PONOS SRPSTVA

ZASLUŽNI SRBI => Heroji i borci => Temu započeo: Angelina April 07, 2014, 11:01:50 pm



Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 07, 2014, 11:01:50 pm
*

VOJISLAV TANKOSIĆ
Apisov poverenik i agent, iz groba iskopan

(Ruklade, 16.09.1880 — Trstenik, 20.10.1915)


Poreklom je iz Tamnave blizu Valjeva. Završio je šest razreda gimnazije i vojnu akademiju. Još od rane mladosti pokazivao je visoku nacionalnu svest i stekao poverenje doktora Gođevca i drugih četničkih prvaka i, kao tajni agent, otišao prerušen u Makedoniju, da prouči teren i ljude za buduće letničke akcije. Kao Apisov poverenik streljao je 1903. braću kraljice Drage, Nikolu i Nikodija. Sa vojvodom Savatijem bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici. Njemu su se obraćali Mladobosanci, Gavrilo Princip i drugovi i on im je dao oružje za njihove akcije. Izvori govore da se zabavljao tako što bi kuršumima skidao jabuke sa glava svojih četnika. Jedanput su prelazili preko Savskog mosta i kad im je naredio da skoče svi su skočili.

Bio je surov i odvažan. Hapšen je od naših vlasti kada je Gavrilo Princip ubio Franju Ferdinanda. Sve mu je oprošteno kada je Austrija napala Srbiju, jer su četnici Voje Tankosića i Jovana Babunskog, sprečili da već prve noći rata Beograd padne u austrijske ruke. Zatim se borio na Drini. Njegov odred se povlačio poslednji kao zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima i tu negde kod Velikog Popovića je smrtno ranjen. Živeo je još dva dana. Umro je u Trsteniku. Kada su Austrijanci osvojili ovaj grad iskopali su ga iz groba da se uvere da je zaista mrtav, a hrvatski, mađarski, bugarski i austrijski listovi puni sreće donosili su na prvim stranama slike mrtvog Tankosića izvađenog iz groba. Ponovo je sahranjen i tamo ležao do 1923. kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd i sa najvećim počastima sahranili na Novom groblju.

piše: Mr Simo Živković | SRPSKO NASLEĐE (http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/12/article-11.html) Istorijske sveske | Broj 12 ● decembar 1998.


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 07, 2014, 11:43:32 pm
**

TANKOSIĆ, VOJISLAV P.

pešadijski major i komitski vojvoda

Otac Pavle, po nekim podacima je od Jovanović iz Ruklada, a po drugim poreklom iz Bosanske Krajine, ali je živeo u Rukladi i bavio se kazandžijskim zanatom i majke Milje. Po završetku osnovne škole, porodica se preselila u Beograd, gde se Vojislav upisao u Drugu beogradsku gimnaziju. U VA upisao se 1899. sa XXXII klasom, da bi je završio 1901, posle čega je kao vodnik bio raspoređen u VI pešadijski puk Kralj Karol. Sa XV klasom završio je i VŠ VA.

Iako aktivni oficir srpske vojske, u martu 1903. godine, sa grupom demonstranata prkosio je Kralju svojim učešćem u velikim nemirima. Već u maju 1903. godine jedan je od najaktivnijih u obaranju poslednjeg Obrenovića sa srpskog prestola i dovođenju Petra I Karađorđevića za Kralja Srbije. Pripisuje mu se da je lično pobio braću kraljice Drage — Nikolu i Nikodija Lunjevicu. Povodom dolaska dinastije Karađorđevića na vlast odlikovan je oktobra 1903. godine Medaljom Kralja Petra I Karađorđevića.

U svojstvu člana četničke organizacije u zimu 1903/04 upućen je u Skoplje, Bitolj i Solun, gde je radio na organizovanju četničkih akcija u Makedoniji. Septembra 1904. godine prvi put je odlikovan Karađorđevom zvezdom. Tankosić je važio za jednog od najodvažnijih četničkih vojvoda i za dobrog strelca. Tokom 1905. vodio je četu u borbi na Čelopeku nakon čega je povučen u Srbiju. Godine 1907/08. bio je šef Gorskog štaba Istočnog Povardarja, što je značilo komandant svih četa na potezu od srpske granice do Vardara. Vodio je napad na bugarsku četu u selu Stracinu 1908. što umalo nije izazvalo srpsko-bugarski rat. Posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, formirao je u Prokuplju četničku školu u kojoj su pripremani dobrovoljci za izvršavanje specijalnih zadataka u Bosni i Hercegovini. Bio je član Mlade Bosne i Centralne vrhovne uprave ilegalne organizacije Ujedinjenje ili smrt (popularno zvane Crna ruka).

U I balkanskom ratu komandovao je Lapskim četničkim odredom, koji je otpočeo operacije u turskoj pozadini dva dana pre izbijanja rata kod karaule Merdare. Četničko-arnautska čarka razvila se u prvu bitku tog rata. Srpska vojska odnela je pobedu a Tankosićevi četnici prvi su ušli u Prištinu. I u II balkanskom ratu, sa svojom četom učestvovao je u skoro svim značajnijim borbama. Po okončanju balkanskih ratova postao je najmlađi major u Srbiji i dobio drugi orden Karađorđeve zvezde. Svi koji su ga znali i poznavali verovali su da je pred njim uspešna, čak sjajna oficirska karijera. Posle Sarajevskog atentata 1914. austrougarska vlada ga je u ultimatumu upućenom srpskoj vladi smatrala odgovornim za atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, zbog čega je bio pritvaran u štabu Dunavske divizije I poziva. Pušten je pred sam početak Prvog svetskog rata.

Po izbijanju I svetskog rata postao je komandant Dobrovoljačkog odreda u Beogradu, a zatim Rudničkog dobrovoljačkog odreda. Za vreme bitke na Drini 1914. komandovao je posebnom četom dobrovoljaca i četnika u sastavu Limskog odreda u istočnoj Bosni, potom kod Loznice, Krupnja, na Mačkovom kamenu i dr. Za vreme povlačenja srpske vojske 1915. godine njegov odred je predstavljao zaštitnicu i bio u stalnom vatrenom kontaktu sa nadirućim neprijateljem. U jednoj od tih borbi u Igrištu kod Velikog Popovića 31. oktobra 1915. kao komandant bataljona bio je smrtno ranjen.

Od posledica ranjavanja, umro je 2. novembra 1915. u svojoj 35. godini života u Trsteniku. Njegovi vojnici su ga odneli i zakopali tajno na Trsteničkom groblju, ali su Austrijanci ipak uspeli da ga pronađu, otkopaju i nakon ustanovljenja identiteta, slikaju leš, kako bi uverili javnost da je ipak mrtav. Uz sliku groba i leša po austrijskim, mađarskim, nemačkim i bugarskim novinama, objavljen je i tekst u kome je pisalo kako je došao kraj i Voji Tankosiću, pominjan prestolonaslednik, ultimatum njihove vlade, kao i detalj o tome da je Tankosića, pogibijom u njihovoj balkanskoj ofanzivi sustigla zaslužena kazna.

U nedelju 8. oktobra 1922. godine iz Trstenika preneti su njegovi posmrtni ostaci i pokopani na Novom groblju u Beogradu. Učinjeno je to kako dolikuje istinskom junaku za slobodu, nezavisnost i ujedinjenje srpskog naroda. Postoji i verzija da su njegove kosti prethodno iz Trstenika prenete u kriptu crkve u Belim Vodama, gde se navodno i sada nalaze.153

Nosilac je većeg broja odlikovanja i drugih priznanja među kojima je: Orden Karađorđeve zvezde i oficirski orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena, o čemu je objavljen ukaz 14611. U Beogradu, Nišu i još nekim mestima gradske ulice nose ime vojvode Tankosića.

IZVORI I LITERATURA: AVII, Fond DPP, K — 1819/166; Ilustrovana ratna kronika, Beograd, 1912; Ratnik, Beograd, avgust 1923, 151; S. Krakov: Plamen četništva, Beograd, 1930,103—104; Spomenica XXXII klase Vojne akademije, Beograd, 1936; M. Šantić: Vitezi slobode, Beograd, 589; M. Živanović: Pukovnik Apis, Beograd, 1955; V. Dedijer: Sarajevo 1914, Beograd, 1966, 479; T. Vlahović: Vitezovi Karađorđeve zvezde, Aranđelovac, 1990, 2—4. i 444; ; M. Radojčić: Tamnavac koji je uzdrmao Habsburšku monarhiju, "Napred", Valjevo, 2216, od 12. jula 1991, 5 ; M. Radojčić: (Ne)zaboravljeni Tamnavci (5): Čovek koji je uzdrmao Habzburšku monarhiju, Tamnavske novine" Ub, 298, od 6. februara 1993, 8; Džon Rid: Rat u Srbiji 1915. god, Cetinje, 1995, 316; V. Kazimirović: Crna ruka, Kragujevac, 1997,353. i 354; A. Stošić: Pod nebom Kruševca, Beograd, 1997, 690; Ž. Vidić Zirojević: Istina o Apisu, "Prizma", 1998, 44; G. Nikolić: Vojvoda Tankosić, Beograd, 1998; M. Radojčić: Vojvoda Tankosić je rođen u Rukladama, "Napred", Valjevo, 2641, od 10. septembra 1999, 12; Dobrovoljci u odbrani otadžbine, specijalni prilog lista "Vojska", Beograd, br. 26, od oktobra 1999. godine; ; M. Radojčić: Gde počivaju zavičajni velikani — Vojislav Voja Tankosić, "Reč nedelje", Valjevo, 17, od 13. marta 2003, 3; M. Belić: Komitski vojvoda Vojislav Tankosić, Valjevo, 2005; M. Sekulić: Drinska divizija — prilozi za istoriju srpske vojske, Loznica 2009, 260—251; M. Radojčić: Tamnavci nosioci Karađorđeve zvezde, GIAV lasnik Valjevo, 46/ 2012, 117—153. Kazivanje Miloša Tabića, penzionera i pesnika iz Valjeva, 30. novembra 1999. godine.

153 Tvrdnja Mr Velibora Lazarevića, profesora i novinara iz Bele Vode kod Trstenika.

Milorad Radojčić Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912—1918 (http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/KNJIGE%20PDF/Besmrtni%20ratnici%20valjevskog%20kraja%20ZA%20BIBLIOTEKU.pdf) Vitezovi Karađorđeve zvezde
Izdavač: Međuopštinski istorijski arhiv Valjevo, Valjevo, 2014.


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 08, 2014, 01:07:16 am
**
UDK = 929 Tankosić V.
Milorad Belić
Valjevska gimnazija
Valjevo


KOMITSKI VOJVODA VOJISLAV TANKOSIĆ1
Život i delovanje u periodu 1903—1915.

APSTRAKT: U radu se govori o Vojislavu Tankosiću, komitskom vojvodi iz Ruklade. Njegov život i delovanje, u periodu 1903—1915, obeleženo je četovanjem, borbama za nacionalno oslobođenje Srba, borbama u oba balkanska rata i prvim bitkama Prvog svetskog rata.

Retke su ličnosti naše savremene istorije u kojima se toliko prepliću istorijsko i legendarno (izuzimajući neumereno glorifikovanje pojedinih ličnosti i događaja iz II svetskog rata u našoj posleratnoj istoriografiji). Relativna bliskost perioda i neumoljivost činjenica onemogućavale su stvaranje iskrivljene slike, kako o događajima, tako i o njihovim akterima. Ipak, kratak i buran život komitskog vojvode Vojislava Tankosića, predstavlja izuzetak. O njemu se mnogo govorilo, a malo pisalo; dodavali su mu i oduzimali, neumereno veličali, ali i gurali u zaborav.

Tankosić je živeo svega 35 godina. Sa 23 godine, koliko je imao kada je komandovao vodom koji je streljao braću kraljice Drage Mašin, ušao je u politiku i ostao njen aktivni učesnik, voljno ili sticajem okolnosti, sve do pogibije 1915. Više od polovine ovog perioda proveo je ratujući, bilo kao komita u Staroj Srbiji i Makedoniji, bilo kao starešina regularnih jedinica u Prvom svetskom ratu. Kao deo generacije "koja je podnela najteže žrtve i koja je požnjela najveće uspehe", stekao je slavu odličnog komandanta i stratega na bojnom polju, ali i renome neobuzdanog, često i nerazboritog političara. Ratna slava i povremeni incidenti koje je pravio u mirnodopskim uslovima, najviše su uticali na stvaranje neobjektivne slike o njemu. Na ovaj ili onaj način učestvovao je u gotovo svim komplikovanim, unutrašnjim političkim previranjima (formiranje Narodne odbrane, Aneksioia kriza, odricanje od prestola princa Đorđa Karađorđevića, osnivanje "Crne ruke", stalni sukobi između vojnih i civilnih vlasti). Bio je jedan od onih ljudi koji se trudio da se stvari razvijaju više pod njegovim uticajem, a ne samo uz njegovo učešće. Sjedinjavajući u sebi ličnost ratnog heroja, uticajnog političara i prgavog kavgadžije, bez sumnje je postao interesantna tema za javnost, ondašnju štampu i političke krugove. Njegovo poimanje pravde često se nalazilo na stranicama štampe, pogotovu, kada se razračunavao sa poznatim ličnostima (princem Đorđem, ministrom Stojanom Protićem, poslanikom Živojinom Balugdžićem). Činjenica, da se njegovo ime našlo u austro-ugraskom Ultimatumu iz 1914. i da je dovođeno u direktnu vezu sa atentatorima na F. Ferdinanda, stvoriće od njega, u međuratnoj štampi i literaturi, neustrašivog nacionalnog pregaoca.

Komitski vojvoda iz Ruklade nije doživeo da vidi plodove svoje borbe i napore jedne generacije da oslobode i ujedine srpski narod. Možda bi se i on osetio prevarenim i nadigranim od potonjih vremena i događaja i možda bi sve ovo doživljavao kao težak nesporazum i tragičnu zabludu čitavog jednog života (što će se, kao po pravilu, ponavljati i svakoj narednoj generaciji).

* * *

U pokušaju da se što objektivnije rasvetli životni put kometskog vojvode, ozbiljne probleme predstavljala je priroda posla kojim se bavio. Najveći deo njegove aktivnosti odvijao se u tajnosti, često i bez znanja ili saglasnosti zvaničnih političkih krugova. Gotovo je nemoguće rekonstruisati njegovo četovanje u Staroj Srbpiji i pouzdano utvrditi gde je sve boravio i u kojim je sve bitkama učestvovao. Slična situacija je i za vreme ratova, kada su njegovi četnici često menjali formacijsku pripadnost i reon delovanja. Slika bi bila, svakakao, potpunija da je objavljena građa iz bečkih, peštanskih ili nemačkih arhiva, s obzirom da su se Austro-Ugari počeli interesovati za Tankosića i pre Sarajevskog atentata (od Aneksione krize). Međutim, sa ovim poslom se tek započelo.2

Zbog ovih ograničenja rad je, najvećim delom, zasnovan na objavljenoj građi, podacima iz memoarske i druge literature, kao i na pisanju međuratne štampe i člancima objavljenim u stručnim časopisima. Prelistana je obimna literatura (što je navedeno u posebnom popisu), ali su podaci do kojih se došlo dosta šturi, fragmentarni, često neprovereni, pa samim tim i nepouzdani. Uglavnom su autori prepisivali starije autore, bez kritičkog preispitivanja, pa se lik komitskog vojvode kretao od čoveka bezgranične hrabrosti i kosovskog osvetnika, do prznice i kavgadžije. Korišćeni su i podaci do kojih se došlo istraživanjem građe u Međuopštinskom arhivu Valjevo, ali su oni na indirektan način samo dopunili vreme i događaje u kojima je Tankosić učestvovao.

Uprkos ograničenjima, verujemo da je slika o ovoj značajnoj ličnosti naše savremene istorije potpunija i da će približiti čitaocima vreme nacionalnog zanosa i spremnosti da se žrtvuje radi ostvarenja nacionalnih ideala. Nadamo se, da će redovi koji slede demantovati nepisano pravilo da jedna legenda više, znači, istovremeno, i jednu istinu manje.

____________

1 Ovaj tekst je skraćena verzija knjige koja će, u izdanju Istorijskog arhiva Valjevo i Valjevske gimnazije, uskoro izaći iz štampe.
2 A. Radenić, Austro-Ugarska i Srbija 1903—1918, I, Beograd, 1973; II, 1989.
   


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 08, 2014, 02:16:18 am
**
nastavak

Zaverenik i komita

Početkom XX veka Kosovo i Metohija, kao i Stara Srbija i Makedonija, još uvek su se nalazile pod turskom vlašću. Duboka sveopšta kriza u kojoj se nalazilo osmanlijsko carstvo, neuspela reformna akcija velikih sila, kao i propagandno-oružana akcija Bugarske, Grčke i Srbije, stvorili su anarhiju "apokaliptičnih razmera" na ovom području. Tome su doprinele i austro-ugarske tajne službe koje su ohrabrivale Arbanase u njihovom terorisanju srpskog stanovništva. Njihovi konzularni činovnici i žandarmerijski oficiri trudili su se da što više zakrve Srbe i Bugare, tako što su Bugarima obavljali razne kurirske i obaveštajne usluge. Po potrebi, prikrivali su bugarske četnike i njihove jatake. Takvom politikom želeli su da internacionalizuju sukob, kako bi svoju okupaciju predstavili "kao prirodan spas zemlje i naroda". Zločini, pljačke i svakojaka nasilja bili su svakodnevna pojava, zbog čega će se Srbi sve masovnije iseljavati. Razmere bezvlašća i stradanja Srba zaprepašćivale su strane novinare i putopisce. Oni iz Debra ubijaju da kradu, oni pak iz Đakovice ubijaju iz ludog fanatizma, oni iz Peći ubijaju iz zadovoljstva, oni iz Prizrena ubijaju zbog svojih rđavih nagona, a oni iz Tetova ubijaju da oprobaju svoje karabine", napisaće jedan strani izveštač3. Zato će Stojan Novaković još 1896. predlagati da se Srbi naoružavaju i pripremaju za odbranu pošto su "Arnauti zlikovci, ali su obilazili s poštovanjem one srpske kuće za koje su znali da ima oružje i muške glave".4 U početku uzdržljiva, jer je strahovala od austro-ugarske intervencije, srpska vlada će otpočeti da sve snažnije podržava delatnost komitskih organizacija. Akcija opremanja i ubacivanja dobrovoljaca finansirana je iz poverljivih kredita Narodne skupštine i dobrovoljnih priloga. Delovanje srpske komitske organizacije bilo je posebno izraženo u kumanovskoj, skopskoj, palanačkoj, kratovskoj, brdskoj i kičevskoj okolini. Konačno ustrojstvo organizacija je dobila 1905, kada su u Beogradu osnovani Vrhovni i Glavni odbor, kao i dva pododbora u Vranju. Tada je u Makedoniji bilo ukupno 62 četnika, a u Vranju 55. Među osnivačima u Beogradu bili su i Valjevci dr Milorad Gođevac i general Živojin Rafajlović, a među najistaknutijim komitama Vojislav Tankosić.

Rođen je 16. septembra 1880. u Rukladi kod Uba5. Majka mu se zvala Milja, a otac Pavle.6 Malo se zna o njegovom ranom detinjstvu. Po završetku osnovne škole, porodica se preselila u Beograd, gde je Vojislav završio sedam razreda u Drugoj muškoj gimnaziji7. Iz Vojne akademije je izašao 2. avgusta 1901. i kao vodnik raspoređen u Šesti pešadijski puk "Kralj Karol". Tu je službovao do 1. septembra 1905. (sa prekidom 1904/1905, kada je četovao u Makedoniji). Sa XV klasom svršio je i Višu školu Vojne akademije. Bio je vrlo savestan đak. Čitao je dosta, posebno knjige iz nacionalne istorije i beletristiku. Njegovo školovanje poklopilo se sa periodom nacionalnog zanosa i revolucionarnog nadahnuća srpske omladine. Kao pitomac, Tankosić se starao da zadobije poverenje generala Jovana Atanackovića i dr. Milorada Gođevca, koji su otpočeli rad na prikupljanju i slanju dobrovoljaca u Staru Srbiju i Makedoniju. Ličnom voljom, njegova vojnička karijera, od tog vremena, biće podređena opasnostima i iskušenjima koja je sa sobom nosio komitski poziv.

Prvo poznato učešće Tankosića u politici bilo je posle martovskih demonstracija 1903, kada je vođama demonstracija omogućio da se iz Gornjeg grada čamcima prebace na austrijsku stranu. Majski prevrat je presudno uticao i na njegovu dalju karijeru. U noći između 28/29. maja Tankosić je komandovao vodom koji je streljao braću kraljice Drage, Nikodija i Nikolu.8 O tzv. "zavereničkom pitanju" dosta polemike bilo je i u srpskom Parlamentu. Za jednog, naročito glasnog kritičara, počelo se šuškati po Beogradu da će ga ubiti Tankosićevi ljudi. U Staroj Srbiji, Tankosić će prvi put boraviti u zimu 1903/1904 (nešto iza formiranja Glavnog odbora četničke akcije, negde nazivan i: Srpski komitet.9 Osnivanju odbora prethodio je veliki narodni zbor, održan avgusta 1903, ispred spomenika knezu Mihailu u Beogradu. Zbor je održan pod parolom "Sloboda svim neoslobođenim Srbima sa Srbijom zajedno, ili smrt i samoj Srbiji"10. O tadašnjoj uzdržanosti srpske vlade svedoči i dokument upućen načelniku Okruga valjevskog, u kome se zahteva od lokalnih vlasti da spreče kupljenje četa i njihovo slanje u Tursku, jer "svaki ne promišljeni korak, u tome pogledu, mogao bi biti od velike štete po interese zemlje"11. U svrhu pomaganja srpskom stanovništvu u Staroj Srbiji bilo je formirano i Kolo srpskih sestara, čiji je prvi sekretar bila slikarka Nadežda Petrović. Njihov prilog od 60 napoleona, ugroženom stanovništvu odneo je upravo Tankosić. Njegov dolazak u Makedoniju, S. Krakov opisuje na sledeći način: "Mali, neugledan, velike grgurave kose, u kratkom tesnom kaputu sa pasošem i izgledom trgovačkog pomoćnika koji je došao da sazna cene žita, Tankosić nije mogao samo da sakrije čelični bljesak iz nemirnih očiju... Neobuzdan, nezadržan, smeo, nepoznavajući strah i prepreke, širio je oko sebe plamen četništva..."12

U istom delu, ovaj autor navodi i zanimljiv tekst četničke zakletve: "Zaklinjem se u hleb ovaj, zaklinjem se u krst ovaj, zaklinjem se na nož ovaj i revolver — da ću tačno i savesno, bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja i ujedinjenja sa majkom Srbijom, a pod upravom Komiteta. Ako bi se namerno ogrešio o datu zakletvu, da me Bog, krst, ime, slava i hleb kazne, a nož i revolver kaznu izvrše. Amin."13 Odeća komita bila je u duhu narodne nošnje. Odelo je bilo od seljačkog sukna, beloga ili sivoga, sa dokolenicama do opanaka, uskim čakširama, džemadanom, oficirskom pelerinom i šubarom s kalpakom na kojoj se nalazila kokarda sa dvoglavim belim orlom.

Mada su prve srpske komitske čete bile razbijene, uz intezivniju podršku srpske vlade, nastavljeno je sa njihovim okupljanjem i slanjem u Makedoniju. U kuću Živojina Rafajlovića više puta dolazio je i pesnik Milan Rakić, tada u ulozi konzula, da bi obezbedio prenos oružja i municije u Tursku. U borbama na Čelopeku kod Kumanova (16. aprila 1905), u četi vojvode Savatija Miloševića borio se i Tankosić, da bi nešto kasnije, i sam komandovao u borbi na Velikoj Hoči. O žestini sukoba sa Turcima (mnogo če-šće sa bugarskim četama) govori i podatak da je za osam meseci 1905. u Makedoniji bilo ubijeno 785 ljudi, uništene 74 kuće i četiri manastira14.

Teško je ustanoviti koliko je puta Tankosić, u ovom periodu, prelazio granicu, bilo sam bilo sa četom, i u kojim je sve sukobima učestvovao. Ali, ostavio je vidnog traga već posle prvog dolaska, kako u organizaciji komitskih četa, tako i u pogledu stvaranja sopstvenog ugleda. Treba istaći da se Tankosićevo ime još uvek ne spominje u poverljivim izveštajima austro-ugarskih obaveštajaca, niti ga ima u dokumentima srpske diplomatije15.

Po povratku u Beograd dobio je Orden Karađorđeve zvezde (ustanovljen 1. januara 1904) i kratko vreme ponovo se našao u aktivnoj vojnoj službi. O njemu će, kasnije, dr Siton-Votson napisati: "Njegove pustolovine po Staroj Srbiji i Makedoniji načinili su ga popularnim, naročito, među razbarušenim delom velikoškolske omladine u Beogradu"16. Poverenje koje je u njega stekao Dragutin Dimitrijević-Apis još od 1903, sada je još više produbljeno. Slikajući ga kao čoveka "sirove duše i spremnog na svako zlo", dr. Siton-Votson zaključuje da je sa takvim osobinama bio "idealan drug i zgodno sredstvo u Apisovim rukama"17. Takva ocena, nesumnjivo, posledica je Tankosićevog, kasnijeg, udela u sarajevskom atentatu. Moguće je da je Apis koristio Tankosića za neke poverljive poslove računajući na njegovu narav, ali je sigurno i da je uz Apisa učestvovao u donošenju vrlo značajnih odluka (formiranje Središnog odbora "Narodne odbrane" 21. oktobra 1908. i "Crne ruke", maja 1911). Iz ovog perioda potiče i njegovo prisnije druženje sa regentom Đorđem Karađorđevićem. Njihovo prijateljstvo je pomućeno kada je, prilikom neke rasprave, Tankosić, navodno, povukao princa za uvo. Sukob je došao dotle da je "ismejan, uvređen i ponižen", prgavi komita nameravao da izazove princa na dvoboj. Kako to nije bilo moguće, napustio je vojnu službu. U svojim memoarima, princ Đorđe je demantovao ovu priču. U kakvim su odnosima bili vidi se i iz njihovog prijateljskog susreta uoči Bregalničke bitke. Takođe, princ je često dolazio u logor u Ćupriji, u kojem su se obučavali četnici V. Tankosića18. Na ovakvo mišljenje, najverovatnije, uticala je ondašnja štampa koja je dosta pisala o prinčevoj prekoj naravi, ali i sukob koji će izbiti između "crnorukaca" i regenta uoči njegovog odricanja od prestola. Princ je nazvao zaverenike iz 1903 "džukelama" i javno im je pretio da će ih "satrti kada postane kralj"19.

Događaji koji su sledili (Aneksija B i H, Mladoturska revolucija) ponovo su ga podstakli da otpočne sa četovanjem. Mladoturska revolucija zatekla ga je, kao komandanta jedne komitske čete u Makedoniji na levoj obali Vardara. U proleće 1908. probio se do Maleša i Strumice. Njegova pojava izazvala je zaprepašćenje, jer su ove oblasti predstavljale za hrišćane veoma opasno područje, dok su ih Bugari smatrali za svoju maticu. Zbog toga su uputili protest velikim silama. Najviše je delovao iz pograničnog Buštranja, a redovno je odsedao u kući učitelja Manojla Sentića, rodom iz Klinovca20. Od jula 1908. ponovo je u Beogradu, a osam srpskih četa je raspušteno. Očekivanja da će Mladoturci poboljšati položaj hrišćana i uvesti zakonitost i red u državi, pokazala su se nerealnim. Već naredne godine, u ovim krajevima, ponovo vlada stanje anarhije, pa su četničke akcije opet oživele. Međutim, ni povratak u Beograd za Tankosića nije značio mirniji život. Proglašenje Aneksije 6. oktobra 1908. izazvalo je veliko uzbuđenje u Srbiji. Formiranje Narodne odbrane bio je prvi korak ka planiranom ujedinjenju svih nacionalnih snaga radi odbrane od Austro-Ugarske. Ona je radila na "jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije" osnivanjem i pomaganjem streljačkih družina i gimnastičkih organizacija. Rad Tankosića se odvijao u dva smera: širenju svoje mreže u Bosni i Hercegovini, koristeći nezadovoljstvo tamošnjeg stanovništva austro-ugarskom upravom i regrutovanju i obučavanju dobrovoljaca za predstojeći sukob. To je bilo suprotno zvaničnoj srpskoj politici koja se plašila daljeg zaoštravanja odnosa sa Austro-Ugarskom. Ozbiljnost situacije ogledala se i u činjenici da je, sredinom februara 1909, bila obrazovana vlada tzv. četvorne koalicije (autoritet ovakve vlade, najverovatnije je uticao da čin priznanja Aneksije u Srbiji prođe bez posledica). Uprkos tome, u Srbiji je ubrzo bilo organizovano 220 odbora sa više od 5.000 dobrovoljaca21. Tankosić je upisivao dobrovoljce u jednoj kafani na Zelenom vencu (na osnovu dokaza do kojih je došao austro-ugarski istražni sudija L. Pfefer tragajući za dokazima o umešanosti Srbije u atentat u Sarajevu)22. Prema pisanju Politike od 3. novembra 1919. Tankosićeva kuća u Ulici kralja Milutina 19 "bila je poznatija i posećenija nego Ministarstvo trgovine; dolazili su iz svih delova porobljene zemlje, uskoci iz dalekih krajeva, begunci ispred austrijskih žandara, dezerteri iz ćesareve armije, očajnici koji nisu više verovali ni u Boga ni u ljude i koji su još jedinu veru nalazili u onome što su ovde mogli čuti. Njegova majka Milja je sve namernike dočekivala kao svoju decu. Interesantno je da se preko puta njegove kuće nalazila zgrada nemačkog poslanstva, zbog čega i ne čudi što mu se ime nalazilo u brojnim poverljivim izveštajima, diplomatskim notama, sudskim aktima, u prepisci, po štampi. Strani špijuni i uhode pratili su ga svuda i svuda su "otkrivali njegove tanane niti"23. To nije smetalo Tankosiću da u ćuprijskom logoru, sve do priznavanja Aneksije, marta 1909, obučava svoje dobrovoljce. Obuka je bila vrlo naporna. Vežbali su u rukovanju dinamitom, bombom, brzometkom, kao i u plivanju u ledenoj Moravi. Iako je logor raspušten u proleće 1909. stečena znanja dobrovoljci će primeniti već u balkanskim ratovima.

Oskudni su podaci o aktivnostima Tankosića u periodu 1909—1912. Pouzdano se znaju samo neke činjenice. Među osnivačima je tajne organizacije "Ujedinjenje ili smrt". Cilj organizacije bio je borba za ujedinjenje srpstva, a nastala je kao odgovor na neuspeh "Narodne odbrane" da sprovede oslobođenje i ujedinjenje srpskih krajeva. Uz Ljubu Jovanovića-Čupu i Bogdana Radenkovića Tankosić je učestvovao u izradi ustava ove organizacije. Moguće je da je još 1911. razmišljao i planirao atentat na F. Ferdinanda. Karakter njihove organizacije, prethodna i tadašnja aktivnost, doveli su ih u sukob sa zvaničnom politikom i vlastima. Dokle su išli Tankosić i njegovi ljudi, svedoči i incident sa ministrom Milovanom Milovanovićem. Da bi izvršili pritisak na vladu, Tankosić je uskočio u ministrov fijaker i oštro mu zapretio. Posle ovog incidenta, ministar se kretao samo uz pratnju telohranitelja, ali je izveštavao "crnorukce" o toku pregovora sa Bugarima. Još jedna epizoda oslikava Tankosićev karakter. Boraveći u Francuskoj, gde je po nalogu vlade radio na prijemu i kontroli kupljene pešadijske municije, u štampi je izneo podatak da je bilo pokušaja "utrapljivanja" i municije lošeg kvaliteta. Kada ga je zbog te afere napao bivši radikalski poslanik Petar Mišić, Tankosić ga je izazvao na dvoboj24.

_____________

3 Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, Beograd, 1989, 264
4 Spomenica Stojana Novakovića, Beograd, 1921, 196.
05 Negde stoji 1881, Bicikloiedija Jugoslavije, 8, JLZ, Zagreb, 1971, 318; V. Kazimirović, Crna ruka, Kragujevac, 1997, 354.
06 Nema potvrde da su, "iz bezbednosnih razloga" krajem 19. ili početkom 20. veka, promenili prezime iz Jovanović u Tankosić, niti ima dokaza da su se venčali tek 1881. u Valjevu, kako to tvrdi G. Nikolić u monografiji: Vojvoda Tankosić, Beograd. 1988, 10; MIAV, Zbirka matičnih knjiga krštenih i venčanih, 1879/1882.
07 Spomenica XXXII klase Vojne akademije, Beograd. 1936, 38. Negde se navodi da je završio šest razreda (vidi: S. Stanojević, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatska-slovenačka, IV, Zagreb 1929, 517).
08 D. Vasić, Karakter i mentalitetjednog pokoljenja. Devesto treća. Beograd, 1990, 189. V. Kazimirović, u navedeiom delu, kaže da je braću, "na svoju ruku" pobio Tankosić, "jedan od najbezobzirnijih mladih zaverenika", 19
09 Interesantno je da su Lujza i Živojin Mišić intervenisali kod Odbora da vrate kući njihovog sina Radovana, koji se prijavio u dobrovoljce slagavši za godine. Dobrovoljci u oslobodilačkim ratovnma Srba i Crnogoraca, Beograd. 1996, 47.
10 V. Kazimirović, nav. delo, 355
11 MIAV, Fond Opštine grada Valjeva (u daljem tekstu: OGV), k-97, p-3, p-5.
12 S. Krakov, Plamen četništva, Beograd. 1986, 186
13 Isto, 132. Postoji i drugačiji tekst koji se navodi u knjizi: M. R. S. Srbi i Bugari u prošlosti i sadašnjosti, Beograd. 1913,92: "A ko izda onoga te počne, svaka mu se stvar skamenila! Bog veliki i njegova sila u njivu mu sjeme skamenio u žene mu djecu skamenno..." Jovan M. Jovanović u knjizi "Borba za narodno ujedinjenje 1914—1918", bez godine izdanja, na strani 36, kaže da je prva četa organizovana i položila zakletvu u manastiru Sv. Prečiste u Poreču (gde je Tankosić organizovao prvi pododbor za ovaj kraj januara 1904). Vođa je bio Micko Sokolović-Pavlovski, a prvi sukob je izbio na ulazu u Poreč, kada je zarobljen poznati bugarskn komita D. Grujev.
14 Istorija srpskog naroda, VI—1, 150
15 A. Radenić, Austro-Ugarska i Srbija 1903—1918, Dokumenti iz bečkih arhiva, IV, 1906, Beograd, 1989
16 Dr Siton-Vatson, Sarajevo — studija o uzrocima svetskog rata, Zagreb. 1926, 94—95
17 Isto
18 Đ. Karađorđević, Istina o mome životu, Beograd. 1969, 245, 255, 318, 354
19 V. Kazimirović, nav. delo, 357; Iz velike epohe 1903—1918, uredio: Milivoje V. Knežević, Subotica 1929, 40
20 Leskovački zbornik, XXXII (1992), 89—90
21 U Valjevu je vrlo brzo bio osnovan Okružni odbor (predsednik je bio Milorad Tadić, a blagajnik Miloš Korać), koji je radio na prikupljanju novčanih priloga i raznih stvari za potrebe Narodne odbrane. Najčešće, prilozi su prikuiljani na dobrotvornim zabavama. MIAV, Zbrirka otkupa, k-6, p-1
22 L. Pfefer, Istraga o Sarajevskom atentatu, Zagreb. 1938, 132
23 "Narodna odbrana", 196
24 D. Đorđević, Portreti iz novije srpske istorije, Beograd, 1987, 242; S. Jovanović, Iz istorije i književnosti, I, Beograd. 1991, 243; M. Živanović, Pukovnik Apis, Beograd, 1956, 118


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 08, 2014, 02:57:13 am
**
nastavak

Strateg Garibaldijevog kalibra

Opšte uverenje da je svaka četnička glava koja padne u borbi za oslobođenje S. Srbije i Makedonije, u stvari, "nova krvava tapija kojom se dokazuje pravo Srbije na jug", ponovo je aktiviralo okupljanje komitskih četa. Na istorijsku pozornicu stupilo je pokoljenje "koje je podnelo najveće žrtve, ali koje je požnjelo i najveće uspehe25. U Naredbi vrhovnog komandanta vojske kralja Petra, od 6. oktobra 1912. u Nišu, vidi se od kolikog je značaja Kosovo bilo za pripremanje i motivaciju naroda: "... Razvijte srpsku trobojku i pronesite je, pobedonosnu, kroz naše tužno i osvetničko Kosovo. Ono nas zove da na Kosovu, izgubljenu našu dragu Staru Srbiju, na Kosovu i vratimo..."26 Jovan Cvijić je pisao da je "Srbija opkoljena zemlja, a da su Srbi uhapšen narod" i da ona "tek sa Starom Srbijom čini celinu, koja ima uslove za život i za ekonomski razvitak"27.

Tankosić je svojim komitama pričao o Arnautima, njihovom mentalitetu, načinu borbe. Koliko su ga poštovali svedoči i ovaj zapis: "Prosto, moraš da ga voliš i poštuješ... Zbog bistrine shvatanja stvari, volje, odlučnosti i hrabrosti, poštovan je među komitama kao niko... Nije bilo nijednog njegovog četnika koji ne bi položio život za njega..."28. Tankosićeve vojničke sposobnosti poređene su sa Garibaldijevim ("strateg i organizator Garibaldijevog kalibra"). Dobrovoljce je obučavao u Prokuplju. Tu je odbio da primi Gavrila Principa zbog njegove slabe konstitucije, što mu ovaj nikada nije oprostio. Dolazili su mu mladići iz svih neoslobođenih srpskih krajeva. Bilo je i onih željnih pustolovina, ali je većina bila ponesena nacionalnim osećanjem i željom da "svako učini nešto za srpsku stvar"29. Uoči rata, kod regenta Aleksandra su održavani sastanci na kojima ga je komitski vojvoda upoznavao sa stanjem u Staroj Srbiji i Makedoniji. Sa tim podacima Aleksandar je odlazio u Generalštab gde su crtane topografske karte sa pravcima budućih operacija. Srpska vlada je pokušala da iskoristi Arnaute u predstojećem ratu protiv Turaka. U tu svrhu, tokom 1912. na Kosovu je boravio i Tankosić. Uspostavivši vezu sa arnautskim prvacima doturao im je oružje koje je slala srpska vlada. Sa Isom Boljetincem je predvodio Arnaute u sukobu sa Turcima u okolini Mitrovice sredinom juna i početkom jula 1912. O stanju na ovom području detaljno je obaveštavao Ministarstvo inostranih poslova.

Na početku rata bilo je formirano oko 30 četa sa oko 4.000 četnika. Pre zvaničnog otpočinjanja neprijateljstava, Tankosićev Lapski četnički odred je 2/3. oktobar 1912. napao tursku karaulu "Reponju" (kod Merdara), dok je kod karaule "Mirkovci" pretrpeo gubitke, zbog čega se morao povući. Oko 160 četnika, Tankosić je grupisao po "njihovim psihičkim osobinama". Uz najhrabrije vodnike postavljao je hladnokrvne zamenike, a uz mlade početnike postavljao je stare četnike.30

To je bio samoinicijativni čin, jer su se, po svoj prilici, "crnorukci" plašili mogućeg dogovora balkanskih saveznika i Turske, što bi odložilo rat, a samim tim i oslobođenje Stare Srbije i Makedonije. Tankosić je trebalo da na frontu Moravske divizije II poziva neopaženo zađe iza neprijateljskih jedinica i tu započne dejstva tek kada otpočnu ratne operacije redovne vojske. Njihov zadatak, u prvoj fazi, bio je pripremanje terena, popravljanje puteva, spremanje mesta za srpsku artiljeriju i utvrđivanje važnijih položaja. Sukob je bio žestok, a Turcima su pomagali i Arnauti. Dva manja odeljenja Tankosić je postavio prema karaulama "Reponja" i "Mirkovci", dok je sa glavninom udario prema Merdarima. Merdarsku četu sačinjavali su štab odreda, blagajna i komora. Sa njom je ostao i Tankosić. Komandu nad vasiljevačkom četom, poverio je vodniku Radulu i u njoj su bili najiskusniji četnici: čuveni Arso Kosovac, dobrovoljci iz Bosne Đuro Šarac, Mustafa Golubić, a kao izviđači, dodeljeni su im bili Vuksan Hajduk, Vlastimir Mošo Komita i bogoslov Jovan Aranđelović. Treća četa, koju je vodio Đilić, a čiji je zamenik bio Stanko Milenković, imala je zadatak da iz karaule Dubnice, osvoji "Reponju" (koja je dominirala nad arnautskim selom Dubicom). Dok su prvu karaulu zauzeli, oko druge je vođena žestoka borba. U izveštajima srpske vojske sa fronta vidi se da je "došao Tankosić i napravio rusvaj!"31 Borba je trajala tri dana i tri noći. Komite su ginule uz pesmu. Turci su "mrtve pljačkali, a ranjene žive, polako, ali strašno na tihome žaru pekli i nožima secali..."32. U borbu se, potom, uključila i Moravska divizija II poziva. O žestini sukoba svedoči i podatak da su iz stroja bila izbačena 1352 naša vojnika i oficira. Komandant Moravske divizije II poziva (pukovnik Milovan Nedić) je zahtevao Tankosićevu odgovornost, ali zbog podrške vojnog vrha, koju je komita imao, do toga nije došlo. Zvuči neverovatno da je Vrhovna komanda za ove događaje saznala tek po okončanju operacija33. U ovim borbama Tankosić je pokazao svoje streljačko umeće. Pogodio je jednog Arnauta, koji je sa neke uzvišice "martinkom" precizno pogađao komite. Kada je ta uzvišica osvojena, našli su ovog Arnauta sa prostreljenom glavom34. Posle Merdara, preostale komite priključene su levom krilu Šumadijske divizije. Divizija se kretala za Moravskom brigadom sve do sela Seferna, a odatle ka Kumanovu, da bi 28. oktobra izbila na prostor između sela Bunardžika i Miladinovaca. Tu se spojila sa snagama Prve armije. Teško je dalje pratiti kretanje komita. Najverovatnije da je Tankosić učestvovao i u bici kod Velike Hoče, dok se o učešću u drugim većim bitkama (Skoplje, Bitolj, Kičevo) ne može pouzdano tvrditi (mada se u Spomenici XXXII klase Vojne akademije navodi da je učestvovao i u tim borbama). Sigurno, da su akcije Tankosićevih četnika namerno izostavljane u posleratnoj literaturi i iz ideoloških razloga. Oslobođenje Kosova imalo je veliki odjek kod Srba. Aleksa Šantić je pevao o "vraćanju carstva", a u svim većim gradovima držane su liturgije. Kada je akademik Lj. Kovačević sahranjivao jedinca poginulog u Kumanovskoj bici, nad odrom je rekao: "Idi spokojno pred presto Večnoga i kaži radosno Dušanu i Lazaru, kaži svima kosovskim mučenicima da je Kosovo osvećeno!"35 Već 1. januara Tankosić je vanredno unapređen u čin majora i odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

U Drugom balkanskom ratu učestvovao je u Bregalničkoj bici, a potom se aktivno uključio u zbivanja koja su prethodila Prvom svetskom ratu. Bilo je pokušaja da "crnorukci" izvrše pritisak na Pašića uoči pregovora sa Bugarima i potpisivanja mira u Bukureštu 1913, kako bi se Srbiji osigurala desna obala Vardara. "Crnorukci" su se protivili arbitraži ruskog cara i odlučno su se zalagali za "integralnu" vardarsku Makedoniju. Napadali su Pašića i njegove radikale da pokušavaju sebi da prigrabe slavu ratnih pobednika, iako zasluge za to pripadaju vojsci. Međutim, slava je imala i svoje naličje. Vojnici su prosjačili po grobljima, pijacama, privatnim kućama, a komite su čekale da i na njih dođe red za lečenje36.

U sukobu između homogene vlade staroradikala i ostalih političkih stranaka aktivno su učestvovali i oficiri (na čijoj je strani bio i vojvoda Putnik). Najžešća rasprava vođena je oko tzv. Uredbe o prioritetu37. Za podstrekivače sukoba optuživani su Apis i članovi "Ujedinjenja ili smrt", koji su se sastajali u Tankosićevoj kući, uz "tikveško vino i meze"38. Posledica ovog sukoba bila je otkazivanje poslušnosti u pojedinim kasarnama. U Valjevu je komandant Drinske divizije odbio da izađe i pozdravi ministra privrede Velizara Jankovića. Najglasnije nezadovoljnike vlada je premestila iz Beograda u unutrašnjost, ali je kralj odbio da penzioniše Tankosića i Apisa. Sukob sa staroradikalima išao je dotle da je Tankosić ošamario Živojina Balugdžića (poslanika u Atini), koji je trebao da posreduje između "crnorukaca" i Pašićeve vlade, nazvavši ga "nitkovom, koji nitkovske poslove svršava".39 Tankosić je čak predlagao da lično on "ubedi" vladu tako što će "povući Pašića za bradu"40. Zajedno sa vojvodom Vukom i Milanom Pavlovićem Džilom, Tankosić je sačekao Stojana Protića pred njegovom kućom i upozorio ga "na uverljiv način" da se "ne igra vatrom, jer će, inače, jednog dana, odleteti u vazduh zajedno sa kućom i celom familijom"41. Razlog je bio mogućnost da Protić prihvati mesto vojnog ministra. Ovi sukobi biće jedan od razloga održavanja Solunskog procesa, gde bi, da je tada bio živ, Tankosić doživeo Apisovu sudbinu. Moguće je da je i vladika Nikolaj Velimirović posredovao, kako bi se situacija smirila, "jer su na pragu bili mnogo važniji događaji"42.

____________

25 Iz besede vladike Nikolaja na pomenu Lj. Davidoviću u Kraljevu, 25. februara 1941; isto, 203
26 MIAV, Zbirka Varia, k-23, p-9
27 Nikola Stojanović, Bosanska kriza 1908—1914, Sarajevo, 1958, 86
28 Balkanski rat u slici i reči, 7, 3. mart 1913, 108
29 Jovan M. Jovanović, Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja, Beograd. 1939, 37
30 Kalendar "Prosveta" za 1934, 27
31 Detaljne opise sukoba na Merdarima daju: Prvi balkanski rat 1912—1913, I, Beograd. 1959, 465; S. Đurić, Dnevnik pobeda, Srbija u balkaiskim ratovima 1912—1913, Beograd. 1990, 57, 287; S. Skoko, Vojvoda Radomir Putiik, I, Beograd. 1985, 249; Dobrovoljci u ratovima 1912—1918, Beograd, 1971, 47—50; "Balkanski rat u slici i reči", 8, 10. mart 1913, 118.
32 Isto. U jednoj karauli, pošto je oslobođena, komite su pronašle trojicu svojih drugova, koje su Turci ispekli. "Ilustrovaia ratna hronika", 34 (1912—1913), 278—279.
33 Vojvoda Živojin Mišić, Moje uspomene, Beograd, 1985, 237
34 S. Đurić, Dnevnik pobeda, 54
35 J. Tomić, Rat na Kosovu i S. Srbija, N. Sad 1913, 116 i dalje; S. Stanojević, Srisko-turski rat 1912, 192
36 MIAV, Fond OGV, k-156, f-Š, p-55, 56
37 Radilo se o tome da li na zvaničnim svetkovinama počasno mesto treba da pripada građansknm ili vojnim predstavnicima vlasti. Odlučeno je da to mesto pripada civilima samo kada predstavnik civilne vlasti predstavlja vladu. U svim ostalnm slučajevima, to mesto je pripadalo vojnim vlastnma.
38 B. Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević, I, Beograd. 1996, 70. Isti autor beleži da je ceo komšiluk dolazio kod Tankosića zbog dobrog vina "kojeg je držao u buretu od 10 akova" i koje su "raznosili u porcijama".
39 D. Živojinović, isto
40 B. Gligorijević, nav. delo, 70
41 M. Rakić, Konzulska pisma 1905—1911, 327
42 Tajna prevratna organizacija, Solui, 1918, 33


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 08, 2014, 03:53:54 am
**
nastavak


Čuvari sudbine Srbije, ili demon rata

Tankosićevo ime najviše se spominjalo i u štampi i u diplomatskim krugovima posle Sarajevskog atentata. To je i razumljivo s obzirom da se u Ultimatumu spominjalo njegovo ime (i Milana Ciganovića) kao osobe umešane u atentat. On je učestvovao u obučavanju atentatora i u njihovom prelasku preko Drine. Obuka je, inače, trajala 10 dana. Posrednik između njega i atentatora bio je bogoslov iz Bosanske Krupe Đuro Šarac. Predajući mu pištolje, Tankosić je rekao: "Sličnu molbu odbio bih svakom drugom, tebi ne mogu... Za slične svrhe ja sam dao do danas mnogo oružja, pa ne samo da nije ništa učinjeno, nego se nije ni pucanj čuo. Kad ti tvrdiš da je stvar na sigurnom putu, tada ne samo da ću dati oružje, već i samoga sebe..."43. Teško je verovati da su "crnorukci" ovim činom želeli da kompromituju i obore Pašićevu vladu. Ovakva tvrdnja je posledica navodne Tankosićeve izjave "da je sve urađeno za inat Pašiću!"44 Teško je održiva i pretpostavka da je Tankosić, izvesno vreme, bio član beogradske masonske lože, kako bi se upoznao sa protokolom i obredima (što mu je bilo potrebno za ustrojstvo organizacije "Ujedinjenje ili smrt"). S obzirom na njegov karakter i temperament, teško da je ovakva spekulacija održiva. Takođe, beogradska masonska loža nije u svoje redove primala aktivne oficire. Moguće je da Tankosić nije o svemu blagovremeno obaveštavao Apisa, koji je, u jednom trenutku, nameravao da spreči mladobosance u njihovoj nameri. Apis je, kasnije, rekao kako ga je Tankosić pitao da li da neke mladiće iz Bosne pusti da pređu preko Drine i da je, ne razmišljajući mnogo, on to dopustio. Tek posle toga, Tankosić mu je saopštio da ti mladići, po dogovoru sa drugovima iz Bosne, "hoće da pokušaju nešto protiv Ferdinanda"45. Na pitanje jednog italijanskog novinara o eventualnoj umešanosti "Narodne odbrane" u atentat, Tankosić je 1915. rekao: "Narodna odbrana nema ništa s tim; vlada nema ništa s tim, ali drugi odlučni čuvari sudbine Srbije znali su i dali svoje odobrenje". Na novo pitanje: misli li tu na "Crnu ruku", on se samo nasmejao, ali nije poricao"46. Bilo je i mišljenja da je umešanost Tankosića u atentat njegovo lično delo47. Atentatori su do Tankosića došli zahvaljujući vezama koje su, između komite i mladobosanaca, uspostavljene u vreme Aneksione krize. Njihovi revolucionarni programi i ciljevi bili su podudarni. Uticaj i ugled koji je Tankosić zadobio u "Narodnoj odbrani" i kasnije u "Crnoj ruci", ali i njegova odlučnost da se uradi nešto konkretno za "srpsku stvar", uputili su zaverenike baš ka njemu. Do njega su, zahvaljujući obaveštajnim podacima i rezultatima brzo sprovedeie istrage, došle i austro-ugarske vlasti. Zato nije nikakvo čudo što se njegovo ime našlo u Ultimatumu iako je od atentata do slanja ovog dokumenta srpskoj vladi, prošlo samo mesec dana. Srpska vlada je kraće vreme, držala Tankosića u pritvoru. Dok je bio u pritvoru, njegove komite nisu htele da se odvoje od svoga vojvode, zbog čega se komandant Dunavske divizije žalio komandi. Navodno je, Tankosić, na Apisovu opasku da će "ludi Rusi objaviti rat Austriji", odgovorio: "Kada su šašavi neka ratuju, ali nemaju za koga!"48. Teško je reći na šta je razočarani komita mislio. Odlukom vlade, 26. jula, Tankosić je pušten, "jer Austro-Ugarska vlada nije podnela nikakve dokaze niti optužbe protiv njega". U stvari, njegovo hapšenje i eventualno suđenje, prekinuo je rat.

Već 28. jula otpočelo je bombardovanje Beograda iz austrijskih monitora. Prve napade hrabro su odbili četnici iz Tankosićevog odreda i spontani branioci (finansi, žandarmi, jedna četa 18. pešadijskog puka i članovi gimnastičkog društva "Dušan Silni")49. Upis dobrovoljaca obavljan je odmah iza dobijanja Ultimatuma. Dobrovoljci su upisivani u kafani "Top" (današnja Kralja Aleksandra) i "Zelenom vencu". Iz kafane "Moruna", do duboko u noć, dopirala je pesma: "Sprem'te se, sprem'te, četnici, silna će borba da bude...!"50 Ima podataka da je Tankosić sa upisom dobrovljaca otpočeo znatno ranije. On je obučavao mladiće koji su iz austro-ugarskog dela države došli na vidovdansku proslavu u Beograd. Zbog nedostatka oružja, od prijavljenih dobrovoljaca Tankosić je izabrao samo 370 ljudi. Najvećim delom to su bili dobrovoljci iz Bosne i Hercegovine. Tako je osnovan Savski četnički odred. Sam Tankosić, pak, navodi da je okupljanje i naoružavanje dobrovoljaca otpočelo 13. jula. U noći između 13/14. jula, njegova jedinica je premeštena na Torlak, da bi 15. jula već bila na položaju Vidin kapija — savski most. Među dobrovoljcima se našla i legendarna Milunka Savić, iako ju je, prethodno, odbio Stepa Stepanović. Redosled aktivnosti Tankosić detaljno iznosi u Izveštaju koji je uputio komandantu Treće armije krajem avgusta 1914. Kakvo je bilo raspoloženje među rodoljubima svedoči i podatak da je samo u toku 25/26. jula bilo upisano oko 2.000 dobrovoljaca. Skopski mitropolit Josif, doveo je 30 bogoslova iz manastira Rakovice. S druge strane, vozovima, fijakerima i na taljigama, grabili su iz grada ka unutrašnjosti građani, žene, deca, činovnici i nadleštva. U noći između 28/29. jula, dignut je u vazduh most na Savi, a komite su tri dana i tri noći onemogućavale neprijetelju prelazak preko Save. To je bilo od velikog značaja, jer se dobilo u vremenu za sprovođenje mobilizacije i pripremanje odbrane. Kada je, četvrtog dana, došla redovna vojska, komite su prešle na Banovo brdo. Radilo se o starijim četnicima, najvećim delom iz gradova i obrazovanim (seljaka nije bilo). Zanimljivo je da je srpska vlada smatrala da komite štetno deluju, pošto izazivaju neprijatlja i tako "izlažu stanovništvo šteti". Kao "četnici" predstavljali su se i obični razbojnici. Koristeći nered, pljačkali su sve dok ih jedna Tankosićeva patrola nije pohvatala i kaznila. Na Solunskom procesu, Tankosića su lažno optužili M. Ciganović i Đ. Šarac (njegovi najbliži saradnici) da je pljačkao i batinao narod na Torlaku i da je otete pare slao Apisu. Vojni sud ga je, iz tih razloga, okarakterisao za drumskog razbojnika51. Komite su hapsile i sve sumnjive strance među kojima je bilo i onih koji su, posle batina, priznali svoju špijunsku delatnost. Tankosić je javno pretio i da će izbatinati i ministre "što su prve noći utekli iz grada i stvorili paniku52. U noći između 4/5. avgusta, komite su izvele pravi podvig. Prešavši Savu upali su u neprijateljsku stražarnicu, razoružali stražare, svukli im odelo i dali im svoje komitsko, pa ih tako poslali u Zemun. Sa stražarnice su skinuli austrijsku zastavu i istakli srpsku trobojku. Sutradan su, u austrijskim uniformama, sedeli u kafani i izazivali veliku znatiželju Beograđana53. Džon Rid je ovako opisao dobrovoljce: "Dvadesetina čupavih, krupnih ljudi, u šubarama, sa redenicima ukrštenim preko grudi i ručnim granatama izvešenim o pojasu..."54 Deo tzv. neregularnih dobrovoljaca, bez uniformi, bio je uhapšen, pošto su odbili da kopaju rovove. Govorili su: "Došli smo da se bijemo protiv Švaba, a ne da kopamo rupe. Mi smo ratnici, a ne radnici..."55 Radeći na okupljanju dobrovoljaca Tankosić je pokazao i svoju političku zrelost. Muslimanskog studenta, koji se prijavio u dobrovoljce, uputio je na rad u Crveni krst, a potom u rezervnu bolnicu u Nišu. Tankosić je smatrao da ga treba sačuvati pošto će, posle oslobođenja Bosne, biti potreban kao musliman.56

Naredbom Vrhovne komande od 4. avgusta 1914. stvorena su četiri komitska odreda: Zlatiborski, pod komandom majora Koste Todorovića; Jadarski (major Vojin Popović-vojvoda Vuk); Rudnički (major Vojin Tankosić, koji je pušten iz pritvora) i Gornjački (major Velimir Vemić). Svi komandanti su bili vodeći ljudi "Ujedinjenja ili smrt" i nijedan od njih nije živ dočekao kraj rata. Manji deo boraca bio je naoružan brzometkom (model iz 1879), a većina je dobila tzv Manliherovu pušku. Uz to, dobili su po 150 metaka na pušku, dok je 1000 bombi bilo raspoređeno na svakog drugog četnika, kao i po jedno eksplozivno punjenje. Dnevnica za oficire iznosila je tri, a za četnike jedan dinar. Tankosićev odred, sa oko 500 ljudi, upućen je ka Drini i Zvorniku. Prvo naređenje koje su tamo dobili bilo je da rasteraju pljačkaše koji su prešli Drinu i krenuli ka Zvorniku. Hronologija narednih događajaje prilično nepouzdana, s obzirom da su komite često menjale formaciju i obavljale raznovrsne zadatke (dejstva u pozadini ili kao prethodnica; bombaške akcije; obezbeđivanje bokova redovnim jedinicama; delovanje u sastavu redovnih jedinica i sl.).

Uoči Cerske bitke, Rudnički četnički odred se nalazio u sastavu Dunavske divizije I poziva, potom u sastavu Treće armije. Rejon njegovog dejstva, prema Uputstvu koje je izdala srpska Vrhovna komanda, bio je: desna obala Kolubare, leva obala Morave i na jugu do Rudnika. Centri dejstva su bili Kosmaj i Rudnik. U ofanzivnoj fazi, odred je trebalo da pređe preko Save i prodre do Fruške gore, a u defanzivi da se preko Kosmaja i Kačera povuče ka Rudniku, dejstvujući na komunikacije Beograd — Mladenovac i Beograd — Lazarevac. Ima mišlljenja da je ovaj plan sastavio Apis. Ovo Uputstvo je izmenjeno 9. avgusta i prema njemu, Rudnički odred je trebalo da deluje na frontu od Zvornika do Rogačice. U ofanzivi je imao zadatak da pređe Drinu i prodre ka Javoru i Konjuhu, a u defanzivi ka valjevskim planinama i da tu dejstvuje na komunikacije: Ljubovija — Pecka — Valjevo; Rogačica — Valjevo; Pecka — Osečina; Krupanj — Zavlaka i Zavlaka — Valjevo. Nov, detaljniji Uput, vojno ministarstvo je izradilo u Nišu decembra 1914. Na Jadru je 15. avgusta Tankosić dobio zadatak da sačuva krupanjsku raskrsnicu puteva po svaku cenu. Tu je dobio pojačanje od jedne čete iz 10 puka III poziva, koja je sa Proslopa povučena u taj reon. U toj borbi, Tankosićevi četnici zarobli su 100 neprijateljskih vojnika, od kojih je "izvestan broj odmah poubijan, a jedan austrijski poručnik sa ostatkom ispraćen u pozadinu"57. Protiv Austro-Ugarske 42. divizije poginulo je 70 četnika, zbog čega se odred povukao na Ravno brdo (ka Zavlaci). U tim borbama poginulo je još 47 komita. Tankosić je tražio od komande Treće armije da najstrožije kazni komandira čete prvog poziva 3. prekobrojnog puka, pošto je "formalno pobegao iz borbe, a četa mu se rasturila"58. Teške borbe vođene su kod Grnčarskog groblja (20/21. avgusta) i na Tršićkom visu, gde je poginulo gotovo četvrtina ljudstva, a 24. avgusta odred je izbio kod sela Šepka na Drini. Borbe su vođene prsa u prsa, bajonetima i bombama. U krupanjskoj bolnici ostalo je nekoliko teških ranjenika, koje su austro-ugarski vojnici, kasnije, izmasakrirali. Telo Dobre Jovanovića, studenta iz Novog Sada, bilo je isečeno na komade. Otpor dobrovoljaca je bio žestok, pa je neprijatelj stekao utisak da se radilo o većim srpskim snagama. To je bio razlog, da je uprkos izuzetnoj vojnoj i tehničkoj nadmoćnosti, napredovao sporije i oprezno. Zbog izuzetne hrabrosti koju su pokazali u svim borbama, Tankosić je predložio komandi da nekoliko četnika dobiju čin i da se prevedu u aktivnu službu. Istovremeno, žalio se da mu je nezgodno da podnese spisak za odlikovanja, pošto je veliki deo njegovih boraca već bio odlikovan "u ranijim ratovima", a oni koji to još nisu, bili su austro-ugarski podanici. Boreći se pred frontom Moravske divizije I poziva (21. avgusta), četnici su spasili veći broj dece i mladića, koje su Austro-Ugari zarobili i poveli sa sobom. Sveteći se neprijatelju za zločine koje su počinili po Mačvi, komite su ubile i jednog Srbina iz Gradiške, za kojeg se naknadno ustanovilo da je značajno pomagao Srbima u srpsko-turskom ratu. "Prokleti rat! Svakoga časa ispisivao je po jednu surovu dramu...", rekao je, nad lešom ovog nesrećnog Srbina, Tankosićev komita Dušan Sakić59. Uoči teških sukoba na Mačkovom kamenu i sukoba na Drini, komite se nalaze u rejonu G. Dobrić — Brasina — Eminova voda u sastavu Drinske divizije II poziva. Veći deo austro-ugarskih jedinica bio je popunjen ljudstvom iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Po okončanju ovih borbi, Tankosić je prekomandovan za komandanta bataljona Čevrtog pešadijskog puka —Stevan Nemanja", a njegovi četnici priključeni su Drugom dobrovoljačkom bataljonu u Užicu. U sastavu Ljuboviđskog odreda, "jačine do 130 pušaka", nalazi se krajem septembra, držeći desnu obalu Drine od utoke Uzovnice do utoke Jelovačkog potoka. Kada su Austro-Ugari zauzeli Ljuboviju potisnut je ka Proslopu (zajedno sa delovima Ljuboviđskog odreda), gde je pretrpeo osetne gubitke (53 čoveka)60. Odatle se povukao ka položaju Blizonjski vis — Karaula, nalazeći se u sastavu Moravske divizije I poziva. U dramatičnim događajima koji su obeležili tzv. defanzivnu fazu Kolubarske bitke, njegovi dobrovoljci učestvuju u teškim borbama oko Lazarevca i Vračeg brda. Iz molbe koju je komandantu II armije uputio komandant IV pešadijskog puka, može se videti u kakvim su se uslovima borili i komite. "...Ovaj puk je, do sada, često izvršavao usiljene marševe po dobivenim zapovestima. Vršio je i noćne marševe. U svakom takvom slučaju preduzimane su sve mere, da se što bolje i potpunije drži maršovska disciplina. Ipak, je bilo fizičke nemogućnosti, a naročito po mračnoj noći da se ona održi. Zbog zamora i nespavanja pri ovakvom maršovanju, prirodna je posledica bila popuštanje u disciplini, a s druge strane, povlačenje bez borbe čini da moralna snaga kod vojnika popušta. Mislim, da će jedna od mera za održavanje discipline biti ta, da se maršuje samo noću i to ne više od 35 kilometara..."61 Uz gubitke na bojnom polju, Tankosićeve četnike počeo je da kosi i tifus. Od 120 četnika, koliko ih je stiglo pred Valjevo, u Kolubarskoj bici, u borbama će stradati 43 čoveka, dok će se od tifusa razboleti 75 dobrovoljaca. To je bio razlog da ponovo bude uključen u sastav redovnih jedinica. Kao divizijska prethodnica Dunavske divizije II poziva, ojačani sa jednom baterijom, gonili su neprijatelja ka dolini Kolubare i Valjevu (7. decembra 1914). Prvi su ušli u Valjevo izbivši na Krušik, a odatle ka Kličevcu, Dabića brdu, Đenovcu i dalje ka Boričevcu. U akcijama koje su sledile zamenile su ih trupe Drinske divizije I poziva. Uočava se da je zbog složenosti zadataka koje je dobijao njegov odred, kao i zbog gubitaka koje je trpeo u svakodnevnim borbama, Tankosićev odred često menjao poziciju i formacijsku pripadnost.

Gotovo neverovatno deluje podatak da su, uprkos žestokim bitkama i stradanju naroda, pripadnici Srpske socijaldemokratske partije i dalje žestoko napadali vladu i njenu politiku. Od njihove poznate antiratne kritike nije bila pošteđena ni crkva. U ironičnom tekstu, objavljenom u partijskom glasilu "Radničke novine", "da li je bolje klati Švabe kamom ili ih raskidati bombama", napali su vladiku Nikolaja i studente teologije. Zaključujući da će se vladika opredeliti za drugu varijantu, kao predavače su mu peporučili "crkvene oce i svece, kao što su major Voja Tankosić, vojvoda Vuk i dr."62

Posle Kolubarske bitke Srbija je dobila čak deset meseci iznenadnog predaha. Potučeni neprijatelj nije dugo mogao da se oporavi. Međutim, ono što nije činio neprijatelj na bojnom polju, ratnicima i civilnom stanovništvu radio je tifus. U januaru 1915. došlo je do reorganizacije dobrovoljačkih formacija. Uz uključivanje novoprijavljenih, od starih odreda stvoren je Prvi dobrovoljački bataljon pod komandom majora Vojina Popovića, da bi, do oktobra iste godine, bila formirana još tri bataljona sa oko 3.500 dobrovoljaca. Neregularno stanje pogodovalo je raznim zloupotrebama, nedisciplini, pljačkanju stanovništva i formiranju neregularnih formacija. Lažne komite pojavile su se i u valjevskom kraju, gde je Tankosić, kraće vreme, organizovao i vodio tzv. komitsku školu.63 Izgleda da je ovo uticalo na narušavanje odnosa između dvojice vojvoda, zbog čega će vojvoda Vuk insistirati da jedino Vrhovna komanda može formirati dobrovoljačke odrede.

Ne može se pouzdano ustanoviti dalje Tankosićevo kretanje i angažovanje. Verovatno je učestvovao u daljem produbljivanju sukoba između staroradikala i "crnorukaca". Veruje se da su pripadnici "Crne ruke" imali važnu ulogu u ubeđivanju staroradikala da prihvate koalicionu vladu krajem novembra i početkom decembra 1914. Sigurno, da je vojnim krugovima značajno porastao ugled posle pobeda ostvarenih na Ceru, Drini, Gučevu i Kolubari. Poznato je da je vojvoda Putnik bio naklonjen Apisu, pa sve to ukazuje da su Tankosić i "crnorukci" bili vrlo uticajni i u ovom periodu.

Najveća iskušenja tek su predstojala. Oko 800.000 neprijateljskih vojnika, savremeno opremljenih, stavljeni su pod komandu nemačkog general-feldmaršala Augusta fon Mekenzena. Udružene armije, bugarska, nemačka i austro-ugarska, otpočele su napad 6. oktobra 1915; najpre, artiljerijskom vatrom, da bi sutradan usledio glavni udar forsiranjem prelaska preko Save i Dunava. Prema glavnom udaru nalazila se naša III armija pod komandom generala Pavla Jurišića-Šturma. Mekenzenov načelnik štaba zapisao je "da je otpor žestok" i da se "Srbi tuku junački"64. Kao komandant jednog bataljona IV pešadijskog puka (U Spomenici XXXII klase Vojne akademije navodi se da je komandovao bataljonom II Prekobrojnog puka, a u "Vidovdanu" da je komandovao prvim bataljonom 18 puka). Tankosić se neprijatelju suprostavio na Dunavu. Sedište štaba nalazilo se u Zabeli. U borbama na Dunavu bio je lakše ranjen u glavu. Prema svedočenju S. Džilića, Tankosić je svoju poslednju borbu vodio kod Igrišta nedaleko od Velikog Popovića. Suočen sa daleko nadmoćnijim neprijateljem, u jednom trenutku povikao je svojim saborcima: "Junaci, napred za mnom ko hoće da pogine!" Jedan nemački šrapnel ubio je dvojicu dobrovoljaca, a osmoricu ranio. Među njima bio je i Tankosić. Kugla mu je s leđa probila grudi. Stigao je samo da kaže: "Ujedoše me!", a potom je klonuo65. Navodno je rekao i: "Ne bojim se od vražjeg okota, neka ga je k'o na gori lista!"66 Njegovi četnici nosili su ga u šatorskom krilu 2—3 kilometra, a potom su ga vozom prebacili do Trstenika. Za komitskog vojvodu, međutim, više nije bilo spasa. Umro je posle dva dana u privremenoj bolnici u zgradi Narodne osnovne škole "Sveti Sava".67 Sahranio ga je njegov pratilac Đuro Šarac na trsteničkom groblju, ali je, zbog predostrožnosti, otkopao leš i po drugi put ga sahranio na tajnom mestu. Austrijanci su, posle detaljne pretrage i raspitivanja kod mesnih vlasti, ipak, pronašli grob i posle stručne ekspertize, utvrdili da se radi o legendarnom komiti koji im je toliko zagorčavao život. Leš su fotografisali i objavili sliku u štampi uz sledeći tekst: —Kraj Voji Tankosiću. Demon svetskog rata, podstrekač ubistva prestolonaslednika Voja Tankosić, major srpske vojske, čije je izručenje u ultimatumu tražila naša vlada od Srbije. Majora Tankosića sustigla je kazna. U našoj balkanskoj ofanzivi on je poginuo. Srbi su proneli vest da je on živ. Da bi razbile srpsku legendu naše vojne vlasti naredile su ekshumaciju Vojina Tankosića i ustanovile njegov identitet. Prva slika predstavlja Tankosićev grob, a druga ekshumirani leš".68 Posmrtne ostatke prenela je njegova majka Milja i sahranila na beogradskom Novom groblju (otac Pavle je umro u toku rata) 1922. Grob mu se nalazi u IV parceli, drugom redu, grobno mesto broj 6.

Na spomeniku piše:

"Venac besmrtne slave
srpska ti vila plete,
nad tvojim grobom,
Vojo, komitske plaču čete."



Spor na reči prebrz na orozu

Nemoguće je ozbiljno govoriti o Tankosićevom liku, a da se dobro ne shvati duh vremena u kome je živeo. Burni događaji su se smenivali kao na filmskoj traci i neumoljivo su uticali na njegov život i karakter. Od Majskog prevrata 1903. do prerane pogibije 1915. prošao je sva iskušenja komitskog poziva i oba balkanska rata. Četnička akcija je bila priprema i motivacija naroda za predstojeću oslobodilačku borbu. Komite su podizale duh i ulivale nadu. Bili su "besmrtna prethodnica" onih koji će omeđiti granice buduće države. Političko iskustvo sticao je u periodu konfrontacije Srbije i Austro-Ugarske, ali i kroz permanentne sukobe sa političkim neistomišljenicima. Animoznost između njega i nekih vodećih političara onog doba, bila je obostrana. On je na njih gledao sa onim prezirom i omalovažavanjem "sa kojim revolucionari gledaju na diplomate, a oni na njega s onom odvratnošću sa kojom diplomate gledaju na revolucionare"69. "Crnorukci" su smatrali da su za Srpstvo u Turskoj nastali poslednji dani i da ga "samo jedan rat može spasti". Odatle i njegova nestrpljivost da što pre otpočne rat protiv Turaka 1912. i njegovo uplitanje u pripremanje Sarajevskog atentata.

Postao je "prvi bojovnik organizacije, njen plameni mač"70.

Čast, odanost, pravda i junaštvo su atributi koji su neraskidivo vezani za njegovu ličnost. To mu nisu osporavali ni oni koji ga nisu voleli. Ali, neobuzdani temperament mu je "prišio" i drugačije epitete: "ispičutura", "ženskaroš", "kavgadžija i prznica"... Fizički je bio sitan i slab. Odatle je, najverovatnije, i nadimak — Šilja. Možda je baš iz te činjenice proizašla njegova neverovatna hrabrost. Ni na jednoj fotografiji nije bez tankih, zašiljenih brkova, a izgleda da je samo za vreme četovanja puštao i gustu bradu. U ophođenju je bio "miran i tih, čak i stidljiv", ali se iza toga krila "sirovost i surovost neobuzdane prirode"71. Karakterisale su ga česte promene raspoloženja. O njegovoj strogosti prema svojim borcima ispredale su se čitave bajke. Nikoga se četnici više nisu bojali i nikoga više nisu voleli. "On tuče i grdi; on psuje i kažnjava svoje ljude, ali im ubrzo, tepa i deli sa njima poslednju paru"72. Pravi ambijent za njega bila je borba i u njoj se mnogo bolje snalazio nego u periodima mira, koji mu je "bio mrzak". Za njega su govorili da se "rodio da pogine i da je celoga života živeo samo za junaštvo i borbu"73. On je, jednostavno, pomirio ono što je živelo u njemu sa onim kakav je, zaista, i bio. Komite su u Tankosića imale bezgranično poverenje, pre svega, zbog njegovog vojničkog talenta, smirenosti i odlučnosti u najtežim trenucima bitke i velike hrabrosti. Nije bilo četnika koji ne bi "život položio zanjega"74. Uoči bitke kod Merdara 1912. četnike je grupisao prema njihovim psihičkim osobinama. Uz najhrabrije vodnike postavljao je hladne zamenike, uz nežne đake stavljao je stare i iskusne četnike. Opraštajući se sa četnicima uoči bitke, rekao im je. "Nemojte putem pevati, nemojte izazivati, budite mirni, slušajte starešine. Budite verni drugovi, zaklonite grudima nemoćnog. Ranjenike ne puštajte u ruke neprijatelju!"75 Nepotkupljivost i "isterivanje pravde", koje mu je bilo u krvi, doneli su mu dosta neprijatnosti. Data reč bila je za njega svetinja i značila mu je "više nego život".76 Odatle i revnost sa kojom je radio na prijemu municije u Francuskoj i burna reakcija na uočene nepravilnosti. Uverenost u ispravnost sopstvenih stavova, često ga je dovodila u sukob sa javnim ličnostima. To je najviše uticalo na stvaranje i one druge, negativne, slike o Tankosiću ("čovek sirove duše i spreman na svako zlo", "spor na reči, prebrz na orozu svoga oružja", "veseo i nakresan").77 O njegovoj sklonosti ka piću ima više zabeleški. Tako je, uoči oslobodilačkih ratova, "uz tikveško vino i meze" dočekivao dobrovoljce u svojoj kući. Dok se nalazio u pritvoru, posle Sarajevskog atentata i pritiska Beča na srpsku vladu, posetio ga je i Panta Draškić. Kada ga je oslovio sa: "Zdravo, casus beli!", Tankosić mu je uzvratio "veseo i nakresan". Dž. Rid, u svojim beleškama, spominje da je u Kragujevcu 1915. upoznao Tankosića "čoveka malecnog rasta i velike lične hrabrosti, inače ženskaroša i ispičuturu".78 Moguće je da su ga ovakve osobine činile "zgodnim sredstvom" u Apisovim rukama, ali je nesporan i njegov lični pečat u svim značajnim događajima u periodu 1903—1914.

Uprkos ovakvim kontrastima, Tankosić je sa lakoćom širio krug sebi privrženih i do kraja odanih ljudi. Prilazili su mu i voleli ga, kako probirljivi intelektualci, tako i sirovi potomci starih hajdučkih porodica.

Sam Tankosić je, za svoje najbliže saborce, odabirao dobrovoljce iz Bosne i Hercegovine. U njih je imao najviše poverenja.

Do njegovog vremena, četnici su radili u ilegali, nastojeći da ostanu što neupadljiviji. Tankosić se, naprotiv, u četničkoj uniformi izazovno šetao Beogradom i posećivao najviđenija mesta. Bilo je tu prkosa Pašiću i zvaničnoj vladinoj politici, ali i želje da afirmiše doborovoljačku akciju. Smatrao je da se ne mogu ostvariti nacionalni ciljevi, bez šire akcije i podrške. Zahvaljujući njemu i ovakvom stilu rada, četnici će postati simbol nacionalne borbe i neizbežan činilac u političkom životu Srbije.

______________

43 D. Ljubibratić, Vladimir Gaćinović, Beograd, 1961, 136
44 Isto, 130
45 D. Ljubibratić, nav. delo, 140
46 Isto, 141
47 Takav stav zastupao je Čed. A. Popović (bivši sekretar "Crne ruke") u seriji članaka objavljenim u "Novoj Evropi". Sigurno, da je autor dobro poznavao Tankosića, ali su njegove tvrdnje bile više motivisaie željom da se skine teret odgovornosti sa srpske vlade.
48 Tajna prevratna organizacija, 180, 182
49 Golgota i Vaskrs Srbije 1914—1915, II, Beograd. 1990, 37; P. Marković, Svakodnevni život Beograda na početku rata 1914, IG (1986), 1, 98; P. Slijepčević, Naši dobrovoljci u svetskom ratu, Zagreb, 1925, 3
50 "Vardar", XXIII (1935), Beograd, 1935, 70
51 M. Živanović, Pukovnik Apis, 250-261; P. Marković, nav. delo, 112; Dokumenti o spoljnoj polptncp, knj. 7, sv. 2, dok. 639
52 B. Hrabak, nav. delo, 533
53 Istorija Beograda, 3, Beograd. 1974, 8 i dalje
54 Dž. Rid, Rat u Srbiji 1915, Cetinje, 1975, 46/47
55 Isto, 47
56 Đ. Stanković, Srpska vlada i muslimani u prvom svetskom ratu, IG, 1—2 (1980), 112
57 Izveštaj V. Tankosića o borbama koje je odred vodio od 25. jula do 29. avgusta, upućen komandi Treće armije. Jugoslovenski dobrovoljci 1914—1918, Zbornik dokumenata, Beograd, 1980; A. Barbi, Sa srpskom vojskom, G. Milanovac, 1986, 85; M. Škarić, nav. delo, 21; M. Radenković, Cerska operacija 1914, Beograd. 1953, 173
58 Isto, Izveštaj V. Tankosića
59 A. Stošić, Veliki dani Srbije, 268
60 Ima indicija da je na početku bitke, u cilju jačanja discipline, izvršena tzv. decimacija. Bosanci iz Jadarskog četničkog odreda streljali su svakog desetog vojnika i istom ih sahranili u zajedničku raku. B. Hrabak, Valjevo u ratu 1914, Glasnik MIAV, 31 (1997), 139. Opširnije o ratnim operacijama na Drini vidi u M. Đurišić, Bitka na Drini 1914, Beograd. 1969, 173, 174, 332, 338; P. Slijepčević, Naši dobrovoljci u svetskom ratu, 4.
61 Veliki rat Srbije, IV, 126
62 "Radničke novine", 207, 30. novembar 1914
63 MIAV, Fond OGV, k-159, p-103; k-161, p-110
64 Istorija srpskog naroda, VI—1, 97
65 Isto, 124
66 "Vidovdan", II, 99
67 Isto, 125; A. Stošić, Pod nebom Kruševca, Kruševac, 1996, 645
68 A. Stošić, 689; Dobrovoljci u ratovima, 125; Na nadgrobiom spomeniku u Beogradu piše da je umro 17. oktobra, a u Spomenici 75-godišnjice Vojne akademije da je to bilo 20. oktobra.

69 S. Jovanović, Milovan Milovanović, Srpski književni glasnik, 6, 16. jul 1937, 423
70 V. Kazimirović, nav. delo, 353
71 B. Gligorijević, nav. delo, 55
72 Politika, 3. novembar 1919
73 "Vidovdan", II, 87
74 "Balkanski rat u slici i reči", 7, 3. mart 1913
75 Politika, 3. novembar 1919
76 Vidovdan, II, 87
77 Dž. Rid, Rat u Srbiji 1915,151; "Srpske novine", 10. decembar 1908; P. Draškić, Moji memoari, Beograd, 1990, 82
78 Dž. Rid, nav. delo, 151


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina April 08, 2014, 04:14:11 am
**
nastavak

Dve spomen-ploče

Danas, u tamnavskom selu Rukladi, na slavnog komitu podseća osnovna škola, koja nosi njegovo ime i maglovito sećanje ponekog starine. Vremena i događaji posle II svetskog rata pretili su da se i ovo malo sećanja potisne u zaborav. Ulice, trgovi, škole, ustanove, mesne zajednice, čak i sportski klubovi, označavani su imenima i znamenjima iz nekog drugog perioda. Kao da je istorija otpočela posle II svetskog rata i kao da su zalud bili svi prethodni vekovi. Nakaradnim simetrijama, u svemu i svačemu, pojavljivali su se i takvi likovi za koje ni studiozniji znalaci naše prošlosti nisu mogli odgonetnuti odakle dolaze i čime su to zadužili potomstvo. Zahvaljujući upornosti meštana i neizbrisivom tragu koji (im) je ostavio komitski vojvoda, izbegnuta je još jedna, u nizu istorijskih nepravdi. O tome, upečatljivo svedoči priča o spomen-pločama, koje se, posle nekoliko decenija neizvesne sudbine, ponovo nalaze na fasadi školske zgrade.

Oronula i dotrajala, stara seoska škola srušena je 1965. Na istom mestu, podignuta je nova školska zgrada. Problem je nastao oko postavljanja obeležja: dve stare spomen-ploče. Na jednoj je pisalo: "Vojislav Tankosić, pešadijski major, komitski vojvoda, veliki rodoljub i slavni nacionalni radnik. Rodio se krajem 1881. u selu Rukladi. Na Igrištu, kod Velikog Popovića, u Moravskoj oblasti, Tankosić je pao teško ranjen 18. oktobra 1915". Drugu ploču postavili su pripadnici JVuO i na njoj je pisalo: "Državna narodna škola Vojvoda Voja Tankosić u Rukladi. Podignuta 1942. godine". I kako je to onda bio red aktivirani su svi merodavni faktori. Opštinski odbor ubskog Subnora, krajem 1966. i tokom 1967. zatražio je od Vojnoistorijskog instituta i Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda mišljenje da li se Vojislav Tankosić "vodi kao legendarna ličnost" i da li zaslužuje da se stara spomen-ploča postavi i na novopodignutu školu. Stručnjaci iz Instituta su odgovorili da se u arhivu "ni Tankosić, niti ko drugi ne vodi kao legendarna ličnost", pa su preporučili da se ne menjaju postojeća obeležja. Subnor je, zatim, dao saglasnost školskim organima da mogu postaviti spomen-ploču "pogotovu što su to zahtevali i građani ovog sela" (podvukao M. B.).

I tu priča nije završena. Uprkos odobrenjima i saglasnosti, neko je, ipak, bio iznad struke i meritornih organa. Pored ulaznih vrata postavljena je samo jedna ploča — ona prva. Druga je, najverovatnije, zbog činjenice da su je postavili "domaći izdajnici" 1942, prelomljena i bačena. Da se radi o čuvenom komiti, to nije bilo sporno. Ali, teško je bilo prelomiti u glavi barijeru da se, istovremeno, radilo i o četničkom vojvodi. Nije bilo važno što su ondašnje vojvode svoja zvanja sticali na bojnom polju štiteći srpski narod u neoslobođenim krajevima. Jednostavnije je bilo ignorisati postojanje druge ploče i tako izbeći, eventualne, neprijatnosti. Međutim, sudbina, strpljiva pravda, ili ko zna šta već, opet su umešali prste. Čumeći u tavanskom budžaku ploča je preživela sva iskušenja posleratnog vremena i dočekalaje da, ponovo, bude postavljena na školu. Zahvaljujući g. Vladi Pavloviću i nekolicini entuzijasta iz Lajkovca, ploča je reparirana i 30. juna 2002. vraćena gde je i pre stajala. Njeno otkrivanje, simbolično, obavili su po jedan predstavnik ondašnje i sadašnje vlasti. U ulozi stare vlasti bio je g. Živko Urošević iz Veselinovca, bivši pripadnik JVuO, a danas državljanin Amerike, dok je novu vlast predstavljao dr. Jovan Tomić iz Valjeva, tada poslanik u Saveznoj skupštini. Sve je, opet, bilo na svome mestu. Nekolicina starijih meštana smatrala je da drugačije i nije moglo da bude. Jer, komita je utabao put i onima koji su se za ostvarenje nacionalnih ideala borili u Drugom svetskom ratu, i onima danas, za koje rodoljublje nije samo deo svakodnevne političke retorike.


Rezime

Početkom XX veka, Kosovo i Metohija, kao i Stara Srbija i Makedonija, još uvek su se nalazili pod turskom vlašću. Teror nad srpskim življem u tim krajevima uslovio je zvanično formiranje komitske organizacije, 1905. godine, u Beogradu. Među osnivačimaje bio i Vojislav Tankosić. Čitav njegov dalji život obeležilo je četovanje, borbe za nacionalno oslobođenje Srba, borbe u oba balkanska rata i prve oslobodilačke borbe I svetskog rata. Bio je, posredno ili neposredno, učesnik mnogih istorijskih zbivanja, od Majskog prevrata 1903, Aneksione krize 1908, do Sarajevskog atentata 1914. Čast, odanost, pravda i junaštvo su atributi koji su neraskidivo vezani za njegovu ličnost, kao i obdarenost vojničkim sposobnostima. Bio je omiljen, kako kod probirljivih intelektualaca tako i kod potomaka starih hajdučkih porodica, ali i u sukobu sa vodećim političarima toga doba. Jedan je od osnivača tajne organizacije "Ujedinjenje ili smrt", 1911. godine, poznatije pod imenom "Crna ruka". Januara 1913, unapređen je u čin majora i odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. U borbi kod Velikog Popovića, oktobra 1915, izgubio je život.

U spomen na Vojislava Tankosića, osnovna škola u selu Rukladama kod Uba dobila je njegovo ime.

Milorad Belić
Valjevska gimnazija
Valjevo


Naslov: Vojislav Tankosić (1880—1915)
Poruka od: Angelina Novembar 15, 2014, 03:53:19 am
*

MAJOR I VOJVODA VOJISLAV TANKOSIĆ (1880—1915) — Čovek koji je išamarao Čerčila


ŠAMARI ZA ČERČILA

Onovremena beogradska štampa redovno je donosila izveštaje iz Burskog rata koji se vodio Južnoj Africi (1899—1902). Štampa, ali i celokupna srpska javnost, pamteći turski zulum, gajila je simpatije prema Burima i oštro kritikovala britansku imperijalističku politiku. Vinston Čerčil, britanski dopisnik iz Burskog rata, saznao je za reakcije u Srbiji i napisao članak u kome je s puno prezira govorio o Srbima. Prema ovoj legendi prevod tog teksta je, sav srdit, naglas u kafani čitao mladi potporučnik Vojislav Tankosić, i tom prilikom se pred prisutnima zakleo da će se, ako mu se za to pruži prilika, osvetiti dotičnom novinaru: "Stoka jedna! Ako se tog Vinstona ikada dočepam, sve ću klevete da mu naplatim!"

Godinu dana kasnije, po svršetku rata, Vinston Čerčil se Orjent ekspresom, od Carigrada preko Beograda, vraćao u Englesku. Voz je u beogradskoj železničkoj stanici boravio nekoliko sati, pa je Čerčil odlučio da se prošeta gradom i malo osveži. Neki poručnik uspeo je da pronađe Voju u kafani "Zeleni venac" i da mu javi za gosta u Knez Mihailovoj ulici: "Vojo, onaj tvoj Englez, što nas ocrni, eno pije kod Grčke Kraljice!" Vojislav Tankosić se stuštio uzbrdo i pronašao Vinstona Čerčila u pomenutoj kafani. Priča kazuje da ga je psovao i šamarao i da mu je zapretio da se ne šali glavom da ikada više tako zbori o srpskom narodu. Prestravljeni Čerčil je uz zvanično izvinjenje i policijsku zaštitu potom ispraćen do železničke stanice.

O tome nije ostao nikakav pisani trag, samo šuškanja po čaršiji. Međutim, ova legenda je kasnije, dobila šire razmere, naravno na nivou teorije zavere. Čerčil je, navodo, upravo zbog ovog događaja mrzeo Srbe, naročito Ravnogorce, naslednike četnika kojima je i Voja Tankosić pripadao, pa je zato podržao Tita i partizane u toku II svetskog rata.


MEĐU ORLOVIMA

[...]
Stanislav Krakov, jedan od hroničara istorije četništva, u svojevrsnoj spomenici Četničke akcije pod naslovom Plamen četništva, ovako je opisao Voju Tankosića iz vremena njegove prve misije: "Mali, neugledan, velike grgurave kose, u kratkom tesnom kaputu sa pasošem i izgledom trgovačkog pomoćnika koji je došao da sazna cene žita, Tankosić nije mogao da sakrije čelični bljesak iz nemirnih očiju. Negdašnji seoski dečak iz Ruklada u Tamnavi, najogorčeniji zaverenik, preki sudija braće Lunjevica, poverenik đenerala Atanackovića i doktora Gođevca, potporučnik Tankosić je u svome malome stasu nosio džinovsku snagu rušenja i stvaranja. Neobuzdan, nezadržan, smeo, nepoznavajući strah i prepreke, Tankosić je širio oko sebe plamen četništva."


VERENIK SRBIJE I MLADOŽENJA SMRTI

Vojvoda Vojislav Tankosić je bio zakleti neženja. Fizički nije bio "bogzna šta", ali je bio lep muškarac, markantan, uvek sa zašiljenim brčićima, a kada je četovao puštao je i gustu crnu bradu. Dopadao se ženama, više zbog svoje harizme i viteškog držanja nego zbog izgleda. Voleo je žensko društvo, ali njegov način života nije odgovarao čvrstim vezama, a kamoli braku. Legenda kaže da ga je majka jednom prilikom pitala kada misli da se oženi? Odgovorio joj je: "Ti znaš majko da sam ja već smrtno zaljubljen. Ta moja ljubav zove se Srbija."

Nikola Giljen i Jelena Mandić

Tekst je publikovan u reviji "Istorija" i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda "Princeza Olivera" www.princezaoliverafond.org.rs