Biljana Krstić (1955) & Bistrik
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači [Etno muzika] « Biljana Krstić (1955) & Bistrik
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Biljana Krstić (1955) & Bistrik  (Pročitano 22063 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 03, 2011, 09:43:49 pm »

*

BILJANA KRSTIĆ


Rođena u Nišu 9. novembra 1955. godine gde je i završila osnovno i srednje muzičko obrazovanje u MŠ "Dr Vojislav Vučković". U Beogradu je upisala i završila Fakultet muzičke umetnosti. Pevala je u horu mladih Dr Vojislav Vučković iz Niša i u Akademskom horu "Collegium musicum". Paralelno sa tim radila je i muziku za više pozorišnih predstava u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Na domaćoj pop sceni Biljana Krstić  je prisutna dugi niz godina. Posle grupa "Suncokret" i "Rani mraz" započinje solo karijeru i izdaje tri albuma pop orjentacije: "Prevari večeras svoje društvo sa mnom", "Iz unutrašnjeg džepa" i "Bilja" kao i jedan namenjen deci "Loptom do zvezda".

Uporedo sa karijerom pop pevacice Biljana sledi svoje najdublje afinitete i više godina strpljivo prikuplja autentične audio i notne zapise izvorne muzike. To su uglavnom retko izvodjene a većinom i neobjavljene muzičke teme sa Kosova, južne Srbije, Vlaške oblasti, Makedonije, Rumunije, Bugarske i Mađarske. Rezultat ovog rada su kompakt diskovi "Bistrik" i "Zapisi", koji su nastali kao fuzija tradicionalne muzike i savremenog aranžerskog postupka. Tokom 2003. godine Bilja i Bistrik su radili na muzici za naš najgledaniji film svih vremena — "Zona Zamfirova". Sa svojim kolegama sa FMU-a 2001. godine osniva orkestar Bistrik i postiže velike uspehe u svetu i u našoj zemlji na preko 170 koncerata, što je doprinelo da je pozovu kao jedinog ženskog vokalnog predstavnika - solistu Mediterraneo orkestra na festivalu Mostra Sesc de Artes u Sao Paulu 2005 godine; Mediterraneo Orkestar je specijalno za ovu priliku sastavljen od 25 vrhunskih muzičara iz celog sveta.

Upravo je završen i treći CD — pod nazivom "Tarpoš", koji će se pojaviti na evropskom tržištu početkom 2007. u izdanju nemačke izdavačke kuće "Intuition".

Radi kao muzički urednik prvog programa Radio Beograda.







..."Ako krenete uzvodno bilo kojom rekom, stići ćete do izvora. Tako je i sa narodnom muzikom. Izvor mali, a obale široke. Od par kapi nastale su moćne bujice. Od par tonova nastala je silna muzika, osobena i prepoznatljiva, pravljena za dušu, instiktom i srcem, koju je neko poslao sa nekog izvora."

http://www.bilja.rs


"U početku beše... muzika. Kaže, od kad zna za sebe. Onda su došli 'Suncokreti' i 'Rani mraz'. Baš tu počinju 'tragovi' jedne muzičke karijere koja ovih dana doživljava svoj zasluženi zenit. 'Iz unutrašnjeg džepa' etnomuzikologije izvadila je zaboravljeno i podsetila nas. Na starinsko, koje voli, na tradiciju i emocije. One koje budi samo muzika. Od Brazila preko Grčke i Italije, baš kao i širom Jugoslavije, njen 'Bistrik' ne prestaje da oduševljava. Aktuelni muzički urednik Radio-Beograda, najbolja pevačica prošle godine, borac za ljubav i sopstveni mir, o sebi — sasvim lično".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2011, 09:44:19 pm »

*

BILJANA KRSTIĆ & BISTRIK — DISKOGRAFIJA



ALBUMI

2001. Bistrik
Bilja Krstić & Bistrik Orkestar

01. Ma fakut muma frumose Lepu me majka rodila (Homolje / Vlaška pesma)
02. Nanina uspavanka (Pesma iz Pirota)
03. Od pole idat babo (Južna Srbija / 1960. za potrebe Radio Beograda snimila M. Đorđević)
04. Kalajdžisko kolo (Stara Srbija Makedonija)
05. Dum daga duma daga (Tradicionalna šaljiva pesma rumunskih Cigana)
06. Šta se ono tamo zeleni (selo Velika Hoča, Kosmet / Po zapisu M. A. Vasiljevića)
07. Sedam sati udara (Ulazak Karađorđa u Beograd / Zapis P. Vukosavljevića / 1988. snimila Svetlana Stević)
08. Kad sam bila devojana (Kosmet / Zapis M. A. Vasiljevića / Kosovska Mitrovica 1947. godine)
09. Szerelem, szerelem (Tradicionalnamađarska pesma)
10. Aman vodeničare (Zapis M. A. Vasiljevića / selo Dragoš, Kosmet)
11. Magla padnala (Stara gradska pesma iz Vranja)


2003. Zapisi
Bilja Krstić & Bistrik Orkestar
 
01. Puče puška niz goru zelenu
02. Gde ima voda studena Radule
03. Ergen dedo
04. Splet: Oj Moravo
05. Prošeta devet majko godini
06. Kozar, Zurli trestat na sred selo
07. Jovano Jovanke
08. Veliko narodno oro
09. Šargor kolo
10. Petlovi pojev
11. Ne goni konja mori momče
 

2007. Tarpoš
Bilja Krstić & Bistrik Orkestar

01. Jana i Turčin Jana And The Turk
02. Nišnu se zvezda The Star Flickered
03. Dunje i  jabuke Qinces And Apples  
04. Izgrejala sjajna mesečina Moonlight Warmth
05. Kočija se ljulja The Carriage is Rocking
06. Marton Szep Illona
07. Oblagalo se devet ovčari Nine Shepherds Resting
08. Došao sam da te vidim I Came To See You
09. Purim, purim Purim, Purim
10. Jano sevdalino Jano Sevdalino
11. Sitna knjiga na žalosti The Sad Letter
12. Dunje i jabuke — a capella Qinces And Apples — A capella
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 03, 2011, 09:44:42 pm »

*

Bistrik
Bilja Krstić & Bistrik Orkestar





Uz više mesečni strpljiv i predan rad visoko profesionalnih muzičara i dragih prijatelja, nastao je ovaj etno-urbani ramplisaž. Kao rezultat mog dugogodišnjeg bavljenja muzikom i interesovanja za stare zapise profestora Miodraga Vasiljevića, pesme koje sam čula kao dete i melodije sačuvane na trajnim snimcima fonoteke Radio Beograda.

Ovo je fuzija, jednostavan spoj arhaičnog i savremenog, našeg i stranog kako u načinu pevanja tako i u odabiru instrumentarija, smenjivanju jednostavnih i, za druge narode netipično mešovitih ritmova, sučeljavanju muzikološki poznatih harmonskih rešenja i neočekivanih alteracija ali uz apsolutno poštovanje tradicionalnih pravila muzičkog izražavanja primerenom kraju u kojem je pesma nastala.

Ovo je tek pokušaj predstavljanja različitih tipova melodija susednih naroda, ali pre svega potreba da se pesme naše tradicije sačuvaju kao najdraagocenije arheološko blago ovih prostora i svedočanstvo našeg postojanja.

 


Zapisi
Bilja Krstić & Bistrik Orkestar





Posle skoro dvogodišnjeg intezivnog koncertiranja po zemlji i inostranstvu, osetili smo potrebu da trajno zabeležimo pesme koje su pripremljene da dopune trajanje materijala sa albuma "Bistrik" do uobičajenih 90-ak minuta.

Smatrali smo prirodnim da album nastane u okviru studijskog sessiona, na kome bi smo numere odsvirali onako kako to činimo na koncertima, dakle svi i sve odjednom, bez naknadnih nadsinhronizacija. Zato snimci odišu svežinom i spontanišću žive svirke, bez obzira na kasniji producentski tretman zvuka.

Kao bonus, dodali smo izmenjene verzije nekih od pesmam pripredjenih za film "Zona Zanfirova". Ovim albumom želimo da zaokružimo prvi period našeg rada.

 


Tarpoš
Bilja Krstić & Bistrik Orkestar








Tradicionalna muzika naroda koji žive na Balkanu ima posebne karakteristike. Vuče korene iz antičke Grčke. Tokom mnogih vekova primala je uticaje Istoka i Zapada a ipak zadržala svoju originalnost jer su i ritmovi i melodije ostali čvrsto vezani za tradiciju izvođenja. Tekst, melodija, ritam, delovi ove žive folklorne tradicije prozimaju se i danas stvarajući nove forme i oblike. Tu leži lepota stila i izraza. Spajanjem narodnog pevanja i punog orkestarskog zvuka, oživeli smo pesme koje imaju celovitu priču, i sve balkansko stavili pod jednu kapu — Tarpoš. Pesme se ljuljaju u kočiji, trče poljem, mirišu na dunje, tuguju za dragim. One su jednostavne i teške, raskošne i ljupke kao i Tarpoš — najveća ženska kapa na svetu sa naših prostora.

Tarpoš postoji i danas ali samo u narodnim nošnjama Srbije, Bugarske, Rumunije, Turske, Mađarske… na području balkanskih zemalja. Zvučno, ovaj oblik tradicije je karakteristika našeg prostora i potpuno se razlikuje od onog, u ovom trenutku najpopularnijeg — muzike duvačkih orkestara koja je novijeg datuma.


http://www.bilja.rs



Zona Zamfirova
Biljana Krstić — pevačica





Biljana Krstić profesionalnu karijeru započinje u bendu "Suncokreti" i nastavlja u grupi "Rani mraz". Ubrzo zatim odlučuje se za solo karijeru i 1983. objavljuje svoj prvi album pod imenom "Prevari društvo sa mnom večeras". Slede albumi: "Iz unutrašnjeg džepa" (1985.), "Do zvezda" (1990.) i "Bilja" (1994.). Posle višegodišnje uspešne karijere u pop muzici, nakon pet godina prikupljanja materijala, 2000. godine izdaje album pod nazivom "Bistrik", na kojem je predstavila etno nasleđe ovog regiona, kroz moderan muzički izraz. Na albumu se nalaze pesme sa Kosova, iz južne Srbije, Makedonije, iz vlaškog kraja u istočnoj Srbiji, Rumunije, Bugarske i Mađarske.

U želji da projekat bude na najbolji mogući način, Biljana je 2001. godine okupila bend sa iskusnim i priznatim muzičarima sa ovih prostora. Održala je veliki broj koncerata i učestvovala na mnogobrojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, od kojih su najznačajniji: Rose d' Or de Montreux (Švajcarska), Sava centar (Beograd), Budva festival (Crna Gora), Mercado Cultural, Strixtuly Mondial (Salvador de Bahia, Brazil), Tme for Life, humaniterian concert  in the Colosseum (Rim), AFEC, Summer Ethno Festival (Skoplje), Verucchio Festival (San Marino), Olimpiade of the Culture (Atina). Značajni festivali u našoj zemlji: Homoljski motivi (Kučevo), Crnorečje u igri i pesmi (Boljevac), Raške duhovne svečanosti (Raška), Vukov sabor (Šabac), a na Festivalu Sunčeve skale u Herceg Novom osvaja nagradu za najbolji etno album.


Tekst: CD "Zona Zamfirova"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 03, 2011, 09:45:06 pm »

*

Biljana Krstić


A N T I Z V E Z D A

Biljana Krstić ležerno nosi popularnost koja ju je stigla u 40 i nekoj, i priseća se kako je nekad pevala "vranjanske" na rok žurovima

Posle uspešnog nastupa u beogradskom Centru "Sava", nekrunisana etno-kraljica Biljana Krstić sumira utiske. U 2003. Bilja i njena grupa "Bistrik" održali su 30 koncerata u zemlji i u inostranstvu, što je, kako nam je priznala, daleko prevazišlo njena očekivanja. Munjevitu popularnost, koja ju je naprečac sustigla u 40 i nekoj, nosi ležerno, ne zanemarujući dugogodišnji posao muzičkog urednika u Radio Beogradu. Posle uspešne, ali i naporne godine, najzad ima vremena da sedi kod kuće u pidžami, opuštajući se uz ambijentalnu muziku i druženje sa ćerkama.

Kako je jedna pevačica "lakih nota" zapevala etno?

Uvek sam volela etno muziku, još kao klinka na žurkama sam pevala vranjanske pesme. Ipak, nisam pomišljala da se time bavim profesionalno. Bilo je to vreme rokenrola, pevala sam u grupama "Suncokret" i "Rani mraz", koje su negovale višeglasno pevanje koje je meni bilo izazovno. Odgovaralo mi je da pevam prateće vokale, jer nikada nisam žudela da budem u prvom planu. Ja sam prototip antizvezde. Poslednjih godina u meni je ipak preovladala želja da se iskažem u etno-muzici, što se, na sreću, poklopilo i sa svetskim trendom "world music". Mislim da u ovom žanru najbolje mogu da pokažem svoje umeće.

Kako biste tačno okarakterisali vašu muziku?

To je moderan osvrt na tradiciju, stilizovana narodna muzika. Koristimo zapise prof. Miodraga Vasiljevića, ali ih ne "prepisujemo" doslovno, već te stare pesme u našem izvođenju dobijaju novu formu. Najviše slobode ima u aranžmanima, koje uglavnom radi Ljuba Ninković, ali ponekad modifikujemo i melodiju. I ja učestvujem u tom radu, na primer, sama sam aranžirala "Kalajdžijsko kolo". Dosta nam pomaže što smo svi u grupi "Bistrik" muzički obrazovani. Bez lažne skromnosti, mogu da kažem da se bavimo pravom umetnošću. "Finalni proizvod" zvuči pitko, ali iza toga stoji ogroman rad.

Da li Vam smeta što se dosta kiča podvodi pod etno?

Etno je postao jako popularan, pa se sve trpa u isti koš: i novokomponovana muzika, i turbo-folk, i izvorna, i romska, i trubači... Ne smeta mi nijedna vrsta muzike, ali mislim da stručnjaci konačno treba da daju svoj sud i da se žanrovi jasno profilišu. Što se etna tiče, mislim da Bregović, Moba, Teofilovići rade vrlo kvalitetnu muziku, na drugačiji način od nas. "Bistrik" ima dosta poklonika iz svih sfera, od mehaničara do profesora univerziteta, i na to sam ponosna.


Lara Golubović
9. januar 2004.








Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 03, 2011, 09:45:29 pm »

*

UVEK SAM VEROVALA DA TIHA VODA BREG RONI

Biljana Krstić, pjevačica "Suncokreta" i "Ranog mraza", otkriva zašto je vrh dostigla tek s ansamblom "Bistrik"

Da spoj tradicionalnog i modernog može da bude uspješan i primamljiv širim krugovima od onih koji naginju artizmu, čak i na Balkanu, gdje zastupnici i poklonici ova dva pravca, uglavnom, ukrštaju koplja na svim poljima, pokazali su Biljana Krstić i ansambl "Bistrik".

Ova grupa muzičara visoke klase i visokog muzičkog obrazovanja publici na prostorima bivše Jugoslavije ponudili su novo iskustvo i nešto što je, iako u korijenu tradicionalno, potpuno alternativno svemu što dolazi s ovog područja. Njihovi dosadašnji albumi planuli su mimo svih očekivanja. Publika je pokazala takav interes da ni pirati nisu imali kud, ne odolijevajući iskušenju i riziku da im se na leđima nađe britanska kuća "Virdžin rekords", koja je imala ekskluzivna prava na napravi album "Bistrik". Ni Biljana nije sanjala da će njene zamisli u realizaciji doživjeti takav zamah da sada, od silnih koncerata, gotovo i da nema vremena za predah. Tek što su se vratili iz Austrije, sa velikog festivala Vorld mjuzika, pravca koji je u svijetu atrakcija već više od 15 godina, a koji je "Bistrik" približio Balkanu, Biljana mora da planira kako da uklopi nastupe u Bijeljini i u Sao Paulu, gdje kao predstavnik Srbije nastupa na dvanaestodnevnom festivalu muzike Mediterana i Brazila. A kada nije na koncertima Biljina ekipa je u studiju, gdje više nego temeljno snima svaki materijal, pa i najnoviji, čiju promociju planiraju za prvi novembar ove godine. I tako već godinama. Tačnije, otkad je Biljana okupila ansambl nakon dugog istraživanja i priprema za izlazak na javnu scenu.


"Pružila sam maksimum"

"Meni je trebalo više od 20 godina da se bavim muzikom, pa tek onda da shvatim da mi je ovaj pravac omogućio da pružim svoj maksimum. To se desilo tako što sam 1995. shvatila da u eri turbo folka ne mogu ništa da radim i nemam prostora kao i gomila drugih pevača. Radeći kao muzički urednik na Radio Beogradu, gde sam i sada, te 1995. sam preslušavala gomilu stranih materijala jer sam posao zahteva da se slušaju svi pravci. Tada sam prvi put čula Stevku Sabatinovu iz Bugarske i potpuno se oduševila tim spojem tradicije i modernog. Pa Mađaricu Martu Šebešćan i mnogo nekih fenomenalnih pevača, koji su radili upravo ono što sam ja htela, ali nisam znala kako da to sprovedem", otkriva Bilja, koja se u to vrijeme "legitimisala" kao solo pjevačica, iza koje su, po raspadu "Suncokreta" i "Ranog mraza", stajala i četiri samostalna albuma: "Prevari večeras svoje društvo sa mnom" (1983), "Loptom do zvezda" (1990), "Sa dna džepa" (1994) i "Bilja" (1994).

"Kada sam im pokazala o čemu se radi, moje kolege muzički urednici pitale su me: kako misliš da se ovo vrti — ovo nije rok muzika, ne zna se šta je ovo. Međutim, u svetu se ovo odavno ozbiljno radi – zna se šta je world mjuzik i šta znači ovaj pravac tako da uopšte nisam odustajala niti razmišljala o tome da ne može da prođe. Ali, nisam ni pomišljala da bi to moglo da uhvati koren i da izgleda kao sada. O čemu se radi? 'Bistrik' je imao sreće da bude angažovan za film 'Zona Zamfirova', koji je, praktično, bio medijski pogodak tako da je to doprinelo našem zamahu. I onda, ako ništa drugo, presrećna sam jer ako na koncert dođu ljudi da bi čuli četiri pesme iz 'Zone Zamfirove', oni slušaju ceo koncert gde im mi nudimo čitavu lepezu, što uopšte nije jednostavno za slušanje. A tu, ko dođe na koncert, on dođe da sluša, a ne da se iživljava. Ipak, naši koncerti, iako je to umetnost, nisu kamerni. Na njima se i sluša i pleše. Naravno, mi na koncertima ne skačemo na sceni i ne bi ni bilo primereno da ja u pedesetoj skačem. A drago mi je da sam kod publike izazvala emocije — da se oni raduju ili čak plaču u slučaju neke pesme ili skaču sami. Tako smo mi dobili priliku da malo i edukujemo narod. U početku, ljudi su malo zbunjeni: ne znaju kad treba da se aplaudira jer sve to liči na koncert umetničke muzike, ali već od sredine koncerta to poprima jednu drugu liniju da bi se na kraju ljudi radovali. Ali, oni znaju da razlikuju šta je narodna, šta izvorna pesma, a šta je ovo što mi radimo. I to me mnogo raduje zato što ljudi, bez obzira da li su muzički obrazovani ili laici, i te kako znaju da naprave razliku", ponosna je Biljana tim rezultatom, kao i činjenicom da "Bistrik" nema nijednu pjesmu "po narudžbi".


Moderno i tradicionalno

"Strašno je pogrešno shvatanje kad neko kaže: evo, imam etno album. To su sve neki pop motivi koji se komponuju ili prekomponuju. Ja, zaista, tvrdim da sam jedina na ovim prostorima koja ima taj spoj i tradicionalni — dakle, onaj, najruralniji kada je pevanje u pitanju — i moderan aranžman. Reč je o jednoj vrlo srećnoj, ali i zahtevnoj kombinaciji jer ja radim tonske zapise, a ne uzimam pesmu iz kafane, neku komponovanu. I ne volim komponovane etno pesme jer ako se već nešto komponuje, onda je to neka narodna pesma. I to treba da zvuči kako vuči. A kada neko hoće da napravi moderno da bude u narodnom duhu — vrlo teško, pa skoro da ne postoji primer koji mi se dopada. Onda je to nešto drugo u odnosu na ovo što ja radim sa autentičnim narodnim zapisima kao što su na primjer zapisi Mokranjca. To je jedino što uzimam i nikada ne bih uzela neku komponovanu pesmu da pevam, mada mi se mnogo toga nudilo. Zašto - kad već imamo toliko neiscrpno blago u našoj tradiciji. Čini mi se da je mnogo lepše i humanije da kopamo odatle i stavimo to na videlo. Zapise, slično, ali opet drugačije, rade Teofilovići, kao i "Belo platno". I to je dobro jer što nas je više, više ćemo se truditi da budemo još bolji. Nikada nisam volela da budem sama pa da se izglasa, recimo, najbolji etno album godine, a ti si sam bez konkurencije. Volim što nikada nije bila takva situacija kada smo 'Bistrik' i ja u pitanju, tako da je i za nagrade koje smo dobili uvek bila žestoka konkurencija — i za prvi i za drugi album stigla su najveća priznanja i to je nešto što ti daje malo neke snage. Lagala bih kad bih rekla da mi nagrade ništa ne znače. Neke mi znače, neke ne", tvrdi Krstićeva, koja je s "Bistrikom", za prvi album, kršten istim imenom kao i ansambl, dobila prestižnu "Prinčevu" nagradu. Isto priznanje osvojili su i za CD "Zapisi", a osim njega dobili su i nagradu na "Beoviziji" u Beogradu i nagradu za film. Sa TV šouom "Hend mejd" bili su zapaženi i na velikom televizijskom festivalu u Montereu.


O "Suncokretima"

Vrhunac njene preorijentacije na etno muziku bio je nezaboravni nastup u čuvenom rimskom "Koloseumu" sa čuvenim Rejom Čarlsom. Bilja je i ranije nastupala sa velikanima, samo što su to, za razliku od Čarlsa, bile domaće veličine — Bora Đorđević i Đorđe Balašević. Sa Đorđevićem u "Suncokretima", sa Balaševićem u "Ranom mrazu".

U "Suncokrete" je ušla kad je došla iz Niša i upisala fakultet. Prvo je morala da prođe audiciju Bore Đorđevića, vođe te grupe, čiji se hitovi, poput "Dolazi zima", i danas vrte.

"Počela sam da pevam sa njima i to mi je jedan od najdražih perioda. Mi se i danas družimo. Sa Goricom Popović, koja mi je i kuma, sa Borom, sa Sneškom Jandrlić sam dobra drugarica, a družim se i sa Božom Nenadom Božićem, gitaristom", priča Biljana, koja se, po raspadu "Suncokreta" obrela u "Ranom mrazu", u koji je otišla u "paketu" sa Đorđevićem. "Rani mraz" je bio miks dvije grupe — dijelova "Suncokreta" i "Žetve", iz koje su stigli Balašević i Verica Todorović i napravili "Rani mraz".

"Ta kombinacija je vrlo kratko trajala. Snimili smo: 'Računajte na nas', 'Oprosti mi Katrin' i 'Život je more', a potom se raspali. Ostali smo samo Đole i ja: Đole je uvek bio Đorđe Balašević, ja sam uvek bila 'Rani mraz', bez obzira što sam bila jedna jedina. Uvek smo se smejali zbog toga. I to mi je strašno lepo iskustvo", sabira utiske Biljana iz zajedničkog rada sa Balaševićem kome je venčana kuma. "Rani mraz" pamti i po tome što nikada nisu imali probe i stalno su bili na turnejama. Tu i u "Suncokretima" Biljana je navikla da pjeva uživo tako da poslije, kada je zaživjela moda s matricama i plejbekom, nikada nije uspijevala da se snalazi. Ni danas, kaže, ne zna da uhvati plejbek jer potpuno drugačije pjeva uživo.


"Muzički diktat" od rane mladosti"

Pjevanjem i sviranjem je zavela "muzički diktat" još u ranoj mladosti. Najprije u komšiluku, u niškoj željezničkoj koloniji, koja je s čuđenjem gledala šta ulazi u kuću njenih roditelja kada je dobila klavir. Ni Biljini roditelji baš nisu bili oduševljeni.

"Oni su bili očajni kad sam upisala srednju muzičku školu. Iako sam kasnije imala strahovitu podršku i od mame i od tate, hteli su da upišem neku drugu konkretniju školu, nešto od čega može da se živi. Prvo, iz takvog miljea su. Jer, nije u mojoj okolini bilo baš tako nekih visokih intelektualaca. Kad sam dobila klavir, komšije u mojoj zgradi u Nišu su bile oduševljene, a posle toga su mi lupale. Bilo im dosadno da slušaju Baha dok vežbam 100 puta. Ali, posle su se privikle. Jer, ipak je to železnička kolonija - tamo žive skretničari, otpravnici vozova. Zamislite kako su se svi oni navikli na horske svečanosti u Nišu, koje su iščekivali jer su znali da ću ja da se pojavim. I snesu televizor i gledaju da vide nekog svog na televiziji. Posle su išli na Letnju pozornicu da gledaju međunarodnu smotru horova. Pa, nije baš to toliko zabavno bilo za njih. Ali, eto, i to su slušali zbog mene, tako da kad god sam se za nešto uhvatila, neku dobru stvar sam uradila kad je u pitanju nekakva edukacija. To je kao neka vrsta misije. Tako su se i sada, otkad smo mi počeli da radimo, mnoge grupe probudile", kaže Biljana, koja baš i nema vremena za intervjue pošto privodi kraju album koji priprema već dvije godine.

"Strašno mi je važno da to bude kako treba jer, iako sam poznata kao užasno spora, moj moto je i dalje: 'Tiha voda breg roni'", otkriva pjevač ica koja ne pravi nikakvu razliku između nastupa na najvećem sajmu umetnosti u Brazilu i koncerta u Zvorniku. Ovog ljeta u tom gradu neće nastupati, ali hoće u Banjoj Luci, gdje se s "Bistrikom" već "odomaćila" i u Sarajevu. Tu će, za edam dana, pjevati prvi put poslije ko zna koliko godina. Tome se, ističe, svi u grupi raduju. Pozivi i dalje stižu sa svih strana tako da "Bistrik" godišnje ima preko 40 koncerata, iako je Biljana u početku planirala da je uspjeh i šest do sedam nastupa.

"To jeste zahtevno i ne može se reći da ne traži napor i odricanje. Ipak, ja moram da priznam da sam radoholik, što znači da radim do besvesti. I trudim se i kada imam neko slobodno vreme da ga provodim gotovo isključivo sa decom i, eventualno, nekim mojim prijateljima koji su mi jako dragi, kao što je moja kuma Gorica Popović. Imam dve kćerke. Obožavam ih i one su mi, kao i svakoj majki, sve na svetu. Milica ima devetnaest, a Lenka dvanaest i po godina. Lenka ide i u muzičku školu, sada je peti niže, Milica je završila klasičnu gimnaziju, upisala je dizajn tako da krećemo u neke nove pobede. Velika su mi podrška kao i ja njima. Srećne smo, sve tri živimo zajedno i trudimo se maksimalno da ovaj život koji nije tako lak živimo dostojanstveno. Nažalost, ne stižem već dugo da odem u moj rodni Niš gde imam tri rođene sestre, koje su mi, takođe, sve na svetu kao i njihova deca", kaže Biljana, ne propuštajući da istakne da joj je porodica uvijek na prvom mjestu i da ona, bez obzira na uspjeh, ne dozvoljava da je karijera proguta, čemu se uvijek s uspjehom odupirala.

Goran Đogić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 03, 2011, 09:45:54 pm »

*

BILJANA BILJA KRSTIĆ — ARHEOLOG SRPSKE MUZIKE


Ispovijest najvećeg srpskog arheologa muzike Biljane Krstić, koja je za samo pet godina sa svojim "Bistrik" orkestrom postala zvijezda međunarodne etno-muzike

U poslednjim danima 2006. godine muzička karijera Biljane Krstić, nekada pop pevačice, a danas vođe "Bistrik" orkestra, uzdigla se do planetarnih visina.

Prvo je u Beogradu objavljen njen treći CD pod nazivom "Tarpoš", koji je za samo sedam dana rasprodat u 9.500 primeraka.

Šta je bio vrhunac ovih uzbudljivih i brzih događanja u karijeri?

Potpisala sam ugovor sa Nemcima da se "Tarpoš" na evropskom tržištu pojavi u martu ove godine. Može se lako dogoditi da prvi evropski koncert održimo u Kelnu, krajem marta. A potom krećemo po celoj Evropi, otkriva Biljana Krstić. I sama je bila iznenađena ovim velikim uspjehom njene nove kolekcije starih narodnih pjesama.

Riječ je o rijetko izvođenim ili neobjavljenim muzičkim temama iz Šumadije, sa Kosova, iz južne Srbije, Vlaške oblasti, Makedonije, Rumunije, Bugarske i Mađarske. Rezultat ovog rada su kompakt diskovi "Bistrik" i "Zapisi", koji su nastali kao fuzija tradicionalne muzike i savremenog aranžerskog postupka.

O kakvim se pesmama radi u etno-muzici i šta znači izraz "Tarpoš"?

Spajanjem narodnog pjevanja i punog orkestarskog zvuka, oživeli smo pesme koje imaju celovitu priču, i sve balkansko stavili pod jednu kapu, koju su stari Srbi zvali "tarpoš". Ova kapa postoji i danas, ali samo u narodnim nošnjama Srbije, Bugarske, Rumunije, Turske i Mađarske. Muzički ovaj oblik tradicije je karakteristika našeg prostora i potpuno se razlikuje od onog što je u ovom trenutku veoma popularno, a to je muzika duvačkih orkestara sa izraženim ciganskim melodijama — pokušala je Biljana Krstić da nam bliže objasni muzički karakter svog novog izdanja.

Bilja Krstić je rođena u Nišu gde je i završila osnovno i srednje muzičko obrazovanje u Muzičkoj školi "Dr Vojislav Vučković". Majka joj se zbog toga tiho bunila, govoreći: "Neka je nek nauči da svira harmoniku, pa da peva na svadbama i slavama!"

Pevanjem i sviranjem Biljana Krstić je još u Nišu, kada je dobila klavir, zavodila muzički diktat, najprije u komšiluku, u niškoj železničkoj koloniji, a potom i na daskama niškog pozorišta.

Kako izgledaju ti prvi dani kroz muziku i kako je sve na početku izgledalo?

Komšije u mojoj zgradi u Nišu su mi lupale po zidovima, jer im je bilo dosadno da slušaju Baha dok sam ga vežbala po 100 puta. Ali, posle su se privikle i čak počele toliko da me obožavaju, da su u vreme horskih svečanosti u Nišu kolektivno gledale na televizoru kada ću ja da se pojavim. Železničari i otpravnici vozova išli su čak i na Letnju pozornicu da gledaju međunarodnu smotru horova i svoju Bilju. Da bih im zahvalila na takvoj podršci ja sam prvu koncertnu promociju diska Tarpuš izvela pre nekoliko nedelja baš u mom Nišu...

U Beogradu je Biljana upisala i završila Fakultet muzičke umetnosti. Pevala je u horu mladih "Dr Vojislav Vučković" iz Niša i u Akademskom horu "Kolegium muzikum". Paralelno radila je muziku za više pozorišnih predstava u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Da li ima ičeg nasljednog u izboru profesije i šta ti je pomoglo u dosadašnjoj karijeri?

Još kao dete imala sam kontakt sa starim narodnim pesmama. Moja mama je jako lepo pevala pesmu "Tri se snega na planine bele" koja je nastala u okolini Niša. Tata je ponekad govorio da mama peva demodirane pesme, koje niko više ne voli. On je voleo kafanske pesme. Prva pesma koju me je naučio, bila je "Čaje šukarije". Maminu pesmu sam kasnije na fakultetu analizirala u okviru predavanja o muzičkom folkloru. Ta potreba da otkrivam stare muzičke zapise razvila se u pravo malo arheološko istraživanje muzike kada sam počela da radim kao muzički urednik u Radio Beogradu. Fonoteka i arhiva su mi bili na raspolaganju u svako doba. Imala sam sreće da radim i sa etnomuzikologom Mikanom Obradovićem, koji mi je pokazao koliko toga ne znam o našoj narodnoj muzici i time me potakao da još više istražujem. Kao rezultat mog dugogodišnjeg bavljenja muzikom i interesovanja za stare zapise profesora Miodraga Vasiljevića, pesme koje sam čula kao dete i melodije sačuvane na trajnim snimcima fonoteke Radio Beograda. U toj fonoteci ima preko 1.000 zapisa!

Na domaćoj pop sceni Bilja Krstić je prisutna od početka osamdesetih, jer je radila u grupama "Suncokret" i "Rani mraz", a potom započela solo karijeru i izdala tri pop i jedan dečiji album. U "Suncokretu" je prvo morala da prođe audiciju Bore Đorđevića. Kakva su iskustva iz saradnje sa njim?

Slušaj ovo što ću da otpevam, a onda ti pokušaj da ponoviš, rekao je Bora, i otpevao glas iz "Karamustafe". Ponovila sam, iz cuga, i dobila svoj prvi profesionalni posao. Kasnije sam nastavila sa Đorđem Balaševićem, i njegovim bendom "Rani mraz", koji je bio mešavina dve grupe "Suncokret" i "Žetva", iz koje su stigli Đorđe Balašević i Verica Todorović. Ta kombinacija je vrlo kratko trajala. Snimili smo: "Računajte na nas", "Oprosti mi Katrin" i "Život je more", a potom se raspali. Ostali smo samo Đorđe Balašević i ja.

Onda smo uradili pesme "Računajte na nas" i "Triput sam video Tita maršala", zbog kojih su autora Balaševića mnogi prozivali. Ipak je Đole, koliko god su ga napadali, prvi napravio odu o Titu koja nije pevana onako herojski, već je bila neka pop varijanta - mnogo blaža i, mislim, iskrenija. Zato ću uvek biti na njegovoj strani.

Kako ocenjuješ turbo folk muziku i kakvo je tvoje konačno opredjeljenje u stvaralaštvu?

Ja sam 1995. godine  shvatila da u eri turbo folka ne mogu ništa da radim. Bila su to užasna vremena, koja su porodila užasnu turbo muziku, koja je imala kao muzikli bensedin funkciju da smiruje, ali i oraspoložava narod. Nisam mogla da nađem sebe na toj surovoj muzičkoj sceni punoj kiča i jezive konkurencije, jer ja se bavim umetnošću, a tvorci turbo-folka se bave proizvodnjom para. Njihov svet je surov, jer je estrada pretvorena u borbu za prestiž, za novac, u kojoj prvi stradaju pevači i pevačice. Ja sam radeći kao muzički urednik na Radio Beogradu živela od svoje plate i podizala svoje dve kćerke Milicu i Lenku. Te 1995. sam preslušavala gomilu starih i stranih materijala i po prvi put čula Stevku Sabatinovu iz Bugarske, pa Mađaricu Martu Šebešćan, koji su radili upravo ono što sam ja htela, ali nisam znala kako da to sprovedem.

Kako možemo nazvati tvoje dosadašnje angažovanje u muzici. Da li si ti čuvar nasleđa?

Reč je o stilizaciji starih narodnih pesama i njihovom obogaćivanju modernim aranžmanima, koji je u svetu poznat kao vorld mjuzik. Na listi mojih najomiljenijih pesama nalaze se "Magla padnala", "Od pole ide babo" i "Sitna knjiga na žalosti". Pet godina sam prikupljala materijal: nađem 30 odličnih pesama, otpadne 20 ili 29 pesama, a kasnije se opet vratim na neku od njih. Imala sam divne pesme Mare Đorđević, Nade Topovčević i Ksenije Cicvarić, koje smatram našim najboljim pevačicama narodnih pesama. Mnogo sam slušala vlašku i rumunsku muziku, koju sam takođe počela da stilizujem. Vlasi imaju specifično cepanje u grlu i lomljenu melodiju, što je veoma teško za pevanje. Makedonske pesme imaju specifične, mešovite ritmove sa fantastičnim rasponom. Takvi mešoviti ritmovi nigde u svetu se ne rade. Kad smo gostovali u Brazilu pevali smo Kujundžijsko kolo tako da Brazilci nisu mogli da pohvataju ko šta radi, zašto i kako. Još kad smo našu Moravu prebacili na 11 osmina, pa malo ubacili Mokranjčevih Rukoveti, sa tom promenom ritma uzdrmali smo Brazilce, koji su majstori lepih melodija, ritmova i divnih pesama...

Kakva su bila prva reagovanja na do tada nepoznate snimke koji su izašli iz studija. Da li su znali kakva je to muzika?

Nije rok, nije pop, nije turbo, šta je bre ovo —  pitali su me. Ja sam im govorila da je to narodna muzika, jer ne volim reč etno, zato što mi liči na novokomponovanu muziku. Okupila sam oko sebe nekolicinu kolega i stvorila grupu koju smo nazvali "Bistrik". Imali smo sreću da za film Zona Zamfirova uradim dve pesme i kako je taj film bio hit u našim bioskopima, i "Bistrik" je postao poznat kao narodni orkestar.

Šta je za svetsku karijeru Bilje Krstić značio njen "Bistrik" orkestar i održani  festival narodne muzike i umetnosti u Sao Paolu u Brazilu?

Iz Evrope su bili pozvani, samo Kristina Branko, pevačica fadoa iz Portugalije i mi. Ostale grupe bile su iz Južne Amerike i Afrike. Festival Mostra Seski de atres Mediterano je najveći u Južnoj Americi. Dve pesme "Lama bada" i moja vlaška "Ma fakut muma frumosa", bile su izabrane za himnu manifestacije i za bis, jer je moja pesma tri večeri zaredom izvođena na kraju programa. Najveći kompliment koji smo dobili jeste upravo kompliment novinara iz Brazila. On je i bubnjar, pa nam je stalno tražio da mu pokazujemo naše srpske i balkanske ritmove. U jednom trenutku je rekao da Brazilci govore kako muzika Brazila udara pravo u noge, a naša muzika udara pravo u srce.

Velika popularnost "Bistrik" orkestra i Biljane Krstić doneli su joj i nevolje. O čemu se radi?

Navikla sam na kamerne scene sa hiljadu — dve posetilaca, i zato mi nije teško da pevam u Bijeljini, Zaječaru, Pirotu, ali i u Moskvi, Čikagu ili Beogradu. Problemi nastaju kada se pojavim na stadionu pred 20.000 ljudi, jer mi se od straha i treme noge odseku, a glas nestane. To mi se dogodilo na koncertu Toše Proeskog u Skoplju, kada je stadion "Vardara" bio pun njegovih obožavalaca. Ja sam bila njegova gošća. Izvela sam pesme "Jovano, Jovanke" i "Puče puška" i podigla čitav stadion na noge. Naime, ja nisam pošteno ni otpevala te pesme, jer je publika posle prve strofe nastavila sama da peva. Mene je trema toliko stegla da sam izgubila glas i samo šaputala u mikrofon — otkrila nam je Bilja Krstić.


Marko Lopušina
Glas plus — 24. Mart 2007.  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 03, 2011, 09:46:20 pm »

*

PIRATSKA KRAĐA

Nevolja za Biljanu Krstić su pirati, koji gotovo, masovno već dve godine falsifikuju njene diskove i njene kompozicije.

Čim je ovaj prvi tiraž diska "Tarpuš" rasprodat moj izdavač PGP RTS me upozorio da postoji opasnost da pirati krenu da falsifikuju disk. Naime, zbog velike potražnje diska u Bosni, Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji, u međuvremenu dok se odštampa novi tiraž od 9.000, pirati mogu da uskače u posao i da mi odnesu zaradu, koju ovaj disk može da mi donese. Ja sam to već iskusila mnogo puta, ali nije imao ko u državi da me kao autora i interpretatora zaštiti. Pirati su falsifikovali moje diskove "Bistrik" i "Zapis" i na njima zaradili ogromne pare. Verujem da će me moj novi izdavač iz Nemačke, koji ima ekskluzivna prava za izdanje diska u Evropi, ali i u svim balkanskim zemljama, zaštititi od pirata i da ću napokon zaraditi neki veći honorar - nada se Biljana Krstić, koja nam je otkrila da će koncert "Bistrik" orkestra u Beogradu, biti održan u martu, pre evropske turneje.

Biljana Krtić i njen Bistrik orkestar su održali u svetu i u Srbiji preko 170 koncerata. Nastupali su u Rusiji, Španiji, Brazilu, SAD, Kanadi, Grčkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, što je doprinelo njihovoj velikoj međunarodnoj popularnosti.

Tokom 2001. osvojena je Prinčeva nagrada za etno-album godine na festivalu u Herceg Novom, a odmah potom je njena TV emisija "Hand Made" u konkurenciji muzičkih emisija na festivalu u Montreu zauzela 4. mesto.

Naredne godine Biljana Krstić u Atini potpisuje svoj prvi internacionalni ugovor za album "Bistrik" sa Virdžin Record Company iz Grčke. U Španiji je 2003. osvojila nagradu za filmsku muziku u filmu Zona Zanfirova. U  Kanadi je uradila dokumentarni film Teaching Peace: In a Time of Njar.

Posle toga je usledio najveći uspeh - na festivalu Mostra Sesc de Artes u Sao Paulu 2005. Kao vokalni solista Biljana Krstić je proglašena za najboljeg člana Mediterano Orkestra, koji je bio sastavljen od 25 vrhunskih muzičara iz cijelog svijeta.

Bio je to povod da joj jedna ugledna američka izdavačka kuća ponudi da je uvrsti na album najboljih ciganskih pesama sveta, ali je Biljana Krstić poručila Amerikancima:

Mi Srbi nismo Cigani i ja ne vidim sebe i svoju muziku na tom albumu. Kada budete radili izbor najboljih narodnih pesama, rado ću sarađivati sa vama!



Sa Rej Čarlsom

Gdje je vrhunac međunarodnog nastupa Biljane Krstić?

Bio je koncert u čuvenom rimskom Koloseumu, na kome sam na sceni bila zajedno sa slavnim Rejom Čarlsom i čuvenom pevačicom Mercedes Osa. Koloseum je otvoren za humanitarni koncert, na kome je učestvovalo pedesetak izvođača sa velikom međunarodnom reputacijom. Pored Rej Čarlsa, sa kojim sam stajala na bini i u vreme probe i u vreme koncerta, koji me prosto rasplakao svojim pesmama, pevala sam na prvom mikrofonu sa svim ostalim učesnicima pesmu "Zamisli" Džona Lenona. Rej Čarls je bio pored mene na drugom mikrofonu. Druga počast mi je ukazana kada sam odabrana sa duet sa Dinom Merlinom. Televizijski prenos ovog koncerta u Koloseumu išao je u 26 zemalja sveta. Posle koncerta Koloseum je zatvoren, a ja i moj orkestar smo dobili bezbroj poziva za nastupe širom sveta. U Francuskoj smo kao specijalni gosti zatvorili Festival umetnosti. Tada nam je postalo jasno da je Balkan postao tesan za nas, a da nam Evropa odgovara, jer nas obožava — priznala nam je Biljana Krstić.


http://www.glassrpske.com  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 03, 2011, 09:46:40 pm »

*
Biljana Krstić
pesma koja udara u srce



AJŠA U KOLOSEUMU

Tata Velimir joj je uporno govorio da se "upiše lepo u trgovačku ili ekonomsku školu, pa da ima hleb u rukama". Kad je jednog dana, ipak, stigao klavir u kuću, komšinica Jevrosima je upozorila Biljaninu mamu: "Ne znam šta ova tvoja Biljka radi, ali bolje da nauči da svira na harmoniku pa da ima pos'o na slave i svadbe"

Odavno su snegovi i šaš prekrili "Rani mraz". "Suncokreti" su poveli od nebeske vatre, a Biljana Krstić, koja im je u mladosti nesebično davala srce i glas, konačno je u zrelim godinama počela da pije vodu sa svog izvora.

Njen album "Bistrik", što zapravo znači vrelo, izvorište, zdenac, na kojem su obrađene stare pesme i notni zapisi nastali nekih davnih leta pod našim suncem, otvorio joj je svuda velika vrata.

I mada ga kod nas nema u zvaničnoj prodaji, jer je autorska prava otkupila engleska kuća "Virgin Records", odnosno njeno odeljenje u Grčkoj, pirati su uradili svoje. "Bistrik" stil je postao prepoznatljiv i tražen. Melodije iz delića te muzičke riznice slušaju i pekari, i deca, i profesori i auto-mehaničari. Njene pesme se u školama, na časovima muzike, puštaju kao primer da tradicionalno ne mora da bude po pravilu dosadno.


A kude je Niš

Svet je, takođe, utolio žeđ za našom etno-muzikom. Videla je i čula Bilju jedna Italija. U rimskom Koloseumu je pevala i družila se sa Rejom Čarlsom, Mersedes Osom, Kaledom, Nikolom Fjovanijem. Gostovala je u Atini, bila u Japanu, posetila Irsku. I Brazil. Na Svetskom muzičkom festivalu u Baiji dobila je kompliment koji će doveka pamtiti, kao podstrek i priznanje: "Muzika Brazila udara u noge, a muzika Jugoslavije pravo u srce".

Znala sam — kaže na to Bilja, koja i na pragu pedesetih još ima osmeh i dušu devojčice — da posedujem talenat, osećala sam da umem da pevam, ali nikad nisam bila zadovoljna sobom. Uvek mi se činilo da mogu bolje i lepše, a da sam u nečemu sputana. Niko meni nije bio kriv, ja sam bila strahovito povučena i stidljiva. Nisam volela sama da pevam, osećala sam se glupo.

Čekajući da se krajem meseca pojavi "Bistrik", takođe u Atini, Bilja je, zarad svih onih koji je ovde vole baš takvu, sačinila sa svojim "orkestrom" album "Zapisi". Kao veran odsjaj njihovih dvogodišnjih koncerata diljem zemaljskog šara.

Na njemu su i pesme priređene za film "Zona Zamfirova", u kojem Bilja, kao pevačica Ajša, u staroj i glasovitoj niškoj kafani "Kod Amerikanca" hvata vetar s violinom u grlu, izvijajući drevnu vranjansku "Petlovi pojev", ili "Puče puška niz goru zelenu", "Gde ima voda studena, Radule" i "Ne goni konja, more momiče".

Opčinjeni izvornom muzikom čuće prvi put mnogo voljenu pesmu "Oj, Moravo", izvedenu prema originalnim zapisima profesora Miodraga Vasiljevića iz Mačve. Biće tu i jednog Mokranjca, pa bugarskog "Ergen dede" ili makedonske "Jovano, Jovanke".

Kao muzički urednik u Radio Beogradu dugo sam kopala po tonskim zapisima sa terena. Oduvek sam imala želju da snimim nešto posebno, a nisam znala šta bi to moglo da bude. Imam afinitet prema starim narodnim pesmama, na svakoj žurci padam od umora pevajući ih. Tako se, vremenom, rodio "Bistrik".

Bilja je prvi put čula vlaške pesme od svoje jetrve Svetlane, koja je prava Vlajna i odlično peva. Shvatila je da je to nešto što budi u njoj posebne emocije. Počela je da uči pesmu po pesmu, prešla na rumunske i mađarske melodije. Ubrzo se pročulo da to odlično radi. I krenuli su pozivi sa svih strana.

Zbilja, kad pevam te pesme, meni je grlo drugačije otvoreno. Ništa ja tu ne nameštam, pesma kao da se peva sama. Muzika kojom sam se ranije bavila nije mi to pružala. Ovde imam neki čudan dodir, dešava se nešto sasvim posebno. Čak i kad mi je grlo bolesno, mogu da pevam. Grlo se otvara samo, kao da sam s tim rođena.

Zato njen drug Mikan Obradović, etnomuzikolog, u šali ume da kaže: "Ti si, bre, sa sela. I treba da pevaš takve pesme".

Jedino joj njene Nišlije, kad čuju te čudne pesme lomljenih melodija, sa atipičnim skokovima, pune naboja i ubitačnog ritma, zlurado prigovaraju: "Kude je tuj Niš? Kude ti je, bre, neka niška pesma? Otide ti u Vlajne i Bugarke!"


Kakav klavir, daj harmoniku

Ne obazire se Bilja na to. Zna ona svoje Nišlije. Prvi put otkad se bavi muzikom nije razmišljala čak ni kako će "Bistrik" primiti publika i kritika. Jedino je želela da približi našu muziku našim ljudima, da je dožive isto kao njeni prijatelji i porodica.

Sa "Naninom uspavankom" sam na počinak slala svoje devojčice, Milicu i Lenku, a pesmu "Magla padnala v dolina" je moja majka meni pevala. Uopšte, volela je te starinske melodije. Otac Velimir joj je govorio: "Ostavi se, bre, Roksanda, tih zurla i tupana! To je demodirano".

Bio je železničar i često bi platu "overavao" u najbližoj kafani. Kad god bi mati i Bilja u duetu pevušile, recimo, "Tri se snega na planini bele", otac bi udario po "Čaje šukarije". I Bilja bi, onako malena, morala da se popne na sto i da glumi Esmu Redžepovu.

E, ali je zato raj za mene bio svaki odlazaka u selo moje majke, Crveni Breg, negde na pola puta između Sićeva i Bele Palanke, na obroncima Suve planine. Baba Lenka je pevala kao i moja mati, deda Mladen bi svirao u duduk, mi deca, a bilo nas je podosta, igrali bismo uz njih dok ne padnemo s nogu.

S toplinom priča o praskozorjima u kojima je s dedom i babom odlazila u gradinu. Svi su radili, pa i deca. Kopalo se, žnjelo, duvan se nizao. A kad sunce izađe visoko iznad planinskih visova na red je dolazila užina: pogača ispod sača, sir i luk iz bašte.

Sećam se hodanja između Crvenog Brega i obližnjeg Dolca, očevog sela, smeštenog uz prugu. Mama bi spremila hranu za svekrvu, moju baku, i rekla: "’Ajde, Biljče, ti si najmlađa, začas ćeš da otrčiš dole!" A to su sve poređana brda, između kojih protiče potočić. Bila sam vrlo mala i užasno sam se bojala da idem sama. I onda bih pevala, koliko me grlo nosi, meksikanske pesme koje su tada bile u modi. Recimo, "Tata, vrati se iz Meksika", na nekom mom, izmišljenom španskom. Onda su iz prve seoske kuće javljali baki: "Leno, ide ti Bilja, mora da je crkla od straha kad toliko peva".

Uz crvenu zemlju u Crvenom Bregu, Bilja i danas s nekom posebnom ljubavlju pominje miris parnih lokomotiva i olajisanih pragova na pruzi. Ne zaboravlja ni svoju prvu ljubav. Došla je tiho, nezvana, sama. I, zvao se Miša. Ona je imala tri, a on pet godina i živeli su u istoj zgradi, u niškom predgrađu Rasadnik. Debeli Miša, kako su ga zvali, branio ju je od drugih dečaka, pa se verovatno zato tako i zaljubila u njega.

Seća se i kako su njene starije sestre Mira, Ivana i Vera pozajmljivale gramofon od komšije Slavčeta. A kad bi otišle u školu, ona bi puštala Ritu Pavone, stala na prozor, otvarala usta i vikala: "Deco, slušajte kako pevam!"

Njene učiteljice su odmah otkrile da lepo peva i nije bilo školske svečanosti na kojoj nije učestvovala. Svi su očekivali da će se upisati u muzičku školu, osim oca. "Upiši se lepo u trgovačku ili ekonomsku školu, pa da imaš svoj hleb u rukama!"

Naravno da se upisala u muzičku školu. I u kuću je uskoro stigao i klavir. Ona je jedna njena komšinica, Jevrosima, rekla Biljinoj majci: "Ne znam šta ovo tvoja Biljka radi, trebalo bi bar da nauči da svira na harmoniku, pa da ima pos’o na slave i svadbe!"


Prvi posao

Tata Velimir je takođe bio razočaran. Posle prvog roditeljskog sastanka, kad je nastavnica pročitala predmete, počeo je da gunđa: "Kakva ti je, bre, ovo škola? Pa ti nemaš ni matematiku, ni biologiju, ni fiziku! Kakvi su ti to predmeti — solfeđo i kontrapunkt?" Naravno, sledila je i opomena: "Nek ti bude! Samo završi tu glupu školu, pa da gledamo kako da te zaposlimo".

A Bilja je htela dalje. Na Akademiju. Para nije bilo. Zato je sa nepunih osamnaest godina morala sama da zaradi novac ako hoće da studira. I postala je profesor solfeđa i klavira u Muzičkoj školi "Mokranjac" u Negotinu. To je bilo nezaboravno. Godinu dana je izigravala strogu nastavnicu đacima koji su jedva nekoliko godina bili mlađi od nje, a stasom viši i krupniji. Među njima se prosto gubila. Kao žuto pače.

Tako je stigla u Beograd. Odmah, kad se upisala na Fakultet muzičkim umetnosti, njen drug Dragan Miloradović odveo ju je na audiciju. Ni manje ni više, nego kod Bore Đorđevića, koji je tražio treći ženski vokal za svoj bend "Suncokreti". Tad ni sanjali nisu da su rod rođeni: dedovi su im bliska familija iz Crvenog Brega.

Bora je kao nešto svirao, pa otpevao drugi glas iz "Karamustafe". Bilja je to trebalo samo da ponovi. I uspela je. Iz cuga. Onda je Boki Sneški Jandrlić i Gorici Popović rekao: "Našao sam jednu malu, sve što joj otpevam, ona odmah ponovi!"

"Suncokreti" se druže i dan-danas i verovatno će čitavog života biti što u prijateljskim, što u kumovskim odnosima.

Bora se — priča Bilja — ponašao kao pravi šef. Povremeno bi nas kažnjavao, voleo je da zavodi red. Jednom, bilo je loše ozvučenje na bini, pa nisam čula šta pevaju Gorica i Sneška. Učinilo mi se da falširaju, nisam znala gde da se udene, pa sam sišla sa scene. Bora je napravio skandal: "Kako si mogla, ti nisi profesionalac!"

Tako je tada pevala bez honorara. I još jedanput. Bila je velika fešta u "Pioniru", a Bilja nije ponela šeširić koji je nosila na koncertima. Pomislila je: dok na njih dođe red, trknuće kući taksijem. Kad se vratila, oni su već bili na sceni. Bora samo što je nije zadavio. Peva, pogleda je i samo se smeje. Bilja misli, dobro je, prošla ga ljutnja. Kad, Boki joj šapne: "Znaš zašto se smejem? Zato što ti sad radiš bez love!"

Publika je baš volela "Suncokrete". Doživljavali su ovacije. Bora je pričao viceve, govorio svoje tekstove, na svakoj svirci se do besvesti pevao njihov evergrin "Dolazi zima".

Jednog je dana Bora doneo "Lutku sa naslovne strane". Ostali su smatrali da je to prejaka stvar za bend. Potom je Nenad insistirao da se uvede električna gitara. I to više nije bilo to.

To se događalo u martu 1978. U maju su Bora i Biljana Krstić prešli u "Rani mraz". Priča je trajala vrlo kratko. Bora i Đorđe Balašević su veoma različiti tipovi. Obojica su izraziti individualci. Svako je imao svoju ideju.


"Tri puta sam video Tita"

Posle je Bora napravio "Riblju čorbu" i sa njom obojio domaći rokenrol. Bilja je ostala sa Đoletom nekoliko godina. Taman toliko da mu postane venčana kuma.

Đole Balašević je iz druge priče. Kod njega je vladala fina, opuštena, panonska varijanta. I to je prijalo. Ulazim u studio. Sve je spremno. I pesme i aranžmani. Kad otpeva svoje, zove mene: "Ej, Biki, evo tvojih tekstova, sad ti pevaš". Te sekunde prvi put čujem pesmu i čitam tekst. Otpevala bih sve vokale za nekoliko sati. I, gotov album. Dan uoči polaska, održali bismo probu i eto nas na višemesečnoj turneji. Od Kopra do Bara.

"Rani mraz" je nekako pred Titovu smrt gostovao u Zagrebu. Kad, stigne depeša da prekinu koncert i dođu na Zlatibor. Drug Tito slavi rođendan. Tako je nastala Đoletova pesma "Tri puta sam video Tita".

Bilo je mnogo smešno. Bili smo veoma uplašeni: "Jao, stigla depeša! Aaaaaa!" Prekida se koncert, nastaje cirkus. Đole, jadan, po celu noć piše tekst i proba ga na gitari: "Jao, Biljka, je l' dobro ovako?"

Tita nisu takoreći ni videli. Pevali su iz podnožja Kadinjače. On je bio, po običaju, gore, na vrhu.

Najsmešniji događaj bio je sa Đoletovim guskama. Nije hteo da počne koncert bez njih. Svi imaju balerine, a oni "đokice".

S tom idejom dođu u "Lisinski". Ovi kažu: "Ne dolazi u obzir! Guske na sceni? Nema koncerta!"

Nekako se nagodimo. Biće gusaka, ali vezanih. I sad, izlazimo na scenu. U prvom redu sede Rajko Dujmić, Vlado Kalember, sva muzička sila Zagreba. Đole se predstavi, pa kaže: "Znate, ja nisam navikao da budem vezan, pa neće ni moje "đokice"! "Pusti guske, one se razgakaše i rastrčaše, nastane cirkus.

I Bora je voleo takve fešte. Na festivalu u Subotici izađe u pantalonama jarkožute boje, obuven u velike drvene nanule, natakavši na glavu ogroman šešir. A u ruci drži veštački suncokretov cvet i kaže: "Kad bih mogao biti cvet, ja bih bio suncokret".

Sad mogu da kažem da sam s Borom i Đoletom ušla u život. Prve pare sam zaradila sa "Suncokretima" na Sajmu 1975, za doček Nove godine. Ali je prvi veliki novac došao od ploča sa "Ranim mrazom", tri leta kasnije. To je bila suma koja je unela čitavu pometnju kod bankarskih činovnika.

E, tada je otišla kući u Niš, uhvatila mamu za ruku i rekla: "Idemo da kupimo novi šporet!" Odu u robnu kuću, kupe uz šporet i još gomilu stvari, sve što je odavno želela da ima, a nije mogla. Prodavci kažu: "Sutra ćemo da vam doteramo stvari". Ma, ko će da čeka sutra! Nađe Biljka jednog Ciganina s drvenim kolicima, natovare stvari i idu tako glavnom ulicom, od centra prema Niškoj Banji.

Pričam ti ja s tim Cigom, ali u trenutku shvatim da mama zastajkuje. Okrenem se, ona plače. Pobogu, mama, zašto plačeš? Sad si me rastužila. "Eto, doživela sam da mi najmlađa ćerka kupi stvari, i da to nije na kredit", kaže kroz suze. Zagrlila sam je i tako smo išle putem do kuće. To su prizori iz moje mladosti. Toplina koja se ponese iz porodice, oboji vam čitav život.

Tu blagost i toplinu prenosi i na svoje kćeri. Milica ima šesnaest godina. Gimnazijalka je. Lenki je tek devet. Obe rastu u senci slavnih roditelja. Bilja je udata za glumca Tihomira Arsića i valjda su stoga njene kćeri već imale vatreno krštenje kao glumice u predstavi "Razvojni put Bore Šnajdera".

Naša deca su, zapravo, odrastala i na pozorišnoj i na muzičkoj sceni. Imaju afiniteta prema umetnosti. Stalno slušamo muziku, ili ja pevam ili one sviraju na klaviru. One su moj ponos i moja velika podrška za sve što radim. Bez njih ne bih mogla da zamislim život. Kao ni bez pesme. Čak i kad imam briga, čini mi se da pesmom mogu da ih prevaziđem. Pesma je moja čarolija, moja mašta i moja stvarnost.

  
Radica Momčilović | 2003 | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jun 12, 2012, 01:12:21 am »

*
BILJA KRSTĆ, ETNO MUZIČAR[/size]


PESMA MOŽE DA BUDE MOLITVA

Najnoviji album Tarpoš Biljane Krstić i njenog pratećeg orkestra Bistrik uvršćen je među deset najboljih izdanja u izboru engleskog časopisa Songlines za "world" muziku za jun mesec ove godine. Uz primerak časopisa koji izlazi širom Evrope, pojavio se CD na kom se, među deset pesama svetskih etno i "world" izvođača nalazi i Biljana Krstić sa pesmom iz istočne Hercegovine Sitna knjiga na žalosti, za koju je tekst davno napisao Nikola Petrović Njegoš.

Frontmen grupe Biljana Krstić prisutna je na domaćoj pop sceni kroz pevanje u grupama Suncokret i Rani mraz, posle čega započinje solo karijeru i izdaje tri albuma pop orijentacije. Godinama Biljana strpljivo prikuplja autentične audio i notne zapise izvorne muzike, uglavnom retko izvođene i neobjavljene muzičke teme sa Kosova i Metohije, iz Južne Srbije, Vlaške oblasti, Makedonije, Rumunije, Bugarske i Mađarske. Tako nastaju kompakt-diskovi Bistrik i Zapisi, kao rezultat mešavine tradicionalne muzike i modernog aranžmana. Uradili su muziku za Zonu Zamfirovu. Bistrik Orkestar i Biljana Krstić dobitnici su brojnih nagrada za etno album godine. Najveću medijsku pažnju izazvao je njen nastup u rimskom Koloseumu. Veliki uspesi doprineli su da je pozovu kao jedinog ženskog vokalnog predstavnika — solistu na festivalu u Sao Paolu u orkestar koji je, specijalno za ovu priliku, sastavljen od 25 vrhunskih muzičara iz celog sveta.

Otkuda ovakav interes za srpsko muzičko nasleđe? Publika sjajno reaguje, a ne razume jezik?

Svet nas je fantastično primio, na moje veliko iznenađenje, jer naša muzika nije tako atraktivna kao ono što izvodi Bregović ili Kusturica. Znala sam da će Bistrik naći svoju publiku, ali nisam ni sanjala da će to poprimiti ovakve razmere .Mi smo egzotična zemlja za druge kulture, kao što su i oni nama. Festival u Brazilu nam je bio velika odskočna daska, a ljudi kažu da su se ježili dok su nas slušali. Pevali smo pesmu sa Kosova Kad sam bila devojana, i sa njom smo otvorili koncert. Bili su potpuno zapanjeni što tako nešto postoji. Najveći kompliment koji smo dobili od novinara iz Brazila je da muzika Brazila udara pravo u noge, a naša muzika udara pravo u srce. Od samog početka, kao da je više interesovanja za srpsku tradicionalnu muziku u inostranstvu. Kod nas se slušaju trubači, ali ja ne mislim da je to baš naša tradicija. Ono što mi radimo, okrenuto je našoj starijoj tradiciji i mislim da mi trasiramo jedan teži put. U poplavi "etno" pesmica i ritmova, mi se prema narodnoj baštini odnosimo s iskrenom ljubavlju i znanjem.

TRADICIJA I MODERAN ZVUK

Zadnjih godina naše diskografsko tržište preplavljeno je banalnom komercijalizacijom izvornog muzičkog nasleđa. Kako ste došli na ideju da otkrijete nama i svetu narodne pesme obrađene u potpuno novom svetlu — originalnim verzijama udahnut je moderniji zvuk?

Rasla sam u okruženju gde se čula lepa narodna pesma, pre svega u kući mojih roditelja. Mama je bila vezana za staru vokalnu tradiciju i često je pevala po kući. Prof. Dragoslav Dević mi je predavao muzički folklor i ostao zapamćen kod nas studenata sa tvrdnjom da tradiciju možemo voleti ili ne, ali je moramo poštovati, jer je ona deo našeg nacionalnog bića i naše kulture. To mi je ostalo za sva vremena. Prošao je i period u mom životu kada je bilo normalno baviti se pop muzikom i rokenrolom. Kada imate 20 godina, ne možete da se bavite etnomuzikom. Potrebno je iskustvo da bi se naše stare pesme pokazale u svom najboljem svetlu.

Završila se moja estradna karijera, i u to vreme desila se strahovita dominacija turbo-folka. Krenuo je pokret "world music" i predstavljanje različitih kultura iz raznih delova sveta, tako da sam shvatila da našoj tradiciji treba da damo moderniji zvuk, a da sve ono što je jako važno, ostane netaknuto. Obzirom da sam zaposlena u Radio Beogradu, ušla sam u fonoteku i počela da kopam po tonskim zapisima sa terena. Ja sam veliki poštovalac tradicije i ne volim da se remete osnovne stvari kada su u pitanju melodija i ritam, lepota stila i izraza. Zapise je trebalo oživeti i dati im prostor u novom vremenu. Otuda moja potreba da se bavim našim folklornim elementima i pokažem da možemo da stanemo rame uz rame sa mnogo poznatijim nasleđem i otkrijemo svetu kvalitet i bogatstvo sa ovih prostora.

Jeste li osetili, pevajući ove pesme, da je srce njihovog pradavnog autora susrelo i zadobilo blagodat Božju ?

Posebno u prelepim pesmama sa Kosova koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Uvek na koncertima najavljujem da dolazimo iz Srbije i da pevamo pesme sa Kosova. One se posebno lepo i sa poštovanjem primaju. Pevam divnu pesmu iz Hoče Kad sam bila devojana, ili pesmu iz Kosovske Mitrovice Šta se ono tamo zeleni, ili Aman vodeničare. Imala sam dosta koncerata na Kosovu i teška mi je, i preteška, drama mog naroda. Sve me to boli. Kada odemo preko, pa kad nas najave da smo iz Srbije, znam kako nas gledaju pre koncerta, a znam odlično kako nas gledaju posle koncerta. Ovo što radim je stvarno jedan dobar put da se pokaže da na ovim prostorima ima divne muzike i divnih ljudi koji su željni da žive normalno. Da bih mogla da pevam te pesme, ja kao umetnik moram da imam veru, a pravoslavno hrišćanstvo je moja velika inspiracija. U svakoj pesmi pronađem inspiraciju za istinu i ljubav Božju koja je jedino istinito dobro. Naš narod se, stvarajući te pesme, molio Bogu sa verom, i to se nedvosmisleno oseća. Svaka pesma može da bude molitva. Kada te pesme pevam, zaista se osećam kao da izgovaram molitvu i to mi je poseban osećaj i uzbuđenje.

NOV ŽIVOT U VERI

Lična dužnost hrišćanina je da se moli Bogu, da pomaže bližnje i ispravlja sopstvenu prirodu uzdržavanjem. Jesu li te religiozne dužnosti daleko od modernog čoveka?

Ja gledam moju decu koja imaju suštinsku potrebu da se obrate Bogu. U Crkvu odlazimo zajedno, često smo na Liturgiji. Kod kuće pronađu kutak gde žele da budu same sa molitvom. Meni je veoma važno što žive religioznim životom. Nisam nijednog trenutka vršila prinudu nad njima u tom smislu, same su to otkrile. One lepo pevaju, verujem da će poželeti da pevaju u crkvenom horu. Krstila sam se u 27. godini, i otada počinje moj potpuno nov život u stalnom nastojanju da se sjedinim s Bogom. Mislim da nam je molitva potrebna u svakom trenutku, ona nam otvara sve puteve uma, a nas smiruje, podržava, ume da nam da krila. Znam da je molitva jako važna u životu svakog pravoslavnog hrišćanina.

Kakav je bio Vaš put Bogopoznanja?

Odrasla sam u jako patrijarhalnoj porodici, u kojoj je moja mama bila brižno i duhovno stvorenje, divna, topla mama koja je naš dom činila mestom punim ljubavi i velikog poverenja. Tata je bio komunista i imali smo mnogo problema zbog toga, jer je bio isključiv. Kada je video tu politiku u pravom svetlu, postao je razočaran čovek. Od moje tri sestre jedino ja nisam bila krštena u crkvi, i moja baka je mnogo patila zbog toga. Ona me je tajno vodila u crkvu. Majka je krišom mesila slavski kolač za svoju devojačku i očevu slavu. Žao mi je što sam ostala uskraćena za radost hrišćanskog života u punini, mnoge važne trenutke nisam mogla da upoznam u mojoj porodici, jer je tata vodio svoju politiku.

Mislim da sam to donekle nadoknadila sa mojom decom. Pre svega, zahvaljujući mom bivšem braku — Tihomir je iz divne porodice, gde se mnogo vodilo računa o hrišćanskim običajima i svemu onome što je važno za hrišćanski život. Tika je znao šta je Božić, i naše ćerke, Milica i Lenka, upoznale su radost božićnih praznika. Deca su nam krštena, rado posećujemo manastire, vodimo računa o osnovnim duhovnim potrebama, slavimo Slavu u skladu sa svim zakonitostima koje su vrlo bitne kada je duhovnost u pitanju. Mene je krstio o. Atanasije Jevtić u manastiru Ćelije, i poklonio mi divan triptih. Bio je jako važan tokom čitavog mog duhovnog života. Posle razvoda, uzela sam tatinu Slavu, Sv. arhanđela Mihaila.

SUSRET SA PATRIJARHOM

Stvaralaštvo je otkrivanje bogopodobne prirode čoveka. Bio ratar ili teolog, čovek je pozvan od Boga da stvara. Osećate li gde se prožimaju vera i umetnost u muzici kojom se bavite?

Ja sam duhovnost osetila i kroz pesme koje smo radili. A pre svega i najviše kroz horsku muziku Mokranjca, kroz nastupe hora u kome sam pevala. Niko na svetu ne peva tako doro duhovnu muziku kao naši horovi, jer mi nosimo autentičan, iskonski religiozan doživljaj. Znam da pevam Liturgiju. Moja velika želja je da naučim neume, stari notni vizantijski duhovni zapis koji zna malo ljudi. Vizantijska muzika nas duboko integriše, za nju je potrebno imati veru i veliko muzičko znanje.

Ponekad mi se čini kao da ja to ne pevam, da sam glas i Bog tvore muziku. Budem zapanjena... To je posebna vrsta emocije koja ne može da se opiše, koju nosim sa takvom lakoćom i potpunim mirom. To stanje se prepozna. Ne mislim da treba da izađem pred publiku i tek tako otpevam nešto. Svi koji me poznaju, znaju koliko se potrošim kad pevam jednu pesmu, a koliko kada otpevam jedan koncert. Posle koncerta ne mogu mnogo ni da govorim, jer se oslobodi sva energija i potreban je smiraj. Sećam se, kada sam bila mala, stariji su znali da kažu "Jao, Bilja će jednog dana daleko da dogura, gledaj kako je mala, a koliki glas ima!"

Bez vere i duhovnosti nema ničega. Svoju veru nosim u sebi, ne volim mnogo da je pokazujem, a odlično znam kako se osećam i koliko mi je to važno.

Gde ste zavoleli ovu vrstu muzike?

Kada sam kao mala odlazila u selo moje majke, Crveni Breg, na pola puta između Sićeva i Bele Palanke, na obroncima Suve planine, bilo je nezaboravno — baba Lenka je pevala kao i moja mati, deda Mladen svirao u duduk a mi deca (a bilo nas je podosta), igrali smo dok ne spadnemo s nogu. O praskozorju smo odlazili sa dedom i babom u gradinu. Svi su radili, uključujući i decu — želo se, kopalo, dizao se duvan. Moj posao je da donesem ručak kada sunce zađe visoko iznad planinskih visova. Kroz brda, između kojih protiče potočić, idem sa kotaricom, onako mala, kao Crvenkapa. I užasno se plašim. Pevala sam koliko me grlo nosi, da razbijem strah. A iz prve seoske kuće javljaju baki: "Leno, ide ti Bilja, mora da je crkla od straha kad toliko peva". Sa Naninom uspavankom sam slala na počinak svoje devojčice, a pesmu Magla padnala v dolina je moja majka meni pevala. Otac joj je govorio: "Ostavi se, bre Roksanda, tih zurli. To je demodirano". Prelepe uspomene me vezuju za moje rano detinjstvo.

U intervjuima ističete susret sa patrijarhom Pavlom.

Pre dve godine putovala sam sa mojim orkestrom u Moskvu, gde smo pevali četiri koncerta sa humanitarnim učešćem za obnovi Hilandara i za pomoć Kosovu i Metohiji. Tom prilikom su poslali ikonu Sv. Đorđa, koji je njihova gradska Slava, da predam Patrijarhu Pavlu. Taj susret neću nikada zaboraviti. Od uzbuđenja sam zanemela, nisam imala glasa. Samo sam se plašila da me patrijarh ne pita nešto da otpevam, ne bih mogla. Pitao me je da li više volim rusko ili vizantijsko pojanje i otpevao mi je oba, ukazujući na razlike. Objašnjavao mi je kako se pevaju ukrasi. Kada sam to doživela, meni je sasvim ispunjen život. Zauvek ću se sećati njegovih blagih reči da u svemu moramo imati mere i da moramo poštovati ono što je naše.
 

Slavica Lazić | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: April 22, 2013, 09:18:36 pm »

*
NE SAMO O POSLU: BILJANA KRSTIĆ


DEVOJKA KOJA JE VOLELA VOZOVE

U detinjstvu je pecala sa tatom železničarem, kao studentkinja je prvi put zapevala sa Borom Đorđevićem, a poslednjih deset godina u grupi "Bistrik" oživljava izvorne pesme balkanskih naroda





Bila jednom jedna devojčica, koja je sa roditeljima, bakom i tri sestre živela u Nišu, u Jugoslaviji, zemlji u međuvremenu izbrisanoj sa geografskih mapa. Tih bučnih, veselih i bezbrižnih pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka upoznala je svoje prve ljubavi: vozove, muziku, slikanje i Mišu sa drugog sprata.

A od svega je najviše volela da sa tatom, železničarem, dočekuje i ispraća vozove ("pištaljka je bila moja omiljena igračka", poverila se u jednom intervjuu) i da sa njim peca i pliva u Nišavi kraj njegovog rodnog sela Dolca (mada još pamti susret sa vodenom zmijom, kad se od straha — onesvestila!). I danas, kaže, čim se ukaže prilika odlazi u staru porodičnu seosku kuću gde je kao dete letovala, zimovala i praznovala.

U Nišu je završila Osnovnu školu "Kole Rašić", pa Srednju muzičku školu "Dr Vojislav Vučković", i tu (naročito uz podsticaj profesora Radojice Milosavljevića) donela najvažniju životnu odluku: njena je budućnost među notama! Doduše, roditeljima je to saopštila tek nakon što je, kriomice, položila prijemni ispit na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu ("otputovala sam u prestonicu pod izgovorom da idem u posetu rodbini"). Kako su mogli da se ljute? Pa upravo je njena majka Roksanda bila ta sa kojom je zakoračila u svet pesama...

I danas pamtim kako mi je pevala pesme iz svog kraja, a posebno one Ksenije Cicvarić i Mare Đorđević. I tata me je učio da pevam pesme koje on voli, mada je jednako uživao u mojim imitacijama i recitacijama. A nastavnici u osnovnoj školi su tvrdili da šta god budem odabrala za životni poziv, od muzike do crtanja, neću pogrešiti. Da muzika nije moj izbor, svakako bi to bilo slikarstvo. Taj svoj dar (još) nisam u pravoj meri pokazala, mada sam kao učenica osmog razreda dobila nagradu "Crtaći na asfaltu" sa temom "Donina česma" — kaže Biljana Bilja Krstić.

Tako je završeno njeno detinjstvo uz železničku prugu i počela priprema za ono što će, kako tvrdi, postati njena najveća strast, nadahnuće i profesija koja će je odvesti dalje od svih tatinih vozova i doneti joj slavu kakvoj se ni sama nije nadala.

A šta je bilo posle?

Posle su bili "Suncokreti", "Rani mraz", "Bistrik", mnogobrojni koncerti i festivali širom sveta, pozorišne predstave, muzika za film, radio i televiziju, brak sa glumcem Tihomirom Arsićem, ćerke Milica (1986) i Lenka (1993), razvod, pa još više muzike...

Da malo usporimo i vratimo se u vreme kad je devojčica koja je volela vozove postala devojka čudesnog glasa. Godina je 1975, a brucoškinja Biljana Krstić odlazi na svoju prvu audiciju, po nagovoru prijatelja, i postaje treći ženski vokal u grupi "Suncokreti" Bore Đorđevića.

Bilo je to divno vreme za nas, vreme druženja, putovanja... Bila sam mlada, bezbrižna, radoznala, vredna... I srećna, a kako i ne bih sa 20 godina! Život u Beogradu je bio zanimljiv sedamdesetih godina prošlog veka, muzičari su se okupljali na jednom mestu, imali smo slobodnog vremena na pretek, bez obzira na to što smo i studirali i svirali.

Svoj talenat sam predstavila kroz rad sa kolegama koji su već bili priznati u našoj sredini i imali posebno mesto na muzičkoj sceni. Sa svima se i danas viđam, dobri smo prijatelji (čak se ispostavilo da mi je Bora dalji rođak) a Gorica Popović mi je "dupla" kuma! Sa Sneškom Jandrlić često šetam i posećujem njen makrobiotički restoran, Nenad Božić i sad svira sa mnom u "Bistriku", Bata Cokić me ohrabruje svojim kritikama... i svi se uvek obradujemo kad se negde okupimo.

Kad je Bora osnovao "Riblju čorbu", Đorđe Balašević i ja smo napravili prvi album grupe "Rani mraz" ("Mojoj mami umesto maturske slike"), a onda me je Đole nagovorio da se oprobam kao solista, i tako je nastala moja prva samostalna ploča "Prevari večeras svoje društvo sa mnom" — priseća se Biljana.

Još dok je pevala u "Suncokretima" Biljana je imala sklonost ka tradicionalnim pesmama Srbije i Balkana, ali je moralo da protekne još dosta vode Nišavom, Moravom, Savom i Dunavom dok etnomuzika nije postala onaj njen jedinstven, prepoznatljiv zvuk kojim je osvojila slušaoce i kritičare širom sveta. Ponekad kaže da bi, u stvari, ćerkama trebalo da zahvali na tome što se najzad "pronašla" u ovoj vrsti muzike, jer dok je sa njima provodila vreme počela je češće da preslušava stare ploče i tonske zapise i priželjkuje sopstvenu grupu koja bi promovisala takvu muziku.

Prvo je, u saradnji sa kolegama sa FMU, nastao album "Zapis", a posle toga grupa "Bistrik": ime upućuje na izvor bistre vode, na vrelo odakle sve počinje. Sa "Bistrikom" sam punih deset godina (plodove našeg rada sakupili smo, pored ostalog, u tri albuma: "Bistrik", "Zapisi" i "Tarpoš" i predstavili i u filmu "Zona Zamfirova") i taj ćemo jubilej 1. juna obeležiti velikim koncertom na Kalemegdanu i novim, duplim kompakt-diskom gde će se naći stare srpske pesme, sevdalinke, ali i izvorne varoške pesme, kojima se sve više okrećemo.

Naš četvrti album će se pojaviti na evropskom i američkom tržištu u isto vreme. Raduje me što imamo i dalje saradnju sa nemačkom izdavačkom kućom "Intuition" ali i nove izdavače u Americi. Imamo u planu, kao i svake godine, gostovanja na velikim svetskim festivalima. U najavi su Španija, Francuska, Turska, SAD i Kanada... — najavljuje naša sagovornica.

U pripremi jubileja svesrdno joj pomažu i njeni najbliži saradnici sa Prvog programa Radio Beograda — gde je Biljana urednik Muzičkog programa i autor emisije "Izvorišta" (inače tu radi od 1983) — Dragomir Miki Stanojević i Ruža Rudić, koji su i članovi grupe "Bistrik". Uzgred, Ruža je osmislila i originalnu garderobu za najzapaženije nastupe Bilje Krstić... a bilo ih je poprilično u protekloj deceniji. Kao i nagrada, domaćih i međunarodnih: za najbolji etnoalbum, za najbolju filmsku muziku, za promociju tradicionalne srpske muzike u inostranstvu... Najveći uspeh u minuloj godini je svakako bio nastup na najvećem "Wolrd Music" festivalu u Americi, u Čikagu.

Ima li Biljana vremena, pored stalnog posla na Radiju, koncerata, albuma... i za nešto drugo? Pošto je vredna, radna, uvek dobro raspoložena i dobro organizovana — ima. Uostalom, ceo njen život se nekako odvijao "na više koloseka": studirala je i pevala u grupi, snimala CD i odgajala ćerke, pripremala emisije na radiju i sarađivala sa pozorištem (bila je Štrumpfeta u putujućoj predstavi "Sedmorice mladih", radila sa Goricom Popović na predstavama za decu u Pionirskom gradu i Domu pionira...) a uz sve to stizala da se druži sa prijateljima, brine o porodici, prošeta svoju kujicu Taru, ode do pijace, strpljivo odgovara na bezbrojna pitanja novinara... U čemu je tajna?

Nema tajne, kaže Bilja. Prosto, radim ono što volim, među ljudima koje volim.





Tri gracije: Bilja sa ćerkama

PORODICAMama, tata i sestre su od samog početka podržavali moj rad u grupama "Suncokret" i "Rani mraz", a ćerke Milica i Lenka su kao male obožavale da odlaze na probe u Narodno pozorište i na sve dečije predstave u kojima sam pevala i glumila. Danas su uz mene sa idejama, predlozima kako bi trebalo da izgleda novo izdanje "Bistrika". Dolaze na sve koncerte, preslušavaju pesme koje učim da pevam. Tridesetak pesama starije i novije vokalne tradicije su i one do sada naučile da pevaju. Ipak, iako su praktično odrasle na mojim probama i na probama mog tadašnjeg supruga, nijedna od njih nije nastavila našim stopama. Milica se opredelila za industrijski dizajn i studije politehničkih nauka (doduše okušala se kao glumica u "Bori Šnajderu" i kod svog tate na filmu) a Lenka, gimnazijalka, napustila je muzičku školu posle petog razreda, mada ne i pevanje, što mi je veoma drago. Sećam se da je kao mala govorila: "Mama peva prirodne pesme".

PRIJATELJI Mnogi divni ljudi uz koje sam odrastala uticali su da muzika bude moj životni poziv. Srećna sam što sam se definitivno pronašla kroz rad sa "Bistrikom", kroz umetnički poduhvat koji poštuju kako stručnjaci, tako i publika iz različitih nacionalnih, kulturnih i obrazovnih struktura. Zato punim srcem poručujem mladim muzičarima da hrabro krenu u istraživanje bogate zaostavštine muzike i ritmova naše i drugih balkanskih zemalja.

ŽIVOTNI MOTO Šta me je vodilo sve ove godine i pomoglo da preguram i najteže trenutke? Samo "Tiha voda breg roni"... Sve dođe na red, jedino je potrebno biti strpljiv i imati puno ljubavi.

SAMO UMERENO Kao što je i muzika koju peva "prirodna" (da citiramo njenu ćerku) takav je i Biljanin izgled. Spada među retke zvezde današnje muzičke scene koje nisu pribegle kozmetičko-hirurškim tretmanima ulepšavanja i podmlađivanja, ne šminka se, a ipak izgleda vitko, mlado, privlačno, blistavo. Recept je — ni u čemu ne preteruje. Pazi šta i koliko jede (neko vreme se hranila makrobiotički, odatle je kasnije preuzela samo ono što joj prija), svaki dan puno šeta (ponekad se pridruži i ćerkama u teretani) a lice neguje kvalitetnim kremama.


Aleksandra Mijalković | 30.01.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: