Sveti vladika Nikolaj Žički — Iz života svetog Save
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Rastislav Rastko Nemanjić — Sveti Sava « Sveti vladika Nikolaj Žički — Iz života svetog Save
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sveti vladika Nikolaj Žički — Iz života svetog Save  (Pročitano 7729 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 30, 2011, 11:30:36 pm »

*
SVETI VLADIKA NIKOLAJ ŽIČKI — ŽIVOT SVETOG SAVE


42. KRAJ POKLONIČKOG ŽIVOTA
 
Ima jedna poslovica koju Srbi često upotrebljavaju: "Radi kao da ćeš živeti sto godina, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti". I opet još jedna: "Nema smrti bez suđena dana".

Obe ove poslovice mogle bi se primeniti na tok života Svetoga Save. Što je više zalazio u godine, on je više radio, budno očekujući svoju smrt. Nekim ljudima on izgledaše imun od opasnosti. On lično, međutim, beše duboko uveren, da njegova smrt nije zavisila od mnogih opasnosti kroz koje je prolazio, već od Božje volje.

Opasnosti po Savu, međutim, nisu bile određene. Iz grada Mesembrije on je bio u stanju da sagleda visoke vence balkanskih planina, pokrivene dubokim snegom i mrazom. On je morao preko njih da pređe, a to beše u decembru, pred Božić. Car Asen, obavešten o Savinom iskrcavanju u Bugarskoj, posla brzo svoga vojvodu sa slugama i konjima da pomognu Srbima preko zamrznutih grebena i strmina Balkana i da ih dovedu u Trnovo, njegovu prestonicu.

Jašući na konju nekoliko dana kroz Bugarsku, Sava se utonu u duboko razmišljanje o Božjem Proviđenju. On razmišljaše da li Gospod, koji u toku života ispuni sve njegove želje, hoće da ispuni njegovu poslednju želju, da umre u tuđoj zemlji. Sada Bugarska beše poslednja strana zemlja ili polustrana, kroz koju će proći. On se plašio eventualnog Božjeg oklevanja u odgovoru na njegovu želju. Pa ipak, on ubrzo odagna od sebe strah i vrati u srce puno poverenje u Gospoda. On je imao veliki razlog da se raduje, što je živ stigao u Bugarsku, a naročito radi dobrih vesti koje je nosio caru i patrijarhu iz Nikeje. Kada srpski poklonici uđoše u Trnovo, car Asen sa svojim dvorjanima izađe u susret sa velikom čašću. On ga odvede "u svoj topli dvor, jer je tada bilo jako hladno". Posle kratkog odmora, Sava je vodio duge razgovore sa carem Asenom i patrijarhom Joakimom. On im reče šta je učinio za njih u Nikeji. "Bugarska patrijaršija je priznata, a caru Asenu je oprošteno i zaboravljeno", reče on. Posle čestitanja obojici domaćina, Sava otvori svoje torbe i darova cara i patrijarha skupocenim poklonima, koje je doneo sa Istoka. Njegove torbe behu pune zlatnih sasuda i bogoslužbenih knjiga, vezenih odeždi i crkvenih barjaka, kandila i krstova, svećnjaka, kadionica i kutija sa svetim moštima, ukrašenim dragocenim kamenjam i biserima. Sve se sijalo u znaku orijentalske lepote i gizdavosti. Deo toga, Sava dade bugarskom caru i patrijarhu, a veliki deo zadrža za crkve u Srbiji, za kralja Vladislava i arhiepiskopa Arsenija. I Asen i Joakim behu bezgranično zahvalni svome gostu, naročito zbog Savinih doprinosa za pomirenja između njih i Nikeje, kao i za prekrasne poklone koje dade njima. Iznad svega, oni su bili oduševlejni svetošću Savine ličnosti. Kao što čini otac svojoj deci, i Sava je doneo Bugarima velike poklone iz dalekih zemalja, a kao svetitelj, on je ispunio svetošću duše njihove, grad njihov i zemlju njihovu.

Car Asen napravi veliko slavlje u čast Savinu. Ali, sve ovozemaljske gozbe ne mogu taknuti nebesku svetlost u duši svetitelja. Kao psalmopevac, on je želeo jednu stvar iznad svega: "Da stanuje u kući Gospodnjoj u sve dane svoga života, da posmatra lepotu Njegovu" (Psalm 27,4). Radi toga išao je na službe Božje svaki dan, a najviše u novu crkvu Četrdeset Mučenika, zadužbinu cara Asena. On je služio svete liturgije nekoliko dana, između Božića i Bogojavljenja. Propovedao je na svakoj službi. On je blagosiljao bugarski narod, kao da je njegov.

Po želji cara i patrijarha, Sava osveti vodicu uoči Bogojavljenja i poškropi tom vodicom cara i narod. Sutradan, na Bogojavljenje, Sava je služio svetu liturgiju sa patrijarhom Jokimom, uz sasluženje srpskog i bugarskog sveštenstva.

Iako je bio strastan lovac, car se uzdrža od odlaska u lov između Božića i Bogojavljenja, oduševljavajući se razgovorima sa Savom, nego ma čim drugim. Po osvećenju vode Bogojavljenske, car zamoli svog uglednog gosta da ne žuri sa odlaskom kući. "Sačekaj, sveti Vladiko", reče on, "kraj ove oštre zime i, odmarajući se, ostani kod nas kao u svojoj kući do Vaskrsa". Rekavši ovo, car poljubi Savine ruke i ode u lov.

Uveče istog dana, na Bogojavljenje, Sava oseti groznicu. Sledećeg dana, temperatura mu se naglo poveća. On beše svestan da mu se bliži smrt. Ali, umesto da bude tužan ili uznemiren, on brzo poče da radi, da završi ono, što još ne beše gotovo. Sada su za njega minuti bili dani, a dani godine. On pozva neke od svojih učenika i predade im sve torbe i sanduke sa skupocenim poklonima određenim za Srbiju. Potom napisa pismo kralju Vladislavu, a drugo arhiepiskopu Arseniju. I pošto blagoslovi sve svoje učenike i verne saputnike, on ih posla u Srbiju. Oni otputovaše žalosni, bez njihovog voljenog oca. Zatim Sava prikupi sav preostali novac i dade ga da se razdeli sirotinji u Trnovu. Svoje lične odežde i stvari, on predade svojim učenicima, neke za njih, a neke za arhiepiskopa Arsenija. Premda je napisao pisma kralju i arhiepiskopu, on posla po svojim učenicima i uputstva u vezi sa crkvenim pitanjima. On im poveri neke od svojih zabeležaka o raznim verskim običajima i praksi, kao i o kulturnom i socijalnom životu raznih naroda i kraljevskih dvorova na Istoku. Preporučio je svojim zemljacima da izaberu ono što je najbolje i najplemenitije.

Patrijarh Joakim beše vrlo zabrinut Savinom bolešću, u toliko više, kada je čuo Savu da kaže kako će se uskoro preseliti ka Gospodu. On predloži da bi cara trebalo obavestiti, ali se Sava stim ne složi. Najzad, umirući, svetitelj izrazi od srca zahvalnost patrijarhu na njegovoj pažnji i zamoli ga da ga ostavi samoga. Joakim zagrli Savu i izađe sa suzama u očima. Samo srpski monasi, kao senke u uglu sobe, motrili su na svog voljenog oca. Sava se molio: "O, Gospode, oče moj, kako je velika Tvoja sila, kako je slatka Tvoja ljubav. Neizmerna je bila Tvoja milost prema meni, kako onda izmeriti Tvoju milost prema svim Tvojim stvorenjima? Zaista, nema tame za Tvoje oči, nema zbrke u Tvojoj mudrosti niti poređenje sa Tvojom lepotom. Ti si me vodio od moje mladosti svojom desnom rukom i hranio me mlekom i medom Tvoje mudrosti. Ja sam bio samo oruđe u Tvojim rukama, u privođenju jednog Tvog naroda Tvome nebeskom stadu. O, milostivi Bože, blagoslovi narod moga oca Svetog Simeona i učini ga velikim u svetosti među narodima. Ja Tebe slavim, Tebe veličam, o moj Gospode, jer si Ti ispunio i moju poslednju želju da umrem u tuđoj zemlji. Oprosti mi na moju sumnju. Sva dobra koja primih od Tebe, dadoh drugima i sada, poslednje dobro, moju dušu vraćam u Tvoje ruke. Budi milostiv mojoj grešnoj duši, o Hriste moj Gospode i odnesi je da prebiva sa mojim ocem Simeonom, posredstvom Tvoje Presvete Majke Djeve Marije i svih Tvojih svetitelja".

Posle molitve, Sava uze sveto Pričešće i još uvek nastavi da se moli šapućim glasom za mnoge ličnosti i narode po imenu, i za znane u prošlosti i za neznane u budućnosti.

Onda, u zoru sledećeg dana, 14. januara 1235. godine, učenici koji su pazili na njega čuše tajanstveni glas kako govori:

"Radij se, slugo Moj, ljubitelju istine!"

I malo kasnije, opet:

"Hodi moj dobri i voljeni slugo, primi nagradu koju sam obećao svima koji Mene vole".

U tom momentu, Sava se osmehnu radosno i predade svoju svetu dušu Bogu. Učenici njegovi brzo staviše zapaljenu sveću kraj njegove glave po starodrevnom običaju i prekrstiše njegove ruke preko prstiju. Takav beše rastanak duše od tela, predodređene za besmrtni život i slavu.


спцлондон.орг
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 30, 2011, 11:38:18 pm »

*
SVETI VLADIKA NIKOLAJ ŽIČKI — ŽIVOT SVETOG SAVE


43. PRAVOSLAVNI SVET U ŽALOSTI
 
Smrt jednoga člana porodice je gubitak za celu porodicu. Smrt kralja ili narodnog heroja je gubitak za sav narod. Ali, gubitak svetitelja je gubitak za mnoge narode, pa čak i za ceo svet. Jer, istiniti svetitelj je kao nebeski svež vazduh za nežnije ljudske duše. Pored toga, postoji na Istoku narodno verovanje, da je smrt svetog čoveka kazna za jedan narod ili pak znak približavanja kazne.

Savina je smrt oplakivana gde god su narodi znali za njega ili samo čuli o njemu, bilo na Istoku, bilo na Zapadu, od Mađarske do Sinajske Gore, ali nigde tako kao u Srbiji i Bugarskoj. Savino mrtvo telo je bilo sahranjeno sledećeg dana posle smrti, kao što je običaj na Balkanu. Sahranjeno je u crkvi — zadužbini Asenovoj, hramu svetih Četrdeset Mučenika i to po izričitoj carevoj želji. Saznavši za Savinu smrt, car je ostao zaprepašćen. On beše ljut na patrijarha Joakima što ga nije izvestio o Savinoj bolesti. Car je stigao kasno, čak i na sahranu. Telo umrloga u litiji beše nošeno od kraljevskog dvorca do crkve. I kakva impozantna povorka! Patrijarh sa episkopima i državnim velikodostojnicima, sa srpskim i bugarskim sveštenstvom. Praktično, celo stanovništvo Velikog Trnova beše uzelo učešće u toj povorci kroz gradske ulice, pre nego što se stiglo do crkve. Posle svečanog opela i duge procesije uplakanog naroda koji je defilovao pored kovčega, Savino telo beše spušteno u grobnicu.

Pri povratku, car Asen odmah ode u svoju crkvu da se moli na grobu svetitelja. Njegova tuga beše velika. Jedina uteha beše mu u tome, što će telo svetitelja naći mir u njegovoj zadužbini, u njegovoj novoj crkvi, kao njen sveti ukras. On je napravio sarkofag od jednog jedinog kamena za Savino telo i ukrasio ga zlatnim kandilom postavljenim iznad sarkofaga i sa dva svećnjaka sa obe strane sarkofaga. Šta više, on prekri sarkofag svojim kraljevskim purpurnim prekrivačem. On je učinio tako mnogo za Savinu večitu uspomenu, da je bugarski narod bio veoma dirnut ljubavlju svoga cara prema svetitelju.

Vratimo se sada u Srbiju. Pored pisma koje je Sava napisao iz Jerusalima arhimandritu Spiridonu u Studenici, nema drugog traga od prepiske sa Srbijom, za period od osamnaest meseci njegovog pokloničkog putovanja sve dok njegovi učenici nisu doneli njegova poslednja pisma upućena kralju Vladislavu i arhiepiskopu Arseniju. Nije poznata sadržina ovih pisama. U njima je Sava sigurno predskazao svoju smrt u tuđoj zemlji. Najverovatnije, ova dva zadnja pisma behu Savin poslednji testament srpskom narodu. Kralj i Arhiepiskop skrivahu tužne vesti o Savinoj bolesti samo za sebe, ipak sa nadom u srcu. Ali, ubrzo posle toga, druga grupa Savinih pratilaca stiže sa još tužnijim vestima o njegovoj smrti.

Ova vest izazva veliku zabrinutost i duboku žalost u čitavoj srpskoj zemlji, od kraljevskog dvora do pastirskih koliba. I pošto se narodna žalost ne stiša za duže vreme, arhiepiskop Arsenije reče kralju Vladislavu: "Ni pred Bogom ni pred ljudima nije ugodno ni pravo da telo našeg Oca ostavimo van njegove rođene zemlje, daleko od njegove Crkve i njegovog naroda. Ti i sam znaš koliko on neprocenljiv Božji dar beše za nas. Bio je ravan apostolima. On izdrža mnoge mučne poslove, napore i stradanja za ljubav svoga, srpskog naroda. On osveti našu zemlju mnogim novim hramovima, ustanovi kraljevstvo sa arhiepiskopijom i mnogim episkopijama. On stvori ustanove, uspostavi red i ostvari zakonski bogoliki tok života. Prema tome, učini sve što je u tvojoj moći, da ga preneseš ovamo, u njegovu otadžbinu".

Kralj Vladislav bez reči prihvati arhiepiskopov savet. Za prihvatanje ovog saveta, Vladislav imaše i drugu pozadinu. Narodne mase zajedno sa plemićima okrivljavale su ga za Savino napuštanje Srbije. Jer je on, Vladislav, ogorčio svetitelja, izazvavši nered u kraljevskoj porodici, zbacivanjem kralja Radoslava sa prestola. Prema tome, narodno nezadovoljstvo prema Vladislavu beše Savinom smrću, u tuđoj zemlji, povećano i to ogorčenje je raslo iz dana u dan.

Kralj Vladislav napisa pismo caru Asenu, svome tastu, moleći ga za dozvolu da se Savino telo prenese u Srbiju. Ovo pismo on je poslao po službeniku visokog ranga.


спцлондон.орг
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 30, 2011, 11:38:26 pm »

*
SVETI VLADIKA NIKOLAJ ŽIČKI — ŽIVOT SVETOG SAVE


44. OD TRNOVA DO MILEŠEVA
 
Prenošenje svetitelja posle smrti stvara snažan utisak u hrišćanskoj crkvi. Opšti razlog tome je želja svake zemlje da poseduje telo svetitelja ili njegove svete mošti, a za svoje dobro i blagoslov. Poseban razlog za ovo prenošenje svetiteljskih tela na hrišćanskom Istoku i na Balkanu beše invazija Muhamedanaca. Toga radi, mnogi srpski svetitelji behu prenošeni iz jedne zemlje u drugu, ili iz jednog mesta u drugo.

Sveti Sava ne beše izuzetak. Njegovo su telo želeli u Bugarskoj isto toliko, koliko i Srbija, obe zbog svojih posebnih razloga. Car Asen odbi da povrati Savino telo s motivacijom u odgovoru na pismo kralja Vladislava koji je glasio:

"Ako bi telo svetitelja bez dostojne pažnje i uvažavanja bilo među nama, ti bi bio apsolutno u pravu da tražiš da bude oduzeto od nas, da bi ste ga vi tamo mogli čuvati sa više pažnje i časti. Ali, pošto je svetitelj, po Božjem proviđenju, umro u našoj zemlji, i pošto je njegovo sveto telo počastvovano od naše strane odmarajući se u hramu Božjem, zašto onda njega i nas uznemiravate vašim zahtevom?"

Primivši ovaj negativan odgovor, srpski kralj postade veoma ožalošćen. On tada napisa drugo pismo bugarskom caru i posla još nekoliko ljudi, visokih zvanja i položaja, da i usmeno obrazlože njegovu molbu. U ovom drugom pismu on preklinjaše svog tasta, govoreći: "Oče moj, ako sam kod tebe našao ma kakvu milost, nemoj zatvarati svoje srce prema meni. Daj mi sveto telo moga strica i gospodara".

Ganut ovim drugim pismom, car Asen, zbunjen, ne znađaše šta da radi. On sazva Državni Savet sa patrijarhom Joakimom na čelu i iznese stvar pred njih, da odluče. Oni su svi odlučno bili protivu želje srpskoga kralja. "Narod u gradu, čuvši o ovome, poče da se buni", rekoše savetnici i patrijarh. "Tada", nastaviše oni, "tvoja crkva — zadužbina, jednom obogaćena Savinim svetim moštima, biće osiromašena i degradirana. Razočarani narod prestaće da puni crkvu, kao što sada čini kad je Savino telo u njoj. Prema tome, mi se svi protivimo odnošenju njegovog tela".

Prihvatajući odluku svojih savetnika, Asen odgovori Vladislavu: "Pošto je bila volja Božja da svetitelj umre među nama, a mi smo takođe Hristovi sledbenici, ko sam ja onda da se suprostavljam volji Božjoj? I, kako da se usudim da potresem grob svetitelja, pogotovu što on lično ništa nije rekao, ni reči, o prenošenju njegovog tela u Srbiju? Prema tome, sine moj, traži od mene štogod drugo zaželiš, ali me nemoj terati da činim ono, što ne mogu tako lako da učinim. Jer, patrijarh i svi moji savetnici i ceo moj narod zabranjuju mi da to učinim".

Ovo pismo je dokaz izuzetnog poštovanja, koje je bugarski narod imao prema Svetom Savi. Ali, ono je Vladislava učinilo očajnim i preplašenim, jer narod u Srbiji je već znao za ovu prepisku i želeo je po svaku cenu povratak Savinog tela natrag u Srbiju. Da kralj nije uspeo da ga prenese, narod bi to shvatio kao Savino nezadovoljstvo sa svojim sinovcem, čak i posle smrti. I, šta onda? Vladislav bi bio srušen sa prestola bez milosti. Najverovatnije je da je kraljica Bjeloslava takođe pisala svome ocu pismo preklinjajući, ali bez uspeha. Najzad kralj Vladislav reši da ode lično u Trnovo. I on ode sa impozantnom pratnjom plemstva i episkopa i sa bogatim poklonima. Njegov tast ga u bugarskoj prestonici primi sa iskrenom i roditeljskom ljubavlju kao tast, i sa svima počastima kraljevskog dostojanstva. Ali, Vladislavljeve misli su bile više sa svojim mrtvim stricem nego li sa svim živim narodom koji ga je okruživao. Zbog toga, on odmah produži u crkvu Sv. Četrdeset Mučenika, pade preko groba Svetoga Save i moljaše se sa suzama: "Ja znam, oče moj, da te je moj greh naveo da napustiš Srbiju, i šta više, doneo ti smrt u tuđoj zemlji. Ali, oprosti mi iz ljubavi prema tvome bratu, a mome ocu. Ne zaboravi svoj narod za koga si podneo toliko patnji i bola, i ne prekri me sramom i bedom. Moli Boga i tvojim molitvama pokreni srce cara Asena da mi dozvoli tvoje telo, jer ću biti prezren od svoga naroda, ako se vratim bez tebe".

Ovu i mnoge druge molitve, Vladislav upućivaše svome stricu čistim srcem i uzbuđenjem. Jer gle, šta se desi! Te noći car Asen usni san koji ga je jako potresao. Sava se pojavi u snu pred njim i zapovedi mu kao od Boga, da preda njegovo telo Srbima. Sledećeg jutra, Asen pozva svoj Savet i ispriča šta je usnio. To je neprijatno delovalo na sve savetnike, a najviše na patrijarha Joakima. Ali, posle izvesne diskusije, oni se najzad složiše da telo bude predato, jer bi u protivnom mogle uslediti kao Božja kazna neke nevolje. Prema tome, kovčeg je bio izvađen iz sarkofaga i otvoren u prisustvu dvojice kraljeva, patrijaraha, sveštenstva i mase naroda. Na radost svih, Savino telo nađoše neraspadnuto, a cela crkva se ispuni ugodnim mirisom. Izgledalo je, kao da je svetitelj zaspao. Iznenada, počeše se dešavati čuda: bolesni behu odjednom isceljeni i đavolom posednuti, očišćeni samo dodirom njegovog tela ili odjejanja. Vest o ovom čudotvornom isceljivanju brzo se proširi po gradu i mase naroda pohrliše u crkvu da vide i dotaknu novog svetitelja. Patrijarh naredi da crkva bude, za narod i bolesnike, otvorena i danju i noću. Car Asen sa svoje strane naredi, da kameni sarkofag bude sačuvan u čast svetitelja isto onako, kao da sveto telo leži još uvek u njemu. Kraljevski purpurni prekrivač ostaće i dalje da prekriva sarkofag, kandila i svećnjake oko sarkofaga da budu neprestano upaljeni, baš kao i pre. Posle toga car Asen načini veliku gozbu u dvoru u čast svoga zeta. U svojoj zdravici na prijemu, Asen reče Vladislavu: "Ja sam želeo da imam ovog svetitelja u svojoj crkvi kao dar Božji, zato sam tako mnogo ukrasio njegov grob, kao što si i sam video. Ali, pošto se tvoje kraljevsko visočanstvo postaralo da dođe lično, da bi me videlo kao svoga oca, neću, sine moj, dozvoliti da se vratiš ožalošćen. Ti si odista svetitelja ugrabio od mene, od Boga mi dato moje blago. Neka se raduje tvoje srce, a mi se takođe nadamo, da ćemo primiti Božju milost kroz njegovo posredništvo, jer smo imali veliku ljubav za njega, kako za vreme života njegovog, tako isto i posle smrti njegove". Čuvši ovo, kralj Vladislav zajedno sa svojim srpskim pratiocima ustade sa stola, duboko se pokloni pred carem i zahvali mu se od sveg srca.

Mi smo ranije napomenuli, kako je car Asen tražio od Save da ostane u Trnovu do Vaskrsa "kao u svojoj vlastitoj kući". Sava nije obećao da će ostati, ali ipak ostade u Bugarskoj ne za jedan, već za dva Vaskrsa ili na žalost, ne živ, već mrtav! Bilo je divno proleće, posle drugog Vaskrsa, kada je Savino telo uzeto iz Trnova i preneto preko Bugarske granice u Srbiju. Granica — kakva granica?! Nikada ne beše određena granica između Srba i Bugara, već uvek pokretna i ne mnogo utvrđena, kao granica između druga dva naroda. Sveti Sava je uvek bio i ostao simbol ovog jedinstva. Srbi bejahu tužni, jer on bejaše daleko od njih, a Bugari radosni što je on sa njima. Sada su osećanja obrnuta: Srbi se raduju što su ga dobili natrag, dok su Bugari postali tužni što se rastaju od njega. U svim gradovima i selima kroz koje je povorka sa Savinim moštima prolazila, bugarski narod je žurio da se pokloni moštima, da ga dodirne, celiva i oda mu počast. Isto ovo se ponovilo na tlu Srbije. Arhiepiskop Arsenije sa mnogobrojnim sveštenstvom, državnim velikodostojnicima i nepreglednom masom naroda srete telo svetiteljevo.

Nema podataka u celoj srpskoj istoriji o tako dugačkoj i dostojanstvenoj litiji, kao što beše ova sa prenosom tela Svetoga Save iz Bugarske u Srbiju. Hiljade i hiljade naroda jurilo je sa svih strana, da se pridruži toj pratnji. Uz pevanje psalama, crkvenih pesama i molitava, litija se kretala napred, ali sve sporije i sporije, jer beše zaustavljena od narodnih masa u svakom gradu i selu, koje su zakrčivale i zadržavale za izvesno vreme u želji da vide, dodirnu ili celivaju svoga svetitelja.

Kralj Vladislav podigao je crkvu u Hercegovini, zvanu Mileševo. I posle sedamstotina godina, ona je još uvek divna. Mogla bi bez sumnje da bude ukras svakog velikog grada. Kako li je morala izgledati kao nova u one dane, teško je zamisliti. On je posvetio Mileševo, poput Žiče, Bogu Svedržitelju. Pored svih njegovih vrlina i grešaka, njegova crkva — zadužbina pokazuje, da je u istini bio veliki hrišćanin. Njegov lik na fresci u crkvi predstavlja ga kao čoveka sa plavim očima i kratkom bradom, ljubaznog izgleda i milostive duše. Kao znak izmirenja između njegovog strica i njega, Vladislav namerno donese Savino telo u crkvu u Mileševo, da tamo bude čuvano.

Samo pak unošenje Savinog tela u svetinju beše više radostan nego li tužan događaj. Bio je to zaista praznik celokupnog Srpstva, dan zahvalnosti Bogu.

Prošlo je preko pola veka od kako je knez Rastko napustio Hercegovinu kao svoju kneževinu i pobegao u Svetu Goru. A sada je donešen nazad kao svetitelj Sava u tu istu provinciju — Hercegovinu.

Otac se vratio svojoj deci. Njegova grobnica u Mileševu postade izvor milosti, zdravlja i utehe za potonje srpske generacije. Niko i nikad ne verovaše da je on mrtav.


спцлондон.орг
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Avgust 30, 2011, 11:38:37 pm »

*
SVETI VLADIKA NIKOLAJ ŽIČKI — ŽIVOT SVETOG SAVE


45. PLAMEN LOMAČE
 
Turska invazija Balkana zahvatila je i Srbiju i ako su se Srbi odupirali pritisku duže nego i jedan balkanski narod. Smederevo, zadnja prestonica umanjene Srbije, palo je šest godina posle pada Carigrada. Jedino Crna Gora osta neosvojena. Turska invazija dokrajčila je narodne države i dinastije i uništila ljudska prava, razvitak i napredak balkanskih naroda. U takvim prilikama, Crkva postade jedini izvor snage i utočište hrišćanskim narodima, uz plaćanja zavojevačima visoke cene u krvi. Neke od najlepših crkava bejahu pretvorene u džamije, mnoge razorene, a skoro sve behu opljačkane i oštećene. Žiča je, takođe, bila upola razrušena i opustošena. Mileševo beše opljačkano i oštećeno, ali na sreću, ne i razrušeno. Sarkofag sa Savinim netruležnim telom nije bio uznemiren ni obesvećen čak ni posle sto pedeset godina turske okupacije. Pošto je Savino telo ležalo u njemu i više od dve stotine godina srpske slobode i nezavisnosti, Mileševo je postalo pokloničko mesto, ravno Žiči i Studenici. Njega su pomagali i ukrašavali bosanski banovi, hercegovački kneževi, pomorski župani, kraljevi i carevi Srbije. Mali gospodari da sebe načine velikim, a veliki da postanu još veći nekom vezom sa Savinim imenom ili njegovim grbom. Tako, Tvrtko prvi izabra Mileševo da se u njemu kruniše za bosanskog kralja, na grobu Svetog Save, 1377. godine, iako je bio zaštitnik bogumila. Knez Stevan Kosača, javni bogumil, uze titulu "vojvoda Svetoga Save". Naravno, ne treba ni spominjati čisto pravoslavne vladare koji su se takmičili da što više učine za ovu svetinju, u kojoj je počivalo telo Svetoga Save. U onim svetlim danima slobode, Mileševo beše istinsko srce duboke pobožnosti, prosvete i prepisivačko-izdavačke aktivnosti. Savin duh i njegov primer mnogobrojnih uspešno izvršenih zadataka i napornog rada koji je sledio iza toga, stalno beše tamo prisutan.

U mračno doba turske tiranije, međutim, Mileševo postade za hrišćane utočište i mesto dubokog pokajanja sa nebeskom utehom i nadom. Ono je ostavljeno bez ičije zaštite, na milost i nemilost muslimana. Čudno zvuči, ali je istina da su Mileševo dugo vremena štitili i sami muslimani, kao i Srbi nasilno prevedeni u islam. A ovi muslimani su to činili pošto su i sami bili svedoci bezbrojnih čudesa na grobu Svetoga Save. Hisadžik, veliko selo muhamedanaca — poturica u blizini samog manastira, prevazišlo je sve ostale u zaštiti i odanosti prema manastiru Mileševu. Neki od hrabrih evropskih putnika iz doba osmanlijske strahovlade u Srbiji videli su u Mileševu sarkofag Svetoga Save "sa gomilama poklona na njemu, darovanih od muslimana". Neki su od njih posvedočili, da su čak i neki rimokatolici iz Dalmacije i Jevreji dolazili na poklonjenje grobu Svetoga Save. Tako je trajalo sve do pred kraj šesnaestog veka. No, u to vreme Turci, osmanlije postadoše jako ljuti na Srbe radi njihovih čestih pobuna i ustanaka. Činjenica je da se Srbi nisu nikada pomirili sa svojom teškom sudbinom robovanja. Šumski gerilci: uskoci i hajduci u zemlji sa jedne strane i izbeglice iz Srema, Slavonije i Banata sa druge, neprekidno su uznemiravali otomansku vladavinu. Ovi neposlušni podanici i borci su se napajali baš u starim srpskim manastirima, tako su Turci mislili. Kult i poštovanje Svetoga Save beše tada jako veliko, kao nikada ranije. Šta više, i povećavalo se sve više iz dana u dan zbog brojnih čudesa.

Suočavajući se sa sve češćim pobunama, tadašnji turski sultani nisu bili dovoljno mudri da upotrebe razumna sredstva za smirivanje naroda. Umesto da gase vatru vodom, oni je naprotiv pojačavahu drvima i slamom. Počeše slati sve više i više obesnih tirana, da bi mučenjima i razaranjima i krvoprolićem ugušivali pobune.

U početku 1595. godine, došlo je do promene na turskom prestolu, u Istambulu. Novi sultan Muhamed treći postade turski vladar. On beše sto drugo dete svoga oca. Njegov otac, Murat treći bio je "slabo stvorenje, koji je prepustio ulizicama da vladaju državom i paktiraju sa onima koji su plaćali najviše, a njime su upravljale njegove žene". Sin njegov ne bejaše bolji od svoga oca. Obično su bludnici veliki tirani. Sultan Muhamed naredi Sinan-paši, da jednom zauvek uguši pobunu kod Srba, ne birajući sredstva. Ovaj krvoločni paša bio je obavešten da su srpski manastiri mesta u kojima je podgrejavan duh pobune protiv turaka. On bi obavešten sa dokazima da je Mileševo postalo pokloničko mesto — ćaba čak i za muhamedance, i da su mnogi od ovih prešli u hrišćansku veru, gledajući mnogobrojna isceljenja njihovih bolesnika, kao i druga čuda na grobu Svetoga Save. Stoga, Sinan-paša naredi da se telo Svetoga Save prenese u Beograd i da se tamo spali.

Izvršilac ovog pašinog naređenja beše neki Ahmed beg Okuzi. Ovaj brutalni sluga još brutalnijeg gospodara, veran svojoj okrutnoj prirodi, učini sve to na zverski način. On prvo načini vojni obruč oko samog manastira Mileševa. Onda primora monahe da izvade drveni kovčeg iz sarkofaga sa telom svetiteljevim. Kovčeg staviše na konje, koje su terali sami monasi, jer su se turci plašili da se i dotaknu samog kovčega. I tako krenu tužna povorka. Uz plač i ridanje, monasi behu maltretirani i svaki Srbin ili Srpkinja, koje su usput sreli bili su ubijani ili nasilno odvedeni, kako bi bili onemogućeni da o ovome jave hajducima u šumi. Tako je radi svega ovoga, povorka silno narasla dok je stigla do Beograda. Na mestu zvanom Vračar, na periferiji Beograda, beše pripremljena lomača. Na nju staviše drveni kovčeg sa svetim telom. I tu 27. aprila 1595. godine, telo Svetoga Save bi spaljeno i pretvoreno u pepeo. Neobično veliki plamen podiže se prema nebu i osvetli ceo grad i mogao se videti daleko preko Dunava. I dok su Turci urlali od zadovoljstva, a porobljeni Srbi u Beogradu plakali i molili se, dotle slobodni Srbi preko Save i Dunava, hajduci i uskoci po planinama, spremaše svoje mačeve za osvetu svetitelja.

Sinan-paša je spalio telo Svetog Save, ali je uvećao njegovu slavu i uticaj. Apsolutno neznanje je trijumfovalo u razaranju kaveza iz koga je golub već davno, davno izleteo. Ali, radost Turaka beše kratkotrajna, jer dok se plamen stišavao, njih uhvati iznenadni strah i svi se razbežaše svojim kućama, zaključavši vrata za sobom. Na Vračaru pak, nekoliko monaha klečeći iz daljine posmatrahu plamen i čekahu da uzmu pregršt svetog pepela i odnesu natrag u Mileševo. Međutim, živi duh svetitelja posmatrao je pobednički iz nevidljivog sveta dole na vatru. Jer, Savina želja za života beše da bude mučenik iz ljubavi prema Hristu. Sada mu se i ta želja ispunila. Tako, sa osmehom pobednika, Sava oprosti Sinan-paši i blagoslovi svoj srpski narod.

Gospod je na mojoj strani,
Ja se neću plašiti,
Šta čovek može meni da učini?


(Ps.118,6)

спцлондон.орг
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: