Radovanjski lug — Pod starim hrastom
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Đorđe Petrović — Vožd Serbski « Radovanjski lug — Pod starim hrastom
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radovanjski lug — Pod starim hrastom  (Pročitano 11529 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 14, 2011, 01:04:46 am »

**

NA GROBNOM MESTU POD STARIM HRASTOM


"Nesrećna bolest koja ga je lomila čitave 1813. godine, neprihvatanje njegovog plana elastične odbrane i sve crnji glasovi koji su stizali sa frontova odveli su Karađorđa u stanje takve depresije da se nije mogao prepoznati. Napustio je Srbiju 21. septembra 1813. godine. Napravio je samrtnu grešku; ostavio je narod u času najveće nevolje.
 
Od tada njegov život postaje prava mora. Sprovode ga pod vojničkom stražom, sele ga po Rusiji, ne dobija dovoljnu novčanu pomoć, špijuniraju ga i nadziru. Udaljen od Srbije, sa grižom savesti, potpuno nepripremljen na nove okolnosti, on prihvata plan grčkih heterista, koji su ga pozvali za vođu ustanka. Međutim, Miloš Obrenović nije želeo borbu, a još manje da izgubi ono što je tek počeo da stvara..."


*  *  *




Tekst na mermernoj ploči: Na ovom mestu bio je sahranjen vođa I Srpskog ustanka  K A R A Đ O R Đ E   P E T R O V I Ć
 

Tela srpskog vožda i njegovog pratioca Nauma sahranjena su nedaleko od crkve pod krošnjama hrasta u Radovanjskom lugu. Na mestu gde su obezglavljena tela vožda i Nauma sahranjena, nalazi se mermerna ploča sa tekstom i veliki drveni krst.
Naum Krnar (1780—1817) je rođen u Moskopolju, u grčko-cincarskoj trgovačkoj porodici. Bio je jedan od junaka Prvog srpskog ustanka i blizak Karađorđev saradnik. Telo Nauma Krnara i danas počiva ispod hrasta. Iza njega su ostali potomci Naumovići i Novakovići.

Donatori obnove prvobitnog voždovog groba 1992. godine:
Boris Opačić, Baja  
Srba kamenorezac, Velika Plana
Dobrivoje Miljković, Baja



*  *  *





U RADOVANJSKOM LUGU UBIJEN JE VOĐA PRVOG SRPSKOG USTANKA, VOŽD KARAĐORĐE PETROVIĆ 13/26. JULA 1817. GODINE. U ZNAK POKAJANJA, ZBOG UBISTVA SVOGA KUMA, VUJICA VULIĆEVIĆ PODIGAO JE 1818. GODINE CRKVU POKAJNICU U STAROM SELU

NA GROBNOM MESTU POD STARIM HRASTOM U RADOVANJSKOM LUGU POČIVAO JE VOŽD KARAĐORĐE DO 1819. GODINE, KADA JE NJEGOVO TELO PRENETO U TOPOLU. OD 1930. GODINE POČIVA U MAUZOLEJU NA OPLENCU.

CRKVU ZAHVALNICU SVETOG ARHANGELA GAVRILA PODIGAO JE KRALJ ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ 1930. GODINE U ZNAK ZAHVALNOSTI RODONAČELNIKU DINASTIJE KARAĐORĐEVIĆ.

RADOVANJSKI LUG JE ZNAMENITO MESTO POD ZAŠTITOM DRŽAVE.


*  *  *

"Nauma Krnara i njegovu ulogu u ustaničkom pokretu srpska istoriografija je, naizgled, sistematski zanemarivala. Najčešće se pominje kao Karađorđev 'momak', ili pisar, u najboljem slučaju. Činjenice, međutim, govore da je njegova uloga bila mnogo značajnija. Verovatno je, kao poverenik Heterije, na Karađorđa vršio odlučujući politički uticaj i bio mu politički i diplomatski savetnik. O važnosti koju mu je turska vlast pridavala svedoči i činjenica da je i njegova glava, kao i Karađorđeva, putovala za Carigrad.

Razlozi za ovo zanemarivanje leže u činjenici da je mlada srpska država, težeći da formira jako nacionalno osećanje, želela da zataška Karađorđevo zalaganje za nadnacionalnu balkansku federaciju. Drugi razlog može da bude i izvesni animozitet koji se razvio prema Cincarima, kao finansijskoj i političkoj oligarhiji koja je imala i te kako bitnu ulogu u formiranju našeg građanskog društva i države."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 14, 2011, 01:11:38 am »

*

VOŽDOVA GLAVA BAČENA PRED PAŠINE NOGE

Prostranim Radovanjskim lugom, uoči letnjeg Svetog Aranđela, širila se topla julska noć. Ponoć je uveliko prevalila. Zeleni bregovi i beskrajni pašnjaci Šumadije, mirovali su, a otuda je dopirao opojni miris bogate žetve sa polja ponovo oplođenih, posle buna i ratova. Šuma je mirisala na skoru, tek palu kišu...

... Nasred kolibe sporo je dogorevala vatra. U polumraku, nalazile su se tri osobe. Najkrupniji i najviši ležao je ispružen, a pokraj sebe metnuo veliku hrastovu dasku. Uz bok puška krdžalijka i sablja. Od njega levo, s druge strane vatre, pokriven ćurkom po glavi, ležao je čovek čije se lice nije dalo videti.

Dole, u pročelju, kraj nogu Karađorđevih, opružio se Naum, naslonjen na panj. Više je sedeo no što je ležao, a počešće se mašao za ugarak, želeći da podstakne vatru.

Karađorđe se često meškoljio, sva je prilika, nije mogao zaspati, mučen i razdiran mračnim slutnjama...

UBISTVO U SVITANJE

... Tako je trajalo do pred samo svitanje. Kako su letnje noći kratke a poduži letnji dani, veoma se rano zora budi na obzorju. Nekako brzo i naglo, budila se cela priroda. Noćna tišina i izumrlost, postupno i tiho, ustupala je mesto dnevnoj živahnosti. Vatra u kolibi je bila skoro pred gašenjem i prekrivena svetlim pepelom. Zgrčen u klupko, ispružen i klonuo od umora, ukočeno gleda i prebira po pameti — što li je prihvatio te mračne ujdurme? U njegovu svest prodire saznanje kakvo je gnusno delo pripremio sa kumom Milošem.

U tom času, vide Vujica, kako se verni pratilac Naum Krneta podiže sa zemlje i s tikvicom u ruci napusti kolibu, upućujući se prema obližnjoj rečici. Oseti neku laku drhtavicu preplašeni Azanjac, jer se uistinu, približavao kobni trenutak.

Pred kolibom Naum zastade, obazirući se unaokolo. Tiho i mirno jutro, posle turobne i oblačne noći.

U koji mah Naum pođe potoku, iza obližnjeg debla cera izviri prilika sa sekirom u ruci. Naže se napred kao da ga nešto sapliće, prateći zorno čoveka sa tikvicom i tek kad ovaj zađe u doljicu i priđe potoku čučnuvši da se umije, Kolašinac u nekoliko skokova prilete kolibi, ali tako pažljivo i nečujno. Najpre oprezno proviri kroz rupu između prislonjenih dasaka, potom nasloni sekiru kraj svojih nogu, oberučke uze jednu dasku i ukloni je na stranu. Ukaza se poširok otvor. Karađorđe je ležao upravo prema njemu.

Zastade malo i za tren oka, gledao je netremice u Karađorđev trup. Obazre se, grčevito dočepa sekiru i raskorači se izmahnuvši iz sve snage. Sečivo blesnu u vazduhu, pri slaboj jutarnjoj svetlosti, preseče munjevitim fijukom vazduh i pogodi Karađorđa u grudi. Desna ruka samrtnika očajnički povuče do polovine sablju koja je dugo mirovala na kolenima, zatim riknu poput zveri. No, utom stiže i drugi, smrtonosni udarac. Krv šiknu u mlazevima i poprska ubicu po licu i rukama. Karađorđe se svali licem na zemlju, sa zarivenom sekirom u grudima.

ODRUBLJENA VOŽDU GLAVA

Zatim, ubica kleče, isuka jatagan i odrubi glavu Karađorđevu, pa je bahato dočepa za čuperke, otrese je nekoliko puta i baci je u torbu, vezujući je odozgo i dobro pritežući, pa je pruži momku do sebe i zapovednim glasom naredi:

"Drži ovu torbu! I čuvaj kao oči u glavi. Bolje je pazi no svoju na ramenu!"Iz bisaga viri sablasno jedan krajičak Voždove perjanice.

... Krvav trofej, uvijen u bošču, nosio je u torbi Jovan Mioković. Kako se ova sramna povorka turskih skutonoša približavala vezirovom konaku, čelnik Miloš je postajao sve nervozniji, a bledilo mu je prelivalo obraze.

... Na knežev mig, Jovan Mioković istupi pred Marašliju, pa onu bošču spusti pravo pred pašine noge.

"Šta je ovo?" priupita Turčin, praveći se lud.

Gospodar Miloš se najpre snađe i reče snishodljivo:

"Vožda smo doneli, svetli pašo!"

"Kog Vožda?!" i dalje se Turčin pravio lud.

"Crnog Đorđija!"

"Kauri, nisam siguran, Alaha mi! Nema te sile na Zemlji koja ga živog može dovesti!"

Tad Jovan razvi maramu i ukaza se glava Crnog Đorđa, ali paša i ne pogleda u nju, kao da nije želeo likovati.

"Pa vi ga niste doveli, ubili ste ga!"

Odrtaveli Marašlija, smešno nakinđuren, podiže se sporo i pozdravi vojnički mrtvu glavu Karađorđevu. I ostali prisutni to isto učiniše.

"Na noge, kauri! Diži se!" dreknu Marašlija, "i poklonite se pred mrtvim Đorđem. Niste ga u kokošarniku ubili! Treba li da vas ja učim šta je za Srbe značio?!"

Snuždeni, pokisli i poniženi, srpske starešine oboriše glave i stajali su nemo od čuda.

Marašlija zaključi sumorno:

"Junak je vazda junak! A fukara ostaje fukara!"—


B. Marjanović, M. Đorđević | 11.12.2009 | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 14, 2011, 12:15:50 pm »

**

UBISTVO VOĐE PRVOG SRPSKOG USTANKA ĐORĐA PETROVIĆA


Vođa prvog srpskog ustanka, obnovitelj srpske države i njen prvi monarh Karađorđe Petrović je po ugledu na srednjevekovne srpske vladare, podigao svoju zadužbinu, crkvu Sv. Bogorodice u svom prestonom gradu Topoli.— Ktitor crkve, Karađorde, sagradio je za sebe grobnicu ispred oltara. Kada se, posle četiri godine emigracije, tajno vratio u Srbiju, ubijen je, po nalogu kneza Miloša Obrenovića, u Radovanjskom lugu 13. jula (26. po novom kalendaru) 1817. godine. Ubistvo je organizovao vojvoda Vujica Vulićević, na čijem upravnom području se nalazilo selo Radovanje, gde se Karađorđe sklonio, a izvršilac je bio njegov momak Nikola Novaković. Neposredno po smrti, Karađorđevo telo je pokopano u Radovanjskom lugu, a odsečena glava je odneta u Beograd. Koža je odrana i napunjena pamukom poslata veziru u Carigrad, a lobanja je pokopana ispred stare saborne crkve u Beogradu. Pobožna kneginja Ljubica, supruga kneza Miloša Obrenovića, čiji je kum bio Karađorđe, prenela je 1819. godine Karađorđevo telo iz Radovanjskog luga i sahranila ga u kripti ispred oltara u topolskoj crkvi. Da bi zavarao trag i prebacio krivicu na druge, inspirator ovog zločina knez Miloš je sledeće godine, 1820, sagradio desno od ulaza u crkvu novu grobnicu i u nju premestio Karađorđevo telo iz kripte ispred oltarskih dveri. Na zidu iznad grobnice postavio je ploču od crvenog mermera sa uklesanim tekstom koji govori, uz isticanje Karađordeve istorijske zasluge, da je Karađorđe bio žrtva intrige i da je stradao od — turskih vlasti.




   Natpis nad bivšim Karađorđevim grobom u
    topolskoj crkvi, istaknut po želji i nalogu kneza
    Miloša, inspiratora Karađorđevog ubistva



Ovde leže kosti Georgija Petroviča, podavšago srpskom narodu načetak ko izbavleniju u 1804 letu; bivšago, pa tom, verhovnim voždem i gospodarom do 1813 leti togože naroda. A u ovom, naveden intrigama neprijatelja srpskih, uklonisja u Austriju, i otuda, posle jednogodišnjega presta, preselisja v Rosiju, gdje s vazmožnoju počestiju od praivtelstva primljen; no neizvesno iz kakova uzroka izbeže otuda, i v Srbiju vozvratelstva, i ovde od turskoga pravitelstva usečenijem glave života lišisja meseca julija 1817 god.

Po želji i naredenju kneginje Ljubice, Karađorđeva lobanja je 1837. godine preneta iz Beograda u Topolu i sahranjena u grobnici njegove kćerke Poleksije. Strahovalo se da bi spajanje Karađorđevog obezglavljenog tela s njegovom glavom moglo doneti kakvu nesreću. Najzad, nepun vek kasnije, posle četiri sahranjivanja na pet mesta, 9. septembra 1930. godine, Karađorđeve kosti su prenete u novu dinastičku zadužbinu Karađorđevića, crkvu Sv. Đorđa na Oplencu, i postavljene u južnu pevnicu, gde se i sada nalaze. U crkvi levo od ulaza je 1852. godine bila sahranjena Karađorđeva devetomesečna unuka Jelisaveta, kćerka kneza Aleksandra, o čemu govori ploča koja je tu postavljena, a telo je kasnije preneto u kriptu Karađorđevića na Oplencu. Oko crkve su grobovi nekih članova Karađorđeve porodice — kćerke Poleksije, supruge vojvode Jovice Milanovića, koja je tu sahranjena 1812. godine sa tek rođenim sinom Stevanom, zatim znamenitih starih Topolaca — ustanika, trgovca i kneza Jasenice Andrije Jokića, koji je zbog poznate topolske bune 1825. godine ubijen po nalogu kneza Miloša iste godine u junu; hrabrog borca, buljukbaše Petra Jokića, komandanta Karađorđeve lične garde, junaka koji je učestvovao u 65 bojeva prvog ustanka, zadobivši u njima 16 rana, memoariste čija su kazivanja pouzdan i nezaobilazan izvor za proučavanje ovog istorijskog razdoblja, koji je umro u Topoli i sahranjen 1852. godine; prote Obrada Đorđevića, paroha i namesnika topolskog (1847), mehandžije Koste Nikolića (1877), boltadžije (trgovaca) Đorđa Manojlovića (1879), Periše Markovića, načelnika sreza jaseničkog (1885) i dr. Grobova i spomenploča ima više od četrdeset, i na većini su natpisi oštećeni pa ih je danas nemoguće pročitati.


TOPOLA Karađorđev grad / OPLENAC | Autor teksta: Mile Nedeljković | Topola, 2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 14, 2011, 12:15:58 pm »

*

ČETIRI VOŽDOVE SAHRANE

Najpre je bio zakopan pod brestom nedaleko od mesta gde je obezglavljen, zatim sahranjen ispred carskih dveri u svojoj zadužbini u Topoli, pa onda premešten i pokopan uz desni zid crkve, da bi mir našao kada su mu pre tačno sedam i po decenija zemni ostaci preneti u porodičnu grobnicu Karađorđevića na Oplencu

Malo je u našoj istoriji tako slavnih imena kao što je ime vožda Đorda Petrovića Karađorđa po kome će kasnije naša čuvena dinastija Karađorđević poneti prezime.

A ostao je Karađorđe upamćen ne samo po svojim slavnim delima i nama na bruku neslavnom kraju već i po tome što je malo poznato da je čak četiri puta sahranjivan. Ove godine navršava se sedamdeset pet godina kada su njegovi posmrtni ostaci treći put vađeni iz zemlje da bi bili smešteni na Oplencu u porodičnu grobnicu Karađorđevića.

O vremenu kada je Karađorđe roden, živeo i vojevao tomovi su ispisani. I pored nekih neslaganja istoričara, manje-više o njegovom životu i delu sve se zna. A priča o selidbi njegovih posmrtnih ostataka kao da se uklapa u Karađorđev buran život.

PRVA SAHRANA

Knez Miloš, tada vladar Srbije, nije bio oduševljen kada se 1817. godine Karađorđe posle progona tajno vratio u Srbiju. Bojeći se da mu jedan od najvećih srpskih junaka ne ugrozi presto, naredio je da ga ubiju. Vožd se sa svojim momkom Naumom nalazio na imanju Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu nedaleko od Velike Plane. Smeštaj mu je obezbedio kum Vujica Vuličević. U zoru, na praznik arhangela Gavrila 13/26. jula, Vujicin momak Nikola Novaković sekirom je usmrtio vožda, a onda iz puške i Nauma.

Zatim je jataganom obojici odsekao glave, stavio u zobnicu i odneo voždovom kumu Vujici. Karađorđevo i Naumovo telo Dragić je zakopao nedaleko od mesta ubistva. Obezglavljena tela bila su pokopana pod jednim brestom na kome je bio urezan krst. Istog dana glave su odnete u Beograd.

Ostaje dilema da li je Karađorđeva glava odmah predata beogradskom veziru Marašliji, te da su je oni odrali i napunili pamukom, ili je to uradeno kod kneza Miloša, pa je tek onda ovaj veziru predao glavu. Više je pristalica druge teorije. Postoji čak zapisano da je kneginja Ljubica, kada je videla glavu, zakukala: ''Kuku, Milošu, ova će krv na našu decu pasti.''

Zatim ju je kneginja oprala vinom i predala ćurčiji koji je odrao kožu i napunio je pamukom. Voždovu i Naumovu glavu Marašlija je poslao u Carigrad sultanu Mahmudu Drugom. Voždovu lobanju kneginja Ljubica je oprala od krvi, zavila u svileno platno i stavila u drvenu kutiju. Kuitija je kasnije zakopana.

DRUGA SAHRANA

U vreme dok je trajao ustanak, Karađorđe je u sklopu svog utvrđenog grada u Topoli podigao 1811. godine crkvu presvete Bogorodice. Kao ktitor crkve u njoj je ispred oltara sagradio za sebe grobnicu. Pobožna kneginja Ljubica, bojeci se božje osvete, naredila je nekom seljaku iz okoline Kragujevca da volovskim kolima ode u Radovanje i da sa Dragićem Vojkićem tajno otkopaju Karađorđevo telo i doteraju ga u Milošev konak u Kragujevcu. Iako je sve rađeno sa odobrenjem kneza Miloša, on činu sahrane nije prisustvovao, ali se pobunio što je vožd sahranjen ispred oltara kao da je svetac. A voždovo telo je pred svitanje, uoči velikih Zadušnica 1819. godine, dovezeno iz Kragujevca u njegovu zadužbinu u Topoli gde je pokopano ispred oltara u crkvi koju je podigao.

TREĆA SAHRANA

Samo godinu dana imao je vožd mira. Knezu Milošu smetao je čak i mrtav Karadorđe. Nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da voždovi posmrtni ostaci počivaju ispred carskih dveri, na najsvetijem mestu u bogomolji. Zato je odlučio da ga pomeri. Ali, nije smeo iz crkve bojeći se reakcije naroda. Jer, nedugo posle sahrane mesto pred dverima topolske crkve postalo je svetinja. Svakodnevno su se tu okupljali ljudi, pre svih oni odani Karađorđu, ali i drugi, jer je postojalo verovanje da vožd ima isceliteljsku moć. Na njegovom grobu narod se danonoćno molio.

Telo je izvađeno i pokopano unutar crkve sa desne strane gledano ka oltaru, a odozgo je stavljena nadgrobna ploča od crvenog mermera. Oko groba je postavljena ograda, a na crkveni zid iznad groba knez Miloš je stavio spomen-ploču sa slavenoserbskim natpisom. Tom pločom knez Miloš je hteo da skine sa sebe ljagu oko ubistva, pa je, između ostalog, napisao kako su Turci usmrtili vožda.

Mnogo je polemika bilo oko toga šta se dogodilo sa Karađorđevom glavom. Od onih da joj se u Turskoj gubi svaki trag, pa do toga da je kasnije spojena sa telom.

U grobu postoji glava i gotovo se sa sigurnošcu može reći da je Karađorđeva. Ostalo je zabeleženo da je marta 1820. u Beogradu ispred Saborne crkve otkopana glava i u Topoli spojena sa telom.

I kralja Petra Prvog kopkala je ta dilema. Zato je 1911. godine naredio da se grob otvori i proveri ima li u njemu glave. Čin otvaranja do detalja je opisan 1926. godine u časopisu ''Vidovdan''.

Tamo, između ostalog, piše da je glava bila uz telo i da se na levoj strani više uva jasno vidi udubljenje koje je nastalo od udarca sekirom. Takode je konstatovano da nedostaje atlas, nosač, i dva pršljena ispod njega koji su stradali kada je jataganom odsečena glava.

ČETVRTA SAHRANA

Životna želja kralja Petra Prvog bila je da na Oplencu sagradi zadužbinu, porodičnu grobnicu, hram svetog Đorda, gde će biti sahranjeni njegovi preci, pre svih roditelji i deda Karađorđe, ali gde će se sahranjivati i sledeće generacije. Očevo započeto delo nastavio je njegov sin kralj Aleksandar Karađorđevic i dovršio hram.

U tek sagrađeni hram prvo su preneti posmrtni ostaci kralja Petra. Oni su iz kripte odneti u severnu pevnicu i smešteni ispod prelepog sarkofaga. A onda je, prema naredbi kralja Aleksandra, otvoren Karađorđev grob, kosti izvađene i položene u specijalno pripremljen kovčeg od teške orahovine postavljen na sredini crkve Rođenja presvete Bogorodice. Na poklopcu kovčega utisnut je štit sa krstom i četiri ocila. Ispod štita urezane su godine rodenja i smrti — 1762—1817.

Zatim je kovčeg stavljen na lafet i uz zvuke zvona sprovod je krenuo ka Oplencu. Prvo su išli zastavnici sa Karađorđevim zastavama, pa sveštenstvo na čelu sa patrijarhom, a uz kovčeg počasna četa. Za lafetom je išao kralj Aleksandar, knezovi Arsen i Pavle, pa ministri i predsednik vlade, vojvode, generali, oficiri, četnici i ostali visoki gosti. Duž celog puta stajao je narod koji je pristigao iz čitave Srbije. Posle patrijarhovog govora, drveni kovčeg sa posmrtnim ostacima Đorđa Petrovića Karađorđa položeni su u pripremljeni mermerni sarkofag u južnoj pevnici crkve, naspram sarkofaga voždovog unuka kralja Petra Prvog.


Ognjan Radulović | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 20, 2012, 12:47:26 am »

*
ZLOČIN I KAZNA


OLUJNE NOĆI KNEZA MILOŠA

Noć uoči godišnjice ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu uvek je za Miloša bila prepuna strave i užasa. Gde god bi se zatekao, olujni vetar rušio je sve pred sobom

Aranđelovdan, onaj letnji, 26. jula 1859. godine, osvanuo je vedar i neobično lep. Iznad Šumadije nije bilo nijednog oblačka, kao da prethodne noći nije protutnjalo nezapamćeno nevreme. Još od rane zore meštani Vrbice, varošice podno Bukulje, razmileli su se na sve strane. Dok su jedni žurili da raskrče oborena stabla, prikupe granje i poprave crepove na kućama koje je vetruština presložila na svoj način, drugi su se spremali za veliku svečanost. Tog jutra, rečeno je, obratiće im se knez Miloš, prvi put posle povratka u zemlju i izgnanstva dugog dvadeset godina.

Osim da je vidno ostario, okupljeni su primetili i druge promene na njegovom licu. Bio je bled, uplašen i nervozan, činilo se kao da želi da što pre obavi ono zbog čega je došao, a zatim požuri prema Kragujevcu, gde se prethodnog dana i uputio iz Beograda. Tako je i bilo. Nakon što je naložio da se njihova varoš ubuduće ima zvati Aranđelovac i dao veliki prilog za izgradnju mesne crkve, kneževska svita je bez zadržavanja krenula dalje. Malo ko je mogao da nasluti da je njegovu zlovolju podstakla noćašnja oluja, tako jaka, zabeležili su hroničari, da nešto slično nisu upamtili ni najstariji meštani. A šta se zaista dešavalo tokom prethodne noći možda bi zauvek ostala tajna da nije bilo beležnice, slučajno nađene vek i po kasnije.

NAKOSTREŠENA KOSA

Iako na beležnici nema imena autora, naša književnica Svetlana Velmar Janković zaključila je da je reč o dnevniku Anastasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa i dugogodišnjeg dvoroupravitelja kod kneza Mihaila Obrenovića. On je tu zabeležio (naj)zanimljivije detalje iz političkog i javnog života Srbije, ponajviše iz privatnog života svog velikog prijatelja kneza Mihaila. Zbog toga, verovatno, nije ni želeo da je objavi, jer je knjižica svedočila o brojnim "pikanterijama" vezanim za njegovu suprugu, kneginju Juliju. Zato je, po svemu sudeći, i mislio da će njegov poverljivi razgovor s tadašnjim beogradskim mitropolitom Mihailom, koji ga je zakleo na ćutanje, zauvek ostati tajna.

"Bio sam letos u pratnji gospodarevoj kad su iz Beograda u Kragujevac putovali", kazivao je u poverenju mitropolit Jovanoviću, a ovaj docnije zapisao. "Stigao sam s njim na Kiselu vodu i u Vrbicu gde smo prvi konak imali. U noći kada je praznik Svetog Aranđela letnjeg dolazio, između 12. i 13. julia (po starom kalendaru), veliki se oluj podigao. Olujina neviđena. Vrata, prozori, kapije, ograde, sve lupa i škripi. Drveta huče. Noć duboka, svi legli. Gospodar i ja smo u odvojenim kućama konačili. U gluvo doba, evo ti kod mene sluge gospodarevog. Da odmah gospodaru idem. Da se ne oblačim mnogo, što pre da stignem. Kad sam mu došao, nađoh gospodara van sebe. Ni zamisliti nisam mogao da ću ga ikada takvog videti. Kose mu se sede sve nakostrešile, hoda pa sedne. Opet hoda, pa sedne. Kad hoda, kleca."
 
Svedočeći o ponašanju kneza Miloša te noći, mitropolit je, tvrdi beležnica, nastavio tišim glasom:

"Vidiš kakav se oluj podigao, rekne mi. Vidim, gospodaru. Nije to oluj običan, rekne. To duša Karađorđeva mira nema, pa mene goni. Znaš li ti, popo, da se noćas 42 godine navršuje od kako smo Karađorđu život uzeli. Glavu mu od tela odvojili. Iznenada. Moralo se. Na prevaru. Morao sam, popo. A kakova je to čovečina bila, taj Karađorđe! Kum moj. Ma gdi da sam, popo, u ovoj se noći uvek oluj diže. Svih 42 leta, 42 noći. I kad sam u Beču, i kad sam u Vlaškoj. Evo sad i ovdi. Krv me njegova opominje oprost da tražim. Ispovedi me, popo, pa da molim gospoda da grehe moje velike oprosti mi."

Jovanović navodi da su do zore molili zajedno, da se knez nije smirio sve dok sutradan Vrbicu nije prekrstio u Aranđelovac.

"A oluj kad se smirio?", pitao je Anastas mitropolita.

"Pred zoru, kad smo se u molitvi i gospodar i ja utišali. A onda je došla zora. Ni daška vetra, ni oblačka. Dan svetao, rodio se."
I pored svega, knez Miloš je slutio da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon dvadesetak dana vladavine, plašio se da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i tragediju u Košutnjaku. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama.

PRED VRATIMA POKAJNICE

Karađorđe je, zajedno sa svojim pisarom Naumom, ubijen na spavanju, na imanju Draginja Vojkića, u Radovanjskom lugu, nadomak Smederevske Palanke. Glava koja je devet godina vladala Srbijom, sekirom je odvojena od tela na Aranđelovdan, 26. jula 1817. godine i poslata sultanu u Carigrad. Tela su zakopana u neposrednoj blizini mesta ubistva, ali se, po narodnom verovanju, nisu smirila u grobu. Zločin koji je naredio jedan, a sproveo drugi kum, izbegao je ljudskom zakonu, ali onom drugom, božanskom, izgleda da nije mogao.

U brojnim legendama koje su se prenosile s kolena na koleno do tančina je prepričavana sudbina Karađorđevih ubica. Iako većina ovih priča nije imala istorijsku potvrdu, služile su kao nauk budućim generacijama da nijedan zločin ne prolazi bez kazne.

Prvi je, prema narodnom predanju, stradao nesrećni Dragić, seljak iz Radovanja, na čijem imanju se ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina njegovih nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze sretao je svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori bi presušili, bunari postali zagađeni, stoka je bez vidljivog razloga umirala. Za nekoliko godina Dragić je od imućnog čoveka stigao do prosjačkog štapa.

Još veću muku imao je Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio vožda. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši s razumom, kazuje legenda, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, dok je hodao besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek pao je u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ga je voda jedva dočekala. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo godinama je, prepričavali su svedoci, dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.
 
Vojvoda Vujica brzo je shvatio da tu nisu "čista posla". Zato je i požurio da sa svojom savešću što pre "izmiri račune". Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebalo je, verovao je, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i da bude. Ne zadugo. Porodične tragedije nizale su se jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bili su dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli "gosti".

U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kad god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio spas u manastiru. Kad je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je s njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve jači. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je dušu.

U BRESTOVAČKOJ BANJI

Sve ove priče, zavisno od toga koja je dinastija bila na vlasti u Srbiji, podsticane su ili zabranjivane. Sam Miloš, izgleda, nije imao sumnje. O tome svedoči i njegov poslednji Aranđelovdan koji je, 1860. godine, proveo u Brestovačkoj banji. I o tome je Anastas Jovanović ostavio zanimljivo svedočenje.

"Nijedno jedito dobro izvestije", beleži on. "Niotkuda. Iz Brestovačke banje javljaju da je tamo pravi pokor bio. Oluja je krov na kući u kojoj je gospodara Miloša konak čupala i htela odneti. A kuća nova, samo ona u celom kraju od kamena i cigala zidana, krov od čvrstih greda tvrdo uglavljenih, crepom pokriven. Domaćin, stari obrenićevac, dugo je iz Srbije morao izbivati, pa je dugo i u Austriji boravio. Tek pre neku godinu se vratio i tu svoju kuću, najbolju u negotinskoj krajini, podigao. I eto ti sad: sa takve kuće, olujina umalo da krov odnese. Gospodaru Milošu, javljaju, ova nepogoda je škodu nanela i njegovo do prekjuče odlično zdravlje poremetila. Od juče ništa. Ni da ustane, ni da se okupa, ni da jede. Samo u svojoj sobi leži i nikog, osem mitropolita, sebi ne pušta."

Sve do tog Aranđelovdana 1860. godine ostareli vladar je još bio zdrav i pri svesti. Sve do olujne noći u Brestovačkoj banji. Od tog trenutka, beleže hroničari, bio je više "tamo" nego ovde. Umro je 27. septembra, na Krstovdan, ubeđen da ga kum strpljivo čeka.


Autor: Vlada Arsić | broj: 3100 — 2011 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 10, 2015, 12:04:32 am »

**

CRKVA ZAHVALNICA SV. ARHANGELA GAVRILA
U RADOVANJSKOM LUGU





Crkva Zahvalnica VOŽDU KARA-ĐORĐU
Selo Radovanje dobilo je ime po svom prvom stanovniku, Radovanu Milosavljeviću.



Crkvu Zahvalnicu Svetog Arhangela Gavrila podigao je kralj Aleksanda I Karađorđević. Narod je crkvu nazvao Zahvalnica, u znak zahvalnosti vođi I Srpskog ustanka, Đorđu Petroviću. Rađena je prema projetku arhitekte Vasilija Androsova i trebala je prestavljati minijaturu crkve na Oplencu. "Kamen temeljac je postavljen 1920. godine i tom prilikom pri kopanju temelja pronađeni su ostaci Vojkićeve kolibe te je oltar crkve postavljen baš kraj ostataka ognjišta kraj koga se ubistvo i dogodilo. Izgradnja je trajala celu deceniju tako da je crkva osveštana tek 1930."
U crkvi se nalazi i spomen ploča Naumu Krnaru.


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 10, 2015, 03:01:10 am »

*

PORTRET ĐORĐA PETROVIĆA — VOŽDA SERBSKOG





U crkvi Svetog Arhangela Gavrilaje izložena je velika voždova slika (210 x 110 cm),
rad našeg slikara Paje Jovanovića


Slika: Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Smederevo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 10, 2015, 03:28:47 am »

*

OTVOREN KARAĐORĐEV MUZEJ U RADOVANJSKOM LUGU KRAJ VELIKE PLANE


Proteklog vikenda je otvoren Muzej vožda Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka i rodonačelnika dinastije Karađorđevića, u Radovanjskom lugu kraj Velike Plane.

Svečanosti su prisustvovali Njegovo Preosveštenstvo Vladika braničevski G. Ignjatije, koji je blagoslovio poduhvat, g-din Predrag Marković i g-din Darko Spasić, članovi Krunskog saveta, kao predstavnici Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra II, Karađorđevog potomka, g-din Dejan Šulkić, predsednik opštine Velika Plana, otac Predrag Popović, paroh radovanjski, koji je pokrenuo i vodio izgradnju muzeja, mnogobrojni darodavci i veliki broj meštana ovog kraja.

G-din Predrag Marković pročitao je pozdravno pismo Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra II koji je poručio: "Sa velikom radošću primio sam vest o otvaranju Muzeja posvećenog Karađorđu u Radovanju. Nisam u prilici da lično prisustvujem svečanosti koju tom prilikom organizujete, pa vas molim da moje pozdrave i blagodarnost prenesete Njegovom Preosveštenstvu G. dr Ignjatiju, vernom i časnom žiteljstvu Radovanja, predstavnicima republičkih vlasti i lokalne samouprave, svem kliru i onima koji su omogućili da se ovaj Muzej otvori, kao i svima prisutnima na skupu. U Radovanju je ubijena Srbija, i u Radovanju je smrt pobeđena i otet joj je žalac! Karađorđe je privremeno umro da bi živeo u večnosti, ali se Srbija od smrti otrgla i smrti se ne da! Mi živimo u Bogu i kroz Boga, mi trajemo kroz sećanje i ljubav svojim potomaka, naša se budućnost zasniva i na sposobnosti da pamtimo i na vrlini zahvalnosti prema onima koje nije porazio ni život, ni smrt!"

Jedan deo muzeja posvećen je i stogodišnjici od izbijanja Prvog svetskog rata te se mogu videti vojničke uniforme i oružje iz tog vremena.

Može se videti i veliki top iz vremena Prvog srpskog ustanka, velika kolekcija kubura, razni dokumenti toga vremena kao i Karađorđev portret u prirodnoj veličini, dimenzija 210 x 110cm, rad poznatog srpskog slikara Paje Jovanovića. Karađorđe je prikazan u trenutku kada se hvata za srebrnu sablju, obučen u narodno crno odelo, sa crvenom lentom preko grudi kao znakom dostojanstva. Posetioci crkve tvrde da ih oči sa portreta prate gde god da stanu.

Spomen kompleks Radovanjski lug zahvata površinu od 46 ha. Obuhvata prvobitno grobno mesto vožda Đorđa Petrovića – Karađorđa; crkvu Svetog arhangela Gavrila, poznatu i pod imenom Zahvalnica; nedavno izgrađeni parohijski dom; letnju pozornicu i ulaznu kapiju u Radovanjski lug. Nalazi se na 8.5 km od Velike Plane, odnosno na 3.5 km od Manastira Pokajnice. Dominira jednom udolinom, koja se pruža desno od sela Radovanje.

Vožd Đorđe Petrović – Karađorđe će u srpskoj istoriji biti zapamćen ne samo kao inicijator i vođa Prvog srpskog ustanka (1804—1813), već i po svojoj tragičnoj smrti i činjenici da je njegovo telo bilo čak četiri puta sahranjivano. Davne 1817. godine Karađorđe se, posle tri godine izgnanstva, tajno vratio u Srbiju. Na preporuku svog kuma, narodnog starešine Vujice Vulićevića, utočište je našao u selu Radovanje, koje je pripadalo Vujičinom upravnom području. U datom trenutku Karađorđe nije slutio da mu je kum deo zavere za njegovo tajno pogubljenje, čiji je idejni tvorac bio knez Miloš Obrenović, koji je strahovao da će mu Karađorđev povratak ugroziti vrhovnu vlast. U rano jutro 13, odnosno 26. jula po novom kalendaru, na praznik arhangela Gavrila, zaverenici su sekirom usmrtili usnulog Karađorđa. Pošto mu je glava odvojena od tela, poslata je sultanu u Carigrad, ne bi li se steklo njegovo poverenje i naklonost. Telo pak je zakopano u Radovanjskom lugu, pod jednim hrastom, gde je urezan znak krsta. Docnije će Karađorđevo telo biti više puta premeštano i sahranjivano, dok najzad ne nađe mir u dinastičkoj zadužbini Karađorđevića, u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. U međuvremenu, prvobitno grobno mesto Karađorđa je obeleženo (1845), a danas sadrži mermernu ploču sa tekstom, veliki drveni krst i gvozdenu ogradu. [...]

Muzej je zaživeo zahvaljujući velikim ličnim naporima i entuzijazmu oca Predraga Popovića, paroha radovanjskog, žitelja Radovanja koji su vredno pomagali, kao i firmama i privatnim darodavcima Goša montaža ad Velika Plana, Asa ibelik Velika Plana, Donic doo, Mlekara Plana, Prva mesna zajednica Velika Plana, Republički zavod za zaštitu spomenika Beograd, Canzona doo, porodicama Božinović i Petković, vinarijama Radovanović i Radić, i kolekcionaru oružja iz Velikog Orašja Darku Gajiću. Obeležavanje 200. godišnjice od ubistva vožda Karađorđa biće organizovano u Radovanjskom lugu 2017. godine.

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar II poziva sve građane Srbije da posete ovaj kompleks od velikog istorijskog značaja za našu državu i naš narod.


Dragiša Jocić | 29.07.2014. | Klub monarhista
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: