PONOS SRPSTVA

ZASLUŽNI SRBI => Srpski velikani umetnosti => Temu započeo: Angelina Avgust 22, 2012, 09:55:48 pm



Naslov: Olivera Marković (1925—2011)
Poruka od: Angelina Avgust 22, 2012, 09:55:48 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ponos_Srpstva/Velikani_umetnosti/Olivera_Markovic_%20(1925-2011)_odeljak_Velikani_umetnosti_RS.jpg)


OLIVERA MARKOVIĆ
(Beograd, 03.05.1925 — Beograd, 02.07.2011)


Olivera Marković je bila jedna od najvećih glumica na ovim prostorima.
 
Rođena je 3. maja 1925. godine u Beogradu. Imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala "pozorišnu grupu" u kojoj je bila glavna glumica, rediteljica, autorica tekstova i upravnica.
 
Akademiju je upisala 1948. godine i studirala kod Mate Miloševića. Član je Beogradskog dramskog pozorišta od 1951. godine. Tokom karijere ostvarila je preko 150 uloga u pozorištu i snimila više od 50 filmova.
 
Prvi film "U planinama Jugoslavije" snima već 1945. godine. Pored pozorišta i filma, bavila se i pjevanjem. Bila je poznata po pjevanju naročito ruskih romansi.
 
U impozantnom opusu od 63 snimljena filma zauvijek će ostati zapamćene Oliverine uloge u filmovima: "Vlak bez voznog reda", "Uzavreli grad", "Kozara", "Nacionalna klasa", "Majstori, majstori", "Moj tata na određeno vreme", "Balkan ekspres", "Već viđeno", "Braća po materi", "Sabirni centar", "Urnebesna tragedija"...
 
Među filmskim nagradama ističu se jedna Srebrna i dvije Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te nagrada "Slavica" za ukupni doprinos razvoju filmske umjetnosti.
 
U penziju je otišla 1989. godine, a posljednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. godine u predstavi "Sakati Bili sa Inišmora". Tada je rekla: "Glumac može formalno da stekne penziju, ali biti glumac nije nešto što može da se isključi administrativnim rešenjem! Za neke uloge potrebne su baš godine i iskustvo. Zašto bi mlade glumice šminkali u starije, kada ima nas kojima šminka ne treba?"
 
Nakon 50 godina bavljenja glumom u izdanju Saveza dramskih umetnika Srbije je izdata i monografija posvećena Oliveri Marković, autora Feliksa Pašića.
 
"Punih 50 godina glume, sam namerno skromno i neupadljivo za medije. Samo uz lepu i luksuzno monografiju koju je priredio veliki znalac pozorišta i glumaca Feliks Pašić. Hvala im što su mi se na tako dostojanstven način setili i proslavili moj jubilej. Kada su mi preko telefona javili da se sprema monografija o mom životu i radu plakala sam kući kao malo dete. Predivne su te suze radosnice. Samo da je više tih radosnica, ali...", riječi su Olivere Marković.
 
Oliverin sin Goran Marković je filmski i pozorišni režiser. Njen prvi suprug i otac Gorana je glumac Rade Marković. Drugi suprug joj je takođe bio glumac Dušan Bulajić.
 
Olivera Marković je umrla u Beogradu nakon duge i teške bolesti, 2. jula 2011. godine. Protest (http://protest.ba/v2/olivera-markovic-1925-2011/)

Više » » » (http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=170.0)


Naslov: Olivera Marković (1925—2011)
Poruka od: Angelina Avgust 22, 2012, 09:57:58 pm
*

FILMOGRAFIJA


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ponos_Srpstva/Velikani_umetnosti/Olivera_Markovic_%20odeljak_Velikani_umetnosti_1.jpg)


1954 — Sumnjivo lice kao sobarica
1955 — Šolaja kao Sajka  
1956 — Poslednji kolosek kao Olga
1957 — Samo ljudi kao Lela
1959 — Vlak bez voznog reda  
1960 — Diližansa snova kao Fema
1960 — Drug predsednik centarfor kao Gina  
1961 — Parče plavog neba
1961 — Uzavreli grad  
1961 — Velika turneja  
1961 — Dr kao pevacica u baru
1962 — Sibirska ledi Magbet  
1963 — Čovek sa fotografije  
1963 — Kozara kao Anđa
1963 — Muškarci  
1963 — Radopolje kao Staka
1964 — Muški izlet  
1964 — Put oko sveta kao pevacica u baru
1964 — Službeni položaj kao Marija
1967 — Gradski biki
1968 — Pre istine  
1969 — Nizvodno od Sunca  
1969 — Silom otac kao Jovančeva saputnica
1979 — Nacionalna klasa kao Flojdova majka
1980 — Majstori, majstori  
1980 — Petrijin venac kao vracara  
1982 — Moj tata na određeno vreme
1983 — Balkan expres kao tetka  
1983 — Veliki transport  
1984 — Gronica ljubavi  
1985 — I to će proći  
1985 — Šest dana juna  
1985 — U zatvoru  
1986 — Obećana zemlja  
1986 — Razvod na određeno vreme  
1987 — Dogodilo se na današnji dan  
1987 — Već viđeno  
1988 — Braća po materi  
1988 — Put na jug  
1988 — Zaboravljeni  
1989 — Balkan expres 2  
1989 — Poslednji krug u Monci  
1989 — Sabirni centar kao Angelina  
1989 — Uroš Blesavi  
1991 — Praznik u Sarajevu  
1991 — Tesna koža 4  
1992 — Bulevar Revolucije  
1992 — Dama koja ubija  
1992 — Tito i ja  
1992 — Velika frka kao Koviljka  
1993 — Bolje od bekstva kao gazdarica
1994 — Biće bolje  
1994 — Dnevnik uvreda 1993.  
1994 — Vukovar — jedna priča  
1995 — Odisejev pogled  
1995 — Urnebesna tragedija kao 'mlada'
1999 — ranjena zemlja  
2001 — Mrtav 'ladan


Rođena je u Beogradu 3. V 1925. godine. Sa prvom generacijom studenata upisala je Pozorišnu akademiju u Beogradu i diplomirala glumu. Od 1951. do 1961. godine članica je Beogradkog dramskog pozorišta, u kojem, u periodu njegovog najvećeg uspona, ostvaruje niz značajnih uloga. Potom je u statusu slobodne umetnice, a od 1967. članica Narodnog pozorišta u Beogradu. Iako tumači uloge najšireg raspona, poseban afinitet oduvek iskazuje prema komediji (spontan kontakt s publikom donosi joj i veliku popularnost), a naslovnu ulogu u GOSPOĐI MINISTARKI B. Nušića smatra vrhuncem pozorišne karijere; za ostvarenja u komadima ZA OPELO U RED, MOLIM M. Mitica i UJEZ B. Nušića nagrađena je Oktobarskom nagradom grada Beograda 1980. Na filmu debituje 1954. godine (SUMNJIVO LICE S. Jovanović i P. Dinulovića) te se pedesetih i šezdesetih godina ističe glavnim i većim sporednim ulogama u filmovima najrazličitijih žanrova: POSLEDNJI KOLOSEK (1956) Z. Mitrovića, VLAK BEZ VOZNOG REDA (1959), UZAVRELI GRAD (1961) i KOZARA (1962) V. Bulajića, DILIŽANSA SNOVA (1960) S. Jovanović, DRUG PREDSEDNIK CENTARFOR (1960) i VELIKA TURNEJA (1961) Z. Skrigina, SIBIRSKA LEDI MAGBET (1962) A. Wajde, za koju je (zajedno s onom iz KOZARE) nagrađena II (novčanom) nagradom na festivalu u Puli, MUŠKARCI (1963) M. Đukanovića, ČOVEK SA FOTOGRAFIJE (1963), V. Pogačića i SLUŽBENI POLOŽAJ (1964) F. Hadžića, za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Nakon desetogodišnje pauze, filmu se vraća 1979. godine, sarađujući otada uglavnom s novom generacijom reditelja: NACIONALNA KLASA (1979), MAJSTORI, MAJSTORI (1980) i VEĆ VIĐENO (1987) G. Markovića; PETRIJIN VENAC (1980) S. Karanovića; BALKAN - EKSPRES (1983) B. Baletića (Zlatna arena u Puli za epizodnu ulogu), MOJ TATA NA ODREĐENO VREME (1983) i RAZVOD NA ODREĐENO VREME (1986) M. Jelića te I TO CE PROĆI (1985) N. Dizdarevića. Nastupila je i u dva kratka igrana filma u proizvodnji Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda, brojnim televizijskim dramama i serijama te i radio emisijama. Deluje i na estradi kao pevačica romansi te snima ploče. Dobitnica je Sedmojulske nagrade SR Srbije 1983. (www.filmovi.com (http://www.filmovi.com/yu/glumci/240.shtml))


Naslov: Olivera Marković (1925—2011)
Poruka od: Angelina Avgust 22, 2012, 10:04:18 pm
*
PORTRET: OLIVERA MARKOVIĆ, GLUMICA, DOBITNIK "DOBRICINOG PRSTENA"


UMETNICA ZA SVA VREMENA

Dobitnik Nagrade za životno delo "Dobričin prsten" za 1997. godinu je Olivera Marković, glumica koja je u svojoj karijeri, dužoj od četiri decenije, odigrala oko dve stotine pozorišnih uloga, snimila preko 50 filmova na desetine TV serija i ostala upamćena kao vrstan interpretator romansi

Glumica Olivera Markovic je tokom vise od cetiri decenije umetnickog rada, ostvarila preko 150 uloga u pozoristu, snimila vise od 50 filmova igrala u mnogo TV serija. Uprkos, kako kaze, "poremecenog zdravlja" i "odluke" da se povuce ona i dalje igra u pozoristu, snima za televiziju, zraci neponovljivom energijom.

Biografi Olivere Markovic navode podatke da je rodjena 3. 5. 1925. godine u Beogradu, odakle se ubrzo seli u Nis, tamo zavrsava osnovnu skolu i prve razrede gimnazije. S roditeljima se vraca u svoj rodni grad, zavrsava gimnaziju i na Filozofskom fakultetu upisuje smer istorija umetnosti. Ubrzo postaje student prve generacije na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju, da bi 1951. godine diplomirala u klasi profesora Mate Milosevica, kada postaje clan Beogradskog dramskog pozorista.

Izmedju suvoparnih biografskih podataka nazire se Oliverina sklonost ka ekspeimentu i njena potreba za stalnim istrazivanjem koja je nece napustati. Prvu "predstavu" odigrala je u skolskom dvoristu, a onda ubrzo postala stalni clan beogradske radio-drame i potom Akademskog pozorista KUD "Branko Krsmanovic".

Prva profesionalna uloga Olivere Markovic bila je uloga Klare u "Slamnom sesiru", koju je rezirao njen profesor Mata Miosevic u Beogradskom dramskom pozoristu, u kome ce, tokom prve decenije svog umetnickog zivota, Olivera Markovic odigrati nekoliko znacajnih uloga, pre svih onu u predstavi "Macka na usijanom limenom krovu". Sredine pedesetih godina u pozoristu su obelezene nastupima Olivere Markovic u komadima savremenih stranih pisaca. Pod uticajem strane stampe koja u to vreme prati zivote svetskih megazvezda domaca stampa nasu javnost zasipa vestima o srecnom zivotu "glumckog para" Olivera i Rade Markovic. Rodjenje njihovog sina Gorana je bilo medijski "pokriveno". Vec slavna glumica Olivera Markovic pokazuje prve znake otpora ustaljenom nacinu komuniciranja s publikom. Nekoliko preciznih i kratkih izjava na temu "odgajanje deteta i bracni zivot", srocenih tako da ne ostavljaju mesta za potpitanja, sugerisu da je rec o licnosti koja ne pristaje na smestanje u opsteprihvaceni kontekst. Na, po svoj prilici tada normalno, pitanje kolika joj je plata, Olivera ce odgovoriti veoma hrabro, "dovoljna" i skrenuti razgovor u pozorisne vode.

Najznacajnije uloge iz tog perioda su joj "Sen Ten" u Brehtovom komadu "Dobri vojnik iz Secuana" i Megi u "Macki" Tenesi Vilijamsa, Masa u komadu "Tri sestre" A. P. Cehova, Grusenjka u "Karamazovima", Katarina u "Ukrocenoj goropadi", Draga Masin u "Konaku" Crnjanskog, za koje kriticari kazu da su bile "jedinstvo suprotnosti i studioznosti. Ona se skoro cepidlacki trudi da objasni najskrivenije kutke lika cijeg se kreiranja poduhvatila". Razmisljajuci o nekim vaznim problemima umetnickog izrazavanja, mlada glumica Olivera Markovic ce reci da je "odlika svakog dobrog glumca da s lakocom prelazi medje fahova i zanrova".

Kraj prve decenije umetnickog rada Olivere Markovic obelezen je, ili bolje reci nastavljen je ispoljavanjem njenog neslaganja s tada vazecim principima. Napusta Beogradsko dramsko pozoriste u zelji da sa svojim prijateljima i kolegama istomisljenicima istrazuje "nove forme izrazavanja". Taj "neprimereni" gest stampa ce propratiti s neskrivenom paznjom i ociglednim uzdrzavanjem. Istrazivacu umetnicke biografije ove glumice tesko je dokuciti prave razloge razlaza jedne generacije koja 60. godina "hara" pozorisnim zivotom s teatarskim establismentom koji je poticao iz politickog okruzenja. Do 1961. godine Olivera Markovic je snimila i deset filmova, medju kojima su "Sumnjivo lice", "Solaja", "Samo ljudi", "Poslednji kolosek", "Vlak bez voznog reda", "Dilizansa snova".

Ali njena beskompromisna priroda ubrzo ce je dovesti u sukob i s filmadzijama. Iako stalno angazovana u "Avala filmu", ona ce ubrzo biti na, kako kaze, "crnoj listi te kuce" i za nju godinama nece biti mesta na filmu. Jedan slucaj iz tog perioda vezan za svet filma jeste sukob s kriticarima povodom njene uloga u filmu Andzeja Vajde "Sibirska Ledi Magbet", kada je jedan kriticar napisao da je uloga Olivere Markovic "zabluda", ona mu je napisala opsirno pismo predlazuci, pored ostalog, da je vise "ne pozdravalja na ulici". Kada je u Puli dobila "Zlatnu arenu" za ulogu u tom filmu, prvi joj je, naravno, cestitao taj isti kriticar.

Ono sto predstavlja svojevrsno "otkrice" za sve koji bioloski nisu mogli znati taj podatak, jeste bavljenje Olivere Markovic pevanjem i estradom. Sezdesetih godina ova glumica ne silazi s naslovnih strana casopisa u kojima se pise o estradi, dok njena slava ugrozava tada neprikosnovene Lolu Novakovic i Djordja Marjanovica. Poznata kao vrstan interpretator romansi Olivera Markovic nastupa sirom zemlje, potom u Bugrskoj, Nemackoj, SSSR-u, Alziru. Kao na traci se smenjuju njena gostovanja na estradnoj sceni, nastupi u pozoristu i, naravno, uloge na filmu. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom "Frula" Olivera Markovic nije imala vremena da saceka dolazak Kirka Daglasa koji je izarazio zelju da se upoznaju. Pored nastupa na javnim priredbama Olivera Markovic je u Karadjordjevu pevala i pred Titom u vise navrata a te svoje nastupe opisuje kao "zabavne". Pored poziva da peva u cuvenoj pariskoj Olimpiji Olivera Markovic je dobila ponudu da u Berlinu, u Brehtovom pozoristu, igra u predstavi "Majka hrabrost".

Paznju javnosti narocito je privukao prelazak ove glumice u Novi Sad. Misterija je resena kada je objavljeno da je "nas glumaci brak pod svetlima" propao. Ono sto je bilo netipicno u tom "slucaju" jeste lakoca s kojom je Olivera Markovic podnela napade novinara i zelju javnosti da sazna sto vise o razlozima koji su doveli do razvoda, potom prelasku u Novi Sad i, uopste, o svemu onom sto je moglo ugroziti tadasnju predstavu o socijalistickom umetniku.

Trijumfalni povratak Olivere Markovic u pozoriste desio se 1966. godine, s ulogom u predstavi "Balkon", koju je u Ateljeu 212 rezirao Mata Milosevic. U godinama velikog preispitivanja, posle sudbonosnih desavanja poznatih kao "sezdesetosmasaka", Olivera Markovic ce promeniti svoje stavove o ulozi umetnosti u drustvu. "Sve vise verujem da je u savremenoj umetnosti, posebno u pozoristu, mnogo vaznije sta treba reci nego kako to uciniti. Proslo je vreme u kojem se glumac postapao sitnim realistickim potezima, pravio bravure zbog aplauza". Sa sebi svojstvenom pronicljivoscu Olivera Markovic ce pre svih uociti u cemu je problem savremenog domaceg pozorista. Ona, naime, smatra da nema velikog pozorista bez savremenog domaceg dramskog teksta i zeli da igra uloge u predstavama radjenim prema savremenim komadima domacih pisaca. Medjutim, dogadjaji ce otici u pravcu objedinjavanja njena dva talenta — pevackog i glumackog. U njenoj, tada maticnoj kuci beogradskom Narodnom pozoristu, godine 1970. radi se predstava "Kostana" u kojoj ova glumica dobija naslovnu ulogu uprkos tome sto je bila predvidjena operska primadona Radmila Bakocevic. Uspeh koji je ova predstava postigla kod publike, ponajvise zahavljujuci nastupima Olivere Markovic je ogroman. Karte su rasprodate unapred a redovi ispred blagajne "izlaze" na ulicu. Bice to uspeh slican onom ostvarenom u predstavi "Majka hrabrost" cijoj je premijeri prisustvovao predsednik SFRJ Josip Broz Tito.

Godine koje slede donece besparicu i tezi zivot. Olivera Markovic se angazuje u Vecu udruzenog rada, kao delegat Narodnog pozorista isticuci da je "neprimereno da ovo sto devet godina staro pozoriste kuburi s besparicom". Bice to i jedini politicki angazman ove umetnice koja je u svojoj bogatoj karijeri cesto bila u prilici da se susrece s politickim establismentom koji, medjutim, nije mogao uticati na njena umetnicka opredeljenja. Posto je osam puta predlozena Olivera Markovic je, napokon (1980), dobila odavno zasluzenu Oktobarsku nagradu, a nece je mimoici ni Sedmojulska. O njima ce, ne bez izvesne gorcine ali i sa velikim dostojanstvom govoriti kao o priznanjima za svoj rad koje je dobila od svoje sredine.

Kao glumica iza koje su brojne briljantne uloge ona ce naci snage da prepozna novo koje se sredinom osamdesetih javlja u nasem pozoristu. Iako je maestralno odigrala ulogu Ministarake u Narodnom pozoristu, rolu na kojoj su svoj talenat dokazivale sve velike glumice iz prethodnih vremena, Olivera Markovic ce posebno istaci i naglasavati svoju ulogu u Molijerovim "Ucenim zenama" koje je u Narodnom pozoristu rezirao mladi reditelj Jagos Markovic. Ona zapaza da "u pozoriste dolazi jedna druga generacija koja na svet gleda na sebi svojstven nacin" i apeluje da joj se da sto vise prostora. Za sebe kaze da su brojne uloge koje je odigrala, bilo na filmu, bilo u pozoristu, uglavnom obelezene njenim karakterom. "Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Pocela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara — od glupaca do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog drustva." A onda je nastupio period u kome je Olivera Markovic ponovo pokazala da poseduje visoku svest o sebi i svom nacinu rada. Zakljucila je da "glumac mora znati kada treba da se povuce i promeni zanr da ne bi ispao smesan."

Svoje brojne uloge u televizijskim serijama poslednjih godina takodje je okarakterisala na sebi svojstven nacin. "Nastupila je serija mojih televizijskih babaroga. Sminkaju me tako da izgledam sto gore. Ali to samo znaci da sebi nisam vazna nego da mi je vazno ono cime se bavim". Pre nekoliko godina ponovo je najavila svoje povlacenje. "Samo da jos odigram ove predstave koje sam zapocela i rascistim obaveze koje sam preuzela, i s Oliverom Markovic kao glumicom je gotovo. Moram da mislim na svoje zdravlje koje je vec naruseno".

Medjutim, izgleda da Olivera Markovic, sto je jedna od retkih stvari kojih nije svesna, odavno nije vlasnik svog glumackog zivota vec je to njena publika, koja je pozdravlja ovacijama u najnovijoj ulozi Madam Pernel u Molijerovom "Mizantropu" ili, kako ce joj, verujemo aplaudirati u predstavi "Sakati Bili iz Inismana" cija se premijera u Narodnom pozoritu ocekuje krajem februara.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ponos_Srpstva/Velikani_umetnosti/Olivera_Markovic_%20odeljak_Velikani_umetnosti_2.jpg)


BIOGRAFIJA

Olivera Markovic je rodjena 3. 5. 1925. godine u Beogradu. Osnovnu skolu je zavrsila u Nisu, gimnaziju i Akademiju za pozoriste, film, radio i televiziju u Beogradu 1951. godine. Stalni clan Beogradskog dramskog pozorista bila je od diplomiranja do 1965. godine, kada prelazi u Narodno pozoriste Beograd gde je angazovana i danas. Dobitnik je brojnih priznanja: dve Zlatne i dve Srebrne arene na filmskim festivalima u Puli, zatim republicke Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade grada Beograda.


OGLEDALO
"Italijanska glumica Djulijeta Masina za mene je divan primer glume u kojoj je obilje zivota: sve je na granicama komicnog i tragicnog, kao kod nenadmasnog Carlija Caplina.
"Republika" 25.11.1955.

"Moja majka je Cehinja pa valjda odatle i moj talenat za kuvanje. To mi naravno pravi probleme sa kilazom."
"Ekspres" 5.05.1964.

"Iz sopstvenog iskustva s inostranim filmskim glumcima, a ono nije malo, mogu reci jedno, sto je covek veci umetnik, utoliko je jednostavniji i skromniji."
"Duga" 22.12.1964.

"Vernost apsolutno treba da bude obostrana. Postoji ili neverstvo ili brak, jedno i drugo ne mogu zajedno. "Gorana mnogo hvale na Akademiji, videcete kakav ce to biti reditelj. Uverena sam da ce pronaci neku ulogu za majku."
Svijet 25.11.1966.

"'Kostana' je najbolja i najozbiljnija uloga u mojoj glumackoj karijeri."
"Cik" 16.11.1970.

"Najradije pevam pesmu 'Crveni sal' koja je emotivno vezana za jedan dogadjaj. A to je... bilo davno."
"Dnevnik" 2.08.1969.

"Nastupila je serija mojih uloga televizijskih babaroga. Vidite ja pristajem da me ruze i grde na svaki nacin a to samo govori da sebi nisam vazna, nego da mi je vazno da se bavim time."
"Una" 1.01.1990.

Željko Jovanović | 08.02.1997. | Naša borba (http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Feb98/0802/0802_15.HTM)


Naslov: Olivera Marković (1925—2011)
Poruka od: Angelina Avgust 22, 2012, 10:10:12 pm
*

ZVEZDA NEĆE HOLIVUD

Filmska Ledi Magbet, Olivera Marković nije htela iz svog teatra i života u njemu. Nema velikog pozorišta bez savremenog domaćeg teksta

SVI ljubitelji teatra te večeri 1957. godine, skriveni tamom pozorišne sale, osećali su se nekako brodvejski svečano, ushićeno. Jer Tenesi Vilijams nudi i zavodi, a ta mačka, na usijanom limenom krovu "zapalila" je beogradsku publiku. U crnom kombinezonu, zavodljivo se gibalo telo prelepe, talentovane Megi, temperamentne crnke čija se rola i danas pamti. Nisu je uzalud holivudski magovi hvalili na sva usta, a devojče nije izneverilo očekivanja. Postala je prva dama beogradskih scena, izazivajući divljenje brojnih poštovalaca njenog glumačkog umeća. Pevačica ruskih romansi, izvođač najfinijih umetničkih radova i iznad svega dama. Gospođa Olivera Marković.
 
Rođena je u Beogradu. Prvu "predstavu" odigrala je u školskom dvorištu. Imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala "pozorišnu trupu" u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autorka tekstova i upravnica!
 
Pravi početak uspešne i duge karijere Olivere Marković i njena zanesenost pozorištem, datiraju iz dana okupacije, kada s grupom mladih entuzijasta, gimnazijalaca i studenata, među kojima je i njen budući muž i najčešći partner na sceni Rade Marković, na Kolarcu, a potom po raznim beogradskim stanovima, priprema pozorišne predstave. Išla je iz uloge u ulogu, sve do odlaska u partizane, noseći u torbici tuš za trepavice, ruž i puder!
 
Završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i Akademiju za film i pozorište (danas FDU), gde je 1952. i diplomirala.
 
Najznačajnije Oliverine uloge su: Maša u "Tri sestre" A. P. Čehova, Grušenjka u "Karamazovima", Katarina u "Ukroćenoj goropadi", Draga Mašin u "Konaku" Crnjanskog, u Krležinom "Vučjaku", "Dobrom čoveku iz Sečuana" i "Majci Hrabrost" Bertolda Brehta, Milerovom "Lovu na veštice" ili Šoovom "Pigmalionu".
 
Odmah po završetku akademije, postala je članica Beogradskog dramskog pozorišta, gde je ostala do 1965, kad prelazi u Narodno pozorište, u kojem igra sve do 1991. Često je gostovala i u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mnogi je se sećaju i iz "Pigmaliona", ali i po ulozi Živke u Nušićevoj "Gospođi ministarki". Jer, ona je rođena komičarka, a njena prirodna duhovitost činila je svaku repliku neponovljivom.
 
Kad je zaigrala ledi Magbet u filmu "Sibirska ledi Magbet", i kada je to video i jedan od velikana iz Holivuda, hteo je da je vodi u filmsku Meku. Ali, nju to nije naročito zanimalo. Imala je svoje pozorište i život u njemu.

Glumica Ružica Sokić, jednom prilikom je rekla o Oliveri: "Nisam se trudila da imam uzore, jedino sam mnogo volela Oliveru Marković. Gledala sam je kad je bila na vrhuncu, bože šta je sve ta žena odigrala... Toliko divnih uloga. Samo kad se setim 'Karoline Riječke'! Ne znate da li je bila lepša ili šarmantnija. Čudo jedno! Obožavala sam je".
 
Rade Marković njen prvi suprug je konstatovao: "Po čemu se Olivera izdvajala? Ona je plenila. U početku svojom mladošću, temperamentom, izgledom, svojim ritmom, a posle — dubinom talenta, bogatstvom i raznovrsnošću".
 
Na filmu je debitovala 1954. godine u "Sumnjivom licu", a potom slede desetine uspešnih uloga u filmovima: "Šolaja", "Samo ljudi", "Poslednji kolosek", "Vlak bez voznog reda", "Diližansa snova", "Muškarci", "Već viđeno", "Službeni položaj", "Balkan Ekspres", "Nacionalna klasa", "Petrijin venac", "Moj tata na određeno vreme".
 
Poznata kao vrstan interpretator romansi Olivera Marković nastupa širom zemlje, potom u Bugarskoj, Nemačkoj, SSSR-u, Alžiru. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom "Frula", nije imala vremena da sačeka dolazak Kirka Daglasa, koji je izrazio želju da se upoznaju. Pored poziva da peva u čuvenoj pariskoj Olimpiji, dobila je ponudu da u Berlinu, u Brehtovom pozorištu, igra u predstavi "Majka Hrabrost".
 
Sa sebi svojstvenom pronicljivošću Olivera Marković je pre svih uočila problem savremenog domaćeg pozorišta. Ona, naime, smatra da nema velikog pozorišta bez savremenog domaćeg dramskog teksta i želi da igra uloge u predstavama rađenim prema savremenim komadima domaćih pisaca.
 
Olivera kaže da su brojne uloge koje je odigrala, bilo na filmu, bilo u pozorištu, uglavnom obeležene njenim karakterom. "Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara — od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva". A onda je nastupio period u kome je ponovo pokazala da poseduje visoku svest o sebi i svom načinu rada. Zaključila je da "glumac mora znati kada treba da se povuče i promeni žanr da ne bi ispao smešan."
 
Odigrala je više od šezdeset filmskih uloga, više od stotinu pozorišnih predstava, oko pedeset TV drama i serija, snimila je dvadesetak ploča.
 
"Olivera Marković nije samo glumica — Ona je čitav jedan veliki, glumački ansambl". Ovu lucidnu definiciju njene prebogate karijere dala je Vida Ognjenović, na svečanosti prilikom uručenja Dobričinog prstena 1998.
 
Olivera, glumica sa predivnim glasom ponekad je i sama pisala stihove za svoje nastupe. Možda ovi definišu njen život: "Kada srce zaželi da voli, Želju njemu ispunite tad, U životu ima puno boli, Naš je život sreća ili pad".

Anita Panić | 12.11.2010. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:307428-Zvezda-nece-Holivud)


Naslov: Olivera Marković (1925—2011)
Poruka od: Angelina Avgust 22, 2012, 10:39:14 pm
*
GLUMICA — ANSAMBL


OLIVERA MARKOVIĆ — MONOGRAFIJA

(prikaz monografije objavljen u listu "Dnevnik", Novi Sad, 3.12.2001.g; autor prikaza Darinka Nikolić)

"Olivera Marković nije samo glumica — ona je čitav jedan veliki, glumački ansambl". Ovu lucidnu definiciju jedne prebogate glumačke karijere koju je, na svečanosti uručenja Dobričinog prstena Oliveri Marković, 1998, dala Vida Ognjenović, potvrdiće, u raznim varijacijama, gotovo svi prilozi u monografiji posvećenoj jednoj od najvećih i najglamuroznijih glumica našeg pozorišta, filma i televizije, a koju je priredio Feliks Pašić.

Monografija tekstom i fotografijom prati životni i profesionalni put Olivere Marković, od rođenja do današnjih dana koje karakterišu njeni proređeni, ali nesmanjeno efektni scenski, filmski, televizijski nastupi.

Imala je samo devet godina kada je, u Niškoj Banji, osnovala "pozorišnu trupu" u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autorka tekstova i upravnica! Iste godine, na komemoraciji povodom smrti kralja Aleksandra, recitovala je i plakala, a s njom je plakala i cela sala.

No, pravi početak uspešne i duge karijere Olivere Marković i njena zanesenost pozorištem, datiraju iz dana okupacije, kada s grupom mladih entuzijasta, gimnazijalaca i studenata, među kojima i njen budući muž i najčešći partner na sceni Rade Marković, na Kolarcu, a potom po raznim beogradskim stanovima, priprema pozorišne predstave, idući iz uloge u ulogu, sve do odlaska u partizane (u torbici nosi tuš za trepavice, ruž i puder!) koji je zamalo osujećen četničkim prepadom.

Kada se, 1948, upisala na Pozorišnu Akademiju, kao student prve generacije ove visoke škole, na klasu Mate Miloševića, imala je za sobom već nekoliko zapaženih scenskih nastupa, a diplomsku predstavu ("Poslednji" Maksima Gorkog) odigrala je na sceni Beogradskog dramskog, na kojoj će potom ostvariti i najznačajnije uloge, poput onih u "Mački na usijanom limenom krovu" (prva glumica u kombinezonu na domaćoj sceni), u Krležinom "Vučjaku", "Tri sestre" Čehova, "U Karolini Riječkoj", "Dobrom čoveku iz Sečuana" i "Majci Hrabrost" Bertolda Brehta, Milerovom "Lovu na veštice" ili Šoovom "Pigmalionu".

U slikanju portreta Olivere Marković, Feliks Pašić u ovoj monografiji koristi mozaičnu formu: tu su mišljenja njenih kolega i partnera na sceni, reditelja, kritičara, potom sve njene uloge u pozorištu, na filmu, televiziji i radiju, tu je i selektivna bibliografija kritika i intervjua, kao i popis nagrada i priznanja, među kojima su i Zlatna i Srebrna pulska arena, Oktobarska i Sedmojulska nagrada i, naravno, kao kruna karijere, Dobričin prsten.

O Oliveri Marković, pored ostalih, govore i Jovan Ćirilov, Marija Crnobori, Goran Marković ("Imala je magiju, alhemičarsku radionicu u sebi, nešto za šta možda sama nije bila zaslužna, ali je to umela da nosi, razvije i odneguje u neviđeni cvet glumačke umetnosti. Nije bila srećna zbog toga; nije bila ni nesrećna"), Rade Marković ("Po čemu se Olivera izdvajala? Ona je plenila. U početku svojom mladošću, temperamentom, izgledom, svojim ritmom, a posle - dubinom talenta, bogatstvom i raznovrsnošću duhovnog materijala koji unosi u svoju igru"), Vladimir Stamenković, Ksenija Jovanović, Đuza Stojiljković ("Velika glumica! To se ne može objasniti. Ko nije s njom igrao, ne može to ni da oseti ni da doživi. Ona zrači već samom svojom pojavom"), Mira Stupica ("Olivera je umetnik, ona je i zvezda, ona je uvek na sceni glumački događaj"), Jagoš Marković ("Olivera je glumački Lope de Vega. Po lakoći Rosini. Sve") i, konačno, Olivera Marković njom samom: "Bože, kakve sam lepe uloge igrala! Uglavnom sam odigrala sve što sam želela".

Goran Marković: "Da li čoveku treba još nešto?"


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/OliveraMarkovicknjiga.jpg)


Monografija o Oliveri Marković | Priredio: Feliks Pašić | Objavljena: 2001. godine | UDUS (http://www.udus.org.rs/monografija_Olivera_Markovic_lat.html)


Naslov: Olivera Marković (1925—2011)
Poruka od: Angelina Oktobar 21, 2012, 09:37:00 pm
*

OLIVERA MARKOVIĆ (1925—2011) Trajan beleg srpske umetnosti

Interpretirala je opsežan repertoar veoma širokog raspona od Šekspira i Molijera do Kamija i Brehta — samo u Narodnom pozorištu tumačila je četrdesetak uloga koje su nailazile na oduševljen prijem kod gledalaca

Otišla je umetnica koja je, gdegod da se pojavila — u pozorištu, na radiju, filmu i televiziji — donosila glumom i pesmom nezaboravne umetničke trenutke. Tokom više od pola stoleća u pozorištima Beograda, izdašno je prosipala bisere svoje umetnosti kao moćno svedočanstvo izuzetnog talenta. Još prilikom prvih njenih koraka na profesionalnoj pozorišnoj sceni, kritika je naglasila da joj se otvaraju velike umetničke perspektive.

ANGLOSAKSONSKI REPERTOAR
 
Već u Beogradskom dramskom pozorištu došle su do punog izraza glavne osobenosti dramskog talenta Olivere Marković — sposobnost nenametljivog izražavanja unutrašnjih damara ljudske duše, kao i zapretenih, katkad i pritajenih  osećanja, što ih je predstavljala uvek odmereno i u isti mah sugestivno. Svoj šarm u životu neštedimice je prenosila na scenu i osvajala pažnju gledalaca. Od posebnog je značaja što je to činila interpretirajući likove iz savremenog repertoara. Njene uloge iz drama Tenesija Vilijamsa na sceni BDP-a ostale su zapamćene kao majstorstvo koje je nemogućno dostići i ponoviti. Pre svega bila je izvrsna kao Meg u drami "Mačka na usijanom limenom krovu", jer je uspela da intimni psihološki obračun sa Brikom, svojim mužem, prikaže jasno i sa suverenim osećanjem koje joj daju mladost i lepota. Uspesi u savremenom anglosaksonskom repertoaru učinili su da je Narodno pozorište u Beogradu pozove  da gostuje u predstavi "Autobuske stanice" Vilijama Indža i tumači najtežu i najsloženiju ulogu — lik barske pevačice Šeri.
 
Olivera Marković vanredno dobro se snašla u Brehtovom repertoaru. Najpre je to dokazala 1957. godine u komadu "Majka Hrabrost" na sceni BDP-a. Posle četvrt veka, Olivera Marković pojavila se u istom Brehtovom delu na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, ali u naslovnoj ulozi. I tada je pokazala suvereno osećanje stila i sposobnost da glumi po brehtovskim premisama, uspevajući da istovremeno u izvesnoj meri lik majke oplemeni slovenskim sentimentom.

OD ŠEKSPIRA DO NUŠIĆA
 
Ali, Olivera Marković nije nizala uspehe samo u stranom repertoaru. Prilikom izvođenja dela naših pisaca, još u BDP-u magistralno je kreirala lik Kraljice Drage u drami "Konak" Miloša Crnjanskog. Isti slučaj bio je i prilikom izvođenja "Karoline riječke" Drage Žervea, kada je tumačila naslovnu ulogu. Međutim, otkako je angažovana u Narodnom pozorištu, sa velikim uspehom tumačila je uloge sa pevanjem u nacionalnom repertoaru — Koštanu u istoimenom komadu Bore Stankovića i Neru u "Podvali" Milovana Glišića. Njeno pevačko umeće otkriveno je znatno ranije: krajem četrdesetih godina tumačila je na radiju Koštanu (kao Mitke nastupao je Dobrica Milutinović). Tada su se radio-drame izvodile "u živo", tako da je "Koštana" sa Oliverom Marković, kao emisija koju su slušaoci odmah prihvatili i zavoleli, reprizirana više puta. Ali, na pozorišnoj sceni ona će Koštanu tumačiti tek 1969, prilikom otvaranja Narodnog pozorišta u Zemunu. Ulogu Nere sa izuzetnim uspehom  ostvarila je na predstavi "Podvale", prikazanoj 1968. godine povodom stogodišnjice Narodnog pozorišta u režiji Jovana Putnika.
 
U Nušićevom repertoaru istakla se tumačenjem Juliške u "Putu oko sveta", Živke u komediji "Gospođa ministarka" i kao Mica u "Vlasti". Poseban komički rafinman ispoljila je prilikom tumačenja naslovne uloge na praizvedbi komedije "Gospođa Olga" Milutina Bojića u Narodnom pozorištu. Od Krležinih dramskih junakinja u BDP-u je savršeno odigrala Margetićku u drami "Vučjak", a u Narodnom pozorištu Klaru u "Ledi", naglasivši sa nebrojenim komičnim akcentima  pretencioznost, ali i vulgarnost tog lika. Igrala je i u delima slovenskih pisaca, naročito ruskih — Čehova, Šolohova i drugih. Uopšte, interpretirala je opsežan repertoar veoma širokog raspona od Šekspira i Molijera do Kamija i Brehta — samo u Narodnom pozorištu tumačila je četrdesetak uloga koje su nailazile na oduševljen prijem kod gledalaca. Za umetničko delanje nagrađena je brojnim priznanjima, a dobitnica je i najvišeg — "Dobričinog prstena".
 
Podjednako uspešna bila je Olivera Marković na filmu i televiziji. Ne kaže  se uzalud da je srcem učestvovala u stvaranju srpskog filma: snimila je više od 60 filmova i na desetine televizijskih serija. Za ulogu u filmu Andžeja Vajde "Sibirska Ledi Magbet" dobila je "Zlatnu arenu" u Puli. Sa sinom, Goranom Markovićem, snimila je više filmova ("Nacionalna klasa", "Variola Vera", "Tito i ja", "Sabirni centar", "Majstori, majstori"). U filmovima snimljenim prema Nušićevim delima ponovila je pozorišne uspehe ("Sumnjivo lice", "Dr", "Put oko sveta").
 
Svojim svestranim talentom Olivera Marković dala je trajan beleg srpskoj  pozorišnoj i filmskoj  umetnosti druge polovine 20. veka.

Piše Raško V. Jovanović | 07.07.2011. | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2011/07/olivera-markovic-1925-2011-trajan-beleg-srpske-umetnosti/)