Sava Popović Tekelija (1761—1842)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Zadužbinari • Uspešni Srbi « Sava Popović Tekelija (1761—1842)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sava Popović Tekelija (1761—1842)  (Pročitano 20865 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 11, 2011, 11:44:55 pm »

*




SAVA POPOVIĆ TEKELIJA
(Arad, 1761 — Pešta, 21.09.1842)

"Grof Sava Tekelija, čuveni mecena, jedan od prvaka Srba tadašnje Austrije, po obrazovanju pravnik, predsednik Matice srpske, narodni dobrotvor. Velikim zaveštanjem od 150.000 forinti, nekoliko kuća i zemljišnih poseda, osnovao je 1838. u Pešti zadužbinu 'Tekelianum' pod upravom Matice srpske (za čije je osnivanje on takođe obezbedio velika sredstva)... Kao veleposednik (grof) iz Arada (danas Rumunija) aktivno je učestvovao u političkom životu ugarskih Srba i materijalno je pomogao sve srpske nacionalne akcije. Matica srpska ga je 1838. izabrala za doživotnog predsednika."

"Zadužbinu 'Tekelijanum' Sava je osnovao u Pešti sa ciljem da se u njoj školuju siromašni i najbolji srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Zadužbina koju je ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti."

Autor portreta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 11, 2011, 11:46:50 pm »

**

SAVA TEKELIJA


Sava Tekelija rođen je 17. avgusta 1761. u Aradu od roditelja Jovana i Marte. Praded njegov, Jovan Tekelija, udario je osnov gradu Aradu, mestu gde je veliki dobrotvor Sava i ugledao sveta i svetom promenio.
 
Svršivši prve, srpske, škole, pođe Sava 1770. u škole latinske, a 1775. ode u Budim kao slušalac poezije; docnije se upiše da sluša prava i da uči crtanje za koje je vazda imao i volje i dara. Maja 1785. bude Sava proglašen za doktora prava. To bejaše prvi slučaj da Srbin postane doktorom prava, što učini te se Savi ponudi znatna služba, da bude sekretar kod namesničkoga veća. Iduće godine ode Sava u Rusiju stricu Petru Tekeliji, znamenitom ruskom đeneralu i bogatašu, te proširi svoje znanje i steče znatnih poznanstava u Petrogradu i Moskvi. A kad se vrati u otadžbinu, jedva mogaše dobiti mesto podbeležničko. Na čuvenom saboru narodnom 1790. u Tamišvaru Tekelija bejaše vođ opozicije koja sa svojim kandidatom za mitropolita, Stratimirovićem, pobedi. U borbi za prava narodna Sava je imao mnogo neprilika i mnogo neprijatelja, te se u jedno doba htede seliti u Srbiju, gde je tinjao oganj iz koga će uskoro buknuti plamen narodnoga ustanka. U vojničkoj službi bejaše potpukovnik, ali se zbog svojih srpskih osećanja morade i toga odreći, i pošto se još jednom, na dijeti 1802, javio kao znatna politička činjenica, povuče se u privatan život. Ali je Sava uvek mislio o Srpstvu i njegovoj veličini. Toga radi obratio se bio caru Franji pisanom spomenicom u kojoj razlaže kakva bi korist i slava bila kad bi se oživotvorilo srpsko carstvo. "Kad svaki narod — pisaše tada Sava — uzima svoga poglavara; kad ni jedan narod ne bude drugom narodu rob: biće na svetu mira; a dokle god jedan narod drugi pritiskuje, dotle će uvek onaj što je pritisnut za svojom slobodom uzdisati, i hvatati svaku priliku da se oslobodi". Kad Napoleon osvoji Hrvatsku i Dalmaciju, Sava mu preko francuskoga poslanika u Beču, pošalje spomenicu o tome kako treba te pokrajine slovenskoga juga skupiti u celinu koja bi se zvala Ilirska Kraljevina. To odista i bude urađeno: Napoleon stvori 1809. Ilirsku Kraljevinu, dodavši joj Kranjsku, deo Koruške, Goricu, Istru i Trst. Godine 1813. naumi Sava da se oženi; misao svoju ostvari, ali ne bejaše srećan u braku: godine 1821. morao je tražiti razvod braka sudskim putem. I ako je, zbog toga i drugih neprilika, imao mnogo briga, ipak je uzimao osobito učešće u svakom pitanju, poglavito prosvetnom, koje se ticalo srpskoga naroda, pomažući svuda savetom, novcem i delom. Novine u pitanjima o književnom jeziku i pravopis nije mogao prihvatiti, ali je kao predsednik Matice Srpske nastojavao da ona razvija svoj rad življe i obilatije. U dubokoj starosti od osamdeset godina preminuo je Sava Tekelija u Aradu 21. septembra 1842. godine.

Time što je život svoj proveo uzimajući znatnog a ponajviše i veoma korisnog učešća u sudbini svoga roda i plemena, Sava je zaslužio vidno mesto u pomeniku zaslužnih sinova srpskoga naroda. Ali naročitim zaveštanjem jednim stao je Sava u red najvećih dobrotvora svega naroda srpskoga. On je svojim imanjem, nasleđenim od strica Petra Tekelije, pritekao u pomoć onom delu našega naroda, kome je pretila najveća pogibao odnarođivanja. Avgusta 21. godine 1838. utvrdio je Sava zaveštajnim pismom svoje prosvetne zavode koji su mu ime obesmrtili. On je osnovao zakladu za obrazovanje srpskih sinova u onoj školi, u koju ga nekada nisu hteli primiti zbog većeg broja godina, u inžinjerskoj Akademiji u Beču. Za tu ustanovu svoju odredio je 100.000 forinata, dodavši im još 8000 for. za odevanje tih srpskih pitomaca. Pitomci su četiri učenika Srbina iz Vojničke Granice, koje predlaže mitropolit karlovački. Druga je njegova zadužbina u Pešti za civilne učenike. Njoj je ostavio 150.000 forinata, dve kuće u Pešti, devet kuća u Aradu i još dobara u njivama, livadama i vinogradima. To je čuveni "Tekelijanum". Ogroman je posao proceniti kakvih je i kolikih je koristi od zaklada Savinih videlo Srpstvo u Austro-Ugarskoj: jedno je van sumnje, da je Tekelijanum vaspitao, bez malo, svu inteligenciju srpsku u Austro-Ugarskoj, da je utro mnogu suzu sirotinjsku i da je mnogoga i mnogoga mladoga sunarodnika svoga sa raskrsnice uputio pravom i časnom stazom koja vodi u narodno jato.

To je život kojim veliki ljudi žive i posle telesne smrti. Takim životom živi i Sava Tekelija za sva vremena, za večnost, za vas život srpskoga naroda.
 
Godine 1861. navršila se stogodišnjica od rođenja Save Tekelije. Narod je srpski pomenuo tada uz neobično poštovanje ime svoga časnoga sina i plemenitoga dobrotvora, ime koje će vazda biti drago u zahvalnom sećanju naroda srpskoga.—


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 12, 2011, 01:21:39 am »

*






LEGAT SAVE TEKELIJE

U kolektivnoj memoriji srpskog naroda Sava Tekelija (1761—1842) je upamćen kao jedan od najvećih dobrotvora i zadužbinara, kao ličnost koja je svojim nesebičnim zalaganjem doprinela kulturnom i prosvetnom unapređenju srpskog naroda u Ugarskoj krajem XVIII i tokom XIX veka.

Ličnost Save Tekelije višestruko je zanimljiva. Bio je veliki erudita, prvi doktor prava kod Srba u Ugarskoj, carski i kraljevski savetnik, veliki narodni dobrotvor i osnivač prvih srpskih prosvetnih institucija, prvi doživotni predsednik Matice srpske (1838—1842), pisac, borac za očuvanje srpskog duha, jezika, kulture i tradicije.
 
Najveći poduhvat na polju prosvećivanja ostvario je osnivanjem Tekelijanuma — Zavoda za školovanje siromašnih i darovitih srpskih učenika i studenata u Pešti 1838. godine, čime je pružio dokaz vrhunskog patriotizma, dajući drugim imućnim Srbima, kako u Habzburškoj monarhiji, tako i u Kneževini Srbiji, primer kako treba delovati u cilju kulturne i nacionalne emancipacije. Za ovu fondaciju, koju je testamentom 1840. godine odredio za svog glavnog naslednika, vezao je najstarije kulturno, književno i naučno društvo kod Srba — Maticu srpsku, kojoj je poverio staranje nad svojom zadužbinom i imovinom.

Godine 1833, kada je materijalnim prilogom pomogao rad Matice srpske, upisao se među njene prve darodavce i iste godine postao Matičin član, a 1838. godine je izabran za prvog doživotnog predsednika Matice srpske. Od tog trenutka pa do kraja života u potpunosti se posvetio njenom unapređivanju, što se ogledalo i u čestim darovima, da bi je na kraju postavio za izvršioca svog testamenta.

Veliku ulogu je imao i kada je reč o osnivanju Muzeja Matice srpske. Jedan od prvih koraka u tom pravcu bila je njegova ideja o formiranju Panteona — galerije likova znamenitih ljudi, zaslužnih za kulturu i prosvetu srpskog naroda za koji je već sam počeo da sakuplja portrete. Izloženi u sali koja je služila kao nadzornička sala Tekelijanuma i u kojoj je Matica srpska držala svoje sastanke, ovi portreti su predstavljali prve umetničke slike u Tekelijanumu odnosno u Matici srpskoj. Nakon njegove smrti, tokom 1843. godine njima je pridodata i zbirka porodičnih portreta Tekelija koja je zajedno sa ostalim vrednostima iz porodične kuće u Aradu preneta u Maticu srpsku. Tekelijinim zaveštanjem započinje prikupljanje kulturne baštine srpskog naroda u okrilju Matice srpske i rad Muzeja Matice srpske 1847. godine.
 
Ova mala ali dragocena zbirka porodičnih portreta iz zaostavštine Save Tekelije, koja danas čini Legat Save Tekelije, svojim istorijatom i značajem predstavlja važan segment u osnivanju i razvoju Muzeja Matice srpske, njegove umetničke zbirke, današnje Galerije Matice srpske.

Nastajala postepeno u razdoblju od jednog veka (1700—1800), zbirka portreta članova porodice Tekelija svedoči o razvijenoj svesti njenih članova o svom značaju i ulozi u datim istorijskim okolnostima, kao i o potrebi da ostave svedočanstvo o sebi, svojoj porodici i potomstvu. Porodica Popović Tekelija iz Arada, jedna od najuglednijih srpskih plemićkih porodica u Ugarskoj XVIII i XIX veka, obeležila je istoriju srpskog naroda na tim prostorima u periodu od kraja Bečkog rata, kada je prvi od Tekelija zabeležen u izvorima (1686), pa sve do 1844. godine kada se gasi muška loza porodice.
 
Tekelije su na portretima predstavljeni u javnom reprezentativnom maniru, koji stavom, odećom i akcesornom simbolikom iskazuje njihov društveni i ekonomski status. Portreti Jovana Popovića Tekelije, njegove supruge Eufrosine i Alojzije (Alke), Rankove supruge, nastali u toku druge i treće decenije XVIII veka, radovi su nepoznatih stranih i domaćih portretista XVIII veka, dok su ostali portreti na osnovu hronologije i stilskih karakteristika atribuirani istaknutim srpskim slikarima XVIII i prve polovine XIX veka: Stefanu Teneckom, Jakovu Orfelinu, Teodoru Iliću Češljaru, Georgiju Teneckom i Stefanu Gavriloviću.
Galerija matice srpske


Georgije Tenecki (?)
Mladi Sava Tekelija, 1785
ulje na platno 49,7 x 38,5
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 12, 2011, 01:21:47 am »

*

KLJUČ KOD NAPOLEONA!





Tražio podršku Bonaparte za novu državu na Balkanu. Svu imovinu zaveštao zadužbini Tekelijanum

U SRPSKOJ istoriji malo je bilo uglednih, obrazovanih i bogatih ljudi poput Save Popovića Tekelije (1761—1842). I malo je Srba koji su kompletan svoj život, ugled, znanje i imetak nesebično podarili svojoj naciji. To je učinio Tekelija, postavši tako jedna od ključnih ličnosti svoga naroda u prvoj polovini 19. veka.
 
Tekelija je potomak čuvene vojničke i plemićke porodice Popović iz Arada (današnja Rumunija), koja je zapravo bila izdanak stare vlastelinske srpske loze. Sava Tekelija bio je plemić, narodni dobrotvor, prvi Srbin — doktor pravnih nauka, osnivač Tekelijanuma, predsednik Matice srpske, ugledni trgovac i filantrop...
 
Iznad svega bio je vizionar. Znao je da Srbi u Ugarskoj mogu istrajati u svojoj težnji ka prisajedinjenju Srbiji, samo ako se organizuju kroz sopstvene institucije i uspostave tešnje veze sa matičnom državom, ali i sa drugim naprednim evropskim nacijama.
 
Godine 1840. Tekelija je zaveštao svojoj zadužbini Tekelijanumu u Pešti svu svoju imovinu, a Matici srpskoj poverio staranje o njoj. Posle njegove smrti, u toku 1843. godine, iz porodične kuće u Aradu preneta je u Maticu srpsku, Tekelijina pokretna imovina: zbirka porodičnih portreta, numizmatička zbirka, bogata biblioteka, porodične dragocenosti, dokumenta i pisma.
 
Njegovo zaveštanje predstavlja prekretnicu dobročiniteljstva u srpskom rodu. Tekelija je prvi Srbin koji je ogromno bogatstvo zaveštao instituciji. Do tada su imućni Srbi imovinu, po principu mecenstva, ostavljali pojedincima. A, Tekelija svoj imetak nije ostavio bilo kojoj instituciji, već Tekelijanumu, koji je udomljavao i stipendirao školovanje srpske mladeži u Pešti i tako oblikovao srpsku elitu u Ugarskoj.
 
Da nije tako postupio, pitanje je da li bi se Matica srpska (osnovana 1826. u Pešti, 1864. preseljena u Novi Sad) održala do današnjih dana. Ako bi i opstala, bez ozbiljnije finansijske potpore, teško bi ostvarivala svoju ogromnu istorijsku ulogu. Jer, ne treba zaboraviti da je Matica nastala u Ugarskoj, državi koja nije imala mnogo interesa da je finansijski podstiče.
 
Ocenjujući istorijsku ulogu Tekelijinu (ove godine obeležićemo 250 godina od rođenja i 169 godina od njegove smrti) akademik Čedomir Popov, aktuelni predsednik Matice srpske, koja je ovih dana obeležila 185. rođendan, ističe još jednu dimenziju njegove ličnosti — političku.
 
— Kao bogat, obrazovan i uticajan čovek svoga vremena, Tekelija je imao i političke ambicije, ali njegovi stavovi nisu uvek nailazili na odobravanje tadašnjih političkih predvodnika austrougarskih Srba — kaže akademik Popov.
 
Godine 1790. godine, Tekelija je kao vicenotar Čanadske županije učestvovao na srpskom narodno-crkvenom saboru u Temišvaru. Predvodeći plemićku manjinu, uvideo je da je Beč odobrio srpski Sabor da bi obezbedio protivtežu uticaju ugarskog plemstva, ali po starom običaju "zavadi pa vladaj".
 
Tekelija se stoga protivio nerealnom zahtevu svojih sunarodnika za posebnom srpskom teritorijom u Monarhiji, smatrajući da je to mamac koji će Srbe odvući od ostvarive zaštite nacionalnog identiteta. Nepopustljiv i emovitan, insistirao je da se prava srpskog naroda eksplicitno "ugrade" u ugarsko zakonodavstvo. Time se zamerio i sunarodnicima i carskom komesaru.

— U tom trenutku takvo gledište i koncepcija nisu garantovali da bi Srbi kao manjina u habsburškoj monarhiji mogli da se održe — podseća na istorijski kontekst akademik Popov.
 
Tekelija je u Temišvaru ostao u manjini, ali ga to nimalo nije pokolebalo. Pre Prvog ustanka u Srbiji, obratio se pismima imperatoru Napoleonu i austrijskom caru Francu Prvom zalažući se za uspostavljanje ilirske kraljevine koja bi objedinila balkanska područja. Nije ozbiljno shvaćen, ali ni obeshrabren u maštanju o stvaranju velike srpske države.
 
Ponesen Karađorđevim ustankom, izradio je i štampao geografsku kartu srpskih zemalja, 1805. godine. Iste godine prevodi knjigu "Rimljani u Španiji" i štampa je sa svojim komentarima sa namerom da pomogne ustanicima da savladaju vojnu doktrinu i taktiku.
 
Kada je uvideo da njegove političke zamisli ne nailaze na odziv, Tekelija se posvetio kulturnom uzdizanju srpskog naroda, i tu dosegnuo najviše domete. Podstaknut primerom mađarske i drugih evropskih nacija koje su u to doba romantizma, formirale akademije nauka, Tekelija je kao jezgro buduće srpske akademije, prepoznao Maticu srpsku.
 
Iako nije učestvovao u njenom nastajanju 1826. godine, najdičniji potomak aradskih Popovića je, nasuprot nekim Matičinim osnivačima, govorio da ona ne treba da bude samo knjižarsko-izdavačko preduzeće, već centar koji će okupiti sve Srbe i pomagati kulturnom razvoju u svim krajevima gde oni žive.
 
Akademik Popov podseća da je to bilo izuzetno važno u trenutku kada Srbija još nije bila oslobođena, sa tek stečenom autonomijom koju je trebalo razviti u državu, a nije, pri tom, još imala nijednu značajnu kulturnu instituciju sve do osnivanja Društva srpske slovesnosti 1841.
 
Ova Tekelijina vizija ubrzo se pretočila u stvarnost. Uz osnivača Jovana Hadžića, Tekelija je postao najznačajniji predsednik u istoriji Matice srpske, prvi koji je na mesto "predsedavatelja" izabran doživotno.



DOKTORAT NA LATINSKOM
SAVA Tekelija je i prvi srpski doktor nauka. Kao 25-godišnjak, na Peštanskom univerzitetu 1786. godine odbranio je doktorat na latinskom jeziku. Njegova disertacija koja se bavila uzrocima i ciljevima postanka države bila je začetak pravne nauke u Srba.


Jovanka Simić | 31. mart 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 12, 2011, 01:21:58 am »

*

RAPORT PRINCA SAVOJSKOG

Pukovniku Jovanu Tekeliji car Josif I darovao plemićku titulu. Dobio posede pišući molbe punih 11 godina

SRPSKA plemićka porodica Popović Tekelija bila je čuvena i pre nego što se njen dični potomak Sava, prvom polovinom 19. veka, proslavio svojim ogromnim doprinosom u očuvanju identiteta i prosperiteta srpskog naroda u Ugarskoj.
 
U sam vrh najuglednijih srpskih porodica toga vremena, Tekelije je uveo Savin pradeda Jovan Popović Tekelija, po mnogo čemu izuzetna ličnost. Kroz njegov život se, na neki poseban način, prelomilo burno vreme u drugoj polovini 17. veka.
 
U tim surovim prilikama, prepunim sukoba, neizvesnosti i sudbinskih obrta, Jovan je uspeo da opstane i nametne se svom okruženju. Pošlo mu je za rukom da ostavi za sobom dovoljno dobrih tragova, da umakne zaboravu i da svoje potomke, naročito praunuka Savu, zainteresuje za svoju ličnost.
 
Jovan Tekelija je kroz Pomorišje, Potisje i Banat komandovao jednim krilom srpskih krajišnika i frajkoraca 1697. u bici sa Turcima kod Sente. Ispoljio je izuzetnu hrabrost, omogućivši pobedu "hrišćanskoga oružja nad turskim" pod komandom princa Eugena Savojskog, čuvenog austrijskog vojskovođe.
 
Kapetan Tekelija je, u noći između 10. i 11. septembra, prispeo u tabor princa Savojskog koji se bio ulogorio severozapadno od Bečeja. Doneo mu je vest da je turski sultan prethodnog dana oko podneva, počeo da gradi most preko Tise. Za to vreme njegova vojska pljačkala je Sentu i okolna mesta.
 
Savojski je pokrenuo vojsku, koja je, predvođena Tekelijom, prošla kroz banatske ritove i močvare i stigla u trenutku kada su Turci počeli da prelaze Tisu. U bici je turska vojska potučena u krvi do kolena.
 
Dan uoči boja, 10. septembra, Savojski je napisao izveštaj caru o prilikama na terenu. U izveštaju navodi da je bio siguran u nameru Turaka da napadnu Segedin.
 
"Sem toga me je tokom noći kapetan iz Sente po imenu Tekelija obavestio da se neprijatelj toga dana, još oko podneva, tu nalazio", ostalo je zapisano u prinčevom izveštaju ugarskom caru.
 
Ovo pismo Savojskog, kako je u svojoj knjizi "Tekelije — vojničko plemstvo 18 veka" (Matica srpska, 1985) zaključio autor Aleksandar Forišković, pouzdano potvrđuje učešće Jovana Tekelije u velikoj bici. Nema, međutim, sličnih pisanih dokaza o upečatljivoj Tekelijinoj hrabrosti u tom vojničkom okršaju.
 
To ne znači da Savin pradeda tu hrabrost nije ispoljio. Naprotiv. Savojski je Jovana nagradio za pokazane ratne zasluge postavivši ga za zapovednika Srpske milicije u Aradu. Miliciju je sačinjavalo 300 pešaka i 200 konjanika. Posebno naređenje kapetanu Tekeliji glasilo je: izgraditi tvrđavu u Aradu! Na osnovu Karlovačkog mira 1699. granica sa Turcima uspostavljena je na Morišu, Tisi i Dunavu.
 
Car Josif Prvi je 1706. godine, tada već pukovniku Tekeliji i njegovoj užoj porodici darovao plemićku titulu. Od tada se porodica Tekelija ukorenjivala u Aradu i, kroz godine koje su dolazile, podizala svoj ugled stičući oficirske činove i imanja. Uporedo je učestvovala u političkom životu ugarskih Srba, stvarala materijalna dobra i formirala bračne veze preko kojih je širila uticaj u tadašnjem srpskom društvu.

Vičnost komandovanju, ispoljenu u ratu, Jovan Tekelija u miru je preobratio u praktičan duh i neverovatnu upornost kada su u pitanju ovozemaljske dobrobiti. Nije se zadovoljio samo plemićkom titulom. Procenjujući sopstvene ratne zasluge, zaključio je da bi dodela spahiluka bila adekvatna nagrada za hrabrog oficira i graničara. Stoga je 1710. godine, na adresu Dvorskog ratnog saveta uputio molbu da mu se kao nagrada za ratne zasluge pokloni mesto Tur.
 
Odgovora nije bilo, pa je Tekelija 1713. odaslao novu molbu da mu se dodele sledeći spahiluci: Kovačhasa, Tompa, Besoraga, Komnoš i Batanja. Dvorski savet je i dalje ćutao, ali Jovan Tekelija nije. U nekoliko navrata je posećivao Dvorski savet i ispoljio svoju preku narav i netaktičnost, ali rezultata nije bilo.
 
Ne odustajući od svoje opsesije, 1721. godine napisao je novu molbu u kojoj je sada tražio posede: Kevermeš, Iratoš, Vizeš, Batanju i Partu. I najzad, 11 godina posle njegove prve molbe, dodeljena su mu prva tri mesta, a umesto preostala dva, dat mu je spahiluk Sveti Pavle. Godinu kasnije, u šezdesetoj godini umire stari, zaslužni Jovan Tekelija. Sličnu, nesalomivu upornost, njegov praunuk Sava ispoljavao je gotovo 100 godina docnije, u drugačijem, a takođe burnom vremenu.
 
Savin deda Ranko Tekelija, takođe je bio istaknuti oficir. Dogurao je do kapetanskog čina, dok mu je sin Jovan, Savin otac, proveo neko vreme u vojnoj službi u činu poručnika srpske milicije. Posle razvojačenja Vojne granice, posvetio se trgovini i život proveo kao županijski plemić.
 
Jovan se oženio Martom Nenadović, sinovicom mitropolita Pavla Nenadovića, sa kojom je imao šestoro dece. Najstariji sin Petar rođen je 1755. godine, a šest godina docnije, 17. avgusta 1761. godine po starom kalendaru, svet je ugledao Sava Popović Tekelija.



"RATOVI" SA GENERALIMA
I posle sklapanja mira sa Turcima, Jovan Tekelija nastavio je "svoje ratove". Često je zapadao u okršaje s pretpostavljenim carskim generalima. Početkom 1705. sukobio se sa generalom Šlikom koji ga zbog neposlušnosti baca u tamnicu. Za Tekelijin robusni temperament imao je razumevanja princ Eugen Savojski, koji je pamtio hrabrost Srbina iz Senćanske bitke. Savojski je svom generalu naredio da Tekeliju oslobodi, a ubrzo mu je od cara Josifa Prvog stigla i plemićka titula.


Jovanka Simić | 01. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Septembar 12, 2011, 01:22:07 am »

*

PLEMIĆ PRAZNIH DŽEPOVA

Već u 25. godini postao prvi srpski doktor prava. Pored prava i filozofije, učio jezike i crtanje

ARADSKA porodica Popović Tekelija ukazom ugarskog cara Josifa Prvog 1705. godine dobila je plemićku titulu kao nagradu za ratne zasluge kapetana Jovana Tekelije, ali je njegov praunuk Sava Tekelija proveo detinjstvo u oskudici.
 
Savini roditelji upleli su se u imovinsku parnicu u vezi sa nasledstvom. Parnica je trajala nekoliko decenija. Uprkos tome, Sava je stekao vrlo solidno obrazovanje, počevši od svog rodnog Arada, pa do univerziteta u Pešti i Beču.
 
U Aradu je kod jednog učitelja završio srpske škole, a 1770. počeo je da pohađa i nastavu na latinskom jeziku. Roditelji su ga 1775. poslali u Budim da pohađa Višu gimnaziju sa filozofijom. Živeo je sirotinjski. Posle jedne nezgode i povrede morao je da se vrati u Arad, na lečenje. U rodnom gradu, narednih godinu dana slušao je retoriku. Tokom 1779. i 1780. godine vraća se u Budim i posvećuje se filozofiji. Upoznaje Stefana Stratimirovića, koji je tada učio fiziku. Paralelno sa filozofijom, Sava je učio i crtanje. Zavoleo je likovnu umetnost u ranom detinjstvu i često joj se docnije vraćao. Naročito je uživao da slika portrete i pejzaže.

Pošto u Beču, gde se obreo protiv volje svojih roditelja, nije primljen na Vojnu akademiju, u tom gradu dve godine paralelno je slušao predmete iz pravne nauke i učio crtanje, francuski, italijanski i španski jezik. Pohađao je i prirodne nauke, anatomiju, hemiju i botaniku, i matematiku, kao i časove sviranja flaute. Najzad, 1782. godine, u Budimu se upisuje na Pravni fakultet i završava ga tri godine kasnije.
 
Osvetljavajući iz današnjeg ugla period na razmeđi 18. i 19.veka u Ugarskoj, prof. dr Dušan Nikolić, aktuelni sekretar Matice srpske i profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, ističe da se većina visokih srpskih intelektualaca u ono vreme opredeljivala za pravne nauke.
 
— Na to ih je podstakao carski Dekret o advokaturi iz 1769. godine koji je nalagao da advokatske poslove mogu obavljati samo ljudi sa završenom visokom pravnom školom i položenim advokatskim ispitom — kaže profesor Nikolić.
 
Posle stupanja na snagu carskog Dekreta, jačao je advokatski stalež, u kojem su vodeću ulogu imali upravo Srbi. Četiri godine posle usvajanja Dekreta, zakletvu je položio prvi srpski advokat Jovan Muškatirović, rodom iz Sente.
 
Advokatski posao cvetao je prvenstveno u Pešti i Novom Sadu. Upravni i sudski sporovi odvijali su se na mađarskom jeziku, ali kako je u tadašnjoj južnoj Ugarskoj većinsko bilo nemađarsko stanovništvo, najviše klijenata imali su advokati koji su vladali maternjim jezicima stranaka. Srbi su bili najbrojniji, a osim sunarodnika, često su zastupali pripadnike drugih naroda, jer su dobro poznavali njihovu kulturu i običaje.
 
Ta okolnost, kao i činjenica da mu je porodica u međuvremenu znatno osiromašila, učinili su da Sava Tekelija načini logičan korak i izabere pravnu nauku za svoju profesiju. Bio je odličan student. Studije je okončao 1785. godine. Ali, nije se tu zaustavio. Već naredne 1786, u 25. godini, odbranio je u Pešti doktorsku disertaciju pod naslovom "O uzroku i cilju postojanja države", pisanu na latinskom jeziku. Time je postao prvi Srbin koji je doktorirao prava i prvi ugarski državljanin sa ovim zvanjem, a da, pri tom, nije bio profesor univerziteta. Ujedno, to je bio i začetak srpske pravne nauke.
 
Autor nije napisao uobičajenu priču o pravu, "prava radi", već je u maniru filozofa, služeći se naučnim metodama, otvorio pitanja o odnosu pojedinca i društva, raspodeli nacionalnog bogatstva, položaja različitih društvenih slojeva, ulozi države i njenom odnosu prema bogatima i siromašnima.
 
— U to vreme nauka još nije bila izdeljena na bezbroj uskih sektora, pa su naučnici bili svestrani — ukazuje na bitan detalj profesor Dušan Nikolić. — Tekelija je nesumnjivo pripadao tom miljeu. Posedovao je enciklopedistički nivo znanja, svojstven najobrazovanijim ljudima tadašnje Evrope.
 
Tekelijinim putem krenuli su ubrzo i drugi mladi srpski intelektualci. Godine 1803, na Peštanskom univerzitetu doktorirao je Teodor Filipović, koji je ubrzo postao profesor istorije prava na novoosnovanom Pravnom fakultetu u Harkovu, a zatim i jedan od glavnih ideologa Prvog srpskog ustanka. Filipović, poznat i pod pseudonimom Gligorije Trlajić, zalagao se da Srbija bude dobro uređena, pravna država.
 
Mladom doktoru prava Savi Tekeliji ponuđeno je da bude sekretar Ugarskog namesničkog veća u Budimu. Bio je to vrlo visok položaj, ali on je ponudu odbio i odlučio da se 1787. godine otisne na svoje prvo putovanje u Rusiju.
 
Išao je u posetu svom slavnom stricu Petru Tekeliji, istaknutom vojskovođi i carskom general-anšafu, koji je još 1747. prešao u rusku službu. Njemu je Sava posvetio svoj doktorat. Petar je sinovca pozvao u posetu s namerom da ga učini naslednikom svojih velikih dobara u Mirgorodu. Desio se, međutim, nesporazum, pa se Sava, ne postavši stričev naslednik, preko Moskve i Petrograda vratio u Ugarsku.
 
U Budimu je zatekao svoje roditelje koji su morali da se privremeno presele iz Arada, pošto su se Turci probili u Banat. Ubrzo posle isterivanja Turaka sa tih prostora, Sava Tekelija izabran je za podbeležnika Čanadske županije.



ZABORAVLJENI DOKTORAT
PRAŠINA zaborava prekrivala je doktorat Save Tekelije pune 223 godine. Tek 2009. godine, disertacija prvog srpskog doktora prava, prevedena je prvi put sa latinskog i štampana u izdanju Matice srpske. Razloge zaboravu treba tražiti u činjenici da je rad pisan na latinskom jeziku, ali svakako i u pogrešnoj predrasudi da razmišljanje o pravnoj nauci s kraja 18. veka, ne može imati mnogo dodira sa današnjim pravom.


Jovanka Simić | 02. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Septembar 12, 2011, 01:22:15 am »

*

SABOR ZATRAŽIO BANAT

Srbi na skupu u Temišvaru podeljeni na bečku i mađarsku struju. Predlagao da se Mađari oslone na Srbe, a ne na Nemce

UČENI Sava Tekelija, prvi srpski doktor prava, stekao je u rodnom Aradu toliko ugleda da je u svojoj tridesetoj godini, kao jedan od dvadeset i pet predstavnika plemstva, izabran za poslanika na jednom od najvažnijih srpskih narodno-crkvenih sabora 1790. u Temišvaru.
 
Na ovom saboru Tekelija je odigrao jednu od ključnih uloga. U središtu rasprave bili su zahtevi da se Srbima dodeli posebna nacionalna teritorija, po mogućnosti Banat, sa lokalnim organima vlasti i organom uprave visokog ranga u vidu Ilirske (srpske) dvorske kancelarije.
 
Traženo je i da srpske privilegije budu uključene u ugarske zakone. Poslanici su se tim povodom oštro podelili na probečku i promađarsku struju.
 
Tekelija se stavio na čelo ove druge, koja se žestoko sukobljavala sa stavovima carskog komesara. Pošto je na saboru bilo postavljeno i pitanje "ugradnje" srpskih privilegija u ugarske zakone, on je zastupao mišljenje da je to moguće, ali samo ako ne protivreče tim zakonima.
 
Njegovu pravničku logiku na saboru je bilo teško osporiti, ali njegovu plemićku grupaciju lako je bilo nadglasati. Jedino što se u Temišvaru odvijalo po Tekelijinoj volji bio je izbor Stefana Stratimirovića (1757—1836) za mitropolita karlovačkog. Tekelija je Stratimirovića poznavao iz studentskih dana u Beču i Budimu, gde je budući mitropolit izučio filozofiju i pravo, da bi se neočekivano zamonašio 1784. godine.
 
Kao plemić s predikatom od Vizeša i Kevermeša, Tekelija se u svom saborskom govoru obrušio i na one koji su težili za jednakošću staleža po ugledu na Francusku, što se kao pitanje postavilo u evropskoj javnosti sa izbijanjem Francuske buržoaske revolucije. To je bilo u suprotnosti s njegovim stavovima koje je zastupao pet godina ranije, u svom doktorskom radu.
 
O čuvenoj Tekelijinoj temišvarskoj besedi, koja je ubrzo štampana, izricane su sasvim suprotne ocene: jedni su ga doživeli kao velikog srpskog rodoljuba, drugi kao "jednog običnog mađarona".
 
Posle takvog istupanja na saboru, Tekelija je izabran za poslanika Čanadske županije na Ugarskom saboru (Dieti) u Požunu (Bratislavi), u čijem radu je učestvovao 1792. godine. Zbog svoje naklonjenosti ugarskom plemstvu i neslaganja s crkvenom jerarhijom on nije dobio mesto u novoosnovanoj Ilirskoj dvorskoj kancelariji. Kada je ona ukinuta 1792. i kada su srpski poslovi prešli u delokrug Ugarske dvorske kancelarije u Beču, izabran je za njenog sekretara.
 
Tu je proveo šest godina prateći sva zbivanja oko sebe i proučavajući srpsku nacionalnu istoriju. Međutim, zbog svoje nesavitljive prirode nije mogao da se uklopi u složeni sistem austrijske birokratije i podneo je ostavku 1798. godine.
 
Posle Temišvarskog sabora, Srbima su date zakonske mogućnosti da zauzimaju javna zvanja, a stvoreni su uslovi i za njihovo upečatljivije učešće u javnoj upravi. Ali, car i vlada bili su škrti u dodeli tih zvanja. Tekelija nije imao previše lepih reči za srpsku jerarhiju, nego je kritikovao episkope i mitropolita Stratimirovića, iako ga je ranije podržavao.
 
Zamerio je mitropolitu i vladikama srpskim što prilikom traženja mesta za sebe u Dijeti 1796. nisu zahtevali i da se "naši ljudi u službama postavljaju". Primetio je, takođe, kako su Hrvati složnije nastupali i u svom "Dnevniku" je zapisao:
 
"Kanda nema i ovde dosta mesta u kojima Horvata dosta nema! Pritom, Horvati se staraju za svoje, a naši — nitko"!
 
Tekelija je voleo i Mađarima da ukazuje kako oni treba da se odnose prema Srbima. U knjizi "Tekelija i srpska misao", autor Vera Milosavljević navodi njegov razgovor sa izvesnim Neverijem u Beču 1796. godine o srpsko-mađarskim odnosima. Govorio mu je da Mađari treba da se oslone na Srbe, a ne na Nemce, u odbrani mađarskog ustava. Zauzvrat, Srbima bi trebalo da daju dostojanstva (državne funkcije).
 
"Vi bi valjalo da za uši vučete ljude naše, da im službe dajete", uzalud je ukazivao Tekelija.
 
Iako je 1800. godine kao rezervni oficir bio postavljen za komandanta aradskog bataljona i trebalo je da bude upućen na francusko ratište, Tekelija je u to vreme bio protiv rata s Francuzima i protiv nasilnog mobilisanja u carsku vojsku. Njegove beleške i komentari svedoče da je imao lepo mišljenje i o Francuskoj revoluciji. Uvidevši da mu se sprema degradacija sa potpukovničkog na čin majora, napustio je vojsku.
 
Intenzivno se bavio pitanjem oslobođenja srpskog naroda od turske vlasti. Nije mu bila strana pomisao o preseljenju u Srbiju i podizanju ustanka, kao ni isticanje da on lično treba da bude vladar oslobođenih Srba. Navodio je da ima podršku i Dositeja Obradovića, uglednog pisca, ustaničkog ministra prosvete i zagovornika racionalističke misli.
 
Bio je pristalica Dositejeve ideje da je obrazovanje glavni pokretač srpskog naroda ka boljoj budućnosti, a Dositej je u Tekeliji video jednog od mogućih sastavljača nove srpske istorije.
 
Tokom 1805. godine Tekelija je načinio u Pešti geografsku kartu srpskih zemalja koje su, po njemu, obuhvatale Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, Dubrovnik i Crnu Goru. Kartu je štampao ćiriličnim pismom i nekoliko stotina primeraka kao poklon poslao u Srbiju.
 
Srpskim ustanicima namenio je i prevod knjige "Rimljani u Španiji", koju je objavio 1805. smatrajući da im može biti od koristi za izučavanje vojne doktrine i taktike, a u predgovoru je upozoravao na zlo koje donose nesloga i izdaja.


Jovanka Simić | 03. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Septembar 12, 2011, 01:22:23 am »

*

KAVALJER BEČKOG DVORA

Nezadovoljan plodovima sopstvenog angažmana u političkom životu ugarskih Srba, Sava Tekelija se posle Ugarskog sabora održanog 1802. godine, povlači s političke pozornice

NEZADOVOLJAN plodovima sopstvenog angažmana u političkom životu ugarskih Srba, Sava Tekelija se posle Ugarskog sabora održanog 1802. godine, povlači s političke pozornice. Vraća se u rodni Arad, na svoja imanja. Tu se narednih nekoliko decenija uspešno bavi trgovinom ratarskim proizvodima i stokom.
 
Tokom ovog perioda sukobljavao se sa predstavnicima vlasti u županiji, ulazio u rasprave u porodici i vodio neuspešne sudske procese. Najteži je bio onaj sa suprugom Amalijom Bezeg.
 
Posle dugotrajnog probiranja, Tekelija je odabrao za ženu Amaliju, luteranku, iz pomađarene slovačke porodice. Venčali su se 1815. godine. Brak je bio potpuni promašaj. Osim što u tom porodičnom gnezdu nije bilo topline, nedostajalo je i potomstvo, kojem se Sava silno nadao.
 
Brakorazvodni spor Tekelija je pokrenuo 1821. godine. To mu je prouzrokovalo velike troškove i duboko poniženje. Parnica se protegla u nedogled i okončala tek smrću supružnika.
 
Tokom tih godina preživeo je i koleru, poplave, suše, nepravde koje su činjene i njemu i srpskom narodu. Putovao je po Austrijskoj carevini i Nemačkoj, lečio se u banjama, upoznavao svet, bavio se raznim zanatima i sabirao znanja. Nosio je ugledno zvanje kraljevskog savetnika i bio "zlatne nadpetice kavaljer".
 
Živeći u Aradu, Tekelija se suočio sa snaženjem rumunskog nacionalnog pokreta i vodio neuspešnu polemiku s nekolicinom rumunskih intelektualaca. Pokušavao je da se odupre prodoru Rumuna u srpske crkve, manastire, škole, sabor i fondove, dokazujući da su njih stvarali isključivo Srbi.
 
Godine 1823. poverava Vuku Karadžiću da mu u Haleu odštampa rad "Dokazivanje da Vlasi nisu rimskog porekla". Svoju tezu Tekelija je, tada već dobrano u sedmoj deceniji života, temeljio na netačnim stranim izvorima. Birajući ih, rukovodio se više trenutnim političkim i verskim nego istorijskim faktima. Rumunski pravnik i publicista Damaskin Božinka objavio je u Pešti knjigu koja je potpuno osporila Tekelijine navode.
 
Usprotivio se docnije Tekelija i Vuku Karadžiću i njegovoj pravopisnoj reformi, iako je i pre njega preporučivao da se prikupljaju i štampaju narodne pesme. U početku je pomagao Vuku da štampa "Srpski rječnik". Dao je sto forinti u srebru za "Gramatiku" Milovana Vidakovića i pomogao da se otkupi rukopis i štampa druga knjiga "Stihotvorenija" Lukijana Mušickog.
 
Polaskan usvajanjem ilirskog imena za narodni preporod, izražavao je simpatije prema Ljudevitu Gaju, a odazvao se i na poziv grofa Janka Draškovića da za "Teatar Ilirski" učini poklon, pa je priložio čak 1.000 srebrnih forinti.
 
Ovaj dobrotvorni gest Save Tekelije samo je jedan u čitavom nizu onih koji su ga proslavili u srpskom narodu i njegovoj istoriji. Prema podacima iz "Srpskog biografskog rečnika" koji izdaje Matica srpska, još 1810. Tekelija je sa dvanaestoricom sugrađana osnovao fond za školovanje aradske srpske omladine, a već naredne godine stvorio je propovedničku fondaciju pri srpskoj crkvi u Aradu.

Desetak godina kasnije, 1822, priložio je 22.000 forinti za novi toranj, zvona i popravku crkve u Aradu, koju je sagradio njegov pradeda Jovan, a zaveštao je i novac za prosecanje šumskog puta u banji Herkules. U Beču 1838. osnovao je fondaciju od 100.000 forinti za školovanje sinova graničarskih srpskih oficira u Vojnoj inženjerskoj akademiji, a rukovođenje nad fondacijom poverio je upravi narodnih fondova u Sremskim Karlovcima.
 
Dobročinstva je učinio i prvim srpskim gimnazijama u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, ali i drugima. Tako je 1841. godine Mađarskoj akademiji nauka poklonio 2.000 forinti srebra, a Reformatorskom kolegijumu u Debrecinu ostavio 1.000 forinti.
 
Najznačajnije je, ipak, ono što je učinio kao dobrotvor Matice srpske, osnovane 1826. godine u Pešti, i kao osnivač Tekelijanuma. Teodor Pavlović, sekretar Matice, urednik njenog "Letopisa" i glavni zamajac njenog rada u ovom periodu, uvideo je da će bez pokroviteljstva uglednih i bogatih Srba teško moći da od Matice srpske načini jaku i poštovanu ustanovu.
 
Zbog toga se obratio Savi Tekeliji. Sava je već bio u 72.godini, ali duboko svestan da je školovanje mladih srpskih naraštaja i njihovo okupljanje u Matici srpskoj od presudnog značaja za uzdizanje srpske inteligencije u Austrougarskoj.
 
Ubrzo, Tekelija obaveštava Maticu srpsku da prilaže fondu ovog svetionika srpske kulture "100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti". Arhiv Matičin u Novom Sadu i danas čuva papirić s porukom drhtavog rukopisa Save Tekelije da će "svakog narednog leta još toliko priložiti".
 
Matica je Tekeliji u čast posvetila drugu svesku svog "Letopisa" za 1833. godinu. Pavlović je uspeo da izborom Tekelije za doživotnog predsednika na sednici održanoj u avgustu 1838. ovu istaknutu ličnost potpuno veže za Maticu srpsku.
 
Time počinje Tekelijina era u ovoj instituciji. Živo je učestvovao u radu Matice i, mada već u dubokoj starosti, bio je zainteresovan za njen napredak, što je pokazivao dolaskom na sednice, učestvovanjem u donošenju važnih odluka i neprestanom finansijskom pomoći.



SAVIN "KULT LIČNOSTI"
Ulazak u Maticu srpsku veoma je podigao Tekelijin ugled među Srbima, pa se još za njegovog života počeo stvarati "kult ličnosti Save Tekelije". Tome je najviše doprineo predsednik Matičin Teodor Pavlović preko svojih "Srpskih narodnih novina" u Pešti.


Jovanka Simić | 04. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Septembar 12, 2011, 01:22:31 am »

*

SRPSKI PANTEON U PEŠTI

Zadužbina Tekelijanum, koju je 1838. godine osnovao i ostavio svome narodu, obezbedila je Savi Tekeliji trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova u srpskoj istoriji

ZADUŽBINA Tekelijanum, koju je 1838. godine osnovao i ostavio svome narodu, obezbedila je Savi Tekeliji trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova u srpskoj istoriji. Bio je prvi dobrotvor u srpskoj istoriji koji svoje imanje nije ostavio pojedincu, već instituciji.
 
Potpuno razočaran neuspelim poznim brakom sa Amalijom Bezeg, luterankom iz pomađarene slovačke porodice, s kojom se venčao 1815. godine, a brakorazvodnu parnicu pokrenuo 1821, Tekelija je odlučio da sva svoja imanja zavešta u dobrotvorne svrhe. Tim pre što u propalom braku nije imao potomstva.
 
"Iz jedne jedine ljubovi milome mi rodu" — napisao je u svom testamentu veliki srpski dobrotvor. U dnevniku koji je vodio od 1795. do 1797. godine (priredio ga je Stevan Bugarski, a štampala Matica srpska 1992), Tekelija je zabeležio spisak darovane imovine — 4.374 jutra zemlje na pustari Kevermešu, 1.898 jutara na pustari Vizešu, kuće, vinogradi, marva, vino, gotov novac i obveznice... Ukupna vrednost zaveštanja iznosila je tada 400.000 forinti u srebru.
 
Najveći deo bogatstva usmerio je na školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za sveštenički poziv i za visokoškolske studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni stalež svoga naroda.
 
S tim naumom je za 50.000 forinti kupio veliku, ali oronulu kuću blizu srpske crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276. Docnije je ta ulica nosila ime Zelenog drveta, a danas Vereš Palnea. Kuća je docnije dobila naziv Tekelijanum, po svom osnivaču.
 
Veliku sumu uložio je u njenu popravku. Na sednici Matice srpske, 21. avgusta 1838, tu kuću, u kojoj je sednica i održana, predsedavajući Tekelija predaje pod nadzor Matice, za svrhe đačkog doma.
 
Tada je nastalo i "Osnovatelno pismo", kojim se tačno utvrđuje svrha njegove zadužbine, koju će kasnije činiti još 150.000 forinti gotovine, devet kuća u Aradu, još jedna zgrada u Pešti pored samog doma te 28 jutara zemlje. Matici srpskoj on tu fondaciju poverava "na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije" (na čuvanje, održavanje i nadzor).
 
O ovoj fondaciji valjalo je da se izjasni i vlast. Tekelija upućuje predstavku o tome Dvorskoj kancelariji u Beču, moli da je car primi pod svoju milost, odobri i zaštiti ovaj naum pod nazivom "Fondacija Tekelijina 2". Peštanski magistrat, od koga je iz Beča traženo mišljenje o ovome, nije žurio da odgovori, već je zatražio izjašnjenje od Matice koja je, razume se, od srca podržala Tekelijin poduhvat.
 
U Tekelijanum su primani isključivo najbolji i najsiromašniji mladi ljudi iz svih krajeva gde Srbi žive. Pored studenata, primani su i đaci završenih razreda srednje škole, posebno "filozofi", kako su tada zvali gimnazijske sedmoškolce i osmoškolce. Broj pitomaca porastao je kasnije sa 12 na 20, jer su prihodi bili veći od troškova održavanja Tekelijanuma i izdržavanja pitomaca.
 
Prvih 12 pitomaca imali su stan, ogrev, poslugu, po tri funte lojanih sveća na semestar i sto forinti za hranu i univerzitetske takse.

Duboko nesrećan što nema svog potomstva, Tekelija se potpuno posvetio domu u kojem je sve vrvelo od mladosti i graje. Lično je vodio brigu o svakom pitomcu, kupovao sve šta treba za dom. Čak je svojeručno punio slamom slamarice, a uveče zaključivao kapiju, mada je bio već u dubokoj starosti.
 
Vremenom je gotovo potpuno onemoćao, pa je dolaske u Peštu proredio, pošto je stalno bio nastanjen u Aradu. Zbog toga je na sednici Matice, 12. 12. 1839, odlučeno da se peštanski paroh Georgije Margo zamoli da počasno vrši dužnost nadziratelja. Prvi nadzornik Tekelijanuma u profesionalnom svojstvu imenovan je 1842. Bio je to sekretar Matice i urednik njenog "Letopisa" Teodor Pavlović.
 
Tekelijanum je postao stecište intelektualnih snaga. Članovi Matice srpske odmila nazivali su ga srpskim panteonom. Tu se začinju duhovni poduhvati, na primer, ideja da peštanska i požunska srpska omladina izdaju knjigu svojih stihova. O tome su se starali Svetozar Miletić i Jovan Đorđević. Pod naslovom "Slavjanka", knjiga je izašla 1847. i bila svojevrstan pesnički, ali i politički, panslavistički manifest. Osmorica tekelijanaca potpomažu pri njenom izdavanju, što pesničkim sastavima, što novčanim prilozima.
 
Miletićevim odlaskom u Požun, vođe omladine u Pešti su postali tekelijanci Jovan Đorđević i uz njega Lazar Marković, koji će 1848. nesrećnim slučajem izgubiti život. Oni već tada opredeljuju peštansko-budimsku srpsku omladinu za Vukove ideje.
 
Po izbijanju revolucije 1848. godine, sastaje se u Tekelijanumu autoritativan skup peštanskih i budimskih srpskih prvaka i predstavnika Srba iz drugih krajeva. Bilo je ljudi iz 83 razne srpske opštine. Dvodnevno zasedanje rezultiralo je usvajanjem srpskog programa u 17 tačaka, koji se završava porukom: "Kralju vernost! Otečestvu svaku žertvu! Mađarima bratsku ljubav!"
 
Na poziv barona Njarija, Srbi iz Tekelijanuma odlaze na zajednički miting pred muzejem noseći mađarsku zastavu na koplju išaranom u srpskim bojama. Tu su u njihovo ime govorili Jakov Ignjatović i tekelijanac Nikola Krstić. Njihove želje za zajedničkom politikom Srba i Mađara, međutim, nisu se ostvarile.
 
Pošto su univerzitet i škole prestale da rade, tekelijanci su se razišli kućama. Rad Tekelijanuma nastavljen je 1850. godine.


UDOVICA I MATICA
POSLE smrti Save Tekelije, 21. septembra (7. oktobra) 1842, u Aradu, njegovi planovi u vezi sa zadužbinom sasvim sporo se ostvaruju, jer njegova udovica, silom sudskih tužbi, želi da prigrabi svo imanje za sebe. Tome se tvrdo suprotstavljala Matica srpska, pa je uspela da Tekelijinu imovinu znatnim delom, ipak, sačuva za svrhu kako je on namenio u svom testamentu.


Jovanka Simić | 05. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 12, 2011, 01:22:39 am »

*

ZMAJ PREDVODI ELITU

Pitomci zadužbine Nikola Tesla, Laza Kostić, Radivoj Kašanin. Zadužbina obnovljena posle 65 godina zaborava

IMPOZANTAN broj pitomaca prošao je kroz Tekelijanum, zadužbinu Save Popovića Tekelije u Pešti. Od osnivanja 1838. do 1914. godine, tu je boravilo i školovalo se oko 350 srpskih đaka i studenata.
 
Upravnik Tekelijanuma od 1863. do 1869. godine bio je pesnik Jovan Jovanović Zmaj, koji je tada završavao studije medicine u Pešti. I jedan od najvećih ljudskih umova, Nikola Tesla, stanovao je u Tekelijanumu bezmalo tri godine. Pored upravnikovog stana, dve godine u Tekelijanumu stanovao je i pesnik Laza Kostić, mada nije bio stipendista.
 
Za Srbe je to bio impozantan broj intelektualaca koji su mnogo doprineli kulturi i napretku svoga naroda. Među njima su, uz već pomenuta imena, stasali i mnogi znameniti Srbi XX veka: Bogdan Gavrilović, rektor Univerziteta i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, Radivoj Kašanin, svetski poznat matematičar, Marko Maletin, urednik Letopisa i sekretar Matice srpske, Tihomir Ostojić, istoričar književnosti i sekretar Matice srpske, Jovan Pavlović, istaknuti publicista, Veljko Petrović, književnik, predsednik Matice srpske...
 
S ovim izuzetnim ljudima, tekelijanci osnivaju 1860. književno društvo "Preodnicu", pridruženo Ujedinjenoj omladini srpskoj. Godine 1863. izdaju zapažen istoimeni almanah, u kome su saradnici, uz Lazu Kostića još sedmorica stipendista: Kosta Ruvarac, Dimitrije Popović, Đorđe Bugarski, Jovan Turoman, Jovan Petrović, Svetozar Savković i Stevan V. Popović. Priređivali su i pozorišne predstave.

Društvo je bilo aktivno sve do 1876. godine. Idejni začetnik "Preodnice" bio je mladi tekelijanac Kosta Ruvarac. Docnije, 1880. godine, osnovano je novo književno i potporno društvo "Kolo mladih Srba".
 
U zgradi Tekelijanuma bila je smeštena i Matica srpska, sve do njenog preseljenja 1864. u Novi Sad, koji je postao najsnažniji kulturni centar Srba. Matica je, inače, upravljala Tekelijanumom od njegovog osnivanja 1826. godine, pa do 1878. kada su je vlasti primorale da upravu ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Pešti.
 
Veliko uzbuđenje donela je ta afera u vezi sa odnosom Matice i Tekelijanuma. U Matici je prevladavao duh Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, što nikako nije bilo po volji ugarskim vlastima. Pokušali su stoga da Maticu priguše zahtevima za vraćanjem u Peštu, pa kada to nije uspelo, nametnuto je da se briga nad Tekelijanumom oduzme Matici uz izgovor da ona, pošto više nije u Pešti, nije u stanju da neposredno rukovodi Tekelijanumom.
 
Posle višegodišnjeg odlaganja da se ova odluka izvrši, apelima i žalbama, od kojih je jedna dospela i do samog cara, Matica je 1878. bila primorana da preda upravu nad Tekelijanumom. Srpska pravoslavna crkvena opštine u Pešti kojoj državna vlast poverava staranje, uzaludno je pokušavala da kompromisima obezbedi tradicionalni Matičin udeo.
 
Od 1902. godine, o Tekelijinoj zadužbini starao se Srpski narodno-crkveni saborski odbor, koji je njome upravljao kao posebnom fondacijom. Duhovni nadzor, uključujući i izbor pitomaca, pripao je posebno imenovanom telu, zvanom Patronat. Dugogodišnji nadzornik Tekelijanuma bio je legendarni Stevan V. Popović koji je ovu dužnost obavljao više od tri decenije, između 1882. i 1918. godine.
 
Odlukom Patronata, stara zgrada Tekelijanuma je zbog dotrajalosti porušena 1906. godine, a kamen temeljac novog Tekelijanuma postavljen je 10. novembra 1907. godine. Novo, velelepno zdanje podignuto je i useljeno 1909. godine. U tom razdoblju, u A krilu zgrade nalazio se internat za srpske đake, a u B krilu stanovi za izdavanje, od čije stanarine se internat izdržavao. U ovoj zgradi, u ulici Veres Pln utca, broj 17-19 u centru Pešte, i danas se nalazi Tekelijanum.
 
Između dva svetska rata Tekelijanum nije radio punom snagom. Broj pitomaca je bio smanjen, jer su zadužbinska dobra, pod udarom inflacije, veoma obezvređena. Deo zgrade morao se izdavati pod kiriju da bi se zadužbina održala.
 
Tekelijanum se, potom, postepeno oporavljao, i u periodu od 1941. do 1944. bilo je u njemu više od trideset pitomaca koji su primali veoma skromne stipendije. Vreme posle Drugog svetskog rata nanelo je najteži, bezmalo fatalan udarac Tekelijanumu. Godine 1952. zgrada je nacionalizovana, a zadužbina je privremeno prestala da postoji.
 
Mađarske državne vlasti su tek 1996. vratile polovinu zgrade Budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. I posle 65 godina samoće, memle i zaborava, jedna od najznačajnijih kulturnih institucija Srba, ponovo je oživljena zahvaljujući Vladi AP Vojvodine koja je do danas uložila više od 30 miliona dinara i obnovila dva od četiri sprata zadužbine. Ponovo je Tekelijanum utočište mladih ljudi iz cele Srbije koji u Budimpeštu dolaze na školovanje ili, barem, ekskurziju.
 
Ispravljena je tako i velika nepravda, jer od 1918. godine srpska država nije uložila ni dinar u zadužbinu svog dičnog pretka Save Popovića Tekelije.



PATRONAT I DANAS UPRAVLJA
OBNOVLJENIM Tekelijanumom i danas upravlja Patronat na čijem čelu su dva kopredsednika. U ovom trenutku su to vladika budimsko-temišvarski Lukijan i predsednik Matice srpske, akademik Čedomir Popov. Zadužbina trenutno obuhvata 8.600 kvadrata, a Eparhija budimska i dalje nastoji da u susednoj zgradi, koja je takođe nekada pripadala zadužbini, otkupi stanove od stanara koji su posle Drugog svetskog rata postali vlasnici. Do danas je otkupljeno dve trećine tih stanova.


Jovanka Simić | 06. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Septembar 12, 2011, 02:18:55 pm »

*

POČINAK PORED PREDAKA

U 81. godini, iznenada i bez dužeg bolovanja, 21. septembra 1842. u Aradu, upokojio se Sava Popović Tekelija

U 81. godini, iznenada i bez dužeg bolovanja, 21. septembra 1842. u Aradu, upokojio se Sava Popović Tekelija, plemić, narodni dobrotvor, prvi Srbin — doktor pravnih nauka, osnivač Tekelijanuma, prvi doživotni predsednik Matice srpske, političar, ugledni trgovac i filantrop.
 
U trenutku smrti, njegova puna titula glasila je "visokoblagorodni gospodin Sava ot Tjukjulji, gospodin Vizeša i Kevermeša, zlatne natpetice kavaljer, carsko-kraljevskog i apostolskog veličanstva savetnik, mnogih slavnih madžarskih komitata prisadatelj i svih prava doktor".
 
Uprkos svemu tome, niko od predstavnika tadašnje Matice srpske nije bio uz Savu Tekeliju u njegovom odsudnom času, niti je ko od njih prisustvovao pogrebu u Aradu. Stevan Bugarski koji je priredio za štampu "Dnevnik Save Tekelije", navodi da su za smrt svog doživotnog predsednika i dobrotvora, "matičari" saznali tek pet dana docnije, 26. septembra 1842. godine!
 
Ogrešila se Matica srpska o svog dobrotvora. Nije mu se odužila onako kako je on očekivao i zasluživao. Tako Letopis koji ga je veličao kada je Matici zaveštao svu svoju imovinu, ni retkom nije zabeležio Tekelijinu smrt. Pet godina posle upokojenja, 1847, Srpsko opštetstvo iz Arada napomenulo je Matici da bi valjalo spomenikom obeležiti Tekelijin grob. Ne samo da spomenik nije podignut, nego je i grob ostavljen bez ikakvog natpisa.
 
Grob Tekelijin i danas se nalazi u crkvi Svetog Nikole u Aradu. Hram je izgradio njegov pradeda Jovan, onaj koga je zahvaljujući ispoljenom junaštvu u bici kod Sente 1697, pod komandom princa Eugena Savojskog, bečki car Josif Prvi nagradio plemićkom titulom. Tekelije su bili upravnici aradske crkve Svetog Nikole sve do 1844. godine kada im se smrću Petra, sinovca Save Tekelije, ugasila muška loza.
 
Nevesela po srpsko istorijsko pamćenje je i činjenica da je tek 1959. godine (a to je 117 godina posle Tekelijinog upokojenja), nastojanjem i o trošku Pravoslavne srpske crkvene opštine u Aradu, u patosu Tekelijine crkve, nad porodičnom grobnicom, urezan ćirilični natpis:
 
"Ovde počiva Sava Tekelija (1761—1842) i njegovi pretci. Slava im!"
 
U godinama posle smrti, dobar deo Tekelijinih shvatanja i zalaganja — među ostalima i načelno stanovište da Matica izraste u učeno društvo ili akademiju nauka — napušten je ili potpuno zaboravljen. Matica je sve svoje snage godinama usmeravala isključivo na preuzimanje Tekelijine oporuke, što uprkos ispravnom zakonskom zaveštanju, nije išlo nimalo lako.

Tek 1843. godine, Matičini izaslanici uspeli su da iz Arada u Peštu prenesu pokretnu imovinu, obveznicu, dragocenosti, novac, numizmatiku, akte, porodična pisma, bogatu bublioteku...
 
U docnijim godinama, kao da je postepeno narastala svest o veličini i značaju Save Tekelije po srpski rod. Sećanje na njega održavalo se u kulturnim i političkim krugovima Srba u Ugarskoj. Matica srpska, u spomen na njega, svečanim programom od 1839. obeležava dan Svetog Save, a bila je nosilac i velike proslave Tekelijine stogodišnjice u Novom Sadu 1861. godine.
 
Za sobom je Sava Tekelija ostavio nekoliko objavljenih pisama, pesama i sadržajnih rasprava koje je pisao na srpskom, latinskom, nemačkom i rumunskom jeziku. Bavio se pitanjima istorijata svoje porodice, srpskog pravopisa, vaspitanja i kulturnog razvitka srpske omladine.
 
Najvažnije mu je, ipak, delo memoarskog karaktera pod naslovom "Opisanije života moga", kao i "Dnevnik Save Tekelije" koji je vodio u Beču od 1795. do 1797. godine.
 
Dnevnik obiluje prvorazrednim istorijskim podacima, protkan je vrlo oštroumnim i duhovitim opservacijama i razmišljanjima autora. Iz neobjašnjivih razloga ovo delo je ostalo u Aradu i bilo je prenebregnuto, odnosno zaboravljeno, sve do naših dana. Tek 1992. godine štampala ga je i objavila Matica srpska.
 
Ali, kako istorijska distanca ponekad i ispravlja nepravednosti, svest o značaju Save Tekelije tinja, jače ili prigušenije, sve do današnjeg vremena. Sećanje na najvećeg srpskog dobrotvora, severno od Dunava, naročito se "razgorelo" pre četiri godine kada je Vlada Vojvodine, na čelu sa dr Bojanom Pajtićem, obnovila njegovu zadužbinu Tekelijanum, u središtu Budimpešte.
 
Tim povodom i današnje generacije spoznale su da je Sava Tekelija bio ličnost koja se izuzetno visoko kotirala među sunarodnicima, ali i na austro-ugarskom dvoru u prvoj polovini 19. veka. Ugledan, obrazovan i bogat Srbin koji je kompletan svoj život, ugled, znanje i imetak nesebično podario rodu svome.



BIBLIOTEKA ZA SVA VREMENA
JEDNU od najvećih privatnih biblioteka među Srbima imao je Sava Tekelija. Prema podacima iz arhiva Matice srpske, u čiji sastav je biblioteka preneta iz Tekelijanuma 1948. godine, to je najbolje očuvana srpska biblioteka iz 18. veka, sa 10.587 svezaka. Deo biblioteke čini lična Tekelijina biblioteka sa oko 4.000 knjiga, većinom iz istorije, geografije, medicine i drugih struka na slavensko-srpskom, latinskom, nemačkom i mađarskom jeziku. Drugi deo biblioteke su dela kupljena posle Tekelijine smrti za potrebe pitomaca Tekelijanuma.


Jovanka Simić | 07. april 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Februar 23, 2012, 03:15:08 pm »

*


SAVA POPOVIĆ TEKELIJA





Spomenici Srbski od A. Jovanovića
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: