Stojan Dobrilović Čupić /Zmaj od Noćaja/ (oko 1765—1815)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Stojan Dobrilović Čupić /Zmaj od Noćaja/ (oko 1765—1815)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stojan Dobrilović Čupić /Zmaj od Noćaja/ (oko 1765—1815)  (Pročitano 28139 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 21, 2011, 02:51:39 am »

**




STOJAN ČUPIĆ — ZMAJ OD NOĆAJA
(Piva, oko 1765 — Zvornik, 1815)

Zmaj od Noćaja — kao što je srpska narodna pesma prozvala junačkoga Stojana Čupića — rodio se u Pivi, u Hercegovini, oko 1765. godine. Ostanuvši rano bez roditelja, Stojan se sa tri sestre svoje krene u Srbiju i ode dedu po ocu, koji se već ranije bio nastanio u Crnobarskom Salašu, u Mačvi. Tu se u nekakva učitelja naučio čitanju i pisanju. Dotle se Stojan zvao i pisao, kao i svi njegovi, Dobrilović, a tada dođe dedu njegovu neki Strahinja Čupić iz Salaša Noćajskog, čovek dobar, bogat i bez dece. On zaište Stojana da ga usini, pa se tako i učini. Po ovome poočimu-dobrotvoru dođe Stojanu prezime Čupić.
 
Posle nekog vremena Stojan se oženi, a poočim mu da zemlje za rad i novaca za trgovanje. Još se priča da je on u tri puta, srećnim slučajevima, nailazio na zakopane novce koji su ga znatno obogatili.

Tako je pokret protiv Dahija zatekao Stojana u najboljem vremenu muške snage i kao čoveka već znatno čuvena i uvažena. Odmah je počeo prikupljati oko sebe ljude i sa njima zasedati i zatvarati drumove i prolaze, te time činiti Turcima prve neprilike.
 
Njegovo učešće kao neobičnoga junaka i veštoga vojskovođa u bojevima opevala je narodna pesma i verno i toplo. On je bio u nebrojenim bitkama, postao je jedno od najznatnijih lica u celom ustanku, ponos srpski i strah turski — ali se naročito ističu bojevi na Mišaru i na Crnobarskom Salašu. U prvome je pogubio Mulu Sarajliju, besna Turčina koji, po pesmi, ume i caru suditi. U drugome je slomio čuvenoga Mehmed-Kapetana. Guslar Višnjić, pevajući slavu Čupićevu, uzvikuje:

Od kako je gavran pocrnio,
Nije zmiju guja dočekala
Kano Čupić Memed-Kapetana
U široku polju salaškomu;
Ako li tko verovati neće,
Neka ide te očima vidi:
Znati će se turska kosturnica
Dokle teče sunca i Salaša!

U boju kod Bajine Bašte prešao je preko Drine i izišao na megdan begu Zumbuliću.
 
U Čupića bejaše duh srednjevekovnih ritera: na konju — koga je i pesma zapamtila, jer ga je zadobio na megdanu od Pejze Mehmed-age, "i jaše ga Turkom na sramotu" — u sjajnom panciru i sa čeličnom kacigom na glavi — on bejaše i po stasu i po glasu živa poetska slika i prilika. —
 
Godine 1813. posle propasti, i Čupić pređe u Srem, ali se ubrzo vrati otuda, te po mačvanskim lugovima očekivaše vreme novoga pokreta. Čim planu novi ustanak, on se kod Valjeva sasta s Milošem Obrenovićem pa onda ode da diže Mačvu na oružje. Ali u Mačvi bejaše nekoliko kmetova kojima se novi pokret nije milio, i oni naume da unište Čupića nadajući se da tada neće ni od ustanka ništa biti. Stoga poruče Turcima da ga na jednom mestu na Drini sačekaju u zasedi, a samom Čupiću kažu kako je dobio poruku od nekoga Turčina iz Bosne, koji mu je i ranije nabavljao džebanu, da dođe na to mesto radi dogovora. Čupić poveruje pa se zajedno sa njima i krene i — bude uhvaćen, pa, okovan unakrsnim gvožđem, bude bačen u tamnicu zvorničku. Tu je, docnije, udavljen, pa se pusti glas kao da je umro od kuge. Kmetovi-izdajnici izginuli su uskoro, skoro svi, od srpskih ruku.
 
Čupić je bio veoma rečit. Na skupštinama je govorio duge i veoma smišljene besede, tečno i zanimljivo. Zato je Vožd — imajući uz to na umu i pismenitost vojvode Molera — govorio:

— Koekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću mu što zatraži. Pancir i kaciga Čupićeva čuvaju se sada u Muzeju Vojne Akademije u Beogradu. Ime, pak, njegovo živi za sva vremena u zahvalnom narodu srpskom.


Andra Gavrilović

Znameniti Srbi XIX veka | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Januar 29, 2012, 10:38:47 pm »

**

STOJAN ČUPIĆ


O rođenju i detinjstvu Stojana Čupića nema mnogo podataka. Još uvek nije utvrđena godina njegovog rođenja, niti se zna ko su mu bili roditelji. Poznato je da je rođen u Pivi, u Hercegovini, kao unuk Tode Dobrilovića. Iz neutvrđenih razloga, Todo je napustio rodni kraj i porodicu i nastanio se u Mačvi, u Salašu Crnobarskom, ondašnjem Alipašinom Salašu. Posle nekoliko godina, pošto su u Pivi pomrli Todini sinovi, u Mačvu su došle njegove tri unuke — Đurđija, Kata i Stana, i sa sobom povele malog brata Stojana.
 
Kod nepoznatog učitelja u Salašu Crnobarskom, Stojan je naučio čitati i pisati. Bio je zdrav, lep, pametan i vredan, ali bez imetka. Kao takav, svideo se Strahinji Čupiću iz Salaša Noćajskog, bogatom čoveku, ali bez svoje dece. Stoga je, od Stojanovog dede Tode, zatražio da mu da Stojana da ga usini. Pošto je dobio pristanak, Strahinja je to i učinio i od tada je gledao Stojana kao rođenog sina. Po svom poočimu, Stojan je nosio prezime Čupić.
 
Kasnije se Stojan oženio i bavio zemljoradnjom i trgovinom. Prvi srpski ustanak ga je zatekao kao bogatog mačvanskog trgovca.
 
Sa Karađorđem se Stojan prvi put sreo u Valjevskoj nahiji, gde je išao zarad trgovine svinjama. Ovaj susret je bio presudan za njegov dalji životni put. Odrekao se trgovine i bogatstva i sav se posvetio borbi srpskog naroda za oslobođenje od turskog jarma, u kojoj je zauzeo značajno mesto.
 
Zajedno sa Ilijom Srdanom iz Prnjavora i drugim viđenijim Mačvanima, podigao je Mačvu na ustanak. U prvoj akciji, likvidirao je grupu Turaka koje je Bego Novljanin poslao iz Šapca u Bosnu da traže pomoć. Čupić je postavio zasedu u Zasavici i na prevaru razoružao Turke, zatim jednog pustio u Bosnu da prenese njegovu poruku, a ostale pogubio. Već u prvoj borbi iskazao je svoju domišljatost i snalažljivost.
 
Potom se Stojan povezao sa protom Nikolom Smiljanićem i drugim mačvanskim ustanicima i sa njima najviše bivakovao u Kitogu, presrećući manje turske grupe koje su išle iz Šapca u Bosnu, ili obrnuto.
 
Druga značajna Čupićeva akcija iz 1804. godine je likvidacija turske posade u Mačvanskoj Mitrovici, gde je zapalio han i pobio posadu.
 
Zahvaljujući hrabrosti, ugledu i domišljatosti, Čupić je postao nezvanični starešina mačvanskih ustanika. Već u prvoj godini ustanka, Karađorđe ga je postavio za mačvanskog vojvodu i ovlastio da sam bira i postavlja niže vojne starešine. Na skupštini u Bogatiću, potvrđen je njegov izbor za vojvodu i izvršen izbor četnih starešina.
 
U toku 1805. godine, zna se da je učestvovao u borbi sa Turcima vođenoj između Lešnice i Straže, gde je ponovo iskazao hrabrost i snalažljivost.
 
Posebno se istakao 1806. godine.
 
Krstareći pored Drine, početkom jula 1806. godine došao je u kontakt sa četiri bosanska bega koji su mu obećavali da Turci neće prelaziti iz Bosne u Srbiju ako ustanici prihvate da plaćaju dažbine i izraze pokornost caru. Stoga su, uz pristanak Jakova Nenadovića i Pop Luke Lazarevića, Prota Mateja Nenadović i Stojan Čupić otišli Turcima na pregovore. Sastavši se na Drini sa Turcima, četiri turska bega su ostala u srpskom logoru kao taoci, a Prota Mateja i Stojan su produžili u Bosnu. Pregovori sa Turcima su uspešno okončani. Dogovoreno je da Sirčić-paša bude turski predstavnik koji će u Srbiji kupiti harač. Međutim, stvari su se iznenada iskomplikovale kada se među Turcima proneo glas da Luka Lazarević traži Ali-pašu Vidajića za turskog predstavnika, što je izazvalo nepoverenje među Turcima i pokvarilo postignuti sporazum. Čupić i Prota Mateja su vraćeni u Crnu Baru, kako bi tu bila izvršena zamena za turske begove. Ali, pošto begovi nisu bili dovedeni, Turci su ih odveli u logor. Na Protino navaljivanje, pušten je Čupić da bi doveo begove, čime se situacija još više iskomplikovala. Čupić nije smeo pred valjevske starešine, koje su smatrale da je sebe izbavio, a Protu Mateju izdao. Tek kad se sve srećno okončalo, ispostavilo se da nije bilo razloga za sumnju u Čupićev patriotizam i dobronamernost. Bilo kako bilo, ova diplomatska misija nije bila uspešna, a u njoj Čupić zamalo nije i glavu izgubio.
 
Čupić je učestvovao i u čuvenoj bici na Mišaru, u avgustu 1806. godine. Svi njegovi biografi svedoče da je bio izuzetno hrabar i da se istakao junaštvom, a narodna pesma ga svrstava u red najistaknutijih vojnih starešina.
 
Posle poraza Turaka na Mišaru, Karađorđe je organizovao potere za razbijenim turskim jedinicama. U poterama je učestvovao i Stojan Čupić i, po svemu sudeći, pogubio Mulu Sarajliju u Drenovcu. A nešto kasnije, zajedno sa Cincar Jankom, pratio je grupu bogatih Turaka sve do Bosuta. Tu su Turke pobili, iznenadivši ih za večerom i zadobili bogat plen. Jednom drugom prilikom, zaplenjena je neprijateljska lađa na Savi, takođe sa bogatim plenom.
 
U martu 1806. godine, odigrao se poznati boj na Salašu Crnobarskom. Srpske vojvode — Vujica iz Azanje, Janko Katić i Stojan Čupić, nalazile su se u Mačvanskom Metkoviću, u kući Petra Erića, kad su čuli vest da su Turci prodrli u Mačvu i zauzeli Sovljak i Glogovac. Na Čupićev predlog, odred srpskih konjanika se maskirao u tursku vojsku i dočekao Turke u polju. Lukavstvo je uspelo i Turci su bili potpuno iznenađeni. Poginulo je 67 Turaka, dok su ostali pobegli. Ustanicima je u pomoć pritekao i hajdučki harambaša Stanko Aleksić iz Crne Bare.
 
U maju 1806. godine, kada su ustanici došli pod Šabac pokušavajući da oslobode grad, Čupić je prešao u Bosnu i palio turska sela. To je izazvalo želju turskih vojnika da napuste Šabac, vrate se u Bosnu i brane svoje porodice, a kako im komandant grada to nije dozvolio — oni su ga ubili.
 
Istog meseca, sukobio se sa Turcima u Salašu Crnobarskom. Turci su pokušavali da priteknu u pomoć opkoljenom garnizonu u Šapcu, ali su ih, u salaškom šarampovu, dočekali Luka Lazarević, Stojan Čupić i Živko Dabić. Neprijatelj je pretrpeo velike gubitke. Posle ove borbe, Čupić je učestvovao u neuspelom napadu za oslobođenje Šapca.
 
Početkom septembra 1806. godine, posle Mišarske bitke, Turci su se povukli iz Šapca, odlazeći u Bosnu, pri čemu im je Čupić naneo znatne gubitke. Kod Bogatića je na Turke izvršen takav prepad da nisu uspeli ni vatru otvoriti. Veliki broj ih je izginuo, a oni koji su pobegli, ostavljali su sve za sobom: volove, konje, oružje, municiju, sav prtljag i tovar na kolima, itd.
 
Polovinom jula 1807. godine, Čupić je napao bosanski korpus koji je bio utvrđen na srpskoj teritoriji, potukao ga i proterao preko Drine, pretrpevši neznatne gubitke. Tom prilikom je Čupić ranjen, a konj pod njim ubijen.
 
Pored silnih borbi i okršaja sa Turcima, nalazio je vremena da se bavi i drugim aktivnostima: 21. avgusta je učestvovao na savetovanju u Beogradu, gde je, svojom poslovičnom rečitošću, ispoljio antiaustrijsko raspoloženje.
 
Početkom aprila 1807. godine, Karađorđe je naredio da se prikupi valjevska, šabačka i mačvanska vojska i uputi u Bosnu. Stojanu Čupiću je palo u udeo da, sa potrebnim snagama, zapali Janju i Bijeljinu i pobuni okolna sela. Sudeći po oskudnim austrijskim izveštajima, ustanici su u Bosni pretrpeli znatne gubitke. Čak je javljeno da je Čupić poginuo, ali ta vest nije bila tačna.
 
Operacije u istočnoj Bosni su nastavljene i kasnije, a za komandanta srpskih trupa postavljen je Jakov Nenadović. Pod njegovom komandom je bio i Stojan Čupić koji, sa 1000 svojih vojnika, polovinom aprila prodire duž Save, pali turska sela i mobiliše sav živalj koji je sposoban da nosi oružje. Ipak, pred jačim i brojnijim turskim snagama, ustanici su se morali povući u Srbiju.
 
Krajem oktobra 1809. godine, Čupić se nalazio u logoru kod Loznice, koji je bio opkoljen turskim trupama. U logoru je bilo oko 3000 ustanika, sa 11 topova, a u pomoć su im stigli Jakov Nenadović i Luka Lazarević. Posle višednevnih borbi, zaokupljeni i nekim svojim problemima, Turci su se povukli u Bosnu.
 
Na iskraju leta 1813. godine, jake turske snage osvajale su, jedan za drugim, ustaničke šarampove. Pali su Lešnica i Loznica, a do presudnog boja došlo je na Ravnju i Zasavici. Stojan Čupić i Miloš Obrenović, sa 3000 ustanika, stacionirali su se u šancu koji se desnim krilom oslanjao na Savu, a levim na Zasavicu. Među ustanicima, najviše je bilo "golih sinova" Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali hrabrošću, umešnošću i veštinom.
 
Turci su šarampov uporno napadali. U ranu jesen, i kiše su se urotile protiv ustanika — napunile su šanac vodom i okvasile barut. Među starešinama je došlo do nesloge. Većina je odlučila da se šanac napusti, čemu se energično suprotstavio Zeka Buljubaša.
 
I pored hrabrog otpora, pri čemu je, sa većinom "golaća", poginuo i Zeka Buljubaša, šanac je pao. Čupić je otišao u Šabac, a potom je, zajedno sa Lukom Lazarevićem, prešao u Srem.
 
Prema tvrđenju M. Milićevića, posle kraćeg vremena Čupić se vratio u Mačvu, gde se krio po šumama i lugovima, da bi se odmah pridružio ustanicima 1815. godine. Sa knezom Milošem se našao u Valjevu, gde je dobio instrukcije da diže Mačvu na oružje. Za to vreme, Stojanova žena je, u velikoj oskudici, živela u vojvođanskom selu Divošu.
 
Neki mačvanski kmetovi su se suprotstavili ponovnom dizanju ustanka i vojevanju sa Turcima. Među njima su bili Jovan Lazić i Jelić iz Petlovače, Janko Rosić i Živan Vračarić iz Badovinaca, Janko Šumanski iz Crne Bare i drugi. Naume da Čupiću dođu glave, te ga na prevaru izruče Turcima Majraš-paše u Badovincima. Dok su Stojana Turci vezivali, mačvanski kmetovi su kolo igrali, a Jovan Lazić još i pocupkujući pevao:
 
Hopa cupa, Marta!
Suknja ti je kratka!
Udri nogu od nogu!
Neka dođe pod nogu!

 
Sa Stojanom su bili njegovi momci Luka i Mirko Đonlić iz Bogatića i Stanko Koprić iz Salaša Noćajskog.

Čupić je bačen u zvorničku tamnicu gde je, posle mesec dana, zadavljen gajtanom, a među narod je pušten glas da je umro od kuge.
 
Nešto kasnije, Dimitrije Nogić iz Sovljaka je pobio kmetove izdajice. Sekući Jovana Lazića, pevao je istu onu brojalicu koju je i Lazić pevao kad je Čupića predao Turcima.
 
Stojan Čupić je imao troje dece: kćeri Vasiliju (majka poznatog dobrotvora Nikole Čupića) i Tomaniju, koje su bile udate u Šapcu, i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga ni jedno nije nadživelo.
 
Stojan je bio visok rastom, u pojasu tanak, a plećat, dugih nasmejanih obraza i velikih smeđih brkova. Bio je veoma rečit; govorio je mnogo i lepo na skupštinama u Beogradu, pa je Karađorđe znao da kaže: "Kojekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži!"
 
Pri suđenju je bio pravedan, a sirotinji veliki prijatelj i zaštitnik. Jahao je uvek dobre konje, a najviše je voleo mrkog dorata Pejzu.
 
Među najhrabrije srpske ustanike Vuk Karadžić je, sigurno s razlogom, svrstavao Hajduk Veljka Petrovića i Stojana Čupića. "Čupić je bio junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Usto, lake ruke i za sebe i za druge". Zbog velikog junaštva i hrabrosti, sa razlogom je nosio naziv Zmaj od Noćaja.
 
Čupićeve vrline i mane, Filip Višnjić je opevao u više pesama: Boj na Mišaru, Bjelić Ignjatije, Hvala Čupićeva, Boj na Salašu, Boj na Loznici, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Luka Lazarević i Pejza.


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 04, 2015, 03:31:45 am »

*
Vojvoda Stojan Čupić nazvan Zmajem od Noćaja porad velikog
svojega junaštva u bojevima i megdanima Prvog srpskog ustanka

KO JE IZDAO ZMAJA OD NOĆAJA

Jedna muslimanska porodica iz Zvornika, do 1985. godine, čuvala je grob velikog srpskog junaka, čija smrt je ostala zagonetka: da li su ga Turcima predali mačvanski kmetovi koji su "između krsta i ibrika izabrali ibrik", ili je po sredi bilo "političko ubistvo" iza koga je stajao Miloš Obrenović. Stojan Čupić, ne samo što je bio poznat po svom junaštvu, nego i po rečitosti i mudrosti. Karađorđe je umeo da kaže: "Ko mi natpiše Molera, i nadgovori Čupića daću mu sve što zatraži!" Miloš je, dižući drugi ustanak, u Čupiću video pretendenta na ulogu vođe

Stojan Čupić nije zaboravljeno ime srpske revolucije. Sećanje na njegov doprinos oslobođenju Srba ostalo je živo i pored komunističkog pritiska da se ponašamo kao da je istorija počela 1941. godine. Zapravo oživljavanju sećanja i interesovanju za delo Stojana Čupića - Zmaja od Noćaja u njegovoj Mačvi delo je više faktora, ali i plemenitog ponašanja Safeta Hamzića, stanovnika Velikog Zvornika.

Godine 1985. Safet Hamzić, tada 70-godišnjak, bio je na proputovanju kroz Šabac. Iz autobusa je zapazio tablu koja je označavala da je to Ulica Stojana Čupića. Po povratku kući Safet šalje pismo Skupštini opštine Šabac, a ova ga prosleđuje svom (ondašnjem) Komitetu za društvene delatnosti na razmatranje.


GROB U CVEĆU

Pored ostalog u pismu je napisano da je na proputovanju kroz Šabac zapazio ulicu sa imenom Stojana Čupića - Zmaja od Noćaja. Pošto se grob i spomenik Stojana Čupića nalazio u njegovom dvorištu, na nekih 10 metara od ulaza u kuću, on je smatrao za potrebno da obavesti predstavnike grada u kome je ova ličnost značila toliko da po njemu i ulica nosi ime, da su posmrtni ostaci u njegovoj avliji i da se on brine o grobu.

Pored toga u pismu opisuje kako je došlo do toga da se grob nađe u njegovom dvorištu. Naime, kada su se i poslednji Srbi iselili iz Velikog Zvornika Srpska pravoslavna crkvena opština je prodala imanje na kojem je bila crkva i groblje, a kupcu je ostavila u amanet da se brine o samo jednom grobu - grobu Stojana Čupića. Tako je i bilo. Safetov otac ispunjavao je amanet, a i on takođe. NJegovi sinovi, piše u pismu, nemaju nameru da nastave čuvanje groba Stojana Čupića, pa starina moli nadležne iz opštine Šabac da prenesu posmrtne ostatke u Srbiju.

Posle toga u Zvornik je otišla delegacija iz Šapca u kojoj su bili Branko Isailović, Stana Munjić, novinar "Glasa Podrinja" i Jovan Radosavljević dopisnik "Ilustrovane politike" iz Šapca. Delegacija je otišla na adresu pošiljaoca pisma i uverila se da je stari Safet Hamzić govorio istinu. Grob je bio uređen i sav u cveću, sa klupom za odmor slučajnog putnika namernika.

Safet Hamzić je gostima iz Šapca pokazao grob i ispričao da se Stojan obreo u Bosni preobučen u prosjaka pošto je bežao od Miloša Obrenovića i srpskih vojvoda. Zanoćio je u Hanu u Zvorniku gde su ga zvornički Turci prepoznali i dojavili begu. Ovaj je poslao vojnike koji su ga zadavili i bacili na đubrište. Telo je našao neki zvornički Srbin koji je i sahranio Stojana Čupića.


ŠTA JE ISTINA?

Zaista, oko ubistva Stojana i u Srbiji su postojale dve verzije: jedna da su ga turkofilski mačvanski kmetovi izdali Turcima, a druga, koju zastupa i akademik Radovan Samardžić, da je ćutnja obavila Stojanovu smrt jer se smatralo da je budući knez Srbije svog mogućeg rivala predao Turcima. Ali, pođimo redom.

Vuk Stefanović Karadžić o smrti Stojana Čupića zabeležio je sledeće:


IZDAJSTVO MAČVANSKIH KMETOVA

"Čupić Stojan vrativši se iz Valjeva gledao da pobuni Mačvu ali su ljudi zatezali, a kad Turska vojska navali na Drinu Turci navale na kmetove, da izdadu Čupića ako su raja (kao što su govorili) i ako žele na miru ostati; a Čupić je slao kmetove da zalaguju Turke dok bi Miloš došao s vojskom. Jedan od kmetova kaže Čupiću u oči da se neće biti s Turcima i harati se i robiti na novo; i svi su ga zvali da otide na Drinu gdje će doći Bijeljinski ajan sa dva čovjeka da se razgovore i oni da ostanu u miru. I pozovu ga bez vojske (koje je imao oko 500) da ide kmetovima od cijele Mačve na dogovor. On to učini na njihovo uvjeravanje i zaklinjanje da mu ništa neće biti; a ovi su kmetovi bili poslali dva brata Rosića iz Badovinaca te preveli 200 Turaka, koji zasjednu oko puta. Kad Čupić (na kolima) s kmetovima uđe u busiju, Turci ga uhvate, a kad Turci stanu pljačkati Čupićeve momke (oko 10), kmetovi poviču: (...) Što činite Turci? Nijesu to Čupića momci već naši sinovi; mi nijesmo Čupića mogli ovdje dovesti dok nijesmo svoje sinove s njima dovleli." tada Čupić (...) da su kmetovi znali za Turke. Odvedu ga preko Drine Rušić-paši, a on ga poslije pošalje u Zvornik; ondje je iznajpre išao po varoši, a poslije oglase da (je) umro od kuge, a vele da su ga udavili. Onaj isti dan kad je on predan Turcima knez Miloš dođe s vojskom u Mačvu. Sutradan on udari na Turke na Dublju; a Simo je Nenadović došao s nešto vojske prije i sastao se s Čupićem".

Kako se vidi Vuk nije zabeležio drugu verziju ovog događaja, onu koja govori da ga je budući knez Srbije Miloš Obrenović predao Turcima. Zašto? Akademik Samardžić smatra da Vuk nije raspolagao određenijim vestima da je Miloš krivac za Čupićevu smrt, ali da mu je teza bila poznata. Čupić je u tim vremenima smatran jednim od najozbiljnijih pretendenata na kneževski presto Srbije, pošto je za vreme Karađorđevog Sovjeta uživao veliki ugled kao rečit i hrabar čovek. I ne samo tu, u Srbiji. Stojan je uživao veliki ugled i među Turcima. U pesmi Miloš Stoićević i Meho Orugić, Stojan Čupić se pominje kao treći po redu među srpskim poglavicama, koji su opasni za Turke. On ju je prećutao da ne bi umanjivao autoritet budućeg kneza Srbije i vođe Drugog srpskog ustanka.

Prema Milošu Đ. Milićeviću smrt Stojana Čupića delo je izdaje mačvanskih kmetova kojima se nije dopalo da se ponovo bore protiv Turaka, te su se na Čupićevo insistiranje da se izjasne za koga su: za krst ili za ibrik, izjasnili za ibrik. Svoju tezu Milićević zastupa na informacijama čiča Mirka Koprića, iz Salaša Noćajskog, koji je pričao da je njegov rođeni brat bio na Prudovima sa Stojanom kada je izdan. Te mačvanske kmetove, koji su posle prišli Turcima i sa njima išli u napad na šanac u Dublju, posle poraza Turaka posekao je Dimitrije Nogić (rodom iz sela Sovljaka, hajdukovao sa Markom Štitarcem).


BOJ NA SALAŠU

Stojan Čupić - Zmaj od Noćaja, bio je poznati megdandžija, vođa i junak Prvog srpskog ustanka. Svoju slavu učvrstio je posle Boja na Salašu kada je sa malom vojskom, primenom vojničkog lukavstva, savladao višestruko brojnije turske snage.

Naime, Turci su vrlo često upadali u Mačvu preko Drine, pljačkali i robili i brzo se povlačili. Boj na Salašu posledica je jednog takvog upada Turaka u Mačvu gde su porobili dva sela, Glogovac i Sovljak kada je Stojanu stigla vest o njihovom upadu. Za to vreme Stojan sa vojvodama Jankom Katićem iz Rogače i Vujicom Vulićevićem iz Azanje pije vino u kući Petra Erićeva u selu Metkoviću. Stojan je imao zadatak da se brine o bezbednosti Mačve i Podrinja. U tom momentu utrčava "stražarče" i obaveštava o turskom upadu u Mačvu. Taj turski upad primetio je hajduk Stanko (opisan u istoimenom romanu Janka Veselinovića) koji je imao 70 ljudi. Na Stankovu komandu planulo je 70 pušaka na šta je stigao odgovor 7.000 turskih pušaka, i tog momenta Stankova četa prestala je da postoji. "Stražarče" je pripadao toj Stankovoj četi i nije znao ko je još preživeo.

Stojan Čupić oko sebe ima samo dvojicu ljudi, dvojicu odanih buljubaša, "odabranih lavova", Marinka Sićića i Vasilja Šumanca. Oni bez pogovora sedlaju konje i spremaju se za neravnopravni boj. Tada se Stojan obraća vojvodama Katiću i Vujici Vulićeviću da mu pomognu. Vojvoda Vujica, ćutke gleda u vojvodu Katića, koji treba da donese odluku, a kome nije bilo milo da zameće boj u zemlji neznanoj i sa malo društva. Osećajući se napuštenim od prijatelja Čupić plače, što opredeljuje vojvodu Vujicu da se sa svojih pedesetak momaka pridruži Stojanu, a potom i vojvodu Katića. Udruženi, kreću u susret Turcima.

Čupićev ratni plan je sledeći: pošto su malobrojni — da se prikažu Turcima i pomešaju sa njima, tada da opale po jednu pušku i da se, potom, prihvate sabalja i njima nastave borbu. Tako su i uradili. U tom momentu pojavljuje se i hajduk Stanko sa još dva druga koji su preživeli borbu sa Turcima. Uspeh je potpun.


NA MEGDANU BEGU ZUMBILIĆU

Osim ovog boja Stojan je učestvovao i proslavio se i u sledećim bojevima: u boju na Glavici preko Drine (gde je spasao Cincar - Janka); na Klenju; na Bajinoj Bašti (gde je umesto Hadži Melentija, prešao preko Drine na megdan silnom Turčinu begu Zumbiliću, koji se toliko uplašio Stojana da je pobegao). Čupić je učestvovao u boju na Ravnju koju su Srbi izgubili kada je prešao u Nemačku, tj. Srem.

Savremenici Stojana Čupića posebno su poštovali Čupićevu hitrinu u smišljanju akcija, brzinu kojom je izvodio napade, dve vrline koje su posebno odlikovale i oplemenjivale njegovo nesporno junaštvo. Zbog tih osobina bio je i prozvan Zmajem od Noćaja. Istoričari Karađorđevog i Miloševog ustanka smatraju ga izuzetno sposobnim ustaničkim starešinom.

Stojan Čupić rodio se u Pivi oko 1765. g. u Hercegovini. Njegovo je pravo prezime Dobrilović. Stojanov deda, po imenu Toda, bio je neki starešina u mestu svog rođenja, u Hercegovini. Ne zna se zašto, ali ovaj Stojanov predak, iznenada, ostavi tamo svoje sinove i svu kuću, pa dođe u Mačvu. Nastanio se u Salašu Crnobarskom. Posle nekoliko godina pomru Todini sinovi i ostanu živa njihova deca, tj. Todini unuci. Tada Stojanove sestre povedu sa sobom Stojana, i dođu u Mačvu kod dede. Jedna sestra Stojanova udala se u Balatun, odmah preko Drine u Bosni, što je razlog da neki smatraju da je Stojan rodom iz ovoga sela. Prema predanju u selu je bio neki učitelj pa je od njega Stojan naučio pisati. Prema Vuku, to je naučio od nekog kaluđera.


IZORAO TRI ĆUPA ZLATA

Kada je Stojan završio školu došao je u goste u selo Salaš Noćajski kod Strahinje Čupića, koji je bio bogat čovek, ali bez poroda. Ugledavši Stojana zatraži od dede Tode da ga uzme za sina. Tako i bi. Strahinja ga odvede kući, provuče kroz nogavicu (kao da bi ga on rodio), usini ga, i posle je držao kao da mu je rođeni sin. Tako je Stojan dobio prezime Čupić.

Kada se Stojan oženio poočim mu je dao nešto imanja da može raditi, ali i novca da može trgovati (Stojan je bio poznat kao trgovac svinjama). Međutim, ostalo je zapamćeno da je Stojan pored ovih novaca iz zemlje iskopao još tri ćupa novaca (orući). Stojan je iza sebe ostavio dve kćeri i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga nijedno nije nadživelo. Sada u Salašu Noćajskom ima potomstva samo od Stojanove sestre.

Stojan je bio visok i plećat, imao je velike brkove, nesumnjivo je bio miljenik Karađorđev koji je za Stojana i Molera rekao: "Ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži." Kažu da je bio u sudstvu pravičan, a sirotinji veliki prijatelj. Njegov pancir ostao je kod ćerke Vasilije, a sada je vlasništvo Vojne akademije. Muzej u Šapcu raspolaže Stojanovim čakširama i sabljom sa kanijom. U Salašu je ostavio zadužbinu, crkvu Velikomučenika Georgija. Godine 1988. njegovi zemni ostaci preneti su iz dvorišta Safeta Hamzića u Salaš Noćajski i sahranjeni ukraj crkve — njegove zadužbine. Međutim, dilema da li je izdat od turkofilskih mačvanskih kmetova, ili je to političko ubistvo nije pouzdano rešena.


*

Priča kilavog Turčina

Sarajlija je zabeležio u Loznici priču jednog kilavog Turčina, koji je na pitanje kako je okilavio odgovorio: "Dignemo se jednom iz logora sa Tičara nas 15 Turaka u drinske lugove da što upljačkamo. Sve beše pusto. Nigdje žive duše. Idući tako, prikučimo se čak LJešnici. Kad bismo u žičkom polju, spazismo jednoga čovjeka na nekoj mrkoj kljusini... Kad nam se približi, mi povičemo:

Predaj se, bre!

— Hoću, hoću, ja, odgovori on ni malo ne ispravljajući se. Sad odbi još dva tri dima, istrese lagano o dlan lulu, ostavi čibuk u čibučnicu, pa se samo maši dizgina. I u jedan trenut oka ona kljusina ispravi upropnice kao kaka hala, a na njoj već ne biješe ona mlitava ljudina, nego neki zmaj a ne čoek. Ta hala juriše na nas. Šta bi od mojih drugara ne znam, ali ja pobegoh... Posle nekog vremena obazrijeh se i vidjeh da za mnom bježe 7-8 drugara. Još sam bjegao, pa se okrenem, i tada vidim samo onu halu da trči za mnom. Od drugova nema nijednoga. Kad bijah kod Lipnice, konj mi se spotače, ja se udarih o unkaš i osakatih se, i skr' ah se u travu....


Autor: Zoran Milošević | SRPSKO NASLEĐE ISTORIJSKE SVESKE | Broj 13 ● januar 1999.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: