Miloš Stojićević Pocerac (1776—1811)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Miloš Stojićević Pocerac (1776—1811)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Stojićević Pocerac (1776—1811)  (Pročitano 7182 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 11, 2011, 07:56:51 pm »

**

MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC
(V. Vranjska, 1776 — P. Metković, 1811)


Rođen je 1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana, koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio Mostar i u tim borbama poginuo.
 
Ostavši bez imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj.

U detinjstvu, Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića, uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića, odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti dočekao je Prvi srpski ustanak.

Po izbijanju ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana, krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini.
 
Za pocerskog vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto 1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao iz svog logora u Beljinu.
 
U budućim borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću. Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju, pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu.




Milić Stanković: Ratni savet Vožda uoči Mišarske bitke, ulje na platnu, 1972.
 
Posle Mišarske bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana, zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška, ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke. Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja ostala kod Miloša.
 
Narednih godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva, Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne. U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića, čija je smrt pokolebala turske redove.

Istakao se i u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije stigao u pomoć.

Miloš je poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine.
 
U to vreme, u Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim, Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod.
 
Početkom avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca.
 
Miloš je bio srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu.


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 31, 2012, 09:38:15 pm »

**

MILOŠ STOJIĆEVIĆ, VOJVODA POCERSKI


Ime je ovoga slavnoga junaka poznato iz narodni pesama naši i izvan naroda srpskoga. Ja ovde ne mislim njegovu slavu umložiti, nego ću samo, koliko znam, da naznačim iz njegova žitija ono što svaki slušajući ime njegovo može zaželeti da zna.

Miloš Stojićević rodio se u Pocerini u selu Vranjskoj. U detinjstvu svome nauči po manastirima malo čitati i pisati. Prve godine srpske bune bio je prost vojnik, a potom postane pisar kod grušićkoga kneza, Ilije Markovića, koji je tada bio kao buljubaša u Pocerini. Kad Turci 1806. godine pređu u Mačvu i naiju šabačku popale i poaraju, knez Ilija se preda Turcima, i oni ga učine oborknezom pocerskim, ali se Miloš ne htedne predati (premda su mu Turci bili mater zarobili), nego pobegne u šumu, i stane sam kupiti četu. Utom Crni Đorđije stigne odozdo, te Turke uzbije i njega postavi vojkodom pocerskim, i nazove ga svojim posinkom: a njegovome bivšem gospodaru jedva ostane život. — Te se jeseni Miloš na Mišaru pokazao dostojan imena i čina svoga; a kad Turci potom pobegnu, on se u Kitogu osobito obogati, i, između ostaloga blaga, zadobije sablju Kulinovu. Na toj su sablji bili ispisani berati (diplome od sela i zasluga) familije Kulinove, zato mu je rodbina njegova davala za nju onoliko zlata koliko ona pretegne; no on zaište sve srpsko roblje što su Turci one godine iz naije šabačke odveli. Rodbina Kulinova, i da je tela, to nije mogla dati, jer je roblje bilo ispreprodavano i razvedeno po svemu carstvu turskome. Tako Kulinova sablja ostane u njega; a kad se Šabac preda, onda i mater izbavi iz ropstva.

Godine 1807. i 1809. Miloš je slavno vojevao oko Drine. Svima je čitateljima iz narodni pesama poznat njegov mejdan s Meom Orugdžijćem 1809. godine.

Godine 1810. pojavio se u Pocerini nekakav ajduk Prelo. Od Crnoga Đorđija i od Soveta bila je zapovest da svaki vojvoda u svojoj knežini mora ajduke goniti i plaćati štetu koju oni počine. Tako doznavši Miloš da je Prelo negde u šumi na daništu, digne se tamo s nekolika momka da ga uvati ili ubije; a kad dođu blizu onoga mesta, gde je Prelo bio, onda potrči pred momcima napred, i opazivši Prela, učini juriš na nj vičući: "Predaj se!" Prelo zapadne za drvo, pa okrenuvšu u njega zapetu pušku, poviče: "Natrag, vojvoda, poginućeš!" A kad Miloš ne ktedne ustupiti, onda Prelo da pušci vatru, te ga mrtva obori s konja na zemlju, pa pobegne u šumu. Tako pogine junak koga će se ime pevati "dokle teče sunca i mjeseca". I Prela potom ubiju, ali Miloša ne povrate.

Po smrti Miloševoj postane vojvoda pocerski njegov brat Janko, koji se (kao nedostojan svoga brata) 1813. godine u Lešnici preda Turcima, te tako Kulinova familija opet dobije sablju bez ikaka otkupa natrag; a njega Turci odvedu, kao roba, čak u Carigrad, i tamo negde umre, pretrpivši svakojaku muku i sramotu.

Miloš je bio maloga rasta, poširoki usta i duguljasti obraza, smeđe kose, i tanki podugački brkova, vrlo veseo i šaljiv; a junak neiskazani. Mlogo je njegovom junaštvu pomagalo što je sve pomišljao na Miloša Obilića, koji je, kao što se peva i pripoveda, također bio iz Pocerine, a kažu da ga je i Crni Đorđije toga opomenuo kad ga je zavojvodio. Kad je poginuo, nije mu bilo mlogo više od 35 godina. I iz narodni pesama zna se da je bio oženjen; ali ja sad ne znam je li kako dete iza njega ostalo; nego čujem da ima brata Ćuku, koji je jemin kod visokorodnoga gospodara Jefrema Obrenovića.

Vuk Stefanović Karadžić: Životi najznatnijih srpskih poglavica našeg vremena
Deo teksta koji govori o vojvodi Milošu Stojićeviću, u narodnim pesmama poznatom kao Miloš Pocerac ili Miloš od Pocerja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 11, 2014, 11:27:10 pm »

*
MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC


"ZDRAV SI, MILOŠE, VOJVODO POCERSKI..."

Ne čudi što Višnjić u nekoliko svojih pesama veliku pažnju posvećuje poznatom junaku Milošu Stojićeviću Pocercu. To je po mnogo čemu posebna ličnost.

U Višnjićevoj pesmi o početku bune, lik kneza Ilije Birčanina je saliven u jednom momentu pesnikovog oduševljenja. Kasnije, kad govori o seči, on je sveden na sasvim običnog, onakvog kakvog ga poznajemo i iz pričanja prote Matije Nenadovića. Izgleda da ni pesniku, a ni slušaocu (čitaocu), ne smeta ova "dvospratnost". Ne pita se kako je moguće da osoba skoro natprirodnih darova olako upadne u tursku zamku, a bilo bi nezamislivo da moli za život uz bilo kakav otkup.

Takav junak u principu ne bi smeo da umre, ni neobičnom smrću, a još manje svezan kao rob. Setimo se da pevač nema snage da sahrani simvol junaka Kosovske bitke, Boška Jugovića. On ga prati do pred kraj života, pošto zna da bi slušaoca smrt takvog junaka teško pogodila. Pored toga, treba reći da nadahnuti opis Ilije u okviru dahijskog plana seče se nalazi u "sredini" nabrajanja. Svečanim prilikama, kakva je pojava kneza, tu nije mesto. Njima pripada ili početak ili kraj izlaganja, zavisno od namere umetnika ili konteksta izlaganja.

Da je bilo uslova za postojanje neke osobe slične poetskom liku Ilije, tada dahijsko vreme ne bi bilo doživljavano kao period najvećeg i neizdrživog nasilja, koje je bilo na putu da preraste u genocid.

Umetnik urasta i uzrasta uz svoga junaka. Preko njega "rešava" i svoje, pa i opšte tegobe. U slučaju ove pesme, kao da je postojala potreba za osobom takvih svojstava, a drugo je pitanje zašto je taj izbor pao baš na Iliju.

Utisak je da je pevač svojom pričom o Iliji postigao cilj. Sebi, a izgleda i svom slušaocu, dao je oduške. Kazivanje se prima bez otpora, a to znači uspeh. Slušalac se ponaša kao hipnotisan i ne smetaju mu kasniji kontrasti koje prima mirno.
Uspeh ove pesme sastoji se u tome što bi ona uspešno odmenila za nevolju sve ostale izvore. Snaga njene ubedljivosti je takva da skoro ne ostavlja trag sumnji ili nedostatku.

Ovako prikazan, Ilija Birčanin kod Filipa nije preuveličan, već je stvoren iz osnova. Kao da je Filip u stanju ekstaze (obuzetosti) likom junaka. U osnovi stoji vapaj, lični i opšti, za junakom takvih mogućnosti. Pošto je reč o ličnosti koju savremenici znaju, toliko više čudi da je pevač uspeo sa svojim opisom. Da li je postojala mogućnost da zaobiđe pomen smrti svoga junaka ili da priču o njemu završi opisom poteklim iz turskih usta? Tad bi Birčanin bio skoro besmrtan, ostao bi tajna za svagda. Tajna postoji i ovako, ona nije u Iliji, već u postupku pevača. Pošto nije uradio tako, na gubitku je i pevač i njegov junak.
Odnos prema Iliji je ključni problem celog Filipovog epa. Da li time potvrđuje ili potkopava njegov ugled. Kao da se svodi na njegove kasne priče o poseti Prilepu i Markovim Pojilima.

Povest o Iliji je kruna cele dahijske i Filipove priče. Javlja se pitanje šta je tu pretežnije — Filipova neobuzdana mašta ili fobija Turaka zlikovaca, koji sudeći po sebi u svemu vide pretnju? Pojava Ilije remeti ravnotežu pesme. Tu je skoro sve moguće. Toliko ličnosti, a niko mu nije ni približan.

Ne čudi što Višnjić u nekoliko svojih pesama veliku pažnju posvećuje poznatom junaku Milošu Stojićeviću Pocercu. I to je po mnogo čemu posebna ličnost. Za razliku od Ilije Birčanina, koga veliča samo on, kod Pocerca je sasvim drukčije. Poslovično nesložni Srbi ovde postupaju skoro potpuno isto, kao da se nadmeću, iako rade ne znajući jedan za drugog — kako bi što lepše govorili o Stojićeviću. U prvom redu, to se odnosi na topolskog kazivača Petra Jokića, a potom na protu Matiju Nenadovića. Njihove pohvale kao da potiču od iste osobe. Za njima ne zaostaje mnogo ni Vuk Karadžić. Poput biografije Hadži Ruvima, Hajduk Veljka Petrovića, i tu Vuk kao da je pesnik u prozi: "Ime je ovoga slavnoga junaka poznato iz narodnih pesama naših i izvan naroda srpskog. Ja ovde ne mislim njegovu slavu umnožiti, nego ću samo koliko znam da naznačim iz njegova žitija ono što svaki slušajući ime njegovo može zaželeti da zna."

U Protinoj skali o smeni vodećih ljudi u oblasti Šapca našlo se mesta i za Pocerca — počev od skoro potpuno zaboravljenog Ostoje Spuža, pa do Miloša. "Kad smo mi s valjevskom vojskom marta 1804. na Šabac došli, i Šabac umuaserili (opkolili) i počeli tući, onda je bio Ostoja starešina i neki Andrija Vitomirović, a posle je nastao Luka Lazarević, a jošt posle Stojan Čupić, od Mišara i Miloš Pocerac... Tu nam u Beljin dođe Miloš Stojićević Pocerac (do to doba nije bio znatan), od svoji Poceraca pouteko... Ovo neka bude (rukom na Miloša) Vojvoda Miloš Pocerac, Milošu Obiliću na mesto!... Pokloni se Miloš i priđe mu ruci. On ne dade ruke, no se u obraz poljubiše. I reče Miloš: "Gospodaru, sto života da imam, svi ću sto izgubiti i tvoju volju i zapovest do smrti ispunjavati."

Topolski kazivač P. Jokić daje sledeći opis, dosta sličan protinom: "Aleksa poče faliti Miloša, al' opet kaže da on ne može njega toliko pohvaliti koliko Miloš zaslužuje. Ovo Gospodaru vrlo bi milo... Uveče se postavi večera. Sede on, pa i svi postarešstvu, gdi je kome mesto. Miloš služi pri sovri. Gospodar reče, te on sede. Kad se nasluži Gospodaru treća čaša, on je uze pa reče: „"ospodari i braćo! Ovu čašu vina da pijemo za zdravlje mladog našeg junaka Miloša, odsadašnjeg vojvode Pocerskog, koji zajedno sa imenom najsleđuje hrabrost i junaštvo svog imenjaka Obilića. Zdrav si, Miloše, vojvodo Pocerski!!!" Miloš skoči da poljubi ruku, a on ga vrati da sedne na svoje mesto! Eto, tako je Pocerac vojvoda postao... Kažu da je njegovo junaštvo mnogo pomagalo i to što je sve pomišljao na kosovskog vojvodu Miloša, za kojeg se peva i priča da je bio iz Pocerja. A i Karađorđe ga je podsećao kad ga je zavojvodio. Kad je poginuo bilo mu je tek trideset pet godina."

Zanimljivo je da Prota u svojim sećanjima stiže samo do pred Mišarsku bitku, te mu je moguće kao i Jokiću da govori samo o početku. Inače, kroz njegova pisma vezana za bojišta kuda se Pocerac kreće, Miloš se ne pominje.

Petar Jokić ratuje na svim bojištima gde se pokaže potreba, tako da je u prilici da govori samo o događajima oko Mišarske bitke, a to je tek prvi javni istup kad mu se dala prilika da se sretne sa Crnim Đorđem, o kome zna samo po čuvenju. Ali, pošto nije imao prilike da ga vidi, prepoznaje ga tek uz pomoć okoline. Nije poznato da je ikome na rečima izuzetno škrti Vožd uputio toliko reči hvale.

I Višnjić pojavu Pocerca vezuje za Mišar. Tu se on, za razliku od ostalih kazivača, gde je "početnik", pominje kao već dovoljno poznat i svrstava u vodeće ličnosti koje nabraja Kulinova kada — Crni Đorđe, Jakov Nenadović, Luka Lazarević, Cincar Janko, Stojan Čupić — protiv kojih je otišao da ratuje njen muž Kulin kapetan, odnosno po njenom mišljenju, da ih "kazni". Prema pesmi, je Pocercu namenjeno da bude konjima rastrgnut.

Inače, pesma traži "ravnotežu". U njoj je Kulin kapetan prikazan kao predvodnik turske sile ("koj' je glava na sto hiljad vojske"), što ustvari nije bio i njega mora da pogubi lično srpski Vožd ("pogubi ga Petroviću Đorđe").

Kazivači Prota i Jokić govore o Pocercu pre boja, a potom ga Jokić sreće i posle boja. Pesma ga pominje tri puta, među onima koje treba kazniti, kao pogubitelja Zvorničkog kapetana, i u kadinoj kletvi.

Uz ostalo, Miloš Pocerac je samouk u sticanju pismenosti, što govori da je i intelektom znatno obdaren, a to obično ne ide sa vojničkom veštinom zajedno. Očit primer te pojave jeste Milošev komandant Anta Bogićević. I on je pismen, ali u ključnim momentima to je od male koristi. U uslovima opasnosti, obuzet strahom, Bogićević je neupotrebljiv. Prvo ga hvata panika, predaje se "sudbini", a i kad se našlo neko rešenje, opet se od njega može malo očekivati.

Kad to čuo Bogićević Anto,
Ta onda se pera osetio,
Uze Anto pero i artiju,
Drhću ruke, pisati ne može.

Kod guslara pri izlaganju o Pocercu hronika prerasta u legendu — pripada mu čast "mejdan otvoriti"; u junaku se "živo srce smeje". Imao je toliko uslova da od Pocerca stvori mit, sve mu je stajalo na raspolaganju — osobine i uspesi junaka se graniče sa neverovatnim — nedostaje samo jedan korak da izloženo preraste u legendu. Celo Filipovo pevanje, kao i veliki deo ustanka, bio bi u znaku ovog junaka.

Miloš Pocerac se i van pesme o Mišaru u realnosti sreće često u društvu sa Stojanom Čupićem, Lukom Lazarevićem, Jankom Cincarem, Lazarem Mutapom. Za razliku od njega, Crni Đorđe se kod Filipa sreće direktno samo u pesmi o početku bune. Ostali primeri se posredno odnose na njega.

Pevač se i drugim povodima vraća na ovog nesvakidašnjeg junaka. Njegovo javno delovanje je vrlo kratko, samo oko četiri godine, ali ostavlja velikog i dubokog traga u sećanju mnogih savremenika. Po tome kako je "naivno" otišao u smrt, može se svrstati sa slavnim Jankom Katićem, koji pada pred Mišarsku bitku, upravo onda kad Pocerac nastupa.

Po pesmi, Turcima je najviše smetalo što Miloš nosi Kulinovo oružje. U smutnim vremenima, smrt je obična, svakodnevna pojava, i ljudi se sažive sa njom. Gledanje nečijeg oružja i konja u rukama protivnika je izazov koji se ne može zanemariti niti ignorisati. Pitanje života i smrti se svodi na odnos sreće ili nesreće prema pojedincu. Predmeti postaju važniji od živog bića:

Sablja mu se jeste oglasila
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Turcima je paše na sramotu


Živorad Janković | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 28, 2016, 09:39:04 pm »

*

HILANDARSKI KIVOT ZA POCERCA

Posmrtni ostaci Miloša Stojićevića Pocerca preneti su u crkvu manastira Svetih apostola Petra i Pavla u Dobriću i održan pomen slavnom Karađorđevom vojvodi i junaku Mišarske bitke.

Istorija se ne sme zanemarivati, a veliki srpski junaci zaboraviti, kažu Pocerci koji, i nakon 200 godina, odaju počast precima koji su se istakli u borbi protiv Turaka.

U manastir Svetih apostola Petra i Pavla u Dobriću premešteni su posmrtni ostaci Karađorđevog vojvode Miloša Stojićevića Pocerca.

Isklesana slova na kamenom spomeniku izbrisalo je vreme, a humka slavnog junaka, uz sam manastir u dnu dvorišta, vekovima je bila neprimetna. Obnovom manastirskih zidova, posmrtni ostaci vojvode Miloša Satojićevića, koji je predvodio Pocerce u Prvom srpskom ustanku, premešteni su kao najveća svetinja.

"Daska za kivot Miloša Pocerca stigla je sa Svete gore blagoslovom bratstva manastira Hilandara, a naravno da je božja promisao kad su majstori sa Mišara napravili ovaj kivot", kaže jeromonah Petar Hilandarac, starešina manastira u Dobriću Pocerskom.

Rođen u Gornjoj Vranjskoj kod Šapca, Miloš Stojićević Pocerac opismenio se u manastiru Radovašnica. Bio je pisar pocerskog kneza i, iako mlad, zbog hrabrosti i junaštva bio je među najistaknutijim Karađorđevim vojvodama u Mišarskoj bici.

"Kad god dođem u Dobrić zapalim sveću Milošu Pocercu, takvi se junaci nikada ne mogu zaboraviti", kaže Mića Nikolić iz Šapca.

Njegovu hrabrost opevao je i Filip Višnjić, a priča o zarobljavanju opreme i sablje Kulin kapetana prenosi se na genaracije uz muzejsku postavku slavne bitke na Mišaru.

"Porodica Kulin kapetana je nudila otkup, onoliko koliko je sablja teška, toliko su nudili Milošu zlata, međutim Miloš je to odbio", kaže Svetlanka Milutinović, kustos Narodnog muzeja u Šapcu.

Vojvoda Pocerski bio je inspiracija i mladom šabačkom vajaru, učesniku tradicionalne likovne kolonije. Bista u gipsu čeka izdradu u kamenu, a potom će očekuje umetnik i dopuniti postavku na Mišaru.

"Najveći problem je bio što nije bilo nikakvih slika i što sam ja morao da dam neko svoje rešenje. Velika je bila odgovornost na meni što tog čoveka niko nikada nije vajao, a odgovornost što je sa naših prostora junak", kaže Miroljub Samardžija, vajar.

Kivot sa posmrtnim ostacima Miloša Stojićevića Pocerca ostaće u manastiru Dobrić. Kao istorijska i kulturna baština biće restaurirana i sačuvana nadgrobna ploča. Budućim pokoljenjima na uvid kažu ostavljaju u amnet zahvalni Pocerci.

RTS | 11.11.2013.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: