012, 04:51:53 pm »

*
nastavak

SVETI RATNIK

Ja znam, zahvaljujući našoj istoriografiji, da je tumačenje o Karađorđu kao o čoveku koji ne nosi u sebi samo herojski mit već i hrišćanska uverenja u naše vreme potpuno neobično, ali u srpskom narodu o Karađorđu (koji je slavio sv. Klimenta, 8. decembra) nema niti jednog drugog uverenja sem hrišćanskog uverenja. I to je logično pošto je celokupno sveštenstvo sledilo Karađorđa, i mitropolit Leontije takođe. Tu hristopripadnost narod beleži i u drugim pojavama. Pogledajte zapise o Karađorđevom rođenju. Svedoci koji su poznavali njegove pretke, njegove roditelje pa i kasniji pripovedači kada ostavljaju zapise o Prvom srpskom ustanku svi od reda beleže jedan neobičan događaj. Razume se, za književnost to nije ništa neobično da se javljaju prepoznatljivi paralelizmi, ali neće biti slučajno da se javljaju baš takvi paralelizmi u vezi sa Karađorđem.

Karađorđeva mati Marica je, navodno, odmah po njegovom rođenju i to na njegovim grudima, dakle na novorođenčetu, videla predstavu sjajnog meseca. Drugi pripovedači, po svedočenjima očevidaca, beleže veliku svetlost koja se pojavila govoreći u stvari o jednoj vrsti božanske volje što nas neodoljivo podseća na svetlost koja se pojavila rađanjem najvećeg nebozemnog pravednika, Isusa Hrista, kome su zbog te svetlosti išli na poklonjenje istočni mudraci. Zar to ne znači, a znači, da pripovedač i o Karađorđu beleže i njegovo rođenje kao svetlosno javljanje? Po pripovedačima koji beleže rođenje Karađorđevo opis je skoro identičan biblijskom i zbog toga su istoričari, bar dobar deo njih, saglasni da je Karađorđe rođen 1759. godine, kada je zabeležena pojava Halejeve komete nad ovom teritorijom. Ima i drugih vrsta svedočanstava: da se u kući zatekao neko od Turaka i da je tog bogatog Turčina, koji je tuda prolazio pa zanoćio, u snu probudila svetlost i da je ukućanima rekao: Nije vam se rodio sin, nego gospodar. Jednu od takvih priča vezujemo za bosanskog vezira Ahmet-pašu Ćuprilića, koji je bio našeg porekla pa prešao u islam. Neće biti slučajno da u narodu živi takav opis i takvo razumevanje Karađorđa, jer će to dalje uticati, kako narodno predanje svedoči, na ceo tok njegovog života. Isto tako, neko ko dolazi na svet kao pravednik, bar u narodnoj svesti, verovatno će kao pravednik i završiti. I zaista, kao što znate, Karađorđe je ne samo najveća pojava u istoriji srpskog naroda u poslednja dva veka već je i jedinstvena pojava žrtve. Godine 1815. biće ubijen u Radovanjskom lugu ali se osobeno voždovo svojstvo (heroj kao žrtva) uselilo u narod kao svetrajnost, kao istorijsko znamenje. Znači i njegovo rođenje i njegova smrt na sasvim drugi način postoje u poimanju srpskog naroda i drugačije se tumače od istorijske slike koja je došla do nas.

Ima jedan slučaj na koji želim da skrenem pažnju a koji je potpuno u skladu sa narodnim poimanjem pravednika-žrtve, a to je način pogrebenija, sahranjivanja Karađorđa. Karađorđe je sahranjivan tri puta. 1817. je sahranjen u Košarni, tako se zvalo nekad selo Radovanje. Nije, međutim, neobično samo ime sela u kome je ubijen Karađorđe već su, i inače, u istoriji srpskog naroda vrlo zanimljiva su imena pojedinih mesta — jer odgonetaju biografiju naroda kroz prizmu narodne mudrosti. Koji su to razlozi uticali da mesto gde je Karađorđe ubijen promeni svoje ranije ime u nov naziv: Radovanje? Koja se to tako važna i radosna vest mogla dogoditi da u svesti naroda selo promeni naziv? Najverovatnije da je i to u vezi sa paralelizmom o kome sam govorio i poimanjem u kolektivnom pamćenju odnosno da se narod sreo sa čovekom koji je doista nosio i probudio u svom narodu žudnju za slobodom kao istinom — u ključu hrišćanskog pogleda na svet. Ali da ponovim: 1817. njegovo će telo biti sahranjeno u Radovanjskom Lugu. Knez Miloš je dao da se odere Karađorđeva glava, kožu je ispunio slamom, odneo paši i poslao u Bosfor. Nije se znalo dugo šta je sa lobanjom Karađorđevom. Godine 1819. kneginja Ljubica će uspeti da se izbori da se Karađorđevi ostaci sahrane, dakle drugi put, kod Saborne crkve u Beogradu, a onda će 1820, niko drugi do Miloš, knez Miloš Obrenović, biti najzaslužniji da ostaci Karađorđevi zajedno sa glavom budu sahranjeni ispod oltara Karađorđeve zadužbine na Oplencu. Kao što se može primetiti — Karađorđev životopis je čitav jedan luk sa svim hrišćanskim oznakama i simbolima.

Karađorđe u svesti srpskog naroda postoji kao sveti čovek, sveti ratnik, kao proslavljen čovek u veri. To je i razlog što je narod prepoznao sebe i svoju snagu u Karađorđu i što je poklonio svoju nadu Karađorđevoj veri, jer to nije bila samo vera u pobedu nad zlom već i vera stradalnika da ih Pravedni sudija nije napustio. Svoje uporište narod je potvrdio u činjenici da je sveštenstvo sledilo Karađorđa. Ako su mene u ratnoj sreći ponekad i menjale crkvene ljude, i njihov odnos prema voždu srpskog ustanka — narod se nije dao smutiti, pa je svoja uverenja o svetom ratniku i pravedniku kao žrtvi prenosio s koleno na koleno. Uostalom, kada su Crkva i narod zajedno onda rastu i vera i duševnost i sloboda. Kada se dinastija Karađorđevića odlučila da podigne svoju zadužbinu na Oplencu, uvažavajući volju naroda, na njoj je prikazan Karađorđe sa oreolom, kao Sv. Đorđe kako ubija aždaju (freska ili luneta iznad ulaznih vrata). Dakle, kralj Petar I Karađorđević je u potpunosti ispoštovao viđenje, svest i osećanje naroda koji se susreo sa, možda, najneobičnijom istorijskom pojavom u poslednja dva veka u Evropi.

KARAĐORĐEV KRAJ I NAŠ POČETAK

Zato i napominjem: srpski narod je, posle tri i po veka, zahvaljujući baš Karađorđu ostao istorijski evropski narod, ali to nije samo po vremenskoj povesti već nadasve po pravoslavnoj istoriosofiji. Zato je važno da se ne izglobi iz tradicije svog jezika i autentične literature o samome sebi. Na žalost, mi kao da smo izgubili svaki kompas, pa slušamo svakojake kvaziteorije o Karađorđevoj i Vukovoj "revoluciji" kojom smo prvi put stali rame uz rame sa Evropom. Slušamo novi jezik i kao da ga razumemo a odbijamo da slušamo jezik nasleđa, pa u tom lavirintu ne samo što su nam oduzeli istorijsko pamćenje već i potrebu da pamtimo. Zbog toga, i samo zbog toga, suočavanje sa problemom gubljenja svog identiteta uvek je povezano sa gubljenjem jezika. Jezik je sigurno jedan od temelja važnih za identitet jednog naroda. To su znali naročito Srbi u dijaspori kojima se obraćao Karađorđe. I ova paralela je važna, jer srpska dijaspora je i 1804. i 2004. na velikom istorijskom iskušenju i bez obzira ima li volju da to bude ili ne. Kao što ni narod ne bira svoje velikane, jer velikani u jednom narodu postoje, kako kaže Bodler, protiv njegove volje. Tako da i Karađorđe postoji, možda, i protiv naše volje, ali on postoji. On je objektivna, realna, istinita činjenica.

I u njegovo vreme se takođe borilo za identitet srpskog naroda i srpskog jezika, jer je njegovo vreme već uveliko vreme rasutih Srba po svetu. Zanimljivo je setiti se Đorđa Šagića koji je učestvovao u borbi za Beograd zajedno sa Karađorđem, čoveka koga će put posle propasti Prvog srpskog ustanka odvesti u Ameriku; biće učesnik u ratu između Amerike i Meksika (1846—1848) i biće izveštač u Američkom građanskom ratu 1861—1865. On je pokušavao da informiše ondašnji svet o problemima pravoslavnih Srba i pravoslavnih Grka pod turskim osvajačem. Šagić je u Americi naišao na plodno tle za svoju idejnu borbu jer je ona podržavala pokrete za nacionalno oslobođenje (poznata Munroova doktrina iz 1823). Ovaj avanturista je objavio "Memoare", 1858, koje poznati američki pisac Džon Livingston smatra začetkom američke avanturističke proze.

Pomenimo ovom prilikom i jednog neobičnog i obrazovanog Srbina, koji je pisao o jeziku kao o važnom segmentu nacionalnog bića. To je Teodor Janković Mirijevski, koji je 1781. izdao "Memorandum" u kome se zalaže kod austrijskog dvora za očuvanje ćirilice, jasno opominjući srpski narod da mora da očuva svoj jezik i ćirilicu kao svoje pismo. Ovaj zaboravljeni nacionalni radnik (čiji se život ugasio godinu dana posle ugušivanja Prvog srpskog ustanka), pokušajmo to da upamtimo, izvršio je reformu austrijskog i ruskog školstva.

Jesmo li mi, najzad, nešto izgubili od našeg jezika i osećanja za jezik? Dabome da jesmo; iako ne želimo to da priznamo mi se još uvek delom nalazimo u jezičkom turskom vilajetu a već smo suočeni sa naletom jednog novog agresivnog jezika sa kojim se Srbi sreću u XX i XXI veku. Dokaz da smo mi dobrim delom ostali zarobljenici jednog teškog istorijskog vremena potvrđuje gubitak osećanja za jezik. A jer nema pamćenja u vremenu i Istini izvan jezičkog pamćenja — ponoviću nekoliko podataka: srpski pisci beleže rađanje Đorđa Petrovića, opisuju i prirodne fenomene prilikom rođenja Đorđa Petrovića, i neobično sahranjivanje zemnih ostataka Đorđa Petrovića. Naša dinastija, međutim, nosi ime Karađorđevići, dakle, po nazivu kako su Turci nazivali Đorđa Petrovića (Crni Đorđe). Živeći potpuno u ideji sasvim drugog jezika, dinastija Karađorđevića beleži vreme sunovrata a ne uspenja svoga naroda. Greh prema jeziku (kao domu svakog naroda, kao duši naroda) i greh prema precima traži od nas da se oslobodimo jezičkog vazalstva. Slobodni u jeziku bićemo slobodni i u pamćenju i u veri, slobodni u Istini pa tako i u tumačenju monarhističkog principa koji je proizišao iz hrišćanskih principa. I zato jeste važno da se vraćamo svom jeziku, jer nam on pomaže da razumemo i naše greške, i naše zablude, i samo nam on pomaže da nas uputi ka Istini koja je Put i Život. Sve je zapleteno u jeziku i u njemu je istorijska biografija svakog pa i srpskog naroda — jer jevanđelist Jovan (u 6. stihu 14. poglavlja svog svedočenja o Isusu Hristu) utvrđuje istorijsko pretrajavanje naroda kad upućuje na Gospoda koji je zavetovao: "Ja sam put i istina i život".

Rekao sam i ponoviću: srpski narod je dugo vremena posedovao svest o Karađorđu kao jednoj od stožernih tačaka srpskohrišćanskog pravoslavnog uverenja. Onda je zahvaljujući velikim istorijskim iskušenjima srpski narod izgubio to osećanje. Izgubio ga je dotle da smo došli u situaciju da se u našem vremenu — u vremenu lažnih vođa i lažnih proroka, ne samo napolju već i kod nas, u vremenu političkih diktata Evrope i Amerike i vremenu satanizacije i getoizacije srpski intelektualci odriču herojskog mita o Karađorđu. U modi je prikazivanje srpske istorije kao megalomanske opsesije, patološke politike i hegemonističke ideologije. Tako je i vožd Prvog srpskog ustanka protiv turskog zavojevača postao ambivalentni vođa srpske revolucije, dogođene pod uticajem društvenih zbivanja i preokreta u Evropi. Čak je i mesto vođe ustanka ukinuto ne bi li se istakao sam događaj ustanka — otkada počinju dva veka moderne srpske države. Naprosto, počinjemo da otpisujemo svoju jasnu prošlost pred nejasnom budućnošću — verujući da se, na taj način, i na najbolji način, bližimo, stapamo, ujedinjujemo sa svetom koji nam skraćuje istorijsko vreme, skraćuje zemlje i populaciju, unižava patriotizam, sakati nacionalne institucije i proglašava žrtve krvnicima.

Došli smo dotle da u poziciji raspada Jugoslavije i satanizacije srpskog, drevnog evropskog naroda sami relativizujemo svoju prošlost i sadašnjost. Pristali smo da se svaka monada našeg nacionalnog života dovede u pitanje pa tako i smislenost naše istorije. Olako smo počeli da se odričemo moralnih načela otaca naših otaca i istorijske tradicije koja se ogledala u jedinstvu predaka i potomaka. Tokom i posle odbrambenog rata, na kraju logorskog XX veka, dozvolili smo da nam mešetari pišu neistorijsku biografiju i tako izglasaju nacionalne vođe (uz Svetog Savu i Karađorđa) koji su smetnja pridruživanju novim civilizacijskim tekovinama i novom poretku Evrope i sveta. Na jednom je obesmišljeno versko, slobodarsko, herojsko i moralno svojstvo srpskog naroda. Modernim srpskim janičarima nikako nije jasno zašto je Karađorđe zaista dao svoju glavu. Pa, ipak, iako mnogima među nama nije jasno zašto je Karađorđe dao svoju glavu, bilo je među našim savremenicima i onih do kojih je ta hrišćanska, zemaljska svetlost Karađorđeva došla, i oni su bili svesni zašto je Karađorđe dao svoju glavu. Takvo jedno savremeno svedočanstvo, jer nisam siguran da ćete ga ikada i gde čuti, ja ću vam pročitati. To činim stoga da nas opomenem na činjenicu da se svest o nacionalnom gorostasu, i Karađorđevom heroizmu, nije ugasila i da se ne može "potrošiti"; ona, naprotiv ima svoj odglas, svoj duhovni smisao, i u vremenu koje je nama tako blisko, u vremenu kada veliki broj političara i veliki broj srpskih intelektualaca nije znao šta se dešava sa srpskim narodom, šta treba da se radi, nije znao zašta treba da se bori. Iz tog perioda postoji ovaj zapis: "Đe Obilić nekad stao, / otle mora da se pođe. / Iduć tijem putevima / stigao sam mlađan ođe. / Đe je mnogi prije mene boravio, bivo, / pet života još da imam / narodu bi mom darivo".

Ovo je zapis sa jednog groba u Dulićima kod Gacka — jedan mlad čovek izgubio je, u antisrpskom ratu 1992, život znajući zašto ga daje. I zato, zbog duše našeg mladog brata u Hristu i pravednosti — dužan sam da kažem: svest o Karađorđu koju smo mi izgubili Srpska pravoslavna crkva je čuvala. I zaista, molitveno se klanjajući uspomeni na vožda Karađorđa, leta Gospodnjeg 1989, na osveštenju temelja Crkve sv. velikomučenika Georgija a u rodnom Viševcu Đorđa Petrovića — jedan od najmudrijih srpskih vladika, Sava Šumadijski, obraćajući se narodu poručivao je: Ovde je Sveta zemlja i odavde se dogodila sloboda celom srpskom narodu. Od danas preko Karađorđa će Bog biti sa vama i Vi nikada više nećete biti sami. Srbi moraju to da upamte, jer kada iz svog pamćenja izgone ili zaborave i pristanu da u svom istorijskom pamćenju ostanu bez Karađorđa, njima predstoje najveća iskušenja. Treba li ponoviti: Srbi doista jesu sa Bogom i Srbi nisu sami samo onda kada gaje svest o vaskrslom Pravedniku koji je došao u svet koji ga je osudio, baš tako kao što su ljudi osudili i Đorđa Petrovića - Karađorđa. Njegov Zavet kome je on služio i hrišćansko uverenje (jer život u Hristu jeste život u slobodi) naš je Zavet koji ostaje do kraja vremena, ali taj Zavet možemo izgovoriti i na drugi način: Služite svom narodu kao što Gospod služi grešnima.


Predrag R. Dragić Kijuk | scribd
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: