Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: 1 ... 51 52 [53]
781  ZASLUŽNI SRBI / Heroji i borci / Gavrilo Princip (1894—1918) poslato: Februar 09, 2011, 10:28:31 pm
*

ZABORAVLJENI SRPSKI HEROJI — GAVRILO PRINCIP


... Bilo bi nepotpuno reći, da je samo ubistvo Ferdinanda razlog velikog rata, jer je postojao još čitav niz drugih razloga i planova velikih sila za rat: Nemačke naprimer, da osvoji svoje izgubljene kolonije, rivalstvo izmedju Francuske i Engleske za prevlast u Evropi i zajednički neprijateljski stav prema zahtevima Nemačke za povraćaj kolonija, zahtevi malih naroda za osamostaljenje, nerešena granična pitanja Nemačke, Italije i Turske sa susednim zemljama i slično. Dakle, samo ubistvo Ferdinanda je bilo ona kapisla ili varnica, koja je zapalila plamen rata. Gavrilo Princip je nema sumnje bio zaverenik i član tajne organizacije "Mlada Bosna", autentične organizacije srpske pariotske omladine u okupiranoj Bosni. Ovu organizaciju je štitila i pomagala srpska tajna organizacija "Crna Ruka" sa parolom "Ujedinjenje ili smrt", koja je bila zajednička za slične radikalne organizacije na Balkanu kod naroda koji su težili ujedinjenju jugoslovenskih naroda.

Tadašnji major srpske vojske na čelu zaverenika koji su ubili Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljicu Dragu, bivši komita i četnik Dragutin Dimitrijević sa nadimkom "Apis", bio je na čelu ove organizacije od osnivanja 1903 godine, zajedno sa oficirima Ciganovićem i Tankosićem. Sa njima je 1912 godine predvodio grupu komita, koja je na teritoriji Južne Srbije, kako se tada zvalo Kosovo i Metohija i delovi Makedonije, koji su bili pod okupacijom Turske, vršila likvidacije vidjenih Turaka, pravila sabotaže, rušila mostove i podmetala požare unoseći pometnju pred rat sa Srbijom. Posle uspeha u ratu 1912. godine Apis, neustrašiv borac i nesumnjivi lider, postaje generalštabni potpukovnik i šef obaveštajne službe Srpske vojske.

Optužbe Nemačke i Austrougarske na račun Srbije da stoji iza atentata na Ferdinanda su dakle bile osnovane, jer su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež primljeni u maju 1914. u organizaciju "Crna ruka" položivši zakletvu pred Apisom i drugim vodjama.

Inače zakletva se polagala tako, što su u tajnoj sobi ove organizacije negde u Topčideru, bez ikakvog nameštaja osim jednog stola na sredini, gde su sa jedne strane stola stajale vodje "Crne ruke" sa maskama i u crnim kabanicama, dok su sa druge bili kandidati. Na stolu koji je bio prekriven crnom tkaninom sa izvezenom mrtvačkom glavom i parolom "Ujedinjenje ili smrt", sa jedne strane je bio vojnički nož, sa druge lobanja. Levo i desno gorele su dve sveće, u sredini stola je bilo raspeće, a ispod njega revolver i jedna mala ampula u kojoj je bio cijankalij. Na svim zidovima su bile crne zastave sa lobanjama i ukrštenim kostima i poznatim natpisom. Pre prijema u organizaciju sva trojica budućih atentatora su u kasarni u Topčideru vežbali bacanje bombe i pucanje iz pištolja.

Jedan važan dokumentarni roman napisao je kod nas potpuno nepoznati austrijski pisac Bruno Brem (Bruno Brehm)1 sa pseudonimom Bruno Clemens, o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu — "Tako je počelo" (Apis und Este — So fing es an) objavljen 1931. godine u Minhenu. Isti opisuje Apisov život od 1903. godine do streljanja 1917. godine u Solunu i sadrži i neke nepoznate detalje u našoj javnosti, pa i istoričarima, u vezi sa pripremom atentata na Franca Ferdinanda i umešanosti Srbije.

Naprimer, podatak da je Rusija preko svoga vojnog atašea u Beogradu pukovnika Artamanova, bila u detalje obaveštena najmanje dva meseca pre atentata, ko će ga i kada izvršiti. Šta više ataše — Artamanov je sa Apisom primio tri atentatora u svojoj privatnoj rezidenciji u Beogradu maja 1914. i na kraju susreta im dao znatnu sumu novca.

Posebno je zanimljiv i razgovor Apisa sa Artamanovim u kome Apis kaže, da će stari Kralj morati brzo u penziju, jer je izneverio mnoga obećanja data narodu i vojsci, da u zemlji vladaju korupcija, monopoli i ratni profiteri, a da je Prestolonaslednik Aleksandar u svemu na strani "Crne ruke". Konačno, kaže Apis, na strelištu u Topčideru Prestolonaslednik Aleksandar se jednom prilikom tokom njihove obuke upoznao sa tri mladića- buduća atentatora na Ferdinanda. Važan je i podatak iz knjige, koji govori da je veleposlanik Srbije u Beču dr. Jovan Jovanović u susretu sa ministrom finansija Austrougarske dr. Von Bilinskim, nezvanično, početkom maja 1914. godine upoznao austrijskog ministra da će planirani vojni manevri Austrougarske na granici duž Drine i granice Bosne sa Srbijom izazvati veliko nezadovoljstvo, ne samo lokalnog stanovništva, već i zvaničnog Beograda. Dr Jovanović je čak izjavio da u Bosni ima mnogo srpske omladine prilično nerazpoložene prema okupaciji Bosne od strane Austrougarske, koja bi mogla organizovati neželjene incidente.

Dakle i pored dosta indicija i informacija o pripremi atentata, austrougarske vlasti nisu preduzele ništa ozbiljnije da ga preduprede. I sam nadvojvoda Franc Ferdinand veoma vojnički odgojen, odličan sportista i mačevalac u mladosti i strastan lovac, inače brutalan i surov čovek, nije se mnogo obazirao na informacije o mogućem atentantu. Na njega je godinu dana ranije takodje pokušan atentat u Parizu, bez posledica, ali ga njegova neomiljenost i ozbiljne pretnje, nisu mnogo pogadjale. Vredno je spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti osim u Bosni i Srbiji, bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljani nemačkog i austrijskog porekla. Naime, svake godine po promeni godišnjeg doba, a posebno u proleće i jesen, Nadvojvoda je iz Beča dolazio u lov. Njegova kolekcija je brojala više od pet hiljada trofeja: jelenskih rogova, punjenih medveda i glava, divojaraca i svih mogućih drugih životinja alpskih predela. Medjutim, ono što je radio Nadvojvoda prema mnogobrojnim svedočenjima nije bio lov već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punile puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio, od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene, te su po odlasku Ferdinanda seljani skupljajući ih bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao. Specijalni beležnici su zapisivali njegov svaki hitac i obično se zadovoljavao kada je imao hiljadu poena, što će reći da je za pre podne ili u toku dana ubio hiljadu životinja.

Što se političkih stavova tiče, Ferdinand je bio jedan većih "Srbomrzaca" u dvojnoj monarhiji i učešće na predstojećim manevrima koje je organizovao general Poćorek na obali Drine, za njega je bila sjajna prilika da izaziva "srpske gegule", kako ih je u prevodu nazivao. Srbija je za njega bila zemlja bandita i jedino što je u njoj vredelo su po njegovom kazivanju bila lovišta divljih svinja, o kojima su mu mnogi pričali.

Dakle, radi likvidacije ovog čoveka iz patriotskih razloga grupa zaverenika, se u Sarajevu dva dana pre atentata uvećava još trojicom, koji su trebali da obezbede podršku glavnim atentatorima.

Konačno na Vidovdan 28. juna 1914. godine na putu kroz centar Sarajeva iz hotela ka mestu održavanja svečane vojne smotre i početka manevara, atentarori pokušavaju da pridju koloni automobila, ali je zbog velike gužve samo Nedeljko Čabrinović uspeo da baci dve bombe kojima je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka ali promašio Ferdinanda, koji nije odustao od nastavka paradnog prolaza ulicama Sarajeva. Nešto kasnije zahvaljujući grešci vozača koji je pogrešio maršrutu, Gavrilo Princip uspeva da pridje automobilu, skoči na papučicu i isplati tri metka, od koji jedan smrtonosno pogadja Ferdinanda, a drugi slučajno njegovu suprugu Sofiju, što inače nije bilo planirano. Fredinand umire u roku od nekoliko minuta na putu do bolnice, a njegova supruga tokom pokušaja operacije u bolnici. Gavrilo Princip je odmah uhapšen, dok su u roku od par dana uhvaćena sva šestorica atentatora. Nijedan od njih nije umro, iako su svi progutali kapsule cijankalija koji im je dat za slučaj da budu uhvaćeni, pa se predpostavlja da je isti stajanjem ili na drugi način izgubio svojstva.

Svi su priznali učešće u zaveri, ali su poricali da su imali nameru da ubiju Nadvojvotkinju Sofiju. U vreme kad je izvršio atentat, Gavrilo Princip je imao 19 godina (punoletnost se sticala u monarhiji sa 21 godinom) te je bio mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen teškim mučenjima. Kaznu je služio u češkom zatvoru — tvrdjavi Terezinu, gde je umro u 25 godini od tuberkoloze 28. aprila 1918 godine, nešto pred kraj Prvog svetskog rata. Zbog brutalnih zatvorskih uslova, u trenutku smrti je imao jedva 40 kilograma.

Grob Gavrila Principa se nalazi u Kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Automobil Ferdinanda, Gavrilov pištolj, koji je dobio od Apisa — belgijski poluautomatski pištolj M 1910 kalibra 7.65 i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Franc Fredinand je sa suprugom sahranjen u kripti dvorca Artšteten u Austriji. Inače slika dvorca Artšteten i lik Ferdinanda je 13 oktobra 2004. godine odabran za motiv na licu i naličju austrijske spomen kovanice od 10 evra.

Most na Miljacki u Sarajevu, nedaleko od mesta gde se dogodio atentat posle ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS 1918. godine dobio je naziv "Most Gavrila Principa", na kome je uzidana spomen ploča, koji su naziv vlasti Sarajeva posle osamostaljenja federacije BIH promenile, a spomen ploču skinule.


_____________________

1 Bruno Brem (pisac knjige o Apisu i Crnoj ruci) je rođen 23. jula 1892. godine u Ljubljani, kao sin oficira Austrougarske monarhije Josefa Brema. Medjutim, kako se otac selio sa službom, tako je Bruno odrastao po garnizonima u Pragu, Pisenu i drugim gradovima u Češkoj. Studirao je germanistiku i 1914. godine po izbijanju rata se prijavio kao dobrovoljac i kao diplomac je dobio oficirski čin. Medjutim, krajem 1914. godine je teško ranjen i zarobljen u Rusiji, a 1916. godine razmenjen za ruske oficire. Vratio se po završetku rata u Beč, gde je doktorirao na fakultetu za germansku umetnost i jedno vreme radio kao asistent, da bi se potom potpuno posvetio književnosti napisavši tridesetak knjiga, romana, eseja i dokumentarnih prikaza. Vladao je odlično slovenačkim, srpskim, ruskim i češkim jezikom i bio svedok i odličan poznavalac političkih prilika na Balkanu. Po pojavi nacionalsocijalizma, on se priključuje tom pokretu i postaji "državni pisac" i kao major biva na službi kao ordonas oficir u Grčkoj, Rusiji i Severnoj Africi.

Piše : Slobodan Maričić | AkadeMedia Srbija
782  ZASLUŽNI SRBI / Heroji i borci / Gavrilo Princip (1894—1918) poslato: Februar 09, 2011, 10:23:07 pm
*

GAVRILO PRINCIP


Tromeđa je iznjedrila još jednog junaka u novijoj srbskoj istoriji — Gavrila Principa, mladića koji je na Vidovdan 1914. godine izvršio atentat na austro-ugarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanta. On također spada u galeriju velikana koji se ne mogu mimoići kada se govori o slavnoj prošlosti naroda sa "vječite vjetrometine", "naroda sa tri međe".

Porodica Princip se u Grahovsko polje, u selo Obljaj, doselila sa druge strane Dinare, iz sela Polace kod Knina. A na Polacu su se doselili pocetkom XVIII vijeka iz Grahova crnogorskog i zvali se Jovicevici. Na Polaci promijeniše prezime u Ceko, jer su radili u turskoj službi kao granicari — najamnici i, po obicaju, sacekivali prolaznike. Po pricama starijih Principa, tako dobiše i prezime Ceko. (U prilog ovoga ide i podatak da i danas ima dosta Ceka na Polaci.)

O nastanku novog prezimena i danas se ovako priča: Početkom prošloga vijeka, kad su se preselili u Obljaj, dobili su prezime Princip po Todoru koji je bio silovit, plahovit i viđen čovijek. A takav Todor je, u raskošnoj narodnoj nošnji i na bijelom konju, dolazio u Knin. Stoga ga nazvaše "bosanski princ" ili "princ od Bosne". I tako nadimak postade prezime. I muški članovi porodice Princip su učestvovali u ustanku 1875—1878. godine. Djed Gavrila Principa, starina Jovo, bio je u Glavnom štabu u Crnim Potocima, zajedno sa bratom Todom.

Turci su zarobili Todu ali ga nisu pogubili. Jovin sin Ilija, a Gavrilov stric, učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kneževica Petra Karađordevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac Gavrila Principa, Petar-Pero učestvovao je u Crnopotočkoj buni. Žene i djeca porodice Princip izbjegli su u ustanku i utočište našli na austriskoj strani, na kninskoj teritoriji. Tamo je na njih naišao engleski novinar i čuveni arheolog Artur Evans i vidio kako su živjeli u groznim uslovima.

U austriskoj okupaciji porodica Gavrila Principa je živjela skromno i siromašno. Težaci iz Obljaja ni po cemu se nisu razlikovali od ostalih seljana. Njihov život najbolje je opisao Petar Kocic u pripovijetkama, a najlepše u liku Davida Štrpca. Taj narodni tribun i nepokolebljivi borac za srpsku čast i obraz u Krajini, najviše je, cini se, uticao na Gavrila Principa. Petar Princip, Gavrilov otac, je bio starješina zadruge — porodice.

Kad su se podjelili kao braća, nastavili su živjeti skromno i siromašno kao i do tada. Petar je imao tri sina — Jovu, Gavrila i Niku. Gavrilo je, kako piše u krštenici, rođen 13. jula 1894. godine. Majka Marija-Nana je toga dana, po velikoj vrućini, kupila sijeno sa zaovom na livadi. Navečer je muzla kravu i rodila uz ognjište Gavrila. Rodaci su rakijom nazdravili Petru kad se uvece vratio kuci, a sestra Mara je za lijepu vijest dobila bošcu. Požurili su do susjednog sela Ugarka da potraže protu Iliju Bilbiju da ga krsti, jer su se bojali da ga, ako umre, ne mogu sahraniti na seoskom groblju. Tada su djeca na porođaju lako umirala. Prota Ilija, div od čovjeka, dao mu je ime Gavrilo. (To je isti onaj proto koji je bio vođa ustanka u Crnopotočkoj buni sa vojvodom Golubom Babićem. Poslije sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu počelo suđenje, austriske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi krštenicu Gavrilovu i upiše drugi datum.

Naime, htjeli su da bude stariji za dvadesetak dana — da ispadne da je imao dvadeset godina kada je izvršio atentat. Tada bi, po austriskim zakonima, bio punoljetan i, naravno, osuđen na smrt.

Međutim, prota Ilija na to nije ptistao pa su ga austriske vlasti i šuckori pogubili u Livnu, na svirep način — vežući ga konjima za repove.

Gavrilo je rastao uz pažnju svoje majke Marije. Bio je sitan, ćutljiv i blage naravi. Uvečer je, uz lucernu, čitao seljacima narodne junačke pjesme. Seljaci su se čudili koliko čita i govorili da ce nešto od njega biti. Gavrilo je, jedne godine, sa ocem bio na dalmatinskom Kosovu na tradicionalnoj proslavi Vidovdana, najznačajnijeg srpskog praznika. Kad je Gavrilo završio osnovnu školu u Grahovu, brat Jovo je javio ocu iz Sarajeva da oficirska škola prima đake uz besplatan stan i hranu. Ubrzo je i Gavrilo pošao u Sarajevo.

No, nije htio ići u švapski zavod da se ne odnarodi i postane dušmanin svom narodu, nego je upisao trgovačku školu. Osećaj da uči zanat nepopularan u narodu također ga je mučio, pa je poslije izvjesnog vremena prešao u gimanziju. Nije izdržao duže od tri godine u Sarajevu, pa je otišao u Tuzlu i tamo nastavio. Položio je zaostale ispite i upisao četvrti razred. Srbin iz Hercegovine, Bogdan Žeraić, je juna 1910. godine namjeravao da izvrši atentat na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Varešanina. Pošto nije uspio, ubio se. Gavrilo i svi njegovi drugovi izražavali su divljenje za ovog studenta. Gavrilo je tada odlučio da izvrši jedno junačko djelo, da se žrtvuje za svoj narod. Kad je to pričao u svom rodnom selu, slušali su ga sa nevjericom i pitali da nije skrenuo pameću. Među omladinom koja je donosila svijeće na Žerajićev grob bio je i Gavrilo. Jednom prilikom se na ovom grobu zakleo da će ga osvetiti. Gavrilo je u Sarajevu širio krug svojih drugova, išao na razne sastanke i počeo da piše pjesme. U Beograd je prešao 1912. godine a da nikog od rodbine nije obavijestio. Namjeravao je da nastavi gimnaziju. U Beogradu se zlopatio kao i većina učenika iz Bosne.

Nije položio peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, pa se prijavio u dobrovoljce — četnike majora Vojina Tankosića. No, bio je odbijen zbog malog rasta. Nije, ipak, klonuo duhom već se uputio u Prokuplje, u Tankosićev štab. Ali i tamo je odbijen. Prve pobjede srpske vojske u Prvom balkanskom ratu proslavljao je zajedno sa omladinom. Vratio se u Sarajevo nakratko, pa je opet otišao u Beograd da polaže gimnaziju. Temeljito se pripremao i položio V i VI razred. Potom se vratio u Sarajevo. Tamo ga je, decembra 1913. godine, tražila policija zbog toga što je, nešto ranije, napao jednog žandarma. Stoga se pocetkom 1914. vratio u Obljaj. Dočekali su ga zabrinuti roditelji. Poslije izvjesnog vremena sa rođakom Vladetom Bilbijom je, preko Knina, krenuo u Beograd. Vladeta je dobio propusnicu od sina grahovskog ljekara Ljube Podgradskog, a svoju je dao Gavrilu. Iz Zagreba je Gavrilo stigao u Beograd sa pasošem na ime Žika Jovanović. U Beogradu je Gavrilo stanovao sa Trifkom Grabežom i Vladetom Bilbijom i učio VII razred gimnazije. Izlazili su u kafane "Žirov venac" i "Zlatne morune", gdje su dugo razgovarali sa svojim istomišljenicima o politici. Tako je jednog dana, marta mjeseca 1914. godine, pročitao u novinama da ce u Bosnu doći austriski prestolonaslednik Franc Ferdinand. O tome je pričao sa svojim prijateljem Nedeljkom Čabrinovićem.

Dobili su jedno pismo iz Bosne sa isječkom iz novina u kojem je potvrđena vijest da ce na vojne manevre u okolini Sarajeva doći Franc Ferdinand. Gavrilo i njegov prijatelj odlučivali su da mu prirede "vatreni" doček baš na Vidovdan u Sarajevu. Počeli su se pripremati za atentat. Upoznali su sa tom idejom Trifka Grabeža i Ðulagu Bukovca. Ðulaga im je nabavio oružje preko bivšeg četnika Milana Ciganovica, rodom iz Petrovca. Rekao mu je: "Slušaj Cigo! Ovo ne smije saznati ni policija niti ko drugi. Neki naši hoće da u Sarajevu docekaju i umlate Franca Ferdinanda. Cuo sa da ce krajem juna posmatrati vojne manevre? E, ti bi, bratac, trebalo da im pomogneš da dodu do oružja." Poslije kraćeg razmišljanja, Milan je odgovorio: "Ipak, Ðulaga, svakako bih morao da se sretnem sa čovijekom koji ti je povjerio ideju o atentatu. Slažem se da ovdašnje vlasti nikako ne smiju doznati za ove planove". Ubrzo, već 27. maja. Ciganovic im je nabavio oružje. Gavrilu i Trifku je predao šest bombi, četiri revolvera sa po sedam metaka i specijalni paketić u kojem je bio otrov, jer su odlučili da se poslije akcije živi ne predaju. Iako je, izgleda, Gavrilo Princip bio idejni začetnik atentata, oni su dugo razgovarali i za atentat pitali svog prijatelja Vladimira Gacinovića. Kada su mu objasnili o čemu se radi, on je kratko odgovorio: "Napred, mladi lavovi". Ti mladi lavovi su 28. maja 1914. godine krenuli za Sarajevo. Učitelj Veljko Čubrinović je obezbijedio da oružje bez problema prenesu Jakov Milović i Mitar Kerović.

Organizaciju oko atentata je preuzeo Danilo Ilić, kod koga je, jedno vrijeme, Gavrilo Princip stanovao u Sarajevu. Danilo Ilić je formirao dvije grupe atentatora od kojih jedna nije znala za drugu. Franc Ferdinand, sinovac ostarjelog austriskog cara Franca Josifa, bio je glasogovornik osvajačkih pretenzija austriskih vojnih krugova koji su tražili načina da zarate sa Srbijom. Zato su i organizovali prijeteće manevre na Vidovdan, 28. juna 1914. godine. Završnom činu svega toga u Sarajevu je, zajedno sa svitom i suprugom, prisustvovao prestolonasljednik Ferdinand. Kada je krenuo u obilazak grada, čekalo ga je šest atentatora. Nekima je ruka zadrhtala, neki su se zbunili, bomba Nedeljka Čabrinovića nije pogodila cilj ... Poslije izvjesnog vremena, povorka je prošla pored Gavrila Principa koji nije bio ni malo nesiguran. Gavrilo je pucao i usmrtio Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Istoga dana, na tradicionalnoj Vidovdanskoj proslavi, na Kosovu polju kod Knina, vijest o atentatu u Sarajevu je stigla u četiri sata poslije podne, kada su se završili govori narodnih prvaka i omladinski slet. Tada se samo čulo da je "neki Gavro iz Grahova ubio Verdinanda".

Mnogi među prisutnima su mu znali oca. Gavrilo Princip je, kao i ostali, u istrazi sve priznao ne zbog straha već da ne stradaju nevini. Suđenje za atentat je počelo 12. oktobra. Vojne sudske vlasti su nastojale da optuže zvaničnu srpsku vlast da je umiješana u atentat, da ga je organizovala i da je znala za njega. A sve to da bi imali povod za rat sa Srbijom. Naravno zvanična Srbija nije bila umiješana u Atentat, ali jeste donekle tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt", koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Kad je čuo za pripreme atentata, Dimitrijević je znao da će to imati krupne posljedice za Srbiju. Stoga je uputio četnika Ðuru Šarca u Slavonski Brod, da nađe Danila Ilića i uz njegovu pomoć spreči atentat. Šarac mu je govori o opasnostima za Srbiju, o nespremnosti za rat pošto je tek izašla iz Balkanskih ratova, da bi Srbiji trebalo pet, šest godina mira... Na sva ta ubijeđivanja Ilić je odgovorio da su se oni zakleli a da Gavrila Principa neće moći odvratiti od atentata. Na optuženickoj klupi bilo je 25 ljudi. Od šest atentatora, samo je jedan bio punoljetan. Optuženi su se držali odvažno i neustrašivo. Mnogi su na sebe preuzimali veći dio krivice — da bi olakšali položaj svojim drugovima. Na pitanje sudije dali se smatra krivim, Gavrilo je odgovorio "Nijesam zločinac, jer sam uklonio onoga koji je činio zlo". Austrougarska je optužila Srbiju za atentat i uputila joj ultimatum sa zahtjevom da njeni ljudi istražuju krivce po Srbiji. Srbija je, kao časna država koja drži do sebe, odbila taj ultimatum. Kazna za odbijanje stigla je 28. jula u formi objave rata. Tako je počeo Prvi svjetski rat. Presude Gavrilu Principu i drugovima izrečene su 29. oktobra. Atentatori su osuđeni na smrt vješanjem ili na tešku tamnicu. Gavrilo, Nedeljko i Trifko osuđeni su na tamnicu koju su izdržavali u Sarajevu i, kasnije, u Terezinu, u današnjoj Češkoj.

Ni u zatvoru nisu klonuli duhom. Tamo je Gavrilo napisao i ove stihove: Tromo se vrijeme vuče, I ničeg novog nema, Danas je kao juče, Sutra se isto sprema. Al pravo je rekao prije, Žerajić, soko sivi: Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi! I umjesto da smo u ratu, Gdje bojne bombe ječe, Evo nas u kazamatu, Na nama lanci zveče. Svaki dan isti život, Pogažen, zgnječen i satrt, A ja nisam idiot, Pa, to je za mene smrt! A na zidu u zatvorskoj ćeliji u Terezinu je napisao: "Naše će sijeni lutati po Beču, hodati, po dvoru, plašiti gospodu..." Slaba hrana, okovi, samica..., utjecali su da se Gavrilo razboli. Najgore mu je padalo što mu nisu dozvoljavali da čita. Trovali su ga preko hrane, obolio je od tuberkuloze, amputirali su mu desnu ruku. Svoj kraj očekivao je mirno i stoički. Umro je 28. aprila 1918, nekoliko mjeseci prije raspada Austro-ugarske carevine, ne dočekavši njen kraj. Državne vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su 1921. godine prenijele tijela atentatora u Sarajevo i sahranili ih u zajedničku grobnicu.

Danas su ovi srpski junaci u Sarajevu zaboravljeni i prezreni. Porodica Princip doživjela je tužnu sudbinu. Hrvati su 1941. godine ubile Gavrilova brata Niku, doktora u Čapljini. Sinovac Slobodan Princip-Seljo, kome je Gavrilo dao ime kad se rodio, umro je na Romaniji od Tifusa, a komunisti su ga posmrtno proglasili partizanskim herojem. Otac Petar je umro 1939. godine, a majka Marija je Drugi svjetski rat provelau izbjeglištvu u Kninu. Umrla je u jesen 1945. Sin Gavrilovog brata od strica Ilije, Vukosav, poginuo je kao mitraljezac kod vojvode Momčila Ðujića 1944. godine na Gračacu. Partizani su zapalili rodnu kuću Gavrila Principa. Po njemu su, isto kao i četnici, nazvali jednu svoju jedinicu. Tek 1964. godine komunističke vlasti su kuću obnovile u nešto manjem obimu i ona je danas muzej. Taj muzej čuva uspomene na Obilića sa Tromeđe.


Mišo Uroš, Jovo Dmitrović | TROMEÐA TRI MEÐE JEDNOG NARODA | Beograd 1994 god. | scribd




         


783  ZASLUŽNI SRBI / Heroji i borci / Gavrilo Princip (1894—1918) poslato: Februar 09, 2011, 09:38:53 pm
**

GAVRILO PRINCIP


Al' tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija.


Njegoš


Principi, koji su vodili poreklo iz plemena Jovičića, došli su krajem XVIII veka iz kamenitog crnogorskog Grahova. Najpre su se naselili u dalmatinskom Polaču, ispod Dinare, nad rekom Cetinom, zatim su se preselili u Bosansko Grahovo, u naselje Obljaj, nedaleko od tromeđe Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Porodična zadruga Principa živela je u naselju Gornji Obljaj — naselju sela Obljaj, koje je pretežno katoličko u severnom delu Grahova polja. Ovi zemljoradnici i stočari bili su kmetovi bega Sijerčića. Sem goga, bili su u jedinicama pograničnih straža kao martolozi (pomoćna služba), čiji su komandanti bili bosanski muslimani. Često su u zasedama sačekivali mletačke i austrijske čete. Po ovoj svojoj naročitoj službi dobili su nadimak "Čeke". Todor, Gavrilov praded, bio je stasit, krupan i snažan čovek, preke naravi i uvek naoružan. U raskošnom odelu toga kraja, s tokama od srebra na prsima, s kapom iskićenom paunovim perjem i srebrnim ilikama1, a s malom puškom i velikim nožem za pojasom, jahao je uvek bela konja i putovao trgovačkim poslom po Dalmaciji i Italiji. Zbog svega toga neobična stasa, odela, straha koji su osećali pred njim, nazvali su ga turski begovi "Principal" (knez, dužd), pa su po njemu i sve ostale "Čeke" dobile svoje prezime Princip.

Gavrilov otac se kasno oženio. Bio se zaljubio u katolikinju iz porodice Šarić, ali je tu ljubav prekinuo otac Jovo, ne dozvolivši mu da se viđa sa devojkom druge vere. Posle očeve smrti, Petar se 1889. oženio Marijom, zvanom Nana, iz bogate porodice Mimić, iz obližnjeg sela Mali Obljaj. Nana je bila snažna, energična, umešna žena i u muškim poslovima. Veoma je lepo pevala i bila suprotnost mužu Petru, koji je bio malena rasta, mršav, crvena preplanula lica.

Petar i Nana imali su devetoro dece, pet sinova i četiri kćeri. Gavrilo je rođen 13. jula 1894, kao drugi sin. Novorođenče je bilo slabo, pa su požurili sa znamenjem. Nana je želela da se dete zove Špiro, po njenom umrlom bratu, ali je prota Ilija Bilbija, inače istaknuti ustanički vođa iz 1875, odredio da se dete zove Gavrilo, jer je rođeno na dan Svegog Gavrila. (Posle Sarajevskog atentata jedan francuski list je pokušao da simbolički tumači Gavrilovo ime i irezime. "Vesnik novih ideja" — glasilo je tumačenje, jer po Arhangelu Gavrilu, kako to kaže Biblija, Gavrilo znači vesnik. A Princip je — načelo). Deset dana kasnije dete je kršteno. Ovde je interesantan jedan detalj. Naime, pop Miloš Bilbija, koji je zamenjivao protu Iliju, upisao je u Domovnik kao dan rođenja 13. jun, a u Matičnu knjigu rođenih 13. jul. Na suđenju Gavrilu Principu, ova greška seoskog sveštenika mogla je imati uticaja na kaznu, jer da je Gavrilo na dan atentata imao dvadeset godina bio bi osuđen na smrt. O ovome je na sudskoj raspravi vođena ozbiljna polemika.

"Prohodao je vrlo rano, u devetom mesecu i još kao vrlo mali bio je mnogo živ i lak. Kao malo dete retko se igrao sa svojim drugovima parnjacima; više je voleo da čuva telad i da posmatra kako težaci u polju rade, kako kopaju, kose, žanju. I pre nego će poći u osnovnu školu, pre svoje sedme godine, idući za stokom, zamišljao se kao đak, pa bi uzimao torbicu na leđa i nosio u njoj stare knjige i pisma. U igri sa decom bivao je vrlo prek, pa bi udario i jačeg od sebe, a naročito ako je video da mu čini krivo ili da ga snažniji potcenjuje..." (Božidar Tomić: "Nova Evropa" Zagreb, 26. X 1939)

Gavrilo je ličio na majku, imao njenu kovrdžavu kosu, plave oči, isturenu bradu i boju njenog glasa. Majka je za Gavrila govorila da je bio miran dečak, ali je svaki udarac dvostruko uzvraćao. Mnogo je čitao i bio vrlo ćutljiv. O svom detinjstvu Princip je napisao dr Papenhajmu: "Uvjek sam bio tiho, sentimentalno dijete, uvjek ozbiljan, s knjigama i slikama".

Gavrilov biograf i drug iz rane mladosti, Drago Ljubibratić se seća Principa kao dečaka duga lica, kovrdžave kose, visoka naborana čela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. Čitavom svojom pojavom zračio je energijom i odlučnošću, a njegove svetloplave oči ublažavale su oštrinu njegovog lica. Na prvi pogled delovao je kao povučen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao ciničan i grub. Bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilično ambiciozan i pomalo hvalisav. Ljubibratić zatim navodi: Rado je zbijao šale i znao biti duhovit, pa i opsjenar. U srcu dobar i požrtvovan drug. Po spoljašnjosti uredan i dobro odjeven. (Ljubibratić: Princip, strana 42—43).

Dok je Gavrilov otac bio veoma pobožan, to se za majku ne može reći. Za nju je religija imala samo tradicionalno značenje. Gavrilo je bio pod njenim uticajem. Zato je na suđenju dr Papenhajmu odgovorio da čak ni kao dete nije bio naročito religiozan.

Gavrilo je osnovnu školu završio, sa izvesnim prekidima zbog bolesti, u Bosanskom Grahovu. Za odličan uspeh u četvrtom razredu dobio je od učitelja Paje Obradovića kao nagradu zbirku junačkih narodnih pesama, koje je čitao na poselima.

U trinaestoj godini Gavrilo je napustio rodno selo i na poziv brata Jova stigao u Hadžiće a zatim u Sarajevo, na dalje školovanje. Naime, Jovo i otac Petar hteli su da upišu Gavrila u Sarajevu u kadetsku školu, gde je sve besplatno, i da postane oficir. Međutim, trgovac Jova Pešuta, koji je poznavao porodicu Princip, nije se slagao da Gavrilo postane habzburški oficir. On je obećao pomoć da se Gavrilo upiše u trgovačku školu. Slučajni susret sa Jovom Pešutom odredio je dalju Gavrilovu sudbinu. Kad se Gavrilo upisao u trgovačku školu, avgusta 1907, Jovo je pošao po gradu da nađe sobu za dečaka. Slučaj je hteo da sobu nađe kod udovice Stoje Ilić, majke učitelja Danila Ilića, jednog od vodećih ljudi "Mlade Bosne".  Majka Stoja je svesrdno prihvatila Gavrila a Danilo mu je postao najbolji prijatelj. Prve godine u nižoj trgovačkoj školi Gavrilu nisu donosile mnogo radosti iako je bio dobar đak i dosta čitao. Zbog nemaštine morao se vratiti u Hadžiće kod brata Jova i odatle vozom putovati svakog dana.

Zna se da je Gavrilo Princip bio nezadovoljan svojim pohađanjem trgovačke škole u Sarajevu. Sem toga, on je znao da se među njegovim drugovima smatralo da biti trgovac, zelenaš, znači baviti se najnižom profesijom. Zbog toga je polagao dopunske ispite i upisao četvrti razred gimnazije u Tuzli. Ostalo je zabeleženo: kad je prvo jutro došao u novu školu, nosio je pod pazuhom Cezara.

Ugledni član Srspske akademije nauka, profesor Milan Budimir, jednom prilikom je rekao: "Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlađivao gradivo, iako nikad dotle nije imao prilike da išta nauči iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoće i bistrine, toliko i zbog toga što je umeo da iskaže svoje poštovanje prema starijima".

U Tuzli je bio strastveni igrač bilijara. Njegov drug Jovanović zapisao je da se u toj igri toliko zanosio da je u raspravama, često udarao štapom po glavi. Posle toga bi se odmah izvinio. Kako nije voleo da ide u crkvu, još u Sarajevu imao je sukob sa veroučiteljem. Zbog velikog broja izostanaka pretila je opasnost da bude isključen iz tuzlanske gimnazije, pa je zatražio da bude premešten u sarajevsku, gde je stigao krajem 1910. godine. U proleće 1912. samovoljno je napustio Sarajevo, došao u Beograd i tamo nastavio školovanje. Pokušao je da polaže peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, ali nije uspeo. Pri prelazu u Srbiju, poljubio je srpsku zemlju. U Beogradu je otišao na politički miting i do mile volje vikao "Dole Austrija!" Tu je sreo Mustafu Golubića, koji mu je obećao da će ga upoznagi sa literatima i četnicima.

To je doba kada se u Srbiji vršila mobilizacija pred Prvi balkanski rat. Mladobosanci su u grupama dolazili u Srbiju kao dobrovoljci. Gavrilo Princip je pokušao da se prijavi u odred komita majora Vojina Tankosića i jednog od vodećih članova organizacije "Ujedinjenje ili smrt". Pošto nije bio primljen u komite u Beogradu, sa prijateljima je otišao u Prokuplje, gde je bio štab Tankosića. Kad je ugledao Principa, Tankosić je samo odmahnuo rukom i rekao da je isuviše slab. I dok su njegovi drugovi u Tankosićevim komitama marširali Kosovom kao osvetnici, Princip je provodio dane u Hadžićima trpeći kritike od brata i snahe što nije položio peti razred gimnazije, što samo čita a ne pomaže dovoljno bratu u poslovima. Najzad je ubedio brata da ga opet pusti u Beograd, gde je u leto 1913. položio peti i šesti razred gimnazije. To je bio kraj njegovog školovanja, iako je na suđenju u Sarajevu izjavio da je položio svih osam razreda.

Princip nije pio niti pušio. Bio je strastven čitač. Za vreme suđenja, jedan od svedoka tvrdio je da je Gavrilo voleo da se hvali kako niko ne poznaje književnost bolje od njega i da je on najbolji na tom polju. U zatvoru se žalio advokatu da mu je najteže što nema šta da čita, jer su mu knjige značile sve.

Sa beogradskom omladinom Princip se nije mnogo družio. U istrazi je rekao da je prijatelje imao među bosanskim đacima sa kojima je stanovao. Sastajao se sa omladincima iz Bosne i Hercegovine, koji su učili školu u Beogradu i onima koji su kao dobrovoljci bili u komitama za vreme balkanskih ratova, u kafanama "Zlatna moruna" i "Žirov venac" na Zelenom vencu, nedaleko od njegovog stana. Među komitama je imao dva dobra prijatelja: Đulagu Bukovca i Đuru Šarca. Njih u Beogradu nije interesovala svakodnevna politika niti su znali koja je partija na vlasti. Posle balkanskih ratova više su voleli i cenili generale koji su stekli ime u ratovima, od državnika i političara.

Iz Principovih gimnazijskih tekstova može se zaključiti da je bio neobično osećajan dečak, prijemčiv za sve što se oko njega dešava. Saosećao je sa patnjama ljudi oko sebe kao da su njegove sopstvene. U tom pogledu imao je veliku sličnost sa Gaćinovićem, glavnim ideologom "Mlade Bosne".

Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta među južnoslovenskom omladinom u granicama Austro-Ugarske (Hrvatskoj, Dalmaciji, Sloveniji) ali i u Srbiji i Crnoj Gori, pa čak i među iseljenicima u Americi. Uzroci njegova nastanka isto su tako raznovrsni kao i uticaji pod kojima se razvijao i ideje koje je zastupao. Mada ovaj omladinski pokret nema izgrađen program, jedinstvenu ideologiju i organizaciju, ipak su kod njega uobličeni pogledi na osnovne promene svoga vremena. On je protiv nacionalne isključivosti i šovinizma, široko južnoslovenski. U borbi protiv verskog fanatizma i kulturne zaostalosti, ovaj pokret je bio napredan, antiklerikalan, socijalno-politički progresivan, a prema Austro-Ugarskoj nepomirljiv, revolucionaran; propovedao je njeno uništenje i stvaranje zajedničke države Južnih Slovena. "Mladu Bosnu" su mahom sačinjavali đaci i studenti poreklom sa sela.

Mladobosanci su se uzdigli iznad religijskih i nacionalističkih sukoba koji su besneli među stanovništvom Bosne i Hercegovine i u tome je njihov veliki doprinos borbi Južnih Slovena za nacionalno oslobođenje. U kratkom periodu svoje političke aktivnosti oni su se odlučno opredelili za saradnju Srba, Hrvata i muslimana i federalno uređenje u budućoj zajedničkoj državi, pošto se Austro-Ugarska uništi revolucionarnim putem. Zbog svog opredeljenja i tolerantnog osnosa, u redovima mladobosanaca našli su se pripadnici Srba, Hrvata i muslimana, iako su Srbi bili u većini (oni su tada predstavljali većinu stanovništva u Bosni i Hercegovini.

Princip i njegovi drugovi težili su ka moralnosti jednostavnoga života i verovali u ideju uzajamne pomoći. Među njima, po pravilu, vladala je apstinencija od fizičke ljubavi i upotrebe alkohola. Propovedali su emancipaciju i ravnopravnost žena. Posvećivali su veliku pažnju etici i drugim oblastima duhovnog i intelekgualnog života. Bili su u literaturi protiv akademizma a za moderne pravce u književnosti. Neki od njih imali su izraziti smisao za književnost (Žerajić, Ilić, Gaćinović, Jevtić, Mitrinović, Slijepčević, Vidaković, Pušara a pogotovu blizak im Ivo Andrić). Jovan Skerlić, ubeđeni Jugosloven, do kraja života ostao je jedan od idola mladobosanaca. Voleli su ga i mnogo poštovali i išli su na njegova predavanja kad god su mogli. U to vreme Skerlić je sarađivao u mladobosanskom listu "Zora" koji je izlazio u Beču. Habzburške vlasti su zabranile sva njegova dela, uključujući i njegovu Istoriju srpske lirike. Princip, Ćulaga, Bukovac i Vladeta Bilbija nosili su venac na njegovom pogrebu, 16. maja 1914, samo nekoliko dana pre nego nego će Princip krenuti put Sarajeva.  

Svedočenje profesora Miloša Đurića, učesnika omladinskog pokreta pre Prvog svetskog rata, lepo karakteriše "Mladu Bosnu" i njenu književnost: "Pisci Mlade Bosne svoju političku i književnu energiju izražavali su (u političkim i književnim časopisima) s odlučnošću i čvrstim uverenjem, držeći se načela da je čovek, pogotovu stvaralac, tek onda ispunio smisao svoga života i zaslužio časno ime kad je sebi osigurao mesto u nebeskom, u duhovno-historijskom životu čovečanstva".  

U Bosni je ovaj pokret imao svojih osobenosti koje su proisticale iz njenih društveno-istorijskih uslova. Ovde su se osećali uticaji svih južnoslovenskih naroda i događaja koji su se zbivali: kulturne akcije, demonstracije, atentati u monarhiji. Tako se mogu objasniti i veze bosansko-hercegovačkih omladinaca sa Narodnom odbranom i revolucionariim oficirskim kadrovima oko "Crne ruke" u Srbiji. Revolucionisanju školske omladine doprinosi i veliki radnički štrajk 1906, buna seljaka radi rešavanja agrarnog pitanja 1910, borba protiv vojne uprave i policijske stege.

"U vreme o kojem govorimo Austro-Ugarska je bila moćna kapitalistička evropska sila s jakom vojskom i dobro organizovanom upravom. Mi smo bili mali, razjedinjeni, s nerazvijenom, malograđanskom sredinom. Tada se nije moglo ni govoriti o nekoj dobro organizovanoj borbi masa protiv osvajača. Zato je razumljivo što je revolucionisana omladina morala pribegavati individualnoj akciji atentatima. Jer akcije ove vrste javljaju se u takvim zastalim građanskim sredinama, protiv dobro organizovane državne vlasti; a kod nas je to bilo pojačano sklonošću našeg čoveka ovakvoj vrsti borbe i očuvanoj tradiciji: Kosovo — Miloš Obilić" — kaže akademik dr Vasa Čubrilović.

Veselin Masleša u svom delu "Mlada Bosna" ukazuje da su omladinci morali tražiti svoj put jer se nisu mogli osloniti na građansku čaršiju i njene partije koje su često zastupale kompromisnu politiku. Omladinci su bili nepoverljivi i prema razjedinjenom i zaostalom seljaštvu, čijom su se neprosvećenošću koristili neprijatelji. Pripadnicima "Mlade Bosne" bile su bliske neke socijalističke ideje, koje je u pokret unosio glavni tvorac i inspirator "Mlade Bosne", Vladimir Gaćinović. U njemu su Princip, Ilić, Mehmedbašić i većina njegovih drugova gledali ideal i vođu. 1912. Gaćinović je odbio da služi vojni rok u austrougarskoj vojsci. Otišao je u Švajcarsku a vezu sa Bosnom i Hercegovinom je održavao preko učitelja Danila Ilića iz Sarajeva. Umro je 1917. pod tada nerazjašnjenim okolnostima (misli se da je otrovan).

"Jedno su znali — s kim ne mogu, i to su jasno i glasno govorili. Nisu mogli i nisu hteli sa onima koji su se odvojili od naroda, kojemu se, na žalost, ni sami nisu umeli približiti, iako nisu bežali od njega. Mislili su da rade za njega, makar i bez njega i to je bilo najglavnije pitanje na koje nisu umeli naći odgovora" (Masleša).

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. dozvoljeno je Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu. Kada su njene trupe 29. jula 1878. na nekoliko mesta počele da prelaze granicu, katolici su ih dočekali kao spasioce, Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloženje a muslimani su bili u stanju pobune. Hadži Loja, imam u Sarajevu, digao je bunu. Austro-ugarskom generalu Filipoviću trebalo je skoro tri meseca da uz velike gubitke sprovede okupaciju. Jovo Princip, ded Gavrilov, zajedno sa sinovima, predao je oružje novoj vlasti. Zatim su ponovo počeli da grade kuću u Gornjem Obljaju, jer im je bila spaljena za vreme ustanka. U zimu 1881. godine, u nedeljno popodne, ubijen je Jovo Princip, starešina zadruge dok je lovio divlje guske i patke u močvarama Crnog luga, blizu svoje kuće. Neki hroničari (B. Tomić, D. Jevđević) zabeležili su da je porodica Princip verovala da je deda Jovu namerno ubio austrijski predstojnik, šef lokalne uprave iz Grahova. Načela otpora, zaštite, osvete i žrtvovanja imaju svoje korene i u porodičnoj tradiciji porodice Princip. Pojam ubistva tiranina još je živeo u junačkim narodnim pesmama i u vreme mladosti Gavrila Principa. Istina, Gavrilo Princip na suđenju nije pomenuo ubistvo svoga deda kao jedan od motiva osvete.

Ideje o atentatima javljaju se po Bosni pre 1914. godine, naročito posle aneksije, 1908. godine. Student Bogdan Žerajić puca u Sarajevu 8. maja 1910. na generala Vorešanina, vojnog guvernera u Bosni i Hercegovini. U Zagrebu, 2. juna 1912. puca student Luka Jukić na kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, da bi atentat ponovio 31. oktobra iste godine i Planinščak. 18. avgusta 1913. u Zagrebu student Stjepan Dojčić ranjava bana Škerleca, da bi to uzalud pokušao 20. maja 1914. i Jakov Šefer.

Nakon Jukićevog atentata Ivo Andrić je u svome dnevniku zapisao: "Danas je Jukić počinio atentat na Cuvaja. Kako je lepo da se zatežu konci dela i bune. Kako radosno slutim dane velikih dela. I diže se i gori hajdučka krv.... Neka žive oni koji umiru po trotoarima onesvešćeni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke. Neka žive oni koji povučeni, ćutljivi u mračnim sobama, spremaju buru..." A August Cesarec piše: "Digli smo se na noge mi mladi borci za slobodu, digosmo se na naše tlačitelje da ih uvjerimo kako nisu uspjeli niti će uspjeti svojim okupatorskim eksperimentima..."

Vidovdanski atentat bio je šesti po redu u tom relativno kratkom vremenu. U međuvremenu, balkanski ratovi 1912—1913. povećavaju zategnutost između Srbije i Austro-Ugarske. Ukoliko je Beč više pribegavao politici vanrednih mera i komesarijata unutra i spremanju rata protiv Srbije spolja, utoliko raste otpor kod naših naroda, naročito omladine.

Mladobosance je kosovskom mitu (ubistvo stranog tiranina-upravljača jedan je od najplemenitijih ciljeva života) naročito privela žrtva jednog od osnivača pokreta, Bogdana Žerajića. 15. juna 1910. ispalio je pet metaka na zemaljskog poglavara generala Marjana Varešaniia, a potom se šestim sam ubio, uveren da je atentat uspeo. Iako je Žerajić sahranjen tajno, mladobosanci su otkrili njegov grob i okitili ga. Gavrilo Princin je pričao svojoj majci kako je krao cveće sa drugih grobova da bi ga položio na Žerajićev grob i kako ga je svako jutro policija uklanjala.

Na saslušanju Princip je dao iskaz da se još 1912. godine zakleo na Žerajićevom grobu da će ga osvetiti. Kad je Princip prvi put posetio Srbiju, poneo je u Bosnu pregršt "slobodne srpske zemlje" i položio na Žerajićev grob. Uoči 28. juna 1914. Princip je poslednji put posetio njegov grob. To su učinili i Danilo Ilić i Nedeljko Čabrinović.

Gavrilo Princip je poslednji put bio kod svojih u Grahovu oko Svetog Save 1914. godine. Tada je majci pričao o Žerajiću, posetama njegovom grobu, o Srbiji i njenom demokratizmu, o kralju Petru, srpskim liberalima, o parlamentu, o seljacima kojima pripada zemlja i td. Inače, majka Marija (Nana) nadživela je sina punih trideset godina. U Drugom svetskom ratu, ustaše su spalile kuću Principovih, zaklali Gavrilovog brata, lekara Nikolu, a stara Nana je morala u zbeg kao i u ustanku 1875—78. Umrla je u noći između 12. i 13 jula 1945. u 87. godini života.

O neposrednoj pripremi atentata ni do danas nije sve raščišćeno: pre svega, da li je odluku doneo sam Gavrilo Princip ili ga je na to neko nagovorio. Svi su izgledi da je ideja o ubistvu Franca Ferdinanda bila živa u svim grupama mladobosanaca, kako u Bosni i Beogradu, tako i u Švajcarskoj i Francuskoj.

Kada je vest o putu nadvojvode Franca Ferdinanda u Bosnu i Hercegovinu da prisustvuje vojnim manevrima objavljena u štampi, Princip i Čabrinović su bili u Beogradu. Princip se pripremao da polaže sedmi razred gimnazije a Čabrinović je radio u Državnoj štampariji u Pop Lukinoj ulici. Princip je stanovao kod Paje Kuzmanovića, u Carigradskoj ulici 23, u sobi sa Trifkom Grabežom, a kasnije sa Vladetom Bilbijom. U istom stanu, u drugoj sobi, stanovali su Risto Milićević, pravnik iz Mostara, Ratko Parežanin, a neko vreme i Dobrosav Jevđević, student iz Prače.

Nedeljko Čabrinović, Princip i Grabež su napustili Beograd 28. maja. Prethodno su Princip i Grabež od Ciganovića preuzeli šest bombi i četiri revolvera napunjena sa po sedam metaka. Dobili su i četiri magacina sa po šest metaka i cijankalijum. Osam dana po napuštanju Beograda, zaverenici su, 4. juna 1914, stigli u Sarajevo. Po dolasku, svako od njih krenuo je svojim putem.

Zvaničnim programom bilo je predviđeno da Ferdinand posetu Sarajevu učini 28. juna 1914, na Vidovdan, jedan od najvećih srpskih nacionalnih praznika, koji je od davnina u njima budio osećanja vezana za kosovsku žrtvu i podvig Miloša Obilića. Vlasti su objavile maršutu nadvojvodine povorke da bi je što više sveta pozdravilo.

Ilić i Princip izradili su plan i odredili mesto na kojem će sačekati nadvojvodu. Šest zaverenika bilo je podeljeno u tri grupe, u svakoj po dvojica, sa zadatkom da prva dvojica otpočnu atentat bombama. Ako bi oni promašili, na red bi došla druga dvojica.

Bio je lep sunčan dan Vidovdan (28. jun) 1914. Šest mladih ljudi koji vole svoj narod i svoju zemlju i iz dna duše mrze neprijatelja, šest delija koji ne cene svoj život, sa šest bombi i četiri revolvera, čekalo je nadvojvodinu povorku.

U deset sati, uz salvu iz dvadeset jednog topa, sa Marijin dvora krenula je povorka automobila. U trećem su se nalazili Franjo Ferdinand, njegova morganatska žena Sofija Hoenberg, Potjorek i grof Harah.

Povorku su propustili Mehmedbašić i Čubrilović. Mehmedbašić je naveo dva razloga što nije dejstvovao: prvi je što nije prepoznao nadvojvodu a drugi, da mu je jedan žandarm stajao iza leđa. Vaso Čubrilović je u istrazi izjavio da nije pucao jer mu je bilo žao vojvotkinje. Cvjetko Popović je jednom prijatelju pričao da nije video nadvojvodu jer je kratkovid i dok se on kolebao... Čabrinović je izvukao bombu iz pojasa i udario upaljačem o električni stub. Nije mogao da čeka trinaest sekundi, kako su ga u Beogradu komite učile, jer bi kola prošla, već je bombu bacio u pravcu zelenog perja nadvojvodinog generalskog šešira. Tih nekoliko sekundi dovelo je do neuspeha. Bomba je eksplodirala ispred idućih kola, ranivši više od desetak ljudi. Među njima je bio i pukovnik Merici. Čabrinović stavlja otrov u usta, preskače preko ograde u Miljacku i šakama grabi vodu da bi cijankalijum delovao. Za njim skaču, hvataju ga, tuku i izvode na suprotnu obalu. Kada su ga zapitali kako se zove, ponosito je odgovorio: "Ja sam srpski junak".

Ferdinand odustaje od daljeg prolaska kroz grad. On hoće da ide u bolnicu da poseti ranjenog ađutanta, pukovnika Mericija. Međutim, niko nije obavestio vozača da ne treba da skreće u Ulicu Franje Josipa, pa je sledio prva dvoja kola i po ranijem planu ušao u tu ulicu.

Princip vadi revolver i mirno gađa. Prvi i drugi metak pogađaju Ferdinanda. Treći je namenjen Potjoreku, ali ubija Sofiju, koja se naglo digla. Princip ispušta bombu i guta cijankalijum. Bomba ne eksplodira a otrov ne deluje. Policija i agenti navaljuju na njega. Udaraju ga golim sabljama, kundacima, nogama i vode u policiju. Princip je u istrazi izjavio da je uspeo da stavi otrov u usta dok su ga oficiri tukli i da je u tom trenutku njegova bomba pala na pločnik.

Telegrami jure u Beč i sve prestonice sveta.

Nemački car Viljem II, kad na jahti "Meteor" u Kilu saznaje za atentat, ostaje preneražen i bled, bez reči.

Neki političari su ukazivali i na drugu dimenziju. Tako ruski ambasador iz Rima javlja ministru inostranih poslova Saznanovu: "Sa negodovanjem koje je u ovdašnjim krugovima izazvao atentat, meša se i osećaj oslobođenja od neizvesne opasnosti". Italijanski ministar inostranih poslova San Đulijano izjavljuje: "Atentat je užasan ali ga svetski mir neće oplakivati". Dakle, neki veruju da su smrću ratobornog Ferdinanda povećane akcije za mir.

Još neke činjenice motivisale su mladobosance da ostvare tiranoubistvo u Sarajevu. Naime, nadvojvoda i prestolonaslednik Franja Ferdinand bio je nosilac ratničke politike u Austro-Ugarskoj. Važio je za čoveka koji je ispoljavao netrpeljivost pa i mržnju prema Južnim Slovenima. Poseta nadvojvode Ferdinanda od Austrije — Este, prestolonaslednika habzburške monarhije i generalnog inspektora njenih oružanih snaga nemirnoj provinciji Bosna i Hercegovina, imala je za cilj njegovo prisustvovanje vojnim manevrima. Ti manevri trebalo je ne samo da pokažu spremnost i opremljenost za rat, već i da priprete Kraljevini Srbiji, čiji je ugled među Južnim Slovenima naročito porastao posle balkanskih ratova.

Suđenje je počelo 12. oktobra 1914. U sredini dvorane sedelo je na klupi dvadeset pet optuženih od kojih dvadeset jedan Srbin i četiri Hrvata. Jedan od šestorice aktivnih učesnika u atentatu, Muhamed Mehmedbašić, bio je isključen sa suđenja jer je uspeo da posle atentata pobegne u Crnu Goru.

Okovani u lance, praćeni jakom stražom, lica umazana blatom, osuđeni su dovedeni u sudnicu. Međutim, njihov ponos i prkosan izgled zbunjivali su prisutne.

Sam proces suđenja atentatorima pokazao je njihovu rešenost, samopregor i odricanje. To pokazuje i pričanje jednog od branilaca, dr Cislera. Prilikom razgovora sa novinarima istakao je da mu je to bio najteži i najbolniji branilački neuspeh u životu. Za držanje atentatora rekao je da se ono može porediti sa najsvetlijim primerima iz svetske istorije.

Suđenje je počelo ispitivanjem generalija. Kada je Princip rekao da je rođen 13. jula 1894. godine po starom kalendaru, predsednik sudskog senata žustro je dobacio: "To ćemo još videti." Principu je, naime, nedostajalo po zakonu 28 dana da bi mogao biti osuđen na smrg, i službeno se tražio način da se dokaže da je on punoletan.

Mladi atentator i svi njegovi drugovi su se pokazali ne samo kao odvažni već i kao vrlo inteligentni i obrazovani, koji su vrlo trezveno rasuđivali. Oni su znali izvanredno da se brane, a da druge ne optužuju, a svi od reda su optuživali Austro-Ugarsku kao eksploagatora i ugnjetača, i otvoreno izražavali želje za njenu propast. Blagodareći optuženima izgledalo je da je na optuženičkoj klupi Austro-Ugarska, a ne mladi Princip i njegovi drugovi.

Trifko Grabež je u istrazi rekao da je krajem marta 1914, dok je bio na odsustvu kod kuće na Palama, pročitao u listu "Istina" o dolasku Franje Ferdinanda ali da tada nije ni razmišljao o atentatu. Tek kad se vratio u Beograd, Principovo oduševljelje ga je na to podstaklo. Sam Princip je naglašavao da je on bio glavni podstrekač na atentat koji se rodio u njegovoj glavi i da nije mislio da upliće Grabeža "jer je on plemenita duša i skroman čovjek". Princip je uvek nastojao da svu odgovornost, ili bar njen najveći deo, baci na sebe kako bi druge spasao.

Odgovori optuženih na pitanja koja su im upućivali članovi veća bili su jasni i odlučni.

— Kakvo je vaše političko gledište? glasilo je pitanje koje je predsedavajući uputio Principu.

— Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu, i da se oslobodi Austrije.

— Mislite li da za ujedinjenje treba žrtvovati i život? — upitao je na kraju predsedavajući Principa.

— Treba žrtvovati, i to mnogo života — ponosno je izjavio Princip.

Na kaznu teške tamnice po dvadeseg godina osuđeni su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež. Na kazne teške tamnice, takođe sa mračnom samicom, osuđeni su: Vaso Čubrilović, Cvetko Popović, Lazar Ćukić, Mitar Kerović, Ivo Kranjčević, Cvijan Stjepanović, Branko Zagorac i Marko Perin. Vasa Čubrilović, docnije doktor istorijskih nauka i akademik, osuđen je na šesnaest godina, Cvetko Popović na trinaest, a Lazar Đukić na deset godina. Stari Mitar Kerović osuđen je na doživotnu tešku robiju, Ivo Kranjčević na deset godina teške tamnice, Cvijan Stjepanović na sedam godina, a Branko Zagorac i Marko Perin na po tri godine.

Na kaznu smrti vešanjem osuđeni su: Danilo Ilić, Neđo Kerović, Mihailo Miško Jovanović, Veljko Čubrilović i Jakov Milović. Smrtna kazna je kasnije Miloviću pretvorena u doživotnu robiju a Keroviću na dvadeset godina robije.

Devetorica optuženih bili su oslobođeni.

Da je njihovo žrtvovanje bilo potpuno vidi se iz činjenice da je od trinaest zaverenika osuđenih u sarajevskom procesu na vremenske kazne njih samo petorica najmlađih iz zatvora izašlo živo.

Gavrilo Princip se najduže držao i bio živ (istina teško bolestan) sve do nekoliko meseci pred propast Habzburške monarhije. Umro je 28. aprila 1918. godine, teško iscrpljen, od tuberkuloze kostiju.

Tri glavna atentatora: Princip, Čabripović i Grabež robijali su u Vojnom zatvoru u Terezinu, u staroj tvrđavi u Češkoj, koju je sagradila Marija Terezija.

Prilikom prebacivanja Principovih posmrtnih ostataka u Sarajevo (1920. godine) na zidu njegove ćelije nađeni su stihovi pisani njegovom rukom:

Naše će sene hodati po Beču
lutati po dvoru, plašeći Gospodu


Vaso Čubrilović svedoči da je stihove sličnog sadržaja u sarajevskom zatvoru još 1914. godine na svojoj porciji zapisao Marko Perin:

I grobovi naši s Bečom će se borit.
Po dvorima šetat i plašiti Gospodu,
A grobovi naši Evropi će zborit:
Jugosloven mora dobiti slobodu!


_______________

1 Metalni ukrasi na crvenoj krajiškoj kapi, neretko ponekim cvancikom

Piše: Bogdan Sekendek
784  ZASLUŽNI SRBI / Heroji i borci / Gavrilo Princip (1894—1918) poslato: Februar 09, 2011, 09:16:37 pm
*

GAVRILO PRINCIP
(Obljaj, 13.07.1894 — Terezijenštat, 28.04.1918.)


   Gavrilo Princip u zatvoru


Gavrilo Princip je rođen 13. jula 1894. u Obljaju, kod Bosanskog Grahova a umro je 28. aprila 1918. u češkom zatvoru Terezijenštat. Kao član tajne organizacije Mlada Bosna, izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28. juna 1914.

ATENTAT NA FRANCA FERDINANDA

Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na čelu vojnih snaga koje su vršile manevre u okolini grada. Srpsko stanovništvo grada je njegovo pojavljivanje na čelu vojske doživljavalo kao provokativno, budući da se sve to odigravalo na Vidovdan.

Austro-Ugarske vlasti su u toku istrage došli do saznanja da je oružje korišćeno u atentatu doneseno iz Srbije. Iako sa ovim incidentom nisu bile povezane zvanične vlasti Kraljevine Srbije već određeni ljudi na visokim položajima (pripadnici organizacije "Ujedinjenje ili smrt" ili "Crna ruka" Austro-Ugarske vlasti su iskoristile novonastalu situaciju da upute ultimatum Srbiji. Srpske vlasti su odgovorile pozitivno na sve tačke ultimatuma, osim na jednu koja je zahtevala upućivanje austrougarskih istražnih organa unutar teritorija Kraljevine Srbije. Ovo su vlasti Austro-Ugarske iskoristile da objave Srbiji rat, koji je ubrzo eskalirao u Prvi svetski rat.

Po prvobitnom planu atentata, izvršilaca je bilo šest. Od tih šest četiri nije uradilo ništa prilikom prvog prolaska carske kolone prilikom koje je Nedeljko Čabrinović bombom promašio automobil u kome se nalazio Ferdinand, ali je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka. Prilikom povratka kolone Gavrilo Princip je uspešno izvršio atentat. Na suđenju je ustanovljeno da atentatori nisu imali nameru da ubiju Sofiju Hotek. Oružje koje je Princip koristio bio je belgijski Fabrique Nationale M 1910 poluautomatski pištolj, kalibra 7.65x17mm (.32 ACP) i navodno ga je pripadnicima Mlade Bosne uručio sam Dragutin Dimitrijević Apis.

PRESUDA I KAZNA

U vreme kad se dogodio atentat, Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen mučenjima.

OSTAVŠTINA

Grob Gavrila Principa se danas nalazi u kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Auto, Gavrilov pištolj i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojnoistorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918., malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života bio je zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko 40 kilograma.
Wikipedia


Mihajlo Pušara (1886—1915) zaboravljeni istinski srpski mučenik, član "Mlade Bosne", jedna od ključnih ličnosti događaja u Sarajevu 28. juna 1914. godine...

Princip o sebi: dva manuskripta Gavrila Principa
785  ZASLUŽNI SRBI / Đorđe Petrović — Vožd Serbski / Miloš Crnjanski — Genije vojne strategije i državnik poslato: Januar 21, 2011, 02:28:27 am
**
JEDNO VEČITO SRPSKO PITANJE:
JUNAŠTVO ILI LUKAVSTVO, PRKOS ILI ULIZIŠTVO, RAT ILI DIPLOMATIJA








KARAĐORĐE ILI MILOŠ

"U ovom mutnom vremenu sablazni za veliku većinu našeg naroda, pisanje o prvom ustanku i Voždu, trebalo bi da ima bar nekog dubljeg smisla. Vožd, koji je oličio u našoj anarhiji dva principa koji ostaju, za navek jedini, pravi pokretači masa — disciplina i teror — tragičan je bio životom. Zaslužio je da to ne bude i po onome što se o njemu piše.

Ono što je naš narod osećao da treba da kaže o Karađorđu, rekao je naslutivši epsku veličinu njegovu, u desetercu narodnih pesama. Njegoš je tome dodao svoju posvetu. Tolika je istina i lepota u tome, što su oni rekli, da je često ono što se danas o Karađorđu piše, kao karikatura".
786  ZASLUŽNI SRBI / Đorđe Petrović — Vožd Serbski / Đorđe Petrović — Vožd Serbski (1762—1817) /biografija/ poslato: Decembar 25, 2010, 01:13:46 am
**


ĐORĐE PETROVIĆ — VOŽD SERBSKI
1762 — 1817





"Njegov život ubraja se u red takvih retkih fenomena, kojima je obeležen kraj XVIII i početak XIX veka. Može se uporediti sa tim strašnim meteorima, koji nekad dolaze na zemlju zbog ispunjenja nekog proročanstva Svevišnjeg Stvoritelja, koji nastavši iz praha, stvaraju olujne oblake, prouzrokuju strašne uragane, dovode u strah i trepet Veseljenu, i — ugase se u vazduhu ..."
P. P. Svinjin, Pismo bratu | S. Peterburg, 1813.


"...Karađorđe je drugo lice u velikoj i važnoj istoriji srpskog naroda koje nikada nismo na pravi način razumeli."
Predrag R. Dragić Kijuk — Obraćanje na Saboru srpske omladine Jugoistočne Srbije, održanom u Nišu od 1. do 3. juna 2004. godine
787  RIZNICA SRPSKA / Dobrodošlica / Riznica Srpska — Dobrodošlica poslato: Decembar 25, 2010, 01:13:02 am
*

RIZNICA SRPSKA


Nastala je s namerom da se umetničko delo i duhovno blago našeg naroda čuva na dostupnom mestu.

Poezija, muzika, umetnička slika, skluptura i gluma (pozorište i film), kao i spomenici kulture — bude u čoveku posebna osećanja prema umetnikovoj slici života. Umetničko delo — taj svet metafore, uznosi nas u sferu lepog i uzvišenog.

Burni događaji iz istorije našeg naroda, bili su i još su česti motivi mnogim umetničkim stvaraocima.

Spoznaja istine o svom rodu i naš doprinos njegovom (duhovno-sabornom i intelektualnom) rastu, u ovom globalnom, otuđenom svetu, naš je prvi i najvažniji zadatak.
788  RIZNICA SRPSKA / Dobrodošlica / Riznica Srpska — Ponos Srpstva poslato: Decembar 25, 2010, 01:12:24 am
.
789  RIZNICA SRPSKA / Dobrodošlica / Riznica Srpska — Ponos Srpstva poslato: Decembar 25, 2010, 01:11:24 am
**

DESPOT
STEFAN LAZAREVIĆ





Despot Stefan Lazarević, freska iz manastira Manasija.


"Despot Stefan Lazarević (1377—1427). Sin srpskog kneza Lazara i knjeginje Milice. Knez 1389-1402. godine, a srpski despot 1402—1427 godine. Despotsku titulu dobio od vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa u Carigradu posle bitke kod Angore 1402. godine."
790  RIZNICA SRPSKA / Dobrodošlica / Riznica Srpska — Ponos Srpstva poslato: Decembar 25, 2010, 01:11:03 am
**


RASTKO NEMANJIĆ
S V E T I  S A V A






"...Na izvesnoj deonici istorijskog hoda naših naroda živeo je i delovao čovek koji je u svom pokoljenju smatran za najumnijeg, a odmah posle smrti prozvan svetim. Reč je o Rastku-Savi sinu Nemanjinu (1174—1235), čija je tridesetogodišnja aktivnost projecirala viševekovni put čitavog naroda iz kojeg je potekao.— Istorijsko delo Save Nemanjića sklapaju nekolike njegove životne delatnosti: — Sava kao a) diplomat — političar, b) crkveno-državni organizator, v) kulturno-prosvetni radnik, i d) književnik...
Ovaj umni čovek bio je načisto s još jednom neminovnošću: da je srpskom narodu potrebna i jedna druga emancipacija pored političke i crkvene, a to je kulturna. I to ona kao društvena komponenta koja povezuje sva druga nastojanja obezbeđujući im kontinuitet i trajnost...
Od Save Nemanjića ostalo nam je nekoliko autentičnih pisanih dela: 'Hilandarska povelja', 'Karejski tipik', 'Hilandarski i Studenički tipik', 'Život Simeona Nemanje', 'Služba sv. Simeona', 'Pismo Spiridonu', 'Uputstvo onome koji hoće da čita ovaj psaltir', i 'Krmčija' (krmilo, upravljanje). Ova Savina dela su višestruko značajna. Na prvom mestu po tome što su pisana narodnim govorom, i to u vreme kad se ceo Zapad u javnom saobraćaju služio skoro isključivo mrtvim jezikom, latinskom vulgatom. Na drugom mestu je kvalitet samih sastava: ogromna erudicija njihova pisca, jasnost misli koje izlaže, veština kompozicije... Od Savine 'Krmčije' počinju pismeno da se utvrđuju pravne norme, da bi se celo to nastojanje završilo Dušanovim Zakonikom 1349. i 1354. godine".

Milorad Panić Surep: "Delo Svetog Save" — iz članka objavljenog u NIN-u 7.01.1962. godiie
NBS 2701/p


Kopija ikone sv. Save sa izložbe povodom 800 godina Hilandara.
791  SRPSKE VLADARSKE PORODICE / Dinastija Karađorđevića / Jelena Karađorđević Konstantinovič Romanov (1884―1962) poslato: Decembar 25, 2010, 01:10:25 am
**

PRINCEZA JELENA KARAĐORĐEVIĆ





(Rijeka Crnojevića, 04.11.1884 ― Nice, 16.10.1962)



Deca kralja Petra I


64. JELENA III

Jelena III Karađorđević rođena je u Rijeci Crnojevića 1884, kao prvo, najstarije dete oca Petra i majke Zorke.

Osnovno i opšte obrazovanje sticala je najvećim delom u Rusiji. Bila je udata za velikog ruskog kneza Jovana Konstantinoviča Romanova 1911. U tom braku rodila je 1914. kćer Ekaterinu i 1915. sina Vsevolda. Doživela je duboku starost. Umrla je 1962. u Kanu. [...]


Autor: Bogoljub M. Lazarević-Andrić


Rodoslov dinastije Karađorđević
Za izdavače: Mišo Vujović, Đakon Jovan Plamenac
Urednik: Srđan Stanišić | Total dizajn: Rade Tovladijac
Lektura/korektori Bojana Popović | Unos: Bojana Savić
Izdavač: Princip Bonart Pres | Beograd, 2004
792  PROSTOR ZA RAZGOVOR I PRILOGE / Razgovor na temu o velikanima našeg roda / Razgovor na temu o velikanima našeg roda poslato: Decembar 25, 2010, 01:10:05 am
Razgovor na temu o velikanima našeg roda
793  RIZNICA SRPSKA / Knjiga utisaka • Registracija • Podsetnik za lepo ponašanje / Riznica Srpska — Knjiga utisaka poslato: Decembar 25, 2010, 01:09:01 am
*

Pre svega, želim se zahvaliti svima koji su došli na ideju da se osnuje RIZNICA SRPSKA kao i na njihovom uloženom radu i trudu da se ova ideja realizuje. 

RIZNICA SRPSKA je osnovana sa namerom da se umetničko stvaralaštvo našeg naroda neguje i čuva.

Čitanje knjige i stiha, slušanje muzike i pesme, ili gledanje pozorišne predstave, filma ili folklorne igre, za sve nas — prijatan emocionalni ugođaj u kojem uočavamo i doživljavamo lepotu umetničkog dela. Stoga je neophodno razvijati ljubav prema umetnosti kako bi se stvorio osećaj za lepotu.

Nadam se da će mnogima druženje na RS biti prijatno i zanimljivo, ali pre svega poučno i korisno.

Angelina
Stranice: 1 ... 51 52 [53]