Crna Gora — Folklor i muzika
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Muzički folklor Srba u Crnoj Gori « Crna Gora — Folklor i muzika
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Crna Gora — Folklor i muzika  (Pročitano 12881 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Jun 29, 2011, 01:17:26 am »

*

CRNOGORSKA KULTURA — FOLKLOR I MUZIKA


Narodna muzika i muzičko stvaralaštvo Crne Gore su tokom vekova bili pod različitim uticajima, odražavajući sve elemente posebnog muzičkog izraza. Folklor i tradicija Crnogoraca su imali presudnu ulogu, ali su stilska orijentacija i savremeno razumevanje muzičkih izraza prihvaćeni pod uticajem evropskih ostvarenja i naročito muzike Južnih Slovena. Crnogorska muzička umetnost je povezana sa južnoslovenkim stvaralaštvom i odredjena folklorom, koji je tematski i sadržajem nužan za razvoj umetničkog muzičkog stvaralaštva. Kada govorimo o muzičkom izrazu, crnogorske narodne pesme su malih i kratkih formi, čiji se tekst neprestano ponavlja u kontinuitetu. To su rodoljubive pesme. Pesme ponosa, tuge i radosti snažno potvrdjuju burnu crnogorsku istoriju. Obzirom da potiču iz seoskog ambijenta i područja malih gradskih sredina, raspon tonova u troglasju ili četvoroglasju ovih pesama obično završava na drugom tonu u tonskom nizu. Najtipičnija grupa crnogorskih pesama je seoske tradicije, koju karakteriše kratka melodija. Veza ovih pesama sa pesmama čitavog dinarskog prostora je veoma jaka, a njihov osnovni izraz je tekst, koji opisuje osećanja ili vazne istorijske dogadjaje. Jadikovanja /naricanja/ i epske narodne pesme, koje se izvode u pratnji gusala su najbolji primer sličnosti ove vrste narodnog stvaralaštva. Sledeću grupu pesama odlikuje duza melodija, koja ističe muzički kvalitet prilagodjavanja teksta ritmu i melodiji. Melodije su povezane sa lirskim ljubavnim pesmama. One se pevaju u većem tonskom obimu, počev od petoglasja, preko šestoglasja do oktave.
 

CRNOGORSKO ORO

Igra etničkih Crnogoraca se zove oro, koje je poznato u oblicima kao Crmnički Oro, Zetsko Oro, Katunsko Oro i Riječko Oro. To je više od okupljanja zajednice i igranje u njegovom najozbiljnijem smislu. Tipično je da se mladi muškarci i zene priblize i naprave krug /kolo/, pa počnu da pevaju, obično u obliku rugalice prema nekome sa druge strane i začikavaju ga da udje u kolo i počne igru.  Jedan od najhrabrijih momaka ulazi u kolo i počinje da igra u stilu imitiranja orla. Cilj je da osvoji, baš kao i u svakom modernom disko klubu. Publika odmah odgovara povratnom pesmom, koja je ili pohvalna ila ga ismeva. Uskoro se priključuje devojka, često baš lična devojka ili neka koju je privukla igra momka. Ona takodje oponaša orla, ali na mnogo elegantniji način. Publika nastavlja da bodri igrače. Kada se par umori, oni se medjusobno poljube u obraz, a drugi par uskače u kolo, dok se pevanje publike nastavlja bez prekida. Obično mladi momci završavaju crnogorsko oro igrom u dva kruga, stojeći jedni drugima na ramenima, u većem krugu, što je najprepoznatljivija scena, koja je izvanredna za fotografisanje čitave igre.


PanaComp
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 29, 2011, 01:24:55 am »

*

CRNOGORSKA NARODNA NOŠNJA


Kultura današnje Crne Gore je očaravajuća, baš kako crnogorska veličanstvena istorija i geografski položaj nalažu. Crnogorska narodna nošnja je izuzetno bogata, elegantnih modela, kombinacija jarkih boja, sa bogatim zlatnim vezom. Radi uklapanje u nošnju, vez je u zlatu, što tradicionalnu nošnju Crne Gore čini jednom od najlepših u Evropi, a radniku koji izradjuje nošnje, za par — mušku i žensku narodnu nošnju treba oko tri meseca.
 
Narodna nošnja je uvek bila važan deo života Crnogoraca. Od kog materijala i u kom stilu je nošnja izradjenja je govorilo puno o ličnosti. Koreni crnogorskog kulturnog nasledja sežu u prošlost. Crna Gora je vekovima bila meta brojnih osvajača i svi raznovrsni uticaji su se mešali u zemlji koja ih je manje-više prihvatila, da bi oni konačno bili prilagodjeni cronogorskom načinu zivota. Kao rezultat nastale su umetničke vrednosti i osobine crnogorskih stanovnika i kultura. Pored ovih kulturno-istorijskih činalaca, geografski uslovi su imali veoma značajan uticaj na izbor platna od kojih su izradjivane narodne nošnje. Odredjena crnogorska sela su i danas teško dostupna i veza sa civilizacijom je retka, što je u prošlosti  crnogorskih sela bio veoma čest slučaj. Iz tih razloga su seoski stanovnici morali samostalno da šiju svoju odeću i da ih izradjuju od materijala koji su im bili dostupni. Materijali koji su najčešće korišćeni u izradi tradicionalnih nošnji Crne Gore su vuna, kozja dlaka, kudelja, lan, španska trska, a u malim količinama se proizvodila i koristila svila.


MUŠKA NARODNA NOŠNJA

Ako podjemo od reda oblačenja, na prvom mestu su dokolenice. Dokolenice su vrsta čarapa koja čvrsto steze zglobove. Za izradu ove vrste čarapa je potrebno veliko umeće, a najzačajnije je da je za njihovo oblačenje potrebno dosta vremena, bez obzira na iskustvo. Dokolenica treba da su snazno priljubljene uz noge, jer omogućava lakše i bezbednije pokrete, a bilo je izuzetno vazno Crnogorcima koji su se kretali kamenitim podnebljem. Pored dokolenica koristile su se čarape bjecve, koje su imale prorez sa strane, a bile su obrubljene crvenim ili tamno plavim grubim platnom. Pantalone su se oblačile odmah posle čarapa, tako da nalezu na deo dokolenica. Cesto su pantalone i dokolenica bile pričvršćene vrpcom, da se ne bi odvojile, a za to su pravljenje specijalne kukice na dokolenicama. Pantalone običnih Crnogoraca su bile bele i šivene su od grubog platna i nepromočive čoje. Pantalone su oko struka bile šire, duboko ispod kolena su se suzavale. Crnogorci su nosili pojas sa pletenicom kroz koji je prolazila uzica, da bi pantalone bile dobro opasane oko struka. Muška crnogorska košulja je imala okovratnik i prorez na prsima, koji se zakopčavao dugmadima. Košulja se uvlačila u pantalone i najčešće je bila bela /retko se sreće Crnogorac u raznobojnoj košulji/. Košulja je bila obavezan deo muške crnogorske narodne nošnje i vezana je za festivale. Osim košulje, gornji deo muške nošnje čini "gunj" /seljačka jakna dugih rukava/. Gunj je imao kratke kićanke na grudima, koje su se okretale pojedinacno. Crngoci su nosili ovu kratku jaknu čiji su se krajevi preplitali, a zakopčavala se bakarnim dugmadima. Gunj je zamenila "dolama" sa rukavima ispod pazuha, koja je do prvog dugmeta skoro sasvim otvorena, tako da se moze prebaciti pozadi. Na taj način su ruke ostajale samo u košulji. Ovo je bilo od izuzetnog značaja i veoma karakteristično za Crnu Goru, jer je ovim načinom odevanja, narodna nošnja korišćena u svim godišnjim dobima. Tokom leta se nisu nosili rukavi na dolami, ili su rukavi bili zabačeni pozadi, a zimi su Crnogorci stavljali rukave na svoje dolame. Dolama u crnogorskoj narodnoj nošnji je obično zelene boje i izradjena od grubog i nepromočivog materijala. Završeci dolame /rukavi i uglovi kićanki/ su ukrašeni tamnocrvenom bojom. Ispod gunja se nosio "džemadan", izradjen od crvenog grubog platna i obično izvezen na stranama pamučnim ili svilenim nitima crne ili zlatne boje. To je haljetak sa kićankama koje su išle jedna preko druge, a zakopčavao se sa četiri dugmeta od metala, sa crnim čvorovima od svilenog konca. Dzemadan se nosio preko grudi, obuhvatajući sve do grla. Ivice kićanki džemadana su takodje ukrašavane čvorovima sa zlatnim vezom. Dzamadan je nekada zamenjivala "ječerma", koja nije imala kićanke i preklop, sa ravnim prorezom na grudima. Na obe strane "ječerme" su bila dva reda crnih svilenih dugmadi kao dekoracija. Ispod dugmadi je bilo nekoliko kukica i čvorica, kojima se odozdo prema sredini zakopčavala jecerma. Ječerma se obično zakopčavala samo kukicama i čvoricima, jer su Crnogorci ostavljali grudi nepokrivene. Preko gunja je isao "jelek" /izvezena jakna bez rukava/. Jelek je izradjivan od grubog materijala i bio je ukrašen trakom ili zlatnim vezom. To je gornji deo odeće, sličan kaputu, ali bez rukava. Napred je veoma otvoren, a njegova karakteristika je da se nikada ne zakopčava. Jelek je nekada zamenjivala "toka" /srebrna pločasti oklop/, koji je imao isti oblik kao jelek, a na prednjoj strani su obično bile srebne ploče. "Toke" su na različite načine pričvršćivane za jelek, blizu tela, a budući da su od metala, podsećaju na oklop, što je bila u prošlosti Crne Gore zapravo njegova uloga. Crnogorska kapa je tradicionalna kapa koja se nosi u Crnoj Gori.
 
Bokeška nošnja /nošnja stanovnika Bokokotorskog zaliva/ nije ništa manje zivopisna od crnogorske, jer je nose pripadnici iste rase i jezika, a razlika medju njima se jedva moze prepoznati — po kneževskim inicijalima na crnogorskoj kapi. Mišljenja smo takodje da crnogorski gorštak nosi nadmoćni odraz slobode i nezavisnosti, koji su srazmerni razlikama u njihovoj istoriji i političkim uslovima.


ŽENSKA GRAĐANSKA NOŠNJA

Neki istrazivači koji su se bavili narodnim nošnjama Crne Gore vrše njihovu podelu na gradjanske i tradicionalne nošnje. Ova podela se bazira na razlici u oblačenju pravoslavne žene  i one koja je živela obično na primorju — žene katoličke veroispovesti. Tradicionalne ženske nošnje crnogorskih područja su se obično sastojale od: košulje, vunene haljine, suknje, pregače, pojasa, marame za glavu i čarapa, a kao zamenu odeće su žene koristile kamizolu /odredjenu vrstu haljetka/, koret /kratki kaput obično braon boje/, zubun /odeća bez rukava/, ćurdiju /vrstu jakne kratkih rukava ili bez rukava/ i kaftan. Od obuće se najčešće koristio opanak /seljačka obuća/, papuče, a ponekad i cipele.
 
Kada govorimo o ženskoj gradjanskoj nošnji Crne Gore, moramo imati na umu sve istorijske i modne dogadjaje u 18. veku. U to vreme se nosila šira odeća sa naborima, koja je pokrivala ramena i imala duboki izrez uokviren faltama od čipke ili nekog tamnijeg platna. Rukavi su bili ravni, obično sa ukrasnim manžetnama. Haljinu sa faltama je tek kasnije zamenila haljina sa naborima. Ovi nabori su počinjali od sredine dekoltea i pruzajući se oko vrata, slobodno padali na ledja. Sa prednje strane je dobro utegnut korset bio povezan sa svake strane trouglastim umetkom na pojasu, koji je bio bogato ukrašen. Gornji delovi odeće su na neki način otvorili put suknji i bili su manje ukrašeni. Haljina je imala ukrasni okovratnik, takodje ravnih rukava, duzine do lakata i završavala se naborima iz kojih su virile čipkane manžetne.


ŽENSKA NARODNA NOŠNJA

Suknje za žensku crnogorsku narodnu nošnju su obično izradjivane od kudelje i lana. Svečane suknje su izradjivane od svile i damasta i obično su bile ukrašavane urkasnom trakom ili zlatnim vezom. Suknje su zakopčavane dugmadima i "ambretama", koje su imale ukrasnu i upotrebnu funkciju. Rasa je deo odece koji se nosio preko bele košulje. Rasa je izradjivana od različitih vrsta vune. Suknja je bila odevni predmet, koje su koristile žene koji su nosile "rasu", članice bogatije klase doseljenika. Izradjivane su od platna indijane, kamelot svile i drugih vrsta materijala.
 
Pojas je deo tradicionalne nošnje. Široki pojasevi se izradjuju od vune. Kasnije su zamenjeni "jakicarima", čvrstim koznim pojasevima, ukrašenim crvenom bojom. Nekada je pojas bio izradjivan od kudelje i lana. Pojas se zakopčavao dugmadima sa kopčom ili, što je bilo uobičajeno, pojas širok od 6 do 8 cm se jednostavno omotavao oko struka.
 
Prava karakteristika ženske narodne nošnje je "cemer", koji je zamenio "jakicara". To je jednostavniji pojas sa srebrnim filigranskim nakitom i ima dve kopče ukrašene raznovrsnim kamenjem /najčešće zelenim ili tamno crvenim kamenjem/. Postojao je takodje kovani Cemer. Ispod starog teškog pojasa je bio drugi, poznat kao "ženski trak" . "Ženski trak" je traka od grubog platna, širine do 6 cm i više od 5 metara duga, kojom su žene omotavale svoj struk, kako bi se zašitile od pritiska teškog pojasa koje su nosile. Pregača/kecelja je smatrana neophodnim delom tradicionalne crnogorske nošnje. Pregaču su žene nosile uz narodnu nošnju, jer je ona služila za svakodnevnu upotrebu. Takve pregače su izradjivane od "tela" i "indijana platna". Postojale su pregače za svečane prilike, koje su bile ukrašavane svilom i zlatnim vezom. Jecerma je vrsta kratkog haljetka, koji ide do struka, sa ili bez zakopčavanja, obično izradjen od grubog platna ili somota. Kamizola je takodje vrsta haljetka — anterije koja se nosila preko košulje. Izradjivana je od svile ili damasta. Ovakvu anteriju su imale samo žene viših društvenih klasa. Zubun je izrađivan od grubog platna, "bombazine" ili somota, u raznim dužinama. Zubuni su bili bez rukava ili sa rukavima, obično sa dugmadima, kojima su se zakopčavali.
 
Dolama je vrsta gornjeg dela odeće, obično izradjena od grubog materijala, koja je korišćena u svečanim prilikama. Dužina dolame je obično dostizala do kolena, a ponekad je bila i duža, obično sa rukavima. Dolame su bile ukrašavane zlatnim dugmadima ili zlatnim trakama. Bran je široka ženska haljina. Ona se nosila preko košulje i izradjivana je od gornjih ili donjih delova suknje. "Stan" je bio priljubljen uz telo, dok je donji deo imao 5 nabora. Dužina brana je dosezala do stopala.


PanaComp
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: