Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 52
1  ZASLUŽNI SRBI / Sportisti / Mile Isaković (1958) poslato: Decembar 08, 2016, 10:15:15 pm
**

MILE ISAKOVIĆ
(Šabac, 17.01.1958)


Mile Isaković, jedan od najboljih, najpopularnijih i najtalentovanijih rukometaša iz zlatne generacije tzv. šabačkih vanzemaljaca, rođenje 17. januara 1958. godine u Šapcu. Njegovi roditelji — otac Dragoslav, poznati šabački lekar-ginekolog, i majka Darinka-Darka, sem Mila imaju i sina Savka, koji se, takođe bavio rukometom.

Otac Dragoslav je sinovima želeo lekarsku karijeru, ali su oni, vođeni prstom sudbine, sami birali svoj životni put. Mile je, svakako, prevazišao očeva očekivanja i postao akademik rukometa, u svojevrsnoj šabačkoj Rukometnoj akademiji, dok je mlađi Savko studirao stomatologiju.

Mile je odrastao u Pop Lukinoj ulici u Šapcu, gde je imao lepo i srećno detinjstvo. Vreme je, sa drugarima, mahom provodio u bezbrižnoj igri, protkanoj uobičajenim kućnim i školskim obavezama, primerenim svom uzrastu. Danas ovde, na mestu gde je kafanu imao njegov deda, drži sređen i lepo uređen restoran.

Po završetku osmoletke, školovanje je nastavio u znamenitoj šabačkoj Gimnaziji, koja je tada bila centar društvenog, duhovnog i sportskog života u gradu. Od mladih dana, iskazivao je sklonost i talenat za mnoge sportove. Da nije postao vrhunski rukometaš, sigurno bi se dokazao u nekim drugim sportskim disciplinama.

Jer, u gimnazijskim danima, uspešno se bavio atletikom, košarkom, fudbalom, stonim tenisom... Najbolje rezultate postigao je u atletici; ostao je zabeležen podatak da je, u skoku u vis, dugo držao rekord Šapca sa preskočenih 1,95 m. Izvanredne fizičke predispozicije (visina 1,86 m i idealna težina), omogućavale su mu uspešno bavljenje različitim sportovima.

Simboli čivijaške mladosti, u to vreme, bili su: šabački korzo, gimnazijske igranke, čuvene bašte sa muzikom uživo, srednješkolska sportska takmičenja, plaže na Savi, bioskopi... I mnogo romantike, garnirane nekom posebnom vrstom fer-pleja, koji je danas teško do kraja definisati i opisati. Bili su tu, naravno, i poznati šabački šereti, bez kojih se čivijaški zabavni život nije mogao ni zamisliti.

Definitivno se opredeljuje za rukomet 1973. godine, zahvaljujući Šaci Debeljačkom, koji je, u Metaloplastici, brinuo o mladim igračima. Našao se, zajedno sa drugim talentovanim vršnjacima, u Metaloplastikinoj Školi rukometa, koju je uspešno vodio istaknuti prvotimac šabačke ekipe Radoslav Raca Radivojević, inače student Više pedagoške škole na odseku za fizičko vaspitanje.

Zajedno sa najboljim izdancima šabačke rukometne škole — Šapčanima Đorđem Rašićem i Veselinom Vukovićem Vukom, priključen je prvoj ekipi 1975. godine. Imao je samo 17 godina. Zabeleženo je da je Mile, u tom početnom periodu stasavanja i sazrevanja, na rukometni teren izlazio samo tri puta i postigao jedan gol. Trener Metaloplastike bio je Beograđanin Mika Stanisavljević.

Naredne sezone, za trenera je angažovan mr Jezdimir Stanković, koji se, do tada, uglavnom bavio ženskim rukometom. Inače, bio je profesor DIF-a na Beogradskom univerzitetu, a Metaloplastika se opredelila za njega zbog stručnih i ljudskih kvaliteta, ali i zbog toga što mu je majka poticala iz obližnjeg Prnjavora. Za njegovo ime vezuju se mnogi pozitivni pomaci u šabačkom rukometu. Pod njegovom dirigentskom palicom, Metaloplastika je izrasla u moderan i uspešan klub. Danas Mile za Jezdu jednostavno kaže: "Uveo je profesionalizam".

Jezda je bio poznat kao stručnjak savremenih shvatanja i svežih ideja. Pored ostalog, forsirao je mlade i talentovane igrače pomažući im da što pre stasaju i steknu neophodno samopouzdanje i iskustvo. Igrači Metaloplastike su, na inicijativu Jezdinu, prvi na svetu počeli da treniraju dva puta dnevno. Bio je to revolucionaran pomak i doneo je željene rezultate.

Uz sve stručno znanje i umeće, Jezda je bio i veliki šmeker i psiholog:

"Kad bi video nekoga kako veže pertle, znao je da li je za rukomet ili ne" — zajednički je komentar Mila i Vuka (Veselin Vuković).

U novoj takmičarskoj sezoni (1975/76), Mile je već odigrao 17 utakmica za svoj tim i postigao 19 golova.

U leto 1976, potpuno je završena Hala sportova Zorka, gde su šabački rukometaši trenirali, uglavnom u terminu od 18 do 20 časova. Treneru Stankoviću su ova dva sata po pravilu bila nedovoljna da sa svojim pulenima uvežba sve ono što je zamislio i planirao.

Već 6. februara naredne, 1977, godine, obavljen je prvi televizijski prenos iz Šapca, rukometne utakmice Metaloplastika-Vardar (Skoplje), koja je završena rezultatom 25:19 za domaćina. Istovremeno, bio je to prvi direktan TV prenos nekog događaja iz Šapca.

Iz godine u godinu, Mile sve više napreduje. U sezoni 1977/78, odigrao je za ekipu 15 utakmica i postigao 29 golova. Na Turniru prijateljstva u Svetozarevu, za juniorsku Reprezentaciju Jugoslavije nastupili su i Šapčani Isaković, Rašić i Vuković.

Standardni seniorski reprezentativac Jugoslavije, Mile je postao krajem 1978. godine.

Bilo je sve očitije da Metaloplastika polako stasava u ekipu vrhunskih dometa. Računalo se prvo na domaću scenu, ali se brzo uvidelo da se može i više Izvanrednom selekcijom, u Klub su dovođeni uglavnom mladi, neafirmisani i talentovani igrači, koji su brzo sazrevali i, generacijski i igrački, jednostavno eksplodirali, potpuno opravdavajući nade koje je u njih polagao Stručni štab i rukovodstvo Metaloplastike. Za sportske analitičare je danas manje bitno da li su ti momci poticali sa šabačke kaldrme, ili su dovođeni sa strane.

Mile je stasao u vrhunskog rukometaša, najtalentovanijeg vanzemaljca i ljubimca šabačke publike. Mlad je ušao u rukometnu legendu i dobio epitet krilo sveta.

Danas, on kaže: "Jugoslovenska škola (rukometa, prim. autora) nekada je bila uzor celoj Evropi, a onda su mnoge selekcije pokrale naše fore".

No, da bi se, u ondašnjim suženim uslovima, držala na okupu i mobilnom stanju ekipa vrhunskih rukometnih majstora, bilo je neophodno iznaći mogućnosti i načine da im se i materijalno pomogne. Bilo je to vreme uravnilovke i posebnih pravilnika o nagrađivanju sportista. Sve ono što se danas jednostavno rešava ugovorom, u ono vreme nije bilo moguće. I igrači su bili svesni činjenice da ni približno ne mogu imati prinadležnosti kao vrhunski sportisti u razvijenim evropskim zemljama. Značajniji novac, kao zalog docnijim penzionerskim sportskim danima, mogao se uzeti samo povoljnim angažmanom u dobro stojeći evropski klub, ali je i tu, u cilju zaštite jugoslovenskog rukometa, postojala starosna barijera od 29 godina.

Rukovodstvo Metaloplastike, na čelu sa legendarnim Aleksandrom-Acom Trifunovićem, dovijalo se kako je znalo i umelo. Da bi, uz stipendije, koliko-toliko povećali primanja sportista i nagradili njihove uspehe, umeće, trud, odricanja i rezultate, igrači Metaloplastike mahom su imali fiktivna zaposlenja, uglavnom u HI Zorka i AIK Šabac. Naravno, valja naglasiti da je Metaloplastika najtrofejniji šabački klub svih vremena.

Mada se radi o osetljivom društvenom trenutku, posebno kad je u pitanju tzv. udruženi rad, većina Šapčana je znala za ovaj vid zaposlenja šabačkih vrhunskih sportista, ali nikakvih zvaničnih reakcija nije bilo. To je samo još jedan dokaz o širokogrudosti Šapčana i njihovoj bezgraničnoj ljubavi prema vrhunskom sportu i sportistima. Mile je bio zaposlen u AIK Šabac. Iz novoformiranog Fonda solidarnosti za vrhunski sport, bilo mu je rešeno i stambeno pitanje.

Njegov napredak je sve očitiji. U sezoni 1978/79. godine, odigrao je za Metaloplastiku 26 utakmica i postigao 93 gola.

U narednoj sezoni (1979/80), za trenera je angažovan Sead Hasanefendić, kome je u radu pomagao Šapčanin Vasa Savić. Mile je, u ovoj sezoni, za Klub odigrao 20 utakmica i postigao 97 golova.

Kao prvi sportista iz Podrinja, učestvovao je na Olimpijskim igrama u Moskvi, 1980. godine, gde je Reprezentacija Jugoslavije zauzela šesto mesto.

Ponovo će na Olimpijskim igrama učestvovati 1984. godine, u Los Anđelesu, gde je Reprezentacija Jugoslavije zauzela prvo mesto i osvojila zlatnu medalju.

Na Olimpijskim igrama u Seulu, 1988. godine, nije učestvovao, "zbog svađe sa savezom. Trener je bio Abaz Arslanagić".

Na svetskim rukometnim prvenstvima, Mile je učestvovao dva puta. Na X Prvenstvu sveta u SR Nemačkoj, 1982. godine, Jugoslavija je stigla do finala, ali se morala zadovoljiti srebrnom medaljom. Za Reprezentaciju su nastupila trojica šabačkih rukometaša: golman Mirko Bašić, bek Veselin Vujović Vuja i levo krilo Mile Isaković. Savezni trener je bio dr Branislav Pokrajac, a njegov pomoćnik Zoran Živković Tuta.

Na XI Svetskom rukometnom prvenstvu u Švajcarskoj, 1986. godine, u finalu je pobeđena Mađarska sa 24:22. Naša Reprezentacija je ostvarila sedam pobeda, bez ijednog poraza i nerešenog rezultata, a Mile je postigao ukupno 21 gol. Savezni trener i selektor bio je Zoran Živković, a za Reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je čak šest rukometaša Metaloplastike: Bašić, Vuković, Mrkonja, Vujović, Isaković i Portner.

Novi uspeh Mile je jednostavno prokomentarisao rečima: "Osvojili smo trofej koji je nedostajao u našoj zbirci", a Jasmin Mrkonja potvrđuje njegove reči konstatacijom da je trofej osvojen "briljantno i superiorno".

Učestvovao je na Omladinskom svetskom prvenstvu u rukometu u Švedskoj, 1979. godine, gde je Reprezentacija Jugoslavije izborila visoko drugo mesto, iza SSSR-a. Trener naših omladinaca bio je Sead Hasanefendić.

Za Metaloplastiku je Mile, uz manje prekide zbog odsluženja vojnog roka (1985/86) i odlaska u Nemačku (1986/87), igrao od 1975. do 1988. godine. U tom intervalu, za ekipu je odigrao 287 utakmica i postigao 1.672 gola.

Četiri sezone uzastopno bio je najbolji strelac Metaloplastike: 1980/81 — (25 utakmica, 215 golova); 1981/82 — (25, 195); 1982/83 — (23, 153) i 1983/84 — (26, 176). Naredne sezone (1984/85), bio je drugi strelac ekipe sa 121 postignutim golom, iza Portnera sa 131. U ovih pet sezona, Mile je postigao ukupno 860 golova za svoju ekipu.

Sa Metaloplastikom je ostvario brojne uspehe, verovatno neponovljive u sportskoj istoriji Šapca i Srbije:

Kup evropskih šampiona osvojen je dva puta — 1985. i 1986. godine. U finalu, 1985. godine, u dve finalne utakmice, nadigran je Atletiko iz Madrida, rezultatom 12:19 i 30:20; naredne, 1986. godine, ostvarena je pobeda nad poljskom ekipom Vibžeže, rezulatom 24:29 i 30:23.

Protiv Vibžežea iz Gdanjska, na prvoj utakmici Mile je postigao 3, a u revanšu — 7 golova.

U revanš utakmici protiv Atletika, u Madridu 1985. godine, posebno uspešne role imala su krila Metaloplastike Jasmin Mrkonja i Mile Isaković. Pritom je Jasmin postigao 8, a Mile 6 golova.

Na 31 odigranoj utakmici u Kupu evropskih šampiona, Mile je postigao ukupno 144 gola.

Posle prve osvojene titule evropskog prvaka, 1985. godine, dr Branislav Pokrajac, analizirajući igru Metaloplastike, proročki je konstatovao: "...ja se plašim da je ovaj sastav Metaloplastike dostigao vrhunac u rukometnoj igri... Jugoslovenski šampion je stigao do granice preko koje se dalje ne može. Izgleda da je jedina preostala logika... da sledi zastoj, možda i pad".

Bilo je istine u Pokrajčevim rečima, jer je stara istina da je uvek teže nešto braniti nego osvajati. Ipak, pad nije usledio tako brzo kako je Pokrajac predviđao, jer je Metaloplastika i naredne godine osvojila Kup evropskih šampiona.

U intervalu od 1982. do 1988. godine, Metaloplastika je, sedam godina uzastopno, osvajala titulu jugoslovenskog državnog prvaka.

Metaloplastika je osvojila četiri titule pobednika Kupa Jugoslavije: 1980, 1983, 1984. i 1986. godine. U finalnim utakmicama pobeđeni su: Aerocelje (28:19), Sloga Bosnaprevoz (27:20), Crvenka (25:24) i Dinos-Slovan (30:24).

Na tradicionalnom međunarodnom rukometnom turniru u Doboju, na kome Metaloplastika učestvuje od 1980. godine, osvojena su dva prva, tri druga i dva treća mesta.

Na rukometnom turniru u Strugi, Metaloplastika je, 1986. godine, ubedljivo zauzela prvo mesto, pošto su zabeleženi sledeći

rezultati: Roberteo (Francuska) 34:12; Vardar (Skoplje) 24:21; Željezničar (Niš) 18:18 i Pelister (Bitolj) 22:17.

Za reprezentaciju Jugoslavije Mile je odigrao 197 utakmica i postigao 768 golova.

Kao jedini podrinski sportista, dobitnik je prestižne Oktobarske nagrade Šapca, 1985. godine, kao i specijalne Plakete SOFK Šabac, krajem iste godine. A njegova Metaloplastika je, krajem 1986. godine, povodom značajnog jubileja šabačkog, srpskog i jugoslovenskog sporta, 25 godina postojanja i rada, odlikovana Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Iste godine, Metaloplastika je proglašena najuspešnijim sportskim kolektivom u zemlji.

U organizaciji šabačkog Glasa Podrinja, RK Metaloplastika je, čak 9 puta, proglešena najboljim sportskim kolektivom: 1972, 1973, 1975, 1978, 1981, 1982, 1983, 1984. i 1985. A za najboljeg sportistu Podrinja, Mile je proglašen 1978, 1980. i 1982. godine.

Mile je dobitnik Majske nagrade SOFK Srbije, a specijalni srebrnjak su mu zajednički dodelili TV Beograd i Zlatara Majdnpek, za 25. nastup u evropskim kupovima.

Uz dobrog prijatelja i saigarača Vuju (Veselin Vujović), sa kojim je, u Metaloplastici, činio ubojiti tandem, Mile je spadao u red najpopularnijih šabačkih rukometaša. Nazivali su ga: zlatno krilo jugo-rukometa, virtuoz rukometne igre, superstar iz Šapca, rukometni genije...

Ipak, on danas kaže: "Trudio sam se da ostanem običan, koliko to čovek može, da sačuvam sebe i svoju porodicu." I uspeo je, mada je na tom dugačkom putu bilo vraški mnogo iskušenja.

Ljubitelji rukometa su ga posebno voleli zbog atraktivnih poteza, felširanih lopti (tzv. zavrtaljki ili čivija) i preciznosti. Njegove lopte, upućene ka golu mahom sa levog krila, dovodile su protivničke golmane do očajanja, jer su ih polako zaobilazile i, po pravilu, završavale u mreži. Bio je majstor driblinga, posebno u igri nadmudrivanja jedan na jedan, i kontranapada. Znao je, na pravi način, da spoji lepo za oko, dušu i publiku, i korisno za ekipu, a efikasnost mu je bila jedna od osnovnih odlika. Izvanredno je izvodio i sedmerce.

Raspolagao je čudesnom tehnikom, za koju ima svoje objašnjenje:

"Svi su isticali moju brzinu, ali ona nije bila moja glavna vrlina. Bilo je i bržih igrača od mene, ali to im nije mnogo pomoglo u igri. Sećam se da sam svojevremeno na nekim testovima... pokazivao izuzetno dobre rezultate odnosno reakcije na svetlost i boje, zbog čega sam brže i bolje mogao da reagujem na situacije, uz više rešenja u igri..."

Zbog svega što je Mile značio u šabačkom rukometu, legendarni predsednik Metaloplastike Aca Trifunović je, docnije, mogao da kaže: zahvaljujući Milu i njegovim saigračima, nenadmašnim virtuozima rukometne lopte, genijalcima i vanzemaljcima, "Šabac je od provincije postao rukometna prestonica Evrope".

Godine 1986, Mile je otišao u "rukometnu pečalbu", u nemački Mildeshofen, gde je ostao godinu dana. Međutim, nemački mentalitet mu nije odgovarao, jer "kod njih nema imaginacije, slobode u igri. Oni me nikad nisu rukometno razumeli".

Naredne godine je, na duže, otišao u Francusku — u Kretej iz Marseja, gde je i završio igračku karijeru. Stanovao je u vili pokraj Marseja.

Po okončanju igračke, posvetio se trenerskoj karijeri. Njegova teza i danas je da dobar trener mora da stvori dobrog igrača. I Mile ga je stvorio — Ričardsona. Isto kao što je Vuković stvorio Urdialesa.

Zbog određenih zdravstvenih problema, prekinuo je trenersku karijeru. Ali, bez sporta i rukometa ne može. Danas je sportski direktor Metaloplastike i pokušava da joj vrati bar deo starog sjaja. U Šapcu se, zahvaljujući Milu, rukometni optimizam ponovo budi.

Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.
2  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Radomir Ratko Dmitrović (1958) poslato: Novembar 21, 2016, 04:27:11 am
*

RATKO DMITROVIĆ:
HRVATSKO PITANJE I SRBOFOBIJA



Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa "Argument", ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina, vodio frankfurtske "Vesti", pa ga je vlasnik smenio zbog "preteranog" bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?)

I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra je nedeljnik "Pečat" u kome već pet godina pokazuje korene srpsko — hrvatskog spora (to jest, hrvatske srbofobije, koja se proteže od Ante Starčevića, preko Jasnovca, do "Bljeska" i "Oluje"), učeći Srbe da misle na pravi način o onomešto bismomogli nazvati "jasenovačkim pitanjem" — ne samo pitanjem zločina učinjenih na prostoru jasenovačkog logora smrti i širom NDH, nego i pitanjem metafizičkog i istorijskog smisla Jasenovca,načina na koji je Jasenovac postao moguć, kao i razloga zbog čega sada pokušavaju da ga poreknu (ne samo Hrvati, nego i Imperija SAD — EU). Zato smo ga zamolili za intervju, na šta se on ljubazno odazvao.

Gospodine Dmitroviću, u svom tekstu "Tompson kod svojih u Vatikanu" ("Pečat", 90/2009.) istakli ste da "ustaštva, kao snažnog, žilavog i u narodu ukorenjenog pokreta ne bi bilo bez Vatikana i Katoličke crkve". Možete li nam, u najkraćem, izneti svoje argumente za ovu tvrdnju?

Nema ni jednog Hrvata koji se u 19. i prvoj polovini 20. veka isticao mržnjom prema Srbima, istaknutog pripadnika ustaškog pokreta, a da jedan deo svog života nije bio pod krovom katoličke crkve. Počev od Ante Starčevića, rodonačelnika hrvatskog fašizma, najvećeg pronositelja mržnje prema Srbima. Pavelić, Šakić, Maks Luburić, Artuković, Ljubo Miloš, fra Majstorović Filipović Sotona, svi oni su prošli kroz semeništa katoličke crkve, odakle su izašli sa kiptećom mržnjom prema Srbima. Zašto? Otkuda tolika netrpeljivost Vatikana i "Crkve u Hrvata" prema Srbima pravoslavcima? Razume se, sve ide od velikog raskola u hrišćanstvu, 1054. godine i velikog katoličkog sabora u Splitu održanog 1075. godine, kada je postavljena strategija uništavanja pravoslavlja na zapadnom Balkanu. Hrvata kao starog plemena danas gotovo da nema, nalazimo ih tek u ostacima u Hrvatskom Zagorju, Moslavini i onom delu Međimurja, prema Sloveniji. Ostali su konvertiti, uglavnom bivši Srbi koje je katolička crkva uspela da otrgne najpre od pravoslavlja a potom od srpstva. Dakle, u pitanju je konvertitstvo, fenomen bliskosti iz koga se, to je u psihologiji davno objašnjeno, rađa najžešća mržnja. To je nukleus njihove taktike zaustavljanja širenja pravoslavlja na Zapadnom Balkanu. I u tome su, na žalost, uspeli. Mržnja Hrvata prema Srbima razvejavana je i opstaje isključivo na verskoj osnovi. Odatle sve počinje i tu završava. Zlo u hrvatskom narodu počiva u mračnim odajama katedrala i crkava, otuda posmatra, čeka trenutak i izlazi kad proceni da treba.

Kao neformalnog doktora kroatologije, oduvek sam, onako studentski, želeo da Vas pitam: zašto čakavci i kajkavci, Istrani i Zagorci, nikada nisu (osim izuzetaka) bili ljute ustaše? Recimo, Vladko Maček, iako srbofob i vođa Hrvatske seljačke stranke, čiji se jedan deo opredelio za Pavelića, ipak nije bio spreman da podrži ustaške pokolje. Mi znamo da su najljuće ustaše uglavnom potomci pokatoličenih Srba — Hercegovci, Ličani, Dalmatinci. Šta je ustaše učinilo tako ostrvljenima da su ih se i italijanski okupatori gadili,gledajući ustaške zločine?

U pitanju je složenost fenomena konvertitstva. O tome su govorili i pisali mnogo pametniji od mene i to je objašnjeno i stručno i kroz umetničke forme. O konvertitima imamo sjajne misli velikog Meše Selimovića, u onoj metafori o potoku koji se odvojio od matice i zaustavio; nazad ne može a za napred je nejak, slabašan. Čovek koji promeni veru, a potom i naciju, kao u ovom slučaju Hrvata i Srba, izbrisao je sve što je bilo do tada. On više ne može da govori o svojoj porodici, precima, svom rodu. On je neko ko počinje od nule, ništak, čovek bez biografije, mladica tek zasađena na ledini. Takav čovek je svestan svega a naročito prezira svoje okoline, rodbine, prijatelja, kumova, svojih dojučerašnjih sunarodnika i u njemu se rađa mržnja. Ponižen je, ćuti kad se u društvu priča o istoriji, porodičnoj tradiciji, dalekim rođacima... I onda dolaze ratovi. Takav čovek postaje zver i kreće da ubija sve one koji su živi svedoci njegove prevere, sramote, njegove izdaje predaka i svog naroda. On sumanuto počinje da ubija sve koji znaju njegovu slabost, njegov istorijat, verujući da će tako sa lica zemlje ukloniti one koji mogu da svedoče o njegovoj sramoti. Gotovo da nema ni jednog ustaše, koljača, bez srpskih korena.

Jedan od ključnih problema naše stvarnosti je, izgleda, to što Srbi misle da o Hrvatima znaju sve, a ne znaju skoro ništa. Recimo, koliko Srba zna da je desna ruka Alojzija Stepinca, fratar Krunoslav Draganović, čovek koji je, uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana organizovao "pacovske kanale" za bekstvo ustaških krvoloka, prebačen u Titovu Jugoslaviju i mirno umro u Sarajevu, bez ikakvog suđenja za nedela koja je počinio. Možete li nam ispričati nešto o slučaju Draganović, koji pokazuje da je Titov režim umeo da sarađuje s ustaškim fratrom ako mu to obezbeđuje međunarodnu podršku Vatikana?

Slučaj Draganović nikada neće biti objašnjen do kraja. Kao što nikada nećemo saznati sve o kontaktima, stalnim, koje je Tito imao sa Vatikanom. Ciljevi komunista u Kraljevini SHS i ustaša bili su identični; razbijanje države u kojoj Srbi imaju biološku supremaciju, obračun sa svakim oblikom srpstva, i stvaranje nezavisnih država Slovenije, Hrvatske i velike Albanije. To je utvrđeno na Četvrtom kongresu KPJ, održanom u Drezdenu 1928. godine. Tada je usvojen Program na osnovu ovih ciljeva i taj Program bio je na snazi sve do 1990. godine, odnosno, do raspada KPJ i ostvarenja zacrtanih ciljeva. Krunoslav Draganović je bio fratar, špijun, obaveštajac, radio je za nekoliko tajnih službi, ali je nesporno bio hrvatski kleronacionalista. Učinio je neke usluge komunistima i otuda bi se mogla objasniti njegova pozicija u novoj, Titovoj Jugsolaviji ali to nije pravi razlog što je ovaj čovek — zaslužan za bezbrižan život hiljada ustaških zločinaca nakon Drugog svetskog rata, uglavnom u Južnoj Americi — mirnu starost proveo u Titovoj državi, pod apsolutnom zaštitom komunista. Pravi odgovori leže u odnosu Tita i Vatikana a o tome detalje i suštinu nikada nećemo saznati.

Od 2010. godine, stalno se priča o papinom dolasku u posetu SPC. Papski glasnogovornik, monsinjor Antonioni, tvrdi da poseta o kojoj se maštalo (papa u Nišu 2013, povodom jubileja Milanskog edtikat) nije moguća, jer situacija nije povoljna. Pošto se kao uslov da papa dođe pominjalo njegovo poklonjenje pravoslavnim žrtvama ustaškog režima, nadbiskup Hočevar nas je poučno podsetio da papa ne može u Jasenovac dok se Srbi i Hrvati ne dogovore oko broja tamošnjih žrtava. Papa među Srbima — da ili ne?

Pred svaki razgovor na ovu temu, sa velikodostojnicima Katoličke crkve, uključujući papu, srpska strana morala bi da počne tako što bi na sto stavila knjigu Viktora Novaka "Magnum crimen" (Veliki zločin). To je kapitalno delo, nezaobilazno štivo o monstruoznosti katoličke crkve, o njenom sistematskom, krvavom obračunu sa pravoslavljem i Srbima, o nameri da jedno i drugo potpuno uništi zapadno od Drine i Dunava. Knjigu je napisao, Hrvat, klerikalac, čovek koji je obrazovan u katoličkim centrima, ali koji je uspeo da se odhrve mržnji koja mu je tamo usađivana i koji je svoj život posvetio objašnjavajući suštinu katoličanstva na ovimprostorima. SvakiSrbin koji ima Bibliju morao bi da ima i "Magnum krimen".

Papa uSrbiju može samo preko Hrvatske, tako što bi skrenuo sa autoputa kod Novske i ušao u Jasenovac, poklonio se senima nevino pobijenih Srba, zatražio oproštaj od njihovih potomaka i uputio izvinjenje celom srpskom narodu. Uz, razume se, prihvatanje brojke Srba pobijenih u Jasenovcu koju je tamo, na prostorima logora, utvrdila Zemaljska komisija Republike Hrvatske još 1945. godine. A tu komisiju sačinjavali su Hrvati i Slovenci. Ta brojka, koja je u saglasju sa procenama nemačkih generala iz Drugog svetskog rata, kreće se između 600 i 650 hiljada Srba ubijenih u Jasenovcu. Bez ovakve geste nije moguće ni početi razgovore o pomirenju Srba i Hrvata.

Koliko je vrh SPC u ovom trenutku svestan svih prozelitskih akcija vatikanskih misionara? Da li neko postavlja pitanje na desetine pokatoličnih Srba u sadašnjoj EU Hrvatskoj? Da li su naši episkopi svesni vatikanskog napora da se sprovede unija u, recimo, Crnoj Gori? Kakav je udeo vatikansko — hrvatskih združenih snaga u separitizmu "vojvođanera"?

Srpska pravoslavna crkva sistemski je postavljena na principima održanja vere. To je dominantno u pravoslavlju. Katoličanstvo je pre svega sistem državne i poslovne delatnosti, to je najveća, najuticajnija i najbogatija firma na svetu. Vera je u katoličanstvu nije nukleus postojanja, srce svega, već sredstvo za manipulaciju. Katolička crkva ima sistem osvajanja prostora drugih religijskih zajednica, misionarska područja u koja ubacuje ljude i ogromna sredstva. Toga u pravoslavlju nema. Uz sve ovo Srpska pravoslavna crkva ne čini ni ono što treba i što može da bi se odbranila od nasrtanja katoličanstva. Plašim se da i među episkopima SPC ima onih koji veruju lepim besedama što dolaze iz Vatikana. Ne znam zbog čega je SPC ćutala sve ove godine na proces koji ste spomenuli, na otimanje pravoslavaca u Hrvatskoj i njihovo prevođenje u katoličanstvo. Znam da bi se takvo oglašavanje — a oglašavanje je neophodno, jauk da se čuje do neba — bilo dočekano kao mešanje u politiku, u državne poslove, što nikako ne sme da bude ograničenje jer sve što Katolička crkva čini vekovima nije ništa drugo do politika.

Što se tiče Crne Gore, ja sam tu veoma, veoma skeptičan i mislim da u toj državi kroz pedesetak godina, a to je u istorijskim relacijama treptaj oka, neće živeti ni jedan pravoslavac. Ono Srba što ih tamo ima danas ili će pomreti ili će se iseliti u Srbiju; takozvana crnogorska pravoslavna crkva prihvatiće supremaciju pape, pretvoriće se možda najpre u grkokatolike, ili odmah u katolike, i ta priča biće okončana. Ostatak stanovništva Crne Gore biće muslimani. Crna Gora biće novo područje najvećeg konvertitstva nakon tog procesa u Zapadnoj Hercegovini. Naravno, sve će se zasnivati na mržnji prema Srbima i Srbiji. Ovo govorim teška srca ali... retko kad sam se prevario u globalnim procenama.

Velike napore Katolička crkva čini u Vojvodini, sa ciljem razbijanja pravoslavlja, povezana je sa nevladinim organizacijama, pojedincima koje srećemo u javnom životu, ali tu su im šanse prilično slabe jer verujem da će Srbi u Vojvodini smoći snage da se odbrane i iskažu privrženost svojoj državi, Crkvi i srpstvu uopšte.

Sajt "Borba za veru" često je prenosio Vaše analize. Imate li vremena da pratite rad tog sajta, i imate li predloge da se rad poboljša?

Sajt je tematski određen i u skladu sa tim postavljen je i grafički. Možda bi tu mogle da se urade neke manje intervencije, u cilju vizuelne preglednosti, ali, sve u svemu, ovaj sajt ispunjava ciljeve zbog kojih je pokrenut i njegova misija je za svaku pohvalu. Sugerišem da povremeno dopustite sebi i slobodu kritike nekih pojava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje nisu dobre, štete Crkvi, pravoslavlju u celini, i prosto traže kritičko sagledavanje.

Za kraj: ima li smisla baviti se ovakvim temama kakvima se Vi bavite i, recimo, ostati bez posla, kao što se Vama nedavno
desilo?

Apsolutno ima smisla. Neophodno je, izuzetno važno s obzirom da vreme spušta u zaborav mnoge istine o Srbima kao narodu, u ovom slučaju istinu o srpskom stradalništvu i zločinima koje su drugi činili Srbima. Mlade generacije to slabo poznaju i mora im se govoriti o tome. To je nužnost, sastavni deo kolektivne svesti Srba kao naroda. E, sad, svaki posao u sebi nosi rizike i opasnosti, tako i ova tema. Ja sam pre mnogo godina raščistio sa tim da ću morati da se borim sa posledicama iznošenja svojih stavova i tematskih postavki. Mnoga vrata su mi zbog toga zatvorena, ostajao sam bez posla, kao nedavno u frankfurtskim "Vestima", gde mi je kao glavnom uredniku otvoreno rečeno da dobijam otkaz zbog pisanja i puštanja tekstova o zločinima Hrvata nad Srbima. Ali, dobro. Nikome nije terao da biram ovaj i ovakav životni i profesionalni put. Na kraju krajeva, ja sam zadovoljan ovakvim životom.

Vladimir Dimitrijević
Svetosavlje i srbocid /Razgovori u vrtlogu globalizacije, Lio, 2014.

Kompletna knjiga Vladimira Dimitrijevića (1,3MB) u PDF
3  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Radomir Ratko Dmitrović (1958) poslato: Novembar 21, 2016, 03:48:23 am
*
RATKO DMITROVIĆ


TV SUMRAK

"Nezavisni novinar" Petar Luković oslobođen je odgovornosti, za njega je već odavno nadležna medicina, a ne profesija kojom se bavi

Novinar Ratko Dmitrović je svojom emisijom "Razgovor sa povodom" početkom '90-ih postigao je gledanost kojoj nijedan domaći tolk-šou u deceniji iza nas nije "prismrdeo". Tadašnji TV Beograd ponosno je isticao na svojim listama cifru od šest miliona ljudi koji nedeljom nisu propuštali da vide koga im to Dmitrović dovodi u goste. Povod za ovaj intervju je najava njegovog povratka na male ekrane...

Tek sada shvatam koliko je ta emisija bila uticajna. Prema RTS-ovim istraživanja, "Razgovor s povodom" bio je, po gledanosti, čak ispred Drugog dnevnika. Današnji autori o tome mogu samo da sanjaju — s ponosom ističe Ratko Dmitrović, koji trenutno pregovora sa nekoliko televizijskih kuća.

Ali, u to vreme TV Beograd nije imao konkurenciju...

Tačno, ali ne možete nikoga naterati da sedne pred televizor i gleda emisiju koja je dosadna i koja mu se ne dopada. A mi tada nismo imali čak ni scenografiju. Bio je sto i na njemu mikrofoni...

Jedno vreme ste pisali TV kritiku za magazin "Antena". Kako ocenjujete današnje tolk-šou programe?

Jedina ozbiljna emisija tog tipa je "Utisak nedelje". Sve druge, poput "Zamke" i "Klopke", razlikuju se od video-magazina "Svet plus" samo po sastavu gostiju. Nema tu ozbiljnog razgovora. Sve se svodi na upadanje u reč, nadvikivanje i svađu kao na obrenovačkoj stočnoj pijaci.

Treba li problem tražiti u voditeljima?

Ne želim da se upuštam u pojedinačno ocenjivanje, ali ono što se ne može prećutati jeste tragično nizak obrazovni nivo televizijskih novinara kod nas. Naravno, čast izuzecima, ali to je premalo za spas ove profesije.

Svojevremeno ste se našli i na crnoj listi Suda časti Petra Lukovića...

Petar Luković je oslobođen mnogih odgovornosti, pošto je za njega odavno nadležna medicina, a ne profesija kojom se bavi. On je najbolji dokaz postojanja dvojnih standarda kod nekih ljudi u Srbiji koji se bave ljudskim pravima i "nezavisnim novinarstvom", i od toga jako dobro žive. Ono što drugima zameraju Lukoviću dozvoljavaju i aplaudiraju. Ali, kažem, za njega je nadležna medicina.

Dobar deo karijere proveli ste kao dopisnik "Politike" iz Zagreba. Da li biste se ponovo vratili tamo?

Nikada se ne bih vratio u Zagreb ni da živim ni da radim, bez obzira na evidentne političke promene. Premijer Sanader je nešto najbolje što se Hrvatima dogodilo posle dugo vremena, ali Zagreb je završena priča u mom životu.


Kurir | 20.05.2004.
4  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Radomir Ratko Dmitrović (1958) poslato: Novembar 21, 2016, 03:02:23 am
*

RATKO DMITROVIĆ DIREKTOR I GLAVNI UREDNIK "NOVOSTI"

Nadzorni odbor prihvatio ostavku Manojla Vukotića i imenovao Ratka Dmitrovića za vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika svih izdanja i direkora Kompanije

NADZORNI Odbor Kompanije "Novosti" AD na današnjoj sednici jednoglasno je prihvatio neopozivu ostavku Manojla Vukotića na funkcije generalnog direktora i glavnog urednika svih izdanja Kompanije.

Na istoj sednici Nadzorni odbor imenovao je jednoglasno Ratka Dmitrovića za vršioca dužnosti funkcija koje je do sada obavljao Vukotić.

Dmitrović je rođen 1958. u Komogovini, na Baniji. Studirao je pravo i novinarstvo na Beogradskom i Zagrebačkom univerzitetu. Profesionalnu karijeru počeo je 1981. godine. Novinarske i uredničke poslove obavljao je u "Politici", NIN-u, Radio-televiziji Srbije. Bio je pokretač i glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Argument". Poslednjih pet godina bio je glavni i odgovorni urednik frankfurktskih "Vesti".

Po završetku sednice, Dmitrović je imenovao novinara političke rubrike "Večernjih novosti" Milana Babovića za zamenika glavnog urednika, dok je za pomoćnika glavnog urednika imenovao Slobodana Reljića, sadašnjeg urednika nedeljnog izdanja "Večernjih novosti".

Nadzorni odbor se zahvalio Manojlu Vukotiću za uspešan rad u Kompaniji "Novosti", na čijem čelu je bio više od 12 godina.


V. N. | 16.05.2013. | Večernje novosti


* * *

— "Novosti" će nastaviti ovu vrstu kulturne misije, posao koji je važan sa umetničkog, izdavačkog i nacionalnog stanovišta. Pokušaćemo da sistem vrednosti koji je gotovo urušen u našem društvu, podignemo, sazidamo, učvrstimo. Da jakim autorima, pričama, romanima, životnim ispovestima, biografijama, nečim što ima dokumentarističku, životnu, literarnu vrednost, srušimo ono što nas kao talas zapljuskuje poslednjih godina: projekciju netalenta. Izloženi smo torturi netalentovanih ljudi, "zvezda" čija se slava van Srbije zasniva na količini poganih reči izgovorenih protiv sopstvene kulture i sopstvenog naroda. "Novosti" će uraditi sve što budu mogle da se ti kursevi završe i okonča vreme zaključanih muzeja.
Ratko Dmitrović, Večernje novosti 06.06.2013
5  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Dejan Lučić (1950) poslato: Novembar 21, 2016, 01:59:22 am
*
INTERVJU: naš poznati geopolitičar i pisac bestselera Dejan Lučić


SRBE TREBA STAVITI U KOVČEG KOJI SE ZOVE NATO

Novi svetski poredak je Četvrti Rajh, koji kao i Treći, ide na Rusiju. Srbija i Vojvodina su predigra za Treći svetski rat i Srbi kao slobodarski narod moraju biti uhapšeni. O mogućim budućim značajnim događanjima i Srbiji u tim svetski previranjima kroz intervjuu govori Dejan Lučić.
 
Kada imate priliku da sa Dejanom Lučićem napravite intervju onda slobodno možete konstatovati da ste postigli bar dva pogotka odjednom. Vodili ste razgovor sa čovekom koji mnogo zna ali koji će vam od toga po nešto i reći, bez mnogo taktiziranja i vrlo jasnim jezikom. Drugi pogodak je što ste imali priliku da još malo bliže upoznate čoveka za koga se svi pitaju kako dolazi do tako važnih informacija a spreman je da bar deo podeli sa vama. Ono što je u tom susretu najlepše a to je sam razgovor, jer teče spontano i prosto ne registrujete vreme koje obilato trošite. Ako kratko kažem to je čovek sa kojem bi ste satima, i opet satima razgovarali a da na kraju imate utisak da ste tek malo zagrebali od svega što bi od ovog džentlmena mogli čuti.

Pitamo geopolitičara i pisca bestselera Dejana Lučića ("Vladari iz senke", "Tajne albanske mafije", "Kraljevstvo Hazara"....) ko su stvarni vladari SAD i zapadnog sveta odnosno šta je to talasokratije?

Gospodari mora tj. talasokratija je termin koji označava države koje svoju silu baziraju na mornarici, stvarajući kolonije u priobalju i šireći svoj uticaj prema kopnu. U istoriji to su bili: Atina, Feničani (Kartaginjani), Rimljani, Venecijanci, Đenovljani, Španci, Portugalci, Holanđani i Velika Britanija. Propast Velike Britanije je bio samo prividan. Ona je skiptar moći samo prividno prebacila u Vašington, ali je kroz sistem tajnih društava počela da vlada i ovom zemljom. Današnji termin talasokratija treba definisati kao atlantokratija. Svi ti termini zamagljuju suštinu. Geopolitičari su teoretičari jedne nauke koja traži svoje mesto pod suncem, oni ne žele da se zamere stvarnim gospodarima sveta i zbog toga stvari ne nazivaju pravim imenom. Novi svetski poredak je isto jedna floskula iza koje se krije istina, a i globalizam. Recimo najzad istinu. Reč je o imperijalizmu nevidljive imperije koju svet vidi kao Amerika i Velika Britanija, a to je zapravo — "Kraljevstvo Hazara"! Cilj te kabalističke imperije je nametanje svetu novog totalitarizma koji se ne bi mnogo razlikovao od komunizma i nacional-socijalizma. Postoji samo jedna razlika, što se ovaj globalistički Četvrti Rajh sprovodi preko medija koji su apsolutno pod kontrolom vladara iz senke.

Hoće li SAD napasti Iran ili Rusiju?

Mislim da Amerikanci za to nemaju snage, oni mogu da bombarduju Iran i da ga unište, ali cilj su izvorišta gasa za čuveni gasovod Nabuko koji treba da pređe preko Srbije. I to u priličnoj dužini. Cilj ovog gasovoda je eliminacija evropske zavisnosti od ruskog gasa, i naravno rusko bogaćenje njime. Iran će možda pokušati da destabilizuju na neki drugi način, ali ga neće ostaviti na miru. Iranci su nabavili nekoliko kompleta protivvazdušnih sistema S-300 od Rusa i to povećava cenu američkog rata. Za okupaciju Americi je potrebno 500.000 vojnika. Oni ih nemaju i zbog toga će ubrzano da povećavaju vojsku u NATO paktu — vazalima je zadatak da ginu umesto njih.
 
To po vama znači da će novoprimljene članice u NATO morati da pošalju svoje vojnike u taj rat?

Da, to je sasvim normalo. Zašto bi ih inače uključili u taj savez. To nije savez ribolovaca, već vojni savez koji vam nameće i određene obaveze, a koje vi treba da ispunite.
 
Gde očekujete sukob?

Mislim da će doći do sukoba SAD i Rusije oko Ukrajine. Verovatno i do podele države na tri dela a moguće i građanskog rata kao u bivšoj Jugoslaviji. Cilj Amerike je da sačuva unitarnu Ukrajinu i uvede je u NATO i u njoj postavi svoje rakete. Tada bi Rusi morali da okrenu svoj raketni arsenal u pravcu Ukrajine. Hazari sa Zapada se smeju — jer žele da se Rusi i Ukrajinci potamane međusobno. Taj sukob je "zakazan" za 2010. i 2012. godinu. Prema tome, priprema secesije Vojvodine je u sklopu tog prodora na Istok. NATO mora da kontroliše Dunav, Vojvodina je potrebna kao prehrambena baza i bezbedna pozadina, jer taj rat u Ukrajini može da preraste u Treći svetski rat, a Srbi su samim tim opasnost za invazionu vojsku. Zbog toga Srbima treba oduzeti i istočnu Srbiju, Srbe treba staviti u kavez koji se zove NATO okupacija. Novi svetski poredak je Četvrti Rajh, koji kao i Treći, ide na Rusiju. Srbija i Vojvodina su predigra za Treći svetski rat i Srbi kao slobodarski narod moraju biti uhapšeni.
 
Koje su strateške namere Zapada?

Vojna sila Kraljevstva Hazara je NATO pakt koji ima za cilj da se uključivanjem novih vazalnih trupa primakne sa svih strana Rusiji. Rat protiv Srba kroz čitav 20. vek i genocid protiv našeg naroda je priprema konačnog obračuna sa Rusijom. Priprema secesije Vojvodine koju sprovode ljudi, agenti od uticaja Zapada, je lagano potkopavanje ove srpske teritorije. Zavaravaju se Srbi u Vojvodini, kojih ima preko 80%, da je naša brojnost garancija našeg opstanka ovde i kad Vojvodina bude otrgnuta od matice. Bili su Srbi brojni i u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji pa su pobegli pred bombama. Scenario za Vojvodinu teče paralelnim tokom. Jedan je kroz parlament, drugi kroz štampu, treći kroz fakultete, četvrti preko nevladinih organizacija, peti preko međunarodne zajednice i šesti — najzlokobniji — preko obaveštajnih službi. Cilj je da se u jednom trenutku međunacionalni odnosi tako pokvare da padne krv. Prvo će to biti ubistvo nekog Srbina ili srbskog deteta od strane neke nacionalne manjine što bi izazvalo revolt i osvetu većinskog naroda prema počiniocima zločina. Ta reakcija bi bila novi Račak i povod za intervenciju NATO snaga u čijim jedinicama bi bili pre svega Mađari, Hrvati, Bezbednosne snage Kosova, koji bi trebali da očuvaju mir među tobože zaraćenim Srbima i Mađarima. Nažalost, mi nemamo državu koja ume adekvatno da reaguje na ovakvu veliku operaciju, koja se na Zapadu zove operacija "Habzburg". Šta rade obaveštajne službe ekskluzivno za vas koji ovo čitate, omogućiću vam da vidite sami. Uključite vaš računar i pogledajte sajtove http://vojvodina.phpbbweb.com i http://www.autonomija.info! Priprema se građanski rat, ljudi koji to vode su svima poznati i niko ih ne hapsi. Otkriću vam zašto u Velikoj Britaniji nema scesionizma — britanska služba prave neprijatelje države ubija na vreme! Mađarska država je sprovodila hungarizaciju kao državnu politiku. Secesija Vojvodine nije boljitak već kraj Srba u Vojvodini!
 
Zagovara se stvaranje vojvođanske nacije?

Da, to zagovaraju sinovi komunističkih terorista, koji su pod Titom pljačkali Vojvodinu. Oni nisu starinci, oni su dođoši iz Like, Bosne... Stvaranje vojvođanske nacije se bazira na antisrpstvu. Uostalom znate da su Hrvati zapravo 90% Srba koji su prešli u katoličanstvo i samim tim postali antisrbi. Sa Srbima muhamedancima je bio isti slučaj. Da li treba da vam kažem da su i Crnogorci koji se odriču Srpstva krenuli u zagrljaj Hrvatima. Vatikan je odavno njih nazvao Crvenim Hrvatima. Stvaranje vojvođanske nacije je lagan proces, ali je moguće kao i vojvođanska crkva i vojvođanski jezik. Plaćenih intelektualaca koji su pretežno iz mešovitih brakova ima dovoljno. Prema tome Srbi probudite se. Dignite svoj glas zbog svoje katastrofalne budućnosti. Pozivam pre svega Srbe u Demokratskoj stranci, koja je na vlasti, da izvrše strašan pritisak na Borisa Tadića da ne dozvoli razvijanje paklenog plana.
 
Često spominjete Hazare. U "Hazarskom rečniku" M. Pavić piše o njima kao nestalom narodu?

Hazari nisu nestali, narod koji se danas predstavlja Jevrejima zapravo su Turci koji su primili jevrejsku veru u 8. veku. Živeli su na teritorijama između Rusije, Crnog mora, Kaspijskog jezera i Irana. Od Jevreja 90% su Aškenazi (Hazari), a 10% su Sefardi (judaizivani Kartaginjani). Izvorni Jevreji koji vode poreklo iz Plestine danas su zanemarljiva kategorija. Sefardi i Aškenazi govore različitim jezicima od kojih nijedan nije hebrejski — Sefardi govore ladino, a Aškenazi (Hazari) jidiš. Ni jedni ni drugi ne govore hebrejskim jezikom, neka modernizovana verzija se uči tek u Izraelu, a njime ne vladaju svi. Recimo kada se vodio rat u Gazi ili u Libanu operativni komandni jezik je bio ruski, jer mladi vojnici ne znaju drugi.
 
Govorite o Kraljevstvu Hazara. Kako se ono sprovodi?

Sprovodi se po Lenjinovoj maksimi da su kadrovi osnovna poluga revolucije. U ovom trenutku Hazari su potpredsednik SAD Jozef Bajden, a Baraku Obami baba je Jevejka (Hazarka). U Velikoj Britaniji predsednik vlade Gordon Braun i ministar spoljnih poslova Dejvid Miliband su Hazari. U Francuskoj predsednik Republike Nikola Sarkozi i Bernar Kušner, u Nemačkoj kancelarka Angela (Kasner) Merkel, ministar diplomatije Štajnmajer i ministar vojni Jung su Hazari. Da li treba da vam kažem da je Berluskoni Jevrejin Sefard kao i da je Jorgosu Papandreasu majka Jevrejka.
 
Je li to sve?

Ne, nije. Hazari su predsednik Austrije Guzenbauer i predsednik vlade Fišer; u Mađarskoj premijer Ćurčan je oženjen Hazarkom Klarom Dobrev, u vladi su Hazari ministri Peter Kiš (socijalna pitanja), Ištvan Hilar (kultura), Gabor Fodor (ekologija), Janoš Koka (ekonomija i saobraćaj), Imre Sekereš (odbrana), Janoš Vereš (finansije), Lajoš Molnar (zdravlje). Slično vladama drugih zemalja, Mađari ne vladaju Mađarskom, a oni nikada nisu želeli Mađare i Slovene u miru. Hazari su došli sa precima Mađara u Vojvodinu. Zarili su se u srbsko slovensko tkivo kao klin. Nisu Srbi kolonisti već su preci Mađara došli. Oni koji su starosedeoci su hungarizovani Srbi i Slovaci. Ključari koncentracionog logora Vojvodine su autonomaši.
 
Nadam se da je to sve?

Ne, gospođa Timošenko sa kikicom u Ukrajini je Hazarka, Viktor Juščenko je oženjen Hazarkom koju mu je podmetnula CIA, a gruzijski premijer Sakašvili je takođe Hazar. Malo li je! Da li možete da shvatite da to nije normalno. Tu su došli dugotrajnom smišljenom zaverom.
 
Da li je to antisemitizam?

Prvo da definišemo šta je to semitizam, to je politika koja se vodi u ime Semita, a Hazari o kojima ja govorim su Turci. Ako definišemo semitizam kao političku kategoriju, onda bi to moglo da se nazove svakom politikom u ime semitizma. Semitizam je genocid prema Palestincima na koji svet ne sme da gleda, Oktobarska revolucija koju su izveli Lenjin, Trocki, Staljin i bratija — svi Hazari. Semitizam su gulazi u kojima je ubijeno 20 miliona sovjetskih građana, 400.000 pripadnika Ruske pravoslavne crkve koji su ubijani na najsuroviji način: ubacivanjem živog episkopa u bure sa ključalim katranom, ili isecanje stomaka svešteniku zakucavanjem njegovih creva za drvo. Semitizam je nacional-socijalizam koji su realizovali unuk Solomona Majera Rotšilda Adolf Hitler, Alfred Rozenberg, Martin Borman, tvorac raketa Verner fon Braun i upravnik konc-logora Adolf Ajhman. Svi oni su bili po krvi Hazari.
 
Koji su još njihovi zločini?

Projekat Menhetn, stvaranje atomske bombe pravili su mađarski Hazari. Prve nuklearne bombe su bačene na Hirošimu i Nagasaki, japanske gradove u kojima su se nalazile dve ruske pravoslavne crkve. Antisemitizam je govorenje protiv semitizma, protiv ideologije Novog svetskog poretka, globalizma i umešanosti Hazara u stvaranju globalnog Rajha — Kraljevstva Hazara.

Razgovor vodila Slavica Jovanović | 16.07.2013. | Moje novosti
6  ZASLUŽNI SRBI / Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka / Miloš Stojićević Pocerac (1776—1811) poslato: Oktobar 28, 2016, 09:39:04 pm
*

HILANDARSKI KIVOT ZA POCERCA

Posmrtni ostaci Miloša Stojićevića Pocerca preneti su u crkvu manastira Svetih apostola Petra i Pavla u Dobriću i održan pomen slavnom Karađorđevom vojvodi i junaku Mišarske bitke.

Istorija se ne sme zanemarivati, a veliki srpski junaci zaboraviti, kažu Pocerci koji, i nakon 200 godina, odaju počast precima koji su se istakli u borbi protiv Turaka.

U manastir Svetih apostola Petra i Pavla u Dobriću premešteni su posmrtni ostaci Karađorđevog vojvode Miloša Stojićevića Pocerca.

Isklesana slova na kamenom spomeniku izbrisalo je vreme, a humka slavnog junaka, uz sam manastir u dnu dvorišta, vekovima je bila neprimetna. Obnovom manastirskih zidova, posmrtni ostaci vojvode Miloša Satojićevića, koji je predvodio Pocerce u Prvom srpskom ustanku, premešteni su kao najveća svetinja.

"Daska za kivot Miloša Pocerca stigla je sa Svete gore blagoslovom bratstva manastira Hilandara, a naravno da je božja promisao kad su majstori sa Mišara napravili ovaj kivot", kaže jeromonah Petar Hilandarac, starešina manastira u Dobriću Pocerskom.

Rođen u Gornjoj Vranjskoj kod Šapca, Miloš Stojićević Pocerac opismenio se u manastiru Radovašnica. Bio je pisar pocerskog kneza i, iako mlad, zbog hrabrosti i junaštva bio je među najistaknutijim Karađorđevim vojvodama u Mišarskoj bici.

"Kad god dođem u Dobrić zapalim sveću Milošu Pocercu, takvi se junaci nikada ne mogu zaboraviti", kaže Mića Nikolić iz Šapca.

Njegovu hrabrost opevao je i Filip Višnjić, a priča o zarobljavanju opreme i sablje Kulin kapetana prenosi se na genaracije uz muzejsku postavku slavne bitke na Mišaru.

"Porodica Kulin kapetana je nudila otkup, onoliko koliko je sablja teška, toliko su nudili Milošu zlata, međutim Miloš je to odbio", kaže Svetlanka Milutinović, kustos Narodnog muzeja u Šapcu.

Vojvoda Pocerski bio je inspiracija i mladom šabačkom vajaru, učesniku tradicionalne likovne kolonije. Bista u gipsu čeka izdradu u kamenu, a potom će očekuje umetnik i dopuniti postavku na Mišaru.

"Najveći problem je bio što nije bilo nikakvih slika i što sam ja morao da dam neko svoje rešenje. Velika je bila odgovornost na meni što tog čoveka niko nikada nije vajao, a odgovornost što je sa naših prostora junak", kaže Miroljub Samardžija, vajar.

Kivot sa posmrtnim ostacima Miloša Stojićevića Pocerca ostaće u manastiru Dobrić. Kao istorijska i kulturna baština biće restaurirana i sačuvana nadgrobna ploča. Budućim pokoljenjima na uvid kažu ostavljaju u amnet zahvalni Pocerci.

RTS | 11.11.2013.
7  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Zoran Bogavac (1947—2006) poslato: Oktobar 15, 2016, 02:31:23 am
*

KOSOVO I METOHIJA, SEĆANJE (IV) — ZORAN BOGAVAC
Nečujna zvona; Dobrica Erić: Svi moji preci


Naše današnje "Sećanje" je prozno u svom prvom delu: pred vas smo izneli jednu priču iz knjige "Nečujna zvona — hrišćansko nasleđe Kosmeta". Nekoliko dana pred iznenadnu smrt, Zoran Bogavac (1947—2006), veliko ime srpskog novinarstva, završio je rukopis ove knjige. Knjigu je objavila izdavačka kuća "Princip pres" iz Beograda, Miša i Bane. Hvala im za to. Na fotografijama je crkva o kojoj se govori u tekstu.
 

Zoran Bogavac

NEČUJNA ZVONA — HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA

Hram u Banji Rudničkoj, metohijskom selu tridesetak kilometara od Peći u "srbičkom kraju", u selu koga pominju u svojim poveljama i kralj Uroš Prvi i kralj Milutin, više ne zvoni. Protovestijar Rodop, koji je tu, u hramu posvećenom Svetom Nikoli, sahranjen početkom 15. veka, crkvi je poklonio dva zvona, lepo izlivena, na jednom je bio lik Svetog Nikole, na drugom Svete Bogorodice.

Arbanasi su srušili crkvu Svetog Nikole u Banji Rudničkoj u 17. veku, Srbi je obnovili, Arbanasi je opet srušili u 20. veku, pod fašistima. I zatrpali kamenjem ostatke ikonostasa i ploče pod kojom je, u večnosti, boravio rab božji Rodop — ploče sa prelepim ornamentima, u kamen, za večnost urezanim. Ovih godina, Srbi su crkvu obnovili, Albanci su opet na nju nasrtali...Ovih godina, kao i prošlih.

TIHO ZVONE METOHIJSKA ZVONA

Jedno zvono protovestijara Rodopa, čuva se u pećkoj riznici — seljaci iz Banje, početkom veka otkrili su da je u blizini crkve nešto zakopano, otkopali su "grob zvona", njihovi preci u zemlju su zvono sakrili od onih koji su nad zemljom divljali.

I drugo zvono protovestijara Rodopa u zemlji je bilo skriveno. Čuva se danas u Beogradu, u muzeju, gde je preneto iz Studenice, kraj Istoka, iz sela koje je u turskim popisima zabeleženo kao "Studen, selo sa 18 kuća srpskih i dva kaluđera".

Na visu kraj Studen-Studenice, lepom mestu za crkvu, odakle se vidi daleko, odakle se, kad izbije vedrina, čitava Metohija vidi, bio je još u 13. veku podignut manastir sa hramom Bogorodice Hvostanske. Manastir je imao još jednu manju crkvu za koju je ustanovljeno da su je majstori iz Kotora zidali u vremena cara Dušana.

Kad su arheolozi temelje hrama otkopavali, našli su i nekoliko grobova. Jedva vidna slova svedočila su o velmožama i episkopima hvostanskim, koji ovde nisu počivali "u miru Božjem": neki grobovi nađeni su prazni, neke nadgrobne ploče u zidovima džamija u selima Vrelu i Studenici.

(Baš kao što u selu Skivjane, kraj Đakovice, na temelju nekdanje crkve stoji džamija, a u kapiju, na kuli koju samo sokak deli od džamije, uzidan je kompletan crkveni portal. I blista beli mermer dobrodošlicom, dok sa sprata zlokobno nišane crni otvori puškarnica, režeći na neznanca kao psi).

LEPET ANĐEOSKIH KRILA

Na visu, među oblacima, tamo gde su nekad črnorisci Bogu svoje molitve uznosili, Bogorodici naročito usrdno, sada ovce pasu. Trava je visoka i bujna, mnoge su kosti ove bregove nađubrile.

Tražeći ono što ljudi traže pod zemljom i ono što se obraslo zaboravom trave, od vekova može oteti, neki čobanin slučajno je pronašao drugo Rodopovo zvono, ono sa reljefom "Blažene među ženama". U zvonu su bila složena tri platna. Jedno od njih, razvijeno, lepotom je obasjalo čobane — bio je to aer, "vozduh" oslikan rukom čuvenog zografa Longina, 1597. "Vozduh" kojim se u Svetoj liturgiji, nad Svetim Darovima priziva lepet anđeoskih krila, pod zemljom je sačuvan, kad se činilo da vazduh nad zemljom postaje nemoguć za disanje!

TRULE LI ZVUCI POD ZEMLJOM

Lepa su, baš su lepa ta zvona sa podgorja metohijskog. A kakav im zvuk bio — radosno visok i klitav, od onih što tišinu lako probija ali se u njoj brzo gasi, ili stamen i dubok, od onih koji se još dugo kožom čuju, kad zvuci zamuknu — to nikad nećemo saznati. Neće nikad zazvoniti Rodopova zvona.

Možda to nije samo zato što nema zvona bez zvonika? Možda zemlja uzme sahranjenom zvonu zvuk, na neki tajni način, možda ga upije, možda zvuci pod zemljom trule? A možda su, sa one druge strane svega, tamo gde je večnost i trajanje, sve vreme, vekovima, zvonila Rodopova zvona. Možda i danas zvone?

Sluh smo za ta metohijska zvona izgubili.

A zvona iz Gore, kraj Dragaša, sa crkve na mestu Rudine, mogla su se čuti i u Albaniji, i čula su se čak i u Ljumi. A danas? Ni zvona, ni crkve.

Sa Gore, vratićemo se Bogorodici Hvostanskoj — sva su zapuštena crkvišta tako bolno ista. I tiha. Tu, ispod crkvišta Bogorodice Hvostanske, gde su nekad vladike stolovale (episkopija Mala Studenica), na rečici koja teče kraj sela Banje Rudničke, kroz srbički kraj, Srbi su izgradili dvadeset, danas zapustelih, vodenica. Ne melju banjske potočare, brašno su vetrovi razvejali, bivolice žito izgazile, ne jedu više Srbi hleb iz Metohije!

***

Pesma koja sledi i način kojim je predstavljena, gotovo da je prirodni produžetak pročitanog teksta. Uostalom, setićete se i sami.

Tekst preuzet sa sajta: Nova srpska politička misao | 02.04.2013.


* * *

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека  
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

Добрица Ерић, 1993.

YouTube: Добрица Ерић — Сви моји преци
8  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Nebojša Jevrić (1959) poslato: Oktobar 15, 2016, 02:09:33 am
*

IZVINJENJA SREBRENICI

Uvažene nene, daidže i amidže, koji ste došli sa svih strana Fedaracije jer su vaši izginuli ratnici ovde donešeni i sahranjeni, primite moje izvinjenje.

Izvinjavam vam se u ime mog prijatelja Pera Makića kojem je glava odsečena i nabijena na vile.

Izvinjavam vam se u ime nepoznatog Srbina kojeg sam izvukao iz Save, glave razbijene maljem.

Izvinjavam vam se u ime 154 Srbina odsečenih glava, širom Bosne, koje je Dr Stanković obdukovao.

Izvinjavam vam se u ime starice rođene 1920. čiju sam glavu slikao u rukama dr Stankovića.

Izvinite zbog 132 mrtva Srbina, koji bi došli da se izvine, koje sam slikao u Mrkonjić gradu.

Izvinite zbog Jasenovca, Pribilovaca, Jadovna; izvinite u ime ostataka poklanog naroda koji je morao da napusti svoja spaljena ognjišta.

Na bratunačkom Gradskom groblju služen je parastos za oko 3.500 srpskih civila i vojnika iz srednjeg Podrinja koje su pripadnici muslimanskih snaga ubili u proteklom ratu. Mogli biste i tamo da svratite. Niste tamo bili.

Deset hiljada Srba je ubijeno u Sarajevu. Ubijali su Caco, Juka, Ćela, Kinez, Kimina i svakakav ološ u naseljima koje su kontrolisali. Najveći deo organizatora, na čelu sa Alijinim Bakirom, je u vlasti i redovno na tv ekranima traže „ rezoluciju o Srebrenici“. Traže da se svim Srbima natakne legalno omča za vjeki vjekov. Izvinite uvažene nene, daidže i amidže šezdeset posto vaših zločinaca je poznato. Na najmonstruznije načine ubijali nejač po Sarajevu. Mali broj je simbolično osuđen ili proglašen ludim.

Da li su vam pričali, uvažene nene, o posudi sa izvađenim srpskim očima kada je „hrvatsko cvijeće“ haralo na Drini?

Tada je nastala pesma: “Drino, vodo, ustavi valove, da pokupim kosti draganove.“ I tu je ubijeno deset hiljada Srba. Među njima mnogo žena i dece.

Izvinite zbog Nasera Orića koji vam se nikada neće izviniti.

Izvinite zbog rahmetli Baba Alije Izetbegovića koji je sve dogovorio.

Izvinite zbog Bila Klintona, Engleza i Francuza sa kojim je dogovorio.

Oni vam se nikad neće izviniti.

Izvinite zbog onih Srba koji su u tom dogovoru učestvovali.

RAHMETULAHI ALEJHI RAHMETEN VASIJAH


PS:

Izvinjavam se na kraju našim vlastodršcima i svima koji su se pre mene izvinili. Iako za ono što su nama uradili nikad se niko izviniti neće. Za tolike žrtve i stradanja.

Poslednja vest: Bil Klinton dolazi u Srebrenicu

Jeste li mu obezbedeili Ovalni salon.

Jeste li se dogovorili ko će da mu zameni Moniku. Naser ili Bakir?

Zaslužio je to Mister Bin največi krivac za Srebrenicu.

Piše: Nebojša Jevrić | 07.10.2015. | Правда
9  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Marija Maga Magazinović (1882—1968) poslato: Oktobar 15, 2016, 12:11:05 am
*
ISTORIOGRAFIJA I SAVREMENO DRUŠTVO
УДК 821.163.41.09-94 Магазиновић М. 398(497.11)
Ljiljana Kostić
Univerzitet u Kragujevcu
Učiteljski fakultet u Užicu



ISTORIOGRAFIJA I SAVREMENO DRUŠTVO
MOJ ŽIVOT MAGE MAGAZINOVIĆ



Sažetak: Maga Magazinović (1882—1968), umetnica i novinarka, veliki humanista i borac za emancipaciju devojaka iz siromašnih slojeva društva, u knjizi Moj život ostavila je obilje podataka iz svog života, ali i iz prošlosti svog naroda. Kao posmatrač i učesnik mnogih značajnih događaja na prelomu dva veka, ona je zabeležila neke od najodsudnijih trenutaka iz srpske prošlosti (balkanski ratovi, Prvi svetski rat i sl.). Posebno su interesantne početne stranice knjige, sentimentalno sećanje na detinjstvo provedeno u rodnom Užicu, na kojima je dala tradicijska obeležja sredine u kojoj je rođena. Svesna značaja očuvanja folklornog nasleđa, Maga Magazinović je u svojoj knjizi ponudila dragoceno svedočanstvo o patrijarhalnom životu srpske porodice krajem 19. veka.

Ključne reči: Maga Magazinović, Moj život, narodni običaji, položaj žene, porodica u 19. veku



Interes za "žensko pismo", tačnije za književnost koju stvaraju žene, do bija svoj puni zamah početkom dvadeset prvog veka. Veći broj knjiga i radova u različitim publikacijama, kao i časopisi koji su prvenstveno posvećeni ovoj temi, usmereni su na prozno i poetsko stvaralaštvo srpskih književnica, od dnevničke i putopisno-epistolarne proze nastale tokom 19. veka do veoma zna čajnih romana publikovanih u drugoj polovini 20. i početkom 21. veka. Uprkos sve izraženijem interesovanju za "žensko pismo", odnos prema književnicama, koji smo dobili u nasleđe zahvaljujući ponajviše stereotipijama kojima su se rukovodili vodeći srpski kritičari tokom 20. veka, uslovio je da je književnost koju pišu žene "još uvek neiščitana, neotkrivena, neobjavljena i književno-estetski nevrednovana" (Garonja Radovanac, 2010: 6). U krugu žena koje su stvarale na međi dva veka ili tokom 20. veka, nalaze se književnice, kulturne radnice i sl., koje su u znatnoj meri doprinele razvoju i obogaćenju kulturnog života u Srbiji. Problem zakasnele recepcije prouzrokovao je da se tek u novije vreme aktualizuje pitanje smeštanja ovih autorki u kontekst kulturno-istorijskih pojava koje su ih iznedrile. Jedna od njih svakako je i Magdalena Maga Magazinović, umetnica, balerina, novinarka, veliki humanista i borac za emancipaciju devojaka iz siromašnih slojeva društva.

NAUKA I SAVREMENI UNIVERZITET

Maga Magazinović (1882—1968) stasavala je u "najcvetnijem periodu novije srpske istorije", koje je iznedrilo veliki broj intelektualaca različitih profila koji su umnogome pomogli uključenju Srbije u savremene tokove evropskog društva (Samardžić, 1986: 144). Rođena u Užicu 1882. godine, u patrijarhalnoj porodici doseljenoj iz Hercegovine, ona je usvojila nepisane zakone svoje porodice i sredine kojoj je pripadala i ostala im verna tokom celog života.

Po završetku Realne gimnazije u Užicu, s porodicom prelazi u Beograd. Upisuje se na Višu žensku školu, potom i na Veliku školu, gde sluša filozofiju kod Branislava Petronijevića. Visoko ceneći svog profesora, ali ne strahujući da iznese svoje mišljenje, Maga Magazinović se upuštala u rasprave sa B. Petronijevićem. Osetivši posledice klasnih nejednakosti, svesna da devojke iz palanke svoje želje i ciljeve mogu ostvariti samo "temeljitim sticanjem znanja", tokom studija nastavila je borbu za žensku emancipaciju. Kasnije, zahvaljujući svojoj upornosti, uspela je da pobedi mušku oholost i zaposli se kao prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci. Bila je, takođe, prva žena novinar u tek osnovanoj Politici, a u svojim tekstovima dalje je promovisala svoje feminističke ideje. Ostala je u vezi s tim interesantna anegdota. Naime, Vladislav Ribnikar, vlasnik Politike, naklonjen Magi, često bi je prozivao zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je:

"Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve poštene žene', pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: 'Pile moje', a potom pevušiti 'Rado ide Srbin u vojnike'" (Bukumirović, 1997: 18).

Međutim, Maga je daleko nadvisila svoju sredinu. Njena emancipovanost, oštroumnost i hladnokrvnost s kojom se suočavala sa tradicionalnom sredinom, često je nailazila na nerazumevanje i osporavanje. Bilo je veoma teško boriti se za ideje ravnopravnosti između polova u onom trenutku "kada je dobra udaja bila najveća karijera u životu žene" (Bukumirović, 1997: 19). Bila je sigurna u jedno — po svaku cenu izbeći "tu ispraznu sudbinu" kojoj su se njene vršnjakinje, "malodušne prema izazovima težim od šerpe pune sarmi, jedna po jedna predavale" (Bukumirović, 1997, 19). Odlučna u želji da ni po koju cenu ne poklekne pred konzervativnošću ondašnje Srbije, povlačila se u sebe i utehu tražila u umetnosti.

Vezana za pozorište i ples još iz gimnazijskih dana, postavila je sebi kao jedan od ciljeva da dobije svestranije baletsko obrazovanje. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Isidore Dankan, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu je pohađala kod čuvenog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila, donela je u Srbiju. Ples i gluma povezali su je i sa znamenitim Gerhardom Gezemanom, tada studentom slavistike. Ljubav koja je naglo buknula među njima dovela je i Gerharda Gezemana u Srbiju i navela ga da postane veliki obožavalac srpske književnosti i srpskog naroda uopšte.

Iskreno ljubeći svoju zemlju, Maga Magazinović nije pokleknula ni u najodsudnijim trenucima. Bila je bolničarka u balkanskim ratovima, dok ju je Prvi svetski rat zatekao bremenitu. Tragedija srpskog naroda u ovim surovim godinama kao da se prelila i u njen privatni život. Izgubila je sina, a rat joj je odneo i brata. Gezeman je sa srpskom vojskom preživeo albansku golgotu i nekoliko godina kasnije, iako rastavši se od Mage, ostao zauvek vezan za srpski narod.

Maga Magazinović je donela moderan ples u Srbiju i osnovala najpre Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike, potom i Školu za ritmiku i plastiku, koju su siromašna deca besplatno pohađala. Bila je žena evropskog obrazovanja i širine, ali nije umakla sudbini onih koji "idu neutabanom stazom". Neshvaćena i često suviše grubo odbačena, donela je moderne, često avangardne ideje koje Srbija u prvoj polovini 20. veka nije uspela da prihvati.

2.

Za svoj sedamdeseti rođendan (1951) Maga Magazinović počela je da piše autobiografiju, koja će tek 2000. godine biti štampana. Kako sama svedoči, brojne tragedije i gubici u privatnom životu ostavili su trajne, neizlečive rane na njenoj duši, a usamljenost ju je naterala da svoje doživljaje pretoči na papir i na taj način dozove u sećanje sve drage ličnosti koje su obeležile određene periode njenog života. U autobiografiji Moj život, Maga Magazinović je naslikala period od četrdeset pet godina, tj. od rođenja 1882. do 1927. godine, koji su, između ostalog, odlikovale brojne promene vladara i čak četiri rata. Prateći svoje odrastanje i školovanje, ona je ostavila bogat materijal iz raznih oblasti — etnologije, sociologije, kulture, politike, istorije obrazovanja i sl.

Već na samom početku Maga Magazinović iznosi svoju bojazan: "Da li će mi sećanje biti dovoljno tačno a živo i da li ću njegove tokove uspeti da izlažem sa najvećim stepenom željene iskrenosti i ljudski moguće nepristrasnosti prema sebi i drugima?" (Magazinović, 2000: 43). Naš veliki pisac Ivo Andrić tvrdio je da je veoma teško govoriti o sebi "subjektivno i ispod književnog dela": "Teško se tu sačuvati od pristrastija'', kako bi kazao Vuk" (Jandrić, 1977: 21). U Znakovima pored puta Andrić piše: "Kad čitam ili slušam kako neko opisuje ili prepričava ono što sam svojim očima video, ja uviđam jasno da je istinu, pravu istinsku istinu, nemoguće tako utvrditi i nepromenjenu preneti dalje, do drugih ljudi i novih naraštaja" (Andrić, 1981: 235). Zato manje-više svaka priča o životu koju je autor sam ispričao mora da sadrži i određenu dozu subjektivnosti i fikcije. Nikola Grdinić o ovom problemu razmišlja na sledeći način:

"Time što opisuje sam sebe, autor je neminovno subjektivan, ali on isto vremeno zna o sebi ono što drugi, posmatrajući ga spolja, nikako ne mogu znati, pa je objektivniji od njih. Ali autobiograf piše i o drugima, da kle ono što je čuo i video, što je poverljivo, pa je objektivnije. Međutim, kada ponire u tuđu ličnost, neminovno je subjektivan. Tako se u autobiografiji javljaju subjektivno/objektivno pričanje o sebi sa objektivno/ subjektivnim pričanjem o drugima" (Grdinić, 2003: 672).

3.

Prva poglavlja svojih uspomena Maga Magazinović posvećuje tradiciji predaka i njihovom borbenom, neustrašivom duhu, koji se snažno manifestovao i u njoj. Pričajući o svojim precima, naznačila je neka od opštih mesta u životu porodica nastanjenih u zapadnoj Srbiji — preseljenje iz Hercegovine i Crne Gore izazvano sukobom sa pripadnicima drugih naroda, najčešće turskog naroda, i nimalo lako privikavanje na novu životnu sredinu. Vidno ponosita zbog ugleda svog dede, Maga Magazinović je detaljno opisala kuću u kojoj je rođena. Kuća koja je imala s lica dva ulaza, veliku kapiju, širok trem i veoma bogato pokućstvo, u potpunosti odgovara kućama trudoljubivih ljudi. Posebno je interesantno opisana kuhinja "sa podom od naboja":

"Tu su bila tri dolapa od drveta, sa alkama i okovima od gvožđa. Iznad posuđa, po njima je vazda bilo poređano dunja, jabuka, arapki krušaka i mnoštvo tegli sa slatkim. U desnom uglu stajale su velike naćve za mešenje hleba i čuvanje brašna. Preko puta ognjište u odžaku sa verigama, o koje su vešani kotlovi za grejanje vode i varenje mleka. Kuvalo se na sadžacima u gleđosanim zemljanim loncima i šerpama ili tiganjima" (Magazinović, 2000: 45).

Sobe u kućama bile su istočnjački nameštene i ispunjene predmetima domaće radinosti:

"Na prozorima tkane zavese i puno saksija sa cvećem [...]. Na minderlucima ćilimi čupavci, a uza zid vuneni jastuci čivit plavi i crveni. Pod, brižljivo oriban žutom vodom od iskuvane slame, zastrt mrkim prostirkama od kostreti u velikoj, a kariranom ponjavom plavo-crvenom u manjoj sobi. Odelo i rublje držalo se u kovčezima i sobama. Čiviluk se prekrivao čaršavom od 'šesetnika', obrubljenim kukičanom čipkom" (Magazinović, 2000: 46).1

Opis kuće u koju su se kasnije preselili takođe je prepun realističkih opisa, koji svedoče o izuzetnoj sposobnosti opservacije Mage Magazinović:

"Velika soba imala je sa severa jedan prozor sa izgledom na bunar ispred cvetnjaka. Do tog prozora stajao je braon flodrovani 'pun' krevet, sav ispunjen dušecima, jorganima i vunenim jastucima povrh jorgana. Prekriven čaršavom od 'šesetnika', sa umecima i čipkom pri dnu i unaokolo. Kroz čaršav se providele čipke i umeci na jastučnicama i jorganskim čaršavima, pa i na navlaci od dušeka. Odozgo je prebačen uzan iram, tkan 'ulevli' u čivit plavo i bordo boji sa resama širinom. Do kreveta uza slepi zid ka cvetnjaku stajao je ogroman braon sanduk sa žutim šarama u kome je stajalo posteljno i lično rublje. Na njemu su bile gvozdene rukavice i ukrašen okov okolo brave. Ostali deo dugačkog zida zapremao je poširok minderluk zastrt ćilimom istih boja kao iram u krevetu. [...] Između prozora bilo je veliko ogledalo u pozlaćenom ramu. Na njemu zavezana mašna od tankog peškira sa ćipkom, a ispod njega grana sa bor- do ružama i zelenim lišćem, izrađena od vunice na obavijenoj debljoj i tanjoj žici. To je bila 'velika moda', ta urađena grana ispod ogledala" (Magazinović, 2000: 52).

U daljem delu autorka piše o nameštaju koji su sačinjavali: šifonjer za odelo, "poveći braon politirani" sto i šest stolica, nizak ormar na kome su stajali poslužavnici i pribor za slatko. Na šifonjeru bile su poređane "tegle sa slatkim, kutije sa 'kitnikecom' i kolačima, kojih je uvek bilo u pri pravnosti za slučaj da gosti naiđu" (Magazinović, 2000: 53).


Opisi užičkih kuća i okućnica koje je Maga Magazinović donela veoma detaljno i slikovito, imaju veliku dokumentarnu vrednost. Kako svedoči u svojoj autobiografiji, gradska domaćinstva u devetnaestovekovnom Užicu imala su odvojene kuće i velika dvorišta s povrtnjacima, voćnjacima, ribnjacima i baštama, te staje za stoku i živinu. S posebnom pažnjom opisala je "dedin omiljeni povrtnjak", u kome se moglo naći najrazličitije i "jedinstveno" povrće u Užicu (spanać, kelj, keleraba, šargarepa i zelen), ribnjak, prepun "linjaka, grgeča, pa i omanjih šarana", kao i voćnjak bogat najraznovrsnijim voćkama (Magazinović, 2000: 47).

S posebnom pažnjom Maga Magazinović je pisala o tradiciji negovanja cveća u Užicu i o "krasnom“ cvetnjaku u dvorištu svoga dede:

"Bašta je počinjala cvetnjakom – mnoštvo leja raznovrsnog cveća: lala, zumbula, zelenkada i đurđevka, kadivica, nevena, šeboja, lepog čoveka, mačkobrka, latife i petonija, dana i noći i sirotice. Dalje su se širili bokori devojčice, miloduva, povratiča i kalopera. Džbunje belog i plavog jorgovana i jasmina uokvirivalo je gornju baštensku ogradicu, ispod koje se širio karanfil svih vrsta, topkaranfil beli, roza, bordo i prskani, cickaranfil ružičast i mirišljav" (Magazinović, 2000: 46–47).

Nabrojano posuđe, različite vrste pokrivki, osušene trave za čaj, mnoštvo raznovrsnog cveća i ogromna kaca za šljive upotpunjavali su sliku tipične kuće u užičkom kraju u drugoj polovini 19. veka i pružali "saznanja o patrijarhalnom načinu života u Užicu" u tom periodu (Pašić, 1993: 164):

"Ulazni trem bio je prepunjen rukovetima osušenih trava za tejove, kesama sa semenom od cveća i povrća. U vrhu trema stajala je ogromna kaca za šljive i uz nju prislonjene merdevine, na koje smo se peli da rasterujemo rojeve mušica iznad šljivove džibre ujesen, posle berbe u šljivaku" (Magazinović, 2000: 46).

Uporedo sa slikom dedine i kuće svojih roditelja, Maga Magazinović donosi i opis dvorišta i imanja imućnih užičkih porodica, koji je već slutio hedonizam kao osnovni životni moto ovih porodica:

"Protićeva kuća bila je prema dedinoj [...]. Bašta je bila visoko ograđena i u njoj razne gimnastičke ljuljaljške za sedenje i hvatanje. Bila je na kraju bašte i kuglana, gde su se nedeljom neki ljudi kuglali, a mi, sa ostalom decom iz susedstva, virili kroz dere, ispale čvorove i urezane zasečke u visokoj ogradi. Najčarobnije u toj bašti bili su pauni. Puno ih je bilo, ženki bez repa i onih sa repom 'na točak' […]. Ta bašta za nas bila je puna neke tajanstvene čari" (Magazinović, 2000: 69).

Rani dodiri sa imućnijim svetom, te (ne)očekivani finansijski problemi Magine porodice, pomogli su joj da rano postane svesna nepravde izazvane klasnim nejednakostima u društvu. Otuda je njena borba za ravnopravnost ljudi na svim poljima postala još odlučnija. Zato je kasnije, kada je otvorila baletsku školu u Beogradu, poučena trnovitim putem koji je morala da pređe, bila posebno brižna prema devojkama iz siromašnih porodica.

4.

U autobiografiji Moj život, Maga Magazinović beleži običaje o praznovanju verskih praznika, bogate trpeze, ali i specijalitete koji su se nalazili na trpezi siromašnijih porodica. Hleb se mesio u drvenim karlicama, "peklo se u tepsijama, a kuvalo u crnim gvozdenim loncima iznutra belo emajliranim, ali i u zemljanim, gleđosanim šerpenjama i loncima, tiganjima i đuvečadima" (Magazinović, 2000: 54). Autorka detaljno navodi razne vrste jela koja su se spremala u Užicu u tom periodu:

"Kuvana su 'srpska jela': supa, govedina sa renom, četvrtkom i nedeljom kao uvodno obavezno jelo. Zatim sarme — letnje i zimske, ćufteta, pilav, podvarak, đuveče; uz post pasulj i pilav, 'na grahovici' — odvaru od pasulja. Uz post se gotovilo dosta i ribe, rečne, kao i usoljene jegulje. Četvrtkom i nedeljom se redovno i mesilo, većinom gibanica, burek s mesom i druge pite, često i patišpanje od po 15 do 20 jaja. Za slavu i velike praznike mesilo se više vrsta kolača: gurabije, muškacone, puslice i torte — masna, šarena — pola bela, pola žuta, crna torta od oraha i patišpanja sa umešanim sečenim orasima. Majka je i posne pite izvrsno a često mesila: slane sa kiselim kupusom, orasima ili pirinčom, ukuvanim na prženom luku, ali posutim cimetom; slatke sa bundevom, višnjama, jabukama, kajsijama ili pekmezom. Najomiljenija, ali i zametna i najskuplja bila je 'suva pita' sa orasima i suvim grožđem i cimetom, a na maslinovom zejtinu. Nabrzo su gotovljeni mafiši ili uštipci, i posni i mrsni. Od povrća se spremao kupus i boranija, paprike kao punjene, a ređe i spanać. Postilo se svake srede i petka. Osim toga božićni, uskršnji, petrovski i gospojinski post, pa čak i nedelju dana pred Pokrov Bogorodičin" (Magazinović, 2000: 54–55).

Na primeru svoga dede i svoga oca Maga Magazinović je ostavila podatke o preduzimljivosti Užičana i brojnim poslovima kojima su se bavili. Tako je njen otac izučio terzijski i jorgandžijski zanat i pored toga imao i trgovinsku radnju. Žene su uglavnom bile zaokupljene kućnim poslovima, ali su svakodnevno nalazile vremena za domaću radinost. Razboj je bio obavezan u svakoj kući. Tkale su se i pamučne i vunene tkanine. Poseban trud ulagan je u to da se devojčice i devojke izvešte u ručnim radovima: tkanju, heklanju, šivenju: "Od pet godina već smo učile plesti, kasnije i šarati pletući. Plelo se onda na igle s kukicama, a šaralo đinđuvama po belim pamučnim čarapama, a po vunenim raznobojnom vunicom" (Magazinović, 2000: 56). Ona opisuje različite tkanine koje su im bile dostupne — od grubog seljačkog platna do prefinjenih i teško dostupnih finih inostranih tkanina. Veoma zainteresovana za šivenje, opisivala je do najsitnijeg detalja ne samo narodnu nošnju i haljine devojaka iz srednjeg sloja, već i moderne toalete žena iz bogatijih kuća. Aktivno sudelujući u svakodnevnim poslovima svoje porodice, naučila je različite načine bojenja prediva:

"Iza kuće, prema bunaru, stajali su veliki zemljani lonci i ćupovi sa 'sjerom', tj. lanolinskom vodom, u kojoj se rastapao čivit, te se u njemu bojile sve nijanse plavoga, od otvorene do zagasito plave. Sećam se da su mama i baba Sara kuvale i lišće od breskve i u njemu bojile pređu u žuto, iskuvavale strugotine od broć-drveta, neke vrste jove, i bojile 'rujo, tj. narandžasto, [...] orahovim zelenim ljušturama i lišćem 'zejtinli', tj. maslinasto zeleno. U 'krmezu', tj. čauricama od košenile, bojile su sve prelive crvenog — od roze do bordo. A mešavinom orahovog i breskvinog, mislim, dobijale su braon boje" (Magazinović, 2000: 54).

Maga Magazinović je ostavila podatke i o pripremi miraza, tj. spreme, s čim se počinjalo čim devojke pređu 12. ili 13. godinu. Magina majka je, u želji da dvema kćerkama spremi bogate darove, gajila svilene bube:

"Činilo nam je zadovoljstvo da beremo dudovo lišće i hranimo bube, iako u njihovoj sobi nije baš najprijatnije mirisalo. Kad grickaju, to je šuštalo kao kad pada kiša. A tek kad se stanu zavijati u krasne bele ili žute čaurice. [...] Izvestan broj bio je namenjen za seme. One bi se brižljivo spravljale i čuvale. A kad iz njih izlete leptiri, ostajale bi u njima ružne mrke rupe. Ostale čaure stavljale su mama i tetka u vruću vodu ili u sito na paru, te su čistim drvcetom potkačile konce od izvesnog broja čaurica. Tako su na motovilo snurale tanje ili deblje svilene konce, nekad i na lakat, te dobijale kanure od svile, bele ili žute, ili šampanj boje. [...] Svila se potom iskuvavala u sapunici, dobijala mekotu i sjaj, te bila pripremljena za tkanje platna" (Magazinović, 2000: 100).

5.

U svojim uspomenama Maga Magazinović, takođe, donosi dosta interesantnih podataka o odnosima u društvu toga vremena, o položaju žene i obavezama koje joj je nametalo ondašnje vreme. U tom kontekstu veoma su interesantne stranice na kojima je naslikala odnos svekrve i snahe. Pišući o svojoj majci i brojnim obavezama koje su postavljene pred nju, Maga Magazinović ističe da su svi problemi bili posledica "svekrvine strogosti i preteranih zahteva" koje je stavila pred Maginu majku. Ovu priču potkrepila je interesantnim primerima koji su ilustrovali gotovo stereotipan odnos svekrva — snaha u patrijarhalnoj zajednici: "'Stekla mačka zube da pokolje ljude', 'Stekla vrana praporac, pa iznela pod nebo' ('kadli nije praporac doli kozji brabonjak')". Na taj način se svekrva podsmevala Maginoj majci i njenoj deci, "a sve u onoj čestoj balkanskoj ljubomori svekrve na snaju i bojazni za svoj prestiž u kući" (Magazinović, 2000: 50).

Gradeći portrete članova svoje porodice, Maga Magazinović je naslikala lik oca — tipičnog patrijarhalnog čoveka, starešinu porodice, koji svoju decu nije obasipao nežnošću. Veoma uzbuđeni zbog očevog povratka iz rata, Maga i njeni sestra i braća izašli su u susret ocu:

"U pohabanom odelu, u opancima mesto čizama, vratio se tata sa Slivnice, iz bugarskog rata. Neko je za njim vodio konja, hromog i ranjenog Bekana. Tata je poljubio majku u obraz, ona njega u ruku; Mišu je podigao i poljubio, nas devojčice samo pomilovao, a mi ga u ruku poljubile" (Magazinović, 2000: 51).

Očeva strogost manifestovala se i u nekoliko scena koje je Maga Magazinović navela u daljem delu svojih sećanja. Otac nije tolerisao smejanje za stolom niti bilo kakav iskorak iz očekivanog i ustaljenog ponašanja. Posebno je, u vezi s tim, interesantan tekst molitve koju su Maga i njena braće i sestra izgovarali svako veče: "Bože, pomozi! Bože, daj zdravlja! Bože, živi tatu i mamu i njinu đecu! Daj, Bože, da tata dobro pazari i da se ne ljuti, da svi budemo zdravi i živi, dobri i mirni (podvukla Lj. K.)! Amin!" (Magazinović, 2000: 101).

Ni kasnije, kada je Maga već stasala, otac nije napuštao svoj strogi stav. Zamerajući joj na "slobodnom" ponašanju s "tuđim mladićem", on nije bio oduševljen njenom vezom sa Gerhardom Gezemanom. Kada se Maga vratila iz Nemačke sa Gezemanom, pošto su se nastanili u Beogradu, otac je odlučno istupio pred svoju kćerku s naredbom da se uda. Poštujući zakone patrijarhalne zajednice, otac nije mogao da prihvati kćerkinu "modernu" vezu sa strancem. Ne samo u vezi s tim, Maga Magazinović je često ukazivala na tabue zajednice kojoj je pripadala. Najilustrativniji je primer iz detinjstva vezan za polno sazrevanje. Izbegavanje razgovora na tu temu rađalo je zbunjenost, nemir i panični strah. U potpunosti nepripremljena za prvu menstruaciju, ona se, preplašena i uzdrhtala, skrivala u podrum gde je obavljala ličnu higijenu (up. Magazinović, 2000: 99). Postojanje tabuiranih tema izazivalo je i tada i kasnije revolt Mage Magazinović, u čemu su, zasigurno, bili koreni njenog feminizma i težnje da se bori za prava žena.

Magina osobenost i buntovnički duh, koji se nije mirio sa nasleđenim navikama koje su određivale mesto u društvu, pokazao se još u ranoj mladosti. Igrajući se sa decom iz svoga kraja, žarko je želela (i uspevala u tome) da parira dečacima u svemu: "Igrali smo rado i hajduka. Ja nikada nisam mogla biti 'aram- baša' zato što sam devojčica a svaki smolja — dečak mogao je. I ja sam usrdno do iznemoglosti trčala da se 'provučem ispod duge' na nebu, ne bih li postala dečak, pa da budem i ja arambaša" (Magazinović, 2000: 57). Za dugu je, u našem narodu, bilo vezano više verovanja, najpre da je "nekakvo živo biće koje pije vodu", u Bosni određenije — da je aždaja (Kulišić i sar., 1970: 111).2 Takođe, i verovanje poznato mnogim narodima da se prolaskom ispod duge može promeniti pol. Vuk, tako, u Srpskom rječniku piše: "Srbi kažu: da muško prođe ispod duge, postalo bi žensko, a žensko da prođe, postalo bi muško" (Karadžić, 1987: 216).3

Pišući o svom slaganju / neslaganju s dečacima zbog hijerarhije u igri, Maga Magazinović je zabeležila i razne igre kojima su se kao deca igrali: "Mnogo smo jurili, trčali i skakali. U dvorištu su, s vremena na vreme, bili naslagani vitlovi od japije, greda i dasaka, kojim je otac trgovao. Najmilija nam je zabava bila uspuzati se na te vitlove pa skakati odozgo raširenih ruku" (Magazinović, 2000: 57). Pričajući o svom detinjstvu s velike vremenske udaljenosti, autorka je, imajući na umu trenutak kada se odvija narativni čin, zapazila svu specifičnost dečjih igara kojima su se ona i njeni vršnjaci igrali:

"Nije onda bilo kupovnih igračaka kao danas. Skupljali smo raznobojne kamenčiće pored reke Đetinje. Pribirali đinđuve i šarene rbine od porcelanskog posuđa; brali smo i bojili i klokočike sa bukova lišća, kupili žir, semenke i bobice. To su nam bile dragocene igračke" (Magazinović, 2000: 57).

Slikajući ljude iz svoga okruženja, Maga Magazinović je veoma vešto dočarala sujeverje svoga naroda, strah od nadnaravnih bića (đavola i vampira), ali i različite vidove nadrilekarstva za kojima se posezalo kada drugog vida pomoći nije bilo. Ona pritom ističe: "Koliko je naivnosti bilo u tadanjih naših naraštaja! Koliko fatalizma, sujeverja i neobaveštenosti!" (Magazinović, 2000: 101). Opisivala je posete neke baba Mare iz Koštice koja bi deci nameštala "smanuti vrat": "Ona bi nam svoj pozamašni kažiprst stavljala na nepca i naglo nas podizala sa zemlje. U vratu bi se začulo kvrc — i smanuti vrat bivao je namešten" (Magazinović, 2000: 57). Jednom prilikom kada se Magin brat ozbiljno razboleo i kada su doktori nemoćno širili ruke, roditelji su, u očajanju, posegnuli za vradžbinama — neko je savetovao da bi raspuštenica trebalo da "zapoji" dečaka iz svoje leve ili desne papuče, "istovremeno da se njegovo odelo, u kome se dete razbolelo, smota i prebaci preko kuće i zakopa tu gde padne" (Magazinović, 2000: 94). Na iznenađenje i opštu radost svih članova porodice, Magin brat je, po izvršenom ritualu — ozdravio.

Narod je, kako beleži Maga Magazinović, posezao za vradžbinama u najrazličitijim situacijama. Kako je neko od članova njene familije u snu dobio predskazanje o navodnom zakopanom blagu u dvorištu kuće Maginog oca, posle bezuspešnih preoravanja dvorišta, pomoć je zatražena na drugoj strani — od "nekih 'vidovitih' baba-bajalica": "Škropila se zemlja nekakvim vodicama, klao se crn petao 'bez biljege' i skupljala njegova krv u sud da se njome posipa. Čupala se i trava 'raskovnik'" (Magazinović, 2000: 70).

Govoreći o svojim precima, Maga Magazinović je donela i materijal za onomastička istraživanja, tj. objašnjenja o određenim imenima. Na primer, ime njene majke Stanke: "Ime je sigurno dobila da stanu ženska deca i nastanu sinovi" (Magazinović, 2000: 49).

6.

U svom shvatanju folklora Maga Magazinović je najbliža Tihomiru Đorđeviću, koji je pod folklorom podrazumevao sve spoljašnje i unutrašnje manifestacije ljudskog života. Svoja razmišljanja o folkloru Tihomir Đorđević najeksplicitnije je obrazložio u studiji Srpski folklor, gde kaže:

"Ta reč (folklor — prim. Lj. K.) danas u zemljama obrazovanog sveta označava sve ono što čini spoljni i unutrašnji život narodni u najrazličitijim pravcima. Sve narodne umotvorine (pesme, pripovetke, zagonetke, poslovice, predanje uopšte, narodni humor, filozofija), jezik kao ogledalo narodnoga mišljenja i suđenja, muzika, igre i zabave, običaji, život u kući i van kuće, rad u polju, pravni običaji, narodna medicina, narodna tehnika i umetnost, sve je to predmet folklora" (Đorđević 1984: 11)

On je zastupao tezu da "folklor nije nauka već je to naziv samo za znanje o narodu, a sistematsko izučavanje tog znanja dolazi u obim drugih nauka: u istoriju književnosti i u etnologiju i psihologiju naroda" (Đorđević 1984: 11).

Maga Magazinović je pripadala generaciji koja je odrastala na narodnom epskom predanju i za svoj uzor imala Vuka Karadžića i njegov obiman rad na prikupljanju građe iz srpskog narodnog života. Budući da je "odrastala u sredini gde je srpska usmena tradicija predstavljala način mišljenja", kod nje se probudio interes za narodni život, običaje i uopšte za tvorevine narodnog duha, što je i rodilo svest o značaju očuvanja folklornog nasleđa (Milošević-Đorđević, 2002: 22). Pionir u mnogim oblastima u Srbiji (prva novinarka, prva žena koja je radila u Narodnoj biblioteci, prva profesorka nemačkog jezika i filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji i sl.), bila je i prvi umetnik koji je stilizovao i scenski prilagodio narodnu igru (up. Šantić, 2000: 23). Usmena književnost, narodna predanja, narodne igre, s kojima se susrela već u ranom detinjstvu, ostali su trajno u srcu Mage Magazinović. Rukovodeći se time, ostavila je brojne zabeleške koje u znatnoj meri mogu poslužiti kao građa za izučavanje srpskog folklora.

_______________

1 Описи ентеријера које је донела Мага Магазиновић кореспондирају са забелешкама о животу у кући у Ужицу, у другој половини 19. века, које можемо пронаћи у етнографској студији Старо Ужице (1922) чувеног филолога Љубомира Стојановића (уп. Љ. Стојановић, Старо Ужице, Гласник Географског друштва, 7–8, 157–176).
2 Опширније у вези с веровањима српског народа везаним за дугу в. Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник, књ. LXIII, друго одељење, Живот и обичаји народни, књ. 28, Београд, 1951, стр. 41–42.
3 Поменуто веровање било је веома раширено на овим просторима. У приповеци Дуга Динка Шимуновића, једна од јунакиња каже: "У нас сви говоре да кад која цурица протрчи испод дуге, претвори се у мушко. Тако сам ја од детињства слушала. Само не знам може ли се и протрчати испод ње" (Шимуновић, 1965: 83)



Literatura

Андрић, И. (1981). Знакови поред пута. Сарајево: Свјетлост.
Букумировић, Д. (1997). Мага Магазиновић. Београд: Народна књига — Алфа.
Гароња Радованац, С. (2010). Жена у српској књижевности. Нови Сад: Дневник.
Грдинић, Н. (2003). Аутобиографија — проблеми проучавања. Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 51, св. 3, 665–674.
Ђорђевић, Т. (1984). Наш народни живот, књ. 2. Београд: Просвета.
Јандрић, Љ. (1977). Са Ивом Андрићем (1968—1975). Беогрaд: Српска књижевна задруга.
Караџић Стефановић, В. (1987). Српски рјечник (1852) I, А – П. Београд: Просвета.
Кулишић, Ш., П. Петровић, Н. Пантелић. (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
Magazinović, M. (2000). Moj život. (ur. Jelena Šantić). Beograd: Clio.
Милошевић Ђорђевић, Н. (2002). Казивати редом: прилози проучавању Вукове поетике усменог стварања. Београд: Рад — КПЗ Србије.
Пашић, М. (1993). Мага Магазиновић, писац и борац за права жена. Ужички зборник, бр. 22, 157–177.
Самарџић, Р. (1986). Писци српске историје III. Београд: Просвета.
Šantić, J. (2000). Maga Magazinović — Luk vekova. U M. Magazinović (ur. Jelena Šantić). Moj život. Beograd: Clio, 5–35.
Šimunović, D. (1965). Pripovijesti. Mladi dani. Porodica Vinčić. Zagreb: Zora — Matica hrvatska




Ljiljana Kostić


Еthnographic records in the autobiography of Maga Magazinović My Life


Summary: Maga Magazinović (1882—1968), an artist, journalist, humanist and a campaigner for emancipation of lower-class girls, had left a wealth of data from her personal life, but also from the past of her people in her book My Life. As an observer and a participant in many significant events at the turn of century, she recorded some of the most crucial moments in Serbian history (Balkan Wars, World War I, etc.). Opening pages are especially interesting, filled with sentimental memories of the childhood in her native Užice, where she depicted features of the tradition she was born into. Aware of the importance of preserving the folk heritage, Maga Magazinović had offered a valuable testimony on the patriarchal life of the Serbian family at the end of XIX century in her book.

Универзитет у Нишу Филозофски факултет ИСТОРИОГРАФИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО
Тематски зборник радова

Niš, 2014.
10  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Marija Maga Magazinović (1882—1968) poslato: Oktobar 14, 2016, 11:05:07 pm
*
Sudbina i komentari

MAGA MAGAZINOVIĆ (1882—1968), UMETNICA, VIZIONARKA, BORAC

Drame preuranjenih petlova

Po očevoj liniji poreklom iz Metkovića, po majčinoj iz Dervente, u Beogradu je filosofiju završila kod Branislava Petronijevića. Bila je prva žena novinar u tek osnovanoj "Politici". Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu pohađala kod velikog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila donela je u Srbiju. U Beograd i pravoslavlje dovela je i znamenitog Gerharda Gezemana (1888—1948), sa kojim je dobila sina Rajka i kćerku Rajnu. Toliko toga što je činilo njen život bilo je prerano, sve dok nije postalo prekasno. Ali njen neizbrisivi trag u srpskoj kulturi i našem sećanju je ostao

Zamislite ženu neobično vitku, dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja, s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice. Njene oči nisu ni crne ni plave, već oči žene koja se nikada nije pomirila ni predala, oči lutalice, sanjara, oči nemirne, radoznale. Oči devojčice, majke, umetnice, ljubavnice.

To je ona, Maga Magazinović, žena koja je donela moderan ples u Srbiju, prva žena novinar početkom prošlog veka u tek osnovanom dnevnom listu Politika, nemački đak, učenica Maksa Rajnharta. Žena evropskog obrazovanja i širine, zanimljiva ličnost. Zadužila je srpsku kulturu mnogostruko, ali nije umakla sudbini onih koji idu neutabanom stazom. Na takvu stazu stupila je rano i ostala neshvaćena.

Prve godine XX veka Srbija, još okrenuta završavanju nekih prečih poslova, nije spremna da prihvati Magin avangardni duh. Uspavana pozorišna publika polako izlazi iz opanaka i pogospođuje se, pokušava da uhvati korak sa svetom. Za moderan balet i bosonoge plesačice, izgleda, još nema razumevanja. Rano je.

Maga će, tako, svet napustiti u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda, za moderan balet posebno.

A sada? Lako je diviti se.

Sve je u životu ove žene zarađeno pošteno i sa pokrićem.

Od prezimena. Pre nego što su poneli prezime Magazinović bili su Smiljanići, starinom iz okoline Metkovića. Tamo se, jednom, neki rođak, dečačić, potukao sa Italijančetom i dobro ga izudarao. Iz jarosti i osvete, pretučeni je povikao: "Maznu me magazin!"

Tako Smiljanići postadoše Magazinovići, a Maga, mada krštena kao Marija, dobi lep i kratak nadimak. Od dalekog pretka nasledila je prezime, nadimak i borbeni duh.

Magina majka Stana, rođena Isailović, bila je iz Dervente. Valjda je tako u Maginu krv kanula i kap poželjne bosanske usporenosti, osećaj za to kada treba "stati, ne jurišati". Istina, u njenom životu to behu retki dani. Jer, gotovo da je sve bilo juriš i borba.

Istorija porodice Magazinović je istorija seoba na ovim prostorima. Selili se iz Metkovića u Trebinje, iz Trebinja u Mostar, iz Mostara u Užice, gde se u Cetini Maga rodila 1. oktobra 1882. i tu završila četiri razreda realke.

Poslednja stanica je Beograd. U toj varoši raspakovali prtljag i zauvek ostali.

POGLED SA TREĆE GALERIJE

Pravi život, onaj koji je Magu rođenjem odabrao, počeo je kada otac Risto dobio posao u Narodnom pozorištu. To je uvodi u svet umetnosti. Njemu posao terzije i plata, a njoj besplatna karta. Nedeljom je u pozorištu, na trećoj galeriji, ostalih šest dana marljivo uči, i igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu "Obilić".

Po povratku sa prvog gostovanja, u Jagodini, oduševljena zapisuje svoje utiske u dnevnik (koji je vodila tokom celog života): "Imala sam krem haljinu od batista sa sitnim plavim tačkama, ukrašenu belim vezom. Igrala sam u cipelama koje mi je nana kupila kod Isaka Demaja u radnji 'Kod dve lepe devojke', u Vasinoj ulici, za četiri dinara. A kakvo je tek uzbuđenje nastalo posle koncerta, na igranci u 'Šarenoj kafani'! U zagrljaju partnera, igrala sam kao da letim..."

Ta čarolija igranja nikada je neće napustiti.

Mladost devojke, iako ispunjena nemaštinom, uzbudljiva je i puna očekivanja. I rezultata. U junu 1904. ona diplomira kod Brane Petronijevića na Filosofskom fakultetu. Ubrzo po osnivanju lista Politika, u vreme kada je u Srbiji najveći ženski uspeh dobra udaja, krči put ženama kroz novinarstvo: pola godine uređuje Politikinu rubriku "Ženski svet".

Primećen je njen uvodnik Obrazovanje ženskinja u Srbiji. Vlasnik lista gospodin Vlada Ribnikar prima je za stalnog saradnika, sa dva zlatnika akontacije. Maga piše rame uz rame sa kolegama. S ironijom slika domaće navike provodadžisanja, balskog pirlitanja, pokondirenosti mladih devojaka i njihove udaje za "dobre partije". Ona traži za njih, ali i za sebe, više slobode i prava u odlučivanju i u izboru životnog puta.

Magazinovićeva je više od blistavog studenta, dobrog novinara ili igračice u "Obiliću". Ona je vizionar. Zagledana u Minhen i Berlin, koji vrve od umetnosti, žudi za svetom.

Moderna, koliko joj dozvoljava vreme. Kontrolisano moderna, da je ne proglase ludom ili nastranom. Naučila da vodi dvostruki život. Pred svetom je potčinjena vremenu u kome se muškarci isturaju ispred. U potaji, da niko ne zna, korak po korak, osvaja svoje slobode. Svaki dan po jednu. Čita zabranjene knjige, postavlja pitanja koja niko neće da postavi, pomera granice zanimanja za "njih" i "njega", žudi za većim dostojanstvom žene.

JEDAN STARI LJUBAVNI RAČUN

Profesor Brana Petronijević je hrabri da sa malom ušteđevinom produži školovanje u Nemačkoj, usavrši nemački i doktorira.

Jednog sparnog jula Maga polazi na put, ima kartu za Evropu. Na put je vodi želja da savlada ritmiku i plastiku kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žaka Dalkroza i Rudolfa fon Labana. Najzad, pohađa i glumu kod velikog Maksa Rajnharta.

Ova nova umetnička saznanja tamo na izvoru, gde se rađaju nove scenske senzacije, svojevrsna su pobeda mlade žene na početku veka. Iako još usamljena i nesigurna u sopstvenim vizijama, Maga čini prvi korak. Vraća se iz Nemačke posle četiri godine, obogaćena saznanjima o modernom baletu, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zorom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike.
Od prvog dana to je samonikla škola, bez smeštaja i potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora gospođa. Školarinu su plaćala samo imućnija deca, za siromašnu su časovi besplatni.

Ali, priča o Magi Magazinović ne bi bila potpuna bez začina kao što je ljubav. Čovek njenog života je Gerhard Gezeman, sa kojim se srela na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Sa najvećom čežnjom ona je čekala da se sretnu u rano popodne, pre časova, u berlinskoj Aveniji pod lipama. Dolazio joj je u susret, vitak i mlad, visoko uzdignutog čela, sa naramkom knjiga pod rukom. Ona se pojavljivala iz svojih visina, dugim korakom gazele, nekad blistala, a nekad bila mrgodna i neraspoložena.

Uz glumu, Gerhard Gezeman je studirao slavistiku. Pored Mage Magazinović ovladao je srpskim jezikom, upoznao srpske pisce, posebno zavoleo Boru Stankovića. Voleo je Srbe, oduševljavao se narodom poezijom i marljivo je skupljao. Maga ga je nežno volela, a on, šest godina mlađi, uzvratio joj ljubav. Zbog te žene, po mnogo čemu fatalne, prešao je u pravoslavlje. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. Zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji, radio i kao lektor Univerziteta u Beogradu. Ona je unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije.

Ubrzo, i njih dvoje će preživeti golgotu Prvog svetskog rata. Beže kroz Srbiju. Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Ona sa stomakom do zuba. Tu u zbegu rodila je i njihovog sina sa dva imena: nemačkim Harold i srpskim Rajko. Sa sinom se sama vratila u Beograd. A njen muž, Nemac, srpski zet, goloruk i nežan, prešao je Albaniju sa srpskom vojskom.

Maga nema sreće. Muž je netragom nestao, a jedini sin, plod njihove ljubavi, dete o kojem su jednom zagrljeni maštali pored reke Špreje u Berlinu, umire sa nepunih godinu dana. Ubrzo, od nemačkih vlasti u Beogradu nesrećna žena saznaje da joj je muž bolestan i odlazi u Švajcarsku da ga obiđe.

Ta poseta biće poslednji čin njene ljubavne drame.

U sanatorijumu gde se leči, Gerhard je upoznao i zavoleo drugu ženu. Ne krije da je zaljubljen.

Maga zna da je to kraj, neverstvo mu neće oprostiti. Jedino želi da još jednom budu bliski, da na svet ponovo donese njihovo dete. I kao u pravim melodramama, godinu dana kasnije u Lucernu rodiće ćerku Rajnu i sa njom se ubrzo vratiti u Beograd.

Rođenjem devojčice bio je namiren jedan stari ljubavni račun.

Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle Gerharda Gezemana, 1968, u dubokoj starosti.

***

Proricanje
Redakcija Politike ostala je Magi Magazinović u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vlasnik lista Vlada Ribnikar često bi je pecnuo zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je: "Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve 'poštene žene', pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: 'Pile moje', a potom pevušiti 'Rado ide Srbin u vojnike'."

***

Odlasci
Nakon razlaza sa Magom Magazinović, Gerhard Gezeman (1888—1948) oženio se svojom novom ljubavi, sa kojom je imao sina Volfa. Krajem 1939. osnovao je u Beogradu Nemački institut i naimenovan je za upravnika. Kada su Nemci napali Srbiju i Beograd, on se, razočaran i nervno rastrojen, povukao sa Instituta. Sa suprugom i sinom vratio se u Prag.
Ali, tek završetak rata je za njega bio koban. Morao je da napusti Prag, sve rukopise i svoju bogatu biblioteku od pet hiljada knjiga (na svakoj od njih stajala je vinjeta sa likom Filipa Višnjića). Sa sinom i ženom, pribežište je našao u Telsu, u Gornjoj Bavarskoj.
Umro je 1948. godine.

Piše: Dragana Bukumirović | Национална ревија Србија
11  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Marija Maga Magazinović (1882—1968) poslato: Oktobar 14, 2016, 10:48:50 pm
**

MARIJA MAGA MAGAZINOVIĆ
(Užice, 10.10.1882 — Beograd, 08.02.1968)


Maga Magazinović rođena je 10. oktobra 19882. godine u Užicu, gde je i provela detinjstvo. Otac joj je bio jorgandžija i trgovac. Porodica 1896. godine prelazi u Beograd gde je Maga produžila srednju školu i završila filozofski fakultet — nemački jezik, a bavila se i filozofijom.

Po završenom fakultetu, 1909. godine provela je neko vreme u Berlinu radi usavršavanja jezika, ali se tamo interesovala i za ritmiku, balet i pozorište i posećivala školu Maksa Rajnharda.

U Beogradu je od 1910. godine do penzionisanja bila profesor nemačkog jezika u Prvoj ženskoj gimnaziji. Istovremeno se vrlo aktivno bavila baletskom stilizacijom i folklorom, jer je, kako sama kaže, narodnu pesmu, igru i pozorište zavolela od ranog detinjstva "i to za ceo život". Od 1948. godine bila je neko vreme i profesor u Baletskoj školi.

Napisala je knjige: "Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost" (1932. god.) i "Istorija igre" (1951). Rukopis "Memoari" nalazi se u Matici srpskoj u Novom Sadu, ali je u časopisu objavljen samo jedan deo 1965. godine.

Umrla je 8. II. 1968. godine u Beogradu.
(Podatke o Magi Magazinović dala nam je njena kći Rajna).
12  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani umetnosti / Milica Krstić Čolak Antić (1887—1964) poslato: Oktobar 14, 2016, 10:02:58 pm
*

MILICA KRSTIĆ
(Kragujevac, 09.09.1887 — Beograd, 1964)


Milica Krstić (devojačko ime Milica Čolak Antić) jedna je od predstavnica arhitektonske scene u Srbiji između dva rata. Kao autor čija su dela obeležila arhitektonsko-urbanističku sliku Beograda i kao uporni glasnogovornik svoje struke, Milica Krstić smatra se jednom od najznačajnijih žena arhitekti prve polovine 20. veka, koja je svojim delovanjem ostavila jasan trag u razvoju novije srpske arhitekture.

Rođena je 9. septembra 1887. u Kragujevcu kao unuka vojvode Čolak-Ante Simeonovića. Nakon maturiranja u Ženskoj gimnaziji u Beogradu 1906, upisuje studije arhitekture na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu, gde diplomira 1910. godine. Na studijama je upoznala i svog supruga, takođe arhitektu, Žarka Krstića.

Karijera Milice Krstić zanimljiv je primer napredovanja i karijere u državnoj službi. 1915. Milica Krstić počinje da radi u Arhitektonskom odseku Ministarstva Građevina, na kompleksnim zadacima projektovanja i izvođenja na kojima će ostati do kraja svog radnog veka, do penzionisanja 22. novembra 1941. godine. Arhitektonsko odeljenje Ministarstva građevina bilo je tada najznačajniji i najveći arhitektonski biro u zemlji, gde su joj kolege bile Momir Korunović, Pavle Ilkić, Nikolaj Krasnov, Vasilij Androsov, Branislav Kojić i drugi. Tokom svog radnog veka Milica Krstić u službi je napredovala čitavih 19 puta, prelazeći put od podarhitekte do arhitekte, savetnika, višeg savetnika i konačno inspektora.

Rad u Ministrastvu u velikoj meri je uticao na njen kreativni put, ali i ograničio ga zahtevima i ograničenjima državne službe. Kao i drugim ženama u arhitekturi toga vremena, i Milici Krstić su dodeljivani pre svega projekti školskih objekata koji su obeležili njen stvaralački opus. Projektovala je različite školske objekte, od malih seoskih i varoških škola u Srbiji do reprezentativnih gimnazijskih zgrada u Beogradu. U periodu od 1923. – 1929. izradila je čitav niz projekata za gimnazije u Srbiji, uglavnom u duhu lokalne graditeljske tradicije.
[...]

Autor teksta: Milena Zindović
Više na: Centar za arhitekturu Beograd
13  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani umetnosti / Jelisaveta Načić (1878—1955) poslato: Oktobar 14, 2016, 09:32:15 pm
*
NAŠA PRVA ŽENA ARHITEKTA — JELISAVETA NAČIĆ


DAMA OD LEPIH STEPENICA

U do tada isključivo mušku profesiju zakoračila je smelo. Već posle treće nagrade dobijene na konkursu za crkvu u Topoli i nekoliko izvedenih objekata u Beogradu pokazala je da je arhitektonska profesija u njoj dobila istaknutog člana

Rođena je 1878. godine u Beogradu. Vredna i uporna, tokom školovanja uvek je bila odličan đak. Prva je žena koja se upisala na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu davne 1896. godine. Među prvima je završila Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta Velike škole i tako postala jedan od prvih srpskih arhitekata školovanih u Beogradu. Naime, iste godine kad je Načićeva upisala Tehnički fakultet, na njemu je otvoren i poseban arhitektonski odsek. Do tada su studenti radi studija arhitekture odlazili u inostranstvo. Uglavnom kao državni pitomci, birani su među onima koji su s uspehom završili inžinjerski odsek u Beogradu i pri tom ispoljavali izvesne umetničke sklonosti za arhitekturu.

Prva žena arhitekta u Srbiji, po sticanju diplome, s dvadeset dva proleća, 1900. godine postavljena je za crtača — tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevina. Godine 1902, nakon položenog državnog ispita, dobila je mesto arhitekte u Inžinjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine. U tadašnjoj Srbiji mesto u državnoj službi dobijali su samo oni koji su odslužili vojni rok. Kako žene nisu mogle da služe vojsku, to je značilo da su ta mesta bila namenjena prevashodno muškarcima. Iako je kao svršeni arhitekta na početku karijere morala da radi kao crtač, to je nije obeshrabrilo, već je strpljivo čekala svoju šansu. Ugledavši raspis konkursa za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli, shvatila je da joj se ukazuje željena prilika da pokaže svoje umeće. U izuzetno jakoj konkurenciji, na konkursu je osvojila treće mesto.

Uspeh na tom takmičenju ubrzo joj je doneo nove narudžbine. Ipak, njena karijera trajala je samo šesnaest godina. Za vreme Prvog svetskog rata ona je, kao i njen poznati kolega Jovan Ilkić, odvedena u logor Nežider u Mađarskoj. Uprkos teškim uslovima, boravak u logoru doneo joj je i lepe trenutke. Tu se zaljubila u profesora Luku Lukajiu, albanskog intelektualca i rodoljuba, a potom za njega i udala. Logor je preživela, ali se više nikada nije vratila svojoj profesiji. Umrla je u Dubrovniku 1955. godine.

S TERAZIJA NA KALEMEGDAN
 
Jelisaveta se bavila i arhitekturom i urbanizmom. Radila je na urbanističkom uređenju Malog Kalemegdana po idejnoj skici Dimitrija T. Leka. Takođe joj je poverena izrada detaljnog plana i nadzor nad izvođenjem urbanističkog uređenja Terazijskog platoa. Plan je bio razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja Veselina Lučića. Izvođenjem ovog plana Terazije su dobile nov izgled s dve kolovozne trake kaldrmisane drvenom kockom, kružnu rondelu i dva bočna cvetnjaka. Podignuta je i ograda oko skverova, s "granitnim soklom i postamentima, između kojih su bili ukrasni delovi od livenog gvožđa u slobodnim motivima secesije". Stabla starih kestenova su posečena, a umesto njih posađeni jasenovi. Zaslugom inženjera-baštovana Šarla Lerua, među ukrasnim biljem našlo se mesto i za stabla banana. Rešenje Terazija s cvetnim alejama opstalo je sve do 1949. godine. Tom prilikom Terazijska česma premeštena je u Topčider, blizu konaka kneza Miloša, gde će i ostati sve do 1975. godine kad će je posle nove rekonstrukcije Terazija vratiti na njeno prvobitno mesto.

Na Terazijama je planirano i postavljanje fontane s Meštrovićevom statuom "Vesnik pobede". Statuu s grupom figura poznati vajar radio je u velikoj sali Osnovne škole kod Saborne crkve koju je Jelisaveta projektovala. Ovo navodi na zaključak da je Meštrović cenio rad Načićeve i s njom sarađivao oko izrade projekta za uređenje Terazija u vezi s izradom fontane. Sama fontana, započeta 1914. godine, nije završena zbog rata. Skulptura "Pobednika", deo kompozicije planirane za postavljanje na Terazijskom platou, naišla je na zgražavanje ondašnjeg sveta koji se protivio da se statua nagog muškarca postavi na gradskom trgu. Umesto na Terazijama, postavljena je na zapadnom uglu Beogradske tvrđave u Gornjem gradu u čast desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, 8. oktobra 1928. godine.

Danas je poznati simbol Beograda.

Pored plana za uređenje Malog Kalemegdana Jelisaveta je za to mesto projektovala i Malo stepenište — postoji i danas, penjemo se njime na Kalemegdan sa strane francuske ambasade. Ovo neobarokno stepenište sa česmom sagrađeno je na početku 20. veka. Izabravši tesani ripanjski kamen zelene boje, ona je ovo stepenište učinila posebno upečatljivim.




MALO STEPENIŠTE postoji i danas na Kalemegdanu preko puta francuske ambasade
 
Projektom zgrade Osnovne škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane "Kralj Petar Prvi", u istoimenoj ulici pokazala je svoj nesporni dar i punu projektantsku zrelost. Škola je podignuta u razdoblju od 1905. do 1907. godine na mestu nekadašnje osnovne škole na Varoš kapiji. Iako je zgrada urađena u duhu akademizma s primesama renesanse i baroka, Jelisaveta Načić narušila je neka od akademskih načela pravilnosti kako bi zgradu što bolje prilagodila položaju. Iz tog razloga opredelila se za razuđenu osnovu zgrade s duboko zasečenom fasadom i krilima prema Gračaničkoj, Ulici kralja Petra i porti Saborne crkve. Najviše pažnje poklonila je ugaonoj fasadi koju je skladno ukrasila i završila visokom atikom s balustradama. Na njoj je, između prozorskih lukova prvog sprata, predvidela postavljanje reljefnih portreta Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića. Vodeći računa da pored neophodnih sadržaja potrebnih za odvijanje nastave ispuni i odgovarajuće higijenske zahteve za pravilan rad škole, projektom ove zgrade, kako je u to vreme primetio arhitekta Žarko Krstić, građenje školskih objekata postavljeno je "na jednu stručno solidnu osnovu" s usklađenim tehničkim i higijenskim zahtevima. To je jedan od najvažnijih i najuspelijih javnih objekata koje je Načićeva izvela.

I kao što je osnovna škola bila jedna od prvih zgrada namenski građenih za tu svrhu u Srbiji, tako su i radnički stanovi prvenac u beogradskom graditeljstvu. Blok radničkih stanova, koji se nalazi između ulica Đure Đakovića, Komnen Barjaktara, Generala Mahine i Herceg Stepana, sastoji se od dva niza objekata nastalih u različito vreme. Jelisaveta Načić projektovala je niz objekata s frontom iz ulica Đure Đakovića i Gundulićevog venca. Izvedeni 1910. i 1911. godine, bili su početak planirane, ali ne i do kraja sprovedene akcije Beogradske opštine da reši nestašicu jeftinih stanova za siromašnije stanovništvo. Važno je napomenuti da je to prvi slučaj na Balkanu da se pristupilo građenju uslovnih stanova namenjenih za smeštaj radnika i da ih je radila prva Srpkinja, arhitekta Beogradske opštine. Drugi niz objekata nastao je 1924. godine i dobro se uklopio s prvobitnim, obrazujući tako skladnu blokovsku celinu. U kompoziciji ovih jednospratnih bezornamentnih zgrada ističu se vešto modelovani krovovi s nadstrešnicama i fasadnim zabatima.

ZBOG SLAVOLUKA U LOGOR

U blizini ovih stanova nalazi se još jedno Jelisavetino delo, ovog puta iz oblasti sakralne arhitekture: Crkva Aleksandra Nevskog u Francuskoj ulici broj 39. Počela je da se gradi 1912. godine po Jelisavetinom projektu u srpsko-vizantijskom stilu. Prvi svetski rat prekinuo je gradnju crkve. Kasnije je nastavljena po izmenjenom projektu. Od prvobitnog plana ostao je, pisao je Slobodan Bogunović, "trolisni oblik osnove s tri apside... i jednim kubetom iznad naosa". Građevinski radovi završeni su 1929. godine, a ikonostas, pregrada između oltara i ostalog dela crkve, ukrašena po naročitom i utvrđenom redu i rasporedu ikonama, postavljen je 1930. godine. On nije rađen posebno za ovu crkvu, već je bio predviđen za zadužbinu Karađorđevića na Oplencu, pa je poklonjen Crkvi svetog Aleksandra Nevskog. Ovde se čuvaju i mnoge relikvije iz 19. i 20. veka (ikone, kultni predmeti, knjige), kao i velika slika s likom svetog Aleksandra Nevskog, delo velikog poljskog slikara Jana Matejka nastalo oko 1890. godine.

Kao opštinski arhitekta projektovala je 1912. godine i Paviljon za tuberkulozne bolesti, oštećen za vreme Prvog svetskog rata i porušen 1919. godine. To je bila prva bolnica za tuberkulozne bolesti u Srbiji. Jelisaveta Načić projektovala je i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke koju je opština izgradila u "Prokopu" kod zemljanog majdana. Ovaj objekat danas ne postoji, srušen je za vreme Prvog svetskog rata. Srušena je i kuća Arse Drenovca koja se nalazila na uglu Kosovske i Kondine ulice, kao i kuća M. Protića u dvorištu Birčaninove broj 13. Vremenu i prolaznosti odolevaju kuća knjižara Marka Markovića na uglu Kapetan-Mišine i Jovanove 45-a, izgrađena 1904. godine, i kuća Z. Arsenijevića u Lominoj ulici broj 46. Projektovala je i malu spomen-crkvu u Štimlju na Kosovu koju je sagradila Naka Spasić, predsednica Kola srpskih sestara.
 
Godine 1913. Jelisaveta Načić projektovala je i Terazijski slavoluk, postavljen na Terazijama u čast povratka srpske vojske iz balkanskih ratova. Ostalo je predanje da su je zbog natpisa "Još ima neoslobođenih Srba", ispisanog u jednom delu tog slavoluka, okupatori prognali za vreme Prvog svetskog rata u logor Nežider. Prvi svetski rat prekinuo je njen plodan rad. Ipak, sve do progona u logor 1916. godine, radila je na obnovi neprijateljskom artiljerijom oštećenih zgrada u Beogradu. Nakon povratka iz logora ova hrabra, uporna i darovita žena, koja je u ondašnjem patrijarhalnom okruženju svojim radom uspela da izbori mesto priznatog i uvaženog stručnjaka, nikada se više nije vratila svom pozivu. U istoriji srpske arhitekture ostaće upamćena po lepoti dela koja je ostavila i činjenici da je radom i upornošću stalno pomerala granice bivajući u mnogo čemu prva.


Za fotografiju stepeništa zahvalni "Slučajnom šetaču" i "Kasini"

Autor: Svetlana Dimitrijević - Marković broj: 3010  2009 | Politikin zabavnik
14  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani umetnosti / Miroslava Mira Stupica (1923—2016) poslato: Oktobar 14, 2016, 08:31:32 pm
*

PREMINULA DRAMSKA UMETNICA MIRA STUPICA


Diva srpskog i jugoslovenskog glumišta Mira Stupica (1923-2016) preminula je 19. avgusta u Beogradu, u 93. godini.

Stupica, koja je proglašena glumicom veka, bila je članica Drame Narodnog pozorišta u Beogradu od 1941. do 1943, potom 1947. godine, a poslednji angažman zajedno sa Bojanom Stupicom, potpisala je 1. septembra 1959. u vreme upravnika Milana Bogdanovića.

Prva uloga u Narodnom pozorištu bila je Druga devojka u predstavi "Đido" Janka Veselinovića — Dragomira Brzaka koja je u režiji Dušana Radenkovića premijerno izvedena 20. decembra 1941. godine.

Poslednja rola koju je ostvarila u Nacionalnom teatru bila je Stana u predstavi "Stanoje Glavaš" Đure Jakšića, koja je premijerno izvedena 3. oktobra 1979. godine u režiji Gradimira Mirkovića. [...]
M.B.


Biografija:

Glumica velikog talenta i širokog stvaralačkog raspona, koja je obeležila celo razdoblje pozorišnog života u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, rođena je 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu.

Osim u Narodnom pozorištu u Beogradu, blistavu karijeru gradila je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Kao gost, nastupala je na scenama Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Zvezdara teatra u Beogradu i Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici.

Raspolažući obiljem prirodnih darovitosti: privlačan, ženstven fizički izgled, topao i sugestivan glas, plastičan i izrazit gest (dodavši im stečene vrline uzornog profesionalca " — marljivost i izoštrenu samokritičnost), ona je iskrenom osećajnošću prožela sva svoja ostvarenja. To je činilo njenu glumu i prisnom i sugestivnom, što je doprinelo njenoj velikoj popularnosti kod publike, kojoj nije bilo premca među glumcima širom Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka.

U bogatoj galeriji pozorišnih likova koje je ostvarila, izdvajaju se: Puk (San letnje noći, V. Šekspira), Petrunjela (Dundo Maroje M. Držića), Lucijeta (Ribarske svađe, K. Goldonija), Lavrencija (Fuenteovehuna, Lope de Vega), Saša Njegina (Talenti i obožavaoci N. Ostrovski), Danica (Ljubav, M. Đoković), Gruša Vahandze (Kavkaski krug kredom, B. Brehta), Mirandolina (Mirandolina K. Goldonija), Grušenjka (Braća Karamazovi, F. M. Dostojevskog), Viola (Bogojavljenska noć, V. Šekspira), Nastasja Filipovna (Idiot, F. M. Dostojevskog), Ana Karenjina (Ana Karenjina, L. N. Tolstoja), Madam San Žen (Madam San Žen, V. Sardua), Jovana (Sveta Jovana Dž. B. Šoa), Marija (Marija se bori s anđelima, P. Kohouta), Ignacija, (Večeras improvizujemo L. Pirandela), Altana (Tetovirane duše, Gorana Stefanovskog), Živka Nedić (General Nedić, S. Kovačevića), Princeza Ksenija (Princeza Ksenija od Crne Gore, R. Vojvodić)...

Pored neprekidnog prisustva na pozorišnim scenama, ostvarila je više uloga u filmovima i na televiziji. Prvi film, snimila je 1951. godine — Bakonja fra Brne (režija Fedor Hanžeković), a zatim i Stojan Mutikaša (režija, takođe, Fedor Hanžeković), Jara gospoda (režija Bojan Stupica), Hanka (režija Slavko Vorkapić), Dan četrnaesti (režija Zdravko Velimirović), Muški izlet (režija Volfgang Štaute), Roj i delije (režija Mića Popović), Krvava bajka (režija Tori Janković), Doručak sa đavolom (režija Miroslav Antić), Kako umreti (režija M. Stamenković)... Ostvarila je više uloga u TV dramama (Poseta stare dame, Direnmata), a vanserijsku kreaciju dala je ulogom Kike Bibić u televizijskoj seriji "TV bukvar" A. Popovića.

Za svoj izuzetan umetnički doprinos dobila je veliki broj nagrada: Savezna nagrada Vlade FNRJ 1949 godine, zatim Sedmojulska nagrada, Vukova nagrada, Dobričin prsten, dve Sterijine nagrade (za naročite zasluge na unapređenju jugoslovenske pozorišne umetnosti i kulture za ulogu Ksenije u drami Princeza Ksenija od Crne Gore), Orden rada i Orden sa crvenom zastavom, dve Nagrade grada Zagreba, Zlatni medaljon "Ljubiša Jovanović", Nagrada "Joakim Vujić", tri Zlatna lovorova vijenca na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, brojne plakete i povelje.

Prva je dobitnica i novoustanovljene Velike nagrade koju dodeljuje Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice.

Za svoja ostvarenja na filmu, nagrađena je Zlatnom filmskom trakom Međunarodnog instituta za kinematografiju SR Nemačke, Zlatnom arenom Festivala jugoslovenskog filma u Puli, Nagradom "Teodora" na Filmskom festivalu u Nišu.

Za izuzetnu ulogu u seriji "TV bukvar", dobila je diplomu Festivala televizije na Bledu 1969. godine, a naredne godine Plaketu Zlatoroga iz Maribora kao najpopularnija ličnost TV ekrana.

Po mišljenju svojih kolega glumaca, u anketi koju je 2001. godine sproveo list "Večernje novosti", proglašena je glumicom veka.

Народно позориште у Београду
15  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Konstantin Kiril Cvetković (1791—1857) poslato: April 25, 2016, 01:02:15 am
*
ZANIMLJIVO PREDAVANJE DR GORANA KOMARA O PROTOSINĐELU KIRILU CVJETKOVIĆU


VJERA JE ČOVJEKU ŠTO I PTICI KRILA


Pre­li­sta­va­ju­ći obim­nu gra­đu o ži­vo­tu i dje­lu pro­to­sin­đe­la Ki­ri­la Cvjet­ko­vi­ća (1791—1857) i upo­zna­ši se sa ži­vo­tom ovog po­zna­tog Bo­ke­lja ko­ji je osta­vio du­bok trag u pra­vo­slav­noj cr­kvi, dr Go­ran Ko­mar je či­ta­ju­ći za­pi­se Di­mi­tri­ja Ru­var­ca, Lju­bo­mi­ra Ba­či­ća i dru­gih o ovom pa­sti­ru Srpske cr­kve, kao i nje­go­vu auto­bi­o­gra­fi­ju pri­pre­mio pri­god­no vas­kr­šnje pre­da­va­nje "Bo­ke­ški i dal­ma­tin­ski is­po­vjed­nik pra­vo­sla­vlja pro­to­sin­đel Ki­ril Cvjet­ko­vić (obr­te­nje mo­šti­ju oca Ki­ri­la)". Su­šti­na ovog Ko­ma­ro­vog pre­da­va­nja, u ko­ju su se uvje­ri­li svi pri­sut­ni u pri­dvor­noj ka­pe­li Sve­tog Ni­ko­le mi­tro­po­li­ta Sa­va­ti­ja Lju­bi­bra­ti­ća na To­ploj, je­ste da su svi pra­vi ži­vo­ti i te­ški i li­je­pi, od­no­sno da bez te­ško­ća ne­ma ni dra­ži ži­vo­ta. Mo­že se po­sta­vi­ti i pi­ta­nje ot­kud to da su ži­vo­ti go­to­vo svih sve­šte­no­slu­ži­te­lja tr­no­vi­ti i pu­ni is­ku­še­nja, a od­go­vor mo­že­mo na­ći u Hri­sto­vim ri­je­či­ma ko­ji, ša­lju­ći svo­je apo­sto­le na pro­po­vi­jed re­če: "Eto ja vas ša­ljem kao ov­ce me­đu vu­ko­ve. Bu­di­te da­kle mu­dri kao zmi­je i be­za­ze­le­ni kao go­lu­bo­vi! (Mt 10,16)".

Pro­to­sin­đel Ki­ril je bio svje­dok ra­zno­ra­znih do­ga­đa­ja, vi­še te­ških ne­go pri­jat­nih, re­kao je Ko­mar. Svje­dok je na­rod­nih i cr­kve­nih pa­do­va i usta­ja­nja, smr­ti i vas­kr­se­nja. Ki­ril je po­čeo pa­stir­ski rad 1805. go­di­ne u ma­na­sti­ru Sa­vi­ni gdje je za­mo­na­šen 1808. go­di­ne. Cvjet­ko­vić je bio svje­dok fran­cu­ske oku­pa­ci­je i do­la­ska Ru­sa u Bo­ku. Bi­lo je to vri­je­me ka­da je ma­na­stir Sa­vi­na bio cen­tar bur­nih, ne sa­mo vjer­skih, već i po­li­tič­kih do­ga­đa­ja. Po­tom je pre­šao u Ši­be­nik gdje je bio se­kre­tar vla­di­ke Ben­dik­ta Kra­lje­vi­ća, ko­ji se 1816. go­di­ne oba­ve­zao austrij­skim vla­sti­ma da sta­ne na če­lo uni­ja­će­nja pra­vo­slav­nog na­ro­da Dal­ma­ci­je.

— To­me se su­prot­sta­vio pro­to­sin­đel Ki­ri­lo Cvjet­ko­vić sa ve­ći­nom sve­šten­stva, po­ka­zav­ši se kao ve­li­ki bra­ni­telj pra­vo­sla­vlja. Pred­sta­vljao je glav­nu tač­ku oslon­ca Sr­bi­ma Da­lam­ci­je u bor­bi pro­tiv uni­ja­će­nja — is­pri­čao je Ko­mar. Ka­ko na­vo­di, Cvjet­ko­vić je bio op­tu­žen za sa­u­če­sni­štvo u aten­ta­tu na vla­di­ku Kra­lje­vi­ća 1821, iako ni­je bio pri­su­tan. Osu­đen je na 23 go­di­ne za­tvo­ra ko­je je iz­dr­žao u Gra­di­šci.

— Sa­mo vje­rom is­pu­njen u tam­nič­kim da­ni­ma pre­bro­dio je sva za­tvor­ska is­ku­še­nja. I po­ka­zao je da je vje­ra za čo­vje­ka kao pti­ci kri­la. Sve je iz­dr­žao, na­pi­sav­ši auto­bi­o­graf­sko dje­lo u ko­jem ot­kri­va da ne­ma ni­šta s po­ku­ša­jem aten­ta­ta ko­ji mu je pro­mi­je­nio ži­vot. Na­kon iz­la­ska iz za­tvo­ra, osta­tak ži­vo­ta, na­ru­še­nog zdra­vlja pro­veo je u ma­na­sti­ru Bez­din kod Te­mi­šva­ra. Ni­ka­da mu ni­je bi­lo do­zvo­lje­no da se vra­ti u rod­ni kraj, ma­na­stir Sa­vi­nu i mi­lu Bo­ku. Nje­go­va bi­bli­o­te­ka je po­klo­nje­na ma­na­sti­ru Sa­vi­na — ka­zao je Ko­mar. Pre­da­vač po­seb­no is­ti­če da je Ki­ril Cvjet­ko­vić svje­do­čio is­traj­nost vjer­no­sti srp­skog pa­tri­jar­ha­ta u Ca­ri­grad­skoj-Kon­sti­no­polj­skoj ško­li i bio u cr­kve­nom ni­zu ne­po­ko­le­blji­vih No­vlja­na.

— Nje­go­vo dje­lo je­ste kru­na tru­da za odr­ža­nje na­ro­da i cr­kve ko­ji su tom ci­lju do­pri­ni­je­li vi­še ne­go bi­lo ko­ji dio na­šeg na­ro­da na di­nar­skom pla­štu. Ki­ril Cvjet­ko­vić ži­vio je mu­če­nič­ki ži­vot u po­stri­gu i bio ne­po­ko­le­biv pri­mjer u isto­ri­ji Srp­ske cr­kve ka­da su Sr­bi bi­li iz­lo­že­ni opa­snom pro­gra­mu — re­kao je Ko­mar, do­da­ju­ći da je Cvjet­ko­vi­ćev za­vi­čaj bi­lo pra­vo­sla­vlje.

Na kra­ju pre­da­va­nja ko­jem su pri­su­stvo­va­li kao go­sti umi­ro­vlje­ni vla­di­ka za­hum­sko — her­ce­go­vač­ki Ata­na­si­je i Zo­ran Doj­či­no­vić, kon­zul Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Her­ceg No­vom, pri­ka­za­no je vi­še do­ku­me­na­ta sa za­pi­si­ma o ži­vo­tu i ra­du Ki­ri­la Cvjet­ko­vi­ća

Z. Šakotić | Dan online | 14.04.2015.
Stranice: [1] 2 3 ... 52