Vladimir R. Đorđević (1869—1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir R. Đorđević (1869—1938)  (Pročitano 21440 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 13, 2011, 02:43:14 pm »

**

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ
PIONIR ETNOMUZIKOLOGIJE U SRBIJI




Brestovac, 2. decembar 1869 — Beograd, 22. jun 1938.


POREKLO. — Po ocu, Vladimir R. Đorđević bio je poreklom od roda Kasmeraca iz Soko Banje. Njegov pradeda Đorđe, po kome su potomci dobili prezime Đorđević, imao je sina Simu, koji je bio dugogodišnji predsednik opštine u Soko-Banji. Simin sin Radosav svršio je gimnaziju u Šapcu i bogosoviju u Beogradu, kao pitomac svoga brata od tetke, mitropolita Mihaila. Po završenom školovanju, postavljen je za praktikanta Knjaževačkog suda, gde se, posle nekoliko godina, oženio Jelisavetom, ćerkom sudije Stevana Jovanovića. Iz tog braka rodio se u Knjaževcu sin Tihomir, 4. marta 1868. godine, a u Brestovcu (Brestovačka Banja) sin Vladimir, 2. decembra 1869. i kći Draga1), 31. decembra 1872. godine. Posle dve godine, sveštenik Radosav Đorđević prešao je sa porodicom u Luzane, gde je ostao do smrti. Tu su mu deca provela detinjstvo i mladost o školskim raspustima. Tu je izgubio najmlađeg sina Borka, koji je bio neobično darovit, a umro je u petnaestoj godini.

Po majci, Vladimir R. Đorđević je bio starinom iz Vojvodine. Njegov deda Stevan Jovanović, čiji je jedan predak bio prvi naš fizičar i književnik Atanasije Stojković iz Rume, profesor i rektor Univerziteta u Harkovu i član raznih učenih društava,2) rodio se isto tako u Rumi, gde je svršio preparandiju. Kada su hteli da ga uzmu u vojsku, koju je trebao da sluđi u Pešti i Beču, Stevan prebegne u Beograd, gde dobije novu službu i oženi se devojkom Sofijom rodom iz Sombora. Odatle se preseli u Aleksinac pa u Knjaževac, gde je postao sudija. Imali su mnogo dece. Među njima Aleksa, apelacioni i kasacioni sudija, bio je docnije predsednik vlade, a Dimitrije, prvo profesor u Požarevcu i Kruševcu, zatim direktor u Kragujevcu. Obojica imaju objavljenih radova iz svojih struka. Ćerka Jelisaveta, majka Vladimira Đorđevića, bila je epski tip žene: posle smrti svoga muža popa Raje ostala je bez penzije, svoju decu je sama izvela na put, stojički podnoseći sve teškoće i udare u životu.


ŠKOLOVANJE I TOK SLUŽBE. — Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Vladimir R. Đorđević je učio u Aleksincu. Peti i šesti razred gimnazije u Nišu, gde je 1890. godine završio Učiteljsku školu. 23. IX 1890. postavljen je za učitelja osnovne škole u Kulini kod Kruševca. Odatle, na poziv Pevačkog društva "Šumatovac" koje nije imalo horovođu, bude premešten 1892. u Aleksinac. Godine 1893. dobio je odsustvo za Beč radi studija nauke o harmoniji kod profesora Roberta Fuksa na konzervatorijumu. 8. XI. 1894. postaje honorarni učitelj muzike i pevanja u Pirotskoj gimnaziji. God. 1895. dobija ponovo odsustvo za Beč radi studija na konzervatorijumu nauke o kontrapunktu, opet kod profesora Roberta Fuksa. Tamo ostaje dve godine. 1. XI 1897. postavljen je za privremenog učitelja muzike i pevanja u Valjevskoj gimnaziji. 18. IV 1898. položio je ispit za stalnog učitelja muzike i pevanja u Valjevskoj gimnaziji. 16. VIII 1898. premešten je u Vranjsku gimnaziju za učitelja muzike i pevanja. 17. X 1898. premešten je za učitelja muzike i pevanja u Mušku učiteljsku školu u Jagodini. God. 1901. probavio je radi muzičkih studija pola godine u Pragu, gde je privatno učio instrumentiranje kod profesora Šebora. 3. IX 1907. postavljen je ukazom za višeg učitelja veština u Muškoj učiteljskoj školi u Jagodini. Godine 1912. premešten je u Beograd u Treću mušku gimnaziju. 30. X 1919. postavljen je ukazom za profesora Treće beogradskg gimnazije. 2. IX 1924. je penzionisan. Honorarno je predavao teoriju muzike i nauku o harmoniji u Muzičkoj školi "Stanković" God. 1927. izabran je jednoglasno za upravnika Muzeja koji je on osnovao 1925. pri Muzičkom društvu "Stanković". 22. juna 1938. umro je u Beogradu i sahranjen na Novom groblju (parcela br. 2, grobnica 87).


ŽIVOT U MUZICI, ZA MUZIKU I ZA NAROD. Za Vladimira R. Đorđevića može se bez preterivanja reći da je živeo u muzici, za muziku i za narod. U njegovo vreme to je značilo biti borac: za lično muzičko obrazovanje, za opšte muzičko prosvećivanje n za narodno dobro u miru i ratu.

U roditeljskoj kući, još od najranijeg detinjstva, i pored nemaštine, jer se porodica iz zbega posle srpsko turskog rata vratila na zgarište. Đorđević živi u atmosferi ljubavi, sklada, vedrine i muzike. Otac, kao svešteiik, lepo je pevao crkvene melodije, kao Kašmerac i svetovne pesme. I brat Tihomir, a naročito sestra Draga, bili su pevači. Još kao dečko, Vladimir je počeo da svira na violini, prvo na pozajmljenoj, a posle na sopstvenoj, do koje je došao ličnim trudom: nosio je porcije jednom profesoru i od zarađenog novca kupio violinu. To je učinio protivno zabrani svoga oca, koji se bojao da će ga violina odvojiti od učenja.

O raspustu, kad su sva deca bila kod roditelja u Lužanu, bilo je naročito veselo. Davale su se i "priredbe" u dvorištu kod ambara. U korist siromašnog druga Jocića, da bi mu se pomoglo u školovanju, braća Đorđevići, mada i sami u oskudici, priredili su bal u Žitkovcu. Tihomir Đorđević je održao pozdravni govor, Vladimir Đorđević je svirao, a Jocić pevao. Ulaznica — dobrovoljni prilog. Bal je potpuno uspeo. Svi su bili oduševljeni, roditelji presrećni. (Iz rukopisa Sećanja na braću Tihomira, Vladimira i Borka od Drage S. Janković-Đorđević).

Kao đak Učiteljske škole u Nišu, Vladimir Đorđević je bio član orkestra Pevačkog društva "Branko". Dirigovao je Bogomil Svoboda, koji mu je prvi savetovao da se posveti izučavanju muzike. (V. R. Đ. Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara, 1950, SAN, str. 44). Svakako da je i to doprinelo da se Đorđević posveti muzici kojoj je toliko naginjao još od detinjstva.

Ali ne samo da je svirao u orkestru nego je već kao đak učiteljske škole postao horovođa Radničkog pevačkog društva u Nišu.

I za vreme studija na Bečkom konzervatorijumu, on svira uveče u jednom orkestru da bi bratu Tihomiru olakšao izdatke oko svoga školovanja.


______________

1 Nagradjeni pisac pripovetke "deca" (1928. Beograd, Cvijanovic.) U njenoj rukopisnoj zaostavstini nalazi se i "secanje na bracu Tihomira, Vladimira i Borka", roman "Macija", razne pripovetke, memoari i dr.
2 Videti: politiku od 27. februara 1968. "Da li znate?"


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 07.07.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 13, 2011, 02:43:36 pm »

**

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ


DELA: Klavirske kompozicije (većinom plesne). — Muzika za Singspiel Braut muss billig sein (F. Krauss), 1905. — Horske kompozicije: Mešoviti ... horovi (2 sv.), 1904—21; Horovi u 2 i 3 glasa, 1933. Solo-pesme. — Tri pesme prema narodnim crkvenim melodijama, 1903—31.  

SPISI: Pitanja za prkupljanje muzičkih običaja u Srba (zajedno sa Božidarom Joksimovićem), kao prilog Karadžiću za 1899; Staro bugarsko crkveno pevanje, Delo, 1905, 2; Nevolje narodne muzike, Nova Evropa, 1922, 3 i 4; Turski elementi u našoj muzici, 1923, 15; O kompozicijama Brankovih pesama,ibid., 1924, 4; Opšta teorija ..., 1924; Skopske gajdardžije i njihovi muzički instrumenti, Glasnik Skopskog naučnog društva, 1926, knj. I, sv. 2; Nekoji dečji narodni muzički instrumenti, Sv. C., I928, 5; Ogled bibliografije srpske narodne muzike, Glasnik Etnološkog muzeja u Beogradu, 1931, knj. 6; Bibliografija radova Josifa Marinkovića, Srpski književni glasnik, I. juni 1931; Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara (uredila S. Đurić-Klajn), I950; Ogled srpske muzičke bibliografije do g. (rukopis). — Đordjevićev obiman rad u oblasti prikupljanja, obrađivanja izdavanja narodnih melodija predstavljaju sledeće zbirke i izdanja: Srpske narodne melodije (Južna Srbija), 1928 (428 melodija); Srpske narodne melodije (Predratna Srbija) 1931 (597 melodija); Srpske narodne melodije za mešoviti prilog Prosvetnom glasniku, 1896; Srpske narodne melodije za mešoviti ili ... hor (8 sv.), 1904—21 (svega 240 melodija); Trente danses serbes za klavir; ... chansons populaires serbes za klavir (glas ad lib.); Trideset i pet srpskih narodnih pesama za klavir (pevanje ad lib.), 1930; Trideset srpskih igara za violinu; Srpske igre za violinu, 1933; Narodne igre za gudački orkestar, 1934.

STRUKTIVNA DELA: Škola za violinu, I sv., 1899; Dueti za 2 violine.


Podaci preuzeti iz Muzičke enciklopedije

[postavljeno 25.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 13, 2011, 02:44:55 pm »

**
nastavak

M e l o g r a f s k i  r a d. — Naporedo sa muzičkim životom u porodici, školi i u raznim društvima, Vladimir R. Đorđević je, živeći na selu, još od detinjstva upijao i narodnu muziku i uživljavao se u narodne muzičke običaje. Vrlo je rano shvatio autentičnu narodnu melodiju i veoma razvio osećanje za nju. Rano je počeo i da zapisuje narodne melodije iz okoline Aleksinca i Soko-Banje.

Kao mlad učitelj u selu Kulini kod Kruševca ispod Jastrepca, on je osetio da je narodna melodija kompleks, pa je uz nju zapisivao ne samo tekst pesme, ako je melodija bila vokalna, nego i muzičke narodne instrumente, ako je melodija bila instrumentalna, i druge komponente i propratne elemente. Opisivao je i običaje i obrede (lazarice, mobu, oale, sedeljku, svadbe) u čijem se okviru melodija izvodi, a isto tako i izvođače, vreme, prilike i mesto izvođenja.

Godine 1892. Đorđević objavljuje u "Pobratimstvu" nekoliko narodnih melodija iz sela Kuline, na žalost bez opisa običaja i drugih komponenata. To je prvi njegov štampan rad, objavljen deset godina pre pojave Mokranjčeve i Bušetićeve zbirke.3)

God. 1896. izišla je Đorđevićeva zbirka Srpske narodne melodije iz Kuline, za mešoviti hor, kao prilog "Prosvetnom glasniku" (str. 1 —17. I posebno). I to je objavio pre Bušetića i Mokranjca, čije će se pomenuto delo pojaviti šest godina docnije. Zaista je šteta što Vladimir Đorđević, koji je još 1890—92. zapisivao komplekse narodnih melodija u Kulini, i ovoga puta nije bio u mogućnosti da zajedno objavi sve zapisane komponente. Doduše, on se ne žali na nedostatak materijalnih sredstava, već samo uzdržljivo izjavljuje u Predgovoru ove svoje zbirke: "Ovde ne beležim prilike u kojima narod ove svoje pesme peva, jer bi tu moralo biti i opisivanja narodnih običaja, a to mi u ovoj prilici nije namera". Time je, verovatno, mislio da ostale komponente objavi nekom drugom prilikom, kad bude imao više finansijskih mogućnosti. Međutim, kako je docnije svoje zbirke štampao u Beču, što ga je mnogo stajalo i novca i vremena (videti odeljak Pokretanja i redakcija Muzičkog glasnika), on se više nije vraćao na narodne običaje opisane u Kulini, koji su nađeni u njegovoj rukopisnoj zaostavštini i objavljeni tek posle njegove smrti.4) Nije ih nikad ni pominjao, što znači da je njihovo objavljivanje potpuno pregoreo. Njemu je glavno bilo da obezbedi objavljivanje narodnih melodija koje je slušao u Kulini "od ranog jutra, pa često do pola noći", i za koje kaže: "One mi vrlo omileše i zaželeh da ih sačuvam kao uspomenu i da im čar drugima prikažem, te ih počeh beležiti. Ali ne zapisah sve" ... "i od onoga što zabeležih, iznosim ovde jedan deo, koji sam i harmonizirao za mešovit hor". (Predgovor).

Još 1899., sa svojim kolegom Božidarom Joksimovićem, Đorđević je objavio u Aleksincu kao prilog "Karadžiću" posebno značajan rad: Pitanja za prikupljanje muzičkih običaja u Srba. I tu se potvrdilo da je živeo u narodnoj muzici i prisno poznazao narodni život u muzičkim običajima. Mada u to vreme ni u svetu etnomuzikologija nije bila iskristalisana kao posebna disciplina, u Pitanjima je zastupljen etnomuzikološki pristup predmetu, načinu promatranja narodne muzike i muzičkih običaja. Pitanja se odnose ne samo na srpske nego i na tuđinske melodije, ne samo na crkvene već i svetovne, ne samo na seoske nego i na gradske, na njihove uzajamne uticaje i odnose, na sličnosti i razlike između starijih i novijih melodija, na promene, obnovu i njihovo prenošenje, na društvenu ulogu pevanja, sviranja, igranja, na izvođače, njihov društveni ugled, zanimanje i dr. — sve to posmatrano u okviru narodnih običaja i obrada. Pitanja se odnose i na muzičke običaje u vezi sa radom i sa ekonomskim uslovima u raznim trenucima narodnog života.

U svoju zbirku sa 428 narodnih melodija iz Makedonije i južne Srbije, koju je izdalo Skopsko naučno društvo 1928. pod naslovom Srpske narodne melodije (Južna Srbija), Đorđević je uneo više podataka koji nagoveštavaju kompleksno shvatanje narodne melodije, na primer: komitska, svadbinska, lazarinska, peva se u petak kad se zamešuje kvasac za svadbinske kolače; kome se peva: devojci, muškarcu, mladencima ili drugom nekom; kojom prilikom: na svadbi kad se mlada oblači, o žetvi pre ručka, kad igraju dodolice, na Bogojavljenje, na Ivanjdan, na Đurđevdan, kad se ljuljaju na ljuljaškama, o slavi. Ponegde je melograf naznačno i ko peva ili igra: mladići, devojke i dr. U svome Predgovoru autor govori i o narodnim muzičkim instrumentima iz ovih oblasti, dajući opštu napomenu koji instrumenti prate igre, koji pesme, a koji i jedne i druge.

Ova zbirka sadrži i uvod na francuskom jeziku eminentnog belgijskog muzikologa i zapadnog muzičkog folkloriste Ernesta Klosona, koji je i pre toga pisao o Đorđeviću i srpskim narodnnm melodijama.5) Posmatrajući naše narodne melodije sa gledišta zapadne škole, mrtvoga predanja i predanja koje zamire, Kloson je u svom francuskom Uvodu za zbirku iz 1928. dao muzikološke analize u tonalnom, ritmičkom i metričkom smislu. Đorđević je, međutim, raspolagao iskustvom sa naših terena, gde stvaralački proces tradicije još živi, gde se sučeljavaju istok i zapad, gde se stvaraju slojevite naslage u predanju i zapisivaču postavljaju nova pitanja. Iako se nije slagao sa nekim Klosonovim shvatanjima i zaključcima, on je ipak objavIo Klosonov Uvod, ali uz usmenu napomenu: "To je zapadnjak". U svojim zapisima on, međutim, ništa nije izmenio, što pokazuje njegovo sigurno oeećanje i poznavanje naše narodne muzike. Ispoljivši na taj način iskustvo etnomuzikologa, on je, suprotno Mokranjcu, koji nije stavljao predznake za svoje zapise, izabrao teži način i pokušao da zapisane melodije odredi u pogledu tonaliteta, napomenuvši u Predgovoru (str. XVII) samo ovo: "Ja sam svima melodijama u ovoj zbirci odredio i zabeležio predznak za tonski rod. Možda bi se neka mogla zapisati i u drugom tonskom rodu, ali ja sam držao da je ovako kako sam ih ja zapisao najprirodnije". Ovde se mora podvući da i drugi melografi koji su radili sa živim predanjem u zemljama Bliskog i Dalekog istoka govore o dvosmislenosti i nejasnosti tonaliteta u narodnim melodijama. Etnomuzikolog Kunst Jaap kaže o muzici sa Jave: "Tu nije po sredi neki određeni i fiksirani tonalitet, kao što je u našoj [holandskoj i zapadno-evropskoj] muzici. Umesto toga nalazimo polumodalni, polutonalni sistem veoma nejasne vrste."6)

Đorđevićevu zbirku iz 1928. godine stručna kritika njegova vremena ocenila je veoma pozitivno. O njoj su sa velikim priznanjem pisali Miloje Milojević, Šijački, Drag. P. Ilić, Pavao Markovac, Dragiša Lapčević i mnogi drugi. Vrlo je značajan prikaz Petra Krstića7) koji, između ostaloga, kaže: "G. Vladimir R. Đorđević, profesor muzike i kompozitor, ceo svoj vek je posvetio zbiranju i obrađivanju srpskih narodnih melodija i na tom polju rada je dao pozitivne i znatne rezultate. [Navodi njegove ranije zbirke]. Najnovija zbirka..... svojom obilnošću i vrednošću nadmaša sve dosadašnje zbirke koje je izdao G. Đorđević. Ona predstavlja jedan ozbiljan akademski rad . . ."

"G. Đorđević, pored svoje muzičke spreme, ima i sve druge potrebne kvalifikacije koje uslovljava jedan ovako težak i delikatan posao, a to su, između ostaloga, što je ponikao u narodu, odrastao u njemu, u svome detinjstvu i mladosti zapojio se narodnom muzikom, te u najpotpunijem smislu oseća naš narodni melos, zna dobro naš jezik (što inače svakom strancu u ovakvom poslu nedostaje), pedantan je, energičan i istrajan. Dalje, g. Đorđević beleži narodne melodije apsolutno onako kako ih je iz grla narodnog pevača čuo, ne polazeći ni od kakvih pretpostavki da će u njima naći ove ili one elemente, ili podešavati ih na osnovu tih pretpostavki. [Podvukla Lj. S. J.] S toga se melodije g. Đorđevića mogu i moraju primiti s najvećim uverenjem da su zabeležene verno onako kako su otpevane.... Ja verujem da će g. Đorđevićeva zbirka u budućnosti imati još veću vrednost no što je, možda, ima danas." Petar Krstić govori još o značaju ove zbirke za izgrađivanje narodne muzičke kulture i ovog gradiva za kompozitore i književnike, jer "vrlo veliki broj pesama ima vanredno poetičan tekst", zbog čega "ova zbirka ima dvostruku vrednost".

Godine 1929. Vladimir R. Đorđević je proveo zimu u Herceg Novom i zapisao 23 narodne bokeljske i crnogorske melodije sa tekstovima. To su pesme koje se pevaju na nekoliko melodija: iz Vitoljine kod Herceg Novog, iz Sasovića i okoline, iz Crne Gore, jedna primorska, jedna je poziv u igru, tri su orske obeležene kao "igra-kolo". U svome radu: Nekoliko reči o igranju i pevanju u Herceg Novome, 1929 (Videti Spisak štampanih radova V. R. Đ. u ovoj knjizi) melograf kaže: "Iako mi nije bila namera da vreme provedem u prikupljanju i beleženju muzičke građe u narodu, ipak sam, kad mi se prilika pružila, zabeležio po koju melodiju i podatke koji sa narodnom muzikom imaju veze. Najviše me je interesovala crnogorska igra oro koja se i ovde igra (str. 18). Tu je Đorđević, ne ulazeći u analizu igre, sa nekolnko reči, ali vrlo neposredno, dao svoje impresije kao umetnik: "Iako na prvi pogled ova igra izgleda divlja, ipak se izvodi sa mnogo elegancije i kavaljerstva ... Prilikom igranja sve je veselo: međusobno ophođenje je otmeno i prijateljsko" (str. 20). Naveo je i običaj igranja o Sv. Savi, kada se igra (str. 18), i razne običaje, prilike, vreme, mesta za igranje. Dakle, kao i u drugim slučajevima, osetio je da je narodna melodija kompleks.

I docnije Đorđević je zapisao po koju crnogorsku narodnu melodiju i pesmu.

"Na narodne igre i pesme u Crnoj Gori osvrnuo se još jednom prilikom. To je bilo o Njegoševoj proslavi 5. decembra 1933. godine, kada je na Beogradskom radiju uveče (u 9.15 časova) o tome predmetu održao predavanje s muzičkim ilustracijama. Pored ostaloga što je u tom predavanju izneo, bilo je i njegovo dokumentovano pobijanje onog opšte rasprostranjenog mišljenja da su Crnogorci nemuzikalni. Predavanje je ostavilo izvanredan utisak ne samo sadržajem nego i načinom na koji je sve to saopšteno. Čitao je lično predavač, s toplinom, izrazito, pa ipak uzdržljivo i odmerenim tonom."8)

Istine radi, treba pomenuti da je Đorđević beležio i srpske, i makedonske, i crnogorske narodne melodije iz svojih privatnih materijalnih sredstava. Ludovik Kuba je napisao u Sv. Ceciliji da je Đorđevića i Manojlovića slala vlada u Makedoniju radi zapisivanja narodnih melodija. Đorđević je ovako odgovorio u istom časopisu (sv. 1, god. XXI, str. 25): "Istina je da sam ja u nekoliko mahova bio u Makedoniji, da sam u tim prilikama zabeležio 428 melodija i za štampu spremio. Išao sam iz sopstvenih pobuda i iz sopstvenih sredstava. Znao sam da ću se zadržati nekoliko meseci . . . Zamolio sam Ministarstvo prosvete da mi pomogne. Ni pismena molba ni usmeno moljenje nisu mi ništa pomogli".

Đorđević je objavio i druge zbirke narodnih melodija: za pevanje, violinu, klavir, gudački orkestar, u lakoj obradi za školsku upotrebu. Od njih su neke doživele i po dva izdanja. (Videti Spisak štampanih radova Đorđevićevih u ovoj knjizi).

Ali njegov najveći uspon kao skupljača narodnih melodija i etnomuzikologa pokazuje zbirka Srpske narodne melodije (Predratna Srbija), iz 1931. godine. U Predgovoru melograf govori da je u Srbiji počeo još pre četrdeset godina da zapisuje te melodije. On pruža i najpotrebnije podatke u vezi s njima. I ovoga puta težnja mu je bila da tonski rod obeležava onako kako je najprirodnije. Za neke primerke narodne muzike iz sreza svrljiškog, okruga timočkog, kaže da se svojom nesavršenošću kako u sklopu, tako i u intervalima, modulaciji i ritmu teško podvrgavaju modernom načinu beleženja (str. XII). Primetio je četvrtstepeno odstojanje od tona do tona u svrljiškom kraju (str. XII stavljao je znakove + i — iznad takvih tonova) i dvoglasno pevanje u istočnom i valjevskom kraju (str. XIV).

Novina u ovoj zbirci je metronomska mera iznad početka svake melodije. Određivanje tempa pomoću metronoma smatrao je kao jedino naučno i tačno; kao što je ranije (bez upotrebe metronoma) smatrao da je nemoguće tačno obeležiti tempo.

Notni primeri ove zbirke obeleženi su brojevima i snabdeveni, pored metronomske mere, najraznovrsnijim podacima o kompleksu koji pokazuju odakle su melodije, kada se i gde izvode, za koje su običaje i koju vrstu rada vezani, tj. da li je to kopanje, žetva, kosidba, prelo, moba ili što drugo, i za koji praznik. Ako je instrumentalna melodnja, onda i na kome se narodnom instrumentu svira. Mada je beležio prvenstveno od Srba, ponekad izuzetno stavlja napomenu da je melodiju zabeležio od Cigana i da li su je pevali ili na violini svirali. Isto tako daje svoje mišljenje da li je melodija iz istog kraja ili nije. Etnomuzikološka promatranja i podaci koje je melograf u ovoj zbirci dao značajni su po svojoj raznovrsnosti i bogatstvu, jer pokazuju sve važne momente narodnog života i rada od uspavanke do tužbalice. Od toga doba, mnogo štošta se vremenom u narodu izmenilo ili potpuno iščezlo. Ali su zapisi Vladimira Đorđevića ostali kao svedočanstva o narodnoj muzici i podaci o narodnim muzičkim običajima iz te faze živog stvaralačkog procesa srpske tradicije.

Veliki etnomuzikolozi Bela Bartok i Džordž Hercog pišu da je zbirka izvrsna; Bartok dodaje da je jedna od najboljih srpsko-hrvatsknh zbirki.9) I drugi eksperti u svetu, na primer Lionel Budden, Kunst, Closson imaju visoko visoko mišljenje o njoj. Naši prikazivači su često nazivali Đorđevića Vukom Karadžićem srpskih narodnih melodija. Miloje Milojević je pisao: "Mnogo više nego Mokranjac u melografskom pravcu zadužio je naš narod g. Vlad. R. Đorđević, neumorni skupljač naših narodnih melodija.10) Istu misao je ponovio i u svojim nekrolozima 1938. godine.11)

Ne može se mimoići činjenica da je Đorđević i za ovu svoju kapitalnu zbirku iz 1931. godine građu iz naroda prikupljao svojim sredstvima, često idući pešice od mesta do mesta. Na kraju svoga Predgovora, melograf pominje da pomoći za putovanje na teren nikada nije imao i da je, štaviše, ovu knjigu i izdao uglavnom sam, jer je od Ministarstva prosvete dobio deset hiljada za štampanje, što mu je olakšalo objavljivanje ove zbirke samo za trećinu izdataka.

Vladimir R. Đorđević svesno i namerno prestao je da beleži narodne melodije u Srbiji kada su počeli kafanski, ciganski i drugi uticaji da deluju na njih i kada je narodne instrumente počela da zamenjuje harmonika. Za orske melodije smatrao je da su manje podložne tim uticajima, i nas je bodrio da istrajemo u istraživanju i zapisivanju starih narodnih igara. I sam je bio igrač klasičnog srpskog arhaičnog stila sa malim odvajanjem nogu od tla, sitnim i lakim koracima, izvanredno lepim držanjem tela i neobično ukusnim i mekim savijanjem kolena.

Đorđević je beležio i crkvene narodne melodije, od kojih 1903. izlazi njegova Liturgija za muški hor i doživljuje dva izdanja, a 1909. Liturgija za dva ženska glasa i doživljuje tri izdanja. Liturgiju kad se peva "Blaženi" i Odgovaranje pri rezanju kolača i vodoosvećenju, crkvene narodne melodije za mešoviti hor, priredio je i za dva glasa za učenike osnovnih ili srednjih škola i objavio 1931 ... to je doživelo tri izdanja.

Interesovanja Đorđevića za etnomuzikološke predmete pokazuju njegovi manji radovi: Staro bugarsko pevanje ("Delo", 1925. Videti Spisak njegovih štampanih radova u ovoj knjizi); Turski elementi u našoj muzici; ("Nova Evropa" 1923. Vid.: Spisak...) Crkvena muzika u Beogradu u polovini XVII veka ("Muzički glasnik" za 1922 — v. Spisak...); Crkveno notno pevanje u Trstu, Boki Kotorskoj i Dubrovniku (isto, v. Spisak...)

Značaj Đorđevićevog melografskog rada sastoji se:
1) u sačuvanom velikom broju narodnih melodija, kompleksno shvaćenih;
2) u korišćenju i njihovoj upotrebi od strane mnogih i mnogih pedagoga kompozitora, koreografa, muzičkih folklorista, etnomuzikologa, etnokoreologa i dr.


___________________

04 Videti: Lj. i D. S. Janković, Narodne  igre, VIII  knj. 1964, Beograd. str 155, 158, 159, 160—161.
05 Ernest Closson, Chansons populaires erbes — Bruxelles, 1920 (Exstrait du Flambeau, 3e annee, no 11, novembre 1920).
06 Kunst Jaap, The Music of Java, Amsterdam, 1937, str. 2.
07 Volja, III/1928, Beograd, knj. I, febr. str 149—150.
08 Lj. S. Janković, Vladimir R. Đorđević i narodne igre — Glasnik Etnogr. muzeja za 1955, str. 249.
09 Bela Bartok and Albert Jord. Serbo-Croatian Folk Song Columbiauniversity Press. 1951. pp. 23, 27, 82, VIII. Dalje: str. 22, 26, 45, 47, 54. 55, 56, 61, 75, 231, 232, 233. 235, 239, 240, 241, 242.
10 Novosti, 9. okt. 1928.
11 VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ. KOMPOZITOR I MELOGRAF — Politika od 23. juna 1938; VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ I NJEGOV ODNOS PREMA NARODNOM MUZIČKOM BLAGU — Srp. knjiž. glasnik, Nova serija, 1938, 54, Str. 548—554.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 13, 2011, 02:45:15 pm »

**
nastavak

O r g a n o l o š k i  r a d. — Pored ranije izloženog, Vladimir R. Đorđević je skupljao i proučavao i narodne muzičke instrumente.

Živo je želeo da se ostvari njegova ideja o jednom centralnom muzičkom muzeju naše zemlje pri Muzičkom društvu "Stanković". U tu svrhu poklonio je "Stankoviću" svoju zbirku narodnih muzičkih instrumenata za odrasle i za decu koju je prikupio u našoj zemlji iz svojih sredstava. 3. jula 1925. godine, uz spisak poklonjenih predmeta, pismom je obavestio društvenu upravu o svome poklonu instrumenata za odrasle:

1. Gajde
2. Dve zurle (veća i manja)
3. Dva dudka (veći i manji)
4. Dva kavala
5. Dve šupeljke (od roga i drveta)
6. Dvojnice
7. Darbuka
8. Dva tumbeleka

Instrumenti pod 1, 2, 3, 4, 5 i 6 rađeni su u Skoplju u Gajdardžinici (radnja za izradu narodnih muzičkih instrumenata) Veljka Janjevića i sina mu Panče. Instrumenti pod brojem 7. i 8. kupljeni su od Cigana u Skoplju.

Docnije, Đorđević je poklonio Muzeju i dečje narodne muzičke instrumente koje je isto tako nabavio iz svojih sredstava. Vremenom je dopunjavao Muzej poklonima i muzejskim sredstvima.

Uz svaki instrumenat dao je i opis, naznačivši i mesto ili kraj gde se upotrebljava. Na taj način se njegov pionirski etnomuzikološki rad sve više granao.

Radi osnivanja i dopunjavanja centralnog muzeja, poklonio je "Stankoviću" i svoje zbirke narodnih melodija.

Pored svoga direktnog doprinosa prikupljanjem narodnih muzičkih instrumenata i melodija sa terena, Đorđević se u cilju razvoja Muzeja služio i raspitivanjem, indirektnim anketnim postupkom, radi podsticanja drugih da prikupljaju i šalju materijal Muzičkom društvu "Stanković". Razaslao je cirkularno pismo sa raznim pitanjima pevačkim društvima, sveštenicima i učiteljima, s molbom da odgovore na anketu. Odatle se jasno pokazalo:
1) da Đorđević pojave posmatra u kulturnom razvoju. jer je tražio i podatke o postanku lokalnih pevačkih društava, njihovu kratku istoriju, slike društava i njihovih zgrada, slike zaslužnih ljudi za muziku i podatke o njihovim zaslugama, društvene značke, i "uopšte sve što bi moglo davati jasniji pojam o muzici i njenom razvoju u vašem kraju", kaže on; i
2) da Đorđević muzičke pojave u narodu shvata kompleksno, jer je tražio i slike narodnih svirača, narodnoga kola uz srirku narodnih instrumenata i narodnih običaja uz koje se igra ili svira. I jedno i drugo pokazuje Đorđevićev instinktivan pristup etnomuzikoliji.

God. 1927. Đorđević je izabran jednoglasno za upravnika Muzeja "Stanković" i na tom položaju ostao je do kraja života.

Njegov organološki rad širio se i izvan ovog beogradskog Muzičkog društva, jer je i Muzičkoj sekciji "Vladimir R. Đorđević" moravskih učitelja u Nišu poklonio zbirku narodnih muzičkih instrumenata i svoje štampane radove u cilju osnivanja tamošnjeg muzičkog muzeja.

Dalje, 1928. objavio je u "Svetoj Ceciliji" rad: Nekoji dečji narodni muzički instrumenti, sa podacima i građom iz Aleksinca i okoline. Pomenuvši da je Muzičkom društvu "Stanković" za Muzej dao, pored ostalih, i dečje muzičke instrumente, pisac u samom početku kaže da, iako su dečji instrumenti zabava i "više igra nego muzika, ipak se slobodno može reći da je ona deo naše dečje kulture i kao takva zaslužuje da se ne prenebregne". Podelio je dečje instrumente u dve vrste:
1) one koje deca sama prave; i
2) one koje kupuju.

O njima daje podatke: od čega se prave, kako se prave, i kakav im je ton, tj. da li je to samo struganje, škripanje, pištanje, ili slabiji, ili jači tonovi, ili nešto slično tonovima koje daju narodni muzički instrumenti za odrasle. Pružio je i crteže svih pomenutih dečjih instrumenata. Iako ne veliki, ovaj rad otkriva čitavu jednu granu dečjeg narodnog stvaralaštva iz XIX veka.

U svome radu Skopske gajdardžije i njihovi muzički instrumenti, 1926. g. ("Glasnik Skopskog naučnog društva". V. Spisak ...) Đorđević, radi upoznavanja naše narodne kulture, narodni muzički instrumenti — gajdardžinici, o radnicima — gajdardžijama, i o gajdardžijskom zanatu koji pripada stolarskom esnafu, i uz koji uvek ide i češljarski zanat. U to vreme gajdardžinica je bilo i u Prilepu.. Ali pre postanka skopske gajdardžinice narod je sam pravio instrumente, ili su po selima postojali majstori koji su ih izrađivali, iznosili na pazar i prodavali. 1925. godine, kada je Vladimir R. Đorđević psčeo da obraća pažnju na gajdardžije, zanat je bio već u opadanju, i zahvaljujući baš ovom njegovom radu, ostali su podaci o tim gajdardžinicama, majstorima i instrumentima koje su oni izrađivali.

Đorđević tu govori i o alatima, materijalu, rasprostranjenosti muzičknh instrumenata u južnoj Srbiji, podrazumevajući i Kosovo i Gnjilanski kraj. Zatim prelazi na izradu muzičkih instrumenata, na same instrumente i nazive njihovih delova.

On dalje opisuje kako se dobijaju tonovi na pojedinim instrumentima, daje notne zapise orskih igara sa gajdunica i pominje ko svira a ko igra te igre. Iscrpan opis kavala propraća napomenom da ovaj instrumenat ne prati igru i da Albanci obično sviraju na njemu. Sledujući vezama kompleksa, pominje čak i narodno verovanje da su ovce vesele kad pasu travu uz sviranje na kavalu. Iscrpno opisuje duduk, šupeljku, dvojnice, uvek sa naznačenjem da li prate igru ili samo pesmu, ili i jedno i drugo. Povodom zurla, Đorđević stavlja napomenu da su "nosilac istočnjačke muzike" i da se sviranje na zurlama ne može zamisliti bez tupana (str. 398). Etnomuzikološki zalazi i u obrednu namenu ovog instrumenta u Muslimana: "Za vreme Ramazana idu noću po dvojica od kuće do kuće i pevaju udarajući u tupan. Ako u nekom selu nema tupana, onda se on uzme pod kirnju, samo da bi se obavio običaj za vreme Ramazana. Za tu muziku svirači i tupandžije dobijaju bakšiš." (Str. 398).

Ovaj Đorđevićev rad ilustrovan je fotografijama gajdardžinica i gajdardžija, crtežima narodnih muzičknh instrumenata, naših i orijentalnih, i njihovnh delova.

Tako je ovaj pionir etnomuzikologije počeo muzikološki i stručno da postavlja solidne temelje i organologiji u Srbiji.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 13, 2011, 02:45:33 pm »

**
nasavak

K o m p o z i t o r s k i  r a d. — Paralelno sa melografskim i organološkim, u tesnoj vezi sa muzičko-pedagošknm radom, kao što će se docnije videti, razvijao se i Đorđevićev kompozitorski rad. On je narodne melodije harmonizovao jednostavno i u lakoj obradi, dvoglasno, višeglasio, za decu, za odrasle muške i mešovite horove, za školsku i društvenu upotrebu. U Srbiji njegovog vremena nije bilo mnogo muzički obrazovanih ljudi. Đorđević je stvarao za široke narodne slojeve u narodnom duhu i njegove su kompozicije nalazile odjeka.

Možda najpoletnija i veoma omiljena njegova kompozicija bila je Uzdanica, marš koji je on posvetno svojim đacima jagodinske Učiteljske škole. Uzdanica se izvodila ne samo u školskom orkestru, nego i u raznim kapelama u Srbiji, naročito u Beogradu i u inostranstvu. Ima i kompozicija za violinu, klavir, flautu, orkestar. (V. Spisak...)

Od solo kompozicija za pevanje uz pratnju klavira ističu se raspevana pesma More, Ano, dilber Ano, koju i Miloje Milojević izdvaja, nežna i setna Bila jednom ruža jedna, Što slavuj peva, za visoki sopran; od horskih kompozicija za odrasle Ašikovanje, Zasvira frula i dr.

Đorđević je naginjao humoru u muzici, što pokazuju njegovi dueti Svađa komšinica, u sinkopama, i dr., isto tako njegovi klasični horovi za omladinu i decu, naročito Veće vrana, Hvalisavi majmun, Magarac i frula, koji spadaju u najomiljenije i najviše izvođene njegove kompozicije, bez kojih se nijedna školska priredba nije mogla zamisliti. Taj njegov umetnički i pedagoški domet čini da je nazvan Zmajem dečjih i omladinskih horskih pesama. Ostale su u najlepšem sećanju tačke s Đorđevićevim pomenutim kompozicijama koje su umetnički spremale: u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu pok. Merima Dragutinović, u Drugoj ženskoj gimnaziji Ljubica Kratohvil-Milovanović, i drugi profesori muzike. Neki od Đorđevićevih horova za decu i omladinu prevedeni su i na Brajovu azbuku i sa velikim uspehom izvođeni u Domu za slepe u Zemunu.

U Muzičkoj školi "Vladimir R. Đorđević" u Jagićevoj ulici u Beogradu, ppof. Ljnljana Preger veoma uspelo sprema njegove kompozicije. Ona je i govorila i pisala o Vladimiru Đorđeviću.12)

I danas se na radiju i koncertima mogu čuti Đorđevićeve kompozicije, od kojih su najviše izvođene: U kolu, Ašikovanje, Dođi dođi, Poskočica, Proletnja pesma, Pošla Rumena, Skerco, Skerco za dve flaute, Uzdanica, Vetrenjača, Veće vrana, U proleće, Sunce se rađa, Pod jelom, Mi smo deca vesela, Divna je zora, Evo nas opet, Na livadi, Na ljuljašci, Petao, Goro, goro, Hajd' u šumu, Bila jednom ruža jedna, Magarac i frula, Pastirska pesma, Tamna noći.

Na radiju su izvođene i pojediie arije iz njegovog komada s pevanjem Nevesta mora biti jevtina ili Alilova ljubav. Isidor Bajić kaže za ovo delo da je kompozitoru "na više mesta sretno pošlo za rukom da unese i srpske narodne motive". Dalje nalazi da instrumentacija sa harfom ima dosta lepih opkestarskih efekata, prirodnosti i lakoće, bez afektacije i silom traženih neobičnosti" 13) d belgijski veliki muzički kritičar Ernest Kloson piše da je Đorđević tu dao "delce puno draži, boje i originalnosti, gde su slovenski i orijentalni elementi parafrazovani sa koliko veštine toliko i žara".14)

Đorđevićeve su kompozicije izvođene i u inostranstvu, naročito u Beču i Brislu, zatim i Parizu, Bordou, Kanu, Bolijeu, Nici i drugim mestima Francuske. Tako isto, one su bile i na programu priredbama Srpskog pevačkog društva "Vladimir R. Đorđević" u Kanadi (Hamilton Ont.) od 1931. I u drugim sopskim pevačkim društvima i folklornim grupama u Americi, Evropi i Australiji, kao i na inostranim radio-stanicama, njegove se kompozicije i harmonizacije narodnih melodija pevaju i sviraju.

__________________

12) Pro musica, 1967, 26, str. 6 i 36.
13) Isidor Bajić, Muzički radovi Vlad. R. Đorđevića, Letopis Matice Srpske   LXXXIV/1908. knj. 249, sv. III, str. 107—110
14) Ernest Closson, Chanson populaitres serbes, (Extrait du Flambeau, revue belge des questions politiques et litteraires, 3e annee, no 11, novembre 1920) str. 5.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 13, 2011, 02:45:50 pm »

**
nastavak

M u z i č k o - p e d a g o š k i  r a d. — Krajem prošloga i početkom dvadesetog veka, kada je Đorđević počinjao da radi na muzici, u oskudici muzičkih radnika i specijalizovanih snaga, on je smatrao da treba i kompozitor sa visokim muzičkim obrazovanjem da se odaziva svim razvojnim imperativima našeg mladog muzičkog života. On nije imao mnogo vremena za komponovanje u društvu čije su potrebe zahtevale da radi u raznovrsnim muzičkim pravcima, a pre svega da deluje kao muzički prosvetitelj.

U nedostatku muzički školovanih pedagoga i horovođa, pregao je da solidno osposobi za rad na narodnom muzičkom prosvećivanju svoje učenike iz jagodinske Učiteljske škole. Pod njegovom nastavom odatle je svake godine odlazilo u narod oko trideset muzički obrazovanih mladih učitelja, ne samo spremnih za muzički pedagoški rad i vođenje horova nego i oduševljenih za rad na muzičkom prosvećivanju svoje sredine.

Pošto su kafanska i ciganska muzika već bile počele da vrše svoj negativan uticaj na narodnu muziku, Đorđević je želeo da se i po selima obrazuju pevačke družine u kojima bi se učile narodne pesme koje je on bio zapisao i objavio i za koje je udesio jednostavnu, prirodnu harmonizacnju u narodnome duhu. Na taj način bi se vraćalo narodu ono što je njegovo i narodna muzika bi se sačuvala od daljeg kvarenja. Pripremio je četrnaest generacija jagodinske Učiteljske škole za muzičke pedagoge i horovođe. Koliko su oni striktno ostvarili njegove želje, teško je reći, jer nije bilo kontrole nad njihovim radom. Ali je bilo očevidno da se u Srbiji onoga vremena, u mestima i krajevima gde su Đorđevićevi učenici vodili horove, bilo u školskom bilo u društvenom smislu, osetio intenzivniji razvoj muzičkog života. U vremenu kada nije bilo ni muzičke akademije, ni muzičkih škola, Muška učiteljska škola u Jagodini bila je glavni centar razvitka muzike u Srbiji.

U Jagodini je Đorđević uspeo da pokrene i društveni zabavni muzički život. U svakom razredu, izuzimajući prvi razred, stvorio je hor i orkestar, i jedan glavni za priredbe. Spremao je koncerte i zabave za svaku subotu, a za nedelje i odgovaranje na liturgiju. Njegovi đaci znali su Mokranjčev oktoih, isto tako i prave narodne crkvene melodije koje je Đorđević zabeležno i harmonizovao. Sa svojim glavnim školskim horom i orkestrom, ovaj neumorni muzički pedagog i prosvetitelj išao je na turneje i u druga mesta. Značaj ovog Đorđevićevog rada na širenju ne samo srpske nego i strane muzike mora se podvući.

U isti mah nameće se pitanje: kako je Đorđević uspevao da sve to postigne? U današnje vreme, za spremanje najviših instrumentalista ima raznih sistema u kojima se obraća pažnja na postupnost u prelaženju gradiva. Ali za to je potrebno mnogo vremena i dugo školovanje. Međutim, u ondašnjim uslovima nije bila ni dužnost muzičkog prosvetitelja ni zadatak učiteljske škole da spremaju individualne virtuoze, već solidne muzičare za vršenje prvih i neophodnih zahteva muzičkog školskog i društvenog života. Zato je Đorđević bio prinuđen da i svoje nastavne metode prilagođava tim zahtevima i da stvara sistem pomoću kojeg će ubrzanijim tempom rada i kolektivnim postupkom, koji psihički oslobađa početnika, postići što bolji uspeh. O tome je ostavio svoja metodsko-pedagoška iskustva u napisu: Kako ja predajem violinu. (MS.)

Još jedna stvar. Školi i društvu trebalo je pružiti i muzičke instruktivne knjige. Prosto je neverovatno da je Đorđević stigao da radi i u tome pravcu. Njegovi udžbenici su se ne samo pojavljivali nego je svaki doživeo i po nekoliko, a Škola za violinu ravno devet izdanja. (Videti Spisak štampanih radova).

Đorđević je mogao iz Jagodine otići u Beograd ranije. Ali on je predano istrajao tamo sve dok potreba službe nije nalagala da se premesti u beogradsku Treću mušku gimnaziju.

I u Beogradu, ovaj rođeni muzički pedagog imao je na umu školske potrebe. Kao što je u početku školskog rada, u Jagodini, metodika pevanja u narodnoj školi bila u središtu njegovog muzičko-pedagoškog interesovanja, pa je o tome držao i predavanja učiteljima u Belici, Levču i Temniću (videti Spisak Đ. štampanih radova, 1901), tako je i kao penzioner propagirao ne samo potrebu nego i mogućnost predavanja notnog pevanja u osnovnoj školi, i ako u užoj Srbiji još niko nije na to mislio. Godine 1927. u tu svrhu dao je Kratko uputstvo. A na molbu urednika "Učitelja" 1931. godine objavio je u tom časopisu Jedan projekat nastavnog programa iz notnog pevanja u nižoj i višoj osnovnoj školi. Voleo je da svoje odmore provode u Ohridu, i da kod Struge peca ribu. Ostavmo je u rukopisu jedan svoj napis o Lepotama Ohridskog jezera. Pri svem tom, umeo je i da se liši tog zadovoljstva da bi održao dobrovoljni tečaj za učitelje i učiteljice iz Ohrida i okoline iz metodike notnog pevanja za osnovce, što je izazivalo pravo oduševljenje u tečajaca. Današnjica je dala za pravo Đorđevićevim nastojanjima, i nastava notnog pevanja se uveliko sprovodi po osnovnim školama. Napisao je i Teoriju muzike (dva izdanja), a za škole je spremio i Zbirku odabranih pesama (pet izdanja).

Po pričanju njegovih đaka, a naročito Vlade Bogdanovića, Đorđević je kao nastavnik, horovođa i dirigent bio strog i voleo je tačnost. I pored strogosti, đaci su ga voleli. U svakom pogledu se držao kao što treba da se drži nastavnik. Bio je neko vreme i vaspitač. Umeo je da privuče omladinu, oduševi za rad i muzikom oplemenm. Bio je ozbiljan i otmen, nije mnogo reči trošio na objašnjenja, ali se potpuno predavao muzičko-pedagoškom radu. Stvorio je jake generacije.

M. Bobić kaže da je bio odličan pedagog i da je sa uspehom budio ljubav prema muzici svojih đaka.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 13, 2011, 02:46:07 pm »

**




Naslovna strana muzičke publikacije


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.

[postavljeno 27.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 13, 2011, 02:46:24 pm »

**

UDC 78.071(497.11):929 Đoršević, V.

DOKUMENTACIJA O DELATNOSTI (1916—1919) VLADIMIRA ĐORĐEVIĆA
U FRANCUSKOJ ZA VREME PRVOG SVETSKOG RATA, SAČUVANA U
NJEGOVOM LEGATU U BIBLIOTECI FAKULTETA MUZIČKE UMETNOSTI U BEOGRADU



Legat Vladimira Đorđevića danas je najvredniji legat biblioteke Fakulteta muzičke umetnosti. Najveći broj jedinica pripada kategoriji stare i retke knjige, odnosno sadrži štampane knjige i muzikalije iz 19. veka.

Pošto ga je porodica Vladimira Đorđevića poklonila, zajedno sa ormanima u kojima se i danas čuva, uveden je u inventarske knjige biblioteke FMU 1947. godine u izvornom stanju, onako kako je ovu građu klasifikovao i signirao još za života sam Đorđević, a dovršila porodica, tačnije sestre Danica i Ljubica Janković. Od 1196 inventarskih brojeva (14287—14763, 14818—15029, 15076—15357, 15369—15591, 15594—15601) svi nose izvorne signature V. Đ. i Đ., kojima su dodati redni brojevi i podbrojevi.

Njegova raznovrsnost, a iznad svega vrednost i značaj za istoriju srpske muzike, navode nas da ga proučavamo u jednom kontinuiranom procesu.

Legat Vladimira Đorđevića obuhvata različite vrste dokumenata karakterističnih za muzičke biblioteke i arhive: note (prevashodno onih autora koji su delovali na području Srbije — i to štampane, prepisane rukopise, skice, zapise i harmonizacije narodnih melodija); knjige (stručna muzička literatura — strana i domaća, beletristika, stari katalozi), gramofonske ploče, periodiku (domaću i stranu, uvek u vezi sa određenim problemom iz istorije srpske muzike), rukopise, fotografije, kao i bogatu građu o raznorodno delatnosti Vladimira Đorđevića. I upravo ova kombinacija bibliotečke i arhivske građe ono je po čemu se legat Vladimira Đorđevića razlikuje od velikog broja legata koji se danas čuvaju u biblioteci FMU.

Iako je većina radova Vladimira Đorđevića štampana (ako ne za života, ono posle njegove smrti) i na taj način njegova delatnost poznata bar užem krugu ljudi koji su okrenuti proučavanju istorije srpske muzike, ipak i danas fascinira sa koliko je strpljenja, upornosti i predanosti poslu ovaj srpski muzički bibliofil i bibliograf prikupljao građu od neprocenjive vrednosti za dokumentovanje razvojnih tokova srpske muzičke kulture. Stoga ovaj legat nesumnjivo prerasta osnovne bibliotečke funkcije i postaje nezaobilazna, često čak i uporišna tačka u proučavanju naše nacionalne muzičke istorije. Da li je stoga neskromno ili pak nužno očekivati da on jednog dana možda preraste u specifičnu vrstu muzičkog muzeja?

Čitav legat Vladimira Đorđevića kataloški je obrađen kao zasebna celina, ali je činjenica da ima određenih delova ove zbirke za koje je sačinjen sumarni opis sadržaja bez zalaženja u, čini se, bitne detalje za naučna istraživanja. Takvi su, između ostalog, dokumenti koji nose brojeve V. Đ.: 398 (1—34) — Članci i rasprave / Razni isečci iz dnevnih listova i časopisa; 399 (1 — 166) — Programi koncerata u kojima ima i kompozicija Vlad. R. Đorđevića i 401 — Ocene na dela Vlad. R. Đorđevića. Oni su privukli našu pažnju uprkos tome što ni unutar građe nisu sređeni i obeleženi čak ni hronološkim redom, a i zbog toga što je to materijal koji se međusobno dopunjuje i nadovezuje tvoreći zaokružene celine.

Ovom prilikom osvetlićemo samo jedan mali segment delatnosti Vladimira Đorđevića koristeći pomenute dokumente — njegov boravak u izbeglištvu u Francuskoj, u periodu od 1916. do 1919, gde je, u srpskoj gimnaziji, predavao muziku, ali, kao što ćemo iz daljeg teksta videti, ne samo to. Ovaj period boravka u Francuskoj ne samo što je danas uglavnom nepoznat nego je prerastao i neminovne uske okvire tadašnje sveopšte orijentacije na srpsku kulturnu i nacionalnu propagandu uz pomoć saveznika u Prvom svetskom ratu. Istovremeno je u ovim ratnim uslovima iskorišćen i povoljan trenutak pripadnosti pobed-ičkoj strani da se dobrotvornim i humanitarnim koncertima priku-lja pomoć za ranjenike, siročad... (ne samo srpsku), ali i da se, uz sve vesti o velikoj hrabrosti srpskih vojnika na frontu, plasira bar mali segment naše ne mnogo bogate muzičke tradicije do početka Prvog svet-kog rata. Ponos i odsustvo svake vrste kompleksa u odnosu na daleko muzički razvijenije nacije od nas (Italijani, Francuzi, Rusi, Amerikanci...) najpre izbijaju sa stranica sačuvanih programa i mogu da budu veoma poučni.

Opšte je poznata činjenica da je posle prelaska Albanije u Prvom svetskom ratu većina srpskih civilnih izbeglica bila prebačena u nekoliko zemalja saveznica. Ipak najviše u različite gradove širom Francuske. Srpski đaci i studenti nastavili su školovanje u više zemalja, ali je u tom pogledu ipak najvažnija bila Francuska, kako po broju prihvaćenih đaka tako i po sveukupnim rezultatima školovanja. Evakuacija srpskih đaka sa albanskih obala tekla je veoma sporo, mada je izvestan broj — izgleda oko stotinu njih — bio ukrcan u Valoni još 28. decembra 1915. godine i odmah upućen u Francusku. Računa se da je sredinom marta 1916. na tlu Francuske bilo oko 3000 srpskih osnovaca, srednjoškolaca i studenata. U leto 1916. Francuzi su registrovali 1606 naših učenika. Taj broj se vremenom povećavao, ali i smanjivao, jer su đaci bili upućivani i u druge zemlje na školovanje. "Srpski đaci su, zahvaljujući neobičnoj brizi francuskih javnih ustanova i privatnih lica i zalaganju svojih nastavnika postigli vrlo dobre rezultate. Đaci su, pored savesnog vršenja svojih redovnih dužnosti, pokazivali živ interes za svoj intelektualni razvoj i izvan škole. Tako su osnivali svoje đačke družine... Francuzi su nastojali da kod srpske omladine stvore iluziju otadžbine. Zato su, između ostalog, pomagali u priređivanju proslave Sv. Save, na kojoj se svetosavska himna odmenjivala sa Marseljezom."1

A "pored obnove vojske, prosvetna organizacija u izbeglištvu bila je najznačajnija delatnost srpske vlade. Stvoriti, u najtežim ratnim danima, škole sa internatima za hiljade dece različite po godinama i po obrazovanju, nije bio lak posao."2

I Vladimir Đorđević je bio jedan od naših mnogobrojnih nastavnika u mnogim našim školama na francuskoj rivijeri i nesumnjivo je da, zahvaljujući njemu, "tamo vaskrsava i srpska muzika".3 On se svim snagama borio da pokrene kakav-takav muzički život, a u nedostatku neophodnog i pravog notnog materijala raspisivao je neke kompozicije po sećanju, ili je, pak, harmonizovao naše poznate narodne pesme.

Brojni problemi — sveopšta nemaština, bolesti, odvojenost od porodica i velika ratna stradanja i razaranja — ipak nisu sprečavali niti naše učenike, a ni njihove profesore da se pripremaju za povratak u oslobođenu domovinu, u kojoj će njihovo mukotrpno stečeno znanje biti neophodno za njen dalji razvoj i progres. I upravo u tim uslovima Vladimir Đorđević, uz redovnu nastavu u školama, organizuje hor i orkestar od svojih đaka sa kojima učestvuje na priredbama različitog tipa i karaktera, prevashodno rodoljubivog. One, u suštini, najviše odgovaraju onome što se kod nas, kao kulturna manifestacija, ustaljeno označavalo nazivom beseda. Velika većina koncerata, kako su se ti programi uglavnom zvali, bili su matinei — dnevni događaji. Bilo je među njima čisto srpskih manifestacija, lokalnih svetkovina, ali i učešća na priredbama mnogo šireg značaja i raznolikog sastava izvođača.

Od petnaestak sačuvanih programa, koje smo pronašli u zaostavštini Vladimira Đorđevića, nekolicina ima i svoje komplementarne dodatke, tačnije sačuvane izvode iz dnevne štampe onog vremena, pretežno francuske, ali se susreću i izveštaji kod nas.

Pronađeni programi i za ovu priliku izdvojeni iz zaostavštine raznoliki su po formatu i kvalitetu, i najrazličitije su štampani — od najjednostavnijih šapirografski umnoženih do veoma luksuznih — ili sa likovno-grafičkim rešenjima koja su bila u tesnoj vezi sa namenom, ili, pak, sa sadržajem određene priredbe. Neretko su ovi programi, štampani na francuskom jeziku, bili ukrašeni i pantljikom koja simbolizuje srpsku zastavu. I ono što nikako ne smemo zaboraviti da napomenemo jeste to da su svi oni na neki način obeležavani rukom samog Vladimira Đorđevića — bilo da označi koje je tačke programa pripremio ili izvodio, bilo da ukaže na neke važne segmente određenog programa.

Zasada jedini sveobuhvatni osvrt na ovaj kratak ali profesionalno neuobičajen period života i rada Vladimira Đorđevića potpisala je, u predgovoru njegovog Ogleda, Ljubica S. Janković.4 Uprkos želji autora da obuhvati što više pojedinosti i da se uspostave različiti odnosi u vezi sa ovim periodom o kome i mi pišemo napominjemo da smo, sravnjujući pomenute redove sa izvornom dokumentarnom građom, naišli na niz nepreciznosti koje ovom prilikom nećemo pojedinačno ispravljati. Čini se da su za pisanje pomenutog teksta od materijala kojim mi danas raspolažemo korišćeni prevashodno programi, a da napisi iz štampe nisu konsultovani. Ipak, taj tekst donosi posebnu draž dokumentarnosti, jer koristi i citate iz lične korespondencije Vladimira Đorđevića i objavljenih uspomena bivših srpskih đaka u Francuskoj.5

Vratimo se programima i kritikama (tačnije beleškama u dnevnoj i periodičnoj štampi) koje smo kompletirali iz zaostavštine Vladimira Đorđevića. Čitavim tokom daljeg teksta ukazivaćemo na elemente srpske muzičke kulture na koje smo nailazili sređujući ovu zanimljivu, i koliko nam je poznato, neobjavljenu građu. Prema zasada utvrđenim činjenicama, prvi koncert na kome su učestvovali i srpski đaci održan je 20. februara 1916. godine u Bordou.6 Ovaj matine organizovao je Odbor za pomoć srpskih izbeglica i u korist srpskih izbeglica, a održan je u velikoj sali Franklin. Mešoviti program, na kome su uglavnom učestvovali francuski umetnici, predstavio je đački mešoviti hor pod upravom Vladimira Đorđevića trima "numerama": U boj Zajca, srpska himna i Marseljeza.1

Sledeći koncert, prema sačuvanim programima, održan je već 24. februara 1916.8 Za razliku od prethodnog, mešovitog, bio je, bar prema učesnicima, prevashodno srpski. Takođe u Bordou, ali ovoga puta u hotelu Bristol, odvijao se ovaj "koncertni sastanak đačke družine srpske gimnazije Sent Žen (S. Jean)." Ovoga puta uz hor se predstavio i orkestar koji je takođe pripremio Vladimir Đorđević.9 Pored njih, kao izvođače srećemo i vokalni kvartet, ali i soliste. Obiman i raznovrstan ovaj program10 sigurno se nije mogao spremiti za tako kratko vreme. Očigledno je da su neki izvođači pojedine kompozicije savladali još pre izbijanja Prvog svetskog rata i dolasaka u Francusku.

Sledeći hronološki redosled, nailazimo na pozorišne programe11 vezane za 30. maj 1916. godine, kada je, u okviru treće scene pozorišne predstave u Francuskom pozorištu, hor Srba, pod upravom Vladimira Đorđevića, izveo kompoziciju Živela Srbija samog Đorđevića. Zanimljivo je da u vezi sa ovim programom u Bordou u Francuskom pozorštu (koji je organizovao francuski Crveni krst u korist francuskih ranjenika) srećemo i prve beleške u francuskoj štampi.12


__________________

01 M. Ibrovac: Srpski đaci u francuskim školama za vreme Prvog svetskog rata, Enciklopedija Jugoslavije, tom 3, Zagreb, 1958, 384.
02 Isto.
03 Vladimir R. Đorđević: Ogled srpske muzičke bibliografije do 1914. godine, Narodna biblioteka Srbije — Nolit, Beograd. 1969, 21.
04 Ljubica S. Janković: Vladimir Đorđević pionir etnomuzikologije u Srbiji, Ogledi, 21-26.
05 Mislimo na pismo Koste Manojlovića i knjige: Sećanje na Bolije, Beograd, 1934. i Dim. C. Đorđević: Moje uspomene, Beograd, 1924.
06 Program sa oznakom V. Đ. 399 (102).
07 Preradu Marseljeze za hor sačinio je sam Vladimir Đorđević i ona se čuva u zaostavštini /V. Đ. br. 307 i 473/. Ove tri pomenute kompozicije, predstavljene na prvom koncertu u Francuskoj, i kasnije su bile najčešće na programima na kojima je Đorđević učestvovao sa svojim đacima.
08 Program V. Đ. 399 (100).
09 Uprkos nastojanjima nismo uspeli da saznamo koji je bio tip ili sastav orkestra koji se spominje i nadalje tokom praćenja koncertne delatnosti srpskih đaka u izbeglištvu.
10 Ovoga puta reč je o 14 različitih muzičkih numera, među kojima je najveći broj dela srpskih kompozitora i drugih koji su do 1914. godine delovali u Srbiji: Đorđević, L heroine serbe /orkestar/; Bajić — Sokolska himna /peva kvartet/: Mokranjac: VI Rukovet /peva kvartet/; Jenko: Zujte strune /peva K. Marković/; Đorđević — Veseli đaci /orkestar/, Havlas — Padajte braćo /peva kvartet/; Binički — Hm! /hor/; Bajić — Vinska pesma /hor/.
11 Programi V. Đ. 399 (101) — kao najava i 399 (103) — kao program same priredbe.
12 V. Đ. 400 (4) i 400 (5): La France de Bordeux et du Sud Orest, 1. VI 1916 /V. Đ. 400 (4)/; La Petite Gazete (?), 1. VI 1916 /V. Đ. 400 (5)/.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 13, 2011, 09:17:32 pm »

**
nastavak

To bi bile sve predstave srpskih đaka tokom 1916. godine. Čini se da je ovaj prekid nastao možda zbog nesačuvanih programa. Ali poznajući pedantnost Vladimira Đorđevića, čini nam se da je do njega došlo pre zbog reorganizovanja školovanja naših đaka u Francuskoj, kao i zbog preseljenja srpske gimnazije u Nicu. Jer "u leto 1916 osnovana je srpska gimnazija u Nici. Početkom školske godine 1917—18 ta je gimnazija premeštena u Saint-Jean-Cap-Ferrat, gde su za nju zakupljene tri zgrade i jedna zgrada u Beaulieu, gde su smešteni internati i 13 odeljenja, od kojih 3 odeljenja za učiteljsku školu."13 Godina 1917. daleko je bogatija u javnom predstavljanju vanškolskih aktivnosti srpskih đaka. Započela je standardnom školskom proslavom Svetog Save, 27. januara, u Nici, u pozorišnoj sali Eldorado. Iz sačuvanog programa14 saznajemo da je kao klasična školska priredba, sa isključivo srpskim sadržajima i izvođačima, obuhvatila uobičajene tačke programa tipične za obeležavanje ove školske slave: predavanje, recitacije, nacionalnu himnu i himnu sv. Savi, ali i druge tačke na kojima su se smenjivali đački hor, pod upravom Vladimira Đorđevića, i đaci solisti na klaviru. Zanimljivo je da među solistima ovog koncerta srećemo i Momčila Mokranjca, sina Stevana Mokranjca.15 I ovu priredbu zabeležila je francuska štampa, ali, kao i prethodnu, uglavnom kao beleške sa detaljnim navođenjem programa i izvođača.16 U vezi sa ovom školskom priredbom srećemo i prvi sačuvani izveštaj dopisnika iz Francuske u srpskoj štampi.17 Odlomak sačuvanih novinskih isečaka na najbolji način ilustruje značaj sveukupne umetničke a posebno muzičke delatnosti u Francuskoj: "G. B. Đorđević, v. učitelj pevanja i muzike III beogradske Gimnazije, spremio je za relativno vrlo kratko vreme odlično đački hor.

Šteta je što gimnazija nije još ranije imala ovakvog vrednog nastavnika. Na pesmu i muziku kod nas se u Srbiji nije obraćala velika pažnja. Međutim to su najbolje stvari sa kojima se može izaći pred strance. Kako su se iznenadili prijatno stranci, kad su čuli naš đački hor i videli da srpski učenici mogu pevati i svirati i teže muzičke kompozicije. G. Đorđević je dobio prava čestitanja sa sviju strana, on odista može biti zadovoljan svojim radom i neka mu je i ovde rečena topla zahvalnost za spremanje đačkog hora...

Tako je i lepo i skromno proslavljen sv. Sava u Nici 1917. godine. Proslava je, po uverenju sviju izgledala kao proslava u Srbiji. Pa ipak, pored opšti utisaka, bio je i jedan težak i bolan, koji se nekad jače nekad slabije javljao u toku cele svečanosti. Uspomene na jadnu Srbiju, pa porušene škole i crkve, na popaljene varoši i sela, na rastureni i mučeni narod, na majke bez dece i dece bez roditelja, učinile su da je ovogodišnji sv. Sava bio tužan. Jedan mali deo srpske omladine pevao je himnu svome zaštitniku, ali ne pod svojim školskim krovom, i molio Boga pesmom za kralja bez zemlje i narod bez otadžbine. Nije bilo čudo, što je bilo roditelja, koji, ostavivši decu u Srbiji, nisu mogli doći od tuge da prisustvuju ovoj đačkoj slavi."18

Već 19. februara iste godine, takođe u Nici, u Opštinskom kazinu, hor srpskih đaka, pod upravom Vladimira Đorđevića učestvovao je u mešovitom dobrotvornom programu. Ovom prilikom izveli su Zajčevu kompoziciju U boj! i Havlasovu Padajte braćo.19

Svakako da je jedan od tipičnih srpskih rodoljubivih programa održan 23. februara 1917. godine, u artističkoj dvorani, pod zajedničkim nazivom Les cantilenes heroiques chant des serbes. Ovaj obiman, pomalo pretenciozan program obuhvatio je izvođenje srpskih narodnih igara na harfi (Forgues) i flauti (M. Pierre-Pierre). Nesumnjivo je da je u pripremi ovog dela priredbe aktivno učestvovao i Vladimir Đorđević. Jer neke igre koje su izvedene ovom prilikom srećemo i u zbirci kompozicija koje je izdao kasnije u Francuskoj — Trente danses serbes pour piano (Bordeux 1918).20 Slična je situacija bila i sa srpskim narodnim pesmama koje su pevale članica opere Alis Dima (Alice Dima) i gospođica Đorđević. Ovom prilikom interpretirane su i srpske junačke — hajdučke pesme (ciklus o Radojici), kao i pesme kosovskog ciklusa, i sve to uz pratnju klavira gospodina Gondola! Pretpostavljamo da su u osnovi ovih pesama bile melodije naših narodnih pesama. Hor učenika gimnazije, pod upravom Vladimira Đorđevića, izveo je, uz Zajčev U boj/, nama danas nepoznate kompozicije nepoznatih autora: Takčič (Takchitch) Tombez mes freres i Kačinski (Katchienski) La levee en masse.21

U hotelu Rul održan je 16. marta 1917. matine koncert.22 Mešovit program i sastav izvođača obuhvatio je učešće hora srpskih đaka pod upravom Vladimira Đorđevića. Ovom prilikom izveli su Narodni zbor Josifa Marinkovića, U kolu Vladimira Đorđevića i Marseljezu.

Deset dana kasnije održana je velika srpska proslava u Opštinskom kazinu u Nici, a sadržavala je koncert sa solističkim numerama, pozorišnu predstavu, kao i koncert na kome su učestvovali hor i orkestar.23 Na ovom koncertu prvi put srećemo i ime Miloja Milojevića, i to u dvostrukoj ulozi — kao kompozitora i kao izvođača. Pretpostavljamo da je on već i ranije, ali "iza scene", učestvovao u pripremama srpskih programa u Francuskoj, jer je ostalo zabeleženo: "Ne manju zahvalnost zaslužio je gospodin M. Milojević, učitelj pevanja III Beogradske gimnazije. Kao rezervni oficir, već toliko u ratu, on nije zaboravio pesmu i muziku. Došao je nedavno u Nicu, bio je bolestan, ustao je tako reći iz postelje..."24 Pratio je na klaviru pevačicu Šarbonel (Charbonnel) i violinistu Žan Rišardua (Jean Riccarrdou) u svojim kompozicijama: Japan, Elegija, Jesenja elegija, Srpska igra i u obradi narodnih pesama Biljane i Tužne pesme. Osim Milojevićevih kompozicija, u prvom bloku ovog programa izvedene su i Mokranjčeva Mirjana, Zejnabi Stanislava Biničkog. Drugi deo ove velike priredbe omogućio je srpskom horu, pod upravom Vladimira Đorđevića, da francuskoj publici, uz već predstavljene srpske horske kompozicije, čuju i neka, za ovu priliku pripremljena nova dela. To je, najpre, još jedna kompozicija Miloja Milojevića — Vidovdan 1916. i Marinkovićeve Bojne trube. A i ovom prilikom sačuvane su beleške u francuskoj dnevnoj štampi.25

Srpski kermes — Jedna lepa svečanost održan je u Nici 15. aprila 1917. godine u Opštinskom kazinu. Samo tri tačke programa u kojima je učestvovao i naš hor nisu donele ništa novo u repertoarskom pogledu, jer su to bile već izvođene kompozicije srpskih autora: Narodni zbor Josifa Marinkovića, U kolu Vladimira Đorđevića i Na Vidovdan 1916. Miloja Milojevića.26

Još jedan kermes, ovoga puta veliki srpsko-američki, susrećemo u materijalu kojim se bavimo i koji u najopštijim crtama pokušavamo da predstavimo. Njegov program,27 koji se odvijao u Nici u pozorištu Olimpija, značajan je i zbog toga što je na njemu, u tumačenju Rene de Madr (Renee de Madre), izvedena srpska pesma koju je sam Đorđević u programu rukom obeležio kao "prva moja nar. pesma". Ovoga puta u pratnji violončela već pomenuta pevačica Mari Šarbonel izvela je Milojevićeve kompozicije Japan i Jesenja elegija. Ovom prilikom hor je, po svemu sudeći, imao više oficijelnu nego umetničku ulogu, jer je izvodio himne i Marseljezu.

Većinu srpskih autora i izvođača srećemo i na koncertu koji je u Kanu održan 1. maja 1917. godine u korist srpskih izbeglica.28 Uz već poznate i češće izvođene kompozicije, ovom prilikom predstavljene su i pesme Lastavica Stevana Hristića i Ajde, ajde Koste Manojlovića, obe u tumačenju Urbankove.

Proslava Vidovdana 28. juna 1917. godine u sali Franklin u Nici donela je u muzičkom pogledu i jedan novitet: Srpski marš Vladimira Đorđevića, koji je izveo kvintet srpskih đaka. Čini se da je ovde reč o nekom instrumentalnom delu.29

Zanimljivu belešku srećemo u francuskim novinama krajem 1917. godine.30 Iz nje saznajemo da je Rene de Madr izvodila popularne srpske melodije koje su harmonizovali V. Đorđević i Isidor Bajić.

Svetosavska proslava u Bolijeu 1918. godine opisana je u srpskim novinama:31 "Ove godine škola je u svom krugu vrlo skromno ali lepo i prijatno, proslavila svoju slavu Sv. Savu. — Nastavnik muzike g. Vlad. R. Đorđević vrlo je dobro spremio đački hor. Lepo vreme je učinilo da je vrlo veliki broj gostiju francuza i Srba iz Nice i koline napunio raskošnu aulu hotel 'Bristola'. Posle činodejstvovanja naših sveštenika i sečenja slavskog kolača, učenici su otpevali svetosavsku i narodnu himnu." I na drugom mestu: "Po svršenom bogosluženju, pevački hor otpevao je svetosavsku himnu, a zatim je nastalo izvođenje čitavog niza tačaka iz uobičajenog programa za ovakve svečanosti. Tom prilikom otpevane su i srpska narodna himna, i francuska marseljeza, i još nekoliko patriotskih pesama. Sve te pesme otpevane su odista precizno i na zadovoljstvo svih slušalaca, zašta pripada zasluga g. Vladimiru Đorđeviću višem učitelju muzike."

Koncert Đačke družine u Sent Ženu, 26. juna 1918. godine, mešovitog je sadržaja. Uz recitacije i dramski komad donosi uglavnom već poznate muzičke tačke sa prethodnih koncerata.32 Ipak, čini se da je prvi put ovde izvedeno Ašikovanje za mešoviti hor Vladimira Đorđevića, kao i neke solističke kompozicije Davorina Jenka.

Poslednji koncert srpskih đaka izbeglica u Francuskoj bio je Svetosavski koncert 27. januara 1919.33 Mnogo je kraći od sličnih priredbi tokom prethodnih ratnih godina, a program ne sadrži čak ni oznaku mesta i vremena održavanja. Nesumnjivo je povratak u oslobođenu otadžbinu bio blizu. Više nije trebalo zadovoljavati različite, prevashodno partiotske zadatke. Stoga i ovaj program izgleda tek kao formalno zadovoljenje još jedne od školskih obaveza, bez inventivnosti u inoviranju programske koncepcije, ili, pak, u uključivanju većeg broja izvođača u njega.

"Iz navedenih činjenica vidi se koliko je rad Vladimira R. Đorđevića u Francuskoj bio i tražen i dvostruko značajan, mada on sam o tome značaju ne govori. Pre svega, on je i u najtežim momentima posle Albanske golgote, van otadžbine, omogućio našoj omladini i drugim srpskim izbeglicama da ožive našu muziku. A zatim, on je stvarno zainteresovao i Francuze i druge strance za srpske horske kompozicije i srpske narodne melodije, naročito Ernesta Klosona, belgijskog muzikologa i muzičkog folkloristu, koji je njemu i srpskim narodnim pesmama posvetio jedan rad."34

Iako ovom prilikom nećemo navoditi romantizovana sećanja Đorđevićevih đaka u Francuskoj koja su već objavljena,35 skrećemo pažnju na njih, mada ne spadaju u pouzdanu građu za naučno izučavanje, jer odražavaju subjektivnu stranu duha jednog minulog vremena.

Verujemo da smo, sa druge strane, uspeli da bar nagovestimo bogatstvo zaostavštine Vladimira Đorđevića, jer smo ovom prilikom predočili tek 3 od ukupno 1196 inventarskih brojeva, koliko ona sadrži. Njeno sagledavanje kao bibliotečko-arhivske celine ne samo da je nužno nego je i, čini se, jedan od puteva za popunjavanje mnogih praznina u izučavanju razvojnih tokova srpske muzike.

A mnogi od đaka i učesnika programa pod upravom Vladimira Đorđevića "vrativši se u domovinu... kao profesori, lekari, sudije, advokati i inženjeri — održavali su veze sa prijateljima iz Francuske. Da bi dali vidan znak svoje zahvalnosti, obrazovali su Odbor za podizanje spomenika Francuskoj, pod predsedništvom Nika Miljanića, i podigli taj spomenik, delo Ivana Meštrovića, sa prostim natpisom: 'Volimo Francusku kao što je ona volela nas'".36


__________________

13 M. Ibrovac. n. d.
14 V. Đ. 399 (86 i 93).
15 On je izvodio na klaviru "dva nežna slovenska komada od Karganova".
16 Le petit Nicais, 28. 1 1917/V. Đ. 400 (2)/; L. Eclaireir de Nice, 28. I 1917 /V. Đ. 400 (3)/.
17 Srpske novine, 18. februar 1917 /V. Đ. 400 (18); Srpske novine, 21. februar 1917/ V. Đ. 400 (23). Neslaganje datuma posledica je korišćenja starog kalendara.
18 Dž.: Proslava sv. Save 1917 godine u Nici, Nica 5. februara 1917 (svršetak), Srpske novine, 21. februar 1917 /V. Đ. 400 (23)/.
19 Uporediti program V. Đ. 399 (91), kao i beleške u francuskoj štampi: Le Petit Nicais, 20. II 1917 /V. Đ. 400 (10)/; Le Eclaireur de Nice, 21. II 1917 /V. Đ. 400 (11)/.
20 Uz ovu zbirku izdao je i: Deux marches serbes puor piano, Bordeux, 1917; Trente cinq chansons populaires serbes pour piano avec chant ad libidum, Bordeux, 1918.
21 Uporediti program: V. Đ. 399 (96), kao i beleške u francuskoj štampi: L Ecleraireur de Nice. 24. II 1917 /V. Đ. 400 (9)/; L Ecleraireur de Nice, 25. II 1917 /V. Đ. 400 (14)/.
22 Program, V. Đ. 399 (97).
23 Uporedi program V. Đ. 399 (95).
24 Uporedi napomenu broj 15.
25 L Ecleraireur de Nice, 27. III 1917 /V. Đ. 400 (1)/; Le Petit Nicois, 24. III 1917 /V. Đ. 400 (8.)/.
26 Uporediti programe V. Đ. 399 (94, 87, 88), kao i novinske isečke: Velika Srbija, 9. april 1917 /V. Đ. 400 (28)/; L. Eclairer de Nice, 10. IV 1917 /V. Đ. 400 (12)/; L. Eclairer de Nice, 16. IV 1917 /V. Đ. 400 (13 )/.
27 V. Đ. 399 (89).
28 Programi V. Đ. 399 (90 i 99).
29 Program V. Đ. 399 (98).
30 Paris — Nice — litteraire, № 477, 1917 /V. Đ. 400 (24)/; Le Courrier Musical, 1. XI 1917 /V. Đ. 400 (19)/.
31 Srpske novine, br. 19, Krf, 1918, 2 /V. Đ. 400 (16)/; Srpske novine, Krf, 17. februar 1918 /V. Đ. 400 (37)/.
32 Program V. Đ. 399 (85).
33 Program V. Đ. 399 (84).
34 Ljubica S. Janković, n. d., 24. Reč je o sledećem napisu: Ernest Closson: Chansons populaires serbes, Bruxells, 1920. Ovaj značajan tekst, u kome se nalaze i Đorđevićeve primedbe i ispravke, čuva se u njegovoj zaostavštini Đ. 401.
35 Vidi napomenu broj 4.
36 M. Ibrovac, n. d.


Milica Gajić

[postavljeno 15.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Maj 24, 2012, 03:03:36 am »

*

ODJEK VLADIMIRA R. ĐORĐEVIĆA U NIŠU OD 1930. DO 1935.


Odlaskom u penziju, 02. septembra 1924, Vladimirov pedagoški rad nije prestao, već se i dalje nastavljao kroz muzičku delatnost u Beogradu i drugim gradovima. Neumorno je pomagao mlađim kolegama savetima iz ogromnog radnog iskustva. U Nišu je, 03. septembra 1930, u 10.30 časova, održao predavanje niškim učiteljima u osnovnoj školi u Voždovoj ulici sa temom: Iz metodike notnog pevanja u osnovnoj školi.14 U projektu novog nastavnog programa za osnovne škole predviđen je novi predmet iz muzičkih veština pod nazivom Pevanje po notama. Tadašnji učitelji, nepripremljeni za metodiku izvođenja novog predmeta, ovo predavanje sa dodatnim instrukcijama u nastavi, prihvatili su sa olakšanjem. I ovog puta je edukacijom učiteljskog kadra Vladimir ostao na visini svog zadatka.

Srpsko učiteljsko društvo za grad Niš i niški srez oformilo je 1932. muzičku sekciju, sa horom i orkestrom, pod nazivom "Vladimir Đorđević"... Orkestar je imao 11 članova, a hor 24 člana: soprana 8, altova 7, tenora 6 i basova 7. Dirigent je bio Venijamin Ruđko.

Uprava muzičke sekcije, na čelu sa predsednikom Svet. Jankovićem, Vlad. Đorđeviću uputila je pozdravno pismo sa pozivom da prisustvuje debi tantskom svečanom koncertu i zabavi u njegovu čast, koja se priređuje samo posle nekoliko meseci rada. Prva "priredba" muzičke sekcije je održana 9. aprila 1930, u sali Oficirskog doma, sa početkom u 21 čas. Vladimir Đorđević je uzvratnim pismom izjavio najdublju zahvalnost za čast koja je ukazana njegovom imenu: — "Izvanredno sam dirnut pažnjom koja mi je ukazana baš u Nišu.Ona mi je, vašim priznanjem donela i jednu nagradu za celokupan moj muzički rad, nagradu koja će mi večito biti draga".15

Za vrlo kratko vreme, niški muzički odsek je, pored hora i orkestra, osnovao i Muzički muzej, sa željom da prikupi svu građu koja oslikava srpsku narodnu i umetničku muziku u prošlosti i sadašnjosti. Zamisao je bila da Muzički muzej postane centar za proučavanje naše narodne i umetničke muzičke kulture. Muzički odsek nije imao materijalna sredstva za samostalno finansiranje muzeja, pa se i ovog puta obratio za pomoć svom počasnom članu. Pomoć bi se sastojala iz: priloga različitih narodnih instrumenata, slika narodnih svirača, muzičkih društava i horovođa, važnijih dokumenata o istorijatu pevačkih društava,horskih repertoara i svih ostalih elemenata, koji daju jasne pojmove o muzici i njenom razvoju određenog kraja. Donacija Vladimira Đorđevića se sastojala iz zbirke narodnih muzičkih instrumenata i autorskih štampanih radova.

Optimistička ideja Muzičke sekcije moravskih učitelja u Nišu podlegla je teškim iskušenjima tadašnjih političkih prilika. Blesnula je velikim sjajem, ali se ugasila veoma brzo. Mnogi učitelji su, kao članovi partija u strogoj opoziciji prema režimu, svojim slobodoumnim istupanjem tražili široka prava i demokratiju. Revolucionarno ponašanje učiteljskog staleža izivalo je učestale premeštaje najboljih prosvetnih radnika i najuticajnijih aktivista, ujedno i članova muzičke sekcije (Dušan Vitorović — tenor, Brana Živković — bas, Zagorka Petrović — alt itd.).

Premeštaji i nesuglasice izazvane različitim političkim opredeljenjem unutar samog udruženja, desetkovalo je redove muzičkog društva16. U vreme razmirica i političkog progona, 5. septembra 1934, u Niš dolazi Vladimir Đorđević, sa željom i molbom,da se na velikom javnom skupu obrati niškom učiteljskom kadru. Poziv je, po naredbi gradskog školskog nadzornika, prosleđen svim niškim školama, sa apelom za neizostavnim prisustvom svih učitelja i učiteljica, 6. septembra, u 16 časova, u sali škole "Kralj Aleksandar". Misionarski dolazak počasnog člana muzičke sekcije imao je za cilj da smiri duhove, izgladi razmirice i stvori uslove za produžetak rada. Po njegovom odlasku, već 5. septembra, predsednik društva Đorđe Vezmar, upućuje pozive svim školama pozive na dogovor o daljem radu pevačkog hora u školskoj 1934/35 godini. Prva proba, posle pauze u radu, održana je u nedelju, 18. septembra, u 16 časova u školi "Vožd Karađorđe".17 Upornost i trud oko održavanja muzičkog društva, ogleda se u požrtvovanosti učitelja, koji u tako teškom vremenu odolevaju različitim izazovima. Već sledeće, 1935. godine, 14. maja, hor muzičke sekcije priredio je koncert u Prokuplju, a početkom juna u Zaječaru i Negotinu18. Naredne, 1936. godine, sa područja Moravske banovine bilo je premešteno 223 učitelja i učiteljica, a muzička sekcija je prestala sa radom. Vladimir Đorđević nije bio upoznat sa prestankom rada muzičkog odseka, pa je njegov brat Tihomir bio ljut na niško društvo, koje se posle Vladimirove smrti, jedino nije javilo da pokojniku oda poslednju počast. Za vreme boravka u
Niškoj Banji, on je saznao da se društvo iz partijskih razloga ugasilo. Ostalo je veliko razočaranje u članove društva i večito pitanje: "Zar kod pojedinih od njih, pa ma na kome kraju Jugoslavije bili, ne postoji nikakvo sećanje na onoga, čije su ime dali svom muzičkom društvu".19

Vladimir Đorđević je radio mirno i živeo povučeno i tiho. Po prirodi skroman, nikad se nije hvalio svojim uspesima, a nije ni morao — dela su govorila umesto njega, a pesme, koje je sakupio i zapisao večno žive.

Jedna od njih je:


JA POSADIH VINOGRAD
Narodna pesma
Aleksinac


Ja posadih vinograd,
Srbijanke, vinograd.
Haj, haj—, vinograd.

Pa ne odoh dva dana,
i treći dan do podne.
Kad ja odoh trći dan,
vinograd mi listao,
i lozicu pustio.





Reči koje je Vladimir Đorđević uputio bratu Tihomiru, pokazuju iskrenost i veliku bratsku ljubav: "Tiko, ja sam najsrećniji čovek na svetu: ni zbog čega me savest ne grize a imam i tebe".
 
Po želji brata Tihomira na grobnici porodice Đorđević urezane su sledeće reči:
 
Dva su brata u milosti rasla
TIHOMIR R. ĐORĐEVIĆ
Profesor univerziteta
19 febr. p.s. 1868 + 28. maja po n.1944
 
I

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ
Profesor gimnazije
19. nov. p.s. 1869 + 22. juna po n. 1938
Među njima sestra jedinica

DRAGINJA S. JANKOVIĆ

____________

14 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija 2. dok br.1/175 IAN
15 Kao br.4
16 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija br.3, dok. br. 1/331 IAN
17 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija br. 3 dok. br. 1/332 IAN
18 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija br. 3 dok. br. 1/174 IAN
19 Građa o životu i radu Vlad. R. Đorđevića, prikupile Ljubica i Danica S.Janković,VARIA br.31 k.p..103 IAN


LITERATURA

Ogled srpske muzičke bibliografije do 1914. godine, Vladimir R. Đorđević, Nolit, Beograd,1969.VARIA br.31 k.p.103 IAN. Građa o životu i radu Vladimira R. Đorđevića, prikupile: Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, IAN

Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara, Vladimir R. Đorđević, SANU, Beograd 1950. god.
Mr Tomislav Bratić: Aleksinačka pevačka družina Šumatovac, Centar za kulturu i umetnost, Aleksinac, 2008 god.
Spomenica prosvetnim radnicima Niša i okoline palim u narodnoj revoluciji, izdaju prosvetni radnici Sreza Niš, štampa "Prosveta", Niš,oktobar 1959. god.



IZVORI

Fascikla OŠ "Njegoš",
          kutija br. 2, dok.br. 1/175 IAN
          kutija br. 3, dok. br. 1/331 IAN
          kutija br. 3. dok. br. 1/332 IAN
          kutija br. 3 dok. br 1/174 IAN

VARIA br.31 k.p.103 IAN. Građa o životu i radu Vladimira R. Đorđevića, prikupile: Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, IAN
"Sloboda", stara štampa, IAN knjiga br.16
"Karadžić" — List za srpski narodni život običaje i predanje (1899. — 1904), Tihomir Đorđević, Škola za obrazovanje vaspitača, Aleksinac.


Autor teksta: Marina Gavrilović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: