Radomir Ratko Dmitrović (1958)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Ratko Dmitrović (1958)  (Pročitano 8189 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 26, 2011, 07:57:32 pm »

*




RADOMIR RATKO DMITROVIĆ

Radomir Ratko Dmitrović je rođen 1958. godine, u selu Komogovina, na Baniji. Klasičnu Gimnaziju završio je u Kostajnici, a u Beogradu i Zagrebu studirao pravo i novinarstvo.

Novinarske i uredničke poslove radio je, između ostalog; u Politici, NIN-u, RTS-u, Argumentu... "Beležnica profesora Miškovića" je Dmitrovićev prvi roman.

Živi u Beogradu sa suprugom Natašom i kćerkama Oljom i Lenkom.
Legenda K.D.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 20, 2012, 11:52:40 pm »

*

KRST NA KRIŽU
Ratko Dmitrović



Kompanija "Novosti", Beograd, 2016

Knjiga Ratka Dmitrovića Krst na križu antologija je tekstova koji, kako je primetio akademik Vasilije Krestić, brojnim autentičnim dokazima razobličavaju bolesnu mržnju hrvatskog društva prema Srbima i prema svemu što je srpsko. U razobličavanju zločina koje su Hrvati činili Srbima, i koje još uvek čine, u ovim prilozima za bolje razumevanje srpsko-hrvatskih odnosa, pisac je razložan, profesionalno odgovoran, bez strasti i emocija. Bogata dokazima ova knjiga ima otrežnjujuću i osvešćujuću ulogu. Ona čitaoca podučava. Ona može i da posluži kao priručnik za upoznavanje zla koje nam u dužem vremenskom periodu čine Hrvati. Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 21, 2012, 12:25:58 am »

*

OSTACI KOMUNIZMA U SRPSKOM NOVINARSTVU

Velika je laž da je srpsko novinarstvo devedesetih bilo podeljeno na profesionalce i propagandiste. Ne, podela o kojoj je reč uspostavljena je na Osmoj sednici, a poražena struja na tom partijskom skupu, koja već deset godina medijski vlada Srbijom, samo je grupa političkih aktivista na radu u novinarstvu

Kada su ekspertsko-evropske snage u oktobru 2000. godine "oslobodile" Srbiju prvi materijal emitovan na "RTS"-u zvao se, možda se sećate: "Slike i reči mržnje". To je serijal dokumentarnog karaktera, ima šest epizoda, autor je Lazar Lalić, svojevremeno radnik "RTS"-a, a oktobarci su emitovali dve epizode. Zašto ne ceo serijal. Navodno, zbog intervencije iz Kabineta Vojislava Koštunice. Obrazloženje je bilo da se radi o potpunoj budalaštini koja Srbiji neće doneti nikakve koristi. Štetu svakako.

"Slike i reči mržnje" predstavljaju "Radio-televiziju Srbije" u svetlu najgore nacionalističke, šovinističke, fašističke, nacističke, antihrvatske, antimuslimanske… propagande. Metodom slaganja slike i reči u kanal koji vodi do željenog zaključka, autor je državnu televiziju Srbije predstavio kao najvećeg medijskog monstruma u Evropi, glavno oružje u "Miloševićevim ratovima".
 
Ima li mene u tom serijalu? Naravno. Jedini sam sa te "ratnohuškačke strane" pristao da govorim u Lalićevom dokumentarcu. Čovek je bio ljubazan i iskren, pozvao me i kazao da niko od onih što su devedesetih radili na "RTS"-u ne želi da učestvuje u filmu, koji pripremaju on i njegova porodična producentska kuća, pa me moli da ja pristanem, a on će, ponavljao je, biti krajnje korektan i obazriv prema tom parčetu priče, čak je nudio mogućnost da prisustvujem montaži delova u kojima se pojavljujem.

ANTISRPSKA KAŠA
 
Pristao sam na intervju, ali nisam tražio "autorizaciju". I nisam se pokajao. U tom delu Lalić je bio korektan. U novembru 2000. godine beogradski "NIN" objavio je razgovor sa Lazarom Lalićem, povodom "slika i reči mržnje". Nisam mogao da verujem šta je izgovorio na moj račun; predstavio me je kao "odličnog novinara i veoma inteligentnog čoveka". Lalić je sklon preterivanju.
 
A otkud meni Lalić sada na pameti, posle svih ovih godina? Podsetio me jedan događaj iz televizijske postaje "B92", od pre dve nedelje. Tu kuću je — možda niste znali — kupio Grk i naložio uredničkom timu da malo olabave antisrpske žice, da u debatne emisije za promenu dovedu i nekoga ko drugačije misli. Jedan na jedan, dva na dva. Ranije, dok su ih držali Soroš i dosovski budžeti funkcionisala je formula; od dva do četiri-nula.
 
Elem, imaju ponedeljkom "Debatu", počinje u 21 sat, u koju dovode četiri gosta i raspravljaju na određenu temu. Pet dana pred emisiju o novinarstvu devedesetih — povodom Izvinjenja Upravnog odbora "RTS"-a svima u Srbiji, regionu, Evropi i svetu, zbog delovanja državne televizije devedesetih godina — nazove me neki veselnik sa "B92" i pita pristajem li da gostujem. Godinama odbijam da raspravljam javno na spomenutu temu jer mi uvek ponude nekog nedorađenog ili poluludog sagovornika, verovatno zato što su oni iole normalni u međuvremenu shvatili šta je bilo pre, a šta jeste sada, pa više ne brane stavove koje je vreme obesmislilo i degradiralo. Pitam ko su gosti, on mi kaže, malo razmislim, shvatim da se radi o mogućim korektnim sagovornicima i pristanem. Ipak, presudno je bilo što se "Debata" ne snima, pa naknadno emituje. Ide u živo.
 
Taj dogovor je postignut u četvrtak. U subotu, uz prvu kafu, izađem na internet i vidim najavu za "Debatu", ali uz ranije dogovorenog Zorana Petrovića Piroćanca i moju malenkost, dva imena su nova; Nadežda Gaće i Zoran Ostojić. Obavestim ove na "B92" da nađu i trećeg van prvobitne liste jer neću doći.
 
Krenu razgovori, ubeđivanje, obećanja o krajnjoj gostoljubivosti, objašnjavanja… Ostanem kod odluke, neću u studio sa nekim ko je nekad davno možda i bio novinar (neki tvrde da je bio samo spiker), a već godinama je političar. Dovedite još nekoga ko je na samom početku devedesetih bio na "RTS"-u, pa otišao u "nezavisne", nekoga iz štampanih u to vreme opozicionih medija; dovedite člana Upravnog odbora "RTS"-a da brani izvinjenje… bilo koga, samo ne političara - kažem voditeljki "Debate" u telefonskom razgovoru. Nemam ništa protiv razgovora i sa političarima, ali na temu politike. Šta političari, pitam je, znaju o novinarstvu i dodajem da u konkretnom slučaju ne bih ni da učestvujem u medijskom održavanju LDP-a u životu. Ona, mučena, prebacuje priču na druge koloseke, obećava korektnost u vođenju emisije… ali nije vredelo.

"Debata" je otvorena kadrovima iz dokumentarca "Slike i reči mržnje" Lazara Lalića i bila je sve samo ne debata; najbliže privremeno isturenom odeljenju bolnice "Laza Lazarević". Nastavak filma: "Poseban tretman — šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću". Grozno — posmatrano iz bilo kojeg ugla.
 
Gaće je iznosila stavove identične nekadašnjoj i sadašnjoj poziciji Hrvatske demokratske zajednice (HDZ); Ostojić je glumio apostola Pavla i oglašavao se, shodno sposobnostima i ubeđenjima, sa visine taraba, deleći lekcije iz gradiva o kojem ne zna gotovo ništa; Piroćanac je pokazao da ovakvi razgovori nisu njegova disciplina, dok se Nino Brajević neobjašnjivo uvlačio u ranjivu ljušturu dozvoljavajući Ostojiću i Gaće da ga vređaju kao početnika.
 
Ali, kako je svako zlo za neko dobro, tako je i ova "Debata" značajna jer je pokazala da u Srbiji, u delu koji se zove novinarstvo i u politici (plašim se u većem delu), i dalje živi i dohranjuje se stav o apsolutnoj srpskoj krivici za raspad Jugoslavije. Takvo učenje zasnovano je na postavci koja glasi: Jugoslavija je mogla da se transformiše u konfederaciju, ali je Milošević, potpomognut Crkvom i Srpskom akademijom nauka i umetnosti, hteo veliku Srbiju i zarad toga izazvao rat, napavši Hrvatsku i Bosnu.
 
Identičan stav imaju svi hrvatski političari i svi tamošnji mediji. U Hrvatskoj se na temu uzroka krvavog raspada Jugoslavije ne razgovara, o tome nema rasprave, tema je nedodirljiva i svako ko ospori navedenu postavku biva anatemisan i izopšten iz društvenih procesa. Kao Igor Mandić, na primer.
 
A zbog čega se ovde u Beogradu i dalje održava temperatura ispod lonca sa antisrpskom kašom i ko džara tu vatru?

ŽILAVI OSTACI KOMUNIZMA
 
Pogrešna je i veoma naivna teorija da je u srpskom novinarstvu, početkom devedesetih, podela uspostavljena na liniji profesionalci-neprofesionalci. Ne. Podela je započela na čuvenoj Osmoj sednici.

Svi beogradski novinari koji danas govore o "ratno-huškaškom" novinarstvu i "zločinačkom 'RTS'-u" listom su u političkom smislu na strani koju je za vreme i posle Osme sednice branio Ivan Stambolić. Oni u napadima na kolege čiji je angažman devedesetih bio u "Politici", "Večernjim novostima", državnoj televiziji koriste formulaciju: "novinari koji su branili Miloševićev režim" i na taj način nesvesno otkrivaju svoju poziciju koja, to je odavno jasno, nikada nije bila žedna profesionalnog i zanatskog novinarstva već odbrane i promovisanja politike poražene na Osmoj sednici. Kad kažu "Miloševićevi novinari" sebe nesvesno svrstavaju među "Stambolićeve novinare".

Naravno, možemo da razgovaramo o tome kako bi se i u kojem pravcu razvijala jugoslovenska kriza da je na mestu Slobodana Miloševića bio Ivan Stambolić, ali to ne menja ovu priču.

Hoću da kažem kako srpsko novinarstvo, ni devedesetih, ni kasnije, nije bilo podeljeno na profesionalce i one koji to nisu. Ne. Bilo je podeljeno i danas je podeljeno na ljude koji uvažavaju istinu i na one koji tu istinu ili ignorišu, ili prekrajaju i šalju u svet, a ona (ta njihova istina) vraća nam se otuda kao strašna optužba sa međunarodnim predznakom. Tu optužbu, isti koji su je u Beogradu osmislili, raznose po Srbiji kao dokaz da su, eto, svi protiv Srba i Srbije što, po onoj narodnoj, znači samo jedno — Srbi su krivi za sve.

Još jedan fenomen opstaje na medijskoj sceni Srbije već deset punih godina. U pitanju je ignorisanje druge strane, drugačijeg mišljenja. Znam, mnogi će reći da televizije i štampani mediji, pod dirigentskom palicom "stambolićevaca" povremeno daju prostor i toj drugoj strani, ali… Obratite pažnju, uvek sa te druge strane dovedu nekoga za koga unapred svi znamo da će nesposobnošću (ovakvom ili onakvom) samo potvrditi da je "novinarski patriotski blok" sklepan od slabog materijala.
 
Nikada se do sada nije dogodilo da "RTS" ili "B92" (druge televizije su zabavne, što god to značilo) organizuje raspravu na temu srpskog novinarstva devedesetih, u kojoj bi srpsku poziciju (baš tako — srpsku poziciju) branio neko sposoban. A takvih, naravno, ima. Ako se i dogodi da izbor padne na takvu osobu, onda se pravi strategija koja podrazumeva da u drugom rovu budu prostaci ili neznalice čiji je zadatak da ponavljaju uvredu za uvredom, uz pomoć voditelja, što na kraju rezultira potpunim besmislom, vulgarizacijom od koje je muka svima koji to gledaju. Kao u slučaju "Debate".

Hrvati nemaju ni takvih, ni sličnih problema. Njima su i danas glavne novinarske zvezde osobe, čiji su tekstovi ili TV prilozi za direktnu posledicu imali ubijanje Srba. Hrvati nisu imali Osmu sednicu, a imali su uvek jasne ciljeve. Komunizam kod Hrvata nikada nije bio zamena za nacionalno osećanje. Kod Srba jeste. Ovi što godinama u srpskom novinarstvu — politiku da ne spominjem — insistiraju na srpskoj krivici, "ratnohuškačkom novinarstvu" i "suočavanju sa prošlošću", nisu ništa drugo do žilavi ostatak komunizma.


Ratko Dmitrović | 23.06.2011 | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 21, 2012, 12:51:39 am »

*

UTULJENE LAMPE

Koji je glavni problem Srbije? Ekonomska kriza i korupcija; stopa nezaposlenosti kao posledica toga; beznađe u kojem se nalaze građani te države... Tačno, ali sve su to rešivi problemi. Prava, uređena, na zakonima postavljena država rešila bi takve muke, pre ili kasnije.

Najveći problem koji muči Srbiju i Srbe kao većinski narod u njoj niko ne spominje; radi se o nestajanju Srba i srpskog sela, kao poslednjeg utočišta u kojem je taj narod do sada nalazio i spas i demografski preporod. Svake godine u Srbiji umre 33.000 ljudi više nego što ih se rodi. Jedan Vršac, Apatin, Paraćin sa okolinom, Obrenovac, Ivanjica… nestanu svake godine.

Srbi su, demografski gledano, najstariji narod u Evropi i jedan od najstarijih na svetu. Više od dve hiljade srpskih sela nestalo je poslednjih decenija. Groblja su sve šira a oranice sve uže.

Zarastaju voćnjaci i gradine, šume se spuštaju u dvorišta, puteve osvaja drač, livade zapuštene, bunari urušeni, ugasla ognjišta, katanci na vratima koja ionako niko ne otvara… to je danas slika srpskog sela i Srbije uopšte.

Samo se Beograd širi i guta ono što je ostalo. Svi koji mogu doseljavaju se u glavni grad ili u Novi Sad i Niš. Pogranična područja prazne se zastrašujućom brzinom.

Nikome od srpskih vlastodržaca i njihove opozicije ovo ne smeta. Njima je jedini program Evropa. Niti znaju niti ih ko pita šta ih čeka u toj Evropi.

U Srbiji je najveći greh izjasniti se protiv ulaska u Evropsku uniju. Ko to kaže taj je "konzervativan, nacionalan, ksenofobičan" a neretko mu prilepe i etiketu da je srpski fašista.

Kako je Srbija poznata kao zemlja čuda, cirkus bez šatre, tako i u ovoj situaciji imamo pojavu nad kojom ne znamo da li da se smejemo, plačemo, zapomažemo ili jednostavno ćutimo, što se uglavnom i čini. Pojava se zove Mlađan Dinkić.

To je čovek koji od 2000. godine naovamo kontroliše tokove novca u Srbiji, vodi privredu, regionalni razvoj, ekonomiju… šta hoće i šta mu je volja. On je, znate i sami, uništio četiri najveće srpske banke i umesto njih u Srbiju doveo finansijske manipulante kojima je jedini cilj da pokupe što više deviza od građana i isisaju ono malo što je ostalo u srpskoj privredi.

Za Beogradsku banku, Investbanku, Beobanku i Jugobanku, koje je Dinkić likvidirao bilo je vezano skoro 80 odsto srpske privrede. Ništa se nije moglo prodati i privatizovati (čitaj — opljačkati) dok te banke nisu likvidirane. Dinkić i Labus su to uradili ne trepnuvši.

I sada taj isti Dinkić, sa strankom koju je nazvao Ujedinjeni regioni Srbije, hoda po državi i ubeđuje narod da se Srbija neravnomerno razvija, da svi hoće u Beograd, da se gase srpska sela i varošice… On koji je svemu tome dao nemerljiv, kolosalan doprinos, danas se bori protiv samog sebe, protiv Mlađana Dinkića kakav je bio do pre nekoliko meseci.

Neko ko to posmatra sa distance nije načisto radi li se tu o stvarnosti ili skrivenoj kameri, nekom rijaliti-programu u kojem Dinkić i njegovi istomišljenici imaju jasno određene zadatke a Srbija jasno određenu propast.

Ali, nije Dinkić jedina tragična figura u ovoj srpskoj drami. Veliki je to ansambl. Problem je utoliko veći što na vidiku nema nekoga ko bi ponudio kakvo-takvo rešenje. Svetla se u Srbiji ubrzano gase.


Ratko Dmitrović | 14.04.2011 | Slobodan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 28, 2012, 02:32:06 pm »

*

DOKLE

Laže svako ko kaže da se zločin ne isplati; velike sile provodile su konstantno kroz vekove genocid i etnička čišćenja, gradile na tome uticaj, proširivale moć, uvećavale bogatstva, i debelo im se isplatilo. Milioni ljudskih tela ugrađeni su u temelje velelepnih dvoraca i palata nekada silnih imperija, danas uticajnih država.

Takozvani mali narodi, koji su pod zaštitom ovih velikih, mogu takođe ( u svojoj kategoriji) da čine šta hoće i nikada nikome neće odgovarati. Njima je nanošenje zla, ubijanje, paljenje, pljačka, etničko čišćenje... dozvoljeno.
 
Hrvatska je proterala 450.000 Srba, najpre 1990/91. godine, iz Zagreba, Zadra, Osijeka, Splita, Siska, Vukovara, Karlovca a onda 1995. godine etnički očistila i spalila Krajinu. Umesto da za to bude kažnjena, Hrvatska je nagrađena. Bogato, iznad svakog očekivanja, iznad mašte. Zlo se isplatilo.

Šiptari ubijaju Srbe na Kosovu i Metohiji poslednjih 200 godina, sistematski, uporno, bez bojazni, pod zaštitom Turske, Austrije, Nemačke, Komunističke partije Jugoslavije, Amerike... i nagrađeni su za tu rabotu. Isplatilo im se zlo.
 
Srbi kao mali narod nisu i, plašim se, nikada neće naučiti osnovnu lekciju iz politike koja glasi: "Prema jačima onako kako moraš, prema ravnopravnima onako kako oni prema tebi a prema slabijima onako kako tebi koristi". Zahvaljujući samo i jedino nesposobnosti srpskih političara taj narod je danas u goroj poziciji nego Nemci posle Drugog svetskog rata.
 
Srbija nije država; Srbiju niko ne ceni, ne uvažava, ne poštuje. Srbija je geografski pojam, amorfna masa, nad Srbijom su okončani svi eksperimenti i svi redom su uspeli. Današnji Srbi se stide što su Srbi; Srbija ljubi ruku koja je ubija i ponižava, čak i onda kada je ta ruka slabašna, beskrvna, nejaka; za svaki ustupak Srbija umesto nagrade dobija nove ultimatume i kazne.
 
Hrvatska je već 20-ak godina pod apsolutnom zaštitom Nemačke i Amerike. Na stranu u ovoj priči zašto je to tako, ali je tako. Amerikanci su osmislili "Oluju" i gurnuli Hrvtsku da je provede. Prvi udar u "Oluji" nije bio hrvatski već američki; uoči opšteg napada, avioni NATO, sa američkim pilotima i pod američkom komandom, uništili su sve ključne centre komunikacije Vojske Republike Srpske Krajine.
  
Pa ko je onda mogao i da sanja da će Amerika dozvoliti presudu Haškog teribunala kojom se "Oluja" kvalifikuje kao zločinački poduhvat. Taj sud je osnovan samo sa ciljem da antisrpsku poziciju bloka Bon-London-Vašington umota u gazu tzv. međunarodnog prava.
 
I pored svega ovoga niko Beograd nije primoravao da se evo već 12 godina prema Hrvatskoj ponaša kao umno poremećeno dete; da Hrvatskoj dozvoljava i daje sve a da zauzvrat ništa ne traži. Ko sprečava srpske predsednike i premijere da već 12 godina ne progovore jednu službenu reč o današnjem položaju Srba u Hrvatskoj, o proteranima, njihovim pravima na oduzetu imovinu? I šta lično dobijaju (Srbija ne dobija ništa) za to ćutanje?
 
Onoga dana kad su Šiptari proglasili nezavisnost Kosova srpski vlastodršci morali su — ponavljam, morali su — da donesu rezoluciju u kojoj se kaže da je teritorij Kosova i Metohije "privremeno okupiran". Niko ih, čvrsto verujem i znam, u tome nije sprečavao. Zbog čega nisu doneli takvu rezoluciju?
 
Nakon oslobađajuće presude za Gotovinu i Markača Srbija je trebalo da prekine sve veze sa Haškim tribunalom i naloži njihovoj kancelariji u Srbiji da se iseli iz zemlje u roku 24 sata. Ne, Srbija je taj odnos svela na "tehnički nivo". Znači... ništa, nastavak saradnje. Progutaj šta se ne guta i teraj dalje. Dokle?
 
Gde je poslednja linija koju vlast u Beogradu neće preći? Ima li poniženja na koje srpski režimi neće pristati. Ima li ikog u toj žalosnoj srpskoj kući, u centru Beograda, ko zna da se u državničkim poslovima nikada ne daje nešto za ništa. Zaista, dokle ovako.


Ratko Dmitrović 21.11.2012 | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 28, 2012, 02:32:14 pm »

*

SAMO DA JE PROTIV SRBA

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva.

Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima.

Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema Srbima. Nikada nisu izgovorili lepu reč za narod iz kojeg potiču, za državu u kojoj žive; nikada se nisu oglasili kad su Srbi žrtve; sve što je antisrpsko za njih je napredno, civilizovano, evropsko.
 
Svako spominjanje srpskih žrtava za njih je ratno huškanje a povratak u istoriju (tek da bi se uspostavio hronološki niz i objasnile stvari) za ovu bulumentu predstavlja krunski dokaz "bolesne srpske mitomanije".
 
Predstavljaju se kao antifašisti ali se bore samo protiv "srpskog fašizma". U Srbiji je za njih fašista svako ko ne misli kao oni. Koriste i najmanju priliku da Srbe optuže kolektivno, pojedinačni srpski zločinci njima su dokaz da su Srbi krivi u globalu.

Onaj ko se sa njima ne slaže biva izložen najgorim uvredama. Kad govore o ljudima drugačijeg mišljenja, zapene kao epileptičari, kolače očima, škripe zubima, tresu se, žile im poskaču po vratu.
 
Poslednje oglašavanje ovog stalno budnog i stalno besnog čopora još uvek pratimo a povod je smenjivanje njihovog čoveka (Sretena Ugričića) sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije. Da, radi se o slučaju Nikolaidis.
 
Tvrde da su stali u odbranu tog šoviniste iz Ulcinja (Nikolaidisa) samo radi principa jer oni se - tako kažu-zalažu za slobodu mišljenja, da svako iznese svoj stav. Lažu. Bestidno lažu.
 
U Srbiji ne postoje isključiviji i netolerantniji ljudi od ovih o kojima govorim a koji evo već nedelju dana urliču sa unutrašnje strane taraba Andreja Nikolaidisa. Kako se zovu, bar neki od njih?
 
Borka Pavićević već 15 godina drži Centar za kulturnu dekontaminaciju, divan prostor u centru Beograda, ali tu nikada niti je kročio niti je dobio reč neko ko ne misli kao Borka i ovi koji brane pravo Andreja Nikolaidisa da priziva smrt Borisa Tadića, Milorada Dodika, patrijarha Irineja, Ivice Dačića, Emira Kusturice...
 
Nenad Prokić, najbliži saradnik Čede Jovanovića, visoki funkcioner njegovog LDP-a, ne napušta Čedu iako cela Srbija zna da Čeda ne trpi ni najmanje neslaganje sa njegovim mišljenjem. Zbog toga su ga napustili: Branislav Lečić, Vesna Pešić, Biljana Srbljanović, Mile Korićanac, Nikola Samardžić... Prokić za sebe veli da je liberal, borac za pravo da svaki čovek slobodno misli i slobodno iznosi svoje stavove. Takav je Prokić kod kuće i u kafani. U LDP-u je poslušnik.
 
Izvesni: Tomislav Marković, Saša Ćirić, Milica Jovanović, Saša Ilić... kidišu na srpstvo sa pozicije "Betona". To je nekakav podlistak, portal, udruženje...(đavo će ga znati) koja slobodu mišljenja uvažavaju do mere da sa onima koji drugačije misle ne ulaze ni u autobus. Inače, talentovani su na Marka Vidojkovića, a duhoviti na Peru Lukovića.

Eto, to su i takvi su samozvani srpski liberali, borci za pravo na slobodu mišljenja. Antisrpskog mišljenja.


Ratko Dmitrović | 25.01.2012. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 26, 2013, 01:05:39 pm »

*

TOPLI ZEC ZA SRBE

Ne postoji u novijoj istoriji Evrope država koju su velike sile toliko ponižavale kao što već godinama Nemačka, Amerika i Engleska ponižavaju Srbiju. Ovu jadnu zemlju ismevaju i narodi čija je istorija sazdana od zločina, laži, falsifikata; Srbija prolazi kroz špalir "toplog zeca", ćuti i prima udarce i od onih koji danas ne bi postojali da im u prošlosti nije bilo Srbije.

Beograd je prećutno prihvatio krivicu za sve što se dogodilo devedesetih na grobnom mestu zvanom Jugoslavija i zato je Srbima ovako kako im je. Neće se tu menjati ništa nabolje, naprotiv. I službeni Beograd i svi mi znamo šta dolazi, znamo za nove uslove, ultimatume, poniženja kojima će "međunarodni partneri Srbije" prirediti ovoj državi u pokušaju.
 
Da, Srbija nije država u punom smislu te reči, države se ne ponašaju tako kako se, evo, već punih 12 godina, bez prekida, ponaša Srbija, njeni bivši i sadašnji vlastodršci. Srbi kao narod još uvek čekaju stvaranje države koja će biti njihova prava kuća; ovo što sada imaju niti je njihovo, niti je kuća. Nigde linije preko koje se ne ide, nigde jasno utvrđenog cilja, nacionalnog interesa, vrednosti koje se ni pod kojim uslovima ne diraju...
 
Srbija ispunjava sve što se od nje traži, bukvalno sve. Haškoj nemani izručeni su predsednici Srbije, načelnici generalštaba srpske vojske, generali, pukovnici... i kad se očekivala nagrada usledili su kosovski uslovi. I tu je ispunjen prvi set zahteva ali je, evo pre neki dan, umesto nagrade došlo novo poniženje; "Datum otpočinjanja pregovora dobićete kad uspostavite punu saradnju sa Kosovom". Kad se i taj zahtev ispuni, a hoće, nemojte oko toga da gajite iluzije, na red dolazi Vojvodina. Nemačka će, pod maskom Evropske unije, tražiti od Beograda da Vojvodini vrati nadležnosti koje je ta srpska pokrajina imala po odredbama Ustava iz 1974. godine. Uveliko se radi na tome.
 
Neki su u Beogradu očekivali da će međunarodne kabadahije, nakon oslobađajuće presude za Gotovinu, Markača i "Oluju", u ime neke kompenzacije, bar utehe, pritegnuti Hrvatsku da Srbe koje je proterala delimično obešteti. Ili da bar nešto obeća. Pogrešna procena. U situaciji kad novi režim u Beogradu o Srbima u Hrvatskoj i ne razmišlja, prijatelji Zagreba (Nemačka i Amerika) otvaraju novu fazu u odnosima Srbije i Hrvatske, a to podrazumeva daljnja pozicioniranja hrvatskih ekonomskih interesa u Srbiji, sa naglaskom na Vojvodinu. Dok u Hrvatskoj raste antisrpska histerija, pothranjena slučajem Gotovina, neko je negde odlučio da Srbiju valja dodatno poniziti i to u samoj Srbiji. Zato je Stipe Mesić neki dan gostovao na Prvoj TV, a Josipović na B92.
 
Oni koji su ljuti na TV zabavljača Ivana Ivanovića zbog dovođenja u goste Stjepana Mesića, trebalo bi da imaju na umu da je Ivan kriv samo utoliko što je pristao da igra lakrdijaša u tom tragikomičnom skeču. Ne mislite valjda da je on odlučio da Mesić nakon 22 godine dođe u Beograd i Srbima na glavu izruči novu gomilu laži i falsifikata. Ivanović nema pojma ni ko je Stjepan Mesić, ni kakva je bila njegova stvarna uloga u događajima početkom devedesetih. Ivanović se oko toga informisao na Guglu, punih 20 minuta.

Mesić je nekoliko godina pothranjivao i širio mržnju prema Srbima i Srbiji; u vreme snažnog Mesićevog političkog uticaja u Hrvatskoj, Srbi u toj državi prolaze kroz pakao, ubijani su, proterivani, obespravljeni; Mesić je bio osnivač HDZ-a, prvi Tuđmanov predsednik vlade, predsednik Sabora Hrvatske. Bez obzira na to što znamo stvarne razloge Mesićevog pojavljivanja na trećoj po gledanosti televiziji u Srbiji, ne bih ni protiv toga digao glas da je Stipe sa druge strane stola, umesto Ivanovića, imao dostojnog protivnika, poznavaoca njegove biografije, istorije i događaja sa početka raspada Jugoslavije. Svašta je tu moglo da se izvuče. Stvarne činjenice su takve da bi u sudaru sa njima Mesić poljubio patos. Ali, nije on radi toga doveden u Beograd.
 
Što se tiče Josipovića, on je imao manje prijatan razgovor za B92, pošto je Jugoslav Ćosić ozbiljan novinar, a intervju je vodio bez dodvoravanja, bez želje da se dopadne hrvatskoj strani. Kad je odnos prema Zagrebu u pitanju, bila je to lekcija srpskim novinarima. Ipak, uprkos vrlo dobroj pripremi, Ćosić nije dubinski poznavalac srpsko-hrvatskih odnosa, čak ni ovih savremenih, pa je nekoliko Josipovićevih podlih opservacija i otvorenih laži ostalo bez njegove reakcije.
 
Pre svega, aktuelni šef hrvatske države drastično je smanjio broj Srba ubijenih u "Oluji", čak za nekoliko stotina, ubeđujući Ćosića da je njegov podatak validan, a posebno je značajno bilo Josipovićevo čuđenje zbog čega se ljudi u Srbiji ne zapitaju "zašto su vojnici iz Srbije, tenkovi i avioni dolazili u Hrvatsku". Evo nas opet na onoj temi od koje se moja malenkost — kad je rat u Hrvatskoj u pitanju — ne odvaja; definicija rata. Josipović, kao i svi Hrvati, preskače vreme i događaje, odvaja uzroke od posledica pa na osnovu takve lakrdije definiše rat kao srpsku agresiju na Hrvatsku. Ta postavka je za hrvatsku politiku, vlast i opoziciju, društvenu i kulturnu javnost, sve Hrvate, isto što i jevanđelje za hrišćane. Dobro, to može da se razume, to je sa hrvatskog stanovišta najbolja moguća isprika za počinjene zločine, etničko čišćenje Srba, to zvuči kao opravdanje, ali ne može da se razume srpsko višegodišnje ćutanje pred ovakvim lažima.
 
Uzimam sebi slobodu, svestan svih mogućih prigovora, da kažem: jedino kolega Miroslav Lazanski i moja malenkost, na srpskoj strani, ovde u Beogradu, u kontinuitetu, uporno potežemo ovo pitanje i podsećamo kako je zaista počeo rat u Hrvatskoj. Srpska politika o tome ćuti; od pokojnog Đinđića, evo do Nikolića. Srpski mediji, oni koje kontroliše Vlada Srbije, ovu temu i ne dodiruju. Slučajno?

Nemam razuman odgovor zašto je tako. Ostaje samo tumačenje da je negde, tajno, dobrovoljno ili pod pritiskom, svejedno je, dogovoreno da Beograd prihvati svu krivicu za rat. Sa svim posledicama koje iz toga proističu, razume se. Šta je tada obećano Beogradu ne znam, (praksa kazuje - ništa), ali ovo što se događa već godinama navodi na zaključak da je takav "pakt" trasirao srpski put u pakao.
 
Sve što nam se kao narodu događa za poslednjih 15-ak godina izvedeno je iz definicije rata vođenog na ruševinama Jugoslavije. Ponavljam ovo po ne znam koji put i činiću to i dalje, sa rizikom da se ogadim nekima koji me čitaju. Ovo, jednostavno, mora da se radi.
 
Josipovićevo "podsećanje" da su srpski vojnici, tenkovi i avioni iz Srbije došli u Hrvatsku, uvreda je za razum. Ni sličnog dolaska početkom devedesetih nije bilo. Oružana sila, na koju Josipović ukazuje, boravila je u Hrvatskoj od 1945. godine. Zvala se Jugoslovenska narodna armija. Rat je počeo napadima paravojnih hrvatskih snaga na kasarne JNA. Tako je počela — i na ovo treba stalno podsećati — i operacija Vukovar. Nisu tenkovi iz Beograda išli u Vukovar zato što je Milošević hteo da pravi veliku Srbiju već zato što je kasarna u Vukovaru bila pod blokadom Merčepove neoustaške brigade, sa nekoliko mrtvih mladića u njoj, likvidiranih snajperima, i zato što je i ustav još uvek postojeće i međunarodno priznate države Jugoslavije nalagao oružanu intervenciju.
 
Josipović, kao što znate, predstavlja hrvatsku levicu, dolazi iz bivše Račanove partije, otvoreno neguje sećanje na partizanski pokret, deklarativno se zalaže za prava Srba u Hrvatskoj, čak se po tom pitanju javno svađao sa Miloradom Pupovcem, navodno štiteći Srbe, ali kad se ova retorika spusti na nivo prakse, Josipovića vidimo u istom stroju sa Mesićem, Šeksom, Karamarkom, Tomcem, Đapićem...
 
Hrvatska će se u narednom periodu, kroz razne oblike, još više pojavljivati u srpskim medijima. U tom smislu ne isključujem skorašnji intervju sa generalom Gotovinom, kao što mogu da zamislim posetu neke ovdašnje televizijske ekipe (TV Vojvodina, na primer) Marku Perkoviću Tompsonu. U Zagrebu ili Čavoglavama. I opet će sa druge strane, uslovno rečeno novinarske, biti neki Ivanović. Razgovaraće o glazbi.
 
Inače, u Vojvodini je već oformljen medijski i politički lobi sa zadatkom da radi u nekoliko pravaca; pre svega na snaženju regionalno-etničkog određenja Vojvođanin (umesto Srbin) na anatemisanju svega što ima srpski predznak i suštinu, te na jačanju hrvatskih pozicija i uticaja u severnoj srpskoj pokrajini. Glavni centri delovanja, ni to nije posebna tajna, nalaze se u Televiziji Vojvodine, Nezavisnom udruženju novinara Vojvodine, LSV, tzv. vojvođanskoj akademiji nauka i u redakcijama nekoliko sajtova čiji bi urednici, da je države, već odgovarali zbog širenja nacionalne i verske netrpeljivosti. Prema Srbima, pravoslavcima, naravno. Ali, nastaviće oni da rade poverene im poslove bez ikakvog straha, jer znaju da Srbija nije srpska država i da Srbe nema ko da brani.


Ratko Dmitrović | 16.12.2012. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Mart 11, 2013, 08:48:01 pm »

*

KOMENTAR: LEKA I ĐIDO

Obeleženo je trideset godina od smrti bivše Titove desne ruke "abadžije iz Obrenovca" Aleksandra Leke Rankovića a neki Đilasovi zavičajci, zemljaci, pokreću inicijativu da se Đido sudski rehabilituje

U drđaviJugoslaviji, tvorevini komunista iz 1945. godine, srpsku poziciju, niko nije branio. Sloveniju su štitili Slovenci, u njihovu avliju drugi su mogli da uđu samo kao gosti; Hrvatsku i njene interese, stalno podižući nivo samostalnosti, rovovski su branili, Tito, Bakarić, Krajačić, dok je Srbija bila pod kontrolom svih, a najmanje Srba. Oni koji su se kao Srbi izjašnjavali, a imali su funkcije u republičkoj i saveznoj administraciji u Beogradu, danonoćno su stražarili nad srpskim nacionalizmom, šta god to značilo. To im je bio osnovni zadatak.

Komunisti srpskog porekla bili su borci protiv svakog oblika izražavanja i negovanja srpstva (izuzetak je Krcun, u poratnim godinama, i to je platio glavom) dok su slovenački i hrvatski komunisti pre svega bili nacionalisti, Slovenci odnosno Hrvati, kojima je komunizam bio primamljiv, slatkast, ali u njihovim nacionalnim državama. Okolnosti stvorene na Balkanu nakon Drugog svetskog rata naterale su ih da umesto planiranih nacionalnih država, Slovenije, Hrvatske i velike Albanije (pogledati odluke Četvrtog kongresa KPJ, održanog 1928. godine u Drezdenu) prihvate Jugoslaviju kao višenacionalnu složenu državu, ali uređenu tako da su u njoj Srbija i Srbi pod stalnom kontrolom. Otuda dve autonomne pokrajine u Srbiji, Hrvatska bez pokrajina, nove nacije i nove crkve, otuda Ustav iz 1974. godine.

U celoj ovoj priči značajnu ulogu odigrali su, rekoh, srpski komunisti; ćutanjem, podržavanjem, obračunom sa sopstvenim narodom i istorijom tog naroda. Među njima su i dvojica o kojima ovih dana bruji Srbija: Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

Zašto opet o njima. Obeleženo je trideset godina od smrti bivše Titove desne ruke "abadžije iz Obrenovca" Aleksandra Leke Rankovića a neki Đilasovi zavičajci, zemljaci, pokreću inicijativu da se Đido sudski rehabilituje, te da jednu ulicu u Beogradu nazovemo njegovim imenom.

Interesantne su rasprave na ovu temu. U njima je na površinu isplivala osnovna karakteristika Srba kao naroda: slabo pamćenje. Đilasa u tim raspravama tumače kao otpadnika od komunizma, leberala, antititoistu a Rankovića kao srpskog nacionalnog borca. Glavni argument za Leku je onaj aplauz na njegovoj sahrani.

Do koje mere su Srbi kao narod u Titovoj Jugoslaviji bili poraženi govori upravo taj aplauz, potreba da se nacionalna klica traži tamo gde je nikada nije bilo. Srbi su, nemajući ništa drugo, globalno obespravljeni i obesnaženi, u državi koju su stvorili, u jednom ortodoksnom komunisti, najžešćem braniocu baš te i takve Jugoslavije, tražili nacionalnog heroja. Taj aplauz na Novom groblju, avgusta 1983. godine, ostaće kao veliki beleg srpske nemoći i pozicije u komunističkoj Jugoslaviji.

Da li je Milovan Đilas odgovoran za "leva skretanja" u Crnoj Gori, političku i svaku drugu netrpeljivost, uključujući minimum ljudskosti, prema "poraženim snagama", danas je potpuno nevažno. Davno okončano vreme. Kao što je nevažno, jer se ne može menjati, to što je Đilas, kada su ono crtane međurepubličke granice Titove Jugoslavije, presudio da Baranja pripadne Hrvatskoj, da ta republika kasnije postane i podunavska zemlja, iako Baranja sa Hrvatskom, u istorijskom i etničkom smislu, nikada ništa imala nije.

I Đilas i Ranković znatno su doprineli krvavoj drami koja je zadesila Srbe u komunističkoj Jugoslaviji. Njihovi potomci ih vide drugačije nego mi ostali. Imaju pravo na to gledanje. Ali njihovi politički istomišljenici, a danas ih ima u javnom životu i u Skupštini Srbije, nemaju pravo da guraju prste u oči ogromnoj većini građana Srbije, svesnoj kakve je sve nesreće i zla komunizam doneo Srbiji i Srbima.


Ratko Dmitrović | 23.08.2013. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Septembar 26, 2013, 01:57:38 am »

*

"MI HRVATI SMO I ONAKO SKLEPAN NAROD"


Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom "Globusu", objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog "nacionalno nekorektnog" jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: "Mi Hrvati smo ionako sklepan narod."

Da je to rekao neki Srbin, optužili bi ga za fašizam, Violiću ništa nisu smeli, veliko je ime, osim da ga prećute. I prećutali su tu rečenicu koja bolje od tomova knjiga oslikava suštinu istorijskog i nacionalnog uspona Hrvata. Krajnje sveden i pojednostavljen nastavak gornje tvrdnje glasio bi: nema naroda u Evropi koji je više od Hrvata prisvojio tuđeg i ugradio u svoju istoriju, kulturu, jezik.

U iznošenju dokaza — ovde ih svodim samo na "pretapanje" Srba u Hrvate jer mi prostor ne dozvoljava da navedem slučajeve bar dvadesetak poznatih i cenjenih Hrvata koji ni poreklom ni rođenjem nisu Hrvati — počeću od slučaja registrovanog ovih dana.

Hrvatski mediji javili su da je u Americi preminuo Majk Vucelic, "Hrvat koji je poslao Apolo na mjesec". Pa zar Vucelic nije Hrvat? Nije? Čak nije ni rođen u Hrvatskoj, već u Kraljevini Jugoslaviji (1930.) kad Hrvatska kao država nije postojala, ali je hrvatskom nacionalnom inženjeringu dovoljno što je Vucelic (izvorno se prezivao Vučelić) rođen u mestu Garešnica, koje je u sastavu današnje Hrvatske.

Hrvatski mediji ne spominju Vučelićevo pravo ime, Milojko, iz razloga što bi tako obesmislili tezu da se radi o Hrvatu. Milojko je ime koje svojoj deci daju samo Srbi. Nema na svetu nijednog Hrvata po imenu Milojko. Vučelićevi preci, izvorno Srbi, poreklom su iz Kolašina, a na prostore austrijskog carstva došli su početkom 18. veka, u selo Dubrave, kod Ogulina.

Najpoznatiji "hrvatski znanstvenik" i jedan od "najznačajnijih Hrvata u povijesti" zove se Ruđer Bošković. Tako kažu u Hrvatskoj. Bošković je svetski poznato ime, višestruki naučnik, jedan od najvećih umova čovečanstva, ali Ruđer Bošković nikakve veze nije imao sa Hrvatima.

Rođen je u braku Srbina, Nikole Boškovića, rodom iz Orahovog Dola, kod Trebinja i dubrovačke Italijanke, Pavle Betere. Teško da je Bošković uopšte znao da Hrvatska, mala, siromašna regija, negde postoji jer u to vreme, prva polovina 18. veka, hrvatstvo u Dubrovniku gotovo da nije bilo poznato. Ali, hrvatskom nacionalnom inženjeringu dovoljno je da je Dubrovnik, mesto rođenja Ruđera Boškovića, u sastavu današnje Hrvatske, pa da ga svrstaju među Hrvate.

Isti je slučaj sa pesnikom i generalom Austro-Ugarske Petrom Preradovićem. I on je u Zagrebu odavno Hrvat, iako potiče iz srpske svešteničke porodice, iz Bjelovara, pola sata vožnje od Vučelićeve Garešnice.

Početkom devedesetih Nikola Tesla je u Hrvatskoj predstavljan isključivo kao Hrvat. Postojao je državni projekat da se Tesla i svetu predstavi kao "hrvatski znanstvenik", ali je ta budalaština vremenom splasnula, svela se na Teslinu rečenicu: "Jednako se ponosim svojim srpskim rodom i hrvatskom domovinom." U međuvremenu smo saznali da je i to izmišljeno, klasičan falsifikat.

Veliki broj književnika, naučnika, kulturnih radnika, nesumnjivo srpskog porekla (Grigor Vitez, Vladan Desnica, Valtazar Bogišić, Pero Budmani, Marko Murat, Ivo Vojnović...) hrvatska istoriografija predstavlja kao Hrvate. Službeni jezik u današnjoj Hrvatskoj, standardizovana štokavica, nije hrvatski već srpski jezik. Njega su Hrvati, Bečkim književnim dogovorom iz 1850, uzeli umesto svoje čakavštine i kajkavštine.

Do koje mere kod Hrvata ide to sklepavanja naroda, kako reče Božidar Violić, najbolje ilustruje slučaj Marka Pola, svetski čuvenog putnika i istraživača. Početkom devedesetih u Zagrebu su i njega upisali u Hrvate, zato što je rođen u Korčuli, koja je danas u Hrvatskoj. Taj cirkus presekao je italijanski ambasador u Zagrebu, nazvao je Tuđmanov kabinet i poručio da Hrvatska te nacionalne transfere možda može da radi sa Srbima, ali da Italijane zaboravi. Marka Pola, kao Hrvata, nikada više nisu spomenuli.


Ratko Dmitrović

Izvor: Vidovdan | Jadovno
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 26, 2013, 02:10:36 am »

*

RATKO DMITROVIĆ PRVI PUT ŽESTOKO, BEZ KOČNICA, O TEOFILU PANČIĆU!


Napalo me ono što se u javnosti pojavljuje kao Teofil Pančić. Nikada se do sada nisam bavio tom jedinstvenom fizičkom i mentalnom pojavom. Zbog gađenja. Pisati o Pančiću zahteva napor, kao da pišeš o prelivanju septičke jame. A i kome je do Teofila Pančića? Ne bih ni sada da me to brdo mesa, u nekakvom sočinjeniju objavljenom na jednom opskurnom antisrpskom vojvođanskom sajtu, nije uzelo u usta braneći Hrvate.

Možeš Pančiću da radiš šta ti je volja, sve će da proguta, osim kritike na račun Hrvata. To mu je gore nego preskakanje obroka. Pre bi se odrekao glave u škembetu i četrdeset ćevapa nego reakcije na kritiku Hrvata i hrvatske države. Radi toga me i napalo. Brani Teofil Hrvate i Krležu od Dmitrovića. Hrvatima se bavim u meri koliko se oni, njihova država, bave Srbima. A bave se dugo i krvavo. Tu sam u debeloj disproporciji, naravno, ali se trudim. Od Krleže mi je važnije ovojesenje lišće sa platana kod Miloševog konaka. To nije vrednosni sud o Kreži, skidam kapu pred njegovom erudicijom i obimnim delom. Talenat, literarni, je nešto drugo, toga kod Krleže nije bilo i zato je isti iz dna duše mrzeo Andrića a Teofil mrzi sve koji ne vole Krležu.

Pančić je u Beograd došao 1991. godine. Iz Zagreba. Tamo je radio kao ulični trgovac, povremeno i na Željezničkom kolodvoru, prodavao je novine, knjige, stripove, upaljače. Onda se uplašio obnovljene ustaške države i pobegao u Srbiju. Ovde je, đavo zna kako, počeo da piše za Vreme. I tu ispoljava neki oblik Stokholmskog sindroma, dopisna varijanta; počinje da iskazuje simpatije prema onima zbog kojih je pobegao iz Hrvatske. Kako onda, tako danas. Mene pokušava da devalvira tvrdnjom da sam bio dopisnik beogradske Politike iz Siska. Tačno, bio sam, malo li je i to, ali Teofilo ne kaže da sam sa tog mesta otišao za dopisnika Politike iz Zagreba, odnosno, da je On nekoliko godina po zagrebačkim ulicama prodavao Politiku i NIN, u kojima behu i zagrebački tekstovi Ratka Dmitrovića. Malo, pizdunsko retuširanje biografije. Kompleksi su teško izlečivi.

U sistemu srušenih vrednosti, preporučen kao dobrano sumanuti borac protiv Miloševića i srpskog nacionalizma, Pančić uspeva da se etablira u sekti poraženih na Osmoj sednici. O svemu je To spremno da piše; o nacionalnim temama, knjigama, izložbama, predstavama, filmu, muzici, sociologiji, smrdljivim nogama.. Pročitao sam nekoliko njegovih "kritika" nekih romana, zbirki pripovedaka. I šta je iz toga moglo da se zaključi? Više Mara zna o krivom kurcu nego Pančić o književnosti. Političko određenje autora, antisrpstvo se podrazumeva, po Pančiću je osnovni parametar za procenu i ocenu književnog dela. On drugo i ne ume da proceni. Tragično netalentovan, a svestan tog nedostatka, duboko ogorčen na sve koji ne misle kao on, pokazuje spremnost da suprotno, drugačije mišljenje prelije svim poganima koje u njemu žive.

Ništa Pančić ne zna ni o filmu, a piše o filmu, ni o pozorištu, a piše o pozorištu. Poeziju da ne spominjem a i o njoj piše. Pančić je univerzalna neznalica, predstavnik one vrste kursadžija svesnih da je količina zarađene hrane u direktnoj srazmeri sa količinom donetog đubreta. Više je srpskoj kulturi — kako god tumačili ovaj pojam — doprinela Mica Trofrtaljka nego Teofil Pančić, jer kič sam po sebi ima određeno mesto, čak vrednost, u društvenom diskursu. Ovo što decenijama radi Teofil Pančić, ne vredi pola pizde hladne vode.

Neostvaren pisac, prazan duhom, krcat krastavim frustracijama, sveden na osnovne fiziološke potrebe za koje mu treba sve više novca, Teofil ljubi svako dupe iz kojeg može da kane neki dinar, kuna, marka, evro. Otuda njegovo prisustvo na mestima (listovi, sajtovi, paneli) gde se orgazmira nad srpskim žrtvama, gde se srpska krivica ispija češće od vode a čedna nevinost drugih uzima čvršće od religijskih postavki.

Pančić Teofil je primer duboke, guste mržnje prema Srbima. Njemu je "dobar Srbin" samo onaj Srbin koji je spreman da uvek, na bilo kom mestu, bez ostatka priča o srpskim zločinima, opštoj krivici, genocidnosti Srba... istovremeno vodeći računa da drugu stranu, antisrpsku, amnestira za sve i za sva vremena. Pančiću je nepripadanje srpstvu dovoljno za hvalu. Gde su Srbi žrtve, tu Pančića nema. On stanuje tamo gde se o stradanjima Srba ćuti.

Kako godine prolaze, a uvećava se količina sirovog mesa podvedenog pod ime Teofil Pančić, male sive ćelije unutar lobanje na vrhu tog brda odumiru i Teofilo se pretvara u kotrljajuću masu mozgovnog, jezičkog, logičkog besmisla. Skromnog znanja, koje prikriva galamom i parafraziranjem delića iz knjiga na koje je nabasao i trenutno ih čita, upotrebom stranih reči čije pravo značenje često ne zna, Pančić sve više podseća na Žiku Obretkovića.

Slutim da će ovaj tragikomičan slučaj u srpskoj javnosti okončati Pančićevom kritikom Obretkovićeve poeme: "Oj devojko u zelenoj travi, javi se iz zelene trave".

Intermagazin | 23.10.2016
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 01, 2015, 01:47:43 pm »

*

ZAŠTO JE SMENJEN RATKO DMITROVIĆ?

Zašto je, dan posle posete hrvatskog premijera Milanovića, smenjen urednik frankfurtskih "Vesti" Ratko Dmitrović?

Jedan od najboljih srpskih novinara, čovek koji je devedesetih godina bio glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Argument" (i do danas neprevaziđenog po kvalitetu i objektivnosti), pre šest godina postao je glavni i odgovorni urednik frankfurtskih "Vesti", koje su se, u vreme njegovog postavljenja na to mesto, nalazile u velikoj koncepcijskoj, ali i materijalnoj, krizi. Za šest godina rada u "Vestima", Dimitrović je uspeo da ih učini najčitanijom srpskom novinom, koja ima preko sto zaposlenih i koja predstavlja odličan izvor informacija i analiza našeg političkog, društvenog i kulturnog života. Takvi urednici se ne menjaju... Osim ako...
 
Osim ako vlasnik novine, frankfurtski Srbin Dušan Vidaković, od svojih EU saveznika i prijatelja, nekih Nemaca i nekih Hrvata, ne dobije nalog da ukloni Dmitrovića zato što se previše bavi "hrvatskim pitanjem", od Jasenovca, preko MASPOKa, do "Bljeska" i "Oluje". A Ratko Dmitrović ("Srbin iz Hrvatske", to jest Srbin iz krajeva koje je Hrvatska otela Srbima) nije mogao da ćuti i da se pretvara kao da se između nas i "najhrabrijeg naroda na svetu" (ne zato što se ničeg ne boje, nego zato što se ničeg ne stide, rekao bi Dučić), ništa nije desilo.
 
On je i kao urednik "Vesti" i kao saradnik "Pečata", u kome, od 2008, izlazi njegova kolumna o odnosima Srba i Hrvata, redovno izveštavao čitalaštvo o nedelima nosilaca "tisućljetne kulture", koji se i danas rukovode ideologijom Ante Starčevića, "oca domovine", o "pasmini slavoserbskoj, nakotu za sjekiru". Dmitrović je neformalni doktor kroatologije, nauke u nastajanju, koja se bavi vatikanskom tvorevinom zvanom "Hrvati", što se sastoji, bar danas, i bar u najvećem broju, od pokatoličenih Srba i nešto doseljenika sa strane, što su postali Hrvati i intelektualci u službi "velikohrvatske ideje" (setimo se "ilirskog pokreta": Ljudevit Gaj je Čeh, Stanko Vraz Slovenac, Dimitrije Demetar Grk, Petar Preradović Srbin, itd. ) Autentični Hrvati (čakavci i kajkavci) uglavnom nisu bili ustaše (evo vica: "Ide Zagorac putem i nosi prozorski ram. Sreću ga ustaše, i viknu, salutirajući nacistički: "Dudek, Dudek, za dom!" "Ma kaj za dom? Nosim ga za svinjac!")

Vladko Maček jeste bio srbofob, ali nije bio ustaša. Prave ustaše su uvek iz krajeva u kojima je Vatikan, ta zla kob čovečanstva, tvorac lažnog hrišćanstva koje je, po Dostojevskom, gore od ateizma, izvršio preveravanje onih Srba koji nisu mogli da idu putem Matavuljevog Pilipende. I ustaše su, uvek i svagda, bivši Srbi koji, mrzeći sadašnje Srbe, žele da ubiju Srbina u sebi. Zato su bili takvi kakvi su bili.
 
Dimitrović o tome zna skoro sve. Zato je smenjen. Jednostavno, vlasnik "Vesti" ga je obavestio da se ne može tako — Hrvatska će ipak u EU, ne? Zakaj mi bumo sada kritikovali EU Kroaciju, zemlju pufnastih kroasana, mekih kao ruke Žileta Friganovića ispod grla starca Vukašina iz Klepaca?
 
Dakle, o Dmitroviću, bar za sada, toliko. Istraživanje o ovom slučaju Srbina iz Beograda smenjenog po volji EU (naročito ovo U, i to latinicom) Zagreba, se nastavlja, i uskoro ćemo, ako Bog da, iz pouzdanih izvora još ponešto saznati.

 
Vladimir Dimitrijević | 17.01.2013. | Dveri srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Novembar 21, 2016, 03:02:23 am »

*

RATKO DMITROVIĆ DIREKTOR I GLAVNI UREDNIK "NOVOSTI"

Nadzorni odbor prihvatio ostavku Manojla Vukotića i imenovao Ratka Dmitrovića za vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika svih izdanja i direkora Kompanije

NADZORNI Odbor Kompanije "Novosti" AD na današnjoj sednici jednoglasno je prihvatio neopozivu ostavku Manojla Vukotića na funkcije generalnog direktora i glavnog urednika svih izdanja Kompanije.

Na istoj sednici Nadzorni odbor imenovao je jednoglasno Ratka Dmitrovića za vršioca dužnosti funkcija koje je do sada obavljao Vukotić.

Dmitrović je rođen 1958. u Komogovini, na Baniji. Studirao je pravo i novinarstvo na Beogradskom i Zagrebačkom univerzitetu. Profesionalnu karijeru počeo je 1981. godine. Novinarske i uredničke poslove obavljao je u "Politici", NIN-u, Radio-televiziji Srbije. Bio je pokretač i glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Argument". Poslednjih pet godina bio je glavni i odgovorni urednik frankfurktskih "Vesti".

Po završetku sednice, Dmitrović je imenovao novinara političke rubrike "Večernjih novosti" Milana Babovića za zamenika glavnog urednika, dok je za pomoćnika glavnog urednika imenovao Slobodana Reljića, sadašnjeg urednika nedeljnog izdanja "Večernjih novosti".

Nadzorni odbor se zahvalio Manojlu Vukotiću za uspešan rad u Kompaniji "Novosti", na čijem čelu je bio više od 12 godina.


V. N. | 16.05.2013. | Večernje novosti


* * *

— "Novosti" će nastaviti ovu vrstu kulturne misije, posao koji je važan sa umetničkog, izdavačkog i nacionalnog stanovišta. Pokušaćemo da sistem vrednosti koji je gotovo urušen u našem društvu, podignemo, sazidamo, učvrstimo. Da jakim autorima, pričama, romanima, životnim ispovestima, biografijama, nečim što ima dokumentarističku, životnu, literarnu vrednost, srušimo ono što nas kao talas zapljuskuje poslednjih godina: projekciju netalenta. Izloženi smo torturi netalentovanih ljudi, "zvezda" čija se slava van Srbije zasniva na količini poganih reči izgovorenih protiv sopstvene kulture i sopstvenog naroda. "Novosti" će uraditi sve što budu mogle da se ti kursevi završe i okonča vreme zaključanih muzeja.
Ratko Dmitrović, Večernje novosti 06.06.2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Novembar 21, 2016, 03:48:23 am »

*
RATKO DMITROVIĆ


TV SUMRAK

"Nezavisni novinar" Petar Luković oslobođen je odgovornosti, za njega je već odavno nadležna medicina, a ne profesija kojom se bavi

Novinar Ratko Dmitrović je svojom emisijom "Razgovor sa povodom" početkom '90-ih postigao je gledanost kojoj nijedan domaći tolk-šou u deceniji iza nas nije "prismrdeo". Tadašnji TV Beograd ponosno je isticao na svojim listama cifru od šest miliona ljudi koji nedeljom nisu propuštali da vide koga im to Dmitrović dovodi u goste. Povod za ovaj intervju je najava njegovog povratka na male ekrane...

Tek sada shvatam koliko je ta emisija bila uticajna. Prema RTS-ovim istraživanja, "Razgovor s povodom" bio je, po gledanosti, čak ispred Drugog dnevnika. Današnji autori o tome mogu samo da sanjaju — s ponosom ističe Ratko Dmitrović, koji trenutno pregovora sa nekoliko televizijskih kuća.

Ali, u to vreme TV Beograd nije imao konkurenciju...

Tačno, ali ne možete nikoga naterati da sedne pred televizor i gleda emisiju koja je dosadna i koja mu se ne dopada. A mi tada nismo imali čak ni scenografiju. Bio je sto i na njemu mikrofoni...

Jedno vreme ste pisali TV kritiku za magazin "Antena". Kako ocenjujete današnje tolk-šou programe?

Jedina ozbiljna emisija tog tipa je "Utisak nedelje". Sve druge, poput "Zamke" i "Klopke", razlikuju se od video-magazina "Svet plus" samo po sastavu gostiju. Nema tu ozbiljnog razgovora. Sve se svodi na upadanje u reč, nadvikivanje i svađu kao na obrenovačkoj stočnoj pijaci.

Treba li problem tražiti u voditeljima?

Ne želim da se upuštam u pojedinačno ocenjivanje, ali ono što se ne može prećutati jeste tragično nizak obrazovni nivo televizijskih novinara kod nas. Naravno, čast izuzecima, ali to je premalo za spas ove profesije.

Svojevremeno ste se našli i na crnoj listi Suda časti Petra Lukovića...

Petar Luković je oslobođen mnogih odgovornosti, pošto je za njega odavno nadležna medicina, a ne profesija kojom se bavi. On je najbolji dokaz postojanja dvojnih standarda kod nekih ljudi u Srbiji koji se bave ljudskim pravima i "nezavisnim novinarstvom", i od toga jako dobro žive. Ono što drugima zameraju Lukoviću dozvoljavaju i aplaudiraju. Ali, kažem, za njega je nadležna medicina.

Dobar deo karijere proveli ste kao dopisnik "Politike" iz Zagreba. Da li biste se ponovo vratili tamo?

Nikada se ne bih vratio u Zagreb ni da živim ni da radim, bez obzira na evidentne političke promene. Premijer Sanader je nešto najbolje što se Hrvatima dogodilo posle dugo vremena, ali Zagreb je završena priča u mom životu.


Kurir | 20.05.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Novembar 21, 2016, 04:27:11 am »

*

RATKO DMITROVIĆ:
HRVATSKO PITANJE I SRBOFOBIJA



Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa "Argument", ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina, vodio frankfurtske "Vesti", pa ga je vlasnik smenio zbog "preteranog" bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?)

I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra je nedeljnik "Pečat" u kome već pet godina pokazuje korene srpsko — hrvatskog spora (to jest, hrvatske srbofobije, koja se proteže od Ante Starčevića, preko Jasnovca, do "Bljeska" i "Oluje"), učeći Srbe da misle na pravi način o onomešto bismomogli nazvati "jasenovačkim pitanjem" — ne samo pitanjem zločina učinjenih na prostoru jasenovačkog logora smrti i širom NDH, nego i pitanjem metafizičkog i istorijskog smisla Jasenovca,načina na koji je Jasenovac postao moguć, kao i razloga zbog čega sada pokušavaju da ga poreknu (ne samo Hrvati, nego i Imperija SAD — EU). Zato smo ga zamolili za intervju, na šta se on ljubazno odazvao.

Gospodine Dmitroviću, u svom tekstu "Tompson kod svojih u Vatikanu" ("Pečat", 90/2009.) istakli ste da "ustaštva, kao snažnog, žilavog i u narodu ukorenjenog pokreta ne bi bilo bez Vatikana i Katoličke crkve". Možete li nam, u najkraćem, izneti svoje argumente za ovu tvrdnju?

Nema ni jednog Hrvata koji se u 19. i prvoj polovini 20. veka isticao mržnjom prema Srbima, istaknutog pripadnika ustaškog pokreta, a da jedan deo svog života nije bio pod krovom katoličke crkve. Počev od Ante Starčevića, rodonačelnika hrvatskog fašizma, najvećeg pronositelja mržnje prema Srbima. Pavelić, Šakić, Maks Luburić, Artuković, Ljubo Miloš, fra Majstorović Filipović Sotona, svi oni su prošli kroz semeništa katoličke crkve, odakle su izašli sa kiptećom mržnjom prema Srbima. Zašto? Otkuda tolika netrpeljivost Vatikana i "Crkve u Hrvata" prema Srbima pravoslavcima? Razume se, sve ide od velikog raskola u hrišćanstvu, 1054. godine i velikog katoličkog sabora u Splitu održanog 1075. godine, kada je postavljena strategija uništavanja pravoslavlja na zapadnom Balkanu. Hrvata kao starog plemena danas gotovo da nema, nalazimo ih tek u ostacima u Hrvatskom Zagorju, Moslavini i onom delu Međimurja, prema Sloveniji. Ostali su konvertiti, uglavnom bivši Srbi koje je katolička crkva uspela da otrgne najpre od pravoslavlja a potom od srpstva. Dakle, u pitanju je konvertitstvo, fenomen bliskosti iz koga se, to je u psihologiji davno objašnjeno, rađa najžešća mržnja. To je nukleus njihove taktike zaustavljanja širenja pravoslavlja na Zapadnom Balkanu. I u tome su, na žalost, uspeli. Mržnja Hrvata prema Srbima razvejavana je i opstaje isključivo na verskoj osnovi. Odatle sve počinje i tu završava. Zlo u hrvatskom narodu počiva u mračnim odajama katedrala i crkava, otuda posmatra, čeka trenutak i izlazi kad proceni da treba.

Kao neformalnog doktora kroatologije, oduvek sam, onako studentski, želeo da Vas pitam: zašto čakavci i kajkavci, Istrani i Zagorci, nikada nisu (osim izuzetaka) bili ljute ustaše? Recimo, Vladko Maček, iako srbofob i vođa Hrvatske seljačke stranke, čiji se jedan deo opredelio za Pavelića, ipak nije bio spreman da podrži ustaške pokolje. Mi znamo da su najljuće ustaše uglavnom potomci pokatoličenih Srba — Hercegovci, Ličani, Dalmatinci. Šta je ustaše učinilo tako ostrvljenima da su ih se i italijanski okupatori gadili,gledajući ustaške zločine?

U pitanju je složenost fenomena konvertitstva. O tome su govorili i pisali mnogo pametniji od mene i to je objašnjeno i stručno i kroz umetničke forme. O konvertitima imamo sjajne misli velikog Meše Selimovića, u onoj metafori o potoku koji se odvojio od matice i zaustavio; nazad ne može a za napred je nejak, slabašan. Čovek koji promeni veru, a potom i naciju, kao u ovom slučaju Hrvata i Srba, izbrisao je sve što je bilo do tada. On više ne može da govori o svojoj porodici, precima, svom rodu. On je neko ko počinje od nule, ništak, čovek bez biografije, mladica tek zasađena na ledini. Takav čovek je svestan svega a naročito prezira svoje okoline, rodbine, prijatelja, kumova, svojih dojučerašnjih sunarodnika i u njemu se rađa mržnja. Ponižen je, ćuti kad se u društvu priča o istoriji, porodičnoj tradiciji, dalekim rođacima... I onda dolaze ratovi. Takav čovek postaje zver i kreće da ubija sve one koji su živi svedoci njegove prevere, sramote, njegove izdaje predaka i svog naroda. On sumanuto počinje da ubija sve koji znaju njegovu slabost, njegov istorijat, verujući da će tako sa lica zemlje ukloniti one koji mogu da svedoče o njegovoj sramoti. Gotovo da nema ni jednog ustaše, koljača, bez srpskih korena.

Jedan od ključnih problema naše stvarnosti je, izgleda, to što Srbi misle da o Hrvatima znaju sve, a ne znaju skoro ništa. Recimo, koliko Srba zna da je desna ruka Alojzija Stepinca, fratar Krunoslav Draganović, čovek koji je, uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana organizovao "pacovske kanale" za bekstvo ustaških krvoloka, prebačen u Titovu Jugoslaviju i mirno umro u Sarajevu, bez ikakvog suđenja za nedela koja je počinio. Možete li nam ispričati nešto o slučaju Draganović, koji pokazuje da je Titov režim umeo da sarađuje s ustaškim fratrom ako mu to obezbeđuje međunarodnu podršku Vatikana?

Slučaj Draganović nikada neće biti objašnjen do kraja. Kao što nikada nećemo saznati sve o kontaktima, stalnim, koje je Tito imao sa Vatikanom. Ciljevi komunista u Kraljevini SHS i ustaša bili su identični; razbijanje države u kojoj Srbi imaju biološku supremaciju, obračun sa svakim oblikom srpstva, i stvaranje nezavisnih država Slovenije, Hrvatske i velike Albanije. To je utvrđeno na Četvrtom kongresu KPJ, održanom u Drezdenu 1928. godine. Tada je usvojen Program na osnovu ovih ciljeva i taj Program bio je na snazi sve do 1990. godine, odnosno, do raspada KPJ i ostvarenja zacrtanih ciljeva. Krunoslav Draganović je bio fratar, špijun, obaveštajac, radio je za nekoliko tajnih službi, ali je nesporno bio hrvatski kleronacionalista. Učinio je neke usluge komunistima i otuda bi se mogla objasniti njegova pozicija u novoj, Titovoj Jugsolaviji ali to nije pravi razlog što je ovaj čovek — zaslužan za bezbrižan život hiljada ustaških zločinaca nakon Drugog svetskog rata, uglavnom u Južnoj Americi — mirnu starost proveo u Titovoj državi, pod apsolutnom zaštitom komunista. Pravi odgovori leže u odnosu Tita i Vatikana a o tome detalje i suštinu nikada nećemo saznati.

Od 2010. godine, stalno se priča o papinom dolasku u posetu SPC. Papski glasnogovornik, monsinjor Antonioni, tvrdi da poseta o kojoj se maštalo (papa u Nišu 2013, povodom jubileja Milanskog edtikat) nije moguća, jer situacija nije povoljna. Pošto se kao uslov da papa dođe pominjalo njegovo poklonjenje pravoslavnim žrtvama ustaškog režima, nadbiskup Hočevar nas je poučno podsetio da papa ne može u Jasenovac dok se Srbi i Hrvati ne dogovore oko broja tamošnjih žrtava. Papa među Srbima — da ili ne?

Pred svaki razgovor na ovu temu, sa velikodostojnicima Katoličke crkve, uključujući papu, srpska strana morala bi da počne tako što bi na sto stavila knjigu Viktora Novaka "Magnum crimen" (Veliki zločin). To je kapitalno delo, nezaobilazno štivo o monstruoznosti katoličke crkve, o njenom sistematskom, krvavom obračunu sa pravoslavljem i Srbima, o nameri da jedno i drugo potpuno uništi zapadno od Drine i Dunava. Knjigu je napisao, Hrvat, klerikalac, čovek koji je obrazovan u katoličkim centrima, ali koji je uspeo da se odhrve mržnji koja mu je tamo usađivana i koji je svoj život posvetio objašnjavajući suštinu katoličanstva na ovimprostorima. SvakiSrbin koji ima Bibliju morao bi da ima i "Magnum krimen".

Papa uSrbiju može samo preko Hrvatske, tako što bi skrenuo sa autoputa kod Novske i ušao u Jasenovac, poklonio se senima nevino pobijenih Srba, zatražio oproštaj od njihovih potomaka i uputio izvinjenje celom srpskom narodu. Uz, razume se, prihvatanje brojke Srba pobijenih u Jasenovcu koju je tamo, na prostorima logora, utvrdila Zemaljska komisija Republike Hrvatske još 1945. godine. A tu komisiju sačinjavali su Hrvati i Slovenci. Ta brojka, koja je u saglasju sa procenama nemačkih generala iz Drugog svetskog rata, kreće se između 600 i 650 hiljada Srba ubijenih u Jasenovcu. Bez ovakve geste nije moguće ni početi razgovore o pomirenju Srba i Hrvata.

Koliko je vrh SPC u ovom trenutku svestan svih prozelitskih akcija vatikanskih misionara? Da li neko postavlja pitanje na desetine pokatoličnih Srba u sadašnjoj EU Hrvatskoj? Da li su naši episkopi svesni vatikanskog napora da se sprovede unija u, recimo, Crnoj Gori? Kakav je udeo vatikansko — hrvatskih združenih snaga u separitizmu "vojvođanera"?

Srpska pravoslavna crkva sistemski je postavljena na principima održanja vere. To je dominantno u pravoslavlju. Katoličanstvo je pre svega sistem državne i poslovne delatnosti, to je najveća, najuticajnija i najbogatija firma na svetu. Vera je u katoličanstvu nije nukleus postojanja, srce svega, već sredstvo za manipulaciju. Katolička crkva ima sistem osvajanja prostora drugih religijskih zajednica, misionarska područja u koja ubacuje ljude i ogromna sredstva. Toga u pravoslavlju nema. Uz sve ovo Srpska pravoslavna crkva ne čini ni ono što treba i što može da bi se odbranila od nasrtanja katoličanstva. Plašim se da i među episkopima SPC ima onih koji veruju lepim besedama što dolaze iz Vatikana. Ne znam zbog čega je SPC ćutala sve ove godine na proces koji ste spomenuli, na otimanje pravoslavaca u Hrvatskoj i njihovo prevođenje u katoličanstvo. Znam da bi se takvo oglašavanje — a oglašavanje je neophodno, jauk da se čuje do neba — bilo dočekano kao mešanje u politiku, u državne poslove, što nikako ne sme da bude ograničenje jer sve što Katolička crkva čini vekovima nije ništa drugo do politika.

Što se tiče Crne Gore, ja sam tu veoma, veoma skeptičan i mislim da u toj državi kroz pedesetak godina, a to je u istorijskim relacijama treptaj oka, neće živeti ni jedan pravoslavac. Ono Srba što ih tamo ima danas ili će pomreti ili će se iseliti u Srbiju; takozvana crnogorska pravoslavna crkva prihvatiće supremaciju pape, pretvoriće se možda najpre u grkokatolike, ili odmah u katolike, i ta priča biće okončana. Ostatak stanovništva Crne Gore biće muslimani. Crna Gora biće novo područje najvećeg konvertitstva nakon tog procesa u Zapadnoj Hercegovini. Naravno, sve će se zasnivati na mržnji prema Srbima i Srbiji. Ovo govorim teška srca ali... retko kad sam se prevario u globalnim procenama.

Velike napore Katolička crkva čini u Vojvodini, sa ciljem razbijanja pravoslavlja, povezana je sa nevladinim organizacijama, pojedincima koje srećemo u javnom životu, ali tu su im šanse prilično slabe jer verujem da će Srbi u Vojvodini smoći snage da se odbrane i iskažu privrženost svojoj državi, Crkvi i srpstvu uopšte.

Sajt "Borba za veru" često je prenosio Vaše analize. Imate li vremena da pratite rad tog sajta, i imate li predloge da se rad poboljša?

Sajt je tematski određen i u skladu sa tim postavljen je i grafički. Možda bi tu mogle da se urade neke manje intervencije, u cilju vizuelne preglednosti, ali, sve u svemu, ovaj sajt ispunjava ciljeve zbog kojih je pokrenut i njegova misija je za svaku pohvalu. Sugerišem da povremeno dopustite sebi i slobodu kritike nekih pojava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje nisu dobre, štete Crkvi, pravoslavlju u celini, i prosto traže kritičko sagledavanje.

Za kraj: ima li smisla baviti se ovakvim temama kakvima se Vi bavite i, recimo, ostati bez posla, kao što se Vama nedavno
desilo?

Apsolutno ima smisla. Neophodno je, izuzetno važno s obzirom da vreme spušta u zaborav mnoge istine o Srbima kao narodu, u ovom slučaju istinu o srpskom stradalništvu i zločinima koje su drugi činili Srbima. Mlade generacije to slabo poznaju i mora im se govoriti o tome. To je nužnost, sastavni deo kolektivne svesti Srba kao naroda. E, sad, svaki posao u sebi nosi rizike i opasnosti, tako i ova tema. Ja sam pre mnogo godina raščistio sa tim da ću morati da se borim sa posledicama iznošenja svojih stavova i tematskih postavki. Mnoga vrata su mi zbog toga zatvorena, ostajao sam bez posla, kao nedavno u frankfurtskim "Vestima", gde mi je kao glavnom uredniku otvoreno rečeno da dobijam otkaz zbog pisanja i puštanja tekstova o zločinima Hrvata nad Srbima. Ali, dobro. Nikome nije terao da biram ovaj i ovakav životni i profesionalni put. Na kraju krajeva, ja sam zadovoljan ovakvim životom.

Vladimir Dimitrijević
Svetosavlje i srbocid /Razgovori u vrtlogu globalizacije, Lio, 2014.

Kompletna knjiga Vladimira Dimitrijevića (1,3MB) u PDF
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: