PONOS SRPSTVA

ZASLUŽNI SRBI => Istoričari i pisci srpske istorije • Državnici • Političari => Temu započeo: Angelina Februar 16, 2012, 10:03:40 pm



Naslov: Nikola Pašić (1845—1926)
Poruka od: Angelina Februar 16, 2012, 10:03:40 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ponos_Srpstva/Zasluzni/Nikola_Pasic_((1845-1926).jpg)


NIKOLA PAŠIĆ
(Zaječar, 18.12.1845 — Beograd, 10.12.1926)

Najznačajniji srpski i juguslovenksi političar, državnik i diplomata na razmeđu XIX i XX veka, Nikola Pašić rodio se u Zaječaru 18. decembra 1845. Preci su mu bili iz istočne Makedonije. Otac je obrađivao zemlju i bavio se trgovinom, ostavljajući majci da "drži kuću" i vaspitava decu, što je ostavilo dubokog traga u formiranju karakternih osobina Nikole Pašića. U školu je krenuo dockan, s nepunih jedanaest godina. Kao odličan đak u osnovnoj školi i šestorazrednoj gimnaziji koju je pohađao u Negotinu, Zaječaru i Kragujevcu, upisao se 1866. na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Pošto je bio odličan student, srpska vlada ga je kao državnog pitomca ("blagodejanca") uputila 1868. na školovanje u Cirih, na čuvenu Politehničku školu, gde je 1872. stekao stepen inženjera građevine i visoko stručno obrazovanje iz geodezije. Posle jednogodišnje prakse, koju je obavio na gradnji pruge Budimpešta — Beč, vraća se u zemlju i tu otpočinje njegova stručna i politička karijera, bogata, raznovrsna i puna obrta.

Nikola Pašić se još u Beogradu upoznao s idejama Ujedinjene omladine srpske, a u Cirihu je pripadao prvom organizovanom i teorijski osmišljenom krugu srpskih socijalista Svetozara Markovića. Kao socijalni i nacionalni revolucionar (aktivno učestvovao u organizovanju "Crvenog barjaka" u Kragujevcu 1875. i Bosansko-hercegovačkom ustanku 1876), Srbiju je zamišljao kao demokratsku državu uređenu po principu razvijenih opštinskih samouprava, najpe je videći u dunavskoj konfederaciji, a zatim u Južnoslovenskom savezu sa Bugarskom i Crnom Gorom. Sveslovenska ideja ga je privlačila zbog značaja Rusije kao svetske sile u "oslobađanju i ujedinjenju srpstva". S podozrenjem i zebnjom je gledao na "zapadnjačko" i kataličko otuđenje Hrvata i Slovenaca, na nepovoljan položaj Srba izvan matice, ali s nije odricao ideje da u budućnosti dođe do "sloge Srbo-Hrvata". Po obrascu tadašnje romatičarske istoriografske škole, bio je ubeđen da su se Južni Sloveni doselili na područje evropskog jugoistoka sa tri plemenska imena, ali u kompaktinim i duhovno jedinstvenim masama i da su ih tokom vremena velika carstva politički i verski podelila i otuđila. Međutim, u praktičnoj politici, modernu Srbiju nije želeo da gradi na srednjovekovnoj romantičarskoj tradiciji "Dušanovog carstva" već na tragovima "srpske revolucije" iz 1804.

Nikola Pašić je osnovao, na temeljima koje je postavio Adam Bogosavljević, a teorijski osmislili na socijalističkoj tradiciji dr Laza Paču i radikalskim iskustvima francuskih teoretičara i praktičara Pera Todorović, Narodnu radikalnu stranku (1881), prvu modernu političku partiju u Srbiji, koja je, ujedno, bila i najznačajniji činilac u izgrađivanju parlamentarne demokratije, začetnik modernizacije srpske države i buđenje nacionalne svesti kod Srba u rasejanju. Timočka buna bila je samo prolazno lutanje, ostatak "revolucionarnog rada" i "zavereništva", koje se opiralo nastojanjima kralja Milana Obrenovića da modernizuje vojsku i državni aparat.

U vreme vladavine dinastije Obrenovića, do 1903. godine, bio je "zaverenik", "bundžija" i narodni poslanik, izgnanik posle Timočke bune (1883—1889), predsednik vlade (1891—1892) i predsednik beogradske opštine (1896—1897), diplomata od karijere (poslanik u Petrogradu 1885—1886) i robijaš zbog uvrede kralja (1898—1899), ličnost koja se na kraju veka slomila smrću brata Najdana i zaverom oko Ivanjdanskog atentata (1899) kada je u naredne četiri godine bio moralno i politički kompromitovan u društvenom životu i izolovan u vlastitoj stranci.

Na političku pozornicu Srbije vratio se Majskim prevrtom 1903, a čije pripreme je znao ali se s porodicom na vreme sklonio u Abaciju (Opatiju) i Crikvenicu. Dolazak na vlast dinastije Karađorđevića, čiji je privrženik bio otkako se počeo aktivno baviti politikom, bio je prekretnica u Pašićevom životu. Kao član Državnog saveta, a zatim kao ministar inostranih dela i predsednik vlade (od 1904), Pašić je konačno raskrstio sa dotadašnjim burnim političkim životom, punim kontroverznih obrta, uzdizanja i moralnog posrtanja. Odgovorno "pred istorijom i zadacima srpstva" utemeljio je autentičan i moderan obrazac srpske građanske politike, koja je umela da odredi, "povijajući se za događajima evropskim", svoje nacionalne, ekonomske i kulturne ciljeve raztivka, saobrazno s pozitivnom tradicijom koja je oblikovana još krajem XIX veka. Upravo za Pašića se vezuje i najznačajniji period u istoriji srpskog naroda XX veka (1903—1918), kada je na kormilu države bio punih dvanaest godina. Mudro, i za budne oči Beča i Petrograda neprimetno, znao je da podrži svaku jugoslovensku akciju u Srbiji ili srpsku propagandu u Turskoj i Austro-Ugarskoj. Izašao je kao pobednik u "carinskom ratu" sa Austro-Ugarskom (1906—1911) i tako izvukao Srbiju iz smrtonosnog privrednog zagrljaja velike susedne imperije, omogućivši srpskoj privredi da se probije iz "balkanskog kotla na svetsku pijacu", da pomogne kulturne i naučne stvaraoce koji su dosezali evropske vrhove, sam podržavajući evropske uzore. Osmislio je politiku "Balkan balkanskim narodima" i omogućio da Srbija postane jaka vojna sila, izbegavajući da se društvo "militarizuje", što je u nekim krugovima vojske naišlo na otpor. U tom sukobu Pašić često nije mogao da kontroliše vojsku u okviru njegovog načina vođenja države i razvijanja parlamentarne demokratije, što je omogućilo stvaranje tajne oficirske organizacije "Crna ruka".

Iako je Srbija, u navedenom razdoblju, kao sve značajniji balkanski i međunarodni činilac, vezivala za Zapadnu Evropu, ne zapostavljajući prisne odnose s Rusijom, posebno u nastojanju da se prikaže novo lice gradova, ubrza industrijalizacija i plasiranje stranog kapitala, podizanje kulturnog, prosvetnog i naučnog života, na površinu istorijskih procesa izbijala je tromost birokratskog aparata, povremne korupcije, seoska zaostalost i nizak nivo kulture življenja. Osećali su se još uvek tragovi orijentalnog mentaliteta koji se uostalom ogledao i u načinu vođenja praktične unutrašnje politike, "partizanstva" i "strančarstva", zadovenog ćutljivošću harizmatskog vođe.

Bio je predsednik vlade i ministar inostranih dela u oba pobednička balkanska rata (1912—1913), kao i za vreme Prvog svetskog rata kada je dovršeno, najviše zaslugom Srbije, stvaranje jugoslovenske države. Pašić je bio za stvaranje jugoslovenske države, ali kao državnik i diplomata odgovoran za sudbinu Srbije i srpskog naroda, na čijem čelu je stajao, lično je bio sklon da se formulišu dvojni ratni ciljevi. To se najbolje vidi iz načina kako je rukovodio formiranjem Jugoslovenskog odbora 1914. godine: da se reši srpsko nacionalno pitanje ujedinjenjem "Srbo-Hrvata" i da se uporedo vodi aktivna politika internacionalizacije jugoslovenskog pitanja, gde su svoje mesto našli i Slovenci.

Nije pristajao na stvaranje "Velike Srbije", niti je taj termin tokom rata upotrebljavao, čak ni u trenucima kada su mu Saveznici to zvaničnonudili (u leto 1915) zato što time ne bi bilo integralno rešeno srpsko nacionalno pitanje i što bi se, po njemu, otvorio nerešiv problem "raznih iredenti" i slovenskih i neslovenskih naroda. Po Pašićevom mišljenju "Velika Srbija" bi se u budućnosti vojno i privredno iscrpljivala pomažući Srbe u rasejanju, boreći se protiv "jake hrvatske iredente u Bosni i Hercegovini", šiptarskih ustanaka, opiranja velike nemačke i mađarske manjine, itd.

Jugoslovenski program prihvatio je kao ratni cilj Srbije u saglasnosti sa svim građanskim partijama, oficirskom tajnom organizacijom "Crna ruka" i naučnicima Srbije (ponajviše pod uticajem Jovana Cvijića i Stojana Novakovića, te Slovenca Nike Županiča), poštujući odluke Narodne skupštine od 7. decembra 1914. godine (Niška deklaracija), tokom trajanja rata. U tom duhu bio je i sporazum s Jugoslovenskim odborom na Krfu od 20. jula 1917. Energično se borio protiv stvaranja dva centra ujedinjenja u drugoj polovini 1918, kada je jugoslovenski program postao sastavni deo savezničkih ratnih ciljeva, a, u isto vreme, osnaženi unutrašnji činioci ujedinjenja u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske. I dok je regent Aleksandar na čelu pobedničke vojske već bio uspostavio kontakte s narodnim vijećem u Zagrebu, Pašić je, izolovan u Parizu, ucenjen od srpske opozicije i nekih naučnika koji su mu osmišljavali jugoslovenski program 1914. godine, bio primoran da sam pregovara u Ženevi sa Jugoslovenskim odborom, predstavnicima Narodnog vijeća iz Zagreba i srpskom opozicijom o konfederalnom ujedinjenju, bez prejudiciranja oblika državnog uređenja buduće države. Lično pogođen, ali i uz podršku članova vlade u njegovoj pratnji, Stojana Protića i Momčila Ninčića, regent Aleksandar faktički je poništio odluke Ženevske konferencije od 9. novembra 1918. i u direktnim progovorima sa Zagrebom izvršio ujedinjenje 1. decembra 1918. U razdoblju provizorijuma (1919—1920). Umesto njega, 20. decembra 1918. prvu jugoslovensku vladu formirao je Stojan Protić, sa znatnim ustupcima u raspodeli ministarskih resora predstavnicima Hrvata i Slovenaca, koji su ratovali na protivničkoj strani.

Na konferenciji mira u Parizu Pašić je podjednako zastupao interese svih jugoslovenskih naroda, ali se nije mogao suprotstaviti nosiocima novog evropskog ("versajskog") poretka, da celokupnu jugoslovensku skupinu naroda omeđi etničkim granicama. Za tako nešto nisu postojale ni unutrašnje snage koje bi ga podržale (jaka i brojna vojska, jedinstvena unutrašnja politika, itd.). Regent Aleksandar uspeo je preko poslanika u Parizu, Miroslava Spalajkovića, da ga "umeška" i stvaranjem vlade, 1. januara 1921, izvrši, pored međunarodnog, i unutrašnje konstituisanje nove države. Bio je predsednik vlade gotovo neprekidno do smrti 10. decembra 1926. godine.

Pašić se izborio za jugoslovensku državu prvenstveno unutrašnjim snagama, s krajnjim ciljem da se u jednoj državi nađu ujedinjeni svi Srbi, rasuti i izmešani s drugim narodima na gotovo celom jugoslovenskom prostoru. Priznavao je i vidovdanskim ustavom od 28. juna 1921. sankcionisao kompromisni nacionalni unitarizam — "jedan narod sa tri plemena" — Srbi, Hrvati i Slovenci. Takođe je bio pristalica centralističkog uređenja, s obzirom na nepovoljan međunarodni položaj nove države, okružene agresivnim revizionističkim zemljama. Nije mu bila strana ideja federalizma, ali je nju uslovljavao objedinjavanjem svih Srba u jednu federalnu jedinicu, što mu se tada učinilo nemogućnim sa stanovišta preciznog etničkog razgraničenja. Tu ideju je odbacio i stoga što se ni hrvatski ni slovenački politički činioci nisu izjašnjavali o položaju blizu dva miliona Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Promene nastale stvaranjem novog evropskog poretka posle Prvog svetskog rata i jugoslovenske države Pašić, već u poznim godinama, nije u dovoljnoj meri razumevao. Njemu je bilo glavno da se "kuća sagradi" a nije pridavao dovoljan značaj veštačkoj politici nacionalnog pomirenja, jakim regionalnim specifičnostima i svesti građenoj vekovima na temeljima verske podele. Strani su mu bili slovenački klerikalizam i autonomaštvo, ali je uz pomoć patera Antona Korošeca uspostavljao ravnotežu s hrvatskim republikanskim seljačkim pokretom. Isto se to odnosilo i na bosanske muslimane, turski Džemijet, itd. Oslanjajući se na srpske intergaliste izvan Srbije, zapostavio je jedinstvo političkih snaga u Srbiji, koje je vešto narušio regent i od 1921. godine kralj Aleksandar I. Upotrebom sile lako je slomio komunistički pokret, ali je ista metoda bila politički neprihvatljiva u borbi protiv Stjepana Radića, koji je stajao na čelu jednog seljačkog, republikanskog i nacionalnog pokreta građanskog porekla. Vreme je radilo za ovog drugog. Radić je, po oprobanoj taktici iz "hrvatske povijesti", bio čas u parlamentarnoj opstrukciji, zatim u intervalima internacionalizacije "hrvatskog pitanja", "sporazumaštva" i na kraju pristajanja na ustavni poredak i saradnju s dinastijom Karađorđević! Pašić je time samo prividno dobio jednu bitku.

Bio je okrenut unutrašnjoj politici bez čvrstog oslonca na ubrzanu ekonomsku i kulturnu integraciju jugoslovenskog prostora, za koju Srbija, opustošena ratovima, nije imala ni snage niti intelektualne moći. Vođenje spoljne politike prepustio je kralju Aleksandru I, s kojim, iako ubeđeni monarhista i karađorđevićevac, nije prisno sarađivao. Kratkotrajnu finansijsku pomoć i uspon privrede, u opštoj evropskoj konjukturi, oblikovao mu je dr Milan Stojadinović jačanjem jedinstvene monete — dinara — ali njegova partija i njegove vlade nisu imale moderan ekonomski i socijalni program. Sa ustavom priznatim veroispovestima (pravoslavnom, rimokatoličkom i muhamedanskom) održavao je konfesionalni mir u državi, uz toleranciju i blagonaklonost prema Jevrejima. Održavao je veze sa najznačajnijim masonskim vođama tadašnje Jugoslavije, ali nije bio mason ni pristalica njihovih ideja. Svoje pravoslavno religiozno osećanje ispoljavao je skromno i nenametljivo u krugu porodice, a službeno samo po protokolu za predsednika vlade.

I u najtežim časovima srpske i jugoslovenske istorije narod, posebno srpski, verovao mu je. Pašić je lako prosuđivao ljude, bez obzira na politička opredeljenja i socijalno poreklo. Pred svetom se uzdržavao od pokazivanja emocija što je ostavljalo utisak da poseduje "nordijsku mirnoću i prisebnost", bez obzira na životne ili političke prilike. Bio je praktičan i realan, kao u javnom, političkom tako i u privatnom životu. Kao političar, državnik i diplomata posedovao je osobine dobrog poznavaoca ljudi različitih podneblja. Ne samo da je bio "dobar psiholog", sa izrazitim smislom da u svojoj orijentalnoj mirnoći vidi daleko i gotovo uvek taktički nadmudri protivnika, nego i kadar da organizuje pouzdanu mrežu ljudi koji su ga redovno i objektivno informisali.

Pašić je bio ćutljiv i zatvoren čovek, oženjen u poznoj 45-oj godini Đurđinom Duković iz bogate srpske porodice u Trstu (poreklom iz Kotora), otac troje dece — Radomira, Darinke i Pave — prema kojima je bio bezmerno popustljiv. Zanimljivo je napomenuti d se oženio kao predsednik Ministarskog saveta 26. maja 1891. i da je venčanje obavljeno u ruskoj crkvi Santa Marija Novela u Firenci. U porodici je vladao patrijarhalni duh. Bio je poštovan otac kome su ćerke u mladosti prilikom njegovog dolaska kući ljubile ruku, dok se sinu, kao muškarcu, povlađivalo u meri koja je kasnije (od 1914) pokazivala crte nedolične za oca koji je tada bio na vrhuncu moći, kao veliki državnik i političar. U poslednjim godinama života Pašić je bio neoprezno tolerantan, posebno u korupcionaškim aferama sina Radomira, što mu je krnjilo ugled u narodu i umnožavalo protivnike oko kralja Aleksandra I. I sama Pašićeva smrt vezuje se za netaktične prekore kralja Aleksandra I u vezi sa sinom Radomirom u audijenciji 9. decembra 1926.

Vodio je umeren život, negujući pomno svoje inače dobro zdravlje čestim letovanjima u tada poznatim austrougarskim letovalištima na moru — Abaciji (Opatija) i Crikvenici i češkoj banji Marijanbad (Marijanske Lazne). Pokušavao je da kapital koji je sticao obavljanjem državničkog posla umnoži kupovinom nekretnina (kuća) i akcija u novoootkrivenim rudnicima, ali u tim poslovima nije imao velikog uspeha. Posedovao je veliku radnu energiju. Omiljeno mesto za rad bio mu je stari kabinet u Ministarstvu inostranih dela, gde je provodio po ceodan, odlazeći samo po "nuždi" u predsedništvo Ministarskog saveta ili Poslanički klub svoje stranke. Dolazio je kući kasno po podne, u svom čuvenom, pomalo legendarnom i izlizanom plavom redengotu i posle lagane večere (ponekad samo jabuka i čaša belog vina) odlazio bi u skromni radni kabinet. U tišini bogate biblioteke, sekcija geografskih karata i geološke zbirke, nastojale bi njegove nove i dobro promišljene ideje, taktički potezi u skupštini, ili bi škrtim rečima raspravljao o najodanijim prijateljima.

Duga seda brada i bistre prodorne oči odavale su energičnog i autentičnog čoveka balkanskog podneblja, pragmatičnog i utilitarnog političara i državnika, čije praktične akcije do danas nisu nadmašene. Izuzetno dobro obavešten, kako o prilikama u zemlji tako i o onim zemljamo od kojih je dolazila najveća opasnost, Pašić je izgradio čitav jedan sistem delatnosti koje je odavao utisak da mu vreme i događaji sami idu naruku. Uz kralja Aleksandra I bio je, svakako najpoštovaniji srpski političar kod ostalih južnoslovenskih naroda, cenjen zbog istorijskih zaluga za svoj narod i međunarodnu zajednicu u celoj Evorpi. U službenim razgovorima malo je govorio, puštajući sagovornike da iznesu svoje utiske i argumente, raspoloženja i gledišta, ako bi došao da što više obaveštenja. Nikada se nije predavao prvim utiscima i saznanjima o važnim događajima. U Poslaničkom klubu ili Glavnom odboru stranke govorio je ili prvi ili poslednji.

Najumnije glave tadašnje Srbije i Jugoslavije nisu ga volele, ali su do kraja njeovog života uvek stajale svojim znanjima i partiotizmom na raspolaganju mudrom državniku. Samo retki pojedinci su ga na izmaku snaga napuštali. Bio je opsednut vlašću, što ih je često zbunjivalo, radio je preko poverljivih i njima nepoznatih ljudi, što ih je dovodilo do konsternacije, međutim, poštujući njegove ogromne istorijske zasluge, predavali su mu se, često bez pogovora i zaslužene nagrade. Bilo mu je, takođe, važno da ga bliski saradnici slušaju i marljivo sprovode njegove zamisli, te je često zapostavljao njihov moralni lik. Naučnike i stručnjake je cenio time što ime je poverovao najdelikatnije diplomatske i državničke poslove. Instrukcije je izricao "nevešto", u nekoliko rečenica. Ostalo je prepuštao njima i njihovom umeću.

Pašić je vešto znao da izaziva događaje i stavlja protivnika pred svršen čin, ali je znao i da prihvati poraz kao privremeno stanje koje će biti dobro iskorišćeno u budućnosti! U poznim godinama je izneveravao neka osnovna načela parlamentarizma, mada je bio uporan da njegovu fasadu očuva. Nije se ustručavao da pravi sporazume s manjim strankama, potkupljivanjem njihovih prvaka i tajnim dogovorima. Bio je slab govornik, ali nenadmašan u ophođenju s ljudima iz naroda. Jake ličnosti i opasne protivnike u svojoj stranci bez milosti je odbacivao, bilo iz ličnih, partijskih ili nacionalnih razloga. Treba se samo setiti koliko je poznatih radikala stradalo posle Timočke bune, Ivanjdanskog atentata ili razalaza sa Stojanom Protićem (prvim predsednikom jugoslovenske vlade) i Ljubom Jovanovićem. U posleratnom razdoblju, suvereno je vladao političkom scenom Srbije i Jugoslavije "mudrošću i praktičnom pameću", upornošću i određivanjem jasnog cilja za srpski narod, kojeg je materijalizovao u "narodni ideal" svih socijalnih struktura. Posebno se to odnosilo na ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja.

100 najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet novine Serbske (http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=10647)

________

Portret Nikole Pašića, 1922—1925. | ulje a platnu, 73,6 x 60,4 cm
sign. dole desno: G. Dušanu Rošu prijateljska uspomena od Paje Jovanovića
Narodni muzej u Beogradu (inv. br. NMB 31-2773)

Sliku Nikole Pašića u tekst postavila Angelina


Naslov: Nikola Pašić (1845—1926)
Poruka od: Angelina Septembar 04, 2012, 01:42:10 am
**
NIKOLA PAŠIĆ


MOJA POLITIČKA ISPOVEST

Moja politička ispovest Nikole Pašića napisana je vrlo brzo posle obrazovanja vlade Cincar-Markovića, novembra 1902. Može se to tačno utvrditi iz sadržine spisa, napisanog Pašićevom rukom. Na tekstu su vršene dopune i doterivanja, ali se u njima najčešće prepoznaje samo autor, iako je Pašić, kako sam kaže, svoju Ispovest davao na čitanje pojedinim svojim drugovima, pa je moguće da su neke sitnije ispravke, ili precrtavanja, i oni vršili.
 
Pašić otkriva i razloge zbog kojih se odlučio da napiše ispovest o svom životu u vremenu od 1899 do 1901. godine. Teške optužbe članova Radikalne stranke da je on, svojom neaktivnošću, pripomogao da se novembra 1902. godine povrati lični režim kralja Aleksandra Obrenovića, naterale su Pašića da objasni svoje držanje pred Prekim sudom (1899), i da istovremeno iznese svoje poglede na kasnija zbivanja u Srbiji.
 
Mihailo Vojvodić
 

ODLOMCI
 
Ustajali su protivu mene žbire policiske, pisali su i protivu moga znanja i(n)žinerskih nauka i protivu moje časti i poštenja. Nadmetanja u grdnji i kleveti išla su dotle da su neke novine pisale: kako od dvadeset godina sve zlo što je Srbija pretrpela ima se pripisati meni i mojoj politici.
 
Na sva ta prebacivanja, na sve te prekore, na sve te napade, klevete i uvrede ja sam ćutao iz raznih uzroka i nisam nikoga tužio sudu i za najveće uvrede i klevete. Ćutao sam i s toga što mi je doista odvratno bilo da se upuštam u prepirku i razgovor sa ljudima, koje ne znam, ili sa ljudima, koji po nalogu vlasti pišu protiv mene, i sa ljudima za koje daje svoj potpis Aca, bas, Aleksa Đorđević. Ćutao sam i s toga razloga, da mi je sve jedno i da me mnogo ne ljuti, ako svet poveruje svim onim klevetama. Radio sam koliko sam znao i umeo, proveo sam gotovo ceo život radeći za narodne slobode i narodno dobro, pa ako se ništa od svega toga ne priznaje, ako se ništa ne ceni i poštuje, onda zašto da se ljutim, što sam utrošio ceo svoj vek u tome, kad nisam uspeo ni toliko da narod može ceniti ko je bio njegov prijatelj i borac, a koji je bio njegov protivnik.
 
Srbija je stvorena, ona je se začela u revoluciji, ona je se razvijala putem sporazuma vladaoca i naroda, ona je udarila temelj svog budućeg razvitka još u početku svoga oslobođenja, narod je prepun tradicija kako se je razvijala Srbija, kako je izabrat vladaoc, kako su se Ustavi gradili, bune za ustavna prava podizale, kako je prepun život našeg državnog života za ustavno uređenje, i kako je istorija utvrdila bazu, osnovu našeg državnog uređenja, kako je stvorena ustavna monarhija sa vladaocem dinastije koju je sam narod izabrao....
 
Šta će biti, ako se u toj borbi Srbija tako iznuri, tako oslabi, da neće moći odbiti strano mešanje u izbor svoga vladaoca? — Šta će biti od Srbije i Srpskog naroda pa i srpskog prestola, ako se dvojni i trojni savez uplete u izbor buduće srpske dinastije?...
 
Ne bludimo li, mi Srbi, kad zamišljamo da će biti i da može biti evropskog rata oko naših pitanja? — Ne varamo li se, mi Srbi, kad očekujemo da Rusija stavi u pokret svoju vojsku, koja bi brojala milionima, i svoju finansijsku moć, koja bi trebala da bude bar pet puta veća no što je stavila kad se je krenula u 77 godini da oslobođava Bugare? — Tako mogu misliti mladi, idealni ljudi, ali oni, koji poznaju Rusije, tako ne samo ne mogu misliti, no i ne smeju tako misliti.
 
Mi se strašno varamo, ako sebi uobražavamo da mi imamo toliku važnost za Rusiju da će ova stavljati u pokret celu svoju državu, da vodi borbu sa Evropom na smrt i život za nas.
 
Sve što bi bilo, i tako sam uveren da bi moralo biti, stupile bi sile u sporazum te da spreče da na srpski presto ne dođe kogod, koji bi ma kojoj državi nepovoljan bio. — Srbija bi dobila za vladaoca onoga koga nikad, što kažu, ni u snu ne bi mogla dobiti. Dobila bi kakvog nečuvenog princa evropskog, kakvog Koburga ili Batemberga, a nikako onoga, koji bi neugodan bio Austriji ili Rusiji.
 
Eto čime bi se završila naša martirska smrt. Mi bi prvo u Srbiji otvorili unutrašnju borbu, i u najboljem slučaju, kad bi narod savladao dinastiju, dobio bi drugu, tuđu, kakvu je dobila Rumunija, Grčka i Bugarska...
 
Ako se budemo poučili našom istorijom, starom i novom, ako i sami budemo bolji, možemo nasigurno računati da će nam i dinastija biti bolja. Mi i čini mi se Grci jedini smo, koji traže više od svojih vladara, no što to traže drugi narodi. Mi smo posle Francuske jedina zemlja, gde od vremena na vreme, uzavri sve, gde je svaki gotov da kaže drugi je kriv za ovo ili ono, a on nije, jer je sve to predviđao i predskazivao. Ako sravnimo s jedne strane svoje vladaoce sa vladaocima drugih naroda, a s druge strane ako sravnimo svoj narod sa drugim narodima, onda ćemo videti da mi tražimo da su nam vladaoci bolji, no što imaju drugi narodi, a o sebi ne tražimo da smo bolji no što su drugi narodi. I naposljetku opet dolazimo na onu staru izreku: Kakav je narod, takav mu je i vladalac — jer hrđav vladalac ne može se dugo održati kod dobrog, naravstvenog i svesnog svojih prava naroda...

U pravnoj državi svaki građanin treba da ima slobode da radi i govori, ali ta sloboda rada i govora povlači za sobom i odgovornost onoga, koji radi i govori, da nije upotrebom svoga prava naneo uštrb pravu svoga sugrađanina. U pravnoj državi svaki građanin ima pravo da ceni misli i dela svojih sugrađana, i kad se ovi kriju, onda se otvara put pritvorstvu, onda se pomažu oni sugrađani, koji žele da što rade, ali ne žele da njihovi sugrađani saznadu, da oni baš to rade. Govoriti otvoreno i iskreno to je velika građanska vrlina, a podmećati odgovornost drugima za svoja dela i govore, to je veliki porok građana slobodnih.
 
Mi smo pošli, kao što rekoh, putem zakonite i lojalne opozicije i s toga puta nismo smeli skrenuti ni za dlaku pa ma kakve momentalne pojave bile, jer politika ne treba da se menja prema izmenjenim prilikama, već se mora prilagođavati i provlačiti kroz sve moguće faze prilika, koje od nas ne zavise, i uvek stalno i nedostupno ići svojoj meti. Mi se ne smemo dozvoliti da našim držanjem upravlja držanje naših protivnika, mi se će smemo dati da nas razdražuju i pokreću na korake, koji slabe našu zadaću, niti se smemo dati uljuškati blagim rečima, zavarati obećanjima, koja zavise od razvitka budućih događaja. Može biti da ovakvi moji pogledi na politiku doprinose najviše tome, da naši politčki protivnici uvek pokušavaju i žele da s drugima a imaju dodira i pregovore, a ne samnom. Politika nije laž, kao što prosti ljudi misle. Jer ko u politici laže, taj je za uvek kod pametnih ljudi propao. Politika je prozreti događaje i prilike i iz njih izvući najveće koristi za svoju ideju ili svoj zadatak, ona se ne sme služiti neistinom, lažju ili prevarom u prostom smislu, ona se služi faktima, istinama, osećanjima i mislima, primerima istorijskim i u opšte svima dozvoljenim sredstvima da se protivnik ubedi da radi tako kako će koristiti postavljenoj zadaći. (Žene i političari ženske naravi služe se intrigama pa često i laganjem. No takve su politike kratkog veka i na njima se ne može ništa stalno podići)...
 
Naša otadžbina posle svega onoga što je u ovom kratkom vremenu preživela, došla je bila blizu ivice propasti. Na našu nacionalnu zadaću zaboravio je bio naš narod. On je sav zauzet bio borbom protivu nedaća, koje su mu pretile opstanku kuće i familije. Njega su morile svakodnevne brige, kako da odgovori svojim obavezama, koje ima spram svoje porod(ic)e ili zadruge; kako da odgovori potraživanjima opštine, u kojoj živi, a u kojoj se upravlja ne po njegovoj volji; kako da odgovori potraživanjima sreza i okruga, koje predstavljaju kmetovi, a ove nije izabrao; kako da odgovori državnim potraživanjima, koje je skupština odobrila, a koju nije izabrao; jednom reči — kako da održi familiju i da odgovori svima potraživanjima počev od pandura pa do Vlade i dalje. Narod je po mome mišljenju i ocenjivanju malaksao, osiromašio, zauzet bio svakodnevnom borbom i brigom da odgovori potraživanjaima svoje familije i svoje države.
 
Pored tih materijalnih nedaća išla je uporedo i ova duševna: narod je izgubio bio veru u sud, izgubio je bio veru u vlast administrativnu, gledao je sa užasom kako pravi ljudi i građani stradaju i gone se, kako se lopovi i hrđavi ljudi provlače u društvu do položaja i vlasti, gledao je strahote prekog suda i vanrednog stanja i znao je da se iste mogu svakog časa ponoviti, i gledajući sve to, osećao se je s jedne strane ponižen i ubijen, a s druge slab i iznemogao da sve to popravi i da sebi i svojoj otadžbini pomogne. Kad je narod unutra rastrojen, kad se svakodnevno brine o tome kako svoju kuću i čeljad da sačuva, kako može pomišljati na dužnost spram svoje braće van granica srpskih. — Kako može da odvoji po štogod i za njih, kad njemu najnižnije nedostaje. On je, nalazeći se u takvom stanju, uzdisao, oči Bogu obraćao, i plakao nad sudbinom svojom i svoje braće van granica... Srpska misao, nacionalni zadatak, pobegli su sa usta našeg naroda...
 
Ja znam da je život borba i da čovek treba da radi i da se bori dok god u njega snage ima; ja znam, da su moji sugrađani toliko skupi u odavanju priznanja drugim za zasluge, koliko nije ni jedan drugi narod skup u odavanju priznanja svojim sugrađanima, koji rade na unapređenju njegovih sloboda i prava; i da ne treba nikad od njih očekivati da kažu dosta mi ćemo produžiti tamo gde si stao, no da treba raditi i umreti na radu; ali mi niko ne može odreći da imam prava na odmor i na pribiranje snage za dalji rad.

Srpski narodni kalendar za prostu 1997. godinu | Priredili Aleksandar Jovanović & Slobodan Čvorović | Čačak, 1996.