Josif Pančić (1814—1888)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani nauke « Josif Pančić (1814—1888)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Josif Pančić (1814—1888)  (Pročitano 9287 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Januar 29, 2012, 11:10:05 pm »

*




DR JOSIF PANČIĆ
(Ugrine, 05/17.04.1814 — Beograd, 25.02/08.03.1888)


"Botaničar svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina,
Josif Pančić — naučnik koji je najbolje poznavao i opisao floru Srbije.
        
Lekar po pozivu a botaničar po naklonosti".


"Mi se više ne zadovoljavamo onim, što su drugi saznali, ili što smo gotovo od predaka nasledili; mi podvrgavamo novoj analizi hipoteze, kojima se svet od vekova klanjao, mi napuštamo istine, koje su nam se do skora neoborive činile, mi se mašamo za tajne, za koje smo dugo držali, da su čovečijem umu nedostižne.... mi zaziremo od najsjajnijih teorija, ma kad ili ma kime one izrečene bile, i ne primamo ih, dok se kritički ne uverimo, da se slažu sa jasnim i utvrđenim zakonima prirodnim" Josif Pančić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 06, 2012, 01:26:27 am »

**

DR JOSIF PANČIĆ


Prvi predsednik Srpske Kraljevske Akademije, najveći prirodnjak srpski u devetnaestom veku, najumniji ispitivalac i najbolji poznavalac prirodnih osobina srpskih zemalja — dr. Josif Pančić rodio se, od roditelja Pavla i Margarite, 5. aprila 1814. godine u mestu Bribiru, na sredokraći između Rijeke i Senja u Primorju. Školovanje je njegovo pomagao stric mu Grgur, a školovao se u Gospiću, Rijeci, Zagrebu i Pešti. U prvom je mestu izučio prve, osnovne škole; na Rijeci gimnaziju; u Zagrebu njene najviše razrede — filozofiju; a u Pešti medicinske nauke. Septembra 7. godine 1848. bude proglašen na peštanskom univerzitetu za doktora medicine, te otpočne lekarski praktični rad u Budimu, odakle siđe u Banat, gde je u jednom rudniku proveo neko vreme kao lekar i nastavnik. I u Budimu i u Banatu Pančić, pored svoga lekarskoga posla, marljivo rađaše na pribiranju i ispitivanju biljaka, proučavajući na taj način floru tih krajeva i zalazeći sve dublje u botaničke studije u kojima je doterao do savršenstva. Radi poređenja svoga herbara ode u Beč, gde se pozna, pored ostalih, s Franjom Miklošićem, Vukom Karadžićem i drugima. Vuk se i Pančić sporazumeju da bi bilo dobro kad bi se Pančić uputio u Srbiju, gde je u učenim ljudima i lekarima posebice bila najveća oskudica. To se izvrši, i Pančić s pismom Vukovim dođe u Beograd maja 1846.
 
Tako je dr. Josif Pančić došao u svoju novu otadžbinu, koju je u nauci preslavio stekavši time i sam najveću slavu.
 
Očekujući državnu službu, Pančić bude ponuđen da privremeno primi jedan privatan posao. "Avram Petronijević — kazuje nam "Pomenik" — knežev predstavnik i popečitelj inostranih poslova, imao je, u to vreme, tvorilju stakla na reci Belici, u okrugu jagodinskom. U radnike u toj staklari, udari neka boleština, a lekara nije bilo. Petronijević zamoli Pančića da, dokle ne dobije službu, ode u njegovu staklaru. I Pančić je otišao te bolest suzbio, i bolje ugodbe za zdravlje radnika utvrdio. Na taj način, Pančić je svoju službu u Srbiji počeo u mladoj jednoj radionici, u malenu selu Miševiću, valjada najsiromašnijem mestancu u našoj otadžbini, pa je niz svojih usluga završio u Beogradu, prestonici kraljevine, odakle su luče njegova znanja sevale u sve zemlje srpske".
 
U samom početku iduće, 1847, godine Pančić je postavljen za okružnog lekara jagodinskog a već je u novembru bio premešten u okrug kragujevački.
 
Godine 1853. septembra 15. zakonom koji tada iziđe ustanovi se u ondašnjem beogradskom Liceju — docnije Velikoj Školi — i "jestastveno-tehničko odeljenje", a posle devet dana bi Pančić postavljen za profesora Zoologije, Botanike, Mineralogije i Agronomije. Time se počinje nova, najsvetlija, perioda života i rada Pančićeva. Kao profesor, šest puta i rektor te škole Pančić je proveo dug niz godina — sve do 19. oktobra 1884, kada je postavljen za člana Državnoga Saveta. " Ali je on rad u školi zadržao i dalje — do 21. juna 1887, a botaničkim kabinetom i botaničkom gradinom upravljao je do kraja svoga života. Za vreme dugogodišnjeg službovanja katedre su se, sa razvitkom Velike Škole, izdvajale, nastava se specijalisala, i Pančić je, najzad, mogao sve svoje vreme posvetiti samo botaničkoj nauci i njenom pokretu u Srbiji.
 
U putovanju radi pribiranja naučne građe i poznavanja zemlje Pančić je bio neumoran. Još se i danas može naći u najudaljenijim i najmanje pristupnim selima i zaseocima Kraljevine Srbije po koji starac koji će znati ispričati kakvu lokalnu interesnost vezanu za spomen i ime poznanika mu Pančića... "Imajući pred sobom plodan, bujan i obilat, za nauku nov i neispitan predeo, kako u pogledu flore tako i faune kao i po mineraloškoj strani — Pančić je, više od četrdeset godina, bio svakog leta neumorni putnik, koji je posmatrao, pribirao, a zimi sređivao, veliki materijal... Tako je on položio osnov prirodnjačkim kabinetima Velike Škole, a svojim velikim herbarom postavio je izučavanje flore skoro celoga Balkanskog Poluostrva na stalnu osnovu za sva vremena... Prvo Kneževina Srbija pa po tom proširena Kraljevina bile su polje njegova rada i proučavanja. Nema brda iole većeg na kom Pančić nije bio po nekoliko puta. Na samom Kopaoniku, ovom ljubimcu njegovom, čija je svakovrsna prirodna blaga i bogastva naročito proučavao, bio je blizu dvadeset puta!... Sa koliko je pak stalnosti i brižljiva posmatranja sve to rađeno i svaka pojava praćena, svedoči, između ostaloga, i to, da je on jednu po sebi prostu pojavu, kao što je rasprostiranje živog peska, pratio i posmatrao punih deset godina pre nego što je napisao svoju znatnu raspravu o tom... Već nagomilane godine na staračkim plećima njegovim ne mogahu ga ipak obrvati, da ne pohodi svoje ljubimce na dalekim planinama našim, po kitnjastim dolinama i strašnim krševima, po obalama i izvorima reka, kraj planinskih jezera i po samim podzemnim pećinama. Svuda je tamo doprla noga Pančićeva, svuda je tamo brala ruka njegova, sa svih tih krajeva snosio je on, kao čela, cveće i rašće, životinjice i minerale, i tekao bogato skrovište nauci, nasleđe pitomcima uma svoga, složeno u mnogobrojnim spisima, nagomilano u zbirkama, razaslano po naučnom svetu ... U putu, sam ili u društvu, bio je neumoran. U prirodi i njenoj slobodi bio je veseo i nije znao za umor kad god je valjalo "ići i viditi svoje biljke"... Na njegovim mnogim putovanjima i tegobnim ekskursijama, kuda je on po najvećim vrletima morao ići, nije mu se moglo proći bez nedaća i šteta. Ali, pomirivši se s tim kao nečim neophodnim, on nije gubio stoga svoje dobre volje, ni napuštao svoje namere. Uvek malim zadovoljan, nije tražio udobnosti, čega seljak, pa još u kakvoj planini, nema... Dugim putovanjem po celoj zemlji i van nje, po ostalim srpskim i susednim zemljama, on je znao narav i navike svoga naroda i saživeo se s njime, ne zamerajući sa srdžbom onome što je u narodu dolazilo sa prostote i neznanja. I na mnogo mesta u njegovim spisima naći će se živa želja njegova da se narodu pomogne poukom koju mu duguje njegova inteligencija. Kad bi, pak, posle trudnoga hoda i duga rada seo na odmorak, Pančić bi u prijatnom i veselom raspoloženju — koje tako lepo dolikuje ljudima koje znamo kao ozbiljne — proveo sa svojom "decom", ne deleći se od njih, a deleći s njima na zajedničkoj trpezi ono što se ponelo ili što se moglo pribaviti po našim poznatim putnim gostionicama. Voleo je učenike svoje, i kad ih je nazivao "decom" imalo je to osoben očinski značaj; filosofski bi praštao njihovoj bujnosti, štedeći mlada srca i mlađane glave, ali ih je vazda nepromenljivom zbiljom svojom čuvao od zaborava u onome, što se pred starijim ne sme zaboraviti. Zato bi bio uvek poslušan bez pogovora, kad god je valjalo spremati se i polaziti na rad; sve bi prenulo, i "čiči" nije trebalo dugo da čeka i opominje". (Predgovor knjizi "Iz prirode, manji spisi dr. Josifa Pančića".) Osem Srbije Pančić je naučno osvetlio i floru Kneževine Bugarske naročito visokih Balkana, a u Crnoj je Gori ostavio krasnih i dugotrajnih uspomena sa svojega putovanja.
 
To je crtica iz slike koja prikazuje Pančića  k a o  u č e n o g a  p u t n i k a.—
 
Nije sada teško zamisliti kakav je mogao biti u radu kao profesor: na predavanju, u kabinetu ili gradini. Tu je ogromno, skoro pribrano, naučno gradivo klasifikovano i ispitivano; iz takih su izučavanja isticale i pojedine tekovine, nove i dotle nepoznate, za nauku; svakom je rečju Srbija izlazila u sve svetlijoj slici. Ima lepih primera da su slušaoci drugih fakulteta, pohodivši iz radoznalosti koji čas profesora Pančića, ostavljali sa svim svoje započete studije i posvećivali se učenju onoga što on predaje. Jedan rano preminuli prirodnjak i odlični mladi naučnik srpski, koji je i sam svedok takih slučajeva, naziva "nezaboravljenim" u prvi čas Pančićeva predavanja. Na taj je način Pančić otvarao pojedinim talentima nove putove za njihovu budućnost.
 
Tako je silan bio duh Pančića kao  n a s t a v n i k a.
 
Iz toga dvoga — pribiranja i izučavanja građe — izbio je najlepši izdanak — k nj i ž e v n i  n a u č n i  r a d  P a n č i ć e v. Tih, mahom većih, radova njegovih ima, po broju, do četrdeset i desetak zaostalih rukopisa posle smrti. Ali se radovi — u prvom redu — naučnički ne cene po količini već po sadržini. Istorik srpske književnosti kazao je još šesetih godina da se književni radovi Pančićevi moraju samo "sa čašću" pomenuti. Ti su spisi, na srpskom, nemačkom ili latinskom jeziku, cenjeni od pozvanih stručnjaka kao izvrsni u svojoj naučnoj nameni. Njegova "Flora okoline Beograda", "Flora Kneževine Srbije", "Građa — i Nova Građa — za floru Kneževine Bugarske", "Botaničko putovanje po Crnoj Gori" i pojedine monografije — rasvetliše, u pogledu botaničarskog izučavanja, srpske zemlje i ozariše ih naučničkim marom i interesom. Isto se mora reći za njegove radove na Zoologiji i Mineralogiji: "Ribe u Srbiji", "Tice u Srbiji", "Sisari i vodozemci u Srbiji", "Ortoptere u Srbiji", "Živi pesak u Srbiji" i mnoge druge spise. Naposletku dolaze, kao zasebna grupa, njegova javna predavanja, u kojima je, stojeći potpuno na zemljištu naučnika, popularno izlagao naučne istine. —
 
Ko tako poznaje Srbiju i Srpstvo taj mora, po prirodi same stvari, biti rodoljub. O rodoljublju Pančićevu može se mnogo lepoga reći u posebnim navodima, ali mi uzimamo samo jednu reč njegovu i iznosimo je radi naglašenja te strane života i delanja Pančićeva. Tako veliki naučnik, govoreći o "Kopaoniku i njegovu podgorju", ne može da se otme osećanju a da naročito ne kaže: "Ova su mesta puna svakojakih uspomena srećnije prošlosti i živoga ljudskoga pokreta... Za Srbina leži tu otvorena ogromna knjiga, u kojoj su slovima, kojih nikakvo vreme zbrisati ne može, zapisani nebrojeni događaji iz prošlosti naroda srpskog!" —
 
Za take radove svoje Pančić je bio član jedanaest naučnih društava u zemlji i van zemlje u učenom svetu. Poslednje odlikovanje — osem ordena — bilo je postavljenje njegovo za prvog predsednika tek osnovane naučne Srpske Kraljevske Akademije. Ali prvi glavni skup njen mogao je otvoriti on samo — poslanicom sa samrtničke postelje. Februara 22. godine 1888. na tome skupu pročitana je poslanica u kojoj Pančić, pored ostaloga, veli: "Ja sam vam bolan i prebolan. Dokle će to trajati, ne znam; ali dugo ne može da traje... Za današnji skup Akademije, bio sam spremio nekoliko reči da ih, kao svoj amanet, Akademiji saopštim. Koliko je polje nauke prostrano, toliko je svaki akademičar slobodan, da objekte svoga saznavanja po volji, sposobnosti i spremi svojoj potraži onde gde se za to oseća sposobnim. Ali za prvi bi početak dobro bilo, da se ograničimo na one nauke, koje se Srpstva i Južnog Slovenstva a naročito zemalja Balkanskog Poluostrva tiču. Tu je naša prošlost zakopana, a tu, mislim, leži i naša bolja budućnost, u koju ja čvrsto i nepokolebljivo verujem, jer joj tu sve uslove za što bolji uspeh posvednevno gledam".
 
Ali je 25. dan meseca februara doneo smrt tome naučniku prvoga reda, sutra dan je bio veličanstven pogreb kojim je zemlji vraćeno ono što njoj pripada, a duh je ostao da bude i na dalje svetao primer umnoga rada.

"Posle Ruđera Boškovića — rekao je jedan govornik nad kovčegom njegovim — Pančić je drugi Srbin, koji je svojim radom pribavio svome narodu ravnopravnost s drugim narodima. Retkim postojanstvom duha, skromno ali odvažno — Pančić se borio neprekidno, do samoga kraja života, da za svoj narod osvoji među narodima ono časno mesto koje se nikakvim vatrenim oružjem osvojiti ne da".
 
Pančić je i za života imao prilike da čuje pohvalnu ocenu svoga rada. Ali u istinskoj i nelicemernoj skromnosti on je take govore prekidao izjavom: "Ja sam izvršio samo svoju dužnost". Pa ipak — koliko je ljudi koji mogu to s pravom reći? Pančić je jedan od tih — veliki čovek, naučnik, učitelj!


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 02, 2013, 12:40:27 am »

*

JOSIF P. PANČIĆ


Josif P. Pančić, lekar i prirodnjak. Rođen je 1814. godine u selu Ugrini, u Bribirskoj opštini, na padinama severnog Velebita. Osnovnu školu je završio u Gospiću, gimnaziju u Rijeci, a medicinu u Budimpešti 1842. god., gde je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom "Taxologia botanica". Za vreme boravka u Beču zbližio se sa Vukom Karadžićem na čiji predlog je odlučio da dođe u Srbiju. Ovde je prva zaposlenja dobio kao lekar, najpre u Jagodini 1846. god., a godinu dana kasnije u Kragujevcu gde je ostao do 1850. god. Za profesora Liceja u Beogradu bio je postavljen 1853. god. gde je predavao prirodne nauke, odnosno jestastvenicu. Licej je 1863. god. prerastao u Veliku školu, koja je smeštena u poklonjenu velelepnu zgradu kapetana Miše Anastasijevića (danas "Kapetan Mišino zdanje"), u kojoj je J. Pančić nastavio profesorski rad unapređujući svoja predavanja i saznanja iz botanike, zoologije, mineralogije i petrografije. Tokom svoje univerzitetske karijere šest puta je bio rektor Velike škole. Društvo Srpske slovesnosti izabralo ga je za svog dopisnog člana 1850. god. Redovni član obnovljenog, preimenovanog, Srpskog učenog društva postao 1864. godine, a njegov predsednik bio je od 1879—1882. godine. J. Pančić je bio prvi član i prvi predsednik Srpske Kraljevske Akademije od 5. aprila 1887. do 25. februara 1888. godine. Botaničkim proučavanjima je stekao tako veliki ugled da je 1867. godine bio izabran za dopisnog člana tek osnovane Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, a 1868. godine za dopisnog člana Mađarske akademije nauka.

Svojim pionirskim, ali svestranim i temeljitim radom na izučavanju biljnog i životinjskog sveta, Pančić je stvorio osnove za razvoj botanike i zoologije u Srbiji, te se sa pravom smatra njihovim osnivačem. Pančić je prevashodno bio botaničar, ali nije zapostavljao i druge grane biologije, kao i prirodnjačke nauke uopše. Dela kao što su "Ribe Srbije" (1860), "Ptice Srbije" (1867) i "Ortoptere u Srbiji" (1883) na najbolji način to potvrđuju. Pančić je pronašao i opisao i dve nove vrste skakavaca za nauku Pyrgomorphella serbica i Poecilimon orbelicus.

Njegovo interesovanje za biljni svet započelo je još u ranoj mladosti, u rodnom kraju, gde je sakupljao biljke sa Velebita i Like. Kasnije prilikom službovanja kao lekar u Rukbergu, u Banatu, obišao je južne Karpate i Deliblatsku peščaru i sakupio obiman materijal. Svaki slobodan trenutak, bilo gde da je službovao, koristio je za istraživanje flore. Sa studentima Liceja i kasnije Velike škole sprovodio je višenedeljne ekskurzije po Srbiji sakupljajući građu za "Floru". Njegovi prvi radovi o flori Srbije objavljeni su u periodu od 1856—1862. godine, u kojima je samostalno ili sa Robertom Vizijanijem prikazao novotkrivene vrste za nauku iz Srbije. Pančić je tokom botaničkih istraživanja Srbije, Crne Gore i Bugarske u periodu od preko 30 godina istraživačkog rada od 1856 do 1887. godine pronašao i opisao preko 100 novih vrsta vaskularnih biljaka za nauku. Od tog broja savremena svetska i evropska fitotaksonomija priznaje oko 60 biljaka kao dobrih vrsta. Omorika (Picea omorika) je svakako njegovo najznačajnije i najpoznatije botaničko otkriće. Pored tosu su izuzetno vredna otkrića dve endemo-reliktne vrste roda ramonda (Ramonda serbica i R. nathaliae), ali i čitav niz drugih biljaka, kao što su prelazni javor (Acer intermedium), Vizijanijev petolist (Potentilla visianii), bugarska zečja stopa (Geum bulgaricum), Rilska ljubičica (Viola orbelica), derventski i tamnocrveni različak (Centaurea derventana i C. melanocephala), Boaseova rutenica (Haplophyllum boisserianum), mezijski karanfil (Dianthus moesiacum), glavičasta žutilovka (Genista subcapitata), srpski čistac (Stachys serbica), srpski i palmolisni kotrljani (Eryngium serbicum i E. palmatum), itd.

Prva "Flora" koju je Pančić priredio i objavio 1865. godine (Flora Agri Belgradensis) odnosi se na okolinu Beograda i doživela je 5 izdanja još za Pančićevog života. Zatim su usledila kapitalna dela "Flora Kneževine Srbije" (1874) i "Dodatak flori Kneževine Srbije" (1884). Rezultate florističkih istraživanja u Crnoj Gori i Bugarskoj sa opisima novih vrsta Pančić je objavio u delima "Elenchus Plantarum vascularum quae aestate a 1873 in Crna Gora" (1875) i "Građa za floru Kneževine Bugarske" (1883).

J. Pančić je bio osnivač prve Botaničke bašte u Beogradu, koja se nalazila na Dorćolu, blizu obale Dunava. Međutim, posle dve katastrofalne poplave koje su skoro u potpunosti uništile biljni fond koji je Pančić sakupio i negovao, preostale biljke su bile premeštene u dvorište Kapetan Mišinog zdanja. Uporno se trudio da dobije novu lokaciju za Botaničku baštu, ali to nije dočekao. Naime, tek godinu dana po smrti J. Pančića, 1889. godine, ukazom kralja Milana Obrenovića, dodeljeno je Velikoj školi imanje njegovog dede Jevrema Obrenovića, za novu Botaničku baštu pod uslovom da nosi ime "Jevremovac".

Izimajući u obzir vreme u kome je radio i način kako je pristupao analizi sakupljenog materijala, Pančićev rad na izučavanju živog sveta Srbije i okolnih zemalja, a pre svega flore Srbije, je zadivljujući. Botanička građa sadržana u prvoj herbarskoj zbirci koju je Pančić sačinio i obrađivao, predstavlja zaostavštinu neprocenjive vrednosti, primer predanog i dobro osmišljenog rada u botanici, kao i podstrek i oslonac savremenim botaničkim istraživanjima. Sopstvenim zalaganjem, ali i veoma aktivnom razmenom i dopisivanjem sa naučnicima iz raznih zemalja, Pančić je stalno obogaćivao herbarsku zbirku, a Botaničkom Institutu i bašti je ostavio i veoma obiman i raznovrsan bibliotečki materijal.

J. Pančić je kao vredan i požrtvovan naučnik bio biran za narodnog poslanika, člana i predsednika Glavnog prosvetnog saveta Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, kao i državnog savetnika kraljevine Srbije. Za posebne zasluge kao lekar, naučnik i prosvetni radnik bio je odlikovan Takovskim krstom i Ordenom Svetog Save.

Akademik J. Pančić je umro u Beogradu, 28. februara 1888. godine. Njegova poslednja želja bila je da počiva na Kopaoniku, planini koju je posebno voleo, često posećivao i predano istraživao. Stoga su, 1951. godine, njegovi posmrtni ostaci preneti iz Beograda, u sanduku od omorike, i sahranjeni u mauzoleju na vrhu Kopaonika, koji sada nosi ime Pančićrv vrh, ispraćeni od strane planinara, akademika, profesora Beogradskog Univerzitea, studenata i brojnih poštovalaca širom Srbije.

Vladimir Stevanović
Akademici SANU i rektori Univerziteta u Beogradu
Univerzitet u Beogradu / Biološki fakultet
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: