Đorđe Đuro Milutinović (1770—1844)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Đuro Milutinović (1770—1844)  (Pročitano 7577 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Jul 09, 2011, 10:22:02 pm »

**





ĐURO MILUTINOVIĆ.

Da je znameniti ustanak za oslobođenje Srbije zahvatio sve slojeve srpskoga naroda, i da je bio zatalasao dušu svakoga pojedinca — najbolje pokazuje učešće koje je u poslovima toga doba, i docnije, imao Đuro Milutinović, slepi guslar, poverljivi glasnik vojničkih planova i diplomatskih tajana.

Đuro je rodom sa Grahova, a ugledao je svet oko 1774. godine. U svojoj sedamnaestoj godini oslepi, te se, u nesreći, počne razgovarati sa strunama od gusala. Postavši na taj način guslar, Đuro je imao prilike da mnogo srce srpsko razgreje pevanjem stare slave i minule sreće. Bio je u najboljoj snazi ljudskoga veka, od trideset godina, kad u Šumadiji grunu puška za narodno oslobođenje. Tome pokretu stavi se, Đuro u službu onim čim drugi nije mogao a što je bilo od velike potrebe. Kad se, na ime, počeše hvatati bliže veze između Srbije i Crne Gore, Đuro posta glavni glasonoša od jedne strane drugoj. Metnuvši glavu u torbu, on je, uz različite romantične doživljaje, sa guslama u ruci prelazio tegobne puteve od vladike Petra I. do šumadiskoga Vožda i obratno: neprijatelji, s kojima je morao kad što i zalogaj hleba deliti pa i gudeti im, i ne slućahu da te gusle kriju pismene tajne o oslobođenju srpskoga naroda. Kad se sa strane neprijateljske posumnjalo u ta Đurina putovanja, on je, najzad, i prestao prelaziti iz jedne zemlje u drugu, i ostao je u Srbiji, gde mu je davana i pomoć novčana, koja i ako nije bila redovna i mesečna već u različitim prilikama odsekom, ipak je bila tolika da je zaslužni glasnik i guslar mogao dosta spokojno živeti. Od prirode bistar i darovit, željan znanja i učenja, Đuro se javi da bude đak u onoj znamenitoj školi Jugovićevoj. Tu je on — kao što veli, po Vuku Karadžiću, pisac njegova nekrologa — "sve nauke kao i ostali redovni učenici slušao i s uspehom tako naučio, da ih je do smrti svoje zapamtio i zadržao".

Po padu 1813. Đuro j e bio za neko doba u naj bližoj okolini Karađorđevoj; po tom je bio i on poslat najpre u Grac a zatim je otišao u Besarabiju kao i većina emigranata srpskih. Tamo je, godine 1816, u času teškog iskušenja svojih sunarodnika, mnogo doprineo odlučnim držanjem te mnogi od srpskih begunaca odbiše ponudu da se, kao doseljenici, nastane na svagda iza Dnjestra i da zaborave Srbiju. "Gospodine Stojkoviću! — reče tada Đuro ovome Srbinu koji je agitovao za to — Mojsej je izbavio Izrailjćane — izbavite i Vi sada rod svoj! No samo ćete ga tako izbaviti, ako mu izdejstvujete da se u otečestvo svoje vrati, a ne da se otečestva liši i mesto Turaka svojoj braći služi!" Malo posle toga Stojković je gubernatoru Besarabije pismom obratio pažnju na Đura, moleći ga da mu se "ma kakvo doživotno izdržavanje odredi". To je, kažu, i učinjeno, ali se Đuro naskoro po tom, 1817, vratio u Srbiju, u kojoj je, viđen i cenjen i u dvoru kneževu, živeo do smrti, do 9. septembra 1844.
 
Nekrologičar njegov, zaslužni Janko Šafarik, pisao je tada o njemu:
 
"Najmilije njegovo zanimanje bilo je knjižestvo srpsko i misli i razgovori o sreći i napretku premilog mu roda srpskog i ostale braće slovenske. Skoro svaka novoizišla knjiga srpska morala se njemu pročitati, pri čemu je on sve, što je važnije i primečanija dostojno bilo, vrlo dobro zapamtio; za svake novine je prilježno raspitivao, ne bi li što novo za milu Srbiju ili nezaboravljenu Crnu Goru u njima našao. No nije se revnost njegova o knjižestvu srpskom samo u čitanju sastojala — on je i samim delom po mogućstvu u pomoć pritekao, i za svaku krajcaru, koju je uštediti mogao, kupovao je nove knjige srpske. Osim toga je i ostalu braću Srbe neprestano opominjao da knjige kupuju i čitaju, i kako se nova prenumeracija pojavila, odmah je on od dućana do dućana, od jednog poznatog do drugog obilazio, i ljude na prenumeraciju i potporu knjižestva pobuđivao. Tako je ovaj ljubitelj prosveštenija i sam neprestano do smrti učio i druge opominjao da čitaju, da uče; i znajući ceniti vrednost nauka više puta je pred svojim prijateljima u razgovoru želju tu izrazio, da se njegove knjige, od kojih je znatno čislo skupio, posle njegove smrti na opštu korist i polzu učeće se mladeži srpske upotrebe i u biblioteci Liceuma Srpskog za njegov večiti spomen polože i čuvaju. On je bio živa arhiva nove srpske istorije, i tako je bio bistra razuma i dobra pamćenja da je i same datume događaja dobro i verno znao, a što je god čuo zapamtio je i posle drugima rado kazivao... Što se njegovog nravstvenog karaktera tiče, bio je Đura čovek miran, trezven, uredan, strogo pošten i vrlo učtiv, a osobito se čuvao da nikome na dosadu ne padne; pri tome bejaše topli rodoljubac, tako da je kod najveći i najniži rado primljen i ljubljen bio".
 
Još je Đuro Milutinović ostao zaslužan i kao osobiti znalac lepih narodnih pesama. On je i Vuku Karadžiću dao nekoliko pesama za klasični zbornik Vukov. O tome nam kazuje sam Vuk u jednom od svojih znamenitih predgovora. On, na ime, kazuje kakoje n. pr. jednu pesmu narodnu znao i sam odavno, "ali što se tiče reda — veli Vuk — ova mi se Đurina najbolja učinila". Zato je uneo u zbornik— III. i IV knjigu — ove narodne pesme, prepisane od Đura: Dioba Selimovića ("Svadila se dva brata rođena..."), Perović Batrić ("Bože mili! čuda velikoga!..."), Piperi i Tahir-paša ("Paša pade na Doljane ravne..."), Boj Crnogoraca s Mamut-pašom ("Mamut vezir vijeć' učinio..."), Tri sužnja ("Procviljene tri Srpske vojvode..."), Pop Lješević i Matija Jušković ("Knjigu piše pope Lješeviću..."). "Ja imam — rekao je Vuk tada — od Đure još nekoliko lepi pesama, koje u napredak mislim štampati".
 
Onim što je rečeno o Đurinu pamćenju događaja iz novije srpske istorije nije ni iz bliza pokazana važnost toga pamćenja za istoriografa srpskog: kad se upotrebe  k a z i v a nj a  Đ u r a  M i l u t i n o v i ć a, do danas možda malo poznata a svakako nimalo još ne upotrebljavana, nekoji važni trenuci doba 1806 — 1813. i posle toga biće obasjani novom, jasnom, svetlošću.
 
O njegovom, pak, življenju u Beogradu, za poslednjih mu godina života, piše M. Đ. Milićević: "Kneginja Ljubica nije nikad htela sesti za ručak, dok se ne nađe "Brat Đura", da i on sedne. Obično je sedeo u dno stola, i služen je kao i drugi gosti. Begovi Milan i Mihailo otimali su se koji će pre dovesti "Čiča Đuru" na ručak, ili mu učiniti drugu koju uslugu. Đura je i inače bio prizivan i poštovan. Bio je visoka rasta, suva ozbiljna lica, čista i prikladna odela; išao je kroz ulice lagano, s dugačkim štapom u ruci, kao kakav Velizarije! Sima Milutinović, ili drugi koji odabrani beograđanin, često bi pritrčao, uzeo ga za ruku, i izveo ga kud želi da se uputi".
 
Lj. P. Nenadović u svojoj pesmi na grobu njegovu veli:

Spomen'te me, ko ovuda prođe!
Ja sam starac, ime mi je Đorđe,
Sadamdeset živeo sam leta,
A ne videh ja ovoga sveta;
Al' sam opet ja vas zadužio:
Sa guslama Srpstvu sam služio.
Pevao sam pesme o bitkama
Pronosio pisma u guslama.
Ta mnoge sam posek'o dušmane,
Kad mi ruka sa gudalom mane.
Kad prođete pored groba ovog,
Setite se mene starca slepog,
Bez očiju tražio sam rodu
Da progleda, da vidi slobodu!

Sima Milutinović u ispevanom a neštampanom natpisu veli

Tko l' je veći — nek se tijem gordi...
Tek najveći smrtni ravan ti je!
Vreme vječno al' nigdar ne menja,
Guslar-Đure srbinjska znamenja

 
Tekst: Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović |Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Fotografija sa interneta
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 09, 2011, 10:28:18 pm »

*

O LIKU FILIPA VIŠNJIĆA I DRUGIH GUSLARA VUKOVIH VREMENA

...Nama doduše nije poznat fizički izgled nijednoga iz velike plejade naših guslara s početka XIX veka, onih čije je pesme zabeležio ili skupio sam Vuk. Iako u izvesnoj meri možemo predstaviti sebi tip, opštu sliku, pa i izvesne lične karakteristike pojedinaca između njih, mi ipak ne znamo kako su izgledali ni Višnjić, ni Tešan Podrugović, ni starac Milija, ni starac Raško, ni Stojan hajduk, ni Gajo Balać, ni slepica Živana, ni toliki drugi narodni pesnici i pevači Vukova vremena, Vukovi guslari. Poznajemo stvarni lik samo jednoga od njih, pa i to snimljen tek u njegovim starim godinama, — jedinoga koji nije završio svoj život zaboravljen od savremenika, već priznat, i u obezbeđenim ličnim okolnostima. To je lik Đure Milutinovića, slepoga Crnogorca koji je 1809. godine proneo kroz turski Sandžak pismo Karađorđu od crnogorskoga vladike, skriveno u guslama, pa potom ostao u Srbiji. On je sa Srbima izbegao posle 1813. u Besarabiju, ali se 1817. godine vratio u Miloševu Srbiju. Pomagan od kneza i države, slepi Đura, "brat Đura", kako ga je zvala kneginja Ljubica, cenjen i poštovan, ožaljen posle smrti 1844. godine u dva broja službenih Srpskih novina,[1] poznat nam je po liku na platnu koji je izradio Uroš Knežević, i danas sačuvanom u Narodnom muzeju u Beogradu. Slika ostavlja jezovit utisak svojim realizmom, mešavinom mučeništva i zadovoljne bezbrižnosti na jednom licu bez očiju. Rađena u vremenu kad je stari Đura kao guslar već pripadao prošlosti, ona ničim ne nagoveštava njegov slavni poziv. Šta više, šezdeset godina docnije ona je u tolikoj meri izgledala nezadovoljavajuća kao dokument da se prilikom njena reprodukovanja u Znamenitim Srbima XIX veka smatralo za neophodno podvrći je prethodnom premazivanju i docrtavanju fotografskog snimka Kneževićeva originala.

Između šest lepih pesama koje je Vuk zapisao od Milutinovića u Kragujevcu 1820. godine i objavio u trećoj i četvrtoj knjizi svoje zbirke, nalaze se i vrlo poznata crnogorska Tri sužnja, od kojih je on imao pribeležene tri versije. Jednu varijantu iste pesme dao je i Sima Milutinović u svojoj Pjevaniji crnogorskoj i hercegovačkoj.[2] Zanimljivo je da je sačuvan lik i guslara koji je Milutinoviću ispevao ta druga Tri sužnja, jedinoga Siminog guslara čiji izgled poznajemo, ako izuzmemo vladike Petra I i Petra II, koji su mu bili saradnici u Pjevaniji, kao što je poznato. Iz napomene koja prethodi tekstu vidi se da je pesma zabeležena od "Vuka Đurova Radonjića, što je u knjizi morskome oficiru G. Branjevskom izobražen". — Ruski marinski oficir Vladimir Bogdanovič Branjevski služio je pod viceadmiralom Senjavinom u toku akcije ruske flote u Boki Kotorskoj i Dalmaciji od 1805. do 1807. godine; svoje beleške o operacijama crnogorsko-ruskim protiv Francuza, kao i podatke o Crnoj Gori, on je objavio u svojim Zapiskama i Pismima pomorskog oficira 1824—1826. godine.
Rastko

_____________

1 U brojevima 74. i 75. pisac nekrologa bio je profesor liceja dr Janko Šafarik.
2 Izdanje od 1837, br. 10.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: