Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: 1 2 [3] 4 5 ... 53
31  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Marija Maga Magazinović (1882—1968) poslato: Oktobar 14, 2016, 10:48:50 pm
**

MARIJA MAGA MAGAZINOVIĆ
(Užice, 10.10.1882 — Beograd, 08.02.1968)


Maga Magazinović rođena je 10. oktobra 19882. godine u Užicu, gde je i provela detinjstvo. Otac joj je bio jorgandžija i trgovac. Porodica 1896. godine prelazi u Beograd gde je Maga produžila srednju školu i završila filozofski fakultet — nemački jezik, a bavila se i filozofijom.

Po završenom fakultetu, 1909. godine provela je neko vreme u Berlinu radi usavršavanja jezika, ali se tamo interesovala i za ritmiku, balet i pozorište i posećivala školu Maksa Rajnharda.

U Beogradu je od 1910. godine do penzionisanja bila profesor nemačkog jezika u Prvoj ženskoj gimnaziji. Istovremeno se vrlo aktivno bavila baletskom stilizacijom i folklorom, jer je, kako sama kaže, narodnu pesmu, igru i pozorište zavolela od ranog detinjstva "i to za ceo život". Od 1948. godine bila je neko vreme i profesor u Baletskoj školi.

Napisala je knjige: "Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost" (1932. god.) i "Istorija igre" (1951). Rukopis "Memoari" nalazi se u Matici srpskoj u Novom Sadu, ali je u časopisu objavljen samo jedan deo 1965. godine.

Umrla je 8. II. 1968. godine u Beogradu.
(Podatke o Magi Magazinović dala nam je njena kći Rajna).
32  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani umetnosti / Milica Krstić Čolak Antić (1887—1964) poslato: Oktobar 14, 2016, 10:02:58 pm
*

MILICA KRSTIĆ
(Kragujevac, 09.09.1887 — Beograd, 1964)


Milica Krstić (devojačko ime Milica Čolak Antić) jedna je od predstavnica arhitektonske scene u Srbiji između dva rata. Kao autor čija su dela obeležila arhitektonsko-urbanističku sliku Beograda i kao uporni glasnogovornik svoje struke, Milica Krstić smatra se jednom od najznačajnijih žena arhitekti prve polovine 20. veka, koja je svojim delovanjem ostavila jasan trag u razvoju novije srpske arhitekture.

Rođena je 9. septembra 1887. u Kragujevcu kao unuka vojvode Čolak-Ante Simeonovića. Nakon maturiranja u Ženskoj gimnaziji u Beogradu 1906, upisuje studije arhitekture na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu, gde diplomira 1910. godine. Na studijama je upoznala i svog supruga, takođe arhitektu, Žarka Krstića.

Karijera Milice Krstić zanimljiv je primer napredovanja i karijere u državnoj službi. 1915. Milica Krstić počinje da radi u Arhitektonskom odseku Ministarstva Građevina, na kompleksnim zadacima projektovanja i izvođenja na kojima će ostati do kraja svog radnog veka, do penzionisanja 22. novembra 1941. godine. Arhitektonsko odeljenje Ministarstva građevina bilo je tada najznačajniji i najveći arhitektonski biro u zemlji, gde su joj kolege bile Momir Korunović, Pavle Ilkić, Nikolaj Krasnov, Vasilij Androsov, Branislav Kojić i drugi. Tokom svog radnog veka Milica Krstić u službi je napredovala čitavih 19 puta, prelazeći put od podarhitekte do arhitekte, savetnika, višeg savetnika i konačno inspektora.

Rad u Ministrastvu u velikoj meri je uticao na njen kreativni put, ali i ograničio ga zahtevima i ograničenjima državne službe. Kao i drugim ženama u arhitekturi toga vremena, i Milici Krstić su dodeljivani pre svega projekti školskih objekata koji su obeležili njen stvaralački opus. Projektovala je različite školske objekte, od malih seoskih i varoških škola u Srbiji do reprezentativnih gimnazijskih zgrada u Beogradu. U periodu od 1923. – 1929. izradila je čitav niz projekata za gimnazije u Srbiji, uglavnom u duhu lokalne graditeljske tradicije.
[...]

Autor teksta: Milena Zindović
Više na: Centar za arhitekturu Beograd
33  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani umetnosti / Jelisaveta Načić (1878—1955) poslato: Oktobar 14, 2016, 09:32:15 pm
*
NAŠA PRVA ŽENA ARHITEKTA — JELISAVETA NAČIĆ


DAMA OD LEPIH STEPENICA

U do tada isključivo mušku profesiju zakoračila je smelo. Već posle treće nagrade dobijene na konkursu za crkvu u Topoli i nekoliko izvedenih objekata u Beogradu pokazala je da je arhitektonska profesija u njoj dobila istaknutog člana

Rođena je 1878. godine u Beogradu. Vredna i uporna, tokom školovanja uvek je bila odličan đak. Prva je žena koja se upisala na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu davne 1896. godine. Među prvima je završila Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta Velike škole i tako postala jedan od prvih srpskih arhitekata školovanih u Beogradu. Naime, iste godine kad je Načićeva upisala Tehnički fakultet, na njemu je otvoren i poseban arhitektonski odsek. Do tada su studenti radi studija arhitekture odlazili u inostranstvo. Uglavnom kao državni pitomci, birani su među onima koji su s uspehom završili inžinjerski odsek u Beogradu i pri tom ispoljavali izvesne umetničke sklonosti za arhitekturu.

Prva žena arhitekta u Srbiji, po sticanju diplome, s dvadeset dva proleća, 1900. godine postavljena je za crtača — tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevina. Godine 1902, nakon položenog državnog ispita, dobila je mesto arhitekte u Inžinjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine. U tadašnjoj Srbiji mesto u državnoj službi dobijali su samo oni koji su odslužili vojni rok. Kako žene nisu mogle da služe vojsku, to je značilo da su ta mesta bila namenjena prevashodno muškarcima. Iako je kao svršeni arhitekta na početku karijere morala da radi kao crtač, to je nije obeshrabrilo, već je strpljivo čekala svoju šansu. Ugledavši raspis konkursa za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli, shvatila je da joj se ukazuje željena prilika da pokaže svoje umeće. U izuzetno jakoj konkurenciji, na konkursu je osvojila treće mesto.

Uspeh na tom takmičenju ubrzo joj je doneo nove narudžbine. Ipak, njena karijera trajala je samo šesnaest godina. Za vreme Prvog svetskog rata ona je, kao i njen poznati kolega Jovan Ilkić, odvedena u logor Nežider u Mađarskoj. Uprkos teškim uslovima, boravak u logoru doneo joj je i lepe trenutke. Tu se zaljubila u profesora Luku Lukajiu, albanskog intelektualca i rodoljuba, a potom za njega i udala. Logor je preživela, ali se više nikada nije vratila svojoj profesiji. Umrla je u Dubrovniku 1955. godine.

S TERAZIJA NA KALEMEGDAN
 
Jelisaveta se bavila i arhitekturom i urbanizmom. Radila je na urbanističkom uređenju Malog Kalemegdana po idejnoj skici Dimitrija T. Leka. Takođe joj je poverena izrada detaljnog plana i nadzor nad izvođenjem urbanističkog uređenja Terazijskog platoa. Plan je bio razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja Veselina Lučića. Izvođenjem ovog plana Terazije su dobile nov izgled s dve kolovozne trake kaldrmisane drvenom kockom, kružnu rondelu i dva bočna cvetnjaka. Podignuta je i ograda oko skverova, s "granitnim soklom i postamentima, između kojih su bili ukrasni delovi od livenog gvožđa u slobodnim motivima secesije". Stabla starih kestenova su posečena, a umesto njih posađeni jasenovi. Zaslugom inženjera-baštovana Šarla Lerua, među ukrasnim biljem našlo se mesto i za stabla banana. Rešenje Terazija s cvetnim alejama opstalo je sve do 1949. godine. Tom prilikom Terazijska česma premeštena je u Topčider, blizu konaka kneza Miloša, gde će i ostati sve do 1975. godine kad će je posle nove rekonstrukcije Terazija vratiti na njeno prvobitno mesto.

Na Terazijama je planirano i postavljanje fontane s Meštrovićevom statuom "Vesnik pobede". Statuu s grupom figura poznati vajar radio je u velikoj sali Osnovne škole kod Saborne crkve koju je Jelisaveta projektovala. Ovo navodi na zaključak da je Meštrović cenio rad Načićeve i s njom sarađivao oko izrade projekta za uređenje Terazija u vezi s izradom fontane. Sama fontana, započeta 1914. godine, nije završena zbog rata. Skulptura "Pobednika", deo kompozicije planirane za postavljanje na Terazijskom platou, naišla je na zgražavanje ondašnjeg sveta koji se protivio da se statua nagog muškarca postavi na gradskom trgu. Umesto na Terazijama, postavljena je na zapadnom uglu Beogradske tvrđave u Gornjem gradu u čast desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, 8. oktobra 1928. godine.

Danas je poznati simbol Beograda.

Pored plana za uređenje Malog Kalemegdana Jelisaveta je za to mesto projektovala i Malo stepenište — postoji i danas, penjemo se njime na Kalemegdan sa strane francuske ambasade. Ovo neobarokno stepenište sa česmom sagrađeno je na početku 20. veka. Izabravši tesani ripanjski kamen zelene boje, ona je ovo stepenište učinila posebno upečatljivim.




MALO STEPENIŠTE postoji i danas na Kalemegdanu preko puta francuske ambasade
 
Projektom zgrade Osnovne škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane "Kralj Petar Prvi", u istoimenoj ulici pokazala je svoj nesporni dar i punu projektantsku zrelost. Škola je podignuta u razdoblju od 1905. do 1907. godine na mestu nekadašnje osnovne škole na Varoš kapiji. Iako je zgrada urađena u duhu akademizma s primesama renesanse i baroka, Jelisaveta Načić narušila je neka od akademskih načela pravilnosti kako bi zgradu što bolje prilagodila položaju. Iz tog razloga opredelila se za razuđenu osnovu zgrade s duboko zasečenom fasadom i krilima prema Gračaničkoj, Ulici kralja Petra i porti Saborne crkve. Najviše pažnje poklonila je ugaonoj fasadi koju je skladno ukrasila i završila visokom atikom s balustradama. Na njoj je, između prozorskih lukova prvog sprata, predvidela postavljanje reljefnih portreta Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića. Vodeći računa da pored neophodnih sadržaja potrebnih za odvijanje nastave ispuni i odgovarajuće higijenske zahteve za pravilan rad škole, projektom ove zgrade, kako je u to vreme primetio arhitekta Žarko Krstić, građenje školskih objekata postavljeno je "na jednu stručno solidnu osnovu" s usklađenim tehničkim i higijenskim zahtevima. To je jedan od najvažnijih i najuspelijih javnih objekata koje je Načićeva izvela.

I kao što je osnovna škola bila jedna od prvih zgrada namenski građenih za tu svrhu u Srbiji, tako su i radnički stanovi prvenac u beogradskom graditeljstvu. Blok radničkih stanova, koji se nalazi između ulica Đure Đakovića, Komnen Barjaktara, Generala Mahine i Herceg Stepana, sastoji se od dva niza objekata nastalih u različito vreme. Jelisaveta Načić projektovala je niz objekata s frontom iz ulica Đure Đakovića i Gundulićevog venca. Izvedeni 1910. i 1911. godine, bili su početak planirane, ali ne i do kraja sprovedene akcije Beogradske opštine da reši nestašicu jeftinih stanova za siromašnije stanovništvo. Važno je napomenuti da je to prvi slučaj na Balkanu da se pristupilo građenju uslovnih stanova namenjenih za smeštaj radnika i da ih je radila prva Srpkinja, arhitekta Beogradske opštine. Drugi niz objekata nastao je 1924. godine i dobro se uklopio s prvobitnim, obrazujući tako skladnu blokovsku celinu. U kompoziciji ovih jednospratnih bezornamentnih zgrada ističu se vešto modelovani krovovi s nadstrešnicama i fasadnim zabatima.

ZBOG SLAVOLUKA U LOGOR

U blizini ovih stanova nalazi se još jedno Jelisavetino delo, ovog puta iz oblasti sakralne arhitekture: Crkva Aleksandra Nevskog u Francuskoj ulici broj 39. Počela je da se gradi 1912. godine po Jelisavetinom projektu u srpsko-vizantijskom stilu. Prvi svetski rat prekinuo je gradnju crkve. Kasnije je nastavljena po izmenjenom projektu. Od prvobitnog plana ostao je, pisao je Slobodan Bogunović, "trolisni oblik osnove s tri apside... i jednim kubetom iznad naosa". Građevinski radovi završeni su 1929. godine, a ikonostas, pregrada između oltara i ostalog dela crkve, ukrašena po naročitom i utvrđenom redu i rasporedu ikonama, postavljen je 1930. godine. On nije rađen posebno za ovu crkvu, već je bio predviđen za zadužbinu Karađorđevića na Oplencu, pa je poklonjen Crkvi svetog Aleksandra Nevskog. Ovde se čuvaju i mnoge relikvije iz 19. i 20. veka (ikone, kultni predmeti, knjige), kao i velika slika s likom svetog Aleksandra Nevskog, delo velikog poljskog slikara Jana Matejka nastalo oko 1890. godine.

Kao opštinski arhitekta projektovala je 1912. godine i Paviljon za tuberkulozne bolesti, oštećen za vreme Prvog svetskog rata i porušen 1919. godine. To je bila prva bolnica za tuberkulozne bolesti u Srbiji. Jelisaveta Načić projektovala je i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke koju je opština izgradila u "Prokopu" kod zemljanog majdana. Ovaj objekat danas ne postoji, srušen je za vreme Prvog svetskog rata. Srušena je i kuća Arse Drenovca koja se nalazila na uglu Kosovske i Kondine ulice, kao i kuća M. Protića u dvorištu Birčaninove broj 13. Vremenu i prolaznosti odolevaju kuća knjižara Marka Markovića na uglu Kapetan-Mišine i Jovanove 45-a, izgrađena 1904. godine, i kuća Z. Arsenijevića u Lominoj ulici broj 46. Projektovala je i malu spomen-crkvu u Štimlju na Kosovu koju je sagradila Naka Spasić, predsednica Kola srpskih sestara.
 
Godine 1913. Jelisaveta Načić projektovala je i Terazijski slavoluk, postavljen na Terazijama u čast povratka srpske vojske iz balkanskih ratova. Ostalo je predanje da su je zbog natpisa "Još ima neoslobođenih Srba", ispisanog u jednom delu tog slavoluka, okupatori prognali za vreme Prvog svetskog rata u logor Nežider. Prvi svetski rat prekinuo je njen plodan rad. Ipak, sve do progona u logor 1916. godine, radila je na obnovi neprijateljskom artiljerijom oštećenih zgrada u Beogradu. Nakon povratka iz logora ova hrabra, uporna i darovita žena, koja je u ondašnjem patrijarhalnom okruženju svojim radom uspela da izbori mesto priznatog i uvaženog stručnjaka, nikada se više nije vratila svom pozivu. U istoriji srpske arhitekture ostaće upamćena po lepoti dela koja je ostavila i činjenici da je radom i upornošću stalno pomerala granice bivajući u mnogo čemu prva.


Za fotografiju stepeništa zahvalni "Slučajnom šetaču" i "Kasini"

Autor: Svetlana Dimitrijević - Marković broj: 3010  2009 | Politikin zabavnik
34  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani umetnosti / Miroslava Mira Stupica (1923—2016) poslato: Oktobar 14, 2016, 08:31:32 pm
*

PREMINULA DRAMSKA UMETNICA MIRA STUPICA


Diva srpskog i jugoslovenskog glumišta Mira Stupica (1923-2016) preminula je 19. avgusta u Beogradu, u 93. godini.

Stupica, koja je proglašena glumicom veka, bila je članica Drame Narodnog pozorišta u Beogradu od 1941. do 1943, potom 1947. godine, a poslednji angažman zajedno sa Bojanom Stupicom, potpisala je 1. septembra 1959. u vreme upravnika Milana Bogdanovića.

Prva uloga u Narodnom pozorištu bila je Druga devojka u predstavi "Đido" Janka Veselinovića — Dragomira Brzaka koja je u režiji Dušana Radenkovića premijerno izvedena 20. decembra 1941. godine.

Poslednja rola koju je ostvarila u Nacionalnom teatru bila je Stana u predstavi "Stanoje Glavaš" Đure Jakšića, koja je premijerno izvedena 3. oktobra 1979. godine u režiji Gradimira Mirkovića. [...]
M.B.


Biografija:

Glumica velikog talenta i širokog stvaralačkog raspona, koja je obeležila celo razdoblje pozorišnog života u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, rođena je 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu.

Osim u Narodnom pozorištu u Beogradu, blistavu karijeru gradila je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Kao gost, nastupala je na scenama Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Zvezdara teatra u Beogradu i Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici.

Raspolažući obiljem prirodnih darovitosti: privlačan, ženstven fizički izgled, topao i sugestivan glas, plastičan i izrazit gest (dodavši im stečene vrline uzornog profesionalca " — marljivost i izoštrenu samokritičnost), ona je iskrenom osećajnošću prožela sva svoja ostvarenja. To je činilo njenu glumu i prisnom i sugestivnom, što je doprinelo njenoj velikoj popularnosti kod publike, kojoj nije bilo premca među glumcima širom Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka.

U bogatoj galeriji pozorišnih likova koje je ostvarila, izdvajaju se: Puk (San letnje noći, V. Šekspira), Petrunjela (Dundo Maroje M. Držića), Lucijeta (Ribarske svađe, K. Goldonija), Lavrencija (Fuenteovehuna, Lope de Vega), Saša Njegina (Talenti i obožavaoci N. Ostrovski), Danica (Ljubav, M. Đoković), Gruša Vahandze (Kavkaski krug kredom, B. Brehta), Mirandolina (Mirandolina K. Goldonija), Grušenjka (Braća Karamazovi, F. M. Dostojevskog), Viola (Bogojavljenska noć, V. Šekspira), Nastasja Filipovna (Idiot, F. M. Dostojevskog), Ana Karenjina (Ana Karenjina, L. N. Tolstoja), Madam San Žen (Madam San Žen, V. Sardua), Jovana (Sveta Jovana Dž. B. Šoa), Marija (Marija se bori s anđelima, P. Kohouta), Ignacija, (Večeras improvizujemo L. Pirandela), Altana (Tetovirane duše, Gorana Stefanovskog), Živka Nedić (General Nedić, S. Kovačevića), Princeza Ksenija (Princeza Ksenija od Crne Gore, R. Vojvodić)...

Pored neprekidnog prisustva na pozorišnim scenama, ostvarila je više uloga u filmovima i na televiziji. Prvi film, snimila je 1951. godine — Bakonja fra Brne (režija Fedor Hanžeković), a zatim i Stojan Mutikaša (režija, takođe, Fedor Hanžeković), Jara gospoda (režija Bojan Stupica), Hanka (režija Slavko Vorkapić), Dan četrnaesti (režija Zdravko Velimirović), Muški izlet (režija Volfgang Štaute), Roj i delije (režija Mića Popović), Krvava bajka (režija Tori Janković), Doručak sa đavolom (režija Miroslav Antić), Kako umreti (režija M. Stamenković)... Ostvarila je više uloga u TV dramama (Poseta stare dame, Direnmata), a vanserijsku kreaciju dala je ulogom Kike Bibić u televizijskoj seriji "TV bukvar" A. Popovića.

Za svoj izuzetan umetnički doprinos dobila je veliki broj nagrada: Savezna nagrada Vlade FNRJ 1949 godine, zatim Sedmojulska nagrada, Vukova nagrada, Dobričin prsten, dve Sterijine nagrade (za naročite zasluge na unapređenju jugoslovenske pozorišne umetnosti i kulture za ulogu Ksenije u drami Princeza Ksenija od Crne Gore), Orden rada i Orden sa crvenom zastavom, dve Nagrade grada Zagreba, Zlatni medaljon "Ljubiša Jovanović", Nagrada "Joakim Vujić", tri Zlatna lovorova vijenca na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, brojne plakete i povelje.

Prva je dobitnica i novoustanovljene Velike nagrade koju dodeljuje Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice.

Za svoja ostvarenja na filmu, nagrađena je Zlatnom filmskom trakom Međunarodnog instituta za kinematografiju SR Nemačke, Zlatnom arenom Festivala jugoslovenskog filma u Puli, Nagradom "Teodora" na Filmskom festivalu u Nišu.

Za izuzetnu ulogu u seriji "TV bukvar", dobila je diplomu Festivala televizije na Bledu 1969. godine, a naredne godine Plaketu Zlatoroga iz Maribora kao najpopularnija ličnost TV ekrana.

Po mišljenju svojih kolega glumaca, u anketi koju je 2001. godine sproveo list "Večernje novosti", proglašena je glumicom veka.

Народно позориште у Београду
35  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Konstantin Kiril Cvetković (1791—1857) poslato: April 25, 2016, 01:02:15 am
*
ZANIMLJIVO PREDAVANJE DR GORANA KOMARA O PROTOSINĐELU KIRILU CVJETKOVIĆU


VJERA JE ČOVJEKU ŠTO I PTICI KRILA


Pre­li­sta­va­ju­ći obim­nu gra­đu o ži­vo­tu i dje­lu pro­to­sin­đe­la Ki­ri­la Cvjet­ko­vi­ća (1791—1857) i upo­zna­ši se sa ži­vo­tom ovog po­zna­tog Bo­ke­lja ko­ji je osta­vio du­bok trag u pra­vo­slav­noj cr­kvi, dr Go­ran Ko­mar je či­ta­ju­ći za­pi­se Di­mi­tri­ja Ru­var­ca, Lju­bo­mi­ra Ba­či­ća i dru­gih o ovom pa­sti­ru Srpske cr­kve, kao i nje­go­vu auto­bi­o­gra­fi­ju pri­pre­mio pri­god­no vas­kr­šnje pre­da­va­nje "Bo­ke­ški i dal­ma­tin­ski is­po­vjed­nik pra­vo­sla­vlja pro­to­sin­đel Ki­ril Cvjet­ko­vić (obr­te­nje mo­šti­ju oca Ki­ri­la)". Su­šti­na ovog Ko­ma­ro­vog pre­da­va­nja, u ko­ju su se uvje­ri­li svi pri­sut­ni u pri­dvor­noj ka­pe­li Sve­tog Ni­ko­le mi­tro­po­li­ta Sa­va­ti­ja Lju­bi­bra­ti­ća na To­ploj, je­ste da su svi pra­vi ži­vo­ti i te­ški i li­je­pi, od­no­sno da bez te­ško­ća ne­ma ni dra­ži ži­vo­ta. Mo­že se po­sta­vi­ti i pi­ta­nje ot­kud to da su ži­vo­ti go­to­vo svih sve­šte­no­slu­ži­te­lja tr­no­vi­ti i pu­ni is­ku­še­nja, a od­go­vor mo­že­mo na­ći u Hri­sto­vim ri­je­či­ma ko­ji, ša­lju­ći svo­je apo­sto­le na pro­po­vi­jed re­če: "Eto ja vas ša­ljem kao ov­ce me­đu vu­ko­ve. Bu­di­te da­kle mu­dri kao zmi­je i be­za­ze­le­ni kao go­lu­bo­vi! (Mt 10,16)".

Pro­to­sin­đel Ki­ril je bio svje­dok ra­zno­ra­znih do­ga­đa­ja, vi­še te­ških ne­go pri­jat­nih, re­kao je Ko­mar. Svje­dok je na­rod­nih i cr­kve­nih pa­do­va i usta­ja­nja, smr­ti i vas­kr­se­nja. Ki­ril je po­čeo pa­stir­ski rad 1805. go­di­ne u ma­na­sti­ru Sa­vi­ni gdje je za­mo­na­šen 1808. go­di­ne. Cvjet­ko­vić je bio svje­dok fran­cu­ske oku­pa­ci­je i do­la­ska Ru­sa u Bo­ku. Bi­lo je to vri­je­me ka­da je ma­na­stir Sa­vi­na bio cen­tar bur­nih, ne sa­mo vjer­skih, već i po­li­tič­kih do­ga­đa­ja. Po­tom je pre­šao u Ši­be­nik gdje je bio se­kre­tar vla­di­ke Ben­dik­ta Kra­lje­vi­ća, ko­ji se 1816. go­di­ne oba­ve­zao austrij­skim vla­sti­ma da sta­ne na če­lo uni­ja­će­nja pra­vo­slav­nog na­ro­da Dal­ma­ci­je.

— To­me se su­prot­sta­vio pro­to­sin­đel Ki­ri­lo Cvjet­ko­vić sa ve­ći­nom sve­šten­stva, po­ka­zav­ši se kao ve­li­ki bra­ni­telj pra­vo­sla­vlja. Pred­sta­vljao je glav­nu tač­ku oslon­ca Sr­bi­ma Da­lam­ci­je u bor­bi pro­tiv uni­ja­će­nja — is­pri­čao je Ko­mar. Ka­ko na­vo­di, Cvjet­ko­vić je bio op­tu­žen za sa­u­če­sni­štvo u aten­ta­tu na vla­di­ku Kra­lje­vi­ća 1821, iako ni­je bio pri­su­tan. Osu­đen je na 23 go­di­ne za­tvo­ra ko­je je iz­dr­žao u Gra­di­šci.

— Sa­mo vje­rom is­pu­njen u tam­nič­kim da­ni­ma pre­bro­dio je sva za­tvor­ska is­ku­še­nja. I po­ka­zao je da je vje­ra za čo­vje­ka kao pti­ci kri­la. Sve je iz­dr­žao, na­pi­sav­ši auto­bi­o­graf­sko dje­lo u ko­jem ot­kri­va da ne­ma ni­šta s po­ku­ša­jem aten­ta­ta ko­ji mu je pro­mi­je­nio ži­vot. Na­kon iz­la­ska iz za­tvo­ra, osta­tak ži­vo­ta, na­ru­še­nog zdra­vlja pro­veo je u ma­na­sti­ru Bez­din kod Te­mi­šva­ra. Ni­ka­da mu ni­je bi­lo do­zvo­lje­no da se vra­ti u rod­ni kraj, ma­na­stir Sa­vi­nu i mi­lu Bo­ku. Nje­go­va bi­bli­o­te­ka je po­klo­nje­na ma­na­sti­ru Sa­vi­na — ka­zao je Ko­mar. Pre­da­vač po­seb­no is­ti­če da je Ki­ril Cvjet­ko­vić svje­do­čio is­traj­nost vjer­no­sti srp­skog pa­tri­jar­ha­ta u Ca­ri­grad­skoj-Kon­sti­no­polj­skoj ško­li i bio u cr­kve­nom ni­zu ne­po­ko­le­blji­vih No­vlja­na.

— Nje­go­vo dje­lo je­ste kru­na tru­da za odr­ža­nje na­ro­da i cr­kve ko­ji su tom ci­lju do­pri­ni­je­li vi­še ne­go bi­lo ko­ji dio na­šeg na­ro­da na di­nar­skom pla­štu. Ki­ril Cvjet­ko­vić ži­vio je mu­če­nič­ki ži­vot u po­stri­gu i bio ne­po­ko­le­biv pri­mjer u isto­ri­ji Srp­ske cr­kve ka­da su Sr­bi bi­li iz­lo­že­ni opa­snom pro­gra­mu — re­kao je Ko­mar, do­da­ju­ći da je Cvjet­ko­vi­ćev za­vi­čaj bi­lo pra­vo­sla­vlje.

Na kra­ju pre­da­va­nja ko­jem su pri­su­stvo­va­li kao go­sti umi­ro­vlje­ni vla­di­ka za­hum­sko — her­ce­go­vač­ki Ata­na­si­je i Zo­ran Doj­či­no­vić, kon­zul Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Her­ceg No­vom, pri­ka­za­no je vi­še do­ku­me­na­ta sa za­pi­si­ma o ži­vo­tu i ra­du Ki­ri­la Cvjet­ko­vi­ća

Z. Šakotić | Dan online | 14.04.2015.
36  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Konstantin Kiril Cvetković (1791—1857) poslato: April 24, 2016, 10:02:05 pm
*

PROTOSINĐEL KIRIL CVETKOVIĆ
(Baošić, 1791 — 28.09.1857)


Kiril je rođen kao Konstantin u svešteničkoj familiji u Baošiću u Boki, selu na obali, koje je u vreme Mlečana pripadalo Topaljskoj komunitadi 1791. godine, a kršten je 15-og septembra iste godine u baošićkoj crkvi Svetog Oca Nikolaja. Glavni izvor za životopis oca Kirila je njegova Autobiografija koju je pisao u zatvorima Austrije.

Konstantin je 1798. godine počeo da uči školu kod popa "Mojseja iz Srema" u rodnim Baošićima, ali je to trajalo svega nekoliko dana. Nedugo zatim Konstantinov rođak Aleksa, sveštenik, otvorio je svoju školu te je Konstantin počeo da uči kod njega. Kada je svojoj porodici rekao da želi da se opredeli za monaški čin, tome se usprotivio otac govoreći kako je telesno slab. Međutim, Konstantin je čekao priliku i izmolio je svog rođaka, oca Aleksu, da ga u manastiru Savina predstavi časnim ocima savinskim.

Priključenjem ovom bratstvu dobio je mogućnost i da posmatra sve događaje u Boki u doba francuske ekspedicije i zaposedanja Boke, jer svi glavni događaji su se odvijali u Savini. 20. novembra 1808. godine zamonašen Konstantin Cvjetković dobivši ime Kirilo po Svetom Konstantinu Filosofu. Sticajem okolnosti za đakona je proizveden tek 24. jula 1812. godine u Vrlici. Rukopoložen je u crkvi Svetog Nikole od episkopa dalmatinskog, bokokotorsko-dubrovačkog i istrijskog Venedikta Kraljevića. U Šibeniku je 14. juna 1814. godine unapređen u čin arhiđakona, a već sledeće 1815. godine, 21. novembra, u katedralnoj crkvi u Šibeniku, proizveden je u stepen sveštenstva i služio je svoju prvu liturgiju.

Kao protosinđel, Kiril je bio lični sekretar vladike Kraljevića, tako da je među prvima otkrio njegove pogubne namere da pounijati dalmatinsku pravoslavnu eparhiju. Radeći u šibenskoj episkopiji, otac Kiril se pokazao kao veliki branitelj pravoslavlja. Veruje da je otac Kiril predstavljao glavnu tačku oslonca dalmatinskim Srbima u odbrani od Unije. To je bio razlog da austrijske vlasti, preko vladike Kraljevića, premeste Kirila u manastir Krku 20. aprila 1821. godine, a nakon pobune šibenskih Srba, te pokušaja atentata na Kraljevića, na Duhove 1821. godine, dopao je u istražni zatvor u Šibeniku. Pune četiri godine i tri meseca proveo je u šibenskoj tvrđavi Ljuljevcu, a potom je osuđen na dvadeset godina teške robije pod optužbom da je bio među organizatorima šibenske bune. Tamnovao je najduže u Gradiški, a na slobodu je izašao 12. februara 1846. godine, ali mu austrijske vlasti nisu dozvolile da ode u Dalmaciju ili u rodnu Boku Kotorsku, već su ga uputile u banatski manastir Bezdin. Tako je protosinđel Kirilo, u stvari, pomilovan od strane Franje Josifa I pod uslovom da ostatak kazne provede u nekom srpskom manastiru, za šta je određen manastir Bezdin. Svoje robovanje je završio 12. februara 1846. godine i od tada živi u manastiru kao sabrat, a 1847. godine je primljen u bratstvo.

Iz pisma poslatog marta 1857. godine sinovcu Nikoli Cvjetkoviću, parohu u Baošiću, saznajemo o oboljevanju i razorenom zdravlju nakon dolaska u Bezdin.

Datum smrti protosinđela Kirila, 28. septembar 1857. godine prota Dimitrije Ruvarac saznaje od arhimandrita bezdinskog Isaka (Došena). Iguman Pantelejmon navodi 29. septembar i detalje sahrane: "Sahranu je izvršio jedan jeromonah iz manastira Bodroga sa bratstvom manastira Bezdina; pogrebu je prisustvovao đakon varjaški Zaka Stojanović i rumunski sveštenik iz Sekusića, pop Kosta."

Arhimandrit Isak je dao informaciju proti Dimitriju Ruvarcu, i to na osnovu jednog pisma arhimandria Sergija (Kaćanskog) od 9. oktobra 1857. godine, da je protosinđel Kirilo sahranjen u manastirskoj porti, naznačivši da nema nikakvog spomenika. Pozivajući se na kazivanje bratstva manastira, on kaže da je protosinđel Kirilo položen "u malu kosturnicu do južnijeh vrata, jer mi mlađi rekoše da su tu i pokojnog igumana Nikanora sahranili, i da se vidi još sanduk unutri".

Mošti Svetog ispovednika Kirila su nedavno iskopane i prenesene u hram manastira Bezdin.


Obretenje moštiju

Po odluci Eparhije Temišvarske i blagoslovu episkopa Lukijana u avgustu ove godine pristupljeno je otkopavanju moštiju Svetog Kirila Cvetkovića u manastiru Bezdin. Otkopavanje je izvršilo bratstvo ovoga manastira, sveštenstvo i veroučitelj Budimir Kokotović. Po otkopavanju moštiju one su umivene, pomazane mirisnim jelejem i obučene u odežde. Mošti su prenesene u manastirsku crkvu gde se i sada nalaze. Svakodnevno se služe Sv. liturgije, a mnogobrojni hodočasnici dolaze da se poklone moštima ovoga svetitelja.

Budimir Kokotović | Glas sa Cera | 2011.
37  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani nauke / Srboljub Živanović (1933) poslato: April 22, 2016, 02:29:05 am
*

TITO JE SAKRIO ISTINU O JASENOVCU

Akademik Srboljub Živanović o komisiji koja je 1964. istraživala zlodela u NDH logoru: Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, sve je stopirano. Ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Oko 20 % žrtava živo zakopano

Kada je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi - 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo.

Ovako danas, sa gorčinom u glasu, govori za "Novosti" akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezeli između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto.

Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava?

I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava.

Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964?

Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću.

Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena?

Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice...

Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama?

Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje.

Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini?

Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke.

Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo?

Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom "Politike". Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca.

Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručnjka?

To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943.

Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna?

Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu... nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem. Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji.

Šta ste našli tragajući po svetu?

U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica.


MAUZOLEJ NA SUDU

U Donjoj Gradini je predviđeno da se napravi spomen-obeležje žrtvama Jasenovca?

Vlada RS je opredelila novac iz budžeta. Sproveden je konkurs, i kada je trebalo da se počne sa radom, stalo se, je jer se žalio trećeplasirani na konkursu. Stvar je otišla na Sud BiH i ponovo smo u situaciji da nam Hrvati i muslimani određuju kako će izgledati memorijalni kompleks za pobijene Srbe.


CRNA LISTA SVEŠTENIKA
U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića.
Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali.

STEPINAC JE ZLOČINAC
Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC?
Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima — prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja.

Dragan Vujičić | 10.04.2016. | Večernje novosti
38  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani nauke / Ivan Đaja (1884—1957) poslato: Februar 17, 2016, 12:55:07 am
*
IVAN ĐAJA

OTAC BEOGRADSKE FIZIOLOŠKE ŠKOLE: Slobodan čovek na dobrom glasu

Akademik Ivan Đaja bio je darovit naučnik, filozof i književnik koji je, uz sve to, u slobodno vreme svirao flautu.

Kao rektor Beogradskog univerziteta (1934/1935) zajedno sa pobunjenim studentima, oštro se suprotstavio upadu policije u prostorije Univerziteta, braneći studente i autonomiju ove akademske ustanove. Kada su ga posle rata, 1945. godine, predstavili Titu, kao "studentsku majku i crvenog rektora" on je, kako navodi njegova kćerka Ivanka, odgovorio:

"Štitio sam ih da bi mogli da uče, a njihove političke zanose sam smatrao mladalačkim neozbiljnostima."

I ta njegova sloboda izražavanja stavova ga je koštala, od tada pa do kraja života, više ništa nije mogao da objavi u sopstvenoj zemlji. Često je bio i pogrešno i zlonamerno tumačen, kao što je zlonamerno protumačena njegova zdravica koju je održao na banketu povodom nove ministarke prosvete Mitre Mitrović (supruge Milovana Đilasa):

"Pozdravljam Vas kao osobu koja je došla na mesto koje su u ovoj zemlji zauzimali Sveti Sava i Dositej Obradović."

Ili kada se suprotstavio predlogu da Josip Broz Tito postane akademik, jer će se to onda završiti kao sa kraljem Aleksandrom, pa će Tito postati počasni građanin svakog grada u zemlji. Zbog svega toga u njegovom dosijeu zabeleženo je da je reakcionaran i nepodoban.

A dobar glas o njemu čuo se zaista daleko. Kao biolog i fiziolog, naučnim radovima iz oblasti termoregulacije i bioenergetike doprineo je da ceo svet govori o "Beogradskoj fiziološkoj školi". Zbog izuzetnih naučnih dostignuća 1954. godine rektor Sorbone dodeljuje mu titulu počasnog doktora Pariskog univerziteta, a 1955. godine postaje član Francuske akademije nauka. Biva primljen na upražnjeno mesto preminulog ser Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina. Na svečanosti upriličenoj tim povodom u Francuskoj akademiji nauka nije se pojavio, iz poznatih razloga, naš ambasador. Ivan Đaja mu poručuje:

"Mogao je slobodno da dođe, ja svoju zemlju kritikujem samo kad sam u njoj."


VRAĆAM SE U SRBIJU

Naučnici danas u njegovom radu razlikuju tri razdoblja tokom kojih se bavio u tri oblasti: enzimi, istraživanja o metabolizmu i hipotermija.

Prvi je trajao od studentskih dana pa do kraja Prvog svetskog rata kad se bavio istraživanjima enzima i koji je krunisao novom racionalnijom nomenklaturom enzima kao i pravljenjem Uređaja za merenje razmene gasova, danas poznatog kao "Đajin aparat".

U drugom, koji je trajao između dva svetska rata, Đaja se usredsređuje na istraživanja iz oblasti bioenergetike, na proučavanje metabolizma i uticaja temperature i asfiksije (obamrlost) na organizme. Sintezu radova iz tog doba dao je u dvotomnoj monografiji "Homeotermija i termoregulacija" u kojoj je objavio svoju klasičnu krivu termoregulacije, u nauci poznatu kao "Đajin dijagram termoregulacije".

U trećem razdoblju bavio se hipotermijom (temperatura tela ispod normalne) i to je plodni period istraživanja iz oblasti bioenergetike, o prilagođavanju na hladnoću, o odbrambenoj ulozi hipotermije, o metabolizmu u dubokoj hipotermiji. Od tada ostala je poznata "Đajina metoda" izazivanja hipotermije. Ova istraživanja našla su široku primenu, posebno u medicinskoj fiziologiji.

Ali pođimo redom. Rođen je 21. jula 1884. godine u Avru u Francuskoj. Otac Božidar bio je Srbin iz Dubrovnika, pomorski kapetan, zapamćen i kao pisac više romana, majka Delfin Depoa bila je Francuskinja. Sa šest godina dolazi u Srbiju, gde završava osnovnu i srednju školu. Leta 1902. godine, po polaganju mature, vraća se u Francusku i prvo godinu dana studira filozofiju, da bi se 1903. godine upisao na Sorbonu, a diplomski ispit iz prirodnih nauka brani već 1905. godine. Prvi naučni rad objavio je 1906. kada je imao 22 godine. Uporno i dosledno radeći na sopstvenom uzdizanju, doktorat brani na Sorboni 1909. godine.

Iako je rođen u Francuskoj, gde je diplomirao i doktorirao i studirajući radio i gde je mogao da nastavi blistavu karijeru, on se, vođen istinskim patriotizmom i brigom za izgradnju sopstvene zemlje, vraća u Srbiju.

Već naredne 1910. godine, u zvanju docenta za fiziologiju na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu, osniva prvi institut za fiziologiju (Fiziološki zavod), prvi te vrste u Jugoistočnoj Evropi, kojim je uspešno rukovodio više od 40 godina.

Posle samo dve godine istraživačkog rada na novoosnovanom institutu objavljuje monografski rad "Fermenti i fiziologija", za koji 1912, godine dobija nagradu Srpske kraljevske akademije. Prvi svetski rat zatiče ga u Beču, gde ostaje do kraja rata u zarobljeništvu.


NIJEDAN DAN BEZ OGLEDA

Od 1919. godine kao vanredni profesor, predaje fiziologiju i fiziološku hemiju (današnja Biohemija) na Beogradskom univerzitetu, a redovni profesor postaje 1921. godine. Godinu kasnije postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije, da bi posle deset leta bio izabran za redovnog člana. Prvi udžbenik "Osnovi fiziologije" objavljuje 1923. godine i posvećuje ga "prvom naraštaju ujedinjene jugoslovenske univerzitetske omladine", čime daje doprinos tadašnjoj zamisli ujedinjene Jugoslavije.

Godine 1933. izabran je za sekretara Srpske kraljevske akademije i taj položaj koristi za uspostavljanje snažnih veza Srpske akademije sa inostranim akademijama i univerzitetima. Pošto je u to vreme izabran i za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti u Zagrebu, inicira kao predstavnik obe akademije, osnivanje Oceanografskog instituta u Splitu, naučne ustanove za proučavanje biologije mora, koji i danas uspešno radi.

Početkom nemačke okupacije naše zemlje, 1941. godine, na svoj lični zahtev biva penzionisan. U noći između četvrtog i petog novembra iste godine, biva uhapšen, ali ubrzo i pušten.

Posle rata, 1945. godine je postavljen za upravnika Fiziološkog zavoda i na tom mestu ostaje sve do 1955. godine kada se penzioniše. U novoosnovanoj posleratnoj Srpskoj akademiji nauka, 1948. godine, dobija zadatak da stvori dva nova odeljenja: Odeljenje medicinskih nauka i Odeljenje likovnih i muzičkih umetnosti, što on zdušno i uspešno obavlja. Malo je poznato da je na njegov predlog imenu Srpske akademije nauka pridodato i umetnosti pa je tako SAN postao SANU.

Ženio se tri puta, prva žena, francuskinja, rano je umrla, druga žena, učiteljica iz Banatskog Bavaništa, rodila mu je kćerku Ivanku (1934—2002), a treća Leposava Marković, puno mlađa od njega, bila mu je učenica, asistent na fakultetu i naučni saradnik.

Umro je u Beogradu, 1. oktobra 1957. godine u 73. godini života.

U svom bogatom naučnom radu objavio je oko 200 radova, dobio i dve nagrade Francuske akademije nauka (1940. i 1946), objavio više filozofskih knjiga, od kojih poslednja i najvažnija pod nazivom "Čovek i inventivni život" objavljena 1955. godine u Francuskoj, kod nas doživljava prvo izdanje tek 1999. godine, a objavio ju je Biološki fakultet u Beogradu.

Njegova životna deviza po kojoj je bio poznat u naučnim krugovima bila je : "nijedan dan bez eksperimenta" i to nedvosmisleno govori o njegovoj posvećenosti nauci.

Mnogo je radio na popularizaciji nauke, držao brojna stručno-popularna predavanja i učestvovao u stvaranju narodnih univerziteta. Pisao je članke, a najviše za list "Politiku" u čijim se analima vodi kao njen prvi dopisnik iz inostranstva. propagirao je zdrav život i ishranu punu vitamina.


PORODICA UGLEDNIKA

Vođen ciljevima negovanja humanizma, bratske ljubavi i visokih moralnih principa bio je uvek spreman da pomogne mlađim kolegama i studentima, i svim drugima u svom okruženju, a između dva svetska rata bio je i potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije. Sa studentima je učestvovao i u prenosu posmrtnih ostataka Josifa Pančića iz Beograda na Kopaonik.

Bio je zapamćen kao veliki gospodin, skladno obučen i doteran, ljubazan i kulturan u ophođenju s okruženjem, ali znao je i da se našali na svoj račun. Često je prijateljima govorio:

"Dođite, svratite, da mi vidite kćerku, to je najbolje iz fiziologije što sam uradio".

Među velikim prijateljima i kolegama sa kojima se družio i sarađivao bio je i veliki srpski naučnik Milutin Milanković.

Đaji u čast Biološki fakultet u Beogradu organizovao je naučni međunarodni simpozijum pod nazivom "Sto godina beogradske fiziološke škole Ivana Đaje" od 10. do 14. septembra 2010. godine na kome su učestvovali naučnici iz SAD, Velike Britanije, Švedske, Nemačke, Slovačke... Simpozijum je realizovan u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, gde je izložena i bista Ivana Đaje, koja je posle skupa ostala u holu Biološkog fakulteta u Beogradu. Prvog dana skupa, na Vračaru u ulici koja nosi njegovo ime, otkrivena je i spomen-ploča, s imenom ovog velikog naučnika.

Ali nije samo Ivan u familiji Đaja, bio poznata ličnost i istaknuti naučnik. Njegov stric, Jovan Đaja (1846—1928), diplomirao je filozofiju u Beču, bio osnivač Srpske radikalne stranke zajedno sa Nikolom Pašićem, narodni poslanik, ministar unutrašnjih dela u dve srpske vlade, poslanik (ambasador) u Atini i Sofiji, pisac, novinar i prevodilac (prevodio Tacita, Igoa, Manconija...). Sin Jovana Đaje, Siniša Đaja, bio je profesor Beogradskog univerziteta, jedan od osnivača farmaceutskih studija i Farmaceutskog fakulteta i upravnik Instituta za farmaceutsku tehnologiju od 1939—1957. godine.

Neumornim svakodnevnim radom i postignutim rezultatima Ivan Đaja, pokazao je svetu da se i u siromašnoj zemlji mogu postići vrhunski naučni rezultati i time dao primer brojnim mlađim generacijama naučnika i stvaralaca u našoj zemlji, i svima pokazao da se ličnim primerom daje najveći doprinos izgradnji čovečanstva do čovečnosti.

Mr Radomir Mandić
Politikin zabavnik
39  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani nauke / Ivan Đaja (1884—1957) poslato: Februar 16, 2016, 11:49:56 pm
**

IVAN ĐAJA


ĐAJA IVAN DR., profesor Universiteta u Beogradu (21 /7 1884, Le Havr, Francuoka). Osnovnu i srednju školu učio je u Beogradu, Universitet u Parizu (učenik A. Dastre-a). Bavi se poglavito izučavanjem fermenata i bioenergetikom. Dugi niz radova od 1906 publikovao je u Glasniku Pariskog Biološkog Društva, Pariske Akademije, Srpske Akademije, Jugoslavenske Akademije i Hrvatskog Prirodoslovnog Društva (nekolike i u zajednici sa svojim đacima). Napisao je: Osnovna biološka energija i energetika kvasa (Rad, 221, 1919), Eksperimentalno traženje jedne zajedničke energetičke osnove u živih bića (zajedno sa Br. Malešom, Glasnik Hrvatskog Prirodoslovnog Društva, 1921); O jednom električnom termostatu (zajedno sa S. Branisavljevićem, Glasnik Hrvatskog Prirodoslovnog Društva, 1920) i t. d. Bavi se popularizacijom biologije i, pored mnogih predavanja, napisao je Knjižicu: Biološki listići (Izdanje Hrvatskog Prirodoslovnog Društva). Dao je prvi udžbenik ljudske i životinjske fiziologije na našem jeziku (Osnovi fiziologije, 1923).

J. H.


Stanoje Stanojević (1874—1937), srpski istoričar, univerzitetski profesor, prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta.
(J. H.) Dr Hadži Jovan, profesor Universiteta — Ljubljana.


Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka I. knjiga A—Z
Prof. St. Stanojević, Zagreb, 1928.
40  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani nauke / Ivan Đaja (1884—1957) poslato: Februar 16, 2016, 10:26:50 pm
**

IVAN ĐAJA
(Le Havr, Francuska, 21.07.1884 — Beograd, 01.10.1957)


fiziolog, doktor biologije, profesor i rektor univerziteta u Beogradu, član srpske i francuske akademije nauka

* * *

Ukoliko imamo na umu Habermasov poziv na obnovu "suštinskog, integralnog razuma", koji je, po njemu, vladao Evropom sve do epohe prosvetiteljstva, koja je inicirala buduću prevlast specijalističke misli, život i rad akademika Ivana Đaje treba imati privilegovan status. Osim toga što je bio jedan od najvećih srpskih naučnika — fiziolog i biolog, osnivač naučne fiziologije zasnovane na eksperimentalnim osnovama i međunarodno priznate "Beogradske fiziološke škole", član srpske i francuske akademije nauka i dobitnik prestižnih međunarodnih naučnih priznanja — Ivan Đaja je ostao upamćen i kao filozof, književnik, rektor Beogradskog univerziteta, prvi dopisnik "Politike" iz inostranstva i umešni flautista, ali i kao čovek slobodnog duha koji je nesputano izražavao svoje stavove i bio spreman za to da plati punu cenu, u zemlji u kojoj nije morao da živi i koja, prečesto, ne shvata značaj svojih velikana. [...]

Vasilije Milnović

Kompletan tekst pod nazivom "Naučnik svetskog glasa u domaćem okruženju" na: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
41  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Milutin Ilić Gučanin (1739—1814) poslato: Februar 15, 2016, 02:29:28 am
*

PROTA GUČANIN i GUČA


Protu Gučanina je Karađorđe 1811. godine, postavio za vođu prilično velikog dragačevskog vojvodstva-tada je u Dragačevo spadala i Požega sa okolnim selima. Karađorđe je Protu nagradio za uspešne njegove bojeve na Lopašu i Užicu 1806. godine. Na Lopašu je Prota odrubio glavu sarajevskom Ord-agi, a glavnu bitku u Užicu sam je rešio sa svojim Dragačevcima. U narodnoj pesmi je ostalo ime njegovo i Guče njegove:

"Napao Radič uz Đetinju bistru
s važnim borcem sa od Guče Protom
i hrabriem Dragačeva sinma".

 Na mestu današnje Guče, u vreme Protino, bio je gust topoljak kroz koji je vodio uski put za gornje Dragačevo i Sandžak. Duhovni i politički život Guče (pa i Dragačeva) tada se koncentrisao oko crkve u Dragačici, koju je sam Prota svojim troškom sazidao od 1794—1797. godine. Tu, u okolini crkve, na livadama i utrinama, postojao je vojni poligon za vežbanje Dragačevaca u vojnim veštinama. A sam Prota je doveo iz Topole nekog inostranca Proku, koji je tamo "egzorcirao" vojsku Karađorđevu, da i Dragačevce "obuči tom prepoleznom stroju". I epska pesma je registrovala to vežbanje Dragačevaca u Guči:

"Pa u Guču izmolen je Protom,
da i tamo Dragačevce hrabre
tom obuči prepoleznom stroju:
naučit ih iz parade biti,
kare stroit, kolonama se kretat,
i plotunmat zaušavat vrage".
  
Ovo obučavanje Dragačevaca za predstojeće bojeve na Lopašu i Užicu, a kasnije na Ljubiću i Dragačevu, pokazalo se od ogromne koristi.
  
U Protino vreme, u periodu 1804—1810. godine, u Guči je bio, po kazivanju, boj između Srba i Turaka. Tom prilikom su Turci Protino zdanje, crkvu u Dragačici, zapalili i porušili tako da je Joakim Vujić, prolazeći kroz Guču 1826. godine, mogao o crkvi samo ovako da zabeleži: "Jedno staro zdanje, skoro porušeno"....
  
Od te ustaničke Guče i Dragačeva stari i nemoćan Prota se oprosti početkom 1814. godine. Umro je u manastiru Trojice te tužne godine Hadži Prodanove bune, ne doživevši da vidi hrabrost Dragačevaca na Ljubiću i Rtarima 1815. godine i "preskrbno" stradanje dragačevskog roblja u ovčarskim zbegovima. Ostavio je Guču i u Guči svoje potomke, Protiće, koji će kroz čitav 19. vek davati ugledne jereje, poslanike i "stolonačelnike".

Radojko Nikolić, Dragačevski trubač, br. 5, 1971. | Sa Ovčara i Kablara — blogspot
42  ZASLUŽNI SRBI / Rastislav Rastko Nemanjić — Sveti Sava / Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235) poslato: Februar 15, 2016, 02:15:20 am
**

SVETI SAVA U PESMAMA
 

(Sveti Sava u narodnim i umetničkim pesmama, prikupio i sredio Uroš Džonić; Sveti Sava u umetničkim pesmama 1936—2007, skupili i priredili Aleksaidra Vraneš i Bojan Đorđević), urednik prof. dr Zlata Bojović, Društvo "Sveti Sava", Beograd, 2008, 597 str.

Kada je slepi guslar opevao početak Prvog srpskog ustanka, kroz njegovu viziju je grom na Savindan oglasio još jednu sudbonosnu "premjenu" u srpskoj istoriji. Ali, i vekovima pre Višnjićevih stihova, sveti Sava je Srbima bio oslonac i zaštitnik, učitelj i uzdanica. Pesme i priče prenosili su naraštaji, da bi sam "najnacionalniji naš svetac", kako kaže Veselin Čajkanović, postao simbol kulture, tradicije i duhovnosti svoga rada. U Savinoj biografiji sabiraju se istorija i mitologija, paganski koreni i pravoslavlje, slava i stradanja, snaga molitve i vere sa gnevom, milosrđem i znanjem. Od trena kada je Rastko Nemanjić zakoračio 1192. u ruski manastir na Svetoj Gori započinje njegova posvećenost srpskom narodu, koju će potvrditi i kao monah i kao arhiepiskop i kao pisac, osnivač bolnica i škola, svetac i čudotvorac. Celokupnu istoriju srpske kulture i umetnosti obeležio je Savin lik. On je davao nadahnuća živopiscima i ikonopiscima, slikarima i vajarima, srednjovekovnim književnicima, usmenim stvaraocima, duhovnicima i đacima, slavnim i zaboravljenim pesnicima iz svih naraštaja. Zato je osvrt na dela posvećena Svetom Savi hod kroz vekove srpske kulturne baštine, počev od Domentnjanovog i Teodosijevog žitija i Siluanovih stihova do arhitektonskog zdanja na Vračaru.

Nova knjiga Društva "Sveti Sava" uspostavlja upravo jedan takav luk kroz vremena poezije, inspirisane Savinim imenom, poetskom biografijom i okolnostima u kojima se pojedinac obraća pretku zaštitniku, bio on vučiji pastir, kulturni junak, princ, mučenik, svetac prosvetitelj, čuvar pravoslavlja ili sve to zajedno. Prvi put je 1935. Uroš Džonić priredio veliku pesmaricu Sveti Sava u narodiim i umetničkim pesmama, nastojeći da sabere na jednom mestu tekstove iz prethodnih zbirki "književnih časopisa, kalendara, almanaha i delimično iz novina". Pre deset godina ovaj Džonićev poduhvat je uvećan pesmama o svetom Savi, nastajalim od 1935. do 1997. Iza proširenog izdanja, koje su priredili Aleksandra Vraneš i Bojan Đorđević, ponovo je stajalo Društvo "Sveti Sava" i urednik prof. dr Zlata Bojović, čiji senzibilitet i zalaganja su podstakli i najnovije dopunjeno, impoznatno izdanje Sveti Sava u pesmama (Beograd, 2008).

Knjiga je sačinjena od nekoliko celina, kako ih je osmislio Uroš Džonić, te je prvi odeljak posvećen narodnoj poeziji. Varijante su preuzete iz različitih izvora, a raznolike su i po umetničkoj vrednosti i po autentičnosti. Osim Vukovih i Sarajlijinih zapisa veći deo odražava stanje usmenog pesništva iz poslednjih decenija 19. veka. Preštampana iz listova, zabavne i poučne periodike građa zapravo ilustruje prelazne forme "pevanja na narodnu", sa jačim ili slabijim udelom zapisivača, pa i urednika periodičnih publikacija. No, činjenica da su ih i njihovi tvorci i potonji čitaoci doživljavali kao jek ili eho usmenog stvaralaštva ovu rukovet čini dragocenim kulturnim svedočanstvom. Odrednice "narodna" i "umetnička" poezija i u ovakvom kontekstu više ističu osobenost stvaranja i trajanja dela, nego razliku u izvorištima inspiracije, pa i u estetskim dometima. Ali, nezavesno od lakoće osporavanja ove podele, koja je u novom izdanju već naslovom izbrisana, hronološki sled znatno obimnijeg korpusa potvrdio je prisutnost Savinog imena u raznim pesničkim formama, slojevitost i snagu tradicije kojoj su se vraćali i koju su bogatili naraštaji pesnika.

Savin pesnički životopis sklapa se od završne večernje stihire, tropara i službi, preko svetosavske himne, prepisa iz rukopnsnph pesmarica, kroz odlomke Kačićevog Razgovora, prigodnice spevane za obeležavanje školske slave. Raznolikost razmera, rime i ritma obuhvata biografske i legendarne detalje, raznorodne forme od lirskih spevova do molitvi, od deklamacija do metafora i simbola, čvrsto povezanih sa slojevima tradicije. Neretko se u dubini stihova uočavaju i folklorni modeli, mitski kompleks, istorijske pojedinosti iz Savinog života, ali i životne okolnosti u kojima se rađala sama pesma. Džonićeva knjiga i novo prošireno izdanje kroz mnogobrojne glasove pesnika otkrivaju i druge, zanimljive slike — sadržaje i sadržinu srpske periodike, udeo ove poezije u prosvetno-pedagoškom štivu, ali i odnos prema nacionalnoj istoriji i kulturi.

Različiti po obrazovanju i temperamentu, talentu i književnim strujama, pesnici su stvarali i u prigodnim i svečarskim trenucima, ali i u dramatičnim istorijskim okolnostima, svedočeći o tegobama kroz koje je prolazio čitav narod, ali i o ličnim sećanjima, bolima i nemirima. Himnično intonirani stihovi — Na dan Svetog Save, Na Svetoga Savu, Praznovanje Svetog Save nastajali su u predprazničnoj slavskoj živosti, i oni su veoma česti tokom decenija do Drugog svetskog rata. Koliko poezija odražava opštu društvenu i kulturnu atmosferu pokazuju usamljeni slični prigodni tekstovi, ispevani od 1935. do 2007. Ali, taj usko tematski raskorak još jače izdvaja motive i teme ove poezije, koji su kontinuirano prisutni u srpskoj književnosti. Najviše pažnje privlačili su bekstvo u manastir, Savina putovanja, hodočašća, dobročinstva, smrt i spaljivanje moštiju. Njegov životni put potpuno je približen sudbini srpskog naroda, onako kako je Brana Crnčević spojio Hilandar, ropstvo pod Turcima, seobu Srbalja i stravu Jasenovca.

Kao kroz opevanu istoriju i istoriju poezije, ogleda se sve što su drugi činili nama, ali i ono što smo sami sebi učinili. Ili, kako bi o tome posvedočio Ljubomir Simović:

"Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i ozareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili."

Uz Savin život u tradiciji i poeziji, u pohvalama i molitvama, u rodoljubivom zanosu ili u pesničkoj ispovesti oživljava i svetonarodna Nemanjina loza i slava kosovskih vitezova, dvorišta seoskih škola, pejzaži Svete Gore, skroviti uglovi soba. Nekada pesma spaja vekove, nekad se usmerava na detalj, na Savine verige, ikonu, moć njegovog štapa ili vlast datu mu nad vodama, znanja koja je predavao Srbima. Zabelasa kroz stihove Mileševa, slute se zidovi Vatopeda, spokoj Studenice i sjaj Hilandara, mermerni stubovi koji su kao ukleti decenijama spajali nebo i zemlju na platou gde je nekad lomača primila sveto telo.

Kao lajtmotiv kroz vekove pesničkih zapisa odjekuju čežnje za boljim, običnim i mirnim životom, ali i vapaji za spasenjem i slogom, kako je uskliknuo Jovan Jovanović Zmaj:

"... Iz te sloge da ponikne
Nova sreća, nova slava.
Te da Srpstvo vaskoliko
jednom dušom kliknut" može:
Veliki smo, jer smo složni,
O, hvala ti, mili Bože!"

Iako na bezbroj načina udaljeni, mnogi stihovi se međusobno dozivaju i nastavljaju, možda i zato što stare i nove spaja ista sudbina. Tako je 1916. Nikola Vučetić ispevao u Lozani sledeću strofu:

"Rasut svet je po tuđini
Gorke suze on gde lije;
Luta kao list u tmini
Kad ga vetar zrakom vije."

Na samom početku 21. veka, učenica osnovne škole iz Dvorana, Marija Agatonović je svoj bol sročila u ispovest o napuštenim baštama božura i molitvu:

"Sveti, mi ne tražimo nemoguće,
samo povratak u rodni kraj,
da još jednom poljubimo prag kuće
i da iz pakla uđemo u raj."

Svakako da bi antologija pesama o svetom Savi, neko kritičko ili naučno izdanje dali drugačiju sliku o večitoj inspiraciji srpskih pesnika. Uostalom, već su savremenici u malobrojnim potpisanim i anonimnim prikazima isticali da Džonićeva knjiga ima karakter zbornika. I, upravo ovakva, obimna pesmarica, proširena antologijskim dodacima i podacima o novim izvorima, otkriva živost, neposrednost i toplinu, nekad učenost, nekada samo trud, ponekad majstorstvo i tajne stvaralaštva. Baš zbog toga u izobilju raznovrsnih stihova mogu pronaći svoje pesme isto toliko različiti čitaoci. Svi oni, tvorci i tumači, pesnici i čitaoci povezani su ovom knjigom na više načina.

Pretvarajući usmena kazivanja u metafore i vode rodne ponornice u vrelo svoje poezije, Vasko Popa je o Savi ispevao rukoveti zbirke Uspravna zemlja, koja je jednim delom i ovoga puta objavljena. Kroz jednu od Popinih pesama dok svetac hoda po "mračnoj zemlji":

"Putuje bez puta
I put se za njim rađa."

Iako je predanje ovom slikom "protumačilo" tok reke Save, pesnik je svečevom čudu dao moć da se svakodnevno ponavlja sasvim običnim smrtnicima. Ma gde da se nađemo, kao starosedeoci ili uskoci, sujetni ili smerni, zavađeni sa sobom i drugima, smireni ili pomireni, svi hodamo u neizvesno, na malenoj stazi koja za nama nastaje i nestaje. Tako su, uostalom, još jednom izjednačeni sa svojom publikom, čuveni i zaboravljeni, anonimni i proslavljeni pesnici. Svih 328 pesama posvećenih svetom Savi iz ove pesmarice dokazuju kako se prolaznost ipak povlači pred snagom duhovnog i kulturnog bogatstva, pred onim vrednostima koje je Društvo "Sveti Sava" i ovoga puta zaštitilo od zaborava.


Snežana Samardžija
Časopis Društva "Sveti Sava", Glavni i odgovorni urednik Prof. dr Zlata Bojović, Beograd, 2008.
43  ZASLUŽNI SRBI / Rastislav Rastko Nemanjić — Sveti Sava / Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235) poslato: Februar 15, 2016, 01:59:41 am
*

USKLIKNIMO S LJUBAVLJU
HIMNA SVETOM SAVI


Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole —
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava,
Gde nas srpski pastir spava.
     Pojte mu Srbi,
     Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu
     Pojte mu Srbi,
     Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava.
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava,
Nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte:
     Savu srpsku slavu,
     Pred prestolom Tvorca!

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi
Da nam svima sine;
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo ti pomozi,
     Počuj glas svog roda
     Srpskoga naroda!

Zdravo Sreme, Banate
I Srbijo Stara
Ravanice čuvaj nam
Telo Knez Lazara;
Crna Goro, sestro mila,
Zdravo i ti s nama bila,
     Da slavimo slavu
     Svetog Oca Savu.

Mileševo slavi se
Telom Svetog Save
Koga slave svi Srbi
S obe strane Save;
Sinan-paša vatru pali
Telo Svetog Save spali,
     Al' ne spali slave,
     Niti spomen Save.

Pet vekova Srbin je
u ropstvu čamio,
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
     Pojte mu Srbi,
     Pesmu i utrojte!


NA SVETOG SAVU

Gde god ima srpsko dete
Venac slave danas plete,
Gde se srpski piše, zbori,
Tamo danas sveća gori.
Gde su srpske crkve, škole,
Danas Srpčad Boga mole
Da im pruži ruku svetu
Da dostignu željnu metu.
Slave deca svoju slavu
Carskog sina ― Svetog Savu.
Lica su im puna milja,
Jer ih Svetac blagosilja.


POTOMCI SVETOG SAVE

Kace nam se rasušile, bačve rastočile,
brašno nam se ubuđalo, čorba prokisla;
raž nam se zatravila, kosa uvašljivila,
vino se usirćilo, sirće izvetrelo.

Našu sveću gase, žetvu pale.

Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od Takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i užareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili.

Ljubomir Simović (1935)
44  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Milutin Ilić Gučanin (1739—1814) poslato: Februar 15, 2016, 01:44:49 am
*

PROTA MILUTIN ILIĆ GUČANIN
(Guča, 1739  — Manastir Sv. Trojica u Ovčarsko−kablarskoj klisuri, 27.01.1814)


Čuveni vojvoda i Karađorđev komandant požeške nahije, uzorni sveštenik i veliki rodoljub, prota Milutin Ilić Gučanin, bio je, ne samo duhovni, već i svetovni vođa svojih Dragačevaca u burnim ustaničkim godinama

Jaka povezanost crkve sa narodom posebno je bila izražena u teškom vremenu srpskog vojevanja za slobodu tokom dugih i mučnih ustaničkih borbi. U takvim sudbonosnim događanjima, naročito značajnu ulogu imala su sveštena lica, koja su spremno prihvatala vojne zadatke i učestvovala u borbi za oslobođenje, zajedno sa svojom porobljenom braćom. Jedan od uzornih sveštenika i velikih rodoljuba bio je prota Milutin Ilić Gučanin. Čuveni vojvoda i Karađorđev komandant požeške nahije, bio je, ne samo duhovni, već i svetovni vođa svojih Dragačevaca u burnim ustaničkim godinama.

Milutin Ilić je rođen u Guči 1739. godine. Podaci o poreklu ovog ustaničkog junaka sežu u daleku prošlost. Milan Ð. Milićević je zapisao da su se Milutinovi preci, koji su se prezivali Radešić, još pre Kosovskog boja doselili iz Hercegovine i nastanili u Guči. Iz porodice Radešić bio je ugledni dragačevski knez Ðuđa koji je prikupljao porez za Turke od svojih seljaka. Jednom, prilikom predaje poreza, Ðuđa se sukobio sa Turcima i u tom okršaju poginuo. Turci su tada pobili celu Ðuđinu porodicu, a kuće Radešića poharali i popalili. Preživela su samo dva muška potomka ove familije, Ðerman i Ðerasim, koje je, na sreću, njihova majka uspela da sakrije. Ðerasim je kasnije dobio sina Iliju, a Ilija Milutina, budućeg ustaničkog junaka.


NA ČELU USANČKOG POKRETA

Milutin, koji je po svom ocu uzeo prezime Ilić, učio je školu u Manastiru Nikolje i Manastiru Svete Trojice u Ovčarsko−kablarskoj klisuri. "Izučivši knjige", postao je uvaženi gučki sveštenik i dragačevski prota. U teškom vremenu za porobljeni srpski narod, koje je bilo ispunjeno strahom od turske sile, plemeniti prota je bodrio i duhovno snažio svoje Dragačevce i ulivao im nadu za nacionalno oslobođenje. Ovaj znameniti Dragačevac, mada je već bio u zrelim godinama, spremno je dočekao i podržao revolucionarna zbivanja koja su 1804. godine prekinula tišinu dugotrajnog ropstva Srba.

Prota Milutin Gučanin sa svojim sinovima, knezom Ðokom i popom Milovanom, stao je na čelo ustaničkog pokreta u Dragačevu. U njegovoj vojsci našli su se poznati Dragačevci: knezovi Hristivoje iz Mirosaljaca, Maksim Janković iz Zeoka, Filip Tajsić iz Puhova, četovođe Petar Jaćimović iz Viče, Dmitar Nedeljković iz Virova, čuveni hajduci Milić Radović iz Kaone, Novak Bošković iz Goračića, i mnogi drugi. Posle žestokih borbi, već početkom ustanka 1804. godine, Dragačevo je oslobođeno od lokalnih Turaka.

Krajem februara 1804. godine, prota je sa svojih 700 odabranih vojnika gonio preko Rudnika ozloglašenog neprijatelja Srba, rudničkog Sali−agu. Vožd je protu Milutina Ilića Gučanina proglasio za dragačevskog vojvodu i vojnog komandanta požeške nahije. "Protu Gučanina slušala je njegova nahija kao Svetog Kralja", zabeleženo je kazivanje Petra Jokića.


BOJ NA LOPAŠU

Sa svojim četama, prota Gučanin čuvao je desnu stranu Ibra prilikom osvajanja Karanovca polovinom 1805. godine. Na Ilindan, 2. avgusta iste godine, ustanici su krenuli u oslobađanje Užica, kako bi preduhitrili dolazak Turaka iz Bosne. Prota Milutin sa svojim odredom napadao je sa juga od Zabučja. Hrabri prota spasio je tada 60 Srba, uskačući u turski šanac sa svojim Dragačevcima. Narodna pesma "Uzimanje Užica" veliča dragačevskog protu:

"Ono jeste proto Milutine
Ta od Guče sela pitomoga;
Sa njim kažu trideset popova
I trideset crni' kaluđera,
Te se mole Bogu bez prestanka,
Ne bi l' našeg osvojili grada":

Decembra 1805. godine, prota je predstavljao užičku nahiju na skupštini u Smederevu. U maju 1806. godine, užički Ord−aga uputio se prema Dragačevu da robi i pljačka srpski narod. Najpre je u Arilju opustošio i zapalio crkvu, ali "Božjom voljom, upaljeno sveštilo ugasilo se, te tako ova istorijska Dragutinova zadužbina odolelela je i poslednjim nasrtajima Turaka da je ne dignu u vazduh". Potom se turski aga, prešavši Moravu, ulogorio u Lopašu. Tada je dragačevski vojvoda Milutin Gučanin sa svojim ustanicima napao i potukao neprijateljsku vojsku, a samom Ord−agi je odsekao glavu. U boju na Lopašu Dragačevci su zadobili bogat plen u oružju, municiji i konjima.

Prota Milutin, zajedno sa Novakom Boškovićem, tokom 1806. godine, čuvao je šančeve Katići i Deretin i tako ometao napredovanje Bećir−paše. I prilikom osvajanja Beograda 1806. godine hrabro se borilo i desetak Dragačevaca iz konjice prote Gučanina. Polovinom 1807. godine, kada su na Užice udarili turski begovi, otac i sin, Ðul−beg i Mehmed−beg, prota ih je, sa oko dve hiljade vojnika, spremno dočekao na Ponikvama više Užica i "strašno ih potukao, zaplenivši dosta municije i sve barjake turske". Prema Karađorđevom ratnom planu, tokom 1809. godine, oslobođeni su Sjenica i Nova Varoš. U ovim borbama Dragačevce je predvodio iskusni prota Gučanin.


SMRT U MANASTIRU

"Do 1810. godine, prota Milutin autonomno upravljao je Dragačevom, ali usled starosti, iste godine, podelio je vlast svojim sinovima: starijem sinu Ðoku dao je vlast nad Gornjim, a mlađem Milovanu, nad Donjim Dragačevom", zapisao je Milisav D. Protić Gučanin, u knjizi "Dragačevo i njegovi slavni sinovi". Na velikoj narodnoj skupštini u Beogradu 1811. godine, Karađorđe je proti Milutinu potvrdio vojvodsko zvanje i izdao mu vojvodsku diplomu. Milan Ð. Milićević objavio je protinu diplomu iz koje se saznaje da se proti daje vlast nad 27 naselja, uključujući Guču i Požegu. Između ostalog, pisalo je i: "Ti ćeš selima komendirati i račune od svašta davati, a u dogovoru sa gospodarom Novakom i Milićem Radovićem. Pošto je prota "već bio čovek star i slab", vožd je njegovog sina Ðoku odredio za vojvodu dragačevskog.

Po slamanju ustanka 1813. godine, ostareli prota Milutin sklonio se u manastir Svete Trojice u Ovčarsko−kablarskoj klisuri. Tu je i umro, na dan Svetog Save, 27. januara 1814. godine. Posmrtne ostatke slavnog prote preneo je 1851. godine njegov unuk Simeon Protić, tadašnji dvorski sekretar i blagajnik, i sahranio uz zid oltara crkve u Guči.

Protinog sina, vojvodu Ðoku Protića, zarobili su čačanski Turci početkom Drugog srpskog ustanka. Bežeći od ustanika prema Sandžaku, posle boja na Ljubiću, Turci su ga poveli sa sobom i posekli blizu Sjenice, na obali reke Vape.


Pesma o protinom junaštvu

Glavni upravitelj osnovnih škola Knjaževstva Srbskog, Petar Radovanović, zabeležio je od jednog Dragačevca pesmu "Boj na Lopašu", koja slavi junaštvo dragačevskog prote:

Glas dopade popu Milutinu
Da mu Turci Lopaš zauzeše.
Skoči pope k'o da se pomami,
Pa sakupi tri hiljade vojske
Vrsne sinke Dragačeva ravnog.

.............................
Kako pope stiže u Lopaša,
Odmah junak udari na Turke.
Bojak biše cijeloga dana
Nit' se znade ko će zadobiti.

.............................
Bre! Ord−ago, turski kapetane
Odi, more, da se ogledamo!
Malo l' ti je šera Sarajeva,
Pa ti dođe Dragačevu mome
Da mi ne daš mirovati mirno
Nego jade i ovdjena tražiš?
Stani Ture da se namirimo.
To izreče pope Milutine
To izreče Ord−agi s' primiče
Manu sabljom i desnicom rukom
Te pogubi Ord−agu tvojega


Ktitor crkve

Pre današnje crkve Svetog Arhangela u Guči, gučka crkva se nalazila u zaseoku Kornet, prema Goračićima. Zidana je od 1794. do 1797. godine, a njen ktitor bio je prota Milutin Ilić Gučanin. Pored prote u toj crkvi služili su sveštenici Pavle Nikolić i Jovan Savić. Turci su je razrušili u Prvom srpskom ustanku. Iz ove stare crkve, u novu, koja je podignuta zaslugama Milutinovog unuka Simeona Protića i Janka Protića, preneti su ikonostas koji je radio vojvoda Petar Moler i stari mineji prote Milutina.

Marija Delić | Revija Istorija broj 64 • maj 2015.
45  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Milutin Ilić Gučanin (1739—1814) poslato: Februar 15, 2016, 12:08:53 am
**

PROTA MILUTIN ILIĆ GUČANIN
(Guča, 1739 — Manastir Sv. Trojica u Ovčarsko−kablarskoj klisuri, 27.01.1814)


ILIĆ MILUTIN-GUČANIN, prota i vojvoda u Dragačevu za vreme prvog ustanka (1739, Guča — 14/1 1814, manastir Sv. Trojnca, u Ovčaru).

Već do ustanka cela nahija slušala je I. kako se govorilo "kao svetog kralja". Kao dragačevski vojvoda, pogubio je sarajevokog Ord-agu i razbio mu vojsku 1806. 1813 nije hteo da beži iz otadžbine niti da se preda Turcima, te se star i bolestan krio po šumama i manastirima.   

R. G.

Stanoje Stanojević (1874—1937), srpski istoričar, univerzitetski profesor, prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta.
(R. G.) Dr Grujić Radoslav, prof. Universiteta — Skoplje.


Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka II knjiga I—M
Prof. St. Stanojević, Zagreb, 1928.
Stranice: 1 2 [3] 4 5 ... 53