Pesma od davnina ― Užička kajda
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « NASLEĐE « Nematerijalna kulturna baština Srba « Pesma od davnina ― Užička kajda
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pesma od davnina ― Užička kajda  (Pročitano 8146 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 24, 2011, 09:02:51 pm »

*

UŽIČKA KAJDA


Vokalna tradicija je najšira i najzanimljivija oblast muzičke tradicije užičkog kraja, a ispoljava se kao jednoglasno  i dvoglasno pevanje. U dvoglasnom pevanju se razlikuju dva pevačka stila: stariji ― pevanje na glas ili iz vika i noviji ― pevanje na bas.

Nazivi na glas i iz vika široko su rasprostranjeni u celom kraju. Oni se odnose na sve oblike starijeg pevanja. Za ovu vrstu pevanja tipično je da se na manji broj melodija peva više tekstova. Melodije predstavljaju vrstu obrasca, nazivaju se kajdom. U pevanju ovih pesama učestvuju dva ili više pevača. Dvoglas je blizak jednoglasu a ispoljava se pojavom povremenih sekundnih sazvuka ispod pratećeg glasa u jednoglasno otpevanoj pesmi.

Obe vrste pevanja sačuvane su do danas posebno među starijom populacijom.

U vokalnoj tradiciji tekst ima najvažniju ulogu. Jedini zadatak melodije ― kajde, klišea je da omogući da se tekst izvede, odnosno oživi. Zbog toga su melodije mnogo manje podložne promenama nego tekstovi, koji teže da budu što aktuelniji. Narodno pevanje u užičkom kraju, kao i u većem delu zapadne Srbije i Šumadije, kao najčešću tekstualnu osnovu svojih pesama ima, kratke i jasne poruke, aktuelne, rečite i duhovite. Osim rimovanog dvostiha, postoji i  rimovani trostih. Ređi su stihovi bez rime. Oni su uglavnom stariji od rimovanih. Veći broj pesama ima i refren, deo koji se nepromenjen ponavlja uz svaki melostih-strofu.
zlatibor.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 24, 2013, 03:14:58 am »

*

PESMA OD DAVNINA

"Staru užičku kajdu nije teško prepoznati. I tekstom i načinom izvođenja ona zalazi u duboku starinu. Ovde pevanje teče kao ritual, kao obredna radnja. U kratkom ali snažnom dvostihu, vanredno čiste i jasne lirske sadržine ova pesma zvuči kao poslovica, kao mudra izreka, kao filozofija jednog vremena..."

...
 
Užička kajda: "Pesma na vik, pevanje na glas, pevanje izvika, pevanje udvoje..."

"U užičkom kraju još uvek je prisutna prastara kajda, to je posebno dvoglasno pevanje, za koje u različitim krajevima postoje i različiti nazivi: pesma "na vik", pevanje na glas, pevanje izvika, pevanje udvoje... Neki muzikolozi i etnolozi ovu vrstu pesme vezane za užički kraj jednostavno zovu dvoglasno i dijafono pevanje. Kako god da je zovemo ona nije dovoljno proučena, i o njoj postoje različita tumačenja. Ali, to nije razlog da se ona podcenjuje i potiskuje u zaborav".

Pevali je Iliri, a nastavili stari Sloveni

Dvoglasna kajda, ili pevanje u dvoje, izvika, nekada je bilo široko rasprostranjeno u zapadnom delu Srbije, severnom delu Crne Gore i istočnom delu Bosne. Centar je bio negde oko Užica, i zato je možda i dobila naziv užička kajda, slažu se etnomuzikolozi. Zapisali su i to da se starost ovog načina pevanja može samo naslutiti. Rumunski muzikolog Barilou na jednom skupu muzikologa jugoistočne Evrope rekao je kako je kajda nastala "kad je Bog stvarao svet". Ima naznaka da je užička kajda mnogo starija od hrvatske ojkače. Pretpostavke su da datira iz perioda susreta starosedelaca Balkana i doseljenih slovenskih plemena. Nagađanja su da su tako pevali Iliri, Skordici, a možda najviše Kriči. Njihovu pesmu nastavili su Sloveni, prilagođavali je i doterivali prema svom načinu života. I tako je nastala užička kajda, zaključuju srpski, ali i evropski etnomuzikolozi.

O užičkoj kajdi ima dosta zapisa, dodaje dr Poznanović:

"Najviše se o ovom načinu pevanja govorilo na Osmom kongresu Saveza folklorista Jugoslavije, koji je održan u Užicu 1961. godine. A onda se o kajdi dosta ćutalo, nikoga ta kulturna baština Srbije nije interesovala. A zanimljivo, pre dva veka, i kasnije, ovaj način pevanja pominjali su strani putopisci: Jiriček, Kanic, Pirh, ali i naši: Joakim Vujić, a onda istraživači kao što su Dušan Nedeljković, Radmila Petrović, Dragoslav Dević, Ana Matović, Đorđe Karaklajić, Dragiša Lapčević, pesnik Momčilo Tešić, i naš savremeni etnomuzikolog Dimitrije Golemović iz Beograda, sa Muzičke akademije, koji je godinama po užičkim selima snimo sada malobrojne izvođače kajde.”

Malo je onih koji u današnjem ritmu roka, popa, tehno muzike, turbo-folka... i jedan jedini minut mogu saslušati kajdu, ili pevanje izvika kako tu vrstu pesme Užičani najčešće zovu. Slušaocu u ovom vremenu ona je dosadna, liči na naricanje, tekst je arhaičan, a kako ovi moderni slušaoci kažu, glasovi pevača izvika su "seljački". Autor ovog teksta bio je na više sabora izvorne pesme u Srbiji, ali na svakom od njih, tek po neki od izvođača pevao je pravu užičku kajdu. Treba je malo duže slušati, i tek onda će se shvatiti njena suština, tekstualna poruka, umetnost smenjivanja i dopunjavanja dva glasa… jačina glasova koji su se nekada prenosili sa brda na brdo, dolinom, i preko reke. Pesma izvika je nešto što izlazi iz srca, iz duše, i nikada je nije svako u selu mogao pevati.

Kajde čobanske, bekrijske, svatovske, rabadžijske, kosačke, mitološke...

Etnolog, dr Poznanović podseća da je do pre pedesetak godina u selima užičkog kraja bilo vrsnih izvođača kajde.

"Pero Perišić i Miljko Mijatović iz sela Buar iznad Užica mogli su satima bez prestanka pevati kajdu za kajdom, sve lepšu od lepše, stariju od starije, čobansku, mitološku, slavsku, svadbarsku, rabadžijsku, bekrijsku, kosačku... Na mnogim priredbama čula se njihova nezaboravna brojenica o Petru i Nikoli... Julka i Stanojka iz sela Gostinica pevale su uvek pesmu "Zmaj poleće sa mora na Dunavo", a braća Vučković sa Zabučja, brda iznad Užica, na jednom festivalu jugoslovenskog folklora pevali su staru pesmu "Kićeno nebo zvezdama". Braća Smiljanić sa Zlatibora upamćeni su po velikom izboru pesama izvika, a najčešće su pevali: "Jere Petre ima dževerdara". Sestre Joksimović sa Grada kod Kosjerića i danas na smotrama pevaju kajdu "Sivi sokole, sivo perje tvoje jesi'l skoro u Bosnu letio". Dve žene iz Sinjevca kod Užica u produkciji RTS još pre tridesetak godina snimile su kajdu "Bez izvora nema vode". Dobre pevače kajde imala su i sela sa šireg područja Zlatiborskog regiona: Dobroselica, Brekovo, Mirosaljci, Latvica iz okoline Arilja, ali i Seča Reka, Erčeke u kosjerićkom kraju, kao i zlatiborska sela Šljivovica, Sirogojno, Ljubanje, Ravni, Mokra Gora, i selo Rožanstvo gde se i dan-danas na Preobraženje održava festival pesme izvika pod imenom "Bez izvora nema vode". Starinska užička kajda može se i danas čuti u nekim od ovih sela, ali ona je sve ređa i bleđa. U nekim selima mladi pevači umeju da zapevaju "po starinski", ali kao da se stide takvog načina pevanja i mnogo lakše prihvataju pomodne tvorevine turbo–folka", kaže dr Poznanović.

"Glasovi pevača jecaju kao strune gusala..."

Naš sagovornik objašnjava da staru užički kajdu nije teško prepoznati:

"I tekstom i načinom izvo-đenja ona zalazi u duboku starinu. Ovde pevanje teče kao ritual, kao obredna radnja. U kratkom, ali snažnom dvostihu vanredno čiste i jasne lirske sadržine, ova pesma zvuči kao poslovica, kao mudra izreka, kao filozofija jednog vremena. U pesmi je sve čudno celovito i zaokruženo, pa deluje kao moralni obrazac. Oni koji pevaju kajdu kao da su na nekom važnom poslu, kao da žive uz pesmu, od pesme i sa pesmom, kao da pesmom brane svoju slobodu, svoje ljudsko dostojanstvo. Glasovi pevača vinu se u nebeske visine kao slobodne ptice, ječe kao planina, jecaju kao strune gusala uz epsko kazivanje o Marku Kraljeviću i Milošu Obliću. I sve to kao da se govori, a ne peva."

Najstarije pevanje u Evropi

Sve to potvrđuje da je užička kajda najstariji sloj pevanja ne samo u užičkom kraju, već na celom Balkanu, i Evropi, kaže većina etnomuzikologa danas u Srbiji, a dr Poznanović dodaje:

"Paganski detalji u ovoj pesmi i danas deluju kao magija, kao slika totema iz dalekog predhrišćanskog vremena, iz doba najstarijih ljudskih zajednica. Kao i u davna vremena, užičku kajdu i danas, iako su vrlo retki izvođači, pevaju samo dva pevača, dva muškarca, dve žene, ređe muž i žena, ali vrlo često dva brata, ili dve sestre."

Sačuvati od zaborava
 
Pre šest godina kada je grupa entuzijasta želela da obnovi priču o užičkoj kajdi, u zlatiborskom selu Rožanstvo održan je prvi sabor ove pesme pod imenom "Bez izvora nema vode". Učitelj Milosav Radibratović koji je bio i idejni tvorac sabora želeo je da "opomene" na značaj kajde, i da izvuče i sačuva od zaborava ovaj oblik starog pevanja. Kao reporter beležila sam priče sa malobrojnim izvođačima prave kajde, bili su to uglavnom stariji meštani nekoliko zlatiborskih sela, i bračni par Šaponjić iz okoline Nove Varoši. Ispričali su mi da su se tako i upoznali pevajući staru pesmu, a da već 20 godina pevaju samo kajdu, i vrlo često pored starog teksta smisle i nešto novo. U selu Rožanstvu živi Vićentije Mićić, koji je u devetoj deceniji života. Sa svojim komšijom peva svakodnevno izvika. Kada je na pomenutom saboru zapevao "prolomila" su se okolna brda. Pevao je jednu ljubavnu kajdu. Kaže, tekst je čuo od svog dede, a često kao mlađi sa susedima je "smišljao tekstove kajdi, zavisno od toga šta je radio, i gde je bio.


Piše: Novka Ilić | Sloboda organ srpske narodne odbrane u Americi
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: