Đorđe Petrović — Vožd Serbski (1762—1817) /biografija/
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Đorđe Petrović — Vožd Serbski « Đorđe Petrović — Vožd Serbski (1762—1817) /biografija/
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Petrović — Vožd Serbski (1762—1817) /biografija/  (Pročitano 24163 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 25, 2010, 01:13:46 am »

**


ĐORĐE PETROVIĆ — VOŽD SERBSKI
1762 — 1817





"Njegov život ubraja se u red takvih retkih fenomena, kojima je obeležen kraj XVIII i početak XIX veka. Može se uporediti sa tim strašnim meteorima, koji nekad dolaze na zemlju zbog ispunjenja nekog proročanstva Svevišnjeg Stvoritelja, koji nastavši iz praha, stvaraju olujne oblake, prouzrokuju strašne uragane, dovode u strah i trepet Veseljenu, i — ugase se u vazduhu ..."
P. P. Svinjin, Pismo bratu | S. Peterburg, 1813.


"...Karađorđe je drugo lice u velikoj i važnoj istoriji srpskog naroda koje nikada nismo na pravi način razumeli."
Predrag R. Dragić Kijuk — Obraćanje na Saboru srpske omladine Jugoistočne Srbije, održanom u Nišu od 1. do 3. juna 2004. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 24, 2011, 10:47:06 pm »

**

KARAĐORĐEVO POREKLO


U našoj zvaničnoj istoriografiji i Karađorđevo poreklo nije pouzdano utvrđeno. Dosta je tu predanja i legendi, a nijedan istorijski izvor prvog reda ili savremeni zapis i svedočenje.

Iz ne male literature koja je naknadno o tome nastala, jasno je jedino to da su se oko njega otimali mnogi naši krajevi. Svojatali ga i upirali se da dokažu kako su mu koreni baš kod njih. Da li je, i koje kazivanje, naknadno dosećanje, pričanje i pevanje tačno, teško je utvrditi.

Čini se ipak da je najverovatnije ono koje se sačuvalo u plemenu Kučima1. Po tome predanju Karađorđevi preci su živeli u selu Doljanima. Česti su i krvavi bojevi Kuča i podgoričkih Turaka, nasilja i turski upadi u pleme prisilili su Kuče iz Doljana da napuste svoja ognjišta i rasele se.

Kako se i odakle kretala porodica voždovih predaka nije poznato. Jedino što je pouzdano, to je da se jedno vreme zadržala u plemenu Vasojevićima. Dolina Lima, živa tradicija i želja za slobodom meštana, privukla je buntovne Karađorđeve pretke. Tu su našli razumevanje i bili prihvaćeni. Međutim, neka nova nevolja nagnala je Karađorđevog dedu Jovana da napusti Vasojeviće i preseli se u Biosku, u užički kraj. Tu je doveo i dvojicu sinova — Petra i Marka. Po očevoj smrti, gonjeni nevoljom ropstva i već stečenom navikom seljenja, tražeći plodniji i mirniji kutak, sinovi su prešli u Šumadiju. Petar, otac Karađorđev, nastanio se u selu Viševcu. Stric mu Marko u selu Mramorcu.

Posle velikog premeštanja u poznatim Austro-turskim ratovima i dve velike seobe Srba, Šumadija je bila retko iaseljena. Oni opusteli krajevi postali su privlačni za izbeglice iz drugih srpskih oblasti. Šumadija je svojim prirodnim uslovima pružala izvanredno povoljne prilike za mirne stočare i zemljoradnike, ali i za nepokorne hajduke. Obrasla u beskrajne šume sa bogatim žirom, bila je kao stvorena za gajenje svinja. Trebalo je samo zapatiti svinje pa ih isterati u šumu i ne brinuti za njihovu hranu. Sama zemlja, odmorna i plodna, za mali trud vraćala je dobar rod. Proplanci i cvetne livade bili su pogodni za senokose i pasišta rogate stoke. Po prisojnim stranama dobro je uspevala vinova loza. Krčevine su kao stvorene za šljivarstvo i voćarstvo. Šume, livade i voćnjaci stvarali su odlične uslove za pčelarstvo. Svinje, rogata stoka, med i vosak veoma se traže u susednoj Austriji.

Otac Karađorđev, Petar zvani Mrkša, po kazivanju ljudi onoga vremena, bio je nemiran i nepokoran čovek. Zna se da je u mladosti bio hajduk. Izgleda da se od hajdukovanja nije mogao odvići ni po doseljenju u Šumadiju. Spoljnim izgledom visok, suv čovek, surova lica i prodorna oka. Sklon lutanju po šumi i neradu bio je i hajdučki jatak u Viševcu. Tradicijom predaka, brigu oko kuće, zemlje, stoke i porodice prebacio je na ženu Maricu. Zanimao se jedino lovom i pčelarstvom.

Karađorđeva mati, vredna, razborita, umna i odvažna Šumadinka, rodom iz sela Masloševa bila je kćerka kneza Petra Živkovića. Kao žena je imala je muškaračko ponašanje. Snažna i lepa radila je sve poslove u polju. Uz to predana je kući i dobra je majka i domaćica. Snažne je volje, smelih postupaka, istrajna. Ume da se posluži i oružjem. Konja je tako dobro jahala, da su je Šumadinci prozvali "Marica Katana".

Dok je sav teret kuće i porodice ostao na Marici, Petar je lutao po šumama, jatakovao i bavio se poslovima koji su skretali pažnju Turaka na njega. Još kad je jednom prilikom ubio nekog Turčina morao je da napusti svoj dom i Viševac. Petrov pokušaj da privremeno nađe utočište kod brata Marka nije urodio plodom. I Marko se plašio turskog gneva i osvete i nije hteo da svoju porodicu izlaže opasnosti. Petar se zato nastanio neko vreme u ataru sela Žabara. Tu je podigao kuću pletaru na sohama. Živeo je sa decom od onoga što je Marica zarađivala po kućama imućnih seljaka. Kako sam nije mogao da plaća harač, to je selo za njega razrezom plaćalo dve godine, a treće godine žabarski kmet Radivoje Stanković sruši Petrovu kuću i prisili ga da napusti Žabare.

Nastupiše očajni dani. Neko vreme se sa porodicom živelo pod vedrim nebom. Naposletku, neki Đurađ iz Žabara primi k sebi Maricu sa decom na zimovnik. Iz zahvalnosti toga Đurđa je Marica docnije pobratila.

Nekako baš u to nreme, Mula — Husejin iz Palanke kupio je zapušteni spahiluk u Zagorici od Sulejmana Kićanovića. Novom agi preko je bila potrebna kmetovska radna snaga. Njegov glavni cilj je da mu se zemlja obrađuje, da vodnica melje i donosi ujam, da se pčele roje i daju prinos meda i voska za koje se iz Austrije dobijale lepe pare. Zato se nimalo nije dvoumio da najmi Petra za čuvara pčelinjaka. Tako se Petar Mrkša i njegova porodica nastane u Zagorici, čiji su stanovnici bili slični Petrovim osobinama. Retko se ko mogao naći među njima da nije likvidirao Turčina. Mula — Husejin je to znao i nije krio šta misli o svojim kmetovima. Često je govorio:

— Znam ja, biva, šta je vas doteralo u ovu divljinu i zabit. Dug turske krvi. Samo ništa ne brinite. U Alahovu tefteru jedan Turčin manje ili više nije veliki zijan. Dunjaluk je ionako pun Turaka. Meni će biti vajdica od vaših ruku. Zato i neću dozvoliti da vam ma ko zlo nanosi. Tako se u Zagorici, kako priča Gaja Vodeničarević, komšija i Karađorđev savremenik, čiji je otac imao vodenicu (mlin) u Zagorici, Petar Mrkša zadržao nekih sedam-osam godina.

Ali, Petrova hajdučka krv ni ovde nije mirovala. U vreme priprema Austro-turskog rata od 1788—91. godine on uleće u mrežu austrijske propagande koja nastoji da Srbe pridobije na svoju stranu. Vezuje se za dvojicu austrijskih oficira, koji su prešli u Srbiju da uhode Turke i pripremaju raju za skori rat. Za njegovu vezu s Austrijancima doznao je turski obaveštajac Vukoje iz Masloševa i pripreme mu zamku. Jednom prilikom, kad je Petar organizovao sastanak austrijskih oficira i hajduka u napuštenoj vodenici, Vukoje obaveštava Turke. Ovi ih opkole i pozovu na predaju. Austrijanci se predaju, a Petar i hajduci braneći se izginu. Zatim, Turci austrijske oficire povešaju.

Posle toga, Marica je morala da napusti Zagoricu. Unesrećenu porodicu primi knez Nikola Jovanović u svoju kuću u Masloševu.


Bogdan Sekendek

______________

1 Kuči, crnogorsko pleme

Bogdan Sekendek, "Kojekude... njegovim tragom" | Izdavač Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 10, 2011, 07:17:01 pm »

**

KARAĐORĐE PETROVIĆ


Nije samo staro vreme znalo pričati o neobičnim junacima neobične priče. I novije doba o takim ličnostima govori tonom pogotovo legendarnim. Neobična je pojava svoga doba, u kome je živeo, i sredine, iz koje je izišao, i — Karađorđe Petrović, vođ narodni u prvom ustanku u Šumadiji.

Đorđe je rođen 1752. u selu Viševcima, okruga kragujevačkog, od roditelja Petra - Petronija i Marice. O njegovom rođenju još u polovini devetnaestoga veka znala se ova priča: "Baš kad je Marica htela roditi Đorđa, dođe u veče Turčin na konak... Zato iziđe Marica na polje, i u času rodi dete pred kućom, u voću. Turčin iziđe na polje i, videvši što je, reče: "Marice, ti rodi dete?" "Eto, aga!" odgovori ona. Turčin joj rekne te ona s detetom uđe u kuću k vatri, a on iziđe na polje i prenoći na polju. Sutra dan rano ode Turčin. Mati je Karađorđeva pričala da je, čim se dete rodilo, videla među detinjim plećima mesec da sija; to je video i Turčin. Zato je i rekao: "Marice! ti nisi rodila sina nego Gospodara!" Paje izvadio dvadeset para i dete darivao!!.."

Kao dečak stupi Đorđe s ocem u službu kod nekoga Fazlibaše iz Palanke. Služeći tu Đorđe poče dolaziti u sukob s Turcima, koji su od Fazlibaše i inače zlo prolazili. Stoga se skloni s roditeljima u selo Zagoricu, gde se, docnije, oženi devojkom Jelenom iz sela Masloševa. Tu, izazvan zlim postupcima jednog Turčina, proli krv — ubi nasilnika, ali se morade zato opet skloniti Fazlibaši, i tek se posle nekog vremena mogaše vratiti kući. Ali ni tada ne imađaše mira. Poče se o ubistvu sve više govoriti, i Đorđe vide da mu valja prelaziti Savu. Zato se tajno spremi i pođe cela porodica; ali se otac njegov pokaja i htede poći natragte time sve upropastiti. Stari Petronije svoju neumesnu odluku plati glavom, a Đorđe steže srce i pređe sa svima u Srem. Još jednom je on ostavljao Srbiju i prelazio u Srem, opet tužna, i tužnija, srca: jednom pređe kad mu se otac okupao krvlju, drugi put kad mu je u krv utonula majka — otadžbina...

U Sremu se Đorđe sa ženom i majkom primi službe pri manastirskoj ekonomiji u Krušedolu, a posle dve godine pokuša da stupi u vojnike, ali se pokaje pa iz Sombora dođe u Srem porodici a odatle pođe u Srbiju, gde otpočne hajdučko četovanje.
 
Austrisko-turska vojna — u Srbiji "Kočina Krajina" — zateče Đorđa kao harambašu. On se sa družinom ne htede predati u određenom roku pukovniku Mihaljeviću, te bude zarobljen i osuđen na smrt, od koje ga izmoli kapetan Radič Petrović, te Đorđe kao buljubaša ratovaše i izvrši, po zapovesti, prenos moštiju Sv. Kralja iz Studenice u Beograd i dalje u Kozilj.
 
Kad se svrši vojna Đorđe se stani u Topoli s porodicom i otpoče trgovati. Ali mira stalnog ne bejaše nikako. Zakonitoj upravi u Beogradu trebaše i srpske pomoći protiv vidinskih janičara; i Đorđe bejaše jedan od srpskih vođa u tom pohodu. A posle toga dođoše još gore prilike: čovečna uprava Mustaj-pašina prestade, Mustaj-paša pogibe a zemljom zavladaše, u stvari, dahije. Teško je bilo vojnu otpočeti; nemogućno je bilo bez nje živeti. Pripreme i pregovori za pokret otpočeše: Đorđe je, toga radi, zalazio daleko po Srbiji i ugovarao ustanak. Prva zakletva u Đorđevu kraju bejaše u Orašcu na Sv. Arhanđela 1803. Skupivši se na jednoj svadbi, zaverenici se sa Đorđem i protom bukovičkim skloniše u jednu jaružicu gde se zakleše da ustanu na oružje u početku marta iduće godine dok prođe zima, pa dodadoše:

— Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo ali ne mogao poći; u kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado; od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale; u oboru krave ne rikale. Da Bog da da se u sinji kamen pretvori, da se drugi na njega ugledaju; ne bio srećan ni dugovečan, niti lica Božjega ikad video!...
 
Ali se ne mogaše čekati do marta.
 
Dahije, osetivši da se pokret sprema, otpočeše poznatu seču knezova, a u Topoli dođe do malog sukoba između dveju strana. Tada, 20. januara, u istom Orašcu novi zbor narodni izbiraše vođa svemu pokretu. Izbor pade na Đorđa, ali on izjavi: "Ja hoću svuda s vama, ali neću pred vama". "A što nećeš?" "Neću zato: vi niste naučili vojevati, pa ćete se posle nekoliko dana predati Turcima". "Nećemo, nećemo ! — graknu sav narod: — ti pred nama, a mi za tobom pa — u vodu — u vodu; u vatru — u vatru! samo neka si ti starešina". "Opet se, braćo, ne mogu primiti; zašto, ako se primim, ja ću činiti mnogo koješta, što vama neće biti po volji". "A šta misliš da činiš?" "Ko se uhvati u najmanjoj izdaji, hoću da ubijem, da obesim, da udarim na strašne muke!" "To sve hoćemo i mi!" "Hoćete li?" "Hoćemo!" "Dignite tri prsta u vis! Hoćete li?" "Hoćemo". To se ponovi tri puta. "Onda hoću i ja vas!" završi Karađorđe.... "Prota bukovički — priča učesnik Petar Jokić — obuče odeždu, izvadi krst i, poučivši nas lepo da starešinu slušamo, da se ne plašimo od Turaka, i da se ne izdajemo, primi tu našu zakletvu po crkvenom redu".
 
Tako je Đorđe - Karađorđe - Petrović postao "Vožd" narodni, za koga, malo pre toga reče dahijama Fočić Mehmed-aga:


Dok pogubim Crnoga Đorđija
Iz Topole sela ponosita,
Koji s bečkim trguje ćesarom,
On je kadar svu džebanu kupit'

                                                                          .
Od bijela grada Varadina,
I oružje, što je za potrebe,
On je kadar na nas zavojštiti,
On caruje, a ja subašujem!
Po toj odluci Mehmed-aga posla u Topolu ljude koji će ubiti Đorđa. Ali:
 
Tko će ljuta zmaja prevariti?
Tko li njega spavaćiva naći?
Đorđe se je junak naučio
Prije zore svagda uraniti,
Umiti se i Bogu moliti - - -
Javi im se mlada Đorđinica —
Kad je Đorđe izbrojio Turke,
Čašu popi, a pušku potpraši,
Uze dosta praha i olova,
Pa iziđe svojemu oboru
Među svojih dvanaest čobana;
A kad dođe, čobane izbudi,
I ovako čobanima reče:
"Braćo moja, dvanaest čobana!
"Ustanite, obor otvorite,
"Iz obora išćerajte svinje,

                                                                           .
"Neka idu kuda kojoj drago;
"A vi, braćo, mene poslušajte,
"I šarene puške potprašite;
"Ako Bog da, te se ono steče,
"Što sam danas radit' naumio,
"Čestite ću vas sve učiniti,
"Okovati u srebro i zlato,
"A u svilu obuć' i kadivu." - - -
To izreče Petroviću Đorđe,
Zemlji pade, pušci oganj dade,
Puče puška, ostat' pusta neće;
Đe je gled'o, Đorđe pogodio,
Mrtav pade Uzun sa kulaša.
Kad to viđe dvanaest čobana,
Na mah puče dvanaest pušaka - - -
Istorija srpske borbe 1804.—1813. istorija je života Karađorđeva. On je za to doba bio vođ narodni, predstavnik misli njegovih; probudio je novu nadu ne samo u Srpstvu nego i u svemu Hrišćanstvu koje je bilo pod jarmom turskim na Balkanskom Poluostrvu; doveo je, najzad, stvar svoga naroda dotle da se o njoj pogađaju, 1812, dve silne carevine. Ali se tu i svršuje sjajna perioda njegovih delanja. Sudbina mu je dala više no ma kome Srbinu u vremenu do njega, ali ni sudbina ne daje sve. Dok je bilo doba đordi — njoj se, po pesniku, u Srpstvu nalazio Đorđe; ali kad je trebalo stečeno pravo — a ne bejaše kadar steći niko do Đorđe — oživeti, u delo privesti, sudbina je tražila nov rad novih ljudi. Izgleda da je za oslobođenje Srbije trebalo da se dva pokolenja žrtvuju dok se od sudbine za nju otkupi blagoslov...
 
Najkraće a najpotpunije je obeležio rad Đorđev i značaj njegov pesnik Njegoš rečima:

 
...Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
Sve prepone na put bjehu... k cilju dospje velikome.
Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši;
Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.
Eto tajna besmrtnika! dade Srbu stalne grudi,
Od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi!
Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile;
Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile!
Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge!
Sabljom mu se Turci kunu, — kletve u njih nema druge!
— — — — — — — — — — — — — — — — — —
Plam će vječno životvorni blistat' Srbu tvoje zublje,
Sve će sjajnij' i čudesnij' u vjekove bivat' dublje...


Pa ipak-kad se završi prva perioda borbe za oslobođenje Srbije, 21. septembra 1813, Vožd pređe preko Save u Srem, a na nebu utrnu jedna zvezda: to bejaše zvezda Karađorđa Petrovića. Posle teških doživljaja u Austriji Đorđe se skloni, s većinom emigranata srpskih, u Besarabiju, gde je ostao do 1817. godine. A tada se krete opet u Srbiju. U Srbiji bejahu izmenjene prilike: posle teških iskušenja bejaše se izabrao jedan put koji je, docnije, osvetio istoriski tok samih događaja. Pojava starog Vožda i usvojeni način rada isključivahu se i nehotice.
 
Noću 12.—13. jula 1817. godine pogibe Karađorđe u Radovanjskom Lugu, Smederevske Jasenice, a telo mu je sahranjeno u samoj crkvi topolskoj.
 
Glava njegova bi zaloga za uspeh novog načina rada. A kad se, mnogo docnije, 1842, upokoji njegova supruga, Gospođa Jelena, onda Kneginja Ljubica, po svečanom opelu u Beogradu, na saonicama otprati telo njeno sve do samoga groba u Topoli...
 
"Karađorđe je — piše njegov biograf — bio radin da mu ravna nije bilo: kad nije na vojsci, on bi kod kuće krčio, orao, kopao, kosio, kao i drugi seljaci.... U jelu i piću bio je smeran za priču: pogača i papula, uz post; a pogača i suvo meso uz mrs, i uz to čuturica šumadinske rakije, za njega je bila najbolja gozba. Odelo je nosio kao i drugi seljaci. Na glavi šubaru; na nogama opanke, ili nekad čizme; dalje: seljačku košulju, jelek, čakšire, pojas i listove, iza kojih se pomaljao strahoviti pištolj, za koji se ne pamti da je ikad promašio. Povrh svega veliki resnati gunj."
 
Neobično tačan, nekoristoljubiv, energičan, jedinstveno pravičan; ali i oštar, prek i ljut — Karađorđe je duhom svojih preduzeća nadvišavao daleko sve svoje vršnjake.
 
Skoro će se navršiti stogodišnjica početka borbe za oslobođenje Srbije. Pregledna i detaljna istorija tih velikih događaja — ako je srpska nauka i književnost dobiju — pomoći će da se bolje uoče svačije zasluge u onom kolu koje je povedeno zaslugom Karađorđevom. —


Tekst preuzet iz knjige: "Znameniti Srbi XIX veka", Andra Gavrilović, Drugo dopunjeno izdanje, Naučna KMD, Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 25, 2012, 02:55:40 am »

**






ĐORĐE PETROVIĆ, ZVANI KARAĐORĐE

Rodonačelnik dinastije Karađorđević, Đorđe Petrović Karađorđe rođen je 15. novembra 1752. u selu Viševcu, u lepeničkom srezu. Za vreme Otomanske okupacije Srbije i Balkana. U to vreme, Srbi su češće koristili prezimena nastala kao "očevska", nego porodična prezimena. Roditelji Đorđa Petrovića bili su Petar i Marica Živković. Đorđe Petrović oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece — ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.
 
Ubrzo po zasnivanju porodice Karađorđe je prešao u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787—1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin.

Po povratku u Srbiju, Karađorđe odlazi u hajduke, u čete Lazara Dobrića i Stanoja Glavaša, a zatim i sam postaje vođa ustanika. Uspostavljanje ograničene samouprave u Beogradskom pašaluku omogućava Karađorđu da se vrati zemljoradnji i trgovini i uredi svoje imanje u šumadijskoj varošici Topola.

Relativni mir u Srbiji prestaje 1801. godine, zavođenjem janičarske strahovlade. Srpski narod dospeva u najteže stanje ropstva, poniženja i patnje, nezapamćenih od pada pod Turke. Janičarski teror kulminira pokoljem najuglednijih Srba — sečom knezova.
 
Kao odgovor na pokolj i događaje koji su mu prethodili, preživele srpske vođe sastale su se na narodnom zboru u Orašcu, na Sretenje 14. februara 1804. godine. Okupljeni pobunjenici izabrali su Karađorđa Petrovića za vođu ustanka protiv dahija. Od tog dana njegov život postaje neraskidivo vezan za sudbinu Prvog srpskog ustanka. On postaje središna ličnost i pokretačka snaga svenarodnog pokreta za nacionalno oslobođenje. On je vrhovni predvoditelj, Gospodar i Vožd srpski, državotvorac, vojskovođa i diplomata.
 
Posle pogubljenja dahija, ustanici se suprotstavljaju sultanovoj vojsci. Usledile su srpske pobede u bitkama na Ivankovcu 1805, Mišaru i Deligradu 1806. Krajem 1806. godine ustanici oslobađaju Beograd, a 1807. godine u Srbiji više nije bilo turskih utvrđenja. Ove pobede su se dogodile pred sam početak Rusko-turskog rata krajem 1806, prisilile su Turke na pregovore. "Ičkovim mirom", Srbija je trebalo da postane vazalna turska kneževina, ali su Karađorđeve ambicije bile puna nezavisnost i oslobođenje svih Srba pod turskom vlašću. Posle sklapanja saveza sa Rusijom u proleće 1807, rat protiv Turske se nastavio. Oslobođena je južna Srbija, a srpska vojska prodrla je u oblast Raške i uspostavila vezu sa Crnom Gorom. Posle poraza na Čegru, Srbi su se povukli na Moravu, nastavljajući borbe u Timočkoj krajini i Podrinju.
 
Uporedo sa oslobađem teritorija, stvarana je srpska državna uprava i učvršćivan položaj Vožda. Osnovani su Praviteljstvujušči Sovjet, sudovi, pošte, regularna vojska, Velika škola u Beogradu i osnovne škole po svim većim mestima u Srbiji.

Karađorđevi zakoni i ustavne reforme daju Srbiji karakter pravne države. Krajem 1808, on je proglašen za naslednog srpskog vožda, a Ustavnom reformom iz 1811, učvrstio je svoj položaj vođe ustanika i države.
 
Mir nije trajao dugo. Zbog Napoleonovog pohoda, Rusija potpisuje mir sa Turskom 1812. i ostavlja Srbiju da se sama suoči sa neuporedivo brojnijom i bolje opremljenom turskom vojskom. Posle neprihvatanja Bukureštanskog mira i propalih pregovora, Turci pokreću veliku ofanzivu 1813. godine. Dugogodišnje ratovanje oslabilo je srpsku vojsku, i Prvi srpski ustanak u krvi je ugušen.

Karađorđe je sa porodicom i najistaknutijim vojvodama prešao u Austriju, a potom u Besarabiju (Rusija). Posle neuspelog pokušaja da da ubedi ruskog Cara da uđe u rat protiv Turske, Karađorđe stupa u kontakt sa grčkom organizacijom "Heterija", čiji je cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države. Sa namerom da pokrene zajedničku borbu, Karađorđe tajno prelazi u Srbiju. Po nalogu turskog vezira i Kneza Miloša, Karađorđe je ubijen u Radovanjskom Lugu kod Smedereva, u noći između 24. i 25. jula 1817. godine. Njegovo telo počiva u mauzoleju crkve Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini Kralja Petra I.

Karađorđeva popularnost prerasla je vremenom u legendu i izvan granica ustaničke Srbije. Hrišćani su u njemu videli božijeg izaslanika, Srbi iz Austrije smatrali su ga svojim carem koji će ih izbaviti iz ruku tuđinaca, a crnogorski mitropolit nazvao ga je ujediniteljem srpskog naroda. I za savremenu generaciju Srba Karađorđe je sinonim narodnog vođe, idol i inspiracija.
Royal family

Vožd Đorđe Petrović, portret
Rad Uroša Kneževića
Izložba "Vožd Karađorđe" Konaku
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jun 21, 2012, 02:26:42 am »

**

KARAĐORĐE PETROVIĆ (1762—1817)


Đorđe Petrović, poznatiji pod nadimkom Crni Đorđe ili Karađorđe, rodonačelnik je i osnivač dinastije Karađorđevića. Istoričari nisu uspeli da utvrde kad je Đorđe rođen, ali su došli do uverenja da je ugledao svet, najverovatnije, 14. novembra 1762. godine u Viševcu. Ime svetitelja čije je ime poneo nagoveštavalo je da će Đorđev život biti mučenički. Malo pouzdanih podataka imamo o njegovom životu pre Ustanka, zato su mnogi događaji pretočeni u legendu ili su obavijeni tamom. Njegovi roditelji bili su Petar i Marica Živković iz Masloševa. Brojna porodica Petrović živela je na tankoj imovini, pa se više puta preseljavala, a najduže je boravila u Zagorici. U Topoli se nastanila posle Kočine krajine.

U jesen 1785. ili u proleće 1786. Đorđe se oženio Jelenom Jovanović iz Masloševa. Potom je, iz više razloga, bio prinuđen da beži s porodicom u Srem, gde su ostali do kraja poslednjeg austrijsko-turskog rata. Bekstvo u Austriju 1876, kao i ono iz 1813. godine, dva su najteža trenutka u Karađorđevom životu. U Sremu je ostao dve godine, dok se nije priključio austrijskoj vojsci u ratu protiv Turske (1788—1791). Kao dobrovoljac ratovao je u Mihaljevićevom frajkoru, pod komandom Radiča Petrovića. Teško je razlučiti kad je Karađorđe u ovom ratu nastupao kao frajkorac, a kad kao hajduk. Austrija ga je obdarila medaljom za hrabrost i dodelila podoficirski čin buljubaše. Osnovna odlika ovog rata je masovno učešće Srba u njemu. Iskustvo i pouke koje su tada stekli bili su im kasnije dragoceni. Karađorđe je obišao celu Srbiju, upoznao mnoge ljude u njoj i u austrijskoj vojsci i usavršio veštinu ratovanja.

Između Kočine krajine i Ustanka Karađorđe se dva puta odmetao u hajduke — pre dolaska Hadži Mustafa-paše za beogradskog vezira i u vreme dahija. Hajdučku slavu nije brzo stekao, možda i zato što je bio u četama slavnih harambaša Laze Dobrića i Stanoja Glavaša. Sam je, potom, izborio položaj harambaše, okupivši družinu od "preko stotine" hajduka. Uspostavljanje samouprave u Beogradskom pašaluku za vezirovanja Hadži Mustafa-paše dopustilo je Đorđu da se mane hajdučije, da uredi svoje imanje u Topoli i povremeno učestvuje u srpskim odredima protiv Pazvan-oglua (1796, 1798). U to doba on je stekao, za ondašnje prilike, prosečan imetak.

Dahijska strahovlada (1801—1804) odvojila ga je od ratarskih i trgovačkih poslova. Vratio se hajdučiji, u kojoj je, posle smrti Laze Dobrića (1803), bio najpoznatija ličnost uz Glavaša. Učešće u frajkoru i hajdučiji ostavilo je vidan trag na njegovu ličnost. Krug prijatelja tada stečen činio je njegovu užu okolinu u Ustanku. Memoaristi kazuju da Crni Đorđe, kao hajduk i harambaša, nije bio na teret narodu, a služio mu je kao dobra zaštita.

Kad su dahije uspostavile kontrolu nad selom, podigavši u njemu han i smestivši subašu s handžijama kao neograničenim predstavnicima vlasti, turski zulum prešao je granicu izdrživosti. Srbi u Beogradskom pašaluku našli su se u stanju ropstva i ljudskog uniženja i patnje nezapamćene od pada pod Turke. Janičarski zulum nagnao ih je na okupljanje radi očuvanja poslednjih moralnih vrednosti i golog života. Karađorđe je usled hajdukovanja ili ubistva Turčina dopao tamnice iz koje su ga izvukli otkupom između Cveti i Uskrsa 1803. Od tada do izbijnja Ustanka on je retko noći kod kuće, boraveći u manastirima i šumama.

Dugogodišnje ropstvo i stradanje, posebno u vreme strahovlade dahija, ulili su u krv Srba veliki strah od turske sile i moći. Kad se "od zuluma poajduči desetina naroda", započeta je radnja na dizanju Ustanka, u kojoj je zapaženu ulogu imao Karađorđe. On i pored toga nije bio najpoznatija ličnost u Beogradskom pašaluku uoči izbijanja Revolucije 1804. Tada nije obavljao nijednu samoupravnu dužnost, nije bio ni seoski knez, već je poznat kao hajdučki harambaša i buljubaša srpske vojske, i, što je posebno bitno, bio je jedan od retkih Srba koji je smeo dići ruku na Turčina. Ubistvom nekoliko muslimana postao je legendarna ličnost u očima šumadijske raje.

Buna je pripremana u Šumadiji i Kolubari. Organizatore su delimično podržavale spahije, jer su i njih ugrožavali dahije i čitlučenje. Kad su saznale za zaveru, dahije su izvršile pokolj najuglednijih Srba (tzv. "seča knezova"). Hajdučki oprezan, Karađorđe se izvukao iz napada Uzun-Memeda (5. februar 1804): "Tko će ljuta zmaja prevariti / Tko li njega spavaćiva naći", pevao je Višnjić. Seča knezova je izazvala zabunu i pometnju. Prvi se trgao Crni Đorđe, koji je uspeo da okupi odvažne sunarodnike na zboru u Orašcu na Sretenje, 2(14) februara 1804. Sabrani pobunjenici iz užeg dela Šumadije izabrali su Karađorđa Petrovića za svog predvodnika, pošto su se prethodno odrekli prava na izbor Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević. Karađorđev život i tok Ustanka u narednoj deceniji isprepleteni su istom sudbinom. Bit te sudbine čini ideja o prestanku pasivnog trpljenja turskih zuluma i vođenje aktivne borbe za slobodu i ljudsko dostojanstvo.

U skoro desetogodišnjoj borbi srpskih ustanika protiv ogromnog Turskog carstva (1804—1813), Karađorđe je bio prva ličnost. Njegova delatnost bila je najznačajnija i najplodonosnija 1804, a sasvim drugačija poslednje godine Ustanka. Prvih ustaničkih dana, kad je bila najpotrebnija, zapažena je njegova "neumorima dejatelnost". Osim što se odlikovao u sakupljanju, organizovanju i hrabrenju posrnulih, on je zauzeo radikalan stav prema poturicama i kolebljivcima. Ugarak pod njihovom strejom, uz paljevinu hanova, označio je početak Srpske revolucije. "A kogod od Srba s nama u slogu ne krene, onakove silom terati, a protivnike u takom slučaju kao i Turke biti", naređivao je vožd. Početni uspesi postignuti su zahvaljujući takvom držanju i podršci koju je dobio od hajdučkih četa.

Ustanici su se istovremeno organizovali i vodili borbe s dahijama, koji su imali tu prednost što su bili koncentrisani u utvrđenim gradovima. Borbe s dahijama vođene su s promenljivom srećom. Unutrašnjost Pašaluka bila je brzo oslobođena, s većim mestima kao što su Rudnik, Kragujevac, Požarevac... Uz pomoć sultanovog mirotvorca Bećir-paše, ustanici su pogubili dahije (6. avgusta), ali se mir više nije mogao uspostaviti. Neiskrenost ustanika iskazivana u odanosti Porti, što se očito ispoljavalo u vreme Bećir-pašine misije, i nova uzurpacija vlasti od Gušanac Alije, koja je trajala dve i po godine, dovela je ustanike u otvoren sukob s Portom. Više nije uspevala deviza ustanika da se bore protiv sultanovih uzurpatora, mada je Gušanac bio opasniji protivnik od dahija.

Protiv ustanika Turska je redovno slala svoju vojsku pod komandom rumelijskog i bosanskog vezira, kojima su se stalno pridruživale odmetničke vidinske čete Pazvan-oglua i njegovog naslednika. Svim tim napadima ustanici su uspešno odolevali, sa izuzetkom 1809. i 1813. godine. Prvu veliku pobedu izvojevali su ustanici na Ivankovcu avgusta 1805. nad Hafis-pašom. Vožd je učestvovao u završnim operacijama ove bitke, u osvajanju Karanovca i Smedereva. Te godine bile su oslobođene sve nahije Beogradskog pašaluka, a već naredne prešla je srpska vojska njegove granice.

Godine 1806. vožd i ustanici imali su najviše uspeha. Jezgro buduće srpske države već je bilo oformljeno, a putevi njegovog proširenja oslobođenjem srpskih oblasti jasno su se ocrtavali. Vožd je odneo najveću pobedu nad bosanskom vojskom na Mišaru (13. avgust), ali nije stigao da učestvuje u drugoj značajnoj bici na Deligradu, u kojoj je poražena rumelijska vojska. On je komandovao vojskom koja je oslobađala Beograd i Šabac (kraj 1806. i početak 1807). Padom Užica (1807), turskih uporišta, izuzimajući Soko, više nije bilo u Srbiji. San o slobodi postao je stvarnost, a za to je bio izuzetno zaslužan vožd Karađorđe.

Izborom Karađorđa za vožda na Orašačkom zboru, Srbi su izveli prvi ozbiljan korak u organizaciji državne uprave. Padom naših zemalja pod Turke nestalo je srpske državnosti, vladara i dinastija. Vladarsko dostojanstvo, u bilo kom vidu, moglo se uspostaviti samo vaskrsom države. Ustanova vožda i državna zajednica izgrađivani su uporedo. Državnu zajednicu ustanika priznala je Porta tzv. Ičkovim mirom, a Rusija ulazeći s njima u savez protiv Turske. Karađorđe je, posle manjih nedoumica i lutanja, već proširio i učvrstio svoju vlast na celom oslobođenom prostoru. Zvanje vožda, nepoznato do tada u srpskoj istoriji, nije se ni odmah ni lako ustalilo. Karađorđeve titule i potpisi često su se menjali tokom ustanka — predvoditelj, komandant i vožd, uz dodavanje epiteta vrhovni. Nijednim pravnim aktom nije bila određena Karađorđeva dužnost. Koliko se lutalo vidi se po tome što je u jesen 1805. bio proglašen i za predsednika Saveta, pored Prote Matije. Ustavnim aktom iz 1808. godine "Sovjet narodni, svi komandanti, vojvode, knezovi i sav narod priznajemo Gospodara Karađorđa Petrovića i njegovo zakono potomstvo za prvog i verhovnog serbskog predvoditelja". Nasledstvo, ali u zvanju vrhovnog vožda, priznato mu je i ustavnim aktom iz 1811. godine. On je tada ponovo proglašen za predsednika Saveta, koji je dobio prerogative vlade, ali se toga nije doslovno držao. Do tada su otpale titule komandanta i predvoditelja, a zadržalo se samo zvanje vožda. Karađorđe je s tim zvanjem vršio vojnu i civilnu vlast, iako taj pojam ima isključivo militarističko značenje. On nije hteo da prihvati zvanje kneza na šta su ga Rusi često nagovarali. Zbog ograničenog shvatanja vladalačke vlasti, neprekidnog ratovanja i neobavljanja nijedne samoupravne dužnosti u predustaničkom periodu, Karađorđe, iz zasad nepoznatih razloga, nije dopustio da se nad njim izvrši čin miropomazanja. Njegovo poimanje vladarske ličnosti i dužnosti bilo je jednostavno i neizgrađeno.

Pored vožda ustanička država imala je oformljene vrhovne i lokalne civilne i vojne organe vlasti. Neprekidno ratovanje davalo je prednost vojnim vlastima, pa se na osnovu toga sticao utisak da je ustanička država bila vojno organizovana. Vožd, komandanti i vojvode činili su vrh vojne hijerarhije, dok se ispod njih nalazila čitava lestvica nižih zvanja. Najviše odluke donosile su se na skupštinama najviših vojnih i civilnih narodnih predstavnika i Upravnog saveta. Vožd je na njihov rad znatno uticao. Od kraja 1805. godine postepeno je uspostavljeno više sudskih instanci, građanskih i crkvenih.

Tokom celog ustanka Karađorđe je imao kad jaču kad slabiju opoziciju. Ona se trudila da njegovu vlast ograniči i svede na prostor Šumadije. Njeno jezgro činili su komandanti, vojvode i znatniji knezovi iz zapadne i istočne Srbije i pojedinci iz Šumadije. U dva maha vožd je lomio opoziciju, i to uspešno. Nenadovići su bili potčinjeni do Mišarske bitke, a Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su proterani 1811. U međuvremenu je ruski diplomatski predstavnik Rodofinikin kontrolisao i usmeravao njegov rad (1807—1809). Ustavnom reformom iz 1811. godine vožd je osigurao za sebe neograničenu vlast. Partikularizam vojvoda bio je suzbijen, a Karađorđe se učvrstio kao vođa ustanika i države. On je imao ispravnije shvatanje o državi, posebno o jedinstvu njene vlasti, od opozicionih komandanata i vojvoda.

Ruski uticaj na ustanike, samim tim i na vožda, pojačao se u vreme zajedničkog ratovanja protiv Turske (1807—1812). Uz rusku pomoć sasvim je oslobođena istočna Srbija, a na Štubiku i Malajnici (1807) razbili su tursku vojsku Karađorđe, Stojković i Isajev. Slobozijsko primirje omogućilo je ustanicima da provedu u relativnom miru 1808. Rat se obnovio 1809. godine s većom žestinom. Karađorđe je uspešno prodro u oblast stare Raške gde je naneo više poraza turskoj vojsci (Sjenica, Suvodol...) i uspostavio neposrednu vezu s Crnogorcima. Ova dobro smišljena i vešto izvedena ofanziva na tome se završila, jer je vožd bio prinuđen da se vrati na Moravu, posle poraza ustanika na Kamenici. Njegova nesumnjiva vojnička darovitost i odvažnost spasle su tada Srbiju od veće katastrofe. Sledeće dve godine nastavljeno je ratovanje zajedno s Rusima u Timočkoj krajini i kod Vidina. Vožd je još jednom morao da dočeka bosansku vojsku i porazi je do nogu u velikoj bici kod Loznice (1810).

Bukureški mir (1812) davao je Srbima izvesnu autonomiju, koju oni nisu hteli da prihvate jer se nije uklapala u njihove napore da stvore nezavisnu državu, što je bio ustanički osnovni cilj. Odbacivanje mira, loše vođenje pregovora s Turcima, neprihvatanje Karađorđevog plana za odbranu, nedovoljna motivisanost, nedostatak borbenog morala, slabo organizovanje odbrane, voždovo klonuće i velika iscrpenost dugogodišnjim ratovanjem oslabili su ustaničke snage. Nesrazmerno brojnija, bolje naoružana i sveža turska vojska ugušila je prvi ustanak (1813). Početkom oktobra vožd je prebegao u Austriju izneverivši sopstvenu i opšteustaničku misao da će pre poginuti nego dopustiti ponovno zavođenje ropstva. Između carstva nebeskog i austrijskog, on je, doduše pod pritiskom odabrao drugo. Na reci Savi rešavali se u dva trenutka sudbina Srbije i Srba. Karađorđe je prešao na drugu stranu reke i toga časa prestao je da bude vođ Srba. Miloš Obrenović, pak, došao je do reke i na njenoj obali doneo odluku da ostane i time preuzeo ulogu novog vožda.

Tragične su poslednje godine Karađorđeva života, od "plačevnog pozorja" u Feneku do odsecanja glave u Radovanjskom lugu. To se jasno vidi po tome što je suzama često mio svoje lice, lice gorštaka s dubokim brazdama i borama, lice junaka kakvog od Miloša Obilića nije rodila srpska majka. U Austriji je bio interniran u Petrovaradinu i Gracu. Rusi su ga odatle izvukli sa brojnim ustanicima preselili u Besarabiju: Živeo je u Hotinu s porodicom, od ruske pomoći. Kad je propao njegov pokušaj da ubedi Aleksandra I, 1816. da uđe u rat s Turskom, on se približio grčkim heteristima. U njihove revolucionarne planove uleteo je neoprezno i bez tačnih saznanja o stanju u Srbiji. "To je ugašeni vulkan, spreman da bukne svakog časa", ocenio je njegovo stanje tih dana ruski književnik Svinjin. Nameran da ponovo zapali Balkan, prešao je u Srbiju, gde je po naredbi vezira i kneza Miloša bio ubijen (25. jul 1817). Odrana glava ispunjena pamukom poslata je u Carigrad i podneta sultanu da se lično uveri da je to onaj koji "Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, /Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši".

Ubistvo Karađorđa loše je uticalo na državni i politički život Srbije, posebno na odnose dveju dinastija, Karađorđevića i Obrenovića. Tada je započeta borba za istrebljenje jedne od dveju vladarskih kuća. Sud Alimpija Vasiljevića o ovom činu izgleda najrazumniji: "Učinjeno je jedno političko zločinstvo, da bi se izbegla jedna politička pogreška."

Pojava vožda Karađorđevića označava epohu u istoriji srpskog naroda, i to onu uzvišenu epohu kada se deo Srba prenuo iz dubokog mrtvila i ropstva i pošao sopstvenim naporima da izbori slobodu i stvori državu. Srbi su najčešće delili svoju prošlost na period do Kosova i posle njega. Uz taj izuzetan događaj naše istorije stala je ravnopravno i Srpska revolucija 1804. Kamen na kom je podizana postavio je vožd Karađorđe.

Karađorđeva je zasluga što su se Srbi oslobodili velikog straha od Turaka i što su potom Turci strahovali od Srba. Raja se oslobodila feudalnih okova, ali zbog neprekidnog boravka na frontu nije u pravoj meri osetila blagodeti slobode. Jedan pravni akt iz 1805. završavao se usklikom — "I ovo se zove srpska sloboda!" Oči svih Srba bile su okrenute prema Srbiji, a ona ne samo da je budila nadu, već je započela rad na njihovom oslobođenju.

Karađorđe je osobita pojava u srpskom narodu. Osim u iskazivanju junaštva, bio je u svemu skroman. Novosadskom magistratu pisao je: "Pomislite samo na koji način hrabri Servijanci sede na Vračaru, a ja siromašak među njima. — Vaš Petrović rođen Servijanac. "Prema stranim licima, diplomatima i državnicima, ispoljavao je nepotrebnu snishodljivost svojstvenu našem svetu. U odnosima sa stranim državama nije se najbolje snalazio, a nije mu ni bilo lako jer je celokupna srpska radnja bila u Napoleonovoj senci.

Na savremenike su voždova ličnost i starost ostavljali različite utiske. Raspon u procenjivanju njegovih godina dosezao je do dve decenije. To je zavisilo od njegovog raspoloženja, a ono se kretalo iz jedne u drugu krajnost, od depresije do spokojstva, od patnje do radosti. Postale su čuvene njegova strogost i pravdoljubivost — oca Petra žrtvovao je otečestvu (1786), a brata Marinka (1807) pravdi. Pokazavši se tragično odvažan prema svojima, on je živeo i uverenju da takav može biti i prema drugima, kao npr. prema knezu Teodosiju.

Oblačio se i hranio jednostavno, kao većina Šumadinaca. Samo je u piću preterivao. Propao je pokušaj Rodofinikina da ga odbije od rakije a privoli na čaj. U vreme Ustanka, kada su njegov život i sudbina Srbije bili isto, "nebo mu je bilo pokrivalo, zemlja postelja, bisage podglavlje, a ljubav k rodu krepitelni san". Izrazito visok, snažna tela, malo povijen, tamne puti, bistrih očiju, ćutljivih usana i tanka glasa, deo su fizičkih osobina koje su zapazili savremenici. Izuzetno pokretljiv, on je peške i na svom doratu krstario Srbijom, nalazeći se uvek na prvom mestu.

Karađorđe je bio vojskovođa bez premca, ratovanje je postajalo njegova strast. Neizgrađenu političku doktrinu probijala je jaka nit državotvorca — vaskrsnika obnovljene Srbije. Kao takav on je usmerio herojskim putem tok srpske istorije. Iako je dražva Prvog ustanka propala, ostala je ideja vaskrsa državnosti, vraćeno je dostojanstvo narodu i "sladost slobode", kao zaloga za pregnuće pokolenju Drugog ustanka. Stoga se bez preterivanja može reći da su bila veličanstvena njegova "djejanija časna".

100 najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 21, 2012, 06:20:15 pm »

**

KARAĐORĐEVO ROĐENJE


Tačni podaci o datumu, godini i mestu njegovog rođenja nisu sačuvani. U istorijskim izvorima pominje se više datuma i mesta njegovog rođenja. Tome su svakako doprinele česte seobe Karađorđeve porodice i različita pričanja njegovih saradnika i savremenika. Tako je uočljivo da Janićije Đurić (Karađorđev sekretar) i Petar Jokić (Karađorđev buljubaša) kroz svoja pričanja stvaraju legendu u Karađorđu. Sem toga, oni unose dosta hagiografskog2 prikazujući Karađorđa kao predodređenog za vođu. To se pogotovo odnosi na rođenje Karađorđevo i ubistvo prvog Turčina. Tu treba uključiti i Antonija (Antu) Protića (sovjetnika i pisara Vujice Vulićevića). Odnosi se to i na Gaju Pantelića - Vodeničarevića, žitelja topolskog, rođaka i komšiju Karađorđevog. Pored toga, oni različito govore o jednom istom događaju: ubistvo Karađorđevog očuha Petronija, napuštanje frajkora, napad dahija na Karađorđa pre ustanka, borba sa Aganlijom na Drlupi, napad na Rudnik, napad na Jagodinu, boj na Malajnici itd. Zbog velike pristrasnosti prema Karađorđu, Đurić i Jokić ni jednom rečju ne nominju da je na Skupštini u Orašcu, na Sretenje 15. februara 1804. godine, Karađorđe bio tek treći kandidat i kada su prva dva odbili svoj izbor (Stanoje Glavaš - Stamatović, hajdučki harambaša iz Glibovca i knez Teodosije Marićević iz Orašca) Karađorđe je izabran za vožda.

Međutim, uz sve slabosti ova pričanja imaju značaja za shvatanje atmosfere i psihologije ustanka.

No, vragimo se Karađorđevom rođenju. Njegov sekretar Janićije Đurić priča da se Karađorđe rodio u selu Viševcu, u Nahiji kragujevačkoj blizu Topole kod Saranova od Petra i majke Marice, rodom iz Masloševa. Đurić veli da se rodio oko 1752. godine, 21. decembra. Kao moguću godinu njegovog rođenja Đurić navodi i 1752, 1766. i 1772. godinu. Drugi istoričari uzimaju 1762. i 1768. godinu. Na kraju je istorija usvojila i danas priznaje da je Karađorđe rođen 3. (16) novembra 1762. godine u Viševcu. Rođen je na Đurđic, pa je po Svetom Georgiju dobio ime Đorđe.

Interesantno je da je Karađorđev buljubaša (komandir garde) priča da se Karađorđe rodio u selu Žabarima, gde su mu roditelji živeli veoma siromašno. Međutim, Milap Đ. Milićević kaže: "Dragutin Žabarac, rodom iz sela Žabara, 21. aprila 1867. godine, pričao mi je da se Karađorđe rodio u selu Viševcu, baš pod peticom od planine Golubice, na desnoj strani reke Rače, kod jedne bukve. Tu noć velika oluja nagna Turčina te tu noć zanoći i vide prema munji, da dete padajući od majke sede na zemlju.

Ovo je Dragutinu kazivao otac njegov, Milutin Đurđević, kojeg je Marica, Karađorđeva majka, bila pobratimila zato što joj nije dao poturčiti se, kad je, veli, to htela da učini od velike sirotinje i od Petrova nevaljalstva."

I Janićije Đurić i Petar Jokić, pominju Turčina koji je došao kod Karađorđevih roditelja na konak. Petar je bio negde otišao. Žena se namučila, hoće da rodi a Turčin u kući. Zato izađe napolje i rodi dete pred kućom u voću, kaže Jokić. Đurić, pak veli, da se dete rodilo dok je Turčin u kući spavao, pa se probudio kad je čuo plač deteta. Pri tome je Turčin imao strašan san i istrčavši napolje video je veliko svetlo kao dugu. On uplašen utrči u kuću, a Marica Đorđa već okupala i povila, Turčin rekne Marici: "Šta si rodila, mlada, ili muško ili žensko?"

Ona mu odgovara: "Vala aga, sina sam rodila", a Turčin joj čestita govoreći: "Da ti je airli, mlada, i da ti je srećan sin", i obdari ga dukatom i rekne: "Vala mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki čovek... i velikim miletom — narodom — će zapovedati."

I Petar Jokić ima svoju priču. "Mati Karađorđeva pripovedala mi je, da je čim je dete palo na zemlju, videla među detinjim plećima mesec da sija. To je video i Turčin, zato je i rekao: — Marice, ti nisi rodila sina, nego gospodara! Pa je izvadio dvadeset para i dete darivao.

Posle je Marica rodila: Mariju, Marka, Marinka i Milicu. Tako je Petar, imao dece dosta, a baštine nikakve. Zato je bio ubogi siromašak, koji nije mogao porez Turcima plaćati. Zna se da je selo nekoliko puta plaćalo porez za njega.


Bogdan Sekendek

______________

2 Hagiografija — opis života i rada hrišćanskih svetaca; žitije svetaca; veoma negovana književna vrsta u staroj srpskoj književnosti, imala je veliki uticaj na pisanje starih srpskih biografija.

Bogdan Sekendek, "Kojekude... njegovim tragom" | Izdavač Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 25, 2012, 01:47:07 am »

**

KARAĐORĐEVO DETINJSTVO


U stalnom seljakanju, stalnoj oskudici i bedi Karađorđe je provodio svoje detinjstvo. Uz to je u njegovom životu bilo dosta zanimljivosti, uzbuđenja, promena i novih iznenađenja. Bistro dečakovo oko moglo je, mnogo što šta da zapazi i da se nauči mnogo čemu što će mu docnije u životu trebati. Nevolja je velika učiteljica ljudi. Njena surova pedagogija, još u prvim danima detinjstva, utisnula je Karađorđu u dušu pečat tvrdoće, smelosti, izdržljivosti i samopouzdanja. Kao naknadu za svoje siromaštvo upoznao je mnoga sela Šumadije. Naučio je da trpi hladnoću, glad i letnju žegu. Upoznao život, polja, šuma, navike domaćih životinja i zverinja. Naročito je ispoljavao smelost kad je u igri predvodio decu po šumi. Tražili su gnezda, hvatali zečiće i progonili srnčad. Bio je i veoma brzog trka i na kraćim stazama utrkivao se sa konjanicima.

Stanovnici Zagorice, hrabri, surovi i smeli ljudi često su govorili njegovom Ocu:

— Tvoj Đorđe, kad poraste, trista jada će zadati Turcima.
— Hoće, ako uspe živ da ostane dok se ne opije snagom, odgovarao je ponosito Petar.

Pored rane hrabrosti, Karađorđe je bio i veoma vredan. Pomagao je majci na njivi, čuvao stoku i pravio drveno posuđe. Često je zamenjivao Petra, koji je nerado išao u Palanku. Otac mu na konja natovari med, ulovljenu srnu ili brašno iz vodenice, i dečak bi to sam terao Mula - Huseinu u Palanku.

Sam Mula - Husein, kad bi dolazio u Zagoricu, govorio je Marici:

— Vala snaho, Đorđe ti je pljunuti Mrkša. Još ovako mali ujeda Turke okom. Šta li će od njega tek biti kad poraste?
— Čestiti aga, biće tvoj argat, kao što smo svi mi — odgovarala je smešeći se Marica.
— Neće, dina mi, već hajduk. Eto, pogledaj Petra i njega. Isti su.
— Zar mu ti, aga, manišeš što naliči na mene? — pitao bi Petar i prekidao rad oko košnica.
— Ne, dina mi. Ali kad smo već na reči, krsta ti Petre, koliko si do sada smakao Turaka?
— Samo, one, aga, koji su hteli da smaknu mene — odgovarao bi pola u šali pola u zbilji Petar.

To je uveseljavalo Mula - Huseina. Slatko se smejao.

— Petre, pravi si krmak! Dina mi, lažeš. Smakao si ponekog i prava.

U dvanaestoj godini života Karađorđe je krenuo u najam da bi olakšao majci. Služio je i čuvao stoku bogatih seljaka. Uz to je pravio preslice i vretena, dubio kašike i čanke. Ovi njegovi radovi postali su cenjeni kod ženskog sveta, a donosili su i vajdicu njegovim roditeljima.

Kad je napunio sedamnaest godina, najmio se da čuva stoku kod imućnog seljaka Novaka iz Žabara.


UBISTVO PRVOG TURČINA

Po pričanju Janićija Đurića i Petra Jokića, Karađorđev obračun sa Turčinom nasilnikom se desio jednog dana kada je ovaj čuvao stoku na proplanku više kragujevačkog druma. Paše za ovce bilo je u izobilju, kao i žira za svinje oko potoka. Đurić i Jokić vele da se to desilo u selu Zagorici i da je Đorđe čuvao nekoliko svinja i koza. Nadgledajući stoku mladić je sedeo za grmom i šarao preslicu gazdarici. Zanet poslom nije ni primetio kad je od Beograda drumom dojahao silovit Turčin sa četiri kera. Kerovi nalete na svinje, a ove se poplaše i zagrokću. Obesni Turčin izvadi kuburu i jednu ubije. Svinje se poplaše i nagnu bežati prema mladom Đorđu. Turčin se pomami pa zapuca po svinjama. (Neki hroničari su zabeležili da su veprovi prethodno rastrgli jednog psa — hrta). Kad je to video, Đorđe se zaobilaznim putem spusti na drugi kraj mosta i zauze busiju. Tu u zasedi sačeka Turčina i za osvetu ga ubije. Posle, uz pomoć vodeničara, namami svinje da preriškaju krv. Turčina iseče na komade i sakrije u šuplje drvo, a konja i oružje uzme sebi.


TURČINOV SEIZ

Kada se po okolini počelo pričati da je nestalog Turčina ubio mladi Đorđe, ovome je bilo jasno da se iz Žabara mora nekud ukloniti. U Zagoricu roditeljima nije hteo, bojeći se da ih ne izloži novoj nevolji. Poučen primerom svoga oca zatražio je zaštitu kod Turaka. Zato ode u selo Baničinu (selo u Smederevskoj nahiji) kod age ovog sela, Fazli - baše, koji je inače živeo u Palanci i kome je Đorđen otac čuvao košnice. Inače, on je preko oca upoznao ovog turskog kesedžiju Flzli - bašu. Đorđe kao okretan i hitar momčić postaje turčinov seiz. Ovaj Arnautin, po svoj prilici potajni katolik, bio je poznat kao lopov (kesedžija). Petar Jokić priča da je, pljačke radi, jednom prilikom ubio četiri Turčina, trgovca iz Bitolja. S njim je tada bio i Đorđe. Jednog od one četvorice Turaka ubio je Đorđe, a svu četvoricu zakopao.

Ovaj poturčeni Arbanas očito je više voleo novac nego Turke i svuda sa sobom je vodio okretnog Đorđa. Jednom su krenuli za Beograd i usput su imali susret sa nekim Turcima i ubiju dvojicu. Žrtve Fazli - baša opljačka. Petar Jokić veli da je Đorđe Fazli bašinom puščicom ubio jednog. Naravno, tragove ubistva su uklonili, a kad su se u toku noći dokopali Beograda sakrili su se kod aginih prijatelja koji su se bavili istim poslovima. Karađorđe se sakrio u seno štale gde su im bili konji. U Beogradu je Fazli - baša ostao dvanaest dana. Danju je išao sa svojim prijateljima po hanovima i uživao u pesmama i čočecima. Noću je završavao tajanstvene poslove. Kad je došlo vreme za povratak u Palanku, izvukli su se iz varoši noću na Vidin - kapiju.

U Fazli - bašinoj službi Karađorđe je ostao nekoliko godina. Po svoj prilici među njima je bila zaključena pogodba da jedan deo zadobijenog novca od Turaka pripadne Karađorđu. Međutim, Arnautin je bio isuviše gramziv. Zakidao je Karađorđu u njegovom delu. To ga razljuti i on reši da agu napusti i vrati se roditeljima. Po nekim hroničarima nepravedna deoba plena bila je samo povod, već mu je sve teže padalo da bude izvršilac aginih nedela. Istina je da se sa Fazli - bašom razišao prijateljski i povremeno je sa njim održavao veze i tražio od njega zaštitu. Tako je Karađorđe u ovoj službi ispekao hajdučki zanat. Tu je naučio da metak rešava mnoga zamršena pitanja, a mrtva usta nikad ne odaju tajnu. Surova škola, ali za ono vreme korisna i poučna.


Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek, "Kojekude... njegovim tragom" | Izdavač Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 21, 2013, 02:21:40 pm »

**

KARAĐORĐEVA ŽENIDBA I NJEGOV ODNOS PREMA ŽENAMA


Posle napuštanja Fazli-baše Karađorđe je neko vreme boravio u selu Vrbici. Živeo je kao najamnik na oprezu, samo da ne privuče na sebe pažnju Turaka. Iz Vrbice je često obilazio majku, braću i sestre, koji su posle Petrove pogibije živeli u kući kneza Nikole Jovanovića u Masloševu.

Videli smo da je Karađorđev otac Petar ubijen kao hajdučki jatak, a uz to vezan i za austrijske agente. Primaju Petrovu porodicu u svoju kuću, najugledniji Srbin iz Jaswnice, knez Nikola se nije rukovodio samo razlozima čovečnosti. Može se pretpostaviti i neka druga veza između njega i hajdučkog jataka koja uklučuje i zajedničke pripreme za skori rat sa Turcima. Knez Nikola je bio čovek naravi blage, a spreman da sve stavi na kocku kada je u pitanju borba za slobodu. Naravno da je on prihvatanje porodice Petra Mrkše pravdao sažaljenjem prema sitnoj deci.

Dolazeći u Masloševo Karađorđe se upoznao sa knezom Nikolom, njegovim sinovima i mezimicom, ćerkom Jelenom. To poznanstvo je postalo sudbonosno po celu kneževu porodicu.

Znajući da njen boravak može nauditi uglednom knezu, Marica se brzo preudala za starijeg čoveka Petronija. S njime se vratila na napušteno imanje u Zagoricu. Njen novi muž je bio vredan čovek. Zavoleo je Maricu i njenu decu. Potrudio se da im pribavi potreban mir i uzdigne propalo imanje.

Međutim, Karađorđe je i posle majčinog odlaska dolazio u kuću kneza Nikole. Privlačila ga je kneževa kći Jelena. Tek stasalo devojče, visoka, vitka struka, uočljive lepote, smelih crnih očiju, plaha izgleda i nemirna hoda poput srne, privukla je Karađorđevu pažnju.

O njemu kao momku mnogo se i pohvalno pričalo. Znalo se i to da je mnogim Turcima smrsio konce i da je njegov boravak u Vrbici samo zaturanje traga kako bi se zaboravilo sve što je dotle uradio. Sve to, kao i njegova mladost, snaga, njegova smelost i plahovitost privukli su Jeleninu pažnju. Ona je često imala prilike da ga vidi i čuje kako razgovara sa njenim ocem. Bila je to počast koja se retko ukazivala mladićima toga vremena. Mlada i očarana njegovom neobičnošću, ona sa njega nije skidala pogleda. I Karađorđe je brzo zapazio devojčinu ljubav. Nije mogao da ostane ravnodušan prema devojci. Zavoleo je.

Knezu Nikoli palo je u oči da mu je kći naklonjena Karađorđu. Uočivši to, nije se nimalo zabrinuo, jer mu se Karađorđe stvarno dopadao. Po tadašnjem običaju mladić i devojka su retko mogli da izmenjaju po koju reč. Najčešće je to bilo za vreme igranja u kolu. Jelenina lepota nije mogla osti nezapažena. Pogotovu kad se uz nju privezao Karađorđe. Čim je stasala za kolo i gledanje, devojka je izlazila sa braćom na posela i sabore. Karađorđe je sve češće dolazio i drugovao sa kneževim sinovima i uvek u igri i kolu bio uz Jelenu.

Momci iz Masloševa i okolnih sela zavideli su zbog Jelene. Nije čudo što je Karađorđe, zagledavši se u Jelenu, zaboravio na opasnost od Turaka i od zlobnih ljudi koji su kumovali smrti njegovog oca.

Knez Nikola Jovanović je u selu Jagnjilu imao pašenoga Milutina Dubljanca, oženjena kneževom svastikom Bisenijom. Na dan jagnjilskog sabora, knez je došao sa celom porodicom pašenogu u goste. Posle ručka izašao je da se vidi u narodu, a sinovi i kćeri da se provesele i igraju. Na sabor je došao i Karađorđe. Znao je da će biti i Turaka, zato je, pre nego što je došao među momke, oružje sakrio u šumi. Čim je prišao kolu, našao se sa kneževim sinovima: Markom, Ivanom i Jovanom. Uz braću je bila i Jelena. Hajduk je više nije puštao iz oka. U igri je bio stalno uz nju.

Kao predstavnik vlasti na saboru je bio i jagnjilski subaša. Među prisutnima desio se i Vukoje iz Masloševa za koga se pričalo da je izdao Turcima Petra Mrkšu, Karađorđevog oca. Ali, pored toga, Vukoje je bacio oko na Jelenu. Nameravao je njome da oženi svoga sina i da se orodi sa obor-knezom Jasenice. Čim je Vukoje video Karađorđa u društvu sa kneževom decom obratio mu se rečima:

— Kneže, što trpiš onog zlokobnika? Vidiš li da je isti Petar Mrkša i da može učiniti neko zlo, pa onda niko drugi neće odgovarati nego!
— Bog s tobom!, odgovori mu knez -—Šta ti je on na putu? Zašto si se ispizmio na momka?
— Ne dam da sin Petra Mrkše igra do najbolje devojke.
— Mani se ti, Vukoje, Đorđa! Neka igra ko do koga hoće. Mi stariji da gledamo svoja posla.

Neshvaćen, razočaran i još više rasrđen, Vukoje nađe jagnjilskog subašu i poverljivo mu šapnu:

— Aga, danas je kolu svaki put kolovođa sin Petra Mrkše!
— Što se to mene tiče? — upita subaša.
— Može napraviti zlo. Ja da sam na tvom mestu, uklonio bih ga sa sabora.
— Mani se ti, biva, toga. Ja nisam tvoj subaša Kurta da čini zijan raji. Nemam zašto da gonim momka. A ni kavge ovde danas neću!

Sada Vukoje krete u obračun. Kada je Karađorđe onako ponosit, dobro obučen, za glavu viši od ostalih momaka vodeći kolo uz Jelenu prolazio pored Vukoja, ovaj zamahnu štapom i udari ga po ramenu.

Karađorđe se odmah pusti iz kola, ode u šumu i uze sakriveno oružje. Prišao je jagnjilskom knezu i rekao:

— Zbogom, kneže! Hoću da idem!
— Nemoj, dete, kuda hitaš? Valjda si se naljutio na onog zlobnika?
— Moram da idem. Zato oprosti i blagoslovi — zamoli ga Karađorđe.
— Srećan ti put — reče zabrinuto knez.

Zatim je Karađorđe prišao igumanu manastira Voljavče:

— Blagoslovi i ti, oče igumane.

Hoću, sinko, ako odigraš još jedno kolo, jer vidim da si ljut.

— Pa kad veliš, oče igumane, ja ću i odigrati — pristaje Đorđe.

Ali u času kad je u kolu došao do Vukoja, naglo se pustio od Jelene i ciknuo:

— A ti tako, po duši te pasjoj!

S rečima je udružio vatru kubure. Kad su Turci pritrčali kolu, Karađorđa nigde u saboru nije bilo. Po Vukojevom ubistvu Karađorđe se odmetnuo u hajduke i stalno se vrzmao oko Masloševa. U pitanju je bila Jelena na koju je bio bacio oko subaša Kurta, tačnije rečeno njegov sestrić Salija, mlad, silovit Turčin, sklon razvratnom životu. Uskoro im se pružila prilika da ugrabe Jelenu. Naime, kada je knezu Nikoli umrla žena, on reši da Jelenu sa njihovih očiju skloni kod pašenoga i svastike u Jagnjilo. Saznavši za to subaša Kurta mu je na putu postavio zasedu prerušenih Turaka. Kako je za sve to saznao Karađorđe, i kako se našao u času kad su Turci napali kneza, teško je utvrditi. Verovatno su ga o tome obavestila trojica kneževih sinova. Tek u trenutku kad su Turci svezali kneza i povukli Jelenu, on je napao Turke, nekolicinu je pobio, a preostale rasterao. Kneza je odrešio i pomogao mu da dovede Jelenu do Jagnjila. Posle ovoga i sam knez Nikola se sa sinovima odmetnuo u hajduke. Ali u hajdučkom poslu nije imao sreće. U jednom sukobu poginuo je i on i njegovi sinovi. To je bolno odjeknulo u celoj Šumadiji. Jelena je ostala bez svojih najbližih, pod zaštitom tetke, zaljubljena u hajduka.

Koliko je Karađorđe posle kneževe smrti još hajdukovao ne zna se tačno. Nije poznato ni kako je uspeo da se ponovo opravda pred Turcima i da se vrati seljačkom životu u Zagorici kod majke i očuha. Zbog Jelene je često odlazio u Jagnjilo. Jednom je zateče na izvoru. Punila je sudove vodom. Nazvao joj je Boga i zatražio da pije vode. Zatim je zapita:

— Jelena, hoćeš li da pođeš za mene?
— Što, Đorđe, pitaš mene? Eno ti starijih pa pitaj njih? Ako oni dozvole, ja hoću.
— Kad ti hoćeš, šta imam koga pitati! — reče Karađorđe, zgrabi Jelenu za ruku i po tadašnjem običaju razbi joj sudove.

Došavši kući u Zagoricu, opalio je iz kubure, obavestio na taj način selo da je doveo sebi nevestu. Kum mu je bio Milisav iz Saranova. Venčao se na mesne poklade 1786. godine u gorovičkoj crkvi.

Posle ženidbe Karađorđe je želeo da bude miran ratar, ali mu turske siledžije to nisu dozvolile. Stalno su nasrtali na njegovu kuću i od majke i žene tražili hranu i piće i pun krevet u toku noći.

Hroničari su zabeležili da Deli-musa, poznati nasilnik u Karađorđevoj kući nije stigao da pojede prženu cicvaru i popije služenu rakiju kad se pojavio Karađorđe koji mu je skresao kuburu u prsa. Prethodno je Turčin tražio da Jelena spava s njim.

Sukob sa Musom nije bio jedini u periodu pre bekstva Karađorđeve porodice u Austriju. Jedne proletnje noći, nevreme natera dva Turčina Karađorđevoj kući. Kad su posedali oko ognjišta, stali su zanovetati šta da im se sprema za večeru. Uz to iz štale, gde je namirivao stoku, dođe Karađorđe. Nazva Turcima boga i sam sede uz ognjište. Kada je stari Turčin stao optuživati Karađorđa da je hajduk jer za silavom ima kubure, Karađorđe mu skresa kuburu u prsa. Marica onoga drugog obori tučkom kojim je tucala so u stupi. Potom se majka i sin dadoše na posao da uklope tragove.

To je inače vreme pred novi austro-turski rat kada su se turska nasilja, pljačke i nepravde svakodnevno umnožavale. Zbog toga su mnogi Srbi bežali preko Save i Dunava. Tome treba dodati i austrijsku propagandu, koja ih je preko svojih agenata pozivala na to. Majka Marica je stalno vršila pritisak na Karađorđa da i oni idu preko. Njegovi sukobi sa Turcima prisiljavali su ga takođe na to3. O bekstvu Karađorđeve porodice u Srem i njegovom učešću u dobrovoljačkim odredima frajkorima biće docnije reči. Ipače, Jelena i Karađorđe su izrodili decu: Sima, Sava (ćerka), Sara (Sarka), Pola, Stamenka, Aleksa, Aleksandar.


MNOGO JE VOLEO LEPŠI POL

Strogi i prgavi Karađorđe nije bio imun na ženske čari. On je voleo život i uzimao je od svega punom šakom. Milan Milićević, svakako obavešten od Karađorđevih savremenika, pored ostalog, kaže o njemu: "mane su mu prekost karaktera, povođenje za ogovaračima i što je mnogo voleo lepi pol". Ali Karađorđe nije bio sladostrasnik. Svoju ženu je voleo. Ponekad, kad bi mu se dopala druga, umeo je da joj se približi. Samo se uvek trudio da to dobro sakrije.

Prvu takvu vezu Karađorđe je ostvario u sremskom selu Progaru prilikom bekstva iz Frajkora. Prebacujući se iz Sombora preko Srema u Srbiju u ovom selu je upoznao mladu ženu kod koje je uvek mogao da se skloni ispred potera i da nađe topline i lubavi. I docnije, hajdukujući po ritovima oko Save često se prebacivao preko reke u ovo selo. Siloviti hajduk, u najvećem naponu snage, nalazio je vremena da zadovolji ljubavne žudnje. To je vešto krio od svojih drugova. Veza je bila kratkotrajna ali vrlo prisna.

Poslednja Karađorđev zanos za ženom i poslednja njegova ljubavna veza za koju se zna zbila se teških dana 1803. godine. Reč je o hajdučici Mariji iz Brusnice, koja je istinski bila zaljubljena u Karađorđa. Pored ostalih o njoj priča i Karađorđev buljubaša Petar Jokić. Kao mladu devojku roditelji su je udali za starijeg čoveka, trgovca Miloja iz Brusnice. Mažena i dobro odevena, u selu i na saborima skrenula je na sebe svojom lepotom pažnju muškaraca i ženskog sveta. Za neobičnu ženu čuo je i čuveni nasilnik Salih-aga "Rudnički bik", rođeni brat janičarskog dahije Kučuk-Alije. Kao kabadahija nad celom Rudničkom nahijom, on je imao svoj konak u gradu Rudniku, gde su mu dovodili najlepše žene i donosili najbolju hranu i piće. Hteo je sve što je lepo i dobro da je njegovo. Tako je poslao svoga momka Mehmeda Bumbara da mu dovede Mariju. Kako je Miloje bio poslom u nahiji, Turčin je zatekao Mariju samu kod kuće. Naredio joj da se spremi i s njime da pođe agi na Rudnik. Marija postavi Turčinu trpezu. Iznese rakiju, sira i kajmaka, rekavši:

— Mezeti dok se ja spremim.

Mehmed je pijuckao. U zgodnom trenutku ona je zgrabila sekiru i njome ga ubila. Uzela mu oružje, obukla Milojevo odelo i pobegla u šumu. Miloja potom Turci uhvate i odvedu ga na Rudnik. Ubiju ga i glavu mu istaknu na bedem. Kako niijedna hajdučka četa nije htela da primi ženu u svoje redove, to je Marija sama hajdukovala. Ostrvljena kao tigrica, svetila se Turcima. Slučajno se u šumi srela sa Karađorđem. Koštunjavi, mrki čovek, visokog rasta i snage, privukao je njenu pažnju. Još od ranije je čula o njemu, kao što je i cela Šumadija pričala o njoj. Između njih je planu hajdučka ljubav u šumi, gde je žarko letnje sunce vezlo zlatan ćilim po mahovini. Tako je Marija postala član Karađorđeve hajdučke družine. Kretala se prerušena u muškarca i uvek pod oružjem. Javno je za ostale bila Marinko. Kada je za ovu vezu saznala Karađorđeva žena Jelena, svoju sumnju je poverila vojvodi Mladenu Milovanoviću, koji joj je tu sumnju potvrdio. Tada su njih dvoje skovali plan da Mariju likvidiraju. Taj zadatak je Mladen poverio, lakom na oružju, Pavlu Cukiću, koji je Mariju usmrtio u nekoj šumi. Naravno, sve ovo je učinjeno u tajnosti od Karađorđa.

Poznati pevač zabavnih melodija Dejan Cukić gostujući u TV emisiji RTS-a "TV Lica", koju vodi novinarka Tanja Peternek-Aleksić, u novembru 2007. godine, pored ostalog, je ispričao: da Cukići nose prezime po njihovoj čukunbabi Cuki i da je Pavle Cukić Mariju iz Brusnice ubio u šumi sela Rogače.

Bogdan Sekendek

________________

3 Karađorđeva porodica je u Srem krenula 12. aprila 1786. godine. Leopold Ranke i još neki istoričari su zapisali da je to bilo 1787. godine.

Bogdan Sekendek, "Kojekude... njegovim tragom" | Izdavač Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Oktobar 21, 2013, 03:51:42 pm »

**

UBISTVO OČUHA PETRONIJA


Za Karađorđevo bekstvo u Srem 1787. godine vezuje se ubistvo njegovog očuha Petronija. O ovome je, pored ostalih, pisao i veliki nemački istoričar Leopold Ranke. Nešto potpunije o ovom događaju govore Karađorđevi saradnici: Janićije Đurić (Karađorđev sekretar), Petar Jokić (Karađorđev buljubaša) i Antonije Protić (savetnik i pisar). Neki od ovih mešaju Karađorđevog oca Petra sa očuhom Petronijem. Ono, što se sigurno zna, jeste da je Karađorđe zbog ubistva nekog Turčina morao 1787. godine sa porodicom da beži u Srem. Pošto se njegov otac (očuh) Petronije usprotivio prelasku preko Save, dao ga je ubiti. Milan Đ. Milićević navodi da mu je Petar Jokić pričao da je od gospodara čuo da se čovek koji ga je iz pištolja ubio zvao Ilija, ali da mu ne pamti prezimena i odakle je bio. Jokić je navodio i mesto ubistva: "Bio sam jednom — veli Jokić — s Gospodarom u lovu u gaju između Lisovića i Guberevaca i on mi reče:

— Vidiš li, Petre, onu crvenu jarugu?
— Vidim, gospodaru — odgovorih ja.
— Onde je ukopan moj otac.

I više ni reči ni on ni ja!"

Milan Đ. Milićević u tekstu "Karađorđeva oca grob" kaže:

"Mesto gde je Karađorđe ubio svoga oca nalazi se u ataru sela Stojnika (beogradskoga), naime u jaruzi Leskovcu. To je mesto više stojničke škole i crkve. Vele da ima grob, ali nema nikakvog zapisa. Kad su Stojničani gradili crkvu dolazili su knezu Aleksandru i kazali mu za taj grob. On im je dao 25. dukata." (Original: Narodna biblioteka u Beogradu, R343/7B, zaostavština M. Đ. Milićevića)

Evo šta o ubistvu Karađorđevog oca kaže Japićije Đurić, sekretar voždov, u svojoj "Kopiji istorije serbske".

"Znajući da će rat između Nemaca i Turaka biti i kako šuma ozeleni posle Vaskrsenja, Karđorđe naumi da uzme majku, ženu, braću i sestre i pođe da bega u Nemačku da malo popre spase familiju. I pođe sa svojih nekoliko druga i oca pozove sa sobom. Putujući prvu noć, dođu u pusti Stojin (Stojnik) i tu u Klještivici zarane. No Petar, otac Karađorđev upita Đorđa: '"Đorđe, a kuda si ti to naumio da ideš s nama? Ovaj mu rekne: "Otac, nešto se Turci uzmutili, da se uklonimo sa onog druma! A Petar: Ja vidim da ćete vi da begate u Nemačku, a ja neću da ostavljam moju kuću i moju baštinu. Pak poviče na svoju ženu Maricu: Ajde natrag s decom, ako nećete, ja idem odma u Orašac u an — gdi je bilo trideset Turaka na skupu — da kažem, da vas sve porobe,: i tako odma pođe da javi Turcima i Đorđe mu rekne: Ogac, vrati se natrag, krek na tvoju dušu! A on to i ne sluša. Onda Marica, izvadivši snoju sisu, zakune Đorđa: Đorđe, aram ti mleko koje si ti podojio iz ove sise ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no trideset duša da padne u ropstvo! Čujući Karađorđe materinu zakletvu, on zapovedi svome drugu i pobratimu Đorđu Ostojiću iz Ostružnice: Udri, pobratime, te ubi! Ovaj potegne puškom te Petra ubije, pak ostavi ga onako ubijena, kojemu se već nije znalo ni groba ni ukopa."

Janićije Đurić navodi da se Karađorđe docnije, po povratku iz Nemačke u Topolu, u manastiru Blagoveštenje ispovedio kod nekog arhimandrita Gligorija Studeničkog. Tom prilikom je, kad manastir slavi na Blagovesti, u prisustvu mnogo naroda učinio jedan oproštaj:

"Donesavši sobom oko dvesta oka vina i dvesta oka rakije i dvesta oka leba, te da sve to ocu za dušu. I to je tako, sa istim arhimandritom, i učinio 1796. godine, 25. marta, gde sam i ja bio na tom oproštaju očevidac, gdi, kada je arhimandrat oproštaj očitao, narod je sav vikao veleglasno: "Amin, i da mu Bog oprosti! Gdi je arhimandrit pisao za grud pet dukata a jednog vola manastiru poklonio, napoivši i naranivši sav narod koji se onde trevio govoreći svi: Bog da mu oprosti što je oca u nuždi zapovedio ubiti."


Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek, "Kojekude... njegovim tragom" | Izdavač Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2009.

Tekstovi iz knjige "Kojekude... njegovim tragom" postavljeni su s odobrenjem autora, istoričara i pedagoga, Bogdana Sekendeka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Oktobar 21, 2013, 06:54:25 pm »

**

POTUCANJE KARAĐORĐA PETROVIĆA


I
Ratni savet u Beču naloži 23. novembra 1813. petrovaradinskom generalu baronu Sigentalu i temišvarskom generalu baronu Hageru, da Karađorđa i ostale ustaničke poglavice, koje se nalaze u području njihove komande, pošlju u Grac, gde će ih tamošnje vlasti internirati po raznim gradovima Štajerske i Koruške. Transportovanje treba da se obavi ne u grupi nego pojedinačno u razmaku od par dana i uz vojnu eskortu. Pri tome treba sprečiti svako sporazumevanje i dopisivanje među poglavicama. U isti mah je naloženo i gradačkom generalu princu Hoencolernu, da sporazumno sa štajerskim guvernerom grofom Ferdinandom Bisingen-Nipenburgom preuzme srpske poglavice i da ih razmesti po Štajerskoj.
 
Većina poglavica ugušenog srpskog ustanka nalazila se u ovo doba pod vojničkim nadzorom u petrovaradinskoj i aradskoj tvrđavi. U nalogu ratnog saveta je stojalo da se imaju poslati u Štajersku svi srpski begunci, čije su izručenje Turci tražili od Austrije kao glavnih vinovnika srpskom ustanku.
 
Ratni savet je naveo kao razlog štajerskoj internaciji srpskih poglavica zahtev Turaka za njihovu ekstradiciju, a Sigental je dokazivao da radi tog zahteva nije potrebno kretati Srbe iz Petrovaradina. Međutim to nije ni bio pravi povod za poduzimanje ovih mera nego su austrijski faktori hteli da odstrane srpske poglavice iz blizine ostalih srpskih emigranata, kojih je bilo u Sremu i u Banatu blizu 100.000 duša i da time osujete uticaj poglavica na ostale srpske begunce, s kojima su Austrijanci imali posebne planove. Osim toga su hteli da uklone srpske revolucionarne vođe iz sredine austrijskih Srba i da razdvajanjem poglavica spreče njihovo dogovaranje i sporazumevanje. U izlaganje ovih motiva ne htede se ratni savet upuštati nego ponovi 18. dec. 1813. baronu Sigentapu, da internaciju poglavica u Štajersku zahtevaju državopravni i politički momenti te ovo treba bez daljeg odlaganja sprovesti, a troškove transportovanja treba nadoknaditi iz sekvestrovanog imetka tih poglavica.
 
Posle pada Srbije podneli su mnogobrojni austrijski trgovci tužbu protiv srpskih poglavica, zahtevajući od njih naknadu štete, prouzrokovane invazijom Turaka, pri kojoj je razgrabljena i uništena njihova trgovačka roba u Srbiji. Austrijske vlasti oduzeše sav novac i dragocenosti od srpskih poglavica i staviše sav njihov imetak pod sekvestar te je određen naročiti sud, koji će raspravljati i donositi presude po tužbama austrijskih trgovaca. Kad je stvorena odluka da se srpske poglavice pošlju u Štajersku, naloženo je svakome od njih da pre polaska imenuje svoga zastupnika u spomenutim parnicama.
 
Princ Hoencolern zapita 4. dec. barona Sigentala, koje će sve poglavice biti poslane u Grac, a Sigental u odgovoru svome nabroji Karađorđa, Mladena Milovanovića, Jakova Nenadovića, Simu Markovića, mitropolita Leontija Lambrovića i Luku Lazarevića. Sve su se ove poglavice nalazile u petrovaradinskoj tvrđavi. Porodica Karađorđeva se nalazila u Sr. Karlovcima, porodice Mladena Milovanovića i Jakova Nenadovića u Novom Sadu, porodica Sime Markovića u Jakovu u Sremu, a Luke Lazarevića u Irigu.
 
Sigental je bio odredio da se transportovanje poglavica u Štajersku započne sa mitropolitom Leontijem, jer je on prvi na listi poglavica čije su izručenje Turci tražili. Kasnije preinači ovu odluku s tim da se transportovanje započne s Karađorđem i odredi da se Karađorđe krene iz Petrovaradina 23. januara 1814. U oči Karađorđeva polaska pobegne iz petrovaradinske tvrđave Jakov Nenadović. Odmah je izdana za njim poternica i poslan je lični opis njegov na sve strane pa čak i u Grac, a prema ostalim poglavicama pooštrena je opreznost. Posle pet dana traganja nađoše i uhvatiše Jakova i njegova sina Jevrema u Irigu te ih doteraše u petrovaradinsku tvrđavu.
 
Gradačke vojne vlasti u sporazumu sa zemaljskom vladom sastavile su raspored pojedinih poglavica po raznim mestima Štajerske, u kojima se nalazi vojni garnizon i u kojima će se moći nad njima postaviti kombinovana straža vojnih i policijskih organa. Ovaj raspored je načinjen prema Sigentalovu popisu tih poglavica. Sigental je poslao popis poglavica, koji se nalaze na području njegove komande, a banatski geneal baron Hager javljao je dopisom od 5. januara, da je i on prema uputstvu, dobivenom iz Beča, naložio aradskoj tvrđavnoj komandi, da pošlje u Grac Vula Ilića, Pavla Matejića i Vujicu Vulićevića. Kasnije je dodao ovima još i braću Hajduk Veljka Milutina i Miljka Petrovića.
 
Da bi se izbegao dvostruki put i da bi se sprečio sastanak srpskih poglavica sa Karađorđem, koji će doći u Grac pre ostalih, odluči grof Bisingen, da se sve poglavice ne dovode u Grac nego samo one čiji put vodi preko Graca, a ostali da se odmah upute u opredeljena mesta. Prema tome Karađorđa je trebalo dovesti u Grac, Simu Markovića u Bruk preko Graca, Pavla Matejića preko Graca i Bruka u Knitelfeld, Luku Lazarevića preko Maribora i Felkermarkta u Judenburg, Leontija Lambrovića preko Maribora, Felkermarkta i Judenburga u Celovac, Milanovića zadržati u Mariboru, Nenadovića iz Maribora poslati natrag u Celje, Vula Ilića preko Maribora i Vildona u Štanc, a Vulićevića preko Maribora u Lajbnic. U ovom smislu izdati su 2. febr. 1814. nalozi područnim organima, a naročtio mariborskim policijskim i vojnim vlastima.

Karađorđe se krenuo iz Petrovaradina 23. januara 1814. sa sinom svojim Aleksom i dve sluge. Pratio ih je jedan potporučnik, dva kaplara i četvorica prostih vojnika. 4. febr. je prispeo u Grac, gde je već ranije određen bio za njega stan u gostionici Kod Grada Trsta. Na želju Karađorđevu, da mu se dade privatan stan, gde će moći za vreme posta gotoviti sebi posebna posna jela prema propisima njegove religije, našle su mu vojne vlasti stan u kući vladinog sekretara Franca Knauera, Trg Karmelićana br. 51. U nalogu za traženje stana Karađorđu naznačio je 7. febr. princ. Hoencolern, da treba naći stan prema kompetenciji jednog pukovnika. Prema ovom nalogu sastojao se iznajmljeni stan iz četiri sobe i jednog kabineta, iz kuhinje i komore za drva. U taj stan se Karađorđe uselio 15. februara te se od ovog dana računala i kirija, koja je iznosila godišnje 400 forinata.
 
Na iznenađenje gradačke policije stigao je 7. februara pred podne u Grac Mladen Milovanović sa dve sluge, od kojih je jedan bio s njime u srodstvu i sa vojnom pratnjom, koja se sastojala iz podoficira Antona Cifrega i četiri vojnika. Mladen se krenuo iz Petrovaradina 25. januara i trebao je prema nalogu Bisingenovu od 2. februara ostati u Mariboru, ali je usled zabune mariborskog komandanta dopremljen u Grac. Gradačka policija smesti Mladena u gostionicu Kod Sunca, dok se ne reši dalja sudbina njegova. Odmah po dolasku svome zatraži Mladen da govori sa Karađorđem i po dozvoli oficira, koji je određen bio da pazi na Karađorđa, a bez znanja viših faktora, došao je Mladen u pratnji svog rođaka u gostionicu Kod Grada Trsta. Karađorđe se jako obraduje posetiocima, izljubi ih i počasti ih vinom. Idući dan se sporazume Bisingen sa Hoencolernom, da Mladena ne vraćaju natrag u Maribor nego da ga pošalju u Bruk na Muri, a za Simu Markovića, koji je trebao u Bruk da ide, odrede Maribor i izveste o tome područne organe i u Bruku i u Mariboru. 9. februara je poslat Mladen u Bruk, gde je smešten u gostionici Vincenca Šilhera.

Jakov Nenadović se krenuo 28. januara iz Petrovaradina sa dve sluge i prispeo je 9. februara u Maribor, odakle ga mariborski komandant uputi u Grac mesto u Celje te je u veče 10. febr. stigao u Grac. Ogorčena gradačka policija smesti Jakova u gostionicu Kod Krune, gde je ostao sve do 15. februara, a tada se krenuo za Celje. Ovamo je Jakov prispeo 17. t.m. i smešten je u kući Filipa Šifera. Imao je dve sobe sa nameštajem, u jednoj je on stanovao, a u drugoj njegove sluge. Mesečna kirija za stan je iznosila 7 forinata.
 
Sima Marković se krenuo 31. januara iz Petrovaradina sa jednim slugom, za koga se kasnije ispostavilo da je njegov rođeni sin. U podne 10. februara prispeo je Sima u Maribor, gde ga smestiše u kuću fabrikanta stakla Langera.
 
Luka Lazarević je pošao iz Petrovaradina 3. februara. Ni Lazarević nije došao pravcem koji je za njega određen, ali se ovo nije dogodilo krivicom mariborskog komandanta. Lazarević nije ni dolazio u Maribor, jer je Sigental njegov transport uputio novim pravcem, preko Novog Sada, Pečuja i Firstenfelda te je 14. febr. prispeo u Grac, a 15. febr. je poslat u Judenburg. U pratnji Lukinoj se nalazio Lazar Todorović, koga je Luka prijavio kao svog slugu. Todorović je nekada bio Lukin ađutant, a pred pad Srbije slao ga je Karađorđe u Beč u jednoj diplomatskoj misiji.
 
Episkop Leontije se krenuo 6. februara iz Petrovaradina sa dva đakona i jednim slugom te je prispeo u Grac 18. februara, a 21. t.m. oko 9 sati pre podne otpremljen je u Celovac, kamo je prispeo 25. februara.
 
Po nalogu ratnog saveta poslao je naknadno baron Sigental u internaciju dva Karađorđeva sekertara, Janićija Dimitrijevića i Stefana Jeftića. Janićije se krenuo iz Petrovaradina 23. febr. i upućen je odmah u Ptuj, kamo je prispeo 13. marta. U Ptuju se uselio u stan, koji se nalazio u kući ptujskog građanina Macona br. 141. Stefan Jeftić se krenuo 23. marta iz Petrovaradina u Firstenfeld, gde je smešten kod posednika Josifa Montezora.

U to su počeli transporti interniraca i iz Banata. Banatska generalna komanda slala je uz poglavice i njihove porodice u internaciju. Po naredbi banatskog vojnog komandanta generala barona Hagera krenuše 19. febr. iz Arada i dva brata Hajduk-Veljkova Milutin i Miljko Petrovići i 6. marta oko podne prispeše u Grac, odakle su 8. marta otpremljeni u Radgonu, kamo su stigli 10. marta te su smešteni u kuću gvožđarskog trgovca Jovana Helda br. 101. Stan im se sastojao iz dve sobe i kujne, a kirija za stan je iznosila 6 for. 40 krajcara mesečno. I Milutin i Miljko su doveli sobom i svoje supruge, od kojih je Miljkova bila pred porođajem te je naskoro po dolasku rodila dete.
 
Početkom marta poslala je banatska komanda u internaciju Pavla Matejića i Vujicu Vilićevića sa njegovom suprugom. Internirci prispeše 27. marta u Grac. Matejiću je bio određen još 31. januara Knitelfeld za internaciju, ali je ova odluka 25. februara izmenjena te mu je određen Leoben, gde se nalazila jedna kompanija vojnika. Prema tome je Matejić upućen u Leoben, kamo je prispeo 1. aprila. Smešten je u stanu, u kome je inače stanovao jedan kapetan. U isto vreme je otpremljen i Vujica sa suprugom u Lajbnic, te i oni prispeše tamo 1. aprila.
 
Čim je Karađorđe prispeo u Grac, stavljena je pred vrata njegovog stana u gostijonici formalna straža, ali je već posle nekoliko dana ovo stražarenje ukinuto pa je postavljen jedan podoficir, kome je naloženo, da pušta Karađorđu samo poznate osobe i da ga na ulici iz daleka prati. Grof Bisingen u svojim izveštajima ministru policije baronu Hageru naročito je isticao povučeno i mirno držanje kako Karađorđa tako i njegovog sina Alekse.
 
Gotovo za celo vreme internacije srpskih poglavica natezalo se sa novcem za ishranu, za stan i za druge potrebe njihove. Novaca su imali kod sebe jedino mitropolit Leontije i Janićije Dimitrijević, kojima imetak nije bio stavljen pod sekvestar, te su samo njih dvojica živili od svog novca, a sve ostale poglavice su izdržavale austrijske vlasti iz blagajne tajne policije...

 
Dr Aleksa Ivić

Pisac ovog teksta je bio kulturni istoričar i profesor Pravnog fakulteta u Subotici. Živeo je od 1881. do 1948. Objavio je niz istorijskih članaka i rasprava, među kojima i Istoriju Srba u Vojvodini. U njegovoj bogatoj zaostavštini nalazi se i ovaj rad...




OGLEDALO SRPSKO
Mesečnik za
istoriju, tradiciju,
duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996.
Izdaje LARS
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: