Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 53
1  ZASLUŽNI SRBI / Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti / Milan Brdar (1952) poslato: Oktobar 20, 2018, 12:35:24 am
*

Prof. dr Milan Brdar: MI SMO BEDNA KOLONIJA ZAPADA

Gost emisije "Politikon" autora i voditelja Danila Tvrdišića na televiziji "Helm Kast" bio je prof. Dr. Milan Brdar.

U emisiji se Milan Brdar dotakao pisma poznatog nacionalnog delatnika dr. Miše Đurkovića od pre nekoliko dana u kome je Đurković pisao o slučaju progona profesora univerziteta Branislava Filipovića i Branislava Ristivojevića koji su osuđeni zbog svog naučnog rada i javno iznesenog stava o LGBT populaciji.

Profesor Brdar odgovara na pitanje koliko smo blizu trenutka da ponovo počne da nas "guta mrak" zbog svog javno iznesenog stava i da li je Srbija na putu ozbiljnog totalitarizma.

U emisiji je otvorena i cenzurisana tema zakona o doniranju organa po klauzuli "pretpostavljene saglasnosti" o čemu se ovih dana vodi skupštinska rasprava. Brdar odgovara bez dlake na jeziku i upozorava kakve nesagledive posledice i zloupotrebe su moguće kad ovaj zakon stupi na snagu.

On između ostalog kaže: "ne samo da je to budalaština, nego je to takođe simptom totalitarizma tipičan za zemlje kolonije. Mi smo u poziciji eksploatisanog roblja što se tiče radne snage po Karlu Marksu. Ovo sa doniranjem organa je stepen dalje. Ovo znači da ću da te eksploatišem do kosti. Uzeću ti organe, jednostavno sam doneo zakon po kome ja to mogu u slučaju da ti zakon ne znaš i da se ne izjasniš. Neka kriminalna grupa, jer to je kriminal, će da trguje organima u ime ove države i da uzima taj krvavi novac što je do nedavno bilo nezamislivo. Ovde je bilo do nedavno priče da je neophodna saglasnost pojedinca da bi se organi uzeli. Dokaz da smo mi bedna kolonija zapada, pre svega američka kolonija, je što su taj stav uspeli da nam promene".[...]

Izvor: Pravda/HelmCast | 26.07.2018.
YouTube Проф. др Милан Брдар о новом тоталитаризму: донирање органа: креће ли да нас "гута мрак"?
2  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Radovan Damjanović (1957) poslato: Avgust 03, 2018, 03:45:55 am
*

Radovan Damjanović: POREKLO SLOVENA. ANATOLIJ KLJOSOV


Anatolij Kljosov pisac je ove knjige jasnog naslova i neodređenog žanra. Upravo ta mešavina svih nauka privukla me je njegovom delu. Naći ćete ovde i istoriju, i arheologiju, meteorologiju, astronomiju, paleolingvistiku, etnologiju, matematiku, medicinu, forenziku, naravno genetiku i njenu kćerku DNK-genealogiju. Sigurno sam propustio bar još pregršt nauka i naučnih grana. Knjiga je slobodna i dragoceno subverzivna u svakom redu i svakom poglavlju; podriva i ruši temelje štetne zgrade na lošem mestu. Uostalom, ovo i jeste vek u kome će se mnoge tajne otkriti.

Lažna istorija mora pasti. Srbi i Rusi (obratiti pažnju na redosled) imaju mnogo toga zajedničkog. I Srbima i Rusima su stranci pisali istoriju. Ali ne obični stranci već stranci neprijatelji, kojima je glavni cilj bio i ostao, do danas, poništavanje slovenstva! Po njima ni Srbi ni Rusi nemaju antičku istoriju, odnosno ne postoje pre srednjeg veka. "Dobro"! Od toga su počeli, "stvorili" su nas od maloumnih hordi izniklih u neodređenim baruštinama i odjednom nas obreli u Srbijama i Rusijama – gotovim državama! Ni to nije bilo dovoljno, te države su morali da stvore stranci. Rusiju formiraju Normani, dakle Germani ili Šveđani, nikako Sloveni. Beograd su, zamislite, "osnovali" Kelti Skordisci, iako ovde postoje naselja starija od njih bar 6.000 godina!

Naravno, neću prepričavati knjigu, ali ovo moram da navedem: na jednom mestu autor kaže, a govori o sadašnjem vremenu, kako su ruski arheolozi zapeli da dokažu da je jedan srednjevekovni lokalitet finski, i to usred Rusije, finski pa finski. I Kljosov kaže da su oni, arheolozi, oboleli od normanizma. E tu, na tom mestu, postao je moj brat, jer je kao čovek van istorijsko-arheološke struke shvatio, prozreo suštinu. "Odgojene" su, baš taj izraz, generacije većih katolika od pape, većih Nemaca od Nemaca ili što kaže srpska poslovica – 'rani kuče da te ujede'! Isto je u Srbiji. Ovde su pobedili i nametnuli berlinsko-bečku istorijsku školu još u 19. veku. Godine 1878. na berlinskom kongresu potvrđena je Srbiji moderna državnost, ali i nametnuti standardi koji će se primenjivati u istorijskoj nauci. Standardi su i danas mnogo popularna reč, njih treba da ispunimo kako bismo "ušli u Evropu"! Moje je pitanje – odakle? Rođena je takozvana prava i vladajuća kritička istoriografija koja, evo, vlada do danas, nasuprot tzv. romantičnoj ili autohtonističkoj školi kojoj, prema toj podeli, pripadam i ja. O tome sam dosta pisao i moji čitaoci to znaju. Ali neke stvari treba ponoviti više puta jer su još stari Latini čuli od Etruraca (koji su sebe zvali Raseni) da je ponavljanje majka učenja.

Anatolij Kljosov živi u Americi, kolevci izraza kao što su: "politička korektnost" ili "govor mržnje". Zato, baviti se zajedničkim muškim pretkom, a izbeći optužbe za gore navedene izraze je... gotovo nemoguće. Istorija se nikada nije odvojila od politike, videćemo hoće li to uspeti DNK-genealogiji? Jedan od zadataka, skoro herkulovskih poslova, koje je autor morao da savlada je i borba s potpuno neodgovarajućom i u suštini pogrešnom terminologijom u arheologiji, istoriji, paleolingvistici... Da bi ilustrovao opseg tih grešaka Kljosov je duhovito, kao da je Srbin, davao sopstvene primere kovanica tipa – protosovjeti, kao potpuni ekvivalent vladajućim "naučnim" izrazima!

Ako mislite da je filologija, čak i paleolingvistika, za razliku od istorije i arheologije, oslobođena pritiska politike, onda se grdno varate. Sećam se kako sam na časovima staroslovenskog i paleografije mučio profesora pitanjima tipa: gde prestaje dijalekt i počinje novi jezik? Kriterijumi razdvajanja, jednostavno ću reći, ne postoje! Tako da smo uvek dolazili do zaključka kako je postanak novog jezika, u naše vreme, politička odluka. Vrhunac ovog "kriterijuma bez kriterijuma" dogodio se u 20. veku kada je odlukama nekolikih centara moći, na prvom mestu Vatikana i Kominterne, počelo komadanje srpskog jezika i srpskog prostora, odnosno, srpskog naroda. Tako zvanično ateistički SSSR nastupa zajedno sa zvanično teističkim Vatikanom. Jedna, dobronamernom, bolje reći neobaveštenom čoveku, naizgled nemoguća sprega. Sveta stolica je imala blagu prednost na terenu, zbog već odavno postavljene "infrastrukture", dok je crveni Kremlj tek imao da izgradi svoju mrežu. Ipak, ovaj naporni rad urodio je plodom. Uz pomoć Austronemaca Vatikan je u oba svetska rata, a posebno u Drugom, izveo do tada neviđen genocid. Broj srpskih žrtava još uvek je tajna. Ne znam ni za jedan narod u prošlom veku da je više postradao, da se izrazim birokratski – "po glavi stanovnika". I žreci Kominterne radili su isto, znajući da nikad neće zavladati Poluostrvom dok ne slome kičmu srpstvu.

Pobeda komunizma 1945. godine odmah je "porodila" tri naroda: Makedonce, Crnogorce, Jugoslovene. I nešto kasnije muslimane sa velikim M. Posle serije ratova 1991–1999. muslimani su volšebno postali Bošnjaci. Tako da danas postoje tri nova jezika, od kojih jedan potpuno razumem i sporije govorim (makedonski), a bošnjački i crnogorski govorim perfektno, pišem i mogu "simultano" da prevodim sa jednog na drugi! Ovo je na žalost istina.

Uništavanje i falsifikovanje ruske istorije bilo je besprizorno. U knjizi M. T. Beljavskog "M. V. Lomonosov i osnivanje Moskovskog univerziteta" koju je izdao Moskovski univerzitet 1955. povodom dvestagodišnjice svog osnivanja, nalaze se ovi zanimljivi podaci. Lomonosov 1750-ih godina, zaokupljen istorijom, piše rad "Drevna ruska istorija". Njegovi rukopisi i pripremni radovi su nestali. Izdavanje je ometano. Knjiga je izašla iz štampe tek posle smrti Lomonosova 1765. godine! Ali, "najlepše" tek dolazi. Zaključeno je da pod imenom Lomonosova uopšte nije objavljeno ono što je Lomonosov zaista radio i pisao. Istorija ovog slučaja vrlo je zanimljiva, jer je izvesni Miler pripremio sve za štampu. Isti ovaj Miler rukovodio je univerzitetom u Peterburgu, a Nemci su rukovodili i peterburškom gimnazijom, koja je spremala đake za fakultet. Citiram: "U gimnaziji profesori nisu znali ruski jezik... a učenici nisu znali nemački. Predavanja su držana isključivo na latinskom. Gimnazija tokom trideset godina (1726–1755) nije pripremila ni jednog čoveka za upis na univerzitet. Iz toga je izvučen sledeći zaključak. Izjavljeno je kako jedini izlaz predstavlja dovođenje studenata iz Nemačke, pošto je Ruse navodno, svejedno nemoguće pripremiti. Tobože divlja nepismena zemlja." Stvarno, otkud bolest normanizma u Rusiji?!

Sličan slučaj nestalih rukopisa desio se našem istoričaru "protoromantičaru" i "protoautohtonisti" Milošu Milojeviću u 19. veku. U pitanju su sanduci nestale građe! Poimanje o velikoj starini Srba ima duboke korene kod nas i ljudi su o tome izgleda oduvek promišljali i pisali. Ali to "zvanična istoriografija" ne priznaje, štaviše, prezire i izvrće ruglu. Strah od tradicije i istine toliko je veliki da su činjeni tragikomični potezi. U Srbiji postoji knjiga koja je prevedena i objavljena bez prve polovine teksta! To se desilo delu dubrovačkog popa Mavra Orbina koji ga je štampao u Pezaru 1601. na italijanskom jeziku, pod naslovom "Carstvo Slovena". Više bih voleo da se to uradilo iz gluposti, ali nažalost nije. Učinjeno je namerno s bednim obrazloženjem da je na prvih 250 stranica legendarna i po tome nepotrebna istorija. A tu u neobjavljenoj polovini kaže Orbin recimo i ovo – da su Rusi došli u Miziju (Srbiju) za vreme cara Vitelija (69. godine naše ere) i prozvali se Rašani. Između ostalog, u toj polovini, nalazi se i vandalski rečnik na nekoliko stranica, iz koga se jasno vidi da su Vandali Sloveni a ne Germani, kakav je o njima i do danas stav zapadne istoriografije. Pre nekoliko godina Orbin je, naravno u celosti, preveden i objavljen u Rusiji, a u Srbiji još nije, iako se iz sadržaja lepo vidi da je daleko najveći broj strana posvećen Srbima i srpskoj istoriji. Sve ovo pišem da pokažem kako se nisam sam od sebe prenuo i počeo da trabunjam o velikoj starini svog naroda. Pre mene su o tome govorila i pisala pokolenja. Pošto su svi pomrli, neće se ljutiti ako nekog od njih slučajno preskočim.

Krajem prošlog veka Olga Luković Pjanović obnovila je borbu za opstanak naše prave istorije knjigom ubitačnog i provokativnog naslova "Srbi... narod najstariji", što je u stvari citat izjave vizantijskog istoričara Laonika Halkokondila: "Srbi su narod najstariji, to pouzdano znam." Olga je preživela nemački logor, doktorirala na Sorboni... Posle teške bolesti ponovo učila da govori... I uz sve nedaće, svojim radom i svojim knjigama probudila i razdrmala posustale Srbe. Vratila nam dostojanstvo. Ona je volela da kaže kako je srpski jezik vrlo star, isklesan, izbrušen kao dijamant dugotrajnom upotrebom. Koju godinu kasnije pojavila se knjiga Ranke Kuić "Crveno i belo: srpsko-keltske paralele", za koju sam, po profesorkinoj želji, imao čast da napišem prikaz. Ranka je bila član Velške akademije nauka i prva žena doktor anglistike u Jugoslaviji. Njen kamrijski rečnik sam dosta koristio i činiću to i dalje.

"Poreklo Slovena" je toliko duhovita knjiga i toliko dobro prevedena Savom Rosić da mi se često činilo kako sam neke pasuse iz knjige napisao ja a ne Kljosov! Sloboda i stav, ubistveni argumenti, to je ono što izdvaja ovo delo. Ono je svoje od početka do kraja. Kako ne bih došao u napast da prepričavam knjigu ili bar otkrivam njene najzanimljivije delove, vratiću se najboljim paleolingvistima koje je dao srpski narod u dvadesetom veku. A to su još Milan Budimir sa svojih nekoliko hiljada objavljenih neprevaziđenih stranica o srpskom, starogrčkom i latinskom. Tu je i naš najveći sanskrtista Radmilo Stojanović, koji je, objašnjavajući da u Evropi broj padeža opada idući s Istoka ka Zapadu, izgovorio antologijsku rečenicu: "... oni se guše!", podrazumevajući pod tim neodgovarajući govorni aparat, jer Anglosaksonci u suštini upotrebljavaju tuđe reči. [...]

Kompletan tekst objavljen na sajtu: Treći prostor
3  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Radovan Damjanović (1957) poslato: Avgust 03, 2018, 03:44:25 am
*

RADOVAN DAMJANOVIĆ

istoričar i istraživač jezika


Radovan Damjanović, rođen u Beogradu 1957, diplomirao je Istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i već trideset godina se bavi tabu temama srpske istorije i paleolingvistike. Autor je Srpsko-srpskog rečnika izdatog u više izdanja, emisije Srpsko-srpski rečnik na beogradskoj televiziji Art, i monografije Žrnov, srpski Avalon. Živi i radi u Beogradu.

Српски лист
4  ZASLUŽNI SRBI / Heroji i borci / Nikola Aleksić (1947) poslato: Jun 29, 2018, 03:39:03 am
*

NIKOLA ALEKSIĆ


Nikola Aleksić, rođen je u Somboru 19.12.1947. godine gde je završio srednju medicinsku školu-laborantskog smera. Posle odsluženog vojnog roka i kratkog rada u struci, 1969. godine odlazi u Novi Sad gde upisuje Medicinski fakultet. Paralelno se zapošljava kao noćni čuvar u Službi društvenog knjigovodstva (SDK) gde je radio isključivo u trećoj smeni tokom studiranja. Kao apsolvent medicine sa nekoliko preostalih ispita, dobija stan iz fonda solidarnosti, zbog čega pasivizira privođenje kraju studija da bi zadržao stan i formirao porodicu, jer se oženio koleginicom tokom studija. Ubrzo menja posao za srednjoškolsko radno mesto na završnoj obradi dokumenata i nastavlja da radi isključivo u trećoj smeni sve do gašenja SDK 2005. godine kada dobija otkaz kao i stotine drugih i osam godina čeka starosni uslov za odlazak u penziju koju je dobio tek u decembru 2013. godine.

Kao društveno aktivan čovek 1989. godine ulazi u Skupštinu grada Novog Sada u poslednji saziv delegatskog sistema. Po slomu političkog sistema u SFRJ, kao delegat bez baze koja je ukinuta, predlaže novoosnovanom Ekološkom pokretu Novog Sada (21.4.1990.) da bude njegova baza i prva nevladina organizacija koja je imala svog predstavnika u lokalnom parlamentu. Njegov predlog je zvanično prihvaćen i Nikola Aleksić postaje prvi legitimni predstavnik neke organizacije u lokalnom parlamentu u prelaznom periodu SFRJ, a od 1995. godine izmenom Statuta postaje direktor Ekološkog pokreta na kom mestu se i danas nalazi. Zahvaljujući korektnom zastupanju interesa građana i programskom opredeljenju Ekološkog pokreta, Nikola Aleksić je još tri puta zaredom izabran za odbornika po većinskom sistemu (po imenu i prezimenu) između svih političkih stranaka i koalicija kao predstavnik grupe građana pod anzivom Ekološki pokret Novog Sada. Zbog njega je protivustavno promenjen izborni zakon na lokalnom nivou samo da bi bio sprečen da ga građani biraju i po peti put za svog predstavnika.

Kroz četiri mandata zastupanja interesa građana u lokalnom parlamentu Novog Sada izborio se da se očuvaju svi parkovi Novog Sada, Sokolski dom, Zmaj Jovina i Dunavska ulica koje su duša Novog Sada, stadion FK Vojvodine, Vojna bolnica, Petrovaradinska tvrđava, Fruška gora i ostvario bezbroj drugih rezultata. Među rezultatima se svakako mora navesti da je do sada organizovao više od 350 javnih tribina-predavanja, simpozijuma, savetovanja, okruglih stolova i više od sto različitih koncerata, promocija, izložbi, pozorišnih predstava, zatim, 19 međunarodnih naučnih Eko-konferencija koje su 5 (pet) puta zaredom imale (nefinansijsko) pokroviteljstvo Ujedinjenih nacija(!) i iza kojih je ostalo više od 2.000 naučnih radova objavljenih u celovitom obliku na više od 15.000 strana.

Poseban podvig je izveo 1999. godine kada je sa jednim jedinim letkom sam pobedio NATO pakt i rasterao 30.000 vojnika iz Makedonije, čime je sprečio vojnu okupaciju SRJ! Opisani podvig mu je NATO pisanim putem priznao kopirajući njegov letak i zatrpavanjem vojnika JNA na Kosovu i Metohiji sa tim letkom pod oznakama NATO alijanse u uzaludnoj nadi da će postići isti efekat. Nikola Aleksić je ugrozio i samu NATO alijansu kada je 61-og dana agresije podneo krivičnu prijavu Državnom tužiocu SAD protiv predsednika Klintona. Kuriozitet je bio u tome što je krivična prijava predstavljala originalnu optužnicu protiv nacističkih ratnih zločinaca iz Nirnberga 1945. godine u kojoj su bili promenjeni samo datum, imena zločinaca i geografska odrednica, sve ostalo je bilo 100% istovetno! Time je dokazao, pored toga da je američki predsednik pogazio sopstveni Ustav, jer je nastavio agresiju preko 60 dana bez dozvole Kongresa, isto tako i da su SAD i NATO zvanično preuzele nacističku ideologiju! Zatim je 2008. godine sprečio odvajanje Vojvodine internacionalizacijom krivične prijave protiv separatista po imenu i prezimenu zbog nezakonitog donošenja i protivustavnog usvajanja Predloga statuta APV. Da je Predlog usvojen u Narodnoj skupštini, NATO snage bi za 6 sati zauzele pozicije na Savi i Dunavu i odvojile Vojvodinu, a da se niko na svetu ne bi mogao pobuniti, jer bi odluka bila naša.

Šest puta je sam išao na Narodnu skupštinu i jednom ispred Generalštaba ispred kojih je javno pozivao vojsku i policiju da uhapse predsednika Srbije, Vladu i Generalštab zbog izdaje naroda i države i zbog genocida koji se svakodnevno sprovodi nad stanovništvom Srbije. Da nije njegovih protesta i borbe protiv genocida, zakon o legalizaciji GMO bi bio donet još pre nekoliko godina.

Svojim doslednim zalaganjima i neustrašivim nastupima postao je poznat i van granica Srbije, on je postao sinonim borbe protiv GMO.

Za 26 godina koliko vodi i predstavlja Ekološki pokret nije primio, niti je mogao i jedan honorar da obezbedi sebi, jer nije imao od čega. Četiri puta je zalagao sopstveni stan u hipoteku poslovne banke da bi Ekološki pokret dobio kratkoročni kredit da prevaziđe neke prolazne teškoće i po sopstvenom priznanju, prestao je da broji pokušaje likvidacije, samo se raduje kad preživi. www.color.rs
5  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Žarko Gavrilović (1933—2016) poslato: Jun 29, 2018, 02:52:55 am
*

PROTOJEREJ ŽARKO GAVRILOVIĆ: ISPOVEDNO PISMO BUDUĆIM POKOLENJIMA


Pišem ti, dragi prijatelju, moje ispovedno pismo da bi oni koji dolaze posle nas znali kakav nas je jad zadesio. Čekao sam više decenija da se gorčina u mojoj duši slegne i bura ljutine stiša, ali to mi, kako ćeš i sam videti, nije pošlo za rukom.

Jedna opaka duhovna zaraza, gora od svake kuge, pojavila se 1917. godine u pravoslavnoj Rusiji. Njen virus (a pogađaš o komunizmu je reč), pojavio se u Nemačkoj sredinom prošlog stoleća da bi potom bio proteran u Englesku gde se obogatio rušilačkom moći, napokon, preko drugih ljudi, uz pomoć zlatnih nemačkih maraka i oklopnog voza, usred vihora Prvog svetskog rata, iz Ciriha, preko Nemačke, Švedske i Finske, bio ubačen u carsku Rusiju gde je započeo svoj krvav rušilački pohod.

Pod izgovorom da donosi pravdu obespravljenima, on je ukinuo i ono malo prava što je bilo među ljudima. Obećavao je podjarmljenim masama ravnopravnost, a ustoličio je najcrnji oblik privilegija i nejednakosti koje nisu rezultat rada nego ideološke opredeljenosti. Oduzeo je sve svima pod lažnim izgovorom da to podeli onima koji nemaju, pa su tako postali siromašni i oni koji su ranije ponešto imali, u očitoj nameri da se vekovima ustoliči na vlasti nasiljem. Umesto ranijih boljara i nemilosrdnih spahija dođoše bezdušni komesari i sekretari. Bezdušnici i bezbožnici su najveći silnici i napasnici ljudskog roda, jer umesto ranijih vladajućih ljudi sa poljuljanim hrišćanskim moralom, pravoslavnom Rusijom zavladaše komunisti bez ikakvog morala.

I nastade neopisivo stradanje svih i svuda, naročito pravoslavnih Rusa, rastakanje i rušenje svega istorijskog i kulturnog blaga koje je u Rusiji sticano vekovima, ljubomorno čuvano stolećima. Rusija postade nova Sodoma i Gomora. I kao u svakoj oluji i bujici tako i ovde šljam i pena izađoše na površinu. Ubijani su najviđeniji ljudi, carska porodica je masakrirana, čak i maloletna deca, rušeni su hramovi ili pretvarani u magacine, konjušnice (klozete) a relikvije i ikone pljačkane su svuda.

O, bratska Rusijo, niko te tako ne posrami kao tvoji rođeni sinovi koje potplatiše belosvetski kapitalisti!

Ljudi su ubijani ili zatvarani, ubijani bez presude — osuđivani bez krivice, mučeni bez milosti. Bezbroj ljudi preseljeno je na onaj svet u najgroznijim mukama. Reka crvene krvi potekla je carskom Rusijom iz Moskve, gordog trećeg Rima, potekla i nije se nigde ustavila do Jadranskog mora.

I nastade plač i lelek koji carsku Rusiju pretvori u satanski pakao. I potonja prevara beše gora od prvobitne kada je lukavi, prerušen u zmiju, prevario prve ljude pod izgovorom da će biti jednaki s Bogom. Ovde je (samo) sami đavo bio prerušen u čoveka koji je bio opsednut mržnjom prema čoveku, obećavajući jednakost nejednakim, bratstvo tuđincima, slobodu sužnjima. Za ove ideale: jednakost, bratstvo i slobodu — proliveno je najviše krvi, a ipak se sve izmetnulo u brutalnu silu, teror neviđenih razmera, otimačinu golemu i neopisivu. I umesto jednakosti zavede se najcrnji oblik nejednakosti, umesto bratstva zavlada paranoidno ubijanje, umesto slobodne — najcrnja tiranija.

Pogaziše se mnoge moralne vrednosti i religiozne navike. Mnogi se odrekoše Boga i svetih Božjih ugodnika, a za vođenje izabraše bezumne i krvoločne.

I umesto građenja novog sveta oni i stari porušiše, te tako dvostruku štetu ljudima učiniše, srušiše Božije i zavedoše đavolje carstvo.

A posle Drugog svetskog rata, opet uz pomoć Zapada i razgovora na Jalti, izdadoše nas saveznici (Bog ih ne kleo), razleže se ova čuma po istočnoj Evropi i ugrozi sve pravoslavne narode. Ratom i prevarom, sladunjavom propagandom (iako joj je stvarnost gorka kao oskoruša) ova pošast dođe ali je Solomonova i Sokratova mudrost ne mogoše oterati.

O Bože Gospode! Zastani i vidi kako se, po zemlji srpskoj i jugoslovenskoj, razmileše novi agarjani. I obogaćeni znanjem i metodama NKVD-a i GESTAPO-a, nove zulume kakvih nikada nije bilo u istoriji počeše da čine svuda, a opet naročito u Srbiji i prema Srbima. Jedne biše i ubiše, druge mučiše i zatvoriše u zatvore OZN-e, odakle se danima razlegao jauk i zapomaganje, druge pustiše posle batinanja i maltretiranja da u miru umru. Decu na front poslaše, ne da slobodu donesu nego da izginu, starije pod opasač staviše, starcima nametnuše namet na vilajet, odneše i opljačkaše sve što dohvatiše kao gusenice, gubari ili skakavci. One koje ne poturiše okupatoru da ih pobije na robiju oteraše ili im odrediše tolike namete da se u vidu otkupa često moralo predati više nego što godina donese.

Nastadoše gladne i teške godine u zemlji Srbiji. "Pomenule se — ne povratile se!"

Prijatelju, ti koji budeš živeo posle nas na ovoj krvavoj i namučenoj zemlji, znaj da je brat ubijao brata samo zato što on drugačije misli ili veruje da su deca špijunirala svoje roditelje, jer je to satanizovana vlast od njih tražila; da su supruge odavale svoje muževe; da je prijatelj izdavao svoga prijatelja i kum potkazivao svoga kuma. Neki čudni ljudi koji se u Srbiji preko noći namnožiše, prekog pogleda i uvek namrgođeni, obučeni u kožne kapute ili engleske vindjakne, čuvahu stražu čak i pored Božjih hramova da bi znali ko u njih ulazi i izlazi, ko decu krštava i svojim dragim pokojnicima opelo drži, ko se kod sveštenika ispoveda i šta ispoveda.

I nastade stradanje veće od prethodnog, pošto strašna pošast i veliko nasilje zavladaše zemljom Srbijom u kojoj su krv, mržnja, podbunjivanje i otimanje bili pravilo vladanja. Diktator u ratu, onaj koji nije poštovao ničije zakone gde god je boravio, postao je tiranin onog momenta kad i svoje proklamovane i potpisane zakone nije poštovao. On suđaše bez suda, zatvaraše svoje protivnike bez optužbe, ubijaše bez presude.

I diktator pobi skoro sve protivnike u lukavim zamkama, a onima koji živi ostadoše satera strah u kosti da nisu smeli nikome ništa od mučenja kazati. I prvo, odmah posle rata, pobi svoje ideološke protivnike sa desnice, mnoge po zatvorima OZN-e izmuči ili pobi na stratištima, ponekad bez suda ubijaše desetine hiljada ljudi. Pomenimo jame i šume takvih stratišta: Kočevje, Zidani Most, Sajmište kod Beograda, Bagdala kod Kruševca, Đeram kod Topole, Ponor kod Foče, Veljino Brdo kod Bele Palanke... i još mnoga i mnoga stratišta i mučilišta. "Pomenula se — ne povratila se!"

Pa kada svemoćni Kaligula pobi svoje srpske protivnike na desnici, pređe na ubijanje svojih srpskih protivnika na levici, sa kojima je lukavi rat ratovao i lukavo pobedu stekao, ratnike koji su mu život bezbroj puta sačuvali. Poče ih lažno optuživati da su izdajnici zemlje, a oni su želeli da njegove prljave poslove obelodane. Čak i dobar deo ustaša iz zatvora izvede. Podstače da ih ove mučenike koji skriviše novi "istočni greh" (Informbiro) muče strašnim mukama koje čovek nije mogao sam izmisliti nego sotona, od iskona ljudski neprijatelj. I, opet, na njima isproba sve metode NKVD-a i GESTAPO-a na Golom otoku, gde samo nemušti galebi doleću, na kojem potom unište sve tragove zločina kao i tragove ustaškog zločina u Jasenovcu.

I zemlja srpska se pred svemirom obagri krvlju pobijenih i izmučenih. Mnoge kosti još leže u zapečaćenim jamama tako da im ni pomen nije održan niti sveća voštanica zapaljena.

I opet nastade velika nevolja po svim srpskim zemljama i gorama. Ptice se u slast gozbiše ljudskog mesa, a crvi zemaljski stekoše hrane u izobilju.

I živi zaista zavideše mrtvima i plačući govorahu: "Što ste nas rodili i same ostavili! Ustanite bar malo iz svih svojih grobova da mi malo steknemo pokoja, da bar jednu noć u miru snevamo ili jedan dan bez more probdimo!"

A Srbe redom rasrbiše, rođenu braću zavadiše, kumove raskumiše i svojtu rasvojiše. Srpsku crkvu novi agarjani na tri dela pocepaše, srpsku naciju na tri nacije raščerečiše, tako da Srbi optuživahu Srbe za grehe nepostojeće, dok srpsku državu na tri državice raskomadaše.

Još naumiše da Srbe rasele i Srbiju potope, ali "bodljivoj kravi Bog daje male rogove".

O, Bože moj, kako srpsku muku da opišem, a da me za bolesnika ne proglase?

I, opet, nastade plač i lelek celom Srbijom, koji se do neba dizao, ali nas Bog nije hteo čuti, jer su se Boga mnogi bestidno odrekli, jer smo za Boga grešnog i krvoločnog čoveka proglasili, jer smo se odrekli krsta i slave, imena i plemena. Tada se reč Srbin mogla samo u knjigama mirno čitati, tako da ni srpska šajkača nije mogla na miru da stoji na srpskoj glavi, jer Srbijom vladaše novi Kaligula koji je ratovao sa okupatorom protiv naše vojske u šajkačama, kada je ova stvarala Jugoslaviju. A Jugoslavija postade Srbima grob i tamnica, a neprijateljski vojnik — krvnik i tiranin.

Uvi, meni grešnom i jadnom! Kojim li ustima da iskažem sve boli naroda mučenog? Kojim jezikom da opišem strahote mučenja najboljih u našem plemenu? [...]

Objavljeno: Beli orao, god. I br. 2, 15. 12. 1990.
Emitovano: Prvi program RTB na predstavljanju Svetosavske stranke 26. 11. 1990.

Tekst u celosti dostupan na: stanjestvari.com
6  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Žarko Gavrilović (1933—2016) poslato: Jun 29, 2018, 02:06:16 am
*

PROTOJEREJ DR ŽARKO GAVRILOVIĆ
(Drežnik, 10.04.1933 — 01.01.2016)


Nekako s jeseni životnog doba, kada je "lisje" već počelo da vene, a tokovi života da usporavaju svoj hod, primio sam umoljenje od strane oca Žarka, da saberem štogod od plodova iz njegove njive života, pa da izdvojim ponešto od toga, što bi moglo biti od značaja i za njega ali i za nas.

"Pred očima mrak, a iz duše bije svetlost". Možda ova misao jednog mitronosnog episkopa izgovorena nedavno najbolje karakteriše ovo vreme, a i samog oca Žarka.

Jer kako veli učeni vladika, svako ko u sebi iole nosi svetlost bogopoznanja koja je svetu zasijala Rođenjem Hristovim,u svom svakodnevnom životu razgoni mrak koji lebdi nad nama, a zauzima veliki prostor i u nama.

Dakle,

PROFESOR BOGOSLOVIJE I BOGOSLOVSKOG FAKULTETA,
DOKTORANT OKSFORDA,
DOKTOR TEOLOGIJE,
DOKTOR FILOZOFIJE,
PROTOJEREJ

OTAC ŽARKO GAVRILOVIĆ
10. april 1933. — 1. januar 2016.

Rođen u Drežniku pored Užica, 10. aprila (28. marta 1933. godine) kao sedmo,od jedanaestoro dece, od oca Đorđa Gavrilovića i majke Slavke Lijeskić. Sa tri-ipo godine života majka mu umire.

Kao siroče,a i zbog detinstva koje je proveo u ratnom vihoru Drugog svetskog rata, a osobito, kako je sam govorio uspostave bezbožne komunističke vlasti nakon rata, pa kada se tome pridoda njegovo opredeljenje za svešteni poziv trnovita staza mu je bila kao predodređena...

Osnovnu školu je završio u rodnom Drežniku,a realnu Gimnaziju u Užicu,u kojoj je bio oslobođen mature kao odličan učenik. 1949/1950. Upisuje znamenitu Bogosloviju Sveti Sava u Beogradu u manastiru Rakovica, zbog čega njegovoj porodici političke vlasti prete progonom, oca i braću maltretiraju i prisiljavaju da zavedenog Žarka vrate kući, a brata mu progone na prinudni rad.

U trećem razredu Bogoslovije mobilišu ga državne vlasti i šalju na odsluženje vojnog roka. U vojsci je permanemtno saslušavan pod raznim optužbama, kao neprijatelj i špijun, uz svakodnevna obećanja da će biti svega oslobođen ako napusti Bogosloviju. I pored svega Žarko završava vojsku, a potom i Bogosloviju gde takođe biva oslobođen mature — Ispita zrelosti kao odličan učenik.

U septembru 1956. god. sa Dušankom stupa u brak, koji je posle brojnih peripetija, po njegovim rečima 1974. god. razveden. Možda je potrebno ovde opomenuti se samih reči oca Žarka, koji kaže da je uvidom u dosije UDBE koji je o njemu vođen uspeo da rekonstruiše celokupnu igru Države i UDBE u razbijanju njegovog braka.

21. septembra 1956. god. rukopoložen je u čin đakona u beogradskoj crkvi Ružica na Kalemegdanu, od strane vikara tadašnjeg srpskog Patrijarha Germana, episkopa Topličkog Dositeja Stojkovića, a za sveštenika sutradan 22. septembra iste godine u Kapeli Patrijaršije, od strane srpskog Patrijarha Germana Đorića.

U jesen 1956. god. upisao je Bogoslovski fakultet Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, a završio 1961. god. i zajedno sa još jednom monahinjom dobio nagradu kao najbolji student.

Posle prakse u Užicu postavljen je za paroha u Šilopaju 1956. godine.

1957. godine premešten je u Cvetke kod Kraljeva, a 1970. godine u Beograd za paroha pri Hramu Pokrova Presvete Bogorodice na Crvenom Krstu, odakle se povukao da bi nastavio da se bavi naučnim radom.

Propale su mu dve stipendije Svetskog Saveta Crkava, jedna u Atini a druga u Londonu samo zato jer komunistički režim nije dozvoljavao da mu se izda pasoš.

Ovo je verovatno drugi razlog zbog kojeg će režim dobiti najvećeg protivnika i kritičara njegove retrogradne bezbožne ideologije.

Predlogom vladike Žičkog Vasilija i Svetog arhijerejskog Sinoda, a uz stipendiju Svetskog Saveta Crkava odlazi na postdiplomske doktorske studije na Oksford od 1967. do 1970. godine.

1974. god. na Oksfordu branio je Doktorat iz filozofije po pozivu Oksfordskog univerziteta na temu: "Bog, čovek i njihov međusobni odnos u filozofiji Božidara Kneževića".

Iako je rad dobio od strane mentora najlaskavija priznanja zvanično saopštenje mu nikad nije uručeno na dugom putu zakulisnih tajnih službi.

Paki i paki... kako kaže liturgijska molitva, otac Žarko po drugi put, sada brani Doktorat 1974. god. u Beogradu na Bogoslovskom fakultetu, sa temom "Religija u filozofiji Božidara Kneževića".

I opet i opet, treći put — Triput Bog pomaže, kako kaže narod, 1984. godine na Filozofskom fakultetu univerziteta u Beogradu brani Doktorat na temu "Pretpostavke za jednu filozofije religije u delu Božidara Kneževića".

I tada mentor trostrukom doktoru odaje priznanje "otac Žarko Gavrilović je Srbin koji danas najbolje poznaje lik i delo Božidara Kneževića". Ovo je moje skromno svedočanstvo sa toga događaja.

1980. godine je penzionisan, a Patrijarh German ga potom postavlja za paroha pri Hramu Svetog Save u Beogradu.

Tada okuplja grupu intelektualaca i monaha i pokreće buru u učmalom društvu Srpskom, tražeći pravo da se nastave, pre Drugog svetskog rata započeti radovi na izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu.

Raspadom komunističkog režima stvaraju se pretpostavke višestranačkog političkog života u Srbiji. U svim ovim poslovima aktivno učestvuje otac Žarko, kako na stvaranju političke klime tako i ma formiranju političara koji će kasnije postati vođe takozvane opozicije komunističkom sistemu. Na žalost i njegovu i narodnu razočaranje nije izostalo. Šinjeli su se menjali ali duh komunizma kojim su mnogi novoformirani političari bili zadojeni projavljivao se u njima s vremena na vreme, a sve po potrebama onih koji su bili njihovi glavni nalogodavci: razne obaveštajne službe, raznolike ideologije, vladine i paravladine, kako domaće tako i strane.

Tako se urušavala mogućnost političkog preporoda Otadžbine i naroda, a obistinila se šroročka misao Svetog Vladike Nikolaja, da padom komunizma jedino Srbi neće znati kojim putem treba ići dalje.

Zbog svega tog razočarenja osnivač je Srpske Svetosavske stranke. I kako je sam rekao da su ga izborom za predsednika "uvalili u živo blato politike".

U službi Bogu i svom rodu potrošio je petnaest godina a da je malo toga učinio, ili kako on sam kaže "skoro ništa". Ostali su međutim brojni govori, intervjui, članci, i najmanje petnaest knjiga.

1989. godine sprečio je prikazivanje bogohulne predstave o Svetom Savi Siniše Kovačevića u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu.

Organizator je brojnih protesta protiv dekadentnih parada perverznih osoba.

Naučni i književni rad oca Žarka Gavrilovića ocenjivaće pozvaniji, njegovo pisano nasleđe je obimno, biće potrebne generacije Teologa i filozofa da istraže i objave neobjavljene rukopise, koji čekaju svetlost dana.

Blagoslovom Svetog arhijerejskog Sinoda bio je urednik Enciklopedije Pravoslavlja, kao i Leksikona pravoslavnog Bukvara.

Brojne su knjige sa temama Bogoslovskog, filozofskog, političkog, nacionalnog i državnog pitanja.

Napisao je više od pedeset knjiga, još toliko je u rukopisima koje nisu izdate.

Autorska bibliografija knjige i separati Dr Dr Dr Žarka Gavrilovića broji oko 50 izdatih i približno 100 neizdatih naslova.

Članci po raznim časopisima u samo sakupljenim čine broj od preko 200, a od 2000. godine zbog zauzetosti nacionalnim radom prestao je da sakuplja bibliografske podatke.

Brojni su prikazi i recenzije na izdanja drugih autora.

Približno 200 naslova objavili su drugi autori o Dr Žarku Gavriloviću.

Nekoliko hiljada predavanja po raznim temama u svim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu, a posebno u Bogoslovskim školama držao je otac Žarko. Postoji popis manjeg broja ovih predavanja koja su sačinjena po sećanju.

Takođe su znatni i mnogi prevodi, treba samo izdvojiti 19 psalama — Srpski Psalmi.

Polemička bibliografija možda je i najprepoznatljivija, jer, kako su to drugi nazvali otac Žarko je imao "veoma opak jezik".

Možda bi trebalo pomenuti samo jedan tekst u "Politici" 2001. godine (Ne) hrišćanska reč kojim je napadnuta aktivnost oca Žarka u protestu protiv Gej-parade.

Otac Žarko odgovara: Verujem da sam ja teolog.

A onda kao po dogovoru stampedo više od deset napada koji su samo čekali u zasedi da saspu otrivne strele na Crkvu i na oca Žarka. On mirno prima udarce, ali nikom ne ostaje dužan.

Uzvraća Politika: NE VERUJEM DA STE TEOLOG,
Žarko odgovara: NE VERUJEM DA STE HRIŠĆANIN.

NIN: POŽAR,
Žarko odgovara: PRVOSVEŠTENIK NOJE.

NIN: ABDIKACIJA UMA,
Žarko odgovara: KAMELEON U NOVINARSTVU.

Forum pisaca: ZAŠTO NEMA ZVANIČNOG SAOPŠTENJA,
Žarko odgovara: FORUM SLEPACA.

Glas javnosti: PROTIV SVAKOG NASILJA,
Žarko odgovara: PROTIV INSINUIRANJA.

Vreme: DA SAM JA NETKO,
I odgovor: ĐAVO U NOVINARSTVU.

Vreme: METLOM NA DŽIBERE,
I ogovor: DŽIBRA U METLI.

Blic: VAJMARSKA SRBIJA,
A odgovor: NASILJE I NOVINARI.

Reporter: CIGANJSKI FAŠIZAM,
I odgovor: PAS LAJE A VETAR NOSI.

Brojne su i druge polemike i rasprave na aktuelne teme i događaje.

Brojni su autori koji su govorili i pisali o delu oca Žarka.

Bio sam u prilici da se povremeno družim sa ocem Žarkom poslednjih trideset godina, i zato svedočim da su njegove i opore reči imale najdublju plemenitost. Sam mi se više puta u ispovednom tonu poveravao, kajem se govorio je, ponekad sam u žaru i preterivao, osobito mislim kada su moje kolege u pitanju.

Govorio je svakoj reči koju pišem ili izgovaram, trudim se da to bude strogo u duhu naučnog karaktera.

Brojni su plodovi u njivi oca Žarka Gavrilovića. Za njegovu njivu može se slobodno reći, onaj čuveni citat sa groba zemljaka mitropolita Josifa Cvijovića: "Orao sam i preoravao, kopao i prekopavao, Budi milostiv meni Gospode."

Jovan Blagojević, sveštenik | vaseljenska.com
7  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Srđa Trifković (1954) poslato: Jun 29, 2018, 12:57:33 am
*
DR SRĐA TRIFKOVIĆ:


PROCES ZAMENE EVROPSKOG STANOVNIŠTVA JE U PUNOM JEKU

Beograd — Tri naučno–istraživačke organizacije iz Beograda: Institut za uporedno pravo, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja i Kriminalističko-policijska akademija, održale su naučnu konferenciju na temu: "Migracije: pravni, bezbednosni, demografski i socio-ekonomski problemi".

Konferenciji koja se održavala juče i danas prisustvovali su brojni gosti iz zemlje i inostranstva. Jedan od gostiju bio je i prof. Srđa Trifković stručnjak za geopolitiku. Prof Trifković je poslednjih meseci u svojim člancima i analizama izneo prilično zabrinjavajući sliku potencijalne opasnosti sa kojima će se Evropa, ali i ceo svet suočavati zbog veštački izazvanih migracija.

U svom izlaganju pomenuli ste da postoji mogućnost da se broj izbeglica popne i na dve milijarde. Kako će Evropa da se izbori sa tolikom cifrom i kakav će to uticaj imati na Srbiju?

Pazite, ja sam to postavio čisto hipotetički, zato što je pomenuto da i ponižavajuži životni uslovi i život u ekstremnoj bedi mogu da predstavljaju osnovu za traženje izbegličkog statusa, to jest azila. Pa po tom kriterijumu od sedam milijardi žitelja sveta oko dve milijarde njih živi u zemljama sa mizernim bruto nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika, sa dezertifikacijom kao što je slučaj u Maliju, Čadu, Centralnoafričkoj Republici, u zemljama bez mnogo nade za poboljšanje prilika, a to je praktično cela posaharska Afrika, to je Nigerija sa preko 200 miliona žitelja i tako dalje...

Dakle, daleko od toga da ja kažem da će dve milijarde njih krenuti, ali što ih više bude prihvatano, to će više njih biti podstaknuto da krene. U tom smislu mislim da je greška Evropske unije ne samo što se ne suprostavlja Americi u intervencijama koje podstiču migracionu krizu, kao što je slučaj sa intervencijama u Iraku, Siriji i Libiji, već takođe što svojom politikom prihvatanja podstiče ne samo one koji su u zemljama u kojima su prisutna ratna dejstva, već i u onima u kojima imate disfunkcionalna društva i nefunkcionišuće ekonomije da krenu istim putem.

Nedavno je Angela Merkel izjavila da ukoliko se zatvore granice, izbiće rat na Balkanu, da li je to izjava kojom bi opravdala svoju politiku ili zaista postoji opasnost od sukoba?

To su gluposti! Ona je morala da improvizuje neki odgovor. Bilo je postavljeno pitanje šta nju zaista motiviše da defakto vodi politiku otvorenih granica. Pravog odgovora nema i očigledno je da sa stanovištva marksističke teorije nema ni govora o tome da neki kapitalisti organizuju priliv izbeglica da bi oborili cenu radne snage jer prosek obrazovanja ovih migranata je deset godina. Znači osam godina osnovne škole i dve godine srednje, to je prosek. A za jednu visoko razvijenu postoindustrijsku ekonomiju, kao što je Nemačka ili zapadna Evropa u celini, jednostavno ovi i ovakvi migranti nisu adekvatna zamena za nekog vkv mašinbravara ili kompijuterskog programera. Znači ovo će biti populacija na teretu države i koja će živeti parazitski ili od nekog oblika državne pomoći, i ili od kriminala ili od nekog sivog sektora. Nemačkoj ne treba milion đubretara, perača sudova i kučnih pomoćnica.

Mislite da od sukoba neće biti ništa ?

Ne. Na Balkanu mogu da izbiju sukobi iz čitavog niza razloga. Pre svega, recimo kad god Amerika pritisne na dugme Šiptari u Makedonijji mogu da naprave krvoproliće ali da će izbeglička kriza izazvati rat na Balkanu, to ne. Između koga? Mađarske i Srbije, Srbije i Hrvatske? To su gluposti.

A u Evropi?

U Evropi, kao što je moja prezentacija objasnila, bojim se da više nema sposobnosti, nema ni moralne ni političke spremnosti za očuvanje sopstvenog identiteta i sopstvenog kulturnog nasleđa, odnosno problem je da toga nema u vladajućim, političkim, medijskim i akademskim elitama. Tako da niko zapravo i ne pita običan svet šta o tome misli. Govori se o nekoj demokratiji, a kakva je to demokratija kada dolazi recimo 200 migranata, biva razmešteno u selu u Bavarskoj koje ima 600 stanovnika. Kako se menja kvalitet života tih ljudi, da li njih neko pita da li oni uopšte žele tako nešto? Tu o nekoj demokratiji nema ni govora!

Dakle, ja mislim da je Evropa na nekoj silaznoj putanji i civilizacijski i demografski, i da je proces zamene stanovništva u punom jeku.

Ipak Mađarska se izdvaja...

Kao što sam i rekao, svaka čast Orbanu. On se ponaša na jedan odgovoran i državnički način. Ovo što sam rekao se pre svega odnosi na zemlje zapadne Evrope u kojima je čitav problem libaralizam, koji nagriza kulturni identitet i koji nagriza tradicionalne oblike postojanja. Dakle to su Nemačka, Velika Britanija, Skandinavija.

Kako komentarišete zapadne medije koji optužuju Rusiju za migracionu krizu zbog vojne intervencije u Siriji?

Sutra i kad bi izbila epidemija velikih boginja oni bi rekli da je Rusija kriva. Zapadni mediji funkcionišu po principu "agit prop". To je bio sovjetski model davanja instrukcija medijima, tako da ono što recimo objavi "Pravda" na naslovnoj strani danas, to će sutra sve novine širom istočne Evrope preneti. Vi apsolutno nemate slobodu medija na svetu, jer to su korporativni mediji koji funkcionišu po principu kulturološkog i civilizacijskog modela diktiranog od strane korporacija koji su njihovi vlasnici, a koji su u simbiozi sa državnim isntitucijama. Tako da stavovi Stejt departmenta izneti danas, sutra bivaju replicirani u uvodniku Njujork tajmsa i u panelima CNN-a.

Šta se sprema Srbiji?

Ništa dobro. Očigledno je iz kompletnog ponašanja zapadnih donosilaca odluka da niti će Srbija ikad ući u Evropsku uniju, a da pritom se prema njoj odnose sa gadljivim prezirom. Jer ovakvo cinično poigravanje sa eskalacijom uslova nismo nigde i nikad videli.

Aleksandar Vučić i povernica za ravnopravnost, Brankica Janković "savetovali" su medijima da se klone pisanja o azilantima u negativnom kontekstu. Očigledno da su saveti bili uspešni. Nije li to direktna pritisak na medije i slobodu govora?

Pre svega, on ne mora ništa da savetuje medijima, jer mediji ionako vrlo poslušno pišu i objavljuju ono što on želi i što misli. To je čista demagogija da on nekom nešto savetuje ili preporučuje, mediji su ionako njegovi. On preporučuje kao što bi sovjetski ambasador preporučio Valteru Ulbrihtu u Istočnoj Nemačkoj nešto, drugim rečima preporuka znači diktat.

Kakve su šanse da se ispune predlozi povernice i da se sela po Šumadiji nasele azilantima?

To se neće desiti. Oni na koje treba motriti su Albanci i Turci, jer na ispražnjene rubne delove Srbije, o čemu je bilo reči, prvenstveno će se fokusirati Šiptari i Turci, pod parolom ispravljanja nepravde iz 1878. kada je posle Berlinskog kongresa znatan broj Turaka otišao iz Niša, Pirota, Leskovca i Vranja, a Albanaca iz Toplice i Kuršumlije. To će biti biti zona na koju prvenstveno treba motriti u budućnosti.


Razgovarala: Vesna Veizović | vaseljenska.com | 06.11.2015.
8  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Srđa Trifković (1954) poslato: Jun 29, 2018, 12:28:17 am
*
SRĐA TRIFKOVIĆ:


ZA ZAPAD SMO POLUPISMENI DIVLJACI

Beograd — Istoričar i geopolitički analitičar iz Čikaga Srđa Trifković smatra da Srbija i Republika Srpska sasvim rezličito reaguju na popuštanje američkog interesa za region Balkana. Dok je Banjaluka zauzela čvst i nepopustljiv stav, Beograd je sve do ulaska predsednika Tomislava Nikolića u zgradu na Andrićevom vencu bezpogovorno ispunjavao sve uslove.

Balkan opet postaje bure baruta. Kako to izgleda iz Čikaga?

Ono što vidimo sa američke osmatračnice je pad pažnje SAD za Balkan koja je bila veoma izražena na početku rada Obaminog mandata. Za Hilari Klinton su nezavršeni poslovi na Balkanu bili u vrhu prioriteta. Usledio je veliki lobistički napor pobornika unutarne Bosne i usvojena je neobavezujuća rezolucija o unitarizaciji BiH što znači da se improvizovani modeli tretiraju kao večiti. Ubrzo je i Bajden poseto region. Međutim, to se sve ispostavilo kao pretnja praznom puškom jer se Banjaluka postavio dosta čvrsto i ispalo je da oni nemaju "plan B". Hilari je ostala neubedljiva. Ono što se vidi je da bi malo tvrđi stav Beograda mogao da urodi bar nekim dividendama. Svoju tapiju na Kosovo stara vlast u Beogradu nije tretirala ozbiljno. Sa politkom stare vlasti, a novu još nemamo, stav je u Vašingtonu je da jednostavno ne treba ljuljati brod koji plovi kako njima treba.

Dok su u BiH nemoćni, ovde su im stvari donedavno išle sasvim glatko, Intervenciju na Kosovu i ranjavanje četvorice Srba mnogi smatraju porukom novom predsedniku Srbije. Slažete li se?

Tačno, šta više, aranžiranje tobožnjih pregovora Beograda i Prištine, nalaganje Beogradu da sprovede gašenje institucija, u prvom redu srpskih opština, i istiskivanje Srbije iz izbora u pokrajini prepušteno je birokratama srednjeg ranga. To nije bio problem kojim treba da se bave ni u rangu sekretara ili pomoćnika sekretara. To su sada ljudi koji se ne menjaju sa dolaskom ove ili one administracije u SAD.

Kako to da njihova retorika ne „pali“ i u Banjaluci, a ovde uspeva?

Sa ovakvom vlašću koja je bila u protekle četri godine ozbiljne reakcije neće ni biti kao što nije bilo na izjavu Meri Vorlik da izbora na Kosovu neće biti. Zapadne diplomate pokazuju da oni ovde mogu da se ponašaju kao neokolonijalni administratori koji imaju posla sa polupismenim divljacima. U BiH, visoki predstavnik Valentin Incko nije imao podršku čak ni iz EU. Sve te pretnje i retorika napravili su Bošnjacima medveđu uslugu. Došlo je do parcijalizacije politike Bošnjaka na četiri stranke koja se ovih dana izrazila u rekonstrukciji i izlaskom Izetbegovićeve SDA iz vlasti. Američka i EU retorika ne popušta, ali stvari ne stoje loše za Republiku Srpsku jer sadašnji status niko nije spreman da remeti.

Očekujemo da saznamo šta je to Stefanović dogovarao oko Kosova i Metohije. Kako gledate na odnos bivše srpske vlasti prema KiM?

Imali smo vlast koja daje sve, bez reciprovciteta. Ako uzmemo u obzir prihvatanje carinskog pečata i tzv. fusnotu, gde je Rezolucija 1244 stavljena u istu ravan sa mišljenjem Međunarodnog suda pravde, ne znam zašto bi oni oklevali sa novim zahtevima ako opet DS bude na vlasti.

Šta je to što je okrenulo pažnju Amerike od ovog područja?

Preokupiranost Amerikanaca dezangažmanom iz Iraka i intenziviranjem avganistanskih operacija. Doduše ja to ne razumem, jer oba ta rata su bili Bušovi ratovi i Obama je trebalo da završi s time odmah. Nastupanjem finansijske krize došlo je do dodatnog pada interesaza Balkan.

Kako gledate na rastuće ambicije Turske u regionu ?

Rastući uticaj Turske zabrinjava. Neoosmanlijama dozvoljavaju da sprovode taj projekat što je utešna nagrada Turskoj, jer u EU ona neće biti primljena. Oni delovi zapadnog Balkana, uključujući i Bugarsku, koji nisu u primarnoj zoni interesovanja Brisela i Vašingtona budu prepušteni Turcima na menadžment.

Gde se to pokazuje?

To se ogleda u činjenici da neke kvazinezavisne turske institucije, one koje indirektno ili direktno dobijaju pare iz državne kase, organizuju niz skupova povodom godišnjice Prvog balkanskog rata jer oni žele da prikažu Osmansko carstvo kao idilu multietničnosti i tolerancije, svakako kao bolju opciju od zavađenih balkanskih zemalja.

Srbija nema dogovor na to i obeležava Prvi balkanski rat. Kako to vidite?

S jedne strane to je tragično, a sa druge to shvatam. Demokrataskoj stranki bi bilo neprijatno da to obeležava kada je reč o teritorijama koje su bile oslobođene i integrisane u Kraljevinu Srbiju, a danas nisu u Srbiji. Obeležavanje te 100-godišnjice značilo bi obeležavanje datuma kada je oslobođeno ono što danas vlast DS-a i SPS-a gubi.

Unutar MIP-a imali smo rivalstvo Jeremića i Stefanovića njihovo poreklo je vrlo zanimljivo: prvi je srpsko-muslimanska, a drugi srpsko-jevrejska kombinacija. Slažete li se sa opštim utiskom u javnosti da je Jeremić veći patriota od Stefanovića koga neki čak smatarju izdajnikom?

Ne bih se mnogo oslanjao na rodoslove i krv, jer je vrlo moguće da se neko ko ima 100 odsto srpsko poreklo kao što je Čedomir Jovanović, ponaša suprotno srpskim interesima. Pravi lakmus test za Jeremića bila je izmena njegove rezolucije pred Generalnom skupštinom UN 2010. godine kada je jednostavno bio u situaciji da, ako je autentični srspki partiota, ima dužnost da na svoj položaj da ostavku. Stefanović je postupao po instrukcijama iz kabineta na Andrićevom vencu i nije bio ovlašćen za vođenje spoljne politike.


Pravda | 04.06.2012.
9  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Srđa Trifković (1954) poslato: Jun 28, 2018, 09:55:13 pm
*
Srđa Trifković, autor "Prorokovog mača", na godišnjicu napada
na Ameriku 11. septembra: da li je islamski fundamentalizam pretnja civilizaciji?



DUH JE PUŠTEN IZ BOCE

Islam vidi sve crno-belo: na jednoj strani je svet vernika, a na drugoj nevernika, ratova, džihada, i nema mira među njima — kaže autor knjige s podnaslovom "Politički nekorektan
vodič kroz islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet"


Prvi put u svojoj istoriji Amerika se 11. septembra 2001. suočila sa islamskim fundamentalizmom na način na koji je on nasrtao na ostatak sveta gotovo 14 vekova.

Povod razgovora sa dr Srđom Trifkovićem, američkim analitičarem, jeste njegova nova knjiga koja je upravo izašla, "The Snjord of the Prophet", ili "Prorokov mač".

Vaša knjiga ima i podnaslov "Politički nekorektan vodič kroz islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet". Šta Vas je motivisalo da je napišete?

Vaša knjiga ima i podnaslov "Politički nekorektan vodič kroz islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet". Šta Vas je motivisalo da je napišete?

Motiv je septembarski teroristički napad. Posle 11. septembra 2001. u medijima je prodefilovao niz karakternih svedoka koji su govorili da počinioci terorističkog napada na Svetski trgovački centar nisu "pravi" muslimani, da je islam "religija mira i tolerancije". Takođe nam je rečeno da je islam kroz celu istoriju bio veoma tolerantan prema Jevrejima i hrišćanima; da su muslimani, kad su ostavljani na miru, uvek bili za toleranciju i miroljubivu koegzistenciju s narodima drugih vera, kao i da ekstremizam nije i ne predstavlja glavno odličje islama. Sve to, međutim, naprosto nije tačno. Najvažnija lekcija koju smo naučili iz septembarske tragedije je da verska ubeđenja povlače posledice. Ne može se negirati veza između islama i napadača na STC. Razlog zbog čega se liberalni establišment trudio da nas ubedi da je islam bezopasan i da ne preti nikome je da njegovi pripadnici ne uzimaju religiju ozbiljno, jer su i svoju izgubili. Želja im je da izjednače vrednosti i status između islama, hrišćanstva, budizma i praktično svih ostalih "izama" koja nam se nude na polju verovanja, što je veoma opasno. Islam predstavlja opasnost za našu civilizaciju. U suštini je agresivan i netolerantan. Ovom knjigom želim da ukažem na korene zla koji potiču još iz života proroka Muhameda i koji mogu da se nazru u Kuranu.

Da li je moguće govoriti o islamskom fundamentalizmu a da ne budemo obojeni kao netolerantni prema muslimanima?

Vrlo je teško baš zbog toga što će globalisti uvek insistirati da je pogrešna i neosnovana tvrdnja da je islam opasnost po civilizaciju. Ali, ako pogledamo osnovni tekst, istorijske zapise — konkretno, šta islamska tradicija govori o Muhamedovom životu, o tome kako se ponašao prema jevrejskom življu u Medini, kako su se njegovi naslednici, prva četiri kalifa, odnosili prema porobljenim narodima u Mesopotamiji, Siriji, Palestini i Egiptu — videćemo osnovnu karakteristiku islama: da vidi svet crno-belo. Na jednoj strani imamo svet vernika, a na drugoj svet nevernika.

Svet vernika je onaj u kome je uspostavljena vladavina islamske zajednice — uma. Ostatak sveta — al harb — predstavlja svet nevernika, ratova i džihada. Ne može biti mira između islama i okolnog neislamskog sveta. Zbog toga je još od doba Muhamedovog proročanstva i njegove hidžre, bekstva iz Meke u Medinu, islam zacrtao granicu između sebe i ostatka sveta, koja se pretvorila u polje neprestanih sukoba.

Džo Biset, bivši ambasador Kanade u Beogradu, u uvodniku Vaše knjige identifikuje rast islama kao najveću pretnju "zapadnim" vrednostima. Ali, tesna je saradnja između propagatora islamskog fundamentalizma i zapadnih stratega protiv hrišćanskih Srba u Bosni i na Kosovu, kao i u Čečeniji protiv Sovjeta. Kako to objašnjavate?

Muslimanska strana prihvata tu saradnju cinično, kao stvar real-politike. Ovo postaje jasno kad se vidi kako su mudžahedini koristili američko oružje i novac u Avganistanu, da bi posle to oružje okrenuli protiv američkih letelica, uključujući i "stingere" koje su dobili od Amerike za rat protiv Rusa. Što se tiče američkih stratega, možemo reći da su se ponašali izuzetno neodgovorno. Oni — kao Zbignjev Bžežinski, koji je bio inicijator—- kako se sam hvalio — "odlične ideje" da koristi mudžahedine protiv Sovjeta — veruju da mogu da uzjašu tigra, da nadmudre muslimane i da ih iskoriste za svoje spoljnopolitičke ciljeve i da ih kasnije ukrote i kontrolišu. Duha su pustili iz boce i on je krenuo da im se sveti.
 
Za vreme Drugog svetskog rata nemački SS vođa Hajnrih Himler je smatrao da je islam prirodni saveznik nacionalsocijalizma. Na muslimanskoj strani veliki muftija jerusalimski Al Huseini, ujak palestinskog vođe Arafata, aktivno je promovisao džihad na strani nacionalsocijalističke Nemačke.

Da li je fundamentalizam religiozni odgovor ili odgovor na političko stanje u svetu?

Fundamentalizam uvek u sebi ima religioznu komponentu i onda kada tvrdi da nema veze sa religijom, kao što je bio slučaj s komunistima. U komunističkom stanju svesti uvek postoji religiozna komponenta, kao sto je težnja za prestankom istorije, težnja da se iznađe konačan odgovor, savršeno društvo u kome neće biti eksploatacije, što je očigledno religiozan impuls.

U isto vreme fundamentalizam koji tvrdi da je samo religiozan uvek je i politički, jer zahteva određen model političke i društvene organizacije kao način ostvarenja svojih verskih ideala. Očigledno je da je islamski fundamentalizam eminentno političan iako je religijski motivisan.

Dokle će fundamentalisti imati podršku američkih i zapadnih stratega?

Sve dok postoji fikcija u centrima odlučivanja u Vašingtonu da SAD ima pouzdane saveznike u Saudijskoj Arabiji i Pakistanu. Sa globalne strane gledano, najveća pretnja zapadnim interesima dugoročno dolazi iz islamskog sveta. A najveći i najčvršći stub islamske infiltracije u svetu je već preko četvrt veka Saudijska Arabija, koja je direktno finansirala izgradnju i izdržavanje džamija i islamskih centara širom Zapadne Evrope i Severne Amerike.
 
Saudijska Arabija je veoma kruto totalitarno, teokratsko društvo u kome o nekakvoj demokratiji i ljudskim pravima nema ni govora, društvo u kome nema drugog zakona i ustava osim šerijatskog prava i Kurana. Činjenica da se Amerika mnogo brine o poštovanju ljudskih prava i o kršenju zakonitosti drugde u svetu, a da upravo vrlo vešto zaobilazi pitanje prirode islamskog režima u Saudijskoj Arabiji očigledan je primer kratkovidosti i dvojnosti standarda, koja se sveti samoj Americi.


Da li zapadna spoljna politika, politika tolerancije i demokratski život nose i seme sopstvenog uništenja?
Problem savremenog Zapada nije toliko u demokratiji i poštovanju različitosti, već prestanak vere u sopstvene postulate. Onog trenutka kad je vladajuća klasa savremenog Zapada, vladajući liberalni establišment proglasio da Zapad više nije zasnovan na kontinuitetu vrednosti evropske kulture, civilizacije i tradicije, već da je postao multikulturni koktel svega što se zatekne u njegovim granicama u bilo kom trenutku i da nema više svoje korene u jasno definisanom i geografski i verski omeđenom zapadnom prostoru, znači ono što se nekad zvala evrohrišćanska civilizacija, tog trenutka on postaje podložan svim mogućim društvenim, duhovnim i političkim infekcijama.
Zapad je još imao izražen sopstveni identitet u doba hladnog rata i zbog toga je uspeo da se odupre pretnji komunističke infiltracije. U ovom trenutku, bojim se da je relativizacijom sistema vrednosti i odricanjem sopstvenih korena i prošlosti, taj imuni sistem ozbiljno nagrizen, i to pruža veliku šansu islamskom fundamentalizmu.
      
Komunizam i islam
Postoji znatna sličnost između pretnje koju je sobom nosio komunizam i pretnje koju nosi islam. Islam, u stvari, nije samo religija. Baš kao i komunizam, islam je kvazi-religiozna totalitarna ideologija i predstavlja psihozu koja teži da postane globalna, univerzalna.


Boba Borojević Glas javnosti | 2002/09/10
10  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Miloš S. Milojević (1840—1897) poslato: Jun 28, 2018, 08:47:47 pm
*

POMEN i PODSEĆANJE: Mr Dragiša Kostić (1965—2012) — "ŽIVOT I DELO Miloša S. Milojevića"


Pre šest godina, 24. februara 2012. godine, preminuo je kustos istoričar Narodnog muzeja u Leskovcu i bivši direktor te kulturne institucije Dragiša Kostić. Dragiša Kostić je iza sebe ostavio suprugu Nadica i ćerkicu Petru. Sahranjen je na Svetilijskom groblju u Leskovcu. Dragiša je poreklom od oca nastavnika opštetehničkog obrazovanja i majke učiteljice, a kasnije i psihologa u osnovnoj školi, koji su ga očigledno pravilno vaspitali i usmerili u životu. Studirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, na katedri za istoriju od 1987. do 1992. godine. dilomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini 1993. godine. Završio je poslediplomske studije (istorija) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Stručno zvanje kustosa stekao je 1994. godine. Po kazivanju njegovog ujaka i koautora knjige o Milojeviću, akad. dr Đorđevića Dragiša je bio zaljubljenik u istoriju, sa lakoćom je mogao izraditi i odbraniti doktorat, a ostavio je puno radova u Leskovačkom zborniku i ostalim štampanim izdanjima leskovačkog muzeja i časopisima, kao i bogatu ličnu biblioteku. Sarađivao je sa Matiocom srpskom u Novom Sadu gde je i objavljivao takođe svoje radove.

Akademik Đorđević kaže: — Imali smo identična gledišta na delo Milojevića, kao i na stariju istoriju srpskog naroda. Kao naučni radnik u muzeju bio je cenjen i uvažavan, i svi su ga voleli. Ostavio je dragocene zapise o starom Leskovcu i Milošu S. Milojeviću. Bio je živ kada je izašla naša zajednička knjiga o Milošu, iako nismo znali da pišemo o istoj ličnosti. Otuda je on uzeo stručniji deo, a ja sociološko-kulturni deo propagiranja Miloša — završava svoje viđenje ujak Radomir Đorđević.

Autor je više stručnih radova objavljenih u "Leskovačkom zborniku", "Našem stvaranju", "Pomaku". Takođe, imao je više samostalnih izložbi i kataloga. U svojstvu koautora, objavio je monografiju "120 godina Opštinskog odbora Crvenog krsta Leskovca", i knjigu "ŽIVOT I DELO Miloša S. Milojevića", u izdanju "SERBONA", Niš, 2006. godine sa akad. dr Radomirom D. Đorđevićem.

U knjizi Kostić kaže: "Pisani tragovi o Milošu S. Milojeviću i njegovom radu, na koje smo naišli u literaturi, govore u prilog tezi da je bio jedna od onih ličnosti u srpskoj istoriji koje su svoj život, svoju profesiju i svu stvaralačku energiju podredili patriotskom radu i ostvarivanju cilja srpskog nacionalnog ujedinjenja.", navodeći na dve strane knjige bibliografiju radova M. S. Milojevića od čega pominjemo samo: "Zarije R. Popović navodi da je imao još 9 knjiga "Putopisa" u rukopisu i 1 (četvrtu) knjigu "Pesama i običaja" u kojoj bi bilo 4.000 nigde neštampanih srpskih reči. Kod sebe je imao i poveće delo "Nemanjića" i više stotina tabaka velikog dela "Istorije Srba". Jovan H. Vasiljević navodi da je (po kazivanju) posle oslobođenja 1918. godine nađen jedan sanduk Milojevićevih rukopisa na tavanu Prvostepenog suda za okrug beogradski. Milan Đ. Milićević navodi da je "po svoj prilici" starih Srbulja i rukopisa ostalo kod njega posle smrti i da je imao bogatu ličnu biblioteku starih zapisa."

Pominjući Milojevićevu Istorijsko-etnografsku i geografsku mapu, Kostić kaže: "Sam Milojević se distancirao od jugoslovenske ideje za koju, u svom sistemu, nikako nije mogao naći mesta.", navodeći reči Zarije R. Popovića iz teksta "Miloš S. Milojević", objavljenog u časopisu "Bratstvo", broj 8, iz 1889. godine: "za mene ima samo srpsko, rusko itd. pitanje, a ne nekakvo slovensko itd. ja hoću na tome da radim, i to mi je krajna cel, da mi Srbi živimo zasebno i samostalno i Srbiji višeobeleženoj, pod svojim vladaocima, pa tek kao sa svim slobodni, ujedinjeni, uređeni itd. da živimo kao zasebna, samostalna, cela i nikim i ničim neprikosnovena jedinica, u savezu sa ostalim samostalnim i svakim za sebe neprikosnovenim državno-narodnim jedinicama u kolu sada tako zvanom opšteslovenskom, a nekada samo srpskom.". Koliko je Milojević bio u pravu u ovom svom stavu i sa svojom mapom, može se sagledati i na osnovu mapa: "Areal rasprostiranja zimskih obredno-ophodnih povorki na južnoslovenskom prostoru" i "Obredni termini božićne pečenice na južnoslovenskom prostoru", objavljenih u doktorskuj disertaciji "KOLEDARSKE I BOŽIĆNE PESME U KONTEKSTU ZIMSKIH KALENDARSKIH OBREDA", autora mr Svetlane Tornjanski Brašnjović, odbranjene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 2015. godine.

Saosećajući sa porodicom poč. Dragiše Kostića, zbog gubitka oca i supruga i oslonca u njihovom životu, svesni koliki je gubitak za društvo prerani odlazak tako vrsnog istoričara i uskraćenost zbog neostvarenog naučnog rada, daje nam volju da istrajemo u spoznaji istinite i prave istorije Srba.

Predrag Ž. Đurić | Zvanična internet prezentacija Удружење Милош С. Милојевић
11  ZASLUŽNI SRBI / Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari / Bogdan Đ. Sekendek (1930—2018) poslato: Jun 28, 2018, 08:05:58 pm
*

PREMINUO BOGDAN SEKENDEK


Bogdan Sekendek, poznati šabački istoričar, umro je 3. januara 2018. u Šapcu, u 87-oj godini.

Sahranjen je na Donjošorskom groblju u Šapcu.


Televizija Šabac — YouTube
12  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani nauke / Mila Alečković Nikolić (19xx) poslato: Novembar 19, 2017, 01:39:55 am
*

SLIKA ŽENE KOJU PREDLAŽEM SRPSKOM DRUŠTVU


Iako mi znamo da ničega novog pod Suncem nema, naš 21. vek doneo nam je u ogledalu sliku sve veće autodestruktivnosti. Ljudski rod se već dugo poigrava samim sobom, a osnovna pitanja našeg složenog psihološkog bića, dovedena su do tačke gubljenja identiteta i rastakanja u ništavilu.

Hiljadama godina pre nove ere znalo se da u nama vladaju i muški i ženski princip i da se oni nalaze kako u fiziološkoj, tako i u psihološkoj, sociološkoj i transcendentalnoj ravni. Ali, sve to nije remetilo božiju promisao o dva ljudska (pa i životinjska) pola koja su stvorena zato da bi bila komplementarna i da bi u svojoj komplementarnosti stvarala nove živote. Ništa u prirodi nije slučajno, odnosno, možemo reći, "bog u prirodi" (o kome govori Spinoza) uneo je svrhu u svaku pojavu života na zemlji, kako god da interpretiramo njeno poreklo. Priroda nam je dala dva pola i nijedan više. Pa čak i ona bića čiji pol nije najoštrije izdiferenciran, i koja, zbog toga (s pravom) traže neku biološku korekciju, čak i ta bića dobila su, pretežno, ili jedan, ili drugi pol. Njihovo eventualno prebacivanje (operativnim putem) u pol koji im je biološki "bliži", i dalje neće ništa remetiti ovu prirodnu promisao. Oni će, i promenom svoga pola, opet dobiti ili jedan, ili drugi pol.

Princip isključenja trećeg i spoja u jedinstvu

Čak i ako im današnji degenerisani i besmisleni koncept (koji dolazi iz slike sveta isključivo finansijskih i komercijalnih demokratija geografskog zapada) dodeli oznaku "nepoznat pol", ni to ništa neće promeniti. Iako svako biće u sebi nosi i mušku i žensku psihološku energiju (i Jin i Jang, i Animu i Animus), ta bića će i dalje biti ili muškobanjaste žene ili "ženskasti" muškarci. Zato se, dijalektički gledano, "treći pol" može dostići jedino u jedinstvu i ljubavi dva (oba) pola, a nikako u pojedinačnoj ravni, tj. u razbijanju njihovog jedinstva.

U prirodi je, dakle, sve uređeno tako da komplementarnost različitih polova opstane i da se naš život koji ti komplementarni polovi stvaraju (oni, i samo oni) nastavi. Bez obzira na to koliko određena bića bila nesrećna u polu u kome su rođena, njima se, pored prilike da ga promene, koje im daje tehnologija i nauka našega vremena, ipak nameće i moralna obaveza da vrate dug životu koji su sami dobili.

Pa i ako sva ljudska bića ne mogu da obave prokreaciju i da na svet donesu novi život, njihova moralna životna obaveza jeste da život koji su dobili, sami poštuju.

Poštovati život, znači ili stvarati ga, ili pomagati onima koji ga stvaraju.

Istopolni brakovi, naročito oni koji žele da usvajaju tuđu decu, u moralnom smislu reči, rade protiv održanja života, a u krajnjoj konsekvenci vode nestanku naše vrste. Budući da psihološki zakon kazuje da deca u svom sazrevanju ponašanje, osobine ličnosti, pa i same potrebe "uče po modelu" i putem identifikacije, i da, pored genetskih činilaca, na njih snažno utiču i sredinski činioci razvoja, istopolni brakovi decu a priori vode u slepu ulicu. Oni deci prenose sam njihov model reprodukcije istopolnih odnosa, dakle, opet model usvajanja tuđe dece bez prirodnog rađanja i tako dalje, ad infinitum. S druge strane, ovakvi brakovi, u slici sveta utilitarističkog bentamovskog morala, vode beskrupuloznoj trgovini genetskim materijalima, embrionima, pa i samom decom, od koje se stvara novo kapitalističko nehumano tržište kupovine i prodaje. Jedna takva trgovačka grupa po imenu "Kompanija Kaplan za prodaju gotove dece" već je otvorena u zemljama zapadne Evrope i ovo treba shvatiti kao poslednje upozorenje ljudskom rodu i etički najoštrije osuditi. Kako god, dakle, da ovakav fenomen interpretiramo, u svim takvim izborima i radnjama, pored beskrupuloznog finansijskog koristoljublja, dominantno vlada u ljudima ponovo probuđeni psihološki nagon smrti i samouništenja.

Ali, sva ta pitanja za nas su značajna i zato jer se u našem iskušeničkom vremenu ponovo postavlja pitanje ženskog principa u svakom čoveku, kao i statusa samog ženskog bića, odnosno uloge Žene u društvu.

Žena u srpskom društvu, nekad i sad

Slika žene u istočnohrišćanskoj tradiciji kojoj mi kao narod pripadamo (sa svima onima koji su u istoriji otpadali od srpskog naroda, pa mu se vraćali, i sa svima onima koji naš narod vole i s njim vekovima žive u miru), posle prelaska iz matrijarhata u patrijarhat, bila je često ambivalentna. Ali uprkos tome naša istorija odaje veliku počast ženskoj figuri. Već sama narodna poezija iz 14. veka govori da je kolektivna projekcija srpskog naroda visoko poštovala i vrednovala Ženu, dajući joj ulogu, ne samo majke i rodilje, već i "presuditeljke" u vojnim, istorijskim i političkim pitanjima. Šta je drugo bila kneginja srpska, žena Vukašina Mrnjavčevića, majka Jevrosima, nego vrhovni sudija koji presuđuje o srpskom carstvu svojim čuvenim rečima sinovljeve zakletve. Ovo ne izmišlja neka mudra pojedinačna glava, već je to upravo zapisana psihološka projekcija čitavog srpskog naroda kroz reči "stavljene u usta jedne kneginje", kako je u svojoj "Psihologiji morala" pisao profesor Boško Popović. Drugim rečima, majku Jevrosimu, u našoj tradiciji ne vrednuje pojedinac, poneki učeni sociolog, psiholog ili istorijski hroničar, nego je, kroz ove narodne stihove, vrednuje kolektivno nesvesno čitavog jednog naroda.

Ali, od tog davnog istorijsko-epskog lika majke Jevrosime, pa do danas, kakva je slika žene ostala u srpkom društvu? Posle više od sto godina raznoraznih oblika doktrine tzv. "feminizma" i različitih "femen" revolucija, evolucija i involucija, šta mi danas, želeći da osiguramo dalji život našeg naroda i svih njegovih građana, i na kraju, dalji život ljudskog roda, možemo da zadržimo kao ono što je aksiološki, tj. vrednosno validno, a čega moramo da se odreknemo?

Žena u ideji nove srpske i svetske borbe

Velikim delom, politički pokreti modernog doba propadali su baš zato što nisu imali program koji se odnosi na žensko pitanje, ili zato što je taj program bio površan i pomodan, a ovo je dozvoljavalo prodor zloupotrebljenih lobija, pogubnih u svakoj istinskoj političkoj borbi.

Najbrojnije biračko telo u Srbiji čine upravo žene koje su danas zbunjene s jedne strane lažnim "levičarima", a s druge strane lažnim "desničarima", budući da i jedni i drugi ideološki samozvanci i šarlatani zloupotrebljavaju ovo najbrojnije žensko biračko telo.

Zato se danas ponovo postavlja drevno pitanje: kako treba da izgleda slika žene u našem duhovnom, kulturnom i političkom životu?

Recimo to prvo u jednoj prostoj metafori: psihološka slika žene za koju bi, mi, ljudi, dvadeset i prvoga veka, trebalo da se duhovno i politički borimo nije ni "lukava Eva", niti "Marija — prosta rodilja", odnosno nije ova vekovna i pojednostavljena dihotomija. Psihološka slika žene o kojoj već dugo godina pišem jeste majka i umna žena istovremeno, osnova ljudskog doma, ali i mudrosti društvenog i javnog života.

Ali, kažimo najpre kakvu bismo sliku žene (koja nam je podmetnuta u najvećem moralnom skandalu prošloga veka) morali da odbacimo.

Slika žene koju bi trebalo jasno da odbacimo ima sledeće psihološke i pojavne oblike:

1. žena — kućni pritvorenik kome je spoljni svet struke i napredovanja dalek ili nedostupan,

2. žena — stvar, materijal propagande i trgovine, žena — predmet, bačena na veliko kapitalističko i trkačko tržište, kao i svaki drugi prodajni objekat

3. žena — robinja, jevtina radna snaga i radnica koja će uvek, što god da radi, biti plaćena manje od svog muškog pandana,

4. žena — silom osuđena da bude darodavac koji će industrijski rađati decu za istopolne parove i, u zakonu ponude i potražnje, prodavati svoj biološki plod, odnosno porod

5. žena — svesni ili nesvesni predmet porno industrije, kao posebne grane nemilosrdnog i alavog kapitalizma

6. žena — histerična "dvorska luda", zloupotrebljena u političkoj manipulaciji (današnji primer grupe "Femen")

7. žena — broj, odnosno prazna "kvota" manipulacije u društvenoj i političkoj statistici velikog broja i kvantiteta koji nikada neće preći u kvalitet,

8. žena osvetnički tlačitelj, identifikovana sa svojim agresorom, koja ponavlja tlačenje koje je sama pretrpela, glumeći surovog muškarca (psihološki "Kompleks Dijane", zla veštica , senka drevne "Lilit", ili, prozaičnije, tzv. "upravnica logora").

9. I, na kraju, žena — mrziteljka muškog roda koja se sa muškim rodom narcisoidno nadgornjava i trka, koja ponižava i prezire muški rod, protiv njega na sve načine ratujući, a taj rat smatra Olimpom nove seksističke demokratije i slobode.

Iako se u svim ovim patološkim likovima sudbinskom nesrećom dodeljenim ženi naziru i biološko-psihološki, a i društveni sociološki koreni i uzroci, u novoj/staroj slici žene trebalo bi da se borimo za takvo društvo koje će onemogućiti stvaranje ovih društvenih uloga (društvom nepravedno nametnutih uloga), odnosno bilo kakvu identifikaciju sa njima.

Kakvu sliku (stvarne prirode) žene bi trebalo da želimo

Danas je više nego ikada nužna iskrena borba za poluoslobođenu ženu kojoj su potencijalno dostupni svi časni poslovi i zanati, a koji su nekada smatrani isključivo muškim zanimanjima (pilot, astronaut, ministar/ka policije, predsednik/ca države i slično).

Budući da je pozicija žene u istoriji, objektivno gledano, bila mnogo gora nego pozicija muškarca, izvesni oblici "feminizma" su svakako morali da se rode. Tzv. "individualni feminizam" koji se borio za oslobođenje svake pojedinačne žene, imao je, svakako, više smisla nego onaj koji je u jednom rodu trivijalno nivelisao, na silu poravnjavao sve žene. Međutim, treba reći da je koncepcija individualnog feminizma bila kratkovida samom činjenicom što nije anticipirala evoluciju u pravcu rodnih seksističkih ideja. Tako je tzv. "pojedinačni feminizam" postao u stvari besmislica od onoga trenutka kada je on prepušten samo ženama, jer je isti, od tada, upravo zbog odsustva muške idejne solidarnosti, logički nužno morao da se svede na neku vrstu seksizma kao redukcionizma ljudskog bića. Posledica činjenice da je izostalo to da muškarci zajedno sa ženama počnu organizovano da brane pojedinačne (i samo pojedinačne, kao jedinke) žene, bila je da su čitavu stvar u svoje ruke morale da preuzmu same (i samo) žene, a ovo je dovelo do seksističkog besmisla i kruga iz koga više nije bilo izlaza.

Rodna istraživanja nisu besmislica, ali rodni zakoni jesu

Današnja nauka o psihologiji inteligencije zna da žena može da ima intelektualni profil sličan muškom (i obrnuto), i, naravno, da ga u njemu i umnogome nadmaši, ali ovo ne znači da to može da dostigne svaka žena (kao, uostalom, ni svaki muškarac). Uprkos "seksistima" ("rodistima") raznih vrsta koji pokušavaju da dokažu da su polne razlike najznačajnije prima facie razlike među ljudima, nauka zna da su individualne psihološke i intelektualne razlike među ljudima, u principu mnogo veće nego razlike među polovima. Ako izuzmemo trivijalnost i očevidnost polnih razlika, koje se svode na razlike vrste i podvrste, kao i delom tipske razlike, mi možemo da konstatujemo da su za nauku mnogo zanimljivije one druge individualne i mnogo složenije razlike među ljudima. Tako, recimo, mi možemo da postuliramo da su žene osetljivije na bol, pa čak i emotivnije od muškaraca (recimo da pronađemo da je njihova emotivna inteligencija u proseku viša nego muška), ali mi time još uvek ne možemo da objasnimo zašto su neke žene dobre matematičarke ili muzičarke, a druge ne, zašto neke žene sa lakoćom apstraktno misle, a druge ne, zašto su neke žene moralne, a druge nemoralne, ili zašto su neke žene ubice, a druge nisu. Prave psihološke i kognitivne razlike među ljudima su individualne razlike.

Dakle, moj stav o ženskom pitanju zasniva se od početka ne na ideologiji ili modi, nego na naučnom znanju. Nekada se, recimo, u neurologiji, smatralo da je leva hemisfera mozga razvijenija samo u populaciji žena, a danas se zna da je "levi mozak" razvijeniji u proseku kod svih ljudi i kod oba pola, kao i da izuzeci sa supremacijom "desnog mozga" postoje i kod jednog i kod drugog roda, odnosno pola.

Nevolja je, međutim, od početka bila u tome što mnogi od teoretičara feminizma, nisu, nažalost, poznavali čak ni abecedu nauke o ljudskoj inteligenciji, nauke o psihologiji intelektualnih i drugih sposobnosti, ili o genetičkoj psihologiji i pitanjima urođenog i stečenog. Glavna iluzija bila je, naravno, i ostala u (pogrešnom) stavu da o ovom problemu mogu površno da raspravljaju samo sociolozi, politički aktivisti, ili ideolozi raznih boja, bez dubljeg poznavanja fundamentalne nauke i stavova ozbiljnijih istraživača.

Stoga su sve kvote i sva statistička utrkivanja u osnovi, od početka, bili besmisleni (kao što su besmislene i sve, danas popularne, ideje tzv. "ženske političke vlade"), a prava smisaona težnja je bila i ostala pratiti stvarne kognitivne sposobnosti različitih žena i podržati ih u onome u čemu su one najbolje. To konkretno znači da će žene moći da se izbore za svoje egzistencijalno i stručno mesto u društvu samo svojim pravim sposobnostima, a nikako praznom i veštačkom statistikom kvota u koje, u najboljem slučaju ulaze osobe bez potrebnih sposobnosti, jer se te sposobnosti ni ne prate. U najgorem slučaju, u te kvote ulaze većinom psihološki poremećene osobe, tj. one osobe ženskog pola koje su najviše sklone da se nameću površinom, a ne suštinom svoje ličnosti (mentalno zavisne, infantilno-narcisoidne, histerične, igzibicionističke, psihopatske, ili narkomanske strukture). Na taj način, u stvari, naduvanim statistikama dobijamo ili ispodprosečnu mediokritetsku selekciju ženskoga pola, ili dobijamo selekciju potpuno negativne patološke krajnosti istog tog ženskog roda.

Logika koja kaže da će sa brojem bilo kojih i bilo kakvih žena rasti i verovatnoća da se poveća broj sposobnih i nadarenih žena je pogrešna logika, jer se ove poslednje ne probijaju statističkim brojem, nego upravo svojim jedinstvenim talentom, odnosno sposobnošću. Tako dolazimo do zaključka da je problem ženskog pitanja načelno sličan problemu same demokratije. Ovde bi, dakle, vredeo isti onaj princip koji je Aleksis de Tokvil, kao učenik antičkih Grka, potezao govoreći o demokratiji uopšte: potpuno je pogrešno gledište da u volji većine ljudi ima više uma, a često je pogrešno i to da u volji većine ima više pravde.

Ali, demokratija je trebalo da bude vladavina najboljih, tj. da bude jednakost prema vrednosti, a ne prema brojčanoj nadmoći.

Demokratski naduvanim veštačkim kvotama ne mogu se, dakle, napraviti ni Marija Kiri, ni Mileva Marić (Ajnštajn), ni Ksenija Atanasijević, niti Valentina Tereškova, ni Marina Cvetajeva. Međutim, potrebno je i moguće je svakoj ženi pružiti priliku da pođe putem uma, nauke i otkrića, ako je za taj put sposobna. Da bi se ovo postiglo, nužno je postavljanje vrlo visokih, ali jednakih uslova za sve žene, uslova koji bi a priori otklonili sve ono što pripada psihološkoj i kognitivnoj kategoriji mediokritetstva ili patologije. Demokratski princip ostao bi važeći u pristupu i u primenjenoj metodi, ali on ne bi mogao da kroji i prepravlja rezultat veštačkim kvotama. Nekada bi se za ovo govorilo: kvantitet jednostavno, sam po sebi, ne bi mogao da pređe u kvalitet. Čak i da je kvantitet nužan, on nije dovoljan.

Zato se staro Rusoovo pitanje: kako spojiti volju većine ljudi i um, odnosno kako spojiti pravdu i um (u ovom slučaju volju većine žena i um žene), ovde ponovo postavlja. Daću jedan primer. Ako, recimo, kao što je to bivalo na srpskoj političkoj sceni, neka žena političar/ka dopusti sebi izjave o broju cipela koji poseduje, i ako takvu izjavu onda određeni (veći) broj žena, putem mehanizma identifikacije sa "uspešnom ženom", počne da smatra simpatičnim ili poželjnim ponašanjem, pred nama će se postaviti problem poštovanja ove "većinske volje" naspram umnog stava umnih žena da je ovakvo izražavanje u politici besmisleno i nedopustivo. Ali, kojim ćemo ženama, onda, u demokratiji dati prednost? [...]

(Odlomak iz knjige "Nova Povelja ženskog pitanja")

Mila Alečković | 11.03.2014. | nspm.rs
13  ZASLUŽNI SRBI / Srpski velikani nauke / Miloje Vasić (1869—1956) poslato: Maj 11, 2017, 01:31:27 am
**

MILOJE M. VASIĆ


Vasić, Miloje M., arheolog, univerzitetski profesor (Veliko Gradište, 16. IX 1869 — Beograd, 4. XI 1956)

Klasičnu filologiju i istoriju na Velikoj školi u Beogradu završio je 1892. Jedno vreme radio je kao nastavnik gimnazije u Velikom Gradištu i Negotinu. Tokom 1895. postavljen je za pomoćnika čuvara u Narodnom muzeju u Beogradu. Uz pomoć Mihajla Valtrovića izdejstvovao je stipendiju za studije arheologije u Berlinu (1896—1898) a potom prešao u Minhen kod profesora A. Furtvenglera (1898—1899) i odbranio doktorsku tezu Baklja u kultu i umetnosti Grka (Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen). Iste godine vratio se u Beograd i bio postavljen za lektora na Velikoj školi. Za docenta je izabran 1904. Dužnost upravnika Narodnog muzeja obavljao je od 1906. do 1914. Vanredni profesor postao je 1920, a od 1922. bio je redovni profesor sve do penzionisanja 1939.

Rukovodio je arheološkim seminarom (1903—1939) i bio urednik Starinara (1922—1939). Ponovo se aktivirao kao redovni profesor (1947—1955) i učestvovao u organizovanju Arheološkog instituta. Od 1949. bio je dopisni a od 1952. redovni član SANU. Bio je naučnik evropskog značaja. Odbacio je dotadašnje arheološke metode zasnovane samo na sakupljanju materijala i njegovoj deskripciji i dao stručne analize, smeštajući nalaze u širi kulturno-istorijski kontekst.

Objavio je veći broj rasprava i članaka iz oblasti praistorijske, klasične i srednjovekovne arheologije, numizmatike, istorije umetnosti, istorije religije i etnologije. Naučni rad započeo je 1894. objavljivanjem radova o Pincumu i Viminaciumu, rimskim gradovima na tlu današnje Srbije. Od 1899. do 1911. vršio je iskopavanja na više lokaliteta u Srbiji. Rezultati istraživanja, objavljeni u studijama Prilozi rešavanju trojanskih problema (1906), Žuto brdo (1907) i Gradac (1911), značajni su jer su u njima postavljeni temelji arheološke nauke u Srbiji. Od 1911. započeo je sistematska istraživanja u Vinči, ali ih je prekinuo zbog Prvog svetskog rata. Po okončanju rata nije bilo moguće nastaviti sa iskopavanjima zbog nedostatka novca, pa je pristupio proučavanju srednjovekovne arhitekture i umetnosti. Iz ovih istraživanja objavio je dela Arhitektura i skulptura u Dalmaciji od IX do početka XV veka (1922) i Žiča i Lazarica (1928). Nastavio je sa sistematskim iskopavanjima u Vinči (1929—1934). Rezultat ovog istraživanja je delo Preistorijska Vinča I—IV (1932—1936), te mnogobrojni članci i rasprave u Starinaru, Glasu SAN itd. U Preistorijskoj Vinči ovo naselje objašnjava kao jonsku koloniju iz VI v. pre nove ere, zbog čega je bio napadan u naučnim krugovima. Njegov rad sve do kraja života obeležava upravo borba za dokazivanje ove teze. Bio je zanesen idejom jugoslovenstva, organizovao je 1904. Prvu jugoslovensku umetničku izložbu i jedno vreme sve svoje snage stavio u službu nacionalnog ujedinjenja. Bavio se i prevodilačkim radom (Salomon Renak, Apolo, 1929). I pored nekih neprihvatljivih teza, može se reći da je tvorac srpske arheološke misli i arheoloških institucija.

DELO: Растислав Марић, Библиографија радова др Милоја Васића, Старинар, VII—VIII, 1956—1957.
LITERATURA: 100 година Филозофског факултета у Београду, Београд 1963, 277—282, 313; Споменица
Српског археолошког друштва 1883—1983
, Београд 1983, 19—24, 29—39, 77—78; Драгослав Срејовић,
Милоје Васић, у: 100 најзнаменитијих Срба, Београд 1993, 444—448.


Jugoslav Veljkovski
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
14  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Vojislav Bilbija (1942) poslato: Maj 11, 2017, 12:44:36 am
*

OTAC VOJISLAV BILBIJA — MOLITVA U CRNOM DOMU

Zahvaljujući veri naših haških stradalnika, u tom malom prostoru, molitva se širi kao kad i tamnica postaje crkva

Prošlo je 40 dana od smrti našeg haškog mučenika, prosvećenog roba, monaha, Zdravka Tolimira koji je svojim primerom pokazao šta zaista znači pokajanje. On se izuzetno kajao i izuzetno ispovedao. Nije njemu smetalo što se među zidovima haške tamnice, koji čuju svaki šum i svaku izgovorenu reč, razleže njegova molitva. Govorio je: "Oče, mene to ne interesuje. Mene interesuje da me Bog čuje, a ovi neka slušaju, ionako će sve doći pred sud Božji." Inače, Zdravko je imao blagoslov da obavlja službu čteca, i kada je kadio, trebalo je to videti, voleo je da mirisom tamjana svaku fioku onog crnog doma okadi. Ključari i stražari  mrgodno gledaju, mašu rukom i ponavljaju: Beži, beži, ali naš čtec tako revnosno kadi, da se očas zlohuda tamnica pretvara u manastir Svetog Arhanđela. Po zrenju duhovnom, bilo je među tim zidovima i veličanstvenih krštenja, venčanje je bilo, i parastosa... A ja kažem: Bolja je doživotna robija nego večna, paklena muka. Jer veći su robovi mnogi od nas koji žive na slobodi bez zidova i rešetaka pošto je srce njihovo zarobljeno interesom, novcem i slavom, kaže u razgovoru za "Pečat" otac Vojislav Bilbija, protojerej-stavrofor, nastojatelj Roterdamske parohije Zapadno-evropske eparhije Srpske pravoslavne crkve, arhijerejski namesnik za Holandiju i duhovnik Srba — haških optuženika.

Da li naši haški mučenici, po onoj narodnoj izreci "Bog me nije bio, zaboravio me je", svedoče istinu da bez tegobe nema pokajanja. Da li je tegoba blagodatna?

U pesmi "Pričešće" koju ispevao pred smrt Zdravko Tolimir opisano je sve, na divan način provučeno kroz strofe — stradalničke i pobedničke. On kaže: Ovu tamnicu tuge i zla, u manastir smo pretvorili pravoslavni pravi, uz nas je Svevišnjeg sila sva, Gospodu se molimo, On se slavi!

Svi haški stradalnici prihvatili su pravoslavlje, i zar to treba nekog da čudi? Kada se čovek oseti izdanim od svojih sunarodnika i svojih milih, kada se nađe u tom bezdnu nepravde i sile, prirodno je da pogled uperi gore, tamo gde su nada i svetlost. Naš narod kaže: Bez nevolje nema bogomolje. A nevolja je tamo u Hagu, i čovek traži okrilje ili skut Boga, kao dete što traži toplinu majke. Da li postoji drugi put? Postoji svakako, i on Bogu nije po volji. Dan uoči Velikog posta pre koju godinu, haški pritvorenici, moji Srbi, uzeli su blagoslov da poste tri dana bez hrane i bez vode. Za njih je to bio podvig, i oni su srcem i dušom krenula u to. Ali naš pravoslavni vaskršnji post izazvao je veliku pometnju među stražarima koji su posumnjali da je to štrajk glađu, jer ono što je nama dostupno, njima je nedostatno. Podvig naših haških stradalnika bio je potpun. Koliko samo čovek može da nauči od onih koji su idealno prihvatili ono što mi, u ovom našem varljivom svetu, teško prihvatamo, i ako prihvatimo, to je obično sa nekom rezervom ili sa slobodom da pravimo kompromise. Ali onima koji beskompromisno prihvate veru i iskreno pokajanje, Gospod uzvrati, Gospod oplemeni.

Zdravko Tolimir nije jedini koji je preumio u Ševeningenu i postao pravoslavni hrišćanin. Ispovedali ste i Slobodana Miloševića...

Nije jedini, ali interesantno je da vam ispričam kako je nekoliko sati pred končinu, pre nego što će ga Gospod prizvati, protekla služba, služba u tamnici. Posle dužeg vremena došao je bez šetalice. Kada se ispovedio pred pričest, viknuo je: Praštam neprijateljima mojim! Praštam neprijateljima mojim! Zamislite tu veličinu, taj čin praštanja! I neka neobična svetlost, ne bledilo već svetlost sijala je sa njegovog lica. Niko nije mogao da nasluti da će kroz nekoliko sati on biti prizvan.

Što se tiče Slobodana Miloševića, naravno da sam pričao sa njim. Bio je to veliki stradalnik i da nije bilo preumljenja kod njega, ne bi voljno prihvatio kontakt sa sveštenikom. Ne želim i ne smem da vam pričam o čemu smo razgovarali, ali reći ću da sam ga video nekoliko dana pred smrt. Bio je sav plav, lice mu je bilo prošarano popucalim kapilarima, odavao je utisak otrovanog čoveka. U ovom razgovoru moram da vodim računa šta ću reći, ne zbog sebe nego zbog tih ljudi u Hagu koji kažu: Oče, ti si nama i otac i majka. U Hagu sam 17 godina. Ispratio sam ih u teškim momentima, od 2000. naovamo i sa ukupno 130 naših pritvorenih Srba sam vodio razgovore.

Treba znati da su to većinom ljudi koji su decenijama ispovedali nešto drugo, strano veri Hristovoj, ali ta sila pokajanja je toliko velika da je Gospod prima. Toliko je Gospod veliki i širok i milosrdan u svojoj ljubavi. Mnogi koji rade u tom kazamatu iznenađeno gledaju kako se zahvaljujući veri tih ljudi, u tom malom prostoru, molitva širi kao kad i tamnica postaje crkva. Srpski narod nikada nije bez mučenika, od svog postanka, na neki način bio je žrtveni narod. Po veličini naše žrtve, mi smo neuništivi.

Kako ocenjujete stanje duha u našem narodu danas? Da li i mi, poput onih Srba iz Nebeske liturgije, vapimo Gladni smo, a svega imamo.

Od 1993. donosim humanitarnu pomoć u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, posebno na Kosovo. Prilikom ovog svog dolaska doneo sam dva transporta za stradale u poplavljenim područjima. U Srbiji ima toliko sirotinje, a mi se recimo suočavamo sa propisima koji nam onemogućavaju da iz inostranstva donesemo polovne cipele, polovne igračke, aparate za domaćinstvo. Ranije smo mogli da donosimo hranu i lekove. Danas ne.

I sve te godine želeo sam jedno — da se ekonomska situacija poboljša — razmišljajući da beda materijalna uvek prethodi bedi duha, jer ljudi često zbog svog i održanja svoje porodice prihvataju stvari iza kojih, u drugačijim okolnostima, ne bi stali. Kada je neko materijalno i egzistencijalno ugrožen, i njegov duh je nestabilan. Apatija i beznađe ušli su ovaj narod. Teško mu je da se bori iznova i iznova, i da na kraju uvek zatekne svoj trud i svoju nadu položene u temelje neke nove političke priče. Ali isto tako vidim da u Srbiji i pored bede postoji duhovni život. Evo u ovaj manastir kod mati Zlate, udaljenom 30 kilometara od Beograda, svake nedelje dođe toliko ljudi da ne mogu svi u portu stati. Oni traže nadahnuće u Hristu i veri po meri srca svog. Mati Zlata koja je sama u manastiru nahrani po 100 ljudi. Narod to spoznaje, i njegovom duhu to prija.

Da li je za apatiju, stanje duha kriv narod ili elita koja ćuti na moralno kvarenje naroda, na otimanje Kosova, na sporazume potpisane sa NATO. Kako se mi kao narod možemo vratiti na pravi put?

Treba da prihvatimo utvrđene vrednosti, ne samo pravoslavlja već i one domaćinske, tradicionalne vrednosti, i to je jedini put ka našem povratku sebi. To su snažne vrednosti. Sve drugo je šarena laža. Problem duhovne raslabljenosti uvek ide podruku sa neproverenim informacijama i krivim ljudima. Naši ljudi su umorni. Kroz umor se javi bolest i letargija, i onda narod pušta da sve ide nekim tokom, bez pitanja i kritike. Žalosno je da se uvek pojave ljudi kojima su usta puna obećanja, a da isti nikada sebe nisu raspeli za svoj narod. Naprotiv, uvek su narod raspinjali za sebe, uvlačeći nas u dugove i kredite. Pitanje je koliko tu ima poštenja.

Za svoj narod čovek mora da se žrtvuje. Srpski narod kroz istoriju nije dozvoljavao bilo kakvu vrstu programiranja, bio je samosvojan i arhaičan, ali ta motorna snaga koja ga je vodila ka očuvanju kulture, tradicije, identiteta, zemlje i sebe samog nikada nije jenjavala. Najteže je očuvati se od sebe samog, da se čovek ne odnarodi u jeziku i svemu onom što dolazi sa strane, i žrtvovati sebe za svoj narod i verovati mu. Nema stope na Kosovu koju nisam prošao. A sada tamo postoji adminstrativna granica i plaća se carina i više ne mogu da nosim pomoć našim sunarodnicima dole. Kako smo došli dotle, to je velika priča. Raspet za svoj narod, a ne raspeti narod, to je odgovor na vaše pitanje.

Da li je peta kolona kao udarno sredstvo hibridnog rata tek formalni izraz unutrašnjeg stanja. Da li se sve dešava prvo na unutrašnjem, pa tek onda na istorijskom planu?

Tamo gde ja živim protivnik je vidljiv i tamo nema unutrašnje izdaje. Vi koji se susrećete sa braćom Srbima i sestrama Srpkinjama koji zbog određenih razloga ispunjavaju zadatke stranih nalogodavaca bolje znate kakav fenomenološki pristup nudi ta situacija. Užasavamo se kada iz te daljine gledamo šta se u našoj zemlji dešava, jasniji nam je pogled, ali nam objašnjenje izmiče.

Šta govori vaše iskustvo boravka u zapadnoj civilizaciji?

I na Zapadu narod baulja po svojim beznađima. Tu postoji izvesna sigurnost i materijalno blagostanje, ali u duhovnom smislu taj Zapad se gasi. Crkva je u pokušaju da se prilagodi narodu, u jednom određenom momentu, počela da gubi svoje lice. Ta čistota pravoslavlja koju mi imamo, oni nemaju. Na najveći hrišćanski praznik Vaskrs u njihovim radnjama počne prodaja čokoladnih jaja u zlatnim papirićima — to je bleda slika Vaskrsa. Tamo nema ushićenja i trijumfa časnog posta.

Koliko je teško svedočiti jevanđelsku istinu u zapadnoj civilizaciji, u tuđem svetu, a da se ta istina sačuva, ne podlegne prilagođavanju stanju duše i tradiciji palog zapadnog čoveka?

Gluvima i slepima ne vredi pokazivati slike niti pevati pesme. Kada čovek oseti nešto i kada ga to nešto obuhvati, onda se rađa prisnost i poverenje. Nije dovoljno da samo odslušamo liturgiju. Kada nas nešto dotakne, kada krene suza i sve dobije na emotivnoj dimenziji, onda je to trenutak kada osetimo: Da, Gospod je tu, on je sa nama. Ali kako mrtvom telu Zapada dati istinu? Tamo druga, treća generacija gubi kontakt sa Bogom iz razloga što su protestantska i katolička crkva, kada su imale vlast, svoje vernike na silu terale da četiri puta na dan idu u crkvu. Naša misija je misija u malom. Dolaze oni kod nas, neki kršteni u protestantskoj, neki u katoličkoj crkvi — mnogi budu dirnuti ili duhovnom pravoslavnom muzikom ili celim scenarijom — ali pitam se gde počinje to kalemljenje i nemam odgovor. Otuda obično predložim da krenemo iz početka, od krštenja.

Nama je dato da čuvamo stado naroda svog, i da vraćamo našu decu. Deca iz mešovitih brakova kažu: Nisam ni katolik ni pravoslavac, ja sam ništa. Naš cilj je da tu decu oplemenimo i da ih krstimo. Ako ima i trunka vere, onda je lako. Kada se prvi put upoznaju sa pravoslavljem, objasnim im da se slava slavi 600 godina i da se prenosi sa oca na sina, da je naš svetac advokat naš pre Bogom, a ikona plemićki grb, kako je to govorio blaženopočivši vladika Danilo. Tri dimenzije života tu obitavaju, oni koji su mrtvi, mi koji živimo i oni koji će posle nas doći. Tako vršimo našu misiju. Ljudi su nesvesni svoje snage, prihvataju ništavilo, ne znajući da prihvatajući ga rađaju novo.

Da li se modernim sredstvima mogu slati jevanđelske istine i da li je tu istina u službi sredstva ili sredstvo u službi istine?

Mnogo ljudi prosvećujemo preko sajta, recimo, i slobodna je volja onoga ko prima poruku kakvo će joj značenje dati, jer to je pitanje čoveka koji pritiska dugme na kompjuteru, i njegovog srca.

Na početku smo Velikog posta. U čemu je njegov smisao?

Nalazimo se u izuzetnom momentu. Od prvog dana časnog posta mi počinjemo drugi način života, drugi svet nam se otvara. Od nas zavisi kako ćemo shvatiti taj svet i to vreme. To vreme je teško, ali vreme prekrasno. Jedini protivnik smo mi sami sebi. Pazite se dobro sebe od sebe. Nikoga drugog nego sebe od sebe. Pazite se sitnih stvari, sitnih iskušenja, jer ne zaboravite da taj mali drži za ruke većeg, pa sve ide do gore. I pišite svoj duhovni dnevnik, kada padnete da vidite kroz određeni period kakvi ste.

Koliko ćemo biti smireni i koliko ćemo održati taj podvig koji obećamo Gospodu zavisi od nas. Taj podvig zato mora biti usklađen sa našim moćima. Neprijatno je obećati više nego što možemo, jer ako zagrizemo više nego što možemo progutati, neprijatno je, posramićemo se kada vidimo koliko smo slabi. Nije samo i neće biti samo u jelu i piću. To je osnova kojom počinjemo borbu u sebi, kojom stičemo mir, a u miru ćemo moći da se obračunamo sa drugim slabostima našim. Neke su javne, a mnoge su tajne — njih samo Bog zna.

Nataša Jovanović | 18.03.2016 | Pečat
15  ZASLUŽNI SRBI / Srpski duhovni velikodostojnici / Marko Radosavljević [monah Artemije] (1935) poslato: Maj 11, 2017, 12:28:28 am
*

RADOSAVLJEVIĆ: OVO SUĐENJE JE FARSA

Optuženi tvrdio da je njegov progon počeo 2009. godine, kad nije dozvolio američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu da poseti Dečane

"Ova optužnica se ne može shvatiti. Ne može se braniti ni ona sama, a niti mi od nje. Nikakvu protivpravnu imovinsku korist nisam pribavio ni sebi ni drugima, niti sam to pomislio, niti sam se time služio. Živim privatno u stanu u Beogradu, u sobi tri sa tri". Ovako je juče u pred beogradskim Višim sudom izneo svoju odbranu nekadašnji episkop Eparhije raško-prizrenske Artemije (Marko Radosavljević), koji je s još troje ljudi optužen da je, prilikom obnove svetinja na KiM, oštetio Srpsku pravoslavnu crkvu za više od milion i po dinara. Pored raščinjenog episkopa optuženi su i njegov nekadašnji lični sekretar Simeon Vilovski, kome se sudi u odsustvu (uhapšen u Grčkoj), vlasnik i direktor Privrednog društva "Eparhijski centar Rade Neimar" Dejan Subotički i Jelena Šubarević.

Jučerašnje ročište, prvo otvoreno za javnost, obeležilo je nekoliko neuobičajenih situacija. Zamenica višeg javnog tužioca pročitala je kompleksnu optužnicu u samo nekoliko rečenica iz kojih nikome ništa nije bilo jasno. I sudija je zatražio pojašnjenje za detalje u vezi s iznosom za koji tužilaštvo tereti okrivljene.

Nikola Tomašević, advokat Subotičkog, kazao je da nije ni bilo uslova da se glavni pretres održi. Rekao je da u ovom slučaju postoje četiri optužnice. Dodao je da se ne slažu iznosi za koje terete okrivljene, te zatražio da tužilac pročita sve optužnice za sva dela, ali je sudija taj predlog odbio. Tomašević je zatražio izuzeće sudije Bojana Mišića, ali je posle većanja i taj predlog odbijen. Nakon toga, Branislav Tapušković, advokat nekadašnjeg episkopa, kazao je da je sramno to što je, dok su svi izašli iz sudnice kako bi sudsko veće odlučivalo o izuzeću sudije, zamenica tužioca ostala u prostoriji.

Kao podrška nekadašnjem episkopu juče je u sud došao veliki broj monaha i monahinja, njegovih pristalica i prijatelja.

Advokat Tapušković je rekao da je u optužnici navedeno i to da je nekadašnji vladika kupio kuću u Sremčici od para eparhije.

"Kuća je kupljena od mog novca. Ustupio sam je porodici sa šestoro dece prognanoj sa Kosova i Metohije, koju sam našao ispod kontejnera u Podgorici", odgovorio je Radosavljević.

Izjavio je da je najveći deo novca u njegovoj eparhiji stizao od donacija ljudi iz dijaspore. Navodi da je upravo taj novac, više od milion evra, korišćen za obnovu svetinja, kupovinu materijala i plaćanje radnika. Inicijalna kapisla njegovog razrešenja, kako je juče tvrdio, bila je to što nije dozvolio da nekadašnji potpredsednik Amerike Džozef Bajden "2009. na silu uđe u Dečane". Nakon toga su, kako je posvedočio, iz Amerike u Srbiju stizali dopisi sa zahtevom da treba smeniti tog nevaljalog vladiku na Kosovu i Metohiji.

"Ambijent u kojem smo živeli i radili na Kosovu i Metohiji bio je težak. Dvadeset godina sam tamo živeo dok me nisu proterali. Istupao sam oštro prema svim zločinima koji su počinjeni nad našim narodom. Bio sam angažovan na mnogim poljima, ne samo na verskim, već i na nacionalnim interesima", kazao je Radosavljević iznoseći svoju odbranu. Ispričao je da je nakon pogroma na Kosovu i Metohiji 1999, kad su porušene mnoge svetinje, osetio potrebu za njihovom obnovom. U tom cilju osnovana je firma "Neimar", dodao je. "Nije bilo tendera jer bi u tom slučaju učestvovale i albanske firme. Nisam dozvolio da svetinje grade oni koji su ih juče palili i rušili. Ta naša borba mnogima se nije svidela. Proces koji se ovde vodi dobio je političku konotaciju", rekao je Radosavljević.

On smatra da je optužnica bazirana na klevetama, insinuacijama i neistinama, da je namerno i planski prognan s Kosova i Metohije i da je ceo slučaj — farsa.

Radosavljević je ispričao kako je znao koliko je albanski lobi bio jak u Americi, te da se i on potrudio da napravi kontakte koji bi lobirali za Srbiju.

"U Americi sam bio 23 puta. Ne da bih se prošetao, već da bih se borio da naš narod ostane na Kosovu i Metohiji. Našao sam firmu u Americi koja će lobirati za našu stranu", kazao je Radosavljević, dodavši da je sada i to jedna od tačaka optužnice.

On je rekao da su mu godinama nedostupna dokumenta kojima bi na sudu branio tačku po tačku optužnice.

Raščinjeni vladika i njegov sekretar, bez prethodne potrebne saglasnosti nadležnih crkvenih organa, iz blagajne Eparhije raško-prizrenske isplaćivali su novac Dejanu Subotičkom ili Vilovskom, piše u optužnici. Optuženima se na teret stavlja krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu.

Autor: Aleksandar Bojović | 09.03.2017 | Politika
Stranice: [1] 2 3 ... 53