Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « Skorašnje poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 10
 1 
 poslato: Maj 11, 2017, 01:31:27 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

MILOJE M. VASIĆ


Vasić, Miloje M., arheolog, univerzitetski profesor (Veliko Gradište, 16. IX 1869 — Beograd, 4. XI 1956)

Klasičnu filologiju i istoriju na Velikoj školi u Beogradu završio je 1892. Jedno vreme radio je kao nastavnik gimnazije u Velikom Gradištu i Negotinu. Tokom 1895. postavljen je za pomoćnika čuvara u Narodnom muzeju u Beogradu. Uz pomoć Mihajla Valtrovića izdejstvovao je stipendiju za studije arheologije u Berlinu (1896—1898) a potom prešao u Minhen kod profesora A. Furtvenglera (1898—1899) i odbranio doktorsku tezu Baklja u kultu i umetnosti Grka (Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen). Iste godine vratio se u Beograd i bio postavljen za lektora na Velikoj školi. Za docenta je izabran 1904. Dužnost upravnika Narodnog muzeja obavljao je od 1906. do 1914. Vanredni profesor postao je 1920, a od 1922. bio je redovni profesor sve do penzionisanja 1939.

Rukovodio je arheološkim seminarom (1903—1939) i bio urednik Starinara (1922—1939). Ponovo se aktivirao kao redovni profesor (1947—1955) i učestvovao u organizovanju Arheološkog instituta. Od 1949. bio je dopisni a od 1952. redovni član SANU. Bio je naučnik evropskog značaja. Odbacio je dotadašnje arheološke metode zasnovane samo na sakupljanju materijala i njegovoj deskripciji i dao stručne analize, smeštajući nalaze u širi kulturno-istorijski kontekst.

Objavio je veći broj rasprava i članaka iz oblasti praistorijske, klasične i srednjovekovne arheologije, numizmatike, istorije umetnosti, istorije religije i etnologije. Naučni rad započeo je 1894. objavljivanjem radova o Pincumu i Viminaciumu, rimskim gradovima na tlu današnje Srbije. Od 1899. do 1911. vršio je iskopavanja na više lokaliteta u Srbiji. Rezultati istraživanja, objavljeni u studijama Prilozi rešavanju trojanskih problema (1906), Žuto brdo (1907) i Gradac (1911), značajni su jer su u njima postavljeni temelji arheološke nauke u Srbiji. Od 1911. započeo je sistematska istraživanja u Vinči, ali ih je prekinuo zbog Prvog svetskog rata. Po okončanju rata nije bilo moguće nastaviti sa iskopavanjima zbog nedostatka novca, pa je pristupio proučavanju srednjovekovne arhitekture i umetnosti. Iz ovih istraživanja objavio je dela Arhitektura i skulptura u Dalmaciji od IX do početka XV veka (1922) i Žiča i Lazarica (1928). Nastavio je sa sistematskim iskopavanjima u Vinči (1929—1934). Rezultat ovog istraživanja je delo Preistorijska Vinča I—IV (1932—1936), te mnogobrojni članci i rasprave u Starinaru, Glasu SAN itd. U Preistorijskoj Vinči ovo naselje objašnjava kao jonsku koloniju iz VI v. pre nove ere, zbog čega je bio napadan u naučnim krugovima. Njegov rad sve do kraja života obeležava upravo borba za dokazivanje ove teze. Bio je zanesen idejom jugoslovenstva, organizovao je 1904. Prvu jugoslovensku umetničku izložbu i jedno vreme sve svoje snage stavio u službu nacionalnog ujedinjenja. Bavio se i prevodilačkim radom (Salomon Renak, Apolo, 1929). I pored nekih neprihvatljivih teza, može se reći da je tvorac srpske arheološke misli i arheoloških institucija.

DELO: Растислав Марић, Библиографија радова др Милоја Васића, Старинар, VII—VIII, 1956—1957.
LITERATURA: 100 година Филозофског факултета у Београду, Београд 1963, 277—282, 313; Споменица
Српског археолошког друштва 1883—1983
, Београд 1983, 19—24, 29—39, 77—78; Драгослав Срејовић,
Милоје Васић, у: 100 најзнаменитијих Срба, Београд 1993, 444—448.


Jugoslav Veljkovski
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska

 2 
 poslato: Maj 11, 2017, 12:44:36 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

OTAC VOJISLAV BILBIJA — MOLITVA U CRNOM DOMU

Zahvaljujući veri naših haških stradalnika, u tom malom prostoru, molitva se širi kao kad i tamnica postaje crkva

Prošlo je 40 dana od smrti našeg haškog mučenika, prosvećenog roba, monaha, Zdravka Tolimira koji je svojim primerom pokazao šta zaista znači pokajanje. On se izuzetno kajao i izuzetno ispovedao. Nije njemu smetalo što se među zidovima haške tamnice, koji čuju svaki šum i svaku izgovorenu reč, razleže njegova molitva. Govorio je: "Oče, mene to ne interesuje. Mene interesuje da me Bog čuje, a ovi neka slušaju, ionako će sve doći pred sud Božji." Inače, Zdravko je imao blagoslov da obavlja službu čteca, i kada je kadio, trebalo je to videti, voleo je da mirisom tamjana svaku fioku onog crnog doma okadi. Ključari i stražari  mrgodno gledaju, mašu rukom i ponavljaju: Beži, beži, ali naš čtec tako revnosno kadi, da se očas zlohuda tamnica pretvara u manastir Svetog Arhanđela. Po zrenju duhovnom, bilo je među tim zidovima i veličanstvenih krštenja, venčanje je bilo, i parastosa... A ja kažem: Bolja je doživotna robija nego večna, paklena muka. Jer veći su robovi mnogi od nas koji žive na slobodi bez zidova i rešetaka pošto je srce njihovo zarobljeno interesom, novcem i slavom, kaže u razgovoru za "Pečat" otac Vojislav Bilbija, protojerej-stavrofor, nastojatelj Roterdamske parohije Zapadno-evropske eparhije Srpske pravoslavne crkve, arhijerejski namesnik za Holandiju i duhovnik Srba — haških optuženika.

Da li naši haški mučenici, po onoj narodnoj izreci "Bog me nije bio, zaboravio me je", svedoče istinu da bez tegobe nema pokajanja. Da li je tegoba blagodatna?

U pesmi "Pričešće" koju ispevao pred smrt Zdravko Tolimir opisano je sve, na divan način provučeno kroz strofe — stradalničke i pobedničke. On kaže: Ovu tamnicu tuge i zla, u manastir smo pretvorili pravoslavni pravi, uz nas je Svevišnjeg sila sva, Gospodu se molimo, On se slavi!

Svi haški stradalnici prihvatili su pravoslavlje, i zar to treba nekog da čudi? Kada se čovek oseti izdanim od svojih sunarodnika i svojih milih, kada se nađe u tom bezdnu nepravde i sile, prirodno je da pogled uperi gore, tamo gde su nada i svetlost. Naš narod kaže: Bez nevolje nema bogomolje. A nevolja je tamo u Hagu, i čovek traži okrilje ili skut Boga, kao dete što traži toplinu majke. Da li postoji drugi put? Postoji svakako, i on Bogu nije po volji. Dan uoči Velikog posta pre koju godinu, haški pritvorenici, moji Srbi, uzeli su blagoslov da poste tri dana bez hrane i bez vode. Za njih je to bio podvig, i oni su srcem i dušom krenula u to. Ali naš pravoslavni vaskršnji post izazvao je veliku pometnju među stražarima koji su posumnjali da je to štrajk glađu, jer ono što je nama dostupno, njima je nedostatno. Podvig naših haških stradalnika bio je potpun. Koliko samo čovek može da nauči od onih koji su idealno prihvatili ono što mi, u ovom našem varljivom svetu, teško prihvatamo, i ako prihvatimo, to je obično sa nekom rezervom ili sa slobodom da pravimo kompromise. Ali onima koji beskompromisno prihvate veru i iskreno pokajanje, Gospod uzvrati, Gospod oplemeni.

Zdravko Tolimir nije jedini koji je preumio u Ševeningenu i postao pravoslavni hrišćanin. Ispovedali ste i Slobodana Miloševića...

Nije jedini, ali interesantno je da vam ispričam kako je nekoliko sati pred končinu, pre nego što će ga Gospod prizvati, protekla služba, služba u tamnici. Posle dužeg vremena došao je bez šetalice. Kada se ispovedio pred pričest, viknuo je: Praštam neprijateljima mojim! Praštam neprijateljima mojim! Zamislite tu veličinu, taj čin praštanja! I neka neobična svetlost, ne bledilo već svetlost sijala je sa njegovog lica. Niko nije mogao da nasluti da će kroz nekoliko sati on biti prizvan.

Što se tiče Slobodana Miloševića, naravno da sam pričao sa njim. Bio je to veliki stradalnik i da nije bilo preumljenja kod njega, ne bi voljno prihvatio kontakt sa sveštenikom. Ne želim i ne smem da vam pričam o čemu smo razgovarali, ali reći ću da sam ga video nekoliko dana pred smrt. Bio je sav plav, lice mu je bilo prošarano popucalim kapilarima, odavao je utisak otrovanog čoveka. U ovom razgovoru moram da vodim računa šta ću reći, ne zbog sebe nego zbog tih ljudi u Hagu koji kažu: Oče, ti si nama i otac i majka. U Hagu sam 17 godina. Ispratio sam ih u teškim momentima, od 2000. naovamo i sa ukupno 130 naših pritvorenih Srba sam vodio razgovore.

Treba znati da su to većinom ljudi koji su decenijama ispovedali nešto drugo, strano veri Hristovoj, ali ta sila pokajanja je toliko velika da je Gospod prima. Toliko je Gospod veliki i širok i milosrdan u svojoj ljubavi. Mnogi koji rade u tom kazamatu iznenađeno gledaju kako se zahvaljujući veri tih ljudi, u tom malom prostoru, molitva širi kao kad i tamnica postaje crkva. Srpski narod nikada nije bez mučenika, od svog postanka, na neki način bio je žrtveni narod. Po veličini naše žrtve, mi smo neuništivi.

Kako ocenjujete stanje duha u našem narodu danas? Da li i mi, poput onih Srba iz Nebeske liturgije, vapimo Gladni smo, a svega imamo.

Od 1993. donosim humanitarnu pomoć u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, posebno na Kosovo. Prilikom ovog svog dolaska doneo sam dva transporta za stradale u poplavljenim područjima. U Srbiji ima toliko sirotinje, a mi se recimo suočavamo sa propisima koji nam onemogućavaju da iz inostranstva donesemo polovne cipele, polovne igračke, aparate za domaćinstvo. Ranije smo mogli da donosimo hranu i lekove. Danas ne.

I sve te godine želeo sam jedno — da se ekonomska situacija poboljša — razmišljajući da beda materijalna uvek prethodi bedi duha, jer ljudi često zbog svog i održanja svoje porodice prihvataju stvari iza kojih, u drugačijim okolnostima, ne bi stali. Kada je neko materijalno i egzistencijalno ugrožen, i njegov duh je nestabilan. Apatija i beznađe ušli su ovaj narod. Teško mu je da se bori iznova i iznova, i da na kraju uvek zatekne svoj trud i svoju nadu položene u temelje neke nove političke priče. Ali isto tako vidim da u Srbiji i pored bede postoji duhovni život. Evo u ovaj manastir kod mati Zlate, udaljenom 30 kilometara od Beograda, svake nedelje dođe toliko ljudi da ne mogu svi u portu stati. Oni traže nadahnuće u Hristu i veri po meri srca svog. Mati Zlata koja je sama u manastiru nahrani po 100 ljudi. Narod to spoznaje, i njegovom duhu to prija.

Da li je za apatiju, stanje duha kriv narod ili elita koja ćuti na moralno kvarenje naroda, na otimanje Kosova, na sporazume potpisane sa NATO. Kako se mi kao narod možemo vratiti na pravi put?

Treba da prihvatimo utvrđene vrednosti, ne samo pravoslavlja već i one domaćinske, tradicionalne vrednosti, i to je jedini put ka našem povratku sebi. To su snažne vrednosti. Sve drugo je šarena laža. Problem duhovne raslabljenosti uvek ide podruku sa neproverenim informacijama i krivim ljudima. Naši ljudi su umorni. Kroz umor se javi bolest i letargija, i onda narod pušta da sve ide nekim tokom, bez pitanja i kritike. Žalosno je da se uvek pojave ljudi kojima su usta puna obećanja, a da isti nikada sebe nisu raspeli za svoj narod. Naprotiv, uvek su narod raspinjali za sebe, uvlačeći nas u dugove i kredite. Pitanje je koliko tu ima poštenja.

Za svoj narod čovek mora da se žrtvuje. Srpski narod kroz istoriju nije dozvoljavao bilo kakvu vrstu programiranja, bio je samosvojan i arhaičan, ali ta motorna snaga koja ga je vodila ka očuvanju kulture, tradicije, identiteta, zemlje i sebe samog nikada nije jenjavala. Najteže je očuvati se od sebe samog, da se čovek ne odnarodi u jeziku i svemu onom što dolazi sa strane, i žrtvovati sebe za svoj narod i verovati mu. Nema stope na Kosovu koju nisam prošao. A sada tamo postoji adminstrativna granica i plaća se carina i više ne mogu da nosim pomoć našim sunarodnicima dole. Kako smo došli dotle, to je velika priča. Raspet za svoj narod, a ne raspeti narod, to je odgovor na vaše pitanje.

Da li je peta kolona kao udarno sredstvo hibridnog rata tek formalni izraz unutrašnjeg stanja. Da li se sve dešava prvo na unutrašnjem, pa tek onda na istorijskom planu?

Tamo gde ja živim protivnik je vidljiv i tamo nema unutrašnje izdaje. Vi koji se susrećete sa braćom Srbima i sestrama Srpkinjama koji zbog određenih razloga ispunjavaju zadatke stranih nalogodavaca bolje znate kakav fenomenološki pristup nudi ta situacija. Užasavamo se kada iz te daljine gledamo šta se u našoj zemlji dešava, jasniji nam je pogled, ali nam objašnjenje izmiče.

Šta govori vaše iskustvo boravka u zapadnoj civilizaciji?

I na Zapadu narod baulja po svojim beznađima. Tu postoji izvesna sigurnost i materijalno blagostanje, ali u duhovnom smislu taj Zapad se gasi. Crkva je u pokušaju da se prilagodi narodu, u jednom određenom momentu, počela da gubi svoje lice. Ta čistota pravoslavlja koju mi imamo, oni nemaju. Na najveći hrišćanski praznik Vaskrs u njihovim radnjama počne prodaja čokoladnih jaja u zlatnim papirićima — to je bleda slika Vaskrsa. Tamo nema ushićenja i trijumfa časnog posta.

Koliko je teško svedočiti jevanđelsku istinu u zapadnoj civilizaciji, u tuđem svetu, a da se ta istina sačuva, ne podlegne prilagođavanju stanju duše i tradiciji palog zapadnog čoveka?

Gluvima i slepima ne vredi pokazivati slike niti pevati pesme. Kada čovek oseti nešto i kada ga to nešto obuhvati, onda se rađa prisnost i poverenje. Nije dovoljno da samo odslušamo liturgiju. Kada nas nešto dotakne, kada krene suza i sve dobije na emotivnoj dimenziji, onda je to trenutak kada osetimo: Da, Gospod je tu, on je sa nama. Ali kako mrtvom telu Zapada dati istinu? Tamo druga, treća generacija gubi kontakt sa Bogom iz razloga što su protestantska i katolička crkva, kada su imale vlast, svoje vernike na silu terale da četiri puta na dan idu u crkvu. Naša misija je misija u malom. Dolaze oni kod nas, neki kršteni u protestantskoj, neki u katoličkoj crkvi — mnogi budu dirnuti ili duhovnom pravoslavnom muzikom ili celim scenarijom — ali pitam se gde počinje to kalemljenje i nemam odgovor. Otuda obično predložim da krenemo iz početka, od krštenja.

Nama je dato da čuvamo stado naroda svog, i da vraćamo našu decu. Deca iz mešovitih brakova kažu: Nisam ni katolik ni pravoslavac, ja sam ništa. Naš cilj je da tu decu oplemenimo i da ih krstimo. Ako ima i trunka vere, onda je lako. Kada se prvi put upoznaju sa pravoslavljem, objasnim im da se slava slavi 600 godina i da se prenosi sa oca na sina, da je naš svetac advokat naš pre Bogom, a ikona plemićki grb, kako je to govorio blaženopočivši vladika Danilo. Tri dimenzije života tu obitavaju, oni koji su mrtvi, mi koji živimo i oni koji će posle nas doći. Tako vršimo našu misiju. Ljudi su nesvesni svoje snage, prihvataju ništavilo, ne znajući da prihvatajući ga rađaju novo.

Da li se modernim sredstvima mogu slati jevanđelske istine i da li je tu istina u službi sredstva ili sredstvo u službi istine?

Mnogo ljudi prosvećujemo preko sajta, recimo, i slobodna je volja onoga ko prima poruku kakvo će joj značenje dati, jer to je pitanje čoveka koji pritiska dugme na kompjuteru, i njegovog srca.

Na početku smo Velikog posta. U čemu je njegov smisao?

Nalazimo se u izuzetnom momentu. Od prvog dana časnog posta mi počinjemo drugi način života, drugi svet nam se otvara. Od nas zavisi kako ćemo shvatiti taj svet i to vreme. To vreme je teško, ali vreme prekrasno. Jedini protivnik smo mi sami sebi. Pazite se dobro sebe od sebe. Nikoga drugog nego sebe od sebe. Pazite se sitnih stvari, sitnih iskušenja, jer ne zaboravite da taj mali drži za ruke većeg, pa sve ide do gore. I pišite svoj duhovni dnevnik, kada padnete da vidite kroz određeni period kakvi ste.

Koliko ćemo biti smireni i koliko ćemo održati taj podvig koji obećamo Gospodu zavisi od nas. Taj podvig zato mora biti usklađen sa našim moćima. Neprijatno je obećati više nego što možemo, jer ako zagrizemo više nego što možemo progutati, neprijatno je, posramićemo se kada vidimo koliko smo slabi. Nije samo i neće biti samo u jelu i piću. To je osnova kojom počinjemo borbu u sebi, kojom stičemo mir, a u miru ćemo moći da se obračunamo sa drugim slabostima našim. Neke su javne, a mnoge su tajne — njih samo Bog zna.

Nataša Jovanović | 18.03.2016 | Pečat

 3 
 poslato: Maj 11, 2017, 12:28:28 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

RADOSAVLJEVIĆ: OVO SUĐENJE JE FARSA

Optuženi tvrdio da je njegov progon počeo 2009. godine, kad nije dozvolio američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu da poseti Dečane

"Ova optužnica se ne može shvatiti. Ne može se braniti ni ona sama, a niti mi od nje. Nikakvu protivpravnu imovinsku korist nisam pribavio ni sebi ni drugima, niti sam to pomislio, niti sam se time služio. Živim privatno u stanu u Beogradu, u sobi tri sa tri". Ovako je juče u pred beogradskim Višim sudom izneo svoju odbranu nekadašnji episkop Eparhije raško-prizrenske Artemije (Marko Radosavljević), koji je s još troje ljudi optužen da je, prilikom obnove svetinja na KiM, oštetio Srpsku pravoslavnu crkvu za više od milion i po dinara. Pored raščinjenog episkopa optuženi su i njegov nekadašnji lični sekretar Simeon Vilovski, kome se sudi u odsustvu (uhapšen u Grčkoj), vlasnik i direktor Privrednog društva "Eparhijski centar Rade Neimar" Dejan Subotički i Jelena Šubarević.

Jučerašnje ročište, prvo otvoreno za javnost, obeležilo je nekoliko neuobičajenih situacija. Zamenica višeg javnog tužioca pročitala je kompleksnu optužnicu u samo nekoliko rečenica iz kojih nikome ništa nije bilo jasno. I sudija je zatražio pojašnjenje za detalje u vezi s iznosom za koji tužilaštvo tereti okrivljene.

Nikola Tomašević, advokat Subotičkog, kazao je da nije ni bilo uslova da se glavni pretres održi. Rekao je da u ovom slučaju postoje četiri optužnice. Dodao je da se ne slažu iznosi za koje terete okrivljene, te zatražio da tužilac pročita sve optužnice za sva dela, ali je sudija taj predlog odbio. Tomašević je zatražio izuzeće sudije Bojana Mišića, ali je posle većanja i taj predlog odbijen. Nakon toga, Branislav Tapušković, advokat nekadašnjeg episkopa, kazao je da je sramno to što je, dok su svi izašli iz sudnice kako bi sudsko veće odlučivalo o izuzeću sudije, zamenica tužioca ostala u prostoriji.

Kao podrška nekadašnjem episkopu juče je u sud došao veliki broj monaha i monahinja, njegovih pristalica i prijatelja.

Advokat Tapušković je rekao da je u optužnici navedeno i to da je nekadašnji vladika kupio kuću u Sremčici od para eparhije.

"Kuća je kupljena od mog novca. Ustupio sam je porodici sa šestoro dece prognanoj sa Kosova i Metohije, koju sam našao ispod kontejnera u Podgorici", odgovorio je Radosavljević.

Izjavio je da je najveći deo novca u njegovoj eparhiji stizao od donacija ljudi iz dijaspore. Navodi da je upravo taj novac, više od milion evra, korišćen za obnovu svetinja, kupovinu materijala i plaćanje radnika. Inicijalna kapisla njegovog razrešenja, kako je juče tvrdio, bila je to što nije dozvolio da nekadašnji potpredsednik Amerike Džozef Bajden "2009. na silu uđe u Dečane". Nakon toga su, kako je posvedočio, iz Amerike u Srbiju stizali dopisi sa zahtevom da treba smeniti tog nevaljalog vladiku na Kosovu i Metohiji.

"Ambijent u kojem smo živeli i radili na Kosovu i Metohiji bio je težak. Dvadeset godina sam tamo živeo dok me nisu proterali. Istupao sam oštro prema svim zločinima koji su počinjeni nad našim narodom. Bio sam angažovan na mnogim poljima, ne samo na verskim, već i na nacionalnim interesima", kazao je Radosavljević iznoseći svoju odbranu. Ispričao je da je nakon pogroma na Kosovu i Metohiji 1999, kad su porušene mnoge svetinje, osetio potrebu za njihovom obnovom. U tom cilju osnovana je firma "Neimar", dodao je. "Nije bilo tendera jer bi u tom slučaju učestvovale i albanske firme. Nisam dozvolio da svetinje grade oni koji su ih juče palili i rušili. Ta naša borba mnogima se nije svidela. Proces koji se ovde vodi dobio je političku konotaciju", rekao je Radosavljević.

On smatra da je optužnica bazirana na klevetama, insinuacijama i neistinama, da je namerno i planski prognan s Kosova i Metohije i da je ceo slučaj — farsa.

Radosavljević je ispričao kako je znao koliko je albanski lobi bio jak u Americi, te da se i on potrudio da napravi kontakte koji bi lobirali za Srbiju.

"U Americi sam bio 23 puta. Ne da bih se prošetao, već da bih se borio da naš narod ostane na Kosovu i Metohiji. Našao sam firmu u Americi koja će lobirati za našu stranu", kazao je Radosavljević, dodavši da je sada i to jedna od tačaka optužnice.

On je rekao da su mu godinama nedostupna dokumenta kojima bi na sudu branio tačku po tačku optužnice.

Raščinjeni vladika i njegov sekretar, bez prethodne potrebne saglasnosti nadležnih crkvenih organa, iz blagajne Eparhije raško-prizrenske isplaćivali su novac Dejanu Subotičkom ili Vilovskom, piše u optužnici. Optuženima se na teret stavlja krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu.

Autor: Aleksandar Bojović | 09.03.2017 | Politika

 4 
 poslato: Maj 10, 2017, 11:55:42 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

PETAR NIKOLAJEVIĆ MOLER
(Babina Luka, 1775 — Beograd, leto 1816)


Veoma znamenita ličnost iz doba borbe za oslobo-enje Srbije; besprekoran borac, junak i vođ, pismen i bistar čovek a čudnovat duh — P e t a r  N i k o l a j e v i ć  rodio se u valjevskoj nahiji, u selu Babinoj Luci. Njegova prva mladost nije nam poznata, ali je iz nje izišao kao mladić koji je knjigu izučio i koji je još jednu — slikarsku — veštinu naučio. Onih teških dana koje znamo pod imenom Seče Knezova, kad je u Beogradu poginuo i mudri Hadži-Ruvim, arhimandrit manastira Bogovađe a stric Petrov — Petar se nalazio u Beogradu na poslu slikanja i ulepšavanja dvorova besnoga dahije Kučuk-Alije. Po svome slikarskom — molerskom —poslu Petar je dobio nadimak Moler pod kojim je obično i bio poznat. Izišavši na tajanstven način tada iz Beograda Petar Moler stupi među ustanike, nalazeći se od toga doba poglavito na bojištima oko Drine.

Ostavljajući na stranu mnogobrojne bojeve i druge događaje u kojima je Moler sudelovao, pomenućemo samo poslednju junačku odbranu Loznice u kojoj su Turci bili 1813. godine opseli Molera i njegovu malu vojsku. Opsađeni su se izdržljivo branili: oružjem su se odupirali turskim jurišima i napadima, kišnim kapljicama utoljavali žeđ a hleb im je slalo oblačno nebo: kiša bi razasuto brašno zamesivala te bi tako dolazili opsađeni do gorkoga zalogaja. Tako je trajalo dugo, vrlo dugo. Turska se vojska uvećavala a srpska smanjivala, turski se beočug sve jače stezao oko Loznice a srpski su grudobrani sve trošniji postajali. Moler je više puta pisao za pomoć i poruke po tajnim glasnicima slao. Kad pomoć ne stiže ni od kuda, Moler, znajući dobro svu raspru koja je tada bila zavladala među prvacima narodne stvari, napiše krvlju iz svojih rana pismo, u kome očajnički pozove sve na vršenje dužnosti srpske, dodavši: "A ako ko želi da propadnem ja, požalite bar ovaj narod.. ." Kad na to ne dobi ni odgovora, on naumi sa vojnicima da se probije kroz tursku opsadu. Ali te noći pogine tri četvrtine njegovih vojnika, a samo se jedna četvrtina spase....

Za početak i napredovanje drugoga ustanka Moler se živo zauzimao iz Srema, gde se nalazio 1813—1815. godine, paje onda na Kupinovu i sam prešao u Srbiju i stao među vođe narodne, odlikujući se u bojevima a naročito na Dublju.

Kad je po ugovoru između Kneza Miloša i Marašli-Ali-Paše uglavljen mir, osnovana je u Beogradu Srpska Kancelarija koja je imala zadatak da sporazum i ugovor između srpske i turske strane privede u delo. Predsednikom te Kancelarije postane Moler. Ali je u karakteru Molerovu bilo vazda nečega zagonetnoga, nečega što je Molera uvek odvodilo u nezadovoljnike. Stoga je on za vreme Karađorđeva upravljanja dolazio u sukobe toliko da je bivao zbacivan i na smrt osuđivan. Otuda se između njega, kao predsednika Srpske Kancelarije, i Kneza Miloša gajilo neko nepoverenje još za vreme vojevanja u ovom drugom ustanku, a sada njihovo neslaganje uzme tolike razmere da se Miloš na skupštini u Beogradu o Đurđevu dne 1816. odreče svakoga daljega učešća u određivanju sudbine narodne, na što velika većina knezova skoče protiv Molera, savladaju ga i predadu Marašliji koji ga prvo zatvori a po tom umori u gradu beogradskom. Tako je tragično završio jedan koliko znamenit toliko i zagonetan učesnik u delu stvaranja slobode u Srbiji! —

Koliko se cenila pismenost Molerova, najbolje pokazuje Voždova reč: "Ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću mu što god zatraži!"

Moler je rado održavao veze s učenim ljudima, što svedoči njegovo prijateljstvo sa starim Dositijem, uzajamna izmena darova i pisama, pojava koja ono krvavo doba čini pitomijim... "Ej, davno smo mi znali i čuvstvovali — piše jednom Moler Dositiju — pleme naše i nacija da je na sve strane rasprostrto, i da naša braća nigde ne spavaju nego baš na slavu otečestva svuda djelaju dondeže svjet pred očima; ali se tolikom userdiju ni nadati nisam mogao, i naša nacija velika i mlogoljudna jest i sinovi srpski prosvešteni i naučeni. Nigdar ni od koga država naša nepotpomognuta, da li bi mogla opstojati i podići se? — zacelo nikako ne, jer osim rabrosti voinstvene ište se još mlogo, što u državi našoj ne ima, a to mlogo vi nam u jednom dajete, i mi se tolikom ljuboviju Božijom srećnim čuvstvovati možemo i takim se zaista naričemo...."

Vremenu koje razganja mrak i otkriva tajne ostaje da objasni i protumači neke postupke Molerove kako bi i njegova tragična sudbina bila do kraja razumljiva, onako kao što je značaj njegov u borbom za oslobođenje nesumnjiv.

Andra Gavrilović

Znameniti Srbi XIX veka | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

 5 
 poslato: Maj 10, 2017, 11:03:51 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

LAZAR MUTAP
(oko 1775 — 1815)


Mutap Lazar, bavio se mutvdžijskim zanatom, jedan od najvećih junaka srpskih ustanaka. U Prvom vojvoda rudnički. Pripisuju mu se zasluge za oslobođenje Čačka 1804. Učestvovao u borbama na Drni, Deligradu. Posle sloma ustanka ostao u Srbiji. Kao saradnik Miloša Obrenovića učestvovao u podizanju Drugog srpskog ustanka. Poginuo od rana zadobijenih u bici za Čačak 1815. Sahranjen u manastiru Vujan, gde se čuva i njegov vojvodski brajak.

Prof. dr Momčilo Pavlović

UNIVERZITET U BEOGRADU
FAKULTET BEZBEDNOSTI — BEOGRAD

SAVREMENA ISTORIJA SRBIJE RADNI MATERIJAL ZA STUDENTE
Beograd, 2012/2013.

 6 
 poslato: Maj 10, 2017, 10:50:23 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

JUNAČKA POGIBIJA VASE ČARAPIĆA


Po Vuku Karadžiću, pohod paše na Srbiju ima veze i sa Beogradom. Prema njemu, član ustaničke deputacije za Carigrad, trgovac Stefan Živković uspeva da se vrati u zemlju pod izgovorom kako će raditi na smirivanju ustanika.

Za svaku grupaciju od učesnika ima posebnu "priču". Narodu govori ono što želi da čuje — kako je sve u redu, postignut je sporazum sa sultanom, ali je nevolja što je Hafiz-paša postao otpadnik i prikuplja svoju vojsku sa kojom ima nameru da uzme Beograd i treba mu se odupreti. Crnom Đorđu i ostalim starešinama reći će pravu istinu da iza paše stoji zvanična vlast i treba se spremati za rat. Živković ima "vesti" i za Gušanca. U želji da ga odvrati od borbe sa Srbima u ovako kritičnom momentu, odlazi na susret sa njim i poruči mu kako su Srbi "iskali njega za vezira i da su im ga najpre rekli bili dati, pa posle Afis-pašin prijatelj podnese novce i postave Afis-pašu, i eto ga ide u Beograd, nego sad ne znamo šta ćemo činiti; šta veliš ti, Ali-aga?"“ Pod utiskom te priče, Gušanac obećava da neće uznemiravati Srbe.

Savremena nauka ne prihvata ovo svedočenje, te je ono važnije kao ilustracija Vukovog rada nego prilog istoriji Beograda u vreme ustanka. Ovaj odeljak kao da predstavlja najslabiji deo u celokupnom Vukovom radu, jer više liči na poučnu narodnu priču nego na sastav iz pera trezvenog i kritičkoga autora kakav je Vuk skoro redovno u svom poslu.

Tokom 1805. godine može da se prati  kako se i beogradski paša i Gušanac Alija izdržavaju troškom srpskog naroda. To se uočava samo delimično, preko sačuvanih obligacija prema kojima se da samo primetiti postojanje pojave, ali se ne može ni slutiti o iznosu potrošenog novca.

Nakon pobede na Ivankovcu, došlo je na red i oslobađanje Smedereva zbog potajnog šurovanja tamošnjih Turaka sa Hafis-pašom tokom njegovog pohoda. Sa turske strane se ističe da je to carski grad i da ustanici ne bi smeli da njega da udare. Među Srbima tada je već pominjani Stefan Živković najbolje znao kako Porta gleda i šta sve smatra carskim gradom. "Turci carigradski ne broje u Srbiji gradove samo one u kojima se danas živi, nego i Ram i Kulič i Borač, i Bog zna koliko još pustih zidina koje su u carstvu sve gradove zapisali."

Već tokom opsade Smedereva, Vožd više puta odlazi na beogradsko ratište i prati situaciju. Zbog priprema zauzimanja Beograda nije proslavio ni svoje krsno ime, Svetog Klimenta. Jakovu Nenadoviću naložio je da preuzme sve što je potrebno za uzimanje Šapca. Dok se sa srpske strane ovako čini, Turci iz grada vrše ispade.

Ulazi se u 1806. kao treću godinu ustanka — godinu koja nosi najviše zapleta, ali i uspeha za ustanike. Već posle poraza na Ivankovcu, Porta odlučuje da se obračuna sa Srbima i vrši pripreme. Sa druge strane, stav ustanika nije jasan. Svesni su turske nadmoći, strahuju od nje, dok istovremeno planiraju širenje pobune na druge oblasti. Tako, po Vuku, "Radič je otišao u Studenicu, te pobunio nahiju novopazarsku i Stari Vlah; no oko Cveti udari paša s vojskom, te Srbe uzbije natrag i zapali Studenicu". Na Drini se dešava drukče. Tu su Turci počeli "udarati na Srbe tako da su jednako navaljivali sa sviju strana. Još u početku proleća jedna vojska od Sokola prodre u nahiju valjevsku, čak do Brankovine, te onde zapali Jakovljevu kuću".

U takvim prilikama već od početka godine vode se i borbe oko Beograda.— Tu je bio i Crni Đorđe. Sukobi sa Turcima su česti, a jedan od najžešćih odigrao se na praznik Svetog Jovana. Sledeći meseci donose česte, teške i neizvesne sukobe, koji se više sticajem okolnosti završavaju povoljno za Srbe nego što bi odlučivala njihova veština ili hrabrost. Ranjeni su i Vožd i Jakov. U kritičnom momentu pozvana je pomoć od Beograda koju predvode Janko Katić i Vujica Vulićević.

Maj i jun donose nove borbe oko Beograda. Stanje je bilo kritično već oko Uskrsa, te je Vožd morao da prekine praznovanje i požuri iz Topole za Beograd.

Pod Beogradom se tad nalazi i komandant zapadne oblasti Jakov Nenadović. čime je oslabljena odbrana prema Drini.
Ponašanje obeju sukobljenih strana tokom ova dva meseca ne može da se shvati. Nastala je paradoksalna situacija gde slabija strana stalno napada i izaziva sukobe, a po nekim vestima, skoro desetostruko jači ustanici se brane. Krdžalije, kojih u gradu ima oko 2.000, vrše ispade bez obzira što gube na stotine svojih ljudi kojih i onako nemaju mnogo. Mogućnosti da nešto postignu skoro su ravne nuli, jer van grada nemaju zaštitu tvrđave, a očekuje ih i sukob sa suviše jakim protivnikom.

Ni ustanici nisu na visini. Kao da to nisu proslavljeni junaci iz čuvenih bitaka. Dozvoljavaju da budu iznenađeni pojedini delovi njihove vojske, zapadaju u teške situacije. Iako je mali prostor gde se vode borbe, pomoć ugroženim delovima srpske vojske sporo stiže jer su veze slabe. Pitanje je koliko je Srbima stvarno stalo da tada uzmu Beograd, jer posedanje tako značajnog mesta značilo bi potpuni raskid sa Portom, za šta oni bar na rečima još uvek nisu potpuno spremni, sve do kraja ove 1806. g. Stoga je ovde traganje za smislom događaja važnije od nabrajanja sukoba i opisa njihovog toka.

Kraj juna doneo je najveću krizu u dotadašnjem toku ustanka. Opasnost je dolazila i sa Morave i sa Drine. Prema izvorima može da se prati stanje na zapadu. Mačva je pregažena. Poverenik mitropolita Stratimirovića iz Klenka Konstantin  Jovanović daje poražavajuću sliku. "Nikakve uredbe nema, a ljudstvo drugo sve zabludilo i ne znaju šta da čine, sovjet od strane ovamo ništa ne pasira i ovaj sav predel već volju izgubio sa svojim komendatima vojevati. Sad Turci gotovo žito žanju i konje njiove rane." Po preporuci Crnoga Đorđa, da bi zavarali Turke prota Matija i Stojan Čupić odlaze u njihov logor kao taoci. Cilj je bio donekle postignut, jer je napredovanje neprijatelja usporeno, bar za onoliko koliko je potrebno da stigne veliki Vožd koji skoro nikad nije zakasnio tamo gde se bez njegove pomoći nije moglo dalje odupirati protivniku. Sa njim uvek stiže novi polet i vera u pobedu. Uspeh na Mišaru donosi skoro neverovatni preokret. U njegovoj svetlosti, opisi očajnog stanja pred ovu bitku deluju nestvarno.


TRAGANJE ZA SMISLOM SUKOBA

Pomenutom traganju za smislom sukoba pod Beogradom ovde se može dodati završno poglavlje. Slično kao u vreme bitke na Ivankovcu, i sada je pod Beogradom postignuto primirje, čemu u prvom redu doprinosi činjenica da ta vojska koja ide desnom stranom reke Save za svoj cilj ima Beograd. To bi značilo kraj Gušančevog gospodarenja ovim gradom. Kao što su dahije dve godine ranije u dolasku Bećir paše gledale opasnost jednaku onoj od ustanika, sada se slično dešava sa krdžalijama. Ako je vojno slab, Gušanac u najtežim momentima za ustanike mogao sa njima da nađe zajednički jezik i interes, zašto se to nije moglo postići i u drugim vremenima. Nedoumice slične prirode odnose se i na ponašanje Srba. Za njih malobrojne snage Gušanca koje se stalno osipaju ne predstavljaju stvarnog protivnika. Kako su savladane krajem 1806. godine, tako su mogle biti neutralisane i ranije.

Uspesi na Mišaru i Deligradu i približavanje početka rusko-turskog rata uticali su na ustanike da krenu putem konačnog raskida sa Portom. Oni su tome težili i na tome radili skoro od samog početka bune, ali su to prikrivali manje ili više vešto. U takvim prilikama sazreli su uslovi i za preuzimanje Beograda. Pomenute pobede na zapadu i jugu otklonile su spoljnu opasnost i sve snage su mogle biti koncentrisane oko buduće prestonice. Nailazak novog vremena osetio je i Konda bimbaša, hrišćanin sa juga, dotle pripadnik krdžalijske vojske i dobar znalac rasporeda vojnih snaga u gradu. Po Simi Milutinoviću:

K tim dogrdi muhasera (opsada) Kondi
Buljut paši krdžalijskom bivšu
Nešćelo mu s’ pomor čekat s gladi
a i slava bratskog napretka pridražila sebi.


DAN NAPADA

Za dan napada određen je praznik svetog Andreja Prvozvanog (30. novembra). Srpske snage su podeljene u četiri odseka, kojima komanduju Miloje Petrović, Sima Marković, Vasa Čarapić i Stanoje Glavaš. Značajna uloga pripala je Kondi bimbaši i Uzun  Mirku Apostoloviću, koji su dobro poznavali grad i trebalo je neopaženo da se prebace preko zida, te iznutra olakšaju prodor ustaničkih snaga kroz Sava kapiju. "Konda je sa sedam momaka više Savske kapije prešao preko endeka u varoš, pa kao iz varoši došao stražarima na kapiju..." Utvrđeni grad uliva strah. Tako je, prema Vuku, sa Kondom bilo pošlo 93-oje ljudi koji se usput osipaju i ostaje njih samo pet.

Pri oslobađanju grada pokazala se veština ustanika i hrabrost njihovih protivnika. To pokazuje brojčani odnos žrtava — pedeset Srba prema tri stotine krdžalija. Najveća žrtva borbe za Beograd, a donekle i celog ustanka, bila je pogibija vojvode Vase Čarapića. Bio je ispred svojih boraca, kako dolikuje junaku i pravom komandantu. Po Simi Milutinoviću, sam Vožd je "pozavideo svome slavnom vojvodi na takvoj končini":

Jegda li ću nekad i ja tako
u minutu opasti najslavniju.

 
I po istom pesniku, Vožd je naredio da i turski ranjenici budu zbrinuti kao i srpski.

Kao što se nekad pri nabrajanju žrtava dahijske seče redovno pominje arhimandrit manastira Bogovađe Hadži Ruvim, tako se i oslobađanje Beograda ne može opisati bez pomena smrti vojvode Čarapića. Čini to i Crni Đorđe u svom pismu ruskom konzulu u Jašu Bolkunovu nekoliko dana kasnije: "Ja vas izveštavam da smo 30. neomvrija, hvala Bogu, na juriš zauzeli Beograd. Gušanac Alija se sa svojima strogo zatvorio u tvrđavu i nadam se da će se uskoro predati. U toj akciji smo izgubili jednog od najhrabrijih naših vojvoda koji se zvao Vasilije Čarapić."

Uzimanje Beograda nije ostvareno u jednom potezu, nego je postignuto u više faza. Prvim udarom od 30. novembra uzeta je samo varoš, a turske snage se povlače u tvrđavu. Opsednut od ustanika bez mogućnosti snabdevanja, Gušanac se posle dve nedelje predaje pod uslovom da mu se dozvoli odlazak. Njegovu odluku je ubrzalo ustaničko zaposedanje Velikog ostrva, čime su u potpunosti presečene sve veze sa spoljnim svetom i putevi snabdevanja.


Živorad Janković
Istorija ustaničkog oslobađanja Beograda (III deo) | Pravoslavlje

 7 
 poslato: Maj 10, 2017, 10:38:54 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

PROTA MATEJA NENADOVIĆ
(Brankovina, 26.02.1777 — Valjevo, 11.12.1854)


Nenadović Mateja (1777—1854), prota, vojvoda i državnik Prvog srpskog ustanka. Sin Aleksin. Prvi diplomat obnovljene Srbije. Putovao u Beč i Petrograd radi nabavke oružja i municije. Tvorac i prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta (1805—1807). Komandant i vojskovođa u poslednjim fazama ustanka. Posle sloma ustanka prešao u Austriju. Vratio se u Srbiju u vreme Drugog ustanka, postao valjevski knez i pod Milošem, član Narodne kancelarije. Zbog neslaganja sa načinom valadanja kneza Miloša penzionisan 1832. Član Državnog sovjeta postao je 1838. ali zbog sukoba s knezom Mihailom morao je u emigraciju 1840—42. Za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića vratio se u Srbiju i ponovo postao državni savetnik 1842. Svoje uspomene na slavno doba Prvog ustanka opisao je u svojim čuvenim "Memoarima".

Prof. dr Momčilo Pavlović

UNIVERZITET U BEOGRADU
FAKULTET BEZBEDNOSTI — BEOGRAD

SAVREMENA ISTORIJA SRBIJE RADNI MATERIJAL ZA STUDENTE
Beograd, 2012/2013.

 8 
 poslato: Maj 10, 2017, 10:24:33 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MILE ISAKOVIĆ: ZAROBIO SAM SE RUKOMETOM


U nadu kada će cela Srbija navijati da naše rukometašice pokore svet, red je da se prisetimo i onih koji su gradili rukometni sport u nas. Mile Isaković pripadao je najtrofejnijoj generaciji u istoriji srpskog rukometa i ekipi koja je od španskih novinara, posle nokauta Metaloplastike nad Barselonom, dobila nadimak "Vanzemaljci"!

Legendarno levo krilo koje je rukometnu igru izdiglo na nivo umetnosti, prvo kao igrač, a potom kao trener u francuskim klubovima, posle uloge selektora naše ženske reprezentacije prihvatio se funkcije sportskog direktora Metaloplastike. Večiti rukometni zanesenjak, sa istovetnim žarom iz vremena kada je mreže protivnika rešetao na spektakularan način, danas se bori za povratak nekadašnjeg evropskog suverena na stare staze. Svestan je da više ništa nije kao pre i stoga, zajedno sa rukovodstvom kluba i najbližim saradnicima, polako i sigurno ponovo sklapa kockice šampionskog mozaika...
"Teška su vremena, ali smo svi skupa uspeli da sačuvamo klub u poslednjih 20-ak godina ne dozvolivši da se ugasi. Kad kažem svi skupa, mislim na sve ljude koji su bili u klubu i oko kluba u protekle dve decenije. Imali smo u tom turbulentnom vremenu probleme organizacione, finansijske i rezultatske prirode. U minule dve godine uspeli smo da stabilizujemo finasijsku situaciju, iako nemamo bogzna koliko veliki budžet", kaže Mile Isaković.

Da li to znači da vas opštinska uprava nije prepustila sudbini?

"Naravno, grad pomaže i da nije njega, ne bismo ni postojali. Umetnost je što smo u okviru toga što imamo, vratili dugove od ranije i da normalno poslujemo i imamo zavidne rezultate. Takođe, možemo da se pohvalimo da smo uzastopno 40. sezonu u elitnom rangu takmičenja, što je, verujem, pošlo za rukom malom broju klubova iz bilo kojeg sporta. Pritom, ako izuzmemo period od 1981. do 1988. godine kad smo bili šampioni, najplodonosniji period je u poslednjih pet godina, jer smo stalno bili plasirani uvek na nekom od prvih pet mesta".

Da li se u dogledno vreme može očekivati povratak šabačkih vanzemaljaca?

"Klub je nešto što traje, što je postojalo pre nas i postojaće i posle nas. Brojne generacije su nosile dres Metaloplastike i svaka je ostavila trag i pečat. Sad, znate kako je, čim počnete da pobeđujete, proradi srpski sindrom u vidu priče kako su nam protivnici slabi. Čim je neko član elitnog takmičenja, mora da poseduje kvalitet, ali uvek ima bolji, sport je takav, ne mogu svi da pobeđuju. Po tom rezonu, moglo bi se reći da je prvak države najmanje slab".


Na koliko duge staze pravite planove?

"Posao direktora koji obavljam je vrlo kompleksan. Ništa u životu nije crno-belo, a pogotovo nije u radu jednog kluba. U startu se stvari moraju postaviti na zdrave osnove i tek onda treba da se prave planovi. Naši su do sada bili od jedne do tri godine i uspešno smo ih realizovali. Konačno smo došli u situaciju da imamo 20 igrača pod ugovorom, što je veliki fond na koji možemo da se baziramo. Dobro, svake godine neko ode, neko dođe, ali je važno da smo uspostavili sistem i naš stil igre i zato tražimo odgovarajući profil igrača koji će se uklopiti u to. Uglavnom, stvorili smo ambijent da u narednom periodu, u našim uslovima uradimo nešto malo vrednije. Ali, na realnim osnovama, da bi onda mogli dalje".

Da li je tajna u dobro odrađenom skautingu, je l vam se uopšte dogodi da vam promakne neki talenat?

"Ma, kako da ne! Skautung jeste glavna stvar, međutim, mi imamo tu mali problem. Naime, prvi krug skautinga imaju uvek  Zvezda i Partizan, na osnovu svog imena. U drugom krugu prednost imaju univerzitetski gradovi, pošto momci između 18 i 22. godine, žele bar da probaju nešto da studiraju. Dakle, otići će iz Šapca, opet u Beograd, Novi Sad ili Kragujevac. E, onda u trećem krugu, glavnu reč vode oni što imaju veliki novac za naše uslove, uz neke klubove koji obećavaju igračima dobre uslove i na kraju ih ne isplate. Ovde moram da se pohvalim da u minule dve godine nemamo dug ni prema nijednom igraču. U četvrtom krugu imamo selekciju koju vrše treneri mlađih kategorija i mi smo tu peti krug selekcije i moramo dobro da obratimo pažnju da uočimo nekog i dovedemo. Kao što sam ja svojevremeno od trećeg levog krila u ekipi, Džeksona Ričardsona napravio najboljeg centralnog beka na svetu ili kada sam 16-godišnju Andreu Lekić pozvao na pripreme reprezentacije".

U kojoj meri Metaloplastika privlači mlade igrače na staru slavu?

"Ne kao nekada i to je normalno, pošto od 90-ih godina na ovamo, dominiraju neki drugi klubovi. Ima krivice i do nas, članova te šampionske generacije, jer se nismo dovoljno potrudili i bili nametljivi da deci dočaramo šta je Metaloplastika nekad bila. A u Šapcu ima dosta klinaca koji uopšte nemaju predstavu kakav smo gigant od kluba bili".

Mile, kako biste uporedili rukomet koji ste vi i vaši vanzemaljci plasirali, sa današnjim stilom igre?

"Nas je krasila improvizacija, vic, a da bi sve izgledalo onako lagano i da ne bi imalo prizvuk šarlatanstva, bila je potrebna ogromna količina rada. Obično ljudi pitaju kada će Metaloplastika biti kao ona nekada. Odgovor se krije u sledećem podatku: iako naši igrači danas vremenski treniraju možda najviše od svih srpskih klubova, opet treniraju dva i po puta manje od one šampionske generacije. U hali Zorka smo imali 1.150 radnih sati na godišnjem nivou. Iz tog razloga je sve ono što smo izvodili izgledalo lagano i jednostavno".

Čujete li s nekim od saigrača iz šampionske ere?

"Kako se ne bih čuo, s nekima više, a s drugima manje. Neki su u gradu, neke je život odneo na drugu stranu, ali poenta je da i ako se ne čujemo po nekoliko meseci, jedni drugima uvek pomognemo kada zatreba".

Šta mislite o našoj reprezentaciji?

"Mislim da imamo problem u kontinuitetu. Realno, imamo ekipu koja poseduje kvalitet i iskustvo. Naš je problem što nemamo jak klub na kome bismo gradili sve ostalo. Nama igrači rano odlaze u inostranstvo, tako da je teško napraviti stil igre za tri ili 10 dana pred neko takmičenje. Oni jesu srpski igrači, međutim, ne možemo da pričamo o srpskoj školi rukometa, kakva god da je. Oni su kao igrači formirani tamo u Nemačkoj, Španiji ili negde drugde".

Hoćete da kažete da i u rukometnom državnom timu, hara fudbalski sindrom?

"Baš tako i onda navijači kažu: Neće da igraju! Ma, nije da neće, nego je to tako što mi jednostavno nemamo izgrađen sistem, a nemamo ga iz mnogo razloga".

Zabrinuli ste sve ljubitelje sporta kad ste imali srčane probleme. Jesu li oni bili produkt vaše prenaglašene želje za pobedom i nerviranja dok ste radili kao trener?

"Normalno, da je to bio razlog, samo, nijedna država na svetu neće da prizna kako je glavni uzročnik srčanih problema stres. Svi bi u tom slučaju bili na bolovanjima i socijalno osiguranje to ne bi izdržalo i država bi bankrotirala. Bio sam pušač, više nisam, što po meni, nikakve veze nema s tim, jer smatram da je to klasična zamena teza. Kažu, nije stres nego duvan! Slažem se, ali ja nisam bio nervozan što sam pušio, nego sam pušio da bih smanjio nervozu. Sad je pitanje šta je uzrok, a šta je posledica. Bilo pa prošlo, ne ponovilo se, živimo novi život".

Legendo, kad smo već na tom terenu, kako se opuštate od obaveza?

"Sam sam sebe zarobio sa rukometom, tako da praktično i nemam slobodnog vremena. Po ceo dan mislim kako da ponovo namestimo klub onako kako valja i da ga jednog dana prepustimo nekom drugom, ko bude znao da ga vodi na pravi način".

Pratite li putem medija dešavanja na političkoj sceni?

"Nekada sam bio aktivniji po tom pitanju, međutim, tolika posvećenost rukometu oduzima mi previše vremena. Generalno, voleo bih da mnogo manje znam, ali na žalost, nemamo dugme za resetovanje".


HALA BILA KRCATA I KAD SU , ŠAMPIONI IGRALI MALI FUDBAL

Koliko ima istine u urbanoj legendi da ste u jednom momentu dostigli toliku meru perfekcije, da ste na treninzima igrali mali fudbal?

"Svi smo mi mali fudbal igrali jako dobro, a neki od nas čak i poluprofesionalno. E, sad, imali smo tradiciju da u slučaju pobede, a uglavnom smo pobeđivali, 12 igrača koji su bili u protokolu, u ponedeljak igraju mali fudbal na treningu. Strogo smo precizirali pravila, na parketu nas je bilo 5 + 1, mladi protiv starijih i igralo se od martinele, bez klizećeg starta, dva puta po 30 minuta uz pet minuta pauze. Nosili smo trofejne dresove i prštalo je na sve strane! Imali smo na tim fudbalskim okršajima više gledalaca nego danas na nekim zvaničnim utakmicama".

ŠTOS MOŽE DA SE KUPI I OD DETETA!

Ima li na vidiku levo krilo koje će dostići i možda prestići vaše majstorstvo?

"Krao sam fazone i cake od boljih i starijih igrača od mene. Čak sam učio i od onih koji su bili slabiji od mene. Može da se kupi štos i od deteta od 10 godina koje na treningu uradi nešto nesvesno i ne ponovi to više nikad. A kad si dobar, ti taj potez registruješ i usavršiš. Ukrasti takve stvari od nekoga nije sramota, s tim što sam gradio svoj stil. Svako vreme nosi svoje karakteristike i stoga ne želim da neko bude moj naslednik, želim samo da neko dođe u situaciju da osvoji sve što je osvojila moja generacija i ja".

22.12.2013 | mozzartsport.com

 9 
 poslato: Decembar 08, 2016, 10:15:15 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

MILE ISAKOVIĆ
(Šabac, 17.01.1958)


Mile Isaković, jedan od najboljih, najpopularnijih i najtalentovanijih rukometaša iz zlatne generacije tzv. šabačkih vanzemaljaca, rođenje 17. januara 1958. godine u Šapcu. Njegovi roditelji — otac Dragoslav, poznati šabački lekar-ginekolog, i majka Darinka-Darka, sem Mila imaju i sina Savka, koji se, takođe bavio rukometom.

Otac Dragoslav je sinovima želeo lekarsku karijeru, ali su oni, vođeni prstom sudbine, sami birali svoj životni put. Mile je, svakako, prevazišao očeva očekivanja i postao akademik rukometa, u svojevrsnoj šabačkoj Rukometnoj akademiji, dok je mlađi Savko studirao stomatologiju.

Mile je odrastao u Pop Lukinoj ulici u Šapcu, gde je imao lepo i srećno detinjstvo. Vreme je, sa drugarima, mahom provodio u bezbrižnoj igri, protkanoj uobičajenim kućnim i školskim obavezama, primerenim svom uzrastu. Danas ovde, na mestu gde je kafanu imao njegov deda, drži sređen i lepo uređen restoran.

Po završetku osmoletke, školovanje je nastavio u znamenitoj šabačkoj Gimnaziji, koja je tada bila centar društvenog, duhovnog i sportskog života u gradu. Od mladih dana, iskazivao je sklonost i talenat za mnoge sportove. Da nije postao vrhunski rukometaš, sigurno bi se dokazao u nekim drugim sportskim disciplinama.

Jer, u gimnazijskim danima, uspešno se bavio atletikom, košarkom, fudbalom, stonim tenisom... Najbolje rezultate postigao je u atletici; ostao je zabeležen podatak da je, u skoku u vis, dugo držao rekord Šapca sa preskočenih 1,95 m. Izvanredne fizičke predispozicije (visina 1,86 m i idealna težina), omogućavale su mu uspešno bavljenje različitim sportovima.

Simboli čivijaške mladosti, u to vreme, bili su: šabački korzo, gimnazijske igranke, čuvene bašte sa muzikom uživo, srednješkolska sportska takmičenja, plaže na Savi, bioskopi... I mnogo romantike, garnirane nekom posebnom vrstom fer-pleja, koji je danas teško do kraja definisati i opisati. Bili su tu, naravno, i poznati šabački šereti, bez kojih se čivijaški zabavni život nije mogao ni zamisliti.

Definitivno se opredeljuje za rukomet 1973. godine, zahvaljujući Šaci Debeljačkom, koji je, u Metaloplastici, brinuo o mladim igračima. Našao se, zajedno sa drugim talentovanim vršnjacima, u Metaloplastikinoj Školi rukometa, koju je uspešno vodio istaknuti prvotimac šabačke ekipe Radoslav Raca Radivojević, inače student Više pedagoške škole na odseku za fizičko vaspitanje.

Zajedno sa najboljim izdancima šabačke rukometne škole — Šapčanima Đorđem Rašićem i Veselinom Vukovićem Vukom, priključen je prvoj ekipi 1975. godine. Imao je samo 17 godina. Zabeleženo je da je Mile, u tom početnom periodu stasavanja i sazrevanja, na rukometni teren izlazio samo tri puta i postigao jedan gol. Trener Metaloplastike bio je Beograđanin Mika Stanisavljević.

Naredne sezone, za trenera je angažovan mr Jezdimir Stanković, koji se, do tada, uglavnom bavio ženskim rukometom. Inače, bio je profesor DIF-a na Beogradskom univerzitetu, a Metaloplastika se opredelila za njega zbog stručnih i ljudskih kvaliteta, ali i zbog toga što mu je majka poticala iz obližnjeg Prnjavora. Za njegovo ime vezuju se mnogi pozitivni pomaci u šabačkom rukometu. Pod njegovom dirigentskom palicom, Metaloplastika je izrasla u moderan i uspešan klub. Danas Mile za Jezdu jednostavno kaže: "Uveo je profesionalizam".

Jezda je bio poznat kao stručnjak savremenih shvatanja i svežih ideja. Pored ostalog, forsirao je mlade i talentovane igrače pomažući im da što pre stasaju i steknu neophodno samopouzdanje i iskustvo. Igrači Metaloplastike su, na inicijativu Jezdinu, prvi na svetu počeli da treniraju dva puta dnevno. Bio je to revolucionaran pomak i doneo je željene rezultate.

Uz sve stručno znanje i umeće, Jezda je bio i veliki šmeker i psiholog:

"Kad bi video nekoga kako veže pertle, znao je da li je za rukomet ili ne" — zajednički je komentar Mila i Vuka (Veselin Vuković).

U novoj takmičarskoj sezoni (1975/76), Mile je već odigrao 17 utakmica za svoj tim i postigao 19 golova.

U leto 1976, potpuno je završena Hala sportova Zorka, gde su šabački rukometaši trenirali, uglavnom u terminu od 18 do 20 časova. Treneru Stankoviću su ova dva sata po pravilu bila nedovoljna da sa svojim pulenima uvežba sve ono što je zamislio i planirao.

Već 6. februara naredne, 1977, godine, obavljen je prvi televizijski prenos iz Šapca, rukometne utakmice Metaloplastika-Vardar (Skoplje), koja je završena rezultatom 25:19 za domaćina. Istovremeno, bio je to prvi direktan TV prenos nekog događaja iz Šapca.

Iz godine u godinu, Mile sve više napreduje. U sezoni 1977/78, odigrao je za ekipu 15 utakmica i postigao 29 golova. Na Turniru prijateljstva u Svetozarevu, za juniorsku Reprezentaciju Jugoslavije nastupili su i Šapčani Isaković, Rašić i Vuković.

Standardni seniorski reprezentativac Jugoslavije, Mile je postao krajem 1978. godine.

Bilo je sve očitije da Metaloplastika polako stasava u ekipu vrhunskih dometa. Računalo se prvo na domaću scenu, ali se brzo uvidelo da se može i više Izvanrednom selekcijom, u Klub su dovođeni uglavnom mladi, neafirmisani i talentovani igrači, koji su brzo sazrevali i, generacijski i igrački, jednostavno eksplodirali, potpuno opravdavajući nade koje je u njih polagao Stručni štab i rukovodstvo Metaloplastike. Za sportske analitičare je danas manje bitno da li su ti momci poticali sa šabačke kaldrme, ili su dovođeni sa strane.

Mile je stasao u vrhunskog rukometaša, najtalentovanijeg vanzemaljca i ljubimca šabačke publike. Mlad je ušao u rukometnu legendu i dobio epitet krilo sveta.

Danas, on kaže: "Jugoslovenska škola (rukometa, prim. autora) nekada je bila uzor celoj Evropi, a onda su mnoge selekcije pokrale naše fore".

No, da bi se, u ondašnjim suženim uslovima, držala na okupu i mobilnom stanju ekipa vrhunskih rukometnih majstora, bilo je neophodno iznaći mogućnosti i načine da im se i materijalno pomogne. Bilo je to vreme uravnilovke i posebnih pravilnika o nagrađivanju sportista. Sve ono što se danas jednostavno rešava ugovorom, u ono vreme nije bilo moguće. I igrači su bili svesni činjenice da ni približno ne mogu imati prinadležnosti kao vrhunski sportisti u razvijenim evropskim zemljama. Značajniji novac, kao zalog docnijim penzionerskim sportskim danima, mogao se uzeti samo povoljnim angažmanom u dobro stojeći evropski klub, ali je i tu, u cilju zaštite jugoslovenskog rukometa, postojala starosna barijera od 29 godina.

Rukovodstvo Metaloplastike, na čelu sa legendarnim Aleksandrom-Acom Trifunovićem, dovijalo se kako je znalo i umelo. Da bi, uz stipendije, koliko-toliko povećali primanja sportista i nagradili njihove uspehe, umeće, trud, odricanja i rezultate, igrači Metaloplastike mahom su imali fiktivna zaposlenja, uglavnom u HI Zorka i AIK Šabac. Naravno, valja naglasiti da je Metaloplastika najtrofejniji šabački klub svih vremena.

Mada se radi o osetljivom društvenom trenutku, posebno kad je u pitanju tzv. udruženi rad, većina Šapčana je znala za ovaj vid zaposlenja šabačkih vrhunskih sportista, ali nikakvih zvaničnih reakcija nije bilo. To je samo još jedan dokaz o širokogrudosti Šapčana i njihovoj bezgraničnoj ljubavi prema vrhunskom sportu i sportistima. Mile je bio zaposlen u AIK Šabac. Iz novoformiranog Fonda solidarnosti za vrhunski sport, bilo mu je rešeno i stambeno pitanje.

Njegov napredak je sve očitiji. U sezoni 1978/79. godine, odigrao je za Metaloplastiku 26 utakmica i postigao 93 gola.

U narednoj sezoni (1979/80), za trenera je angažovan Sead Hasanefendić, kome je u radu pomagao Šapčanin Vasa Savić. Mile je, u ovoj sezoni, za Klub odigrao 20 utakmica i postigao 97 golova.

Kao prvi sportista iz Podrinja, učestvovao je na Olimpijskim igrama u Moskvi, 1980. godine, gde je Reprezentacija Jugoslavije zauzela šesto mesto.

Ponovo će na Olimpijskim igrama učestvovati 1984. godine, u Los Anđelesu, gde je Reprezentacija Jugoslavije zauzela prvo mesto i osvojila zlatnu medalju.

Na Olimpijskim igrama u Seulu, 1988. godine, nije učestvovao, "zbog svađe sa savezom. Trener je bio Abaz Arslanagić".

Na svetskim rukometnim prvenstvima, Mile je učestvovao dva puta. Na X Prvenstvu sveta u SR Nemačkoj, 1982. godine, Jugoslavija je stigla do finala, ali se morala zadovoljiti srebrnom medaljom. Za Reprezentaciju su nastupila trojica šabačkih rukometaša: golman Mirko Bašić, bek Veselin Vujović Vuja i levo krilo Mile Isaković. Savezni trener je bio dr Branislav Pokrajac, a njegov pomoćnik Zoran Živković Tuta.

Na XI Svetskom rukometnom prvenstvu u Švajcarskoj, 1986. godine, u finalu je pobeđena Mađarska sa 24:22. Naša Reprezentacija je ostvarila sedam pobeda, bez ijednog poraza i nerešenog rezultata, a Mile je postigao ukupno 21 gol. Savezni trener i selektor bio je Zoran Živković, a za Reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je čak šest rukometaša Metaloplastike: Bašić, Vuković, Mrkonja, Vujović, Isaković i Portner.

Novi uspeh Mile je jednostavno prokomentarisao rečima: "Osvojili smo trofej koji je nedostajao u našoj zbirci", a Jasmin Mrkonja potvrđuje njegove reči konstatacijom da je trofej osvojen "briljantno i superiorno".

Učestvovao je na Omladinskom svetskom prvenstvu u rukometu u Švedskoj, 1979. godine, gde je Reprezentacija Jugoslavije izborila visoko drugo mesto, iza SSSR-a. Trener naših omladinaca bio je Sead Hasanefendić.

Za Metaloplastiku je Mile, uz manje prekide zbog odsluženja vojnog roka (1985/86) i odlaska u Nemačku (1986/87), igrao od 1975. do 1988. godine. U tom intervalu, za ekipu je odigrao 287 utakmica i postigao 1.672 gola.

Četiri sezone uzastopno bio je najbolji strelac Metaloplastike: 1980/81 — (25 utakmica, 215 golova); 1981/82 — (25, 195); 1982/83 — (23, 153) i 1983/84 — (26, 176). Naredne sezone (1984/85), bio je drugi strelac ekipe sa 121 postignutim golom, iza Portnera sa 131. U ovih pet sezona, Mile je postigao ukupno 860 golova za svoju ekipu.

Sa Metaloplastikom je ostvario brojne uspehe, verovatno neponovljive u sportskoj istoriji Šapca i Srbije:

Kup evropskih šampiona osvojen je dva puta — 1985. i 1986. godine. U finalu, 1985. godine, u dve finalne utakmice, nadigran je Atletiko iz Madrida, rezultatom 12:19 i 30:20; naredne, 1986. godine, ostvarena je pobeda nad poljskom ekipom Vibžeže, rezulatom 24:29 i 30:23.

Protiv Vibžežea iz Gdanjska, na prvoj utakmici Mile je postigao 3, a u revanšu — 7 golova.

U revanš utakmici protiv Atletika, u Madridu 1985. godine, posebno uspešne role imala su krila Metaloplastike Jasmin Mrkonja i Mile Isaković. Pritom je Jasmin postigao 8, a Mile 6 golova.

Na 31 odigranoj utakmici u Kupu evropskih šampiona, Mile je postigao ukupno 144 gola.

Posle prve osvojene titule evropskog prvaka, 1985. godine, dr Branislav Pokrajac, analizirajući igru Metaloplastike, proročki je konstatovao: "...ja se plašim da je ovaj sastav Metaloplastike dostigao vrhunac u rukometnoj igri... Jugoslovenski šampion je stigao do granice preko koje se dalje ne može. Izgleda da je jedina preostala logika... da sledi zastoj, možda i pad".

Bilo je istine u Pokrajčevim rečima, jer je stara istina da je uvek teže nešto braniti nego osvajati. Ipak, pad nije usledio tako brzo kako je Pokrajac predviđao, jer je Metaloplastika i naredne godine osvojila Kup evropskih šampiona.

U intervalu od 1982. do 1988. godine, Metaloplastika je, sedam godina uzastopno, osvajala titulu jugoslovenskog državnog prvaka.

Metaloplastika je osvojila četiri titule pobednika Kupa Jugoslavije: 1980, 1983, 1984. i 1986. godine. U finalnim utakmicama pobeđeni su: Aerocelje (28:19), Sloga Bosnaprevoz (27:20), Crvenka (25:24) i Dinos-Slovan (30:24).

Na tradicionalnom međunarodnom rukometnom turniru u Doboju, na kome Metaloplastika učestvuje od 1980. godine, osvojena su dva prva, tri druga i dva treća mesta.

Na rukometnom turniru u Strugi, Metaloplastika je, 1986. godine, ubedljivo zauzela prvo mesto, pošto su zabeleženi sledeći

rezultati: Roberteo (Francuska) 34:12; Vardar (Skoplje) 24:21; Željezničar (Niš) 18:18 i Pelister (Bitolj) 22:17.

Za reprezentaciju Jugoslavije Mile je odigrao 197 utakmica i postigao 768 golova.

Kao jedini podrinski sportista, dobitnik je prestižne Oktobarske nagrade Šapca, 1985. godine, kao i specijalne Plakete SOFK Šabac, krajem iste godine. A njegova Metaloplastika je, krajem 1986. godine, povodom značajnog jubileja šabačkog, srpskog i jugoslovenskog sporta, 25 godina postojanja i rada, odlikovana Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Iste godine, Metaloplastika je proglašena najuspešnijim sportskim kolektivom u zemlji.

U organizaciji šabačkog Glasa Podrinja, RK Metaloplastika je, čak 9 puta, proglešena najboljim sportskim kolektivom: 1972, 1973, 1975, 1978, 1981, 1982, 1983, 1984. i 1985. A za najboljeg sportistu Podrinja, Mile je proglašen 1978, 1980. i 1982. godine.

Mile je dobitnik Majske nagrade SOFK Srbije, a specijalni srebrnjak su mu zajednički dodelili TV Beograd i Zlatara Majdnpek, za 25. nastup u evropskim kupovima.

Uz dobrog prijatelja i saigarača Vuju (Veselin Vujović), sa kojim je, u Metaloplastici, činio ubojiti tandem, Mile je spadao u red najpopularnijih šabačkih rukometaša. Nazivali su ga: zlatno krilo jugo-rukometa, virtuoz rukometne igre, superstar iz Šapca, rukometni genije...

Ipak, on danas kaže: "Trudio sam se da ostanem običan, koliko to čovek može, da sačuvam sebe i svoju porodicu." I uspeo je, mada je na tom dugačkom putu bilo vraški mnogo iskušenja.

Ljubitelji rukometa su ga posebno voleli zbog atraktivnih poteza, felširanih lopti (tzv. zavrtaljki ili čivija) i preciznosti. Njegove lopte, upućene ka golu mahom sa levog krila, dovodile su protivničke golmane do očajanja, jer su ih polako zaobilazile i, po pravilu, završavale u mreži. Bio je majstor driblinga, posebno u igri nadmudrivanja jedan na jedan, i kontranapada. Znao je, na pravi način, da spoji lepo za oko, dušu i publiku, i korisno za ekipu, a efikasnost mu je bila jedna od osnovnih odlika. Izvanredno je izvodio i sedmerce.

Raspolagao je čudesnom tehnikom, za koju ima svoje objašnjenje:

"Svi su isticali moju brzinu, ali ona nije bila moja glavna vrlina. Bilo je i bržih igrača od mene, ali to im nije mnogo pomoglo u igri. Sećam se da sam svojevremeno na nekim testovima... pokazivao izuzetno dobre rezultate odnosno reakcije na svetlost i boje, zbog čega sam brže i bolje mogao da reagujem na situacije, uz više rešenja u igri..."

Zbog svega što je Mile značio u šabačkom rukometu, legendarni predsednik Metaloplastike Aca Trifunović je, docnije, mogao da kaže: zahvaljujući Milu i njegovim saigračima, nenadmašnim virtuozima rukometne lopte, genijalcima i vanzemaljcima, "Šabac je od provincije postao rukometna prestonica Evrope".

Godine 1986, Mile je otišao u "rukometnu pečalbu", u nemački Mildeshofen, gde je ostao godinu dana. Međutim, nemački mentalitet mu nije odgovarao, jer "kod njih nema imaginacije, slobode u igri. Oni me nikad nisu rukometno razumeli".

Naredne godine je, na duže, otišao u Francusku — u Kretej iz Marseja, gde je i završio igračku karijeru. Stanovao je u vili pokraj Marseja.

Po okončanju igračke, posvetio se trenerskoj karijeri. Njegova teza i danas je da dobar trener mora da stvori dobrog igrača. I Mile ga je stvorio — Ričardsona. Isto kao što je Vuković stvorio Urdialesa.

Zbog određenih zdravstvenih problema, prekinuo je trenersku karijeru. Ali, bez sporta i rukometa ne može. Danas je sportski direktor Metaloplastike i pokušava da joj vrati bar deo starog sjaja. U Šapcu se, zahvaljujući Milu, rukometni optimizam ponovo budi.

Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.

 10 
 poslato: Novembar 21, 2016, 04:27:11 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

RATKO DMITROVIĆ:
HRVATSKO PITANJE I SRBOFOBIJA



Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa "Argument", ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina, vodio frankfurtske "Vesti", pa ga je vlasnik smenio zbog "preteranog" bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?)

I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra je nedeljnik "Pečat" u kome već pet godina pokazuje korene srpsko — hrvatskog spora (to jest, hrvatske srbofobije, koja se proteže od Ante Starčevića, preko Jasnovca, do "Bljeska" i "Oluje"), učeći Srbe da misle na pravi način o onomešto bismomogli nazvati "jasenovačkim pitanjem" — ne samo pitanjem zločina učinjenih na prostoru jasenovačkog logora smrti i širom NDH, nego i pitanjem metafizičkog i istorijskog smisla Jasenovca,načina na koji je Jasenovac postao moguć, kao i razloga zbog čega sada pokušavaju da ga poreknu (ne samo Hrvati, nego i Imperija SAD — EU). Zato smo ga zamolili za intervju, na šta se on ljubazno odazvao.

Gospodine Dmitroviću, u svom tekstu "Tompson kod svojih u Vatikanu" ("Pečat", 90/2009.) istakli ste da "ustaštva, kao snažnog, žilavog i u narodu ukorenjenog pokreta ne bi bilo bez Vatikana i Katoličke crkve". Možete li nam, u najkraćem, izneti svoje argumente za ovu tvrdnju?

Nema ni jednog Hrvata koji se u 19. i prvoj polovini 20. veka isticao mržnjom prema Srbima, istaknutog pripadnika ustaškog pokreta, a da jedan deo svog života nije bio pod krovom katoličke crkve. Počev od Ante Starčevića, rodonačelnika hrvatskog fašizma, najvećeg pronositelja mržnje prema Srbima. Pavelić, Šakić, Maks Luburić, Artuković, Ljubo Miloš, fra Majstorović Filipović Sotona, svi oni su prošli kroz semeništa katoličke crkve, odakle su izašli sa kiptećom mržnjom prema Srbima. Zašto? Otkuda tolika netrpeljivost Vatikana i "Crkve u Hrvata" prema Srbima pravoslavcima? Razume se, sve ide od velikog raskola u hrišćanstvu, 1054. godine i velikog katoličkog sabora u Splitu održanog 1075. godine, kada je postavljena strategija uništavanja pravoslavlja na zapadnom Balkanu. Hrvata kao starog plemena danas gotovo da nema, nalazimo ih tek u ostacima u Hrvatskom Zagorju, Moslavini i onom delu Međimurja, prema Sloveniji. Ostali su konvertiti, uglavnom bivši Srbi koje je katolička crkva uspela da otrgne najpre od pravoslavlja a potom od srpstva. Dakle, u pitanju je konvertitstvo, fenomen bliskosti iz koga se, to je u psihologiji davno objašnjeno, rađa najžešća mržnja. To je nukleus njihove taktike zaustavljanja širenja pravoslavlja na Zapadnom Balkanu. I u tome su, na žalost, uspeli. Mržnja Hrvata prema Srbima razvejavana je i opstaje isključivo na verskoj osnovi. Odatle sve počinje i tu završava. Zlo u hrvatskom narodu počiva u mračnim odajama katedrala i crkava, otuda posmatra, čeka trenutak i izlazi kad proceni da treba.

Kao neformalnog doktora kroatologije, oduvek sam, onako studentski, želeo da Vas pitam: zašto čakavci i kajkavci, Istrani i Zagorci, nikada nisu (osim izuzetaka) bili ljute ustaše? Recimo, Vladko Maček, iako srbofob i vođa Hrvatske seljačke stranke, čiji se jedan deo opredelio za Pavelića, ipak nije bio spreman da podrži ustaške pokolje. Mi znamo da su najljuće ustaše uglavnom potomci pokatoličenih Srba — Hercegovci, Ličani, Dalmatinci. Šta je ustaše učinilo tako ostrvljenima da su ih se i italijanski okupatori gadili,gledajući ustaške zločine?

U pitanju je složenost fenomena konvertitstva. O tome su govorili i pisali mnogo pametniji od mene i to je objašnjeno i stručno i kroz umetničke forme. O konvertitima imamo sjajne misli velikog Meše Selimovića, u onoj metafori o potoku koji se odvojio od matice i zaustavio; nazad ne može a za napred je nejak, slabašan. Čovek koji promeni veru, a potom i naciju, kao u ovom slučaju Hrvata i Srba, izbrisao je sve što je bilo do tada. On više ne može da govori o svojoj porodici, precima, svom rodu. On je neko ko počinje od nule, ništak, čovek bez biografije, mladica tek zasađena na ledini. Takav čovek je svestan svega a naročito prezira svoje okoline, rodbine, prijatelja, kumova, svojih dojučerašnjih sunarodnika i u njemu se rađa mržnja. Ponižen je, ćuti kad se u društvu priča o istoriji, porodičnoj tradiciji, dalekim rođacima... I onda dolaze ratovi. Takav čovek postaje zver i kreće da ubija sve one koji su živi svedoci njegove prevere, sramote, njegove izdaje predaka i svog naroda. On sumanuto počinje da ubija sve koji znaju njegovu slabost, njegov istorijat, verujući da će tako sa lica zemlje ukloniti one koji mogu da svedoče o njegovoj sramoti. Gotovo da nema ni jednog ustaše, koljača, bez srpskih korena.

Jedan od ključnih problema naše stvarnosti je, izgleda, to što Srbi misle da o Hrvatima znaju sve, a ne znaju skoro ništa. Recimo, koliko Srba zna da je desna ruka Alojzija Stepinca, fratar Krunoslav Draganović, čovek koji je, uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana organizovao "pacovske kanale" za bekstvo ustaških krvoloka, prebačen u Titovu Jugoslaviju i mirno umro u Sarajevu, bez ikakvog suđenja za nedela koja je počinio. Možete li nam ispričati nešto o slučaju Draganović, koji pokazuje da je Titov režim umeo da sarađuje s ustaškim fratrom ako mu to obezbeđuje međunarodnu podršku Vatikana?

Slučaj Draganović nikada neće biti objašnjen do kraja. Kao što nikada nećemo saznati sve o kontaktima, stalnim, koje je Tito imao sa Vatikanom. Ciljevi komunista u Kraljevini SHS i ustaša bili su identični; razbijanje države u kojoj Srbi imaju biološku supremaciju, obračun sa svakim oblikom srpstva, i stvaranje nezavisnih država Slovenije, Hrvatske i velike Albanije. To je utvrđeno na Četvrtom kongresu KPJ, održanom u Drezdenu 1928. godine. Tada je usvojen Program na osnovu ovih ciljeva i taj Program bio je na snazi sve do 1990. godine, odnosno, do raspada KPJ i ostvarenja zacrtanih ciljeva. Krunoslav Draganović je bio fratar, špijun, obaveštajac, radio je za nekoliko tajnih službi, ali je nesporno bio hrvatski kleronacionalista. Učinio je neke usluge komunistima i otuda bi se mogla objasniti njegova pozicija u novoj, Titovoj Jugsolaviji ali to nije pravi razlog što je ovaj čovek — zaslužan za bezbrižan život hiljada ustaških zločinaca nakon Drugog svetskog rata, uglavnom u Južnoj Americi — mirnu starost proveo u Titovoj državi, pod apsolutnom zaštitom komunista. Pravi odgovori leže u odnosu Tita i Vatikana a o tome detalje i suštinu nikada nećemo saznati.

Od 2010. godine, stalno se priča o papinom dolasku u posetu SPC. Papski glasnogovornik, monsinjor Antonioni, tvrdi da poseta o kojoj se maštalo (papa u Nišu 2013, povodom jubileja Milanskog edtikat) nije moguća, jer situacija nije povoljna. Pošto se kao uslov da papa dođe pominjalo njegovo poklonjenje pravoslavnim žrtvama ustaškog režima, nadbiskup Hočevar nas je poučno podsetio da papa ne može u Jasenovac dok se Srbi i Hrvati ne dogovore oko broja tamošnjih žrtava. Papa među Srbima — da ili ne?

Pred svaki razgovor na ovu temu, sa velikodostojnicima Katoličke crkve, uključujući papu, srpska strana morala bi da počne tako što bi na sto stavila knjigu Viktora Novaka "Magnum crimen" (Veliki zločin). To je kapitalno delo, nezaobilazno štivo o monstruoznosti katoličke crkve, o njenom sistematskom, krvavom obračunu sa pravoslavljem i Srbima, o nameri da jedno i drugo potpuno uništi zapadno od Drine i Dunava. Knjigu je napisao, Hrvat, klerikalac, čovek koji je obrazovan u katoličkim centrima, ali koji je uspeo da se odhrve mržnji koja mu je tamo usađivana i koji je svoj život posvetio objašnjavajući suštinu katoličanstva na ovimprostorima. SvakiSrbin koji ima Bibliju morao bi da ima i "Magnum krimen".

Papa uSrbiju može samo preko Hrvatske, tako što bi skrenuo sa autoputa kod Novske i ušao u Jasenovac, poklonio se senima nevino pobijenih Srba, zatražio oproštaj od njihovih potomaka i uputio izvinjenje celom srpskom narodu. Uz, razume se, prihvatanje brojke Srba pobijenih u Jasenovcu koju je tamo, na prostorima logora, utvrdila Zemaljska komisija Republike Hrvatske još 1945. godine. A tu komisiju sačinjavali su Hrvati i Slovenci. Ta brojka, koja je u saglasju sa procenama nemačkih generala iz Drugog svetskog rata, kreće se između 600 i 650 hiljada Srba ubijenih u Jasenovcu. Bez ovakve geste nije moguće ni početi razgovore o pomirenju Srba i Hrvata.

Koliko je vrh SPC u ovom trenutku svestan svih prozelitskih akcija vatikanskih misionara? Da li neko postavlja pitanje na desetine pokatoličnih Srba u sadašnjoj EU Hrvatskoj? Da li su naši episkopi svesni vatikanskog napora da se sprovede unija u, recimo, Crnoj Gori? Kakav je udeo vatikansko — hrvatskih združenih snaga u separitizmu "vojvođanera"?

Srpska pravoslavna crkva sistemski je postavljena na principima održanja vere. To je dominantno u pravoslavlju. Katoličanstvo je pre svega sistem državne i poslovne delatnosti, to je najveća, najuticajnija i najbogatija firma na svetu. Vera je u katoličanstvu nije nukleus postojanja, srce svega, već sredstvo za manipulaciju. Katolička crkva ima sistem osvajanja prostora drugih religijskih zajednica, misionarska područja u koja ubacuje ljude i ogromna sredstva. Toga u pravoslavlju nema. Uz sve ovo Srpska pravoslavna crkva ne čini ni ono što treba i što može da bi se odbranila od nasrtanja katoličanstva. Plašim se da i među episkopima SPC ima onih koji veruju lepim besedama što dolaze iz Vatikana. Ne znam zbog čega je SPC ćutala sve ove godine na proces koji ste spomenuli, na otimanje pravoslavaca u Hrvatskoj i njihovo prevođenje u katoličanstvo. Znam da bi se takvo oglašavanje — a oglašavanje je neophodno, jauk da se čuje do neba — bilo dočekano kao mešanje u politiku, u državne poslove, što nikako ne sme da bude ograničenje jer sve što Katolička crkva čini vekovima nije ništa drugo do politika.

Što se tiče Crne Gore, ja sam tu veoma, veoma skeptičan i mislim da u toj državi kroz pedesetak godina, a to je u istorijskim relacijama treptaj oka, neće živeti ni jedan pravoslavac. Ono Srba što ih tamo ima danas ili će pomreti ili će se iseliti u Srbiju; takozvana crnogorska pravoslavna crkva prihvatiće supremaciju pape, pretvoriće se možda najpre u grkokatolike, ili odmah u katolike, i ta priča biće okončana. Ostatak stanovništva Crne Gore biće muslimani. Crna Gora biće novo područje najvećeg konvertitstva nakon tog procesa u Zapadnoj Hercegovini. Naravno, sve će se zasnivati na mržnji prema Srbima i Srbiji. Ovo govorim teška srca ali... retko kad sam se prevario u globalnim procenama.

Velike napore Katolička crkva čini u Vojvodini, sa ciljem razbijanja pravoslavlja, povezana je sa nevladinim organizacijama, pojedincima koje srećemo u javnom životu, ali tu su im šanse prilično slabe jer verujem da će Srbi u Vojvodini smoći snage da se odbrane i iskažu privrženost svojoj državi, Crkvi i srpstvu uopšte.

Sajt "Borba za veru" često je prenosio Vaše analize. Imate li vremena da pratite rad tog sajta, i imate li predloge da se rad poboljša?

Sajt je tematski određen i u skladu sa tim postavljen je i grafički. Možda bi tu mogle da se urade neke manje intervencije, u cilju vizuelne preglednosti, ali, sve u svemu, ovaj sajt ispunjava ciljeve zbog kojih je pokrenut i njegova misija je za svaku pohvalu. Sugerišem da povremeno dopustite sebi i slobodu kritike nekih pojava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje nisu dobre, štete Crkvi, pravoslavlju u celini, i prosto traže kritičko sagledavanje.

Za kraj: ima li smisla baviti se ovakvim temama kakvima se Vi bavite i, recimo, ostati bez posla, kao što se Vama nedavno
desilo?

Apsolutno ima smisla. Neophodno je, izuzetno važno s obzirom da vreme spušta u zaborav mnoge istine o Srbima kao narodu, u ovom slučaju istinu o srpskom stradalništvu i zločinima koje su drugi činili Srbima. Mlade generacije to slabo poznaju i mora im se govoriti o tome. To je nužnost, sastavni deo kolektivne svesti Srba kao naroda. E, sad, svaki posao u sebi nosi rizike i opasnosti, tako i ova tema. Ja sam pre mnogo godina raščistio sa tim da ću morati da se borim sa posledicama iznošenja svojih stavova i tematskih postavki. Mnoga vrata su mi zbog toga zatvorena, ostajao sam bez posla, kao nedavno u frankfurtskim "Vestima", gde mi je kao glavnom uredniku otvoreno rečeno da dobijam otkaz zbog pisanja i puštanja tekstova o zločinima Hrvata nad Srbima. Ali, dobro. Nikome nije terao da biram ovaj i ovakav životni i profesionalni put. Na kraju krajeva, ja sam zadovoljan ovakvim životom.

Vladimir Dimitrijević
Svetosavlje i srbocid /Razgovori u vrtlogu globalizacije, Lio, 2014.

Kompletna knjiga Vladimira Dimitrijevića (1,3MB) u PDF

Stranice: [1] 2 3 ... 10