Obren Pjevović (1919—1995)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Obren Pjevović (1919—1995)  (Pročitano 27751 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 03, 2011, 10:03:37 pm »

*




OBREN PJEVOVIĆ
(Donja Gorevnica, 1919 — Mrčajevci, 1995)

"Zemljoradnik, sa završenom osnovnom školom. Od 1941. do smrti živeo u Mrčajevcima. Autor (tekstopisac i kompozitor) preko 100 pesama pisanih u duhu izvornog narodnog melosa. Neke od njih bile su (a i danas su) veoma popularne: 'Sa Rudnika i Avale', 'Duga li je Jelica planina', 'Odakle si sele, devojano mlada', 'Ej, da mi je...'. Pevaju ih najpoznatiji srpski pevači, poput Predraga Gojkovića Cuneta, Miroslava Ilića, Dobrivoja Topalovića. Autor je više pesama koje nisu za pevanje ("Dženarika", recimo, sa stihom koji je posebno isticao dr Dragiša Vitošević, koji ga je uvrstio u antologiju savremenih srpskih pesnika sa sela "Orfej među šljivama", Kragujevac, 1963: Buj rojila voćke me čika).

Godine 2005. objavljena je, posmrtno, zbirka njegovih izabranih pesama."


~

Pošli smo u Mrčajevce, nekad najveće i najbogatije selo u čačanskoj opštini. U zavičaj darovitog kompozitora Obrena Pjevovića. Sećate li se Obrena? Proslavio je mnoge estradne umetnike, proslavio je zavičaj, Moravu, težake, stare, solunske ratnike... Nekoliko njegovih pesama uvrstio je u svoj program i nekad čuveni Hor Žičke eparhije.

Za njega, Obrena, govorili su da je nacionalista pa došli mladi novinari da to provere. Ovako stoje stvari, rekao im je Obren: ja više volim Mrčajevce nego Čačak, više volim Moravu na čijim sam obalama odrastao nego Moraču koju nisam ni video; više volim Čačak nego Beograd, više volim Beograd nego Zagreb, više volim Zagreb nego Beč... Pa ako je to nacionalizam, upišite me tamo...

Antonije Đurić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 02, 2012, 07:43:21 pm »

*

OBREN PJEVOVIĆ — IZDATI ALBUMI










U intervjuju za "Talbot" 2007 na pitanje novinarke Stake Keranović "šta je sa pesmama o Šumadiji" Miroslav Ilić između ostalog kaže:
Pokojni čika Obren Pjevović zadao je veoma visoke kriterijume stihovima pesama: "Devojka iz grada", "Moravsko predvečerje", "Šumadija", "Ej da mi je"... I sada dobijam puno zavičajnih tekstova, ali ako su ispod onoga što je pisao čika Obren, razume se, neću ih pevati...
Kada je reč o pesmi "Devojka iz grada", ili je Miroslav Ilić postao zaboravan ili podaci koji se nalaze na njegovom singlu iz 1972. (DISKOS / NDK 5150) nisu tačni kao ni podaci na njegovom LP albuma iz 1975. (DISKOS KD 408) i CD iz 2002. Na singlu (B strana) i na albumu, koji je kasnije izdat, kao autori pesme "Voleo sam devojku iz grada" navode se Obren Pjevović-Dobrica Erić arr. Dragan Aleksandrić. Na trostrukom CD Miroslava Ilića iz 2002. u izdanju PGP kao autor muzike navodi se Obren Pjevović a kao tekstopisci Dobrica Erić i Obren Pjevović.  
Angelina
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 02, 2012, 07:54:46 pm »

*

OBREN PJEVOVIĆ, ZATOČNIK ŠUMADIJE


...Pišući predgovor za muzičku dramu "Međuluško blago", koju je stvarao sa svojim bratom, kompozitorom Svetomirom, Momčilo Nastasijević je tvrdio da ako čovek ne zna odakle je, pa krene u svet da traži svoj zavičaj, treba samo da osluškuje pesme krajeva kroz koje prolazi: na koju melodiju zadrhti, te je majke sin.—
 
Muzika je veoma važna u ljudskom životu. Mitski pevač, Orfej, njome je krotio divlje zveri, pa čak i paklenog psa, Kerbera. Od stanja muzike u državi zavisi stanje same države, govorio je Konfučije. Zato se Nastasijević i pribojavao doba u kome bi maternja melodija mogla da iščezne, a muzika bi se celom čovečanstvu nametala iz nekoliko emisionih vrela. Srbima se, na nesreću, u dobu titoističkog samozaborava, desilo mnogo toga što je doprinelo da izgube dodir sa melodijskim iskonom. Pa ipak, i u najteža vremena bilo je ljudi koji su čuvali tajni plamen našeg muzičkog predanja, i koji su, u naše ime, otpevali dubinu srbske duše. Među njima su i junaci ove povesti: Dragiša Nedović i Obren Pjevović...

Obren Pjevović, pesnik, tekstopisac i kompozitor iz Mrčajevaca kod Čačka, rođen je 1919. godine u selu Donja Gorevnica, a u Mrčajevcima (čije se ime, zahvaljujući njemu, "pesmom pronelo") živeo je od 1941. godine do smrti, 1995. Bio je poreklom od Pjevovića iz Prilika kod Ivanjice, iz muzikalne porodice, čiji je predak, Raja, prozvan Pjevo zbog pesme kojom je tešio kosače i radenike po Zlatiboru, još za "turskog vakta" (subaša je uvek, za vreme radova koje mu je obavljala raja, tražio da im Pjevo peva, da ih "razgovori"). Bogom obdaren, završivši osnovnu školu, Obren Pjevović je ostao na njivi i livadi, ali je pisao i pevao. Prepoznao ga je čuvar srbskih kulturnih ognjišta, Dragiša Vitošević, i uvrstio ga u svoju epohalnu knjigu "Orfej među šljivama", antologiju srbskih pesnika sa sela, objavljenu 1963. godine. Bilo je to doba kada je samo Gruža imala tridesetak seljaka — pesnika, ali i mnoštvo dobrih naivnih likovnih umetnika, i kada se Srbstvo budilo iz posleratne kome dželatskog titoizma. Pjevović je, u to doba, stvarao... Iza njega ostadoše "Moravsko predvečerje", "Duga li je Jelica planina", "Oj, Moravo, tija reko", "Kafu mi, draga, ispeci", "Ej, da mi je", "Šumadija", "Mrčajevci" itd. Njegove pesme su pevali Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Snežana Đurišić, Cune Gojković...
 
Kao kompozitora proslavila ga je "Devojka iz grada", za koju je tekst napisao još jedan "Orfej među šljivama", Dobrica Erić, a koju je otpevao Pjevovićev miljenik, Miroslav Ilić.
 

SEĆANJA MIŠULE PETROVIĆA
 
Mišula Petrović, osamdesetih godina prošlog veka osnivač prve privatne muzičke izdavačke kuće u Srbiji, "Zvukovi galaksije", danas vlasnik regionalne TV Galaskija 32 u Čačku, godinama je pevao u čačanskoj folklornoj grupi "Bećari", sa kojom je Obren Pjevović rado sarađivao i koju je zvao "Šumadijske delije". Njegova sećanja na čika Obrena, kako ga zove, i danas su živa i sveža, kao da se sve juče dešavalo. O velikanu srbske narodne muzike priča rado, i poletno, naglašavajući da je on, kroz muziku, bio nacionalni radnik, u doba kad se sve srbsko gasilo i zatiralo, ili, kasnije, marginalizovalo i potcenjivalo. Da ga čujemo:
 
"Obren Pjevović je, pre svega, bio veliki Srbin. On se nadahnućem napajao iz Srbije, sa njenih polja i livada, sa reka i planina, sa lica njenih devojaka i mladića. Stalno je imao u vidu celinu srbske tradicije — od nošnji i običaja, do državotvorstva. Pisao je odličnu poeziju, i svojim pesmama je čuvao nacionalnu svest...
 
Evo vam jednog primera: u doba kada su Hadži Prodan i Tanasko Rajić bili skoro zaboravljeni, osim, što bi se reklo, prigodnih manifestacija, čika Obren je napisao pesmu sa ovakvim stihovima: 'Nedaleko više grada Čačka/ gde je bila ta buna goračka,/ Ivanjica i Jelica znaju/ šta skrivaju u svom zagrljaju.// Imaš momke kršne ko divove,/ sve potomke Hadži Prodanove,/ a devojke kao ruže maja,/ u nošnjama svoga rodnog kraja.// Kad se leto predaje jeseni,/ a trubač se Dragačevac ženi,/ a momci se i devojke ljube/ u čast prve dragačevske trube'... Pazite, sve je obuhvaćeno: i Goračićka buna, ona kad su seljaci u dragačevskog selu Goračićima ginuli, braneći, od obrenovićevske vlasti, opštinski pečat, pa Ivanjica i Jelica — 'klasična', nepokorena Srbija, pa Hadži Prodan i njegovi potomci, mladići, devojačka lepota... I svemu je dodao Dragačevski sabor trubača, koji je šezdesetih godina prošlog veka i pokrenut kao srbska manifestacija, u crkvenoj porti u Guči, i koji komunisti, zbog trube i šajkače, uopšte nisu gledali sa simpatijama...
 
Jednom drugari i ja pevamo tu pesmu u čuvenoj čačanskoj kafani 'Kod Šora', a meni prilazi milicioner i pita: 'Petroviću, o kakvoj to buni pevate, gde je bila buna?' Ja probam da udarim na šalu: 'Ma, na Suvom bregu (deo Čačka, nap. V. D.), kod Aca kafedžije'. A milicioner će meni: 'Nemojte da pevate ni o kakvoj buni, jer ću morati da vas prijavim'. Mladim ljudima to danas može da izgleda sumanuto, ali u to vreme su ljudi dobijali po mesec dana zatvora za pevanje 'Oj, vojvodo Sinđeliću'...
 
Pričalo se da je čika Obren i čuvenu pesmu 'Progovori, sliko' posvetio Draži. 'Progovori, sliko, da još jednom čujem dragi glas,/ Progovori, najmilija moja, u tvom glasu da pronađem spas' trebalo je da se sluša kao 'Progovori, sliko, da još jednom čujem Dražin glas'. Njegovi su, za vreme rata, bili 'dražinovci'. I stvarno, jednom kad je Dobrivoje Topalović tu pesmu pevao u nekoj kafani u Topoli, upadne milicija, i strgne stolnjak s jednog stola, gde je grupa veselih Srba uživala — kad, ispod stolnjaka: Dražina slika. A čika Obren je voleo Dražu. Tada su pretili Dobrivoju Topaloviću, svašta je moglo da bude...
 
Bila je 1984, i u Domu kulture u Čačku skupe se legende naše narodne muzike, Miroslav, Topalović, Marinko Rokvić — da pevaju čika Obrenove pesme. Povod — četrdesetogodišnjica njegovog stvaralaštva... RTS je sve snimao, ali posle su, navodno, izgubili snimke. Ostao je zvučni zapis, i čika Obren dođe kod mene, u 'Zvuke galaksije', da ja to objavim... A za omot za kasetu slikao se u porti mrčajevačke crkve, u narodnoj nošnji i sa naočarima... Pita me: 'Mišula, na koga ti ja sad ličim?' Ja kažem: 'Na Dražu', a njemu milo.
 
Provocirao je komuniste. Bilo je to 1969, posle sletanja 'Apola' na mesec. (Čika Obren se sprdao: 'Spavam jadna u drveni krevet, a moj Mile u Apolo devet')... Te godine, novinar TV Beograda, Šćekić, dođe u Mrčajevce da snimi emisiju 'Ima li Boga u Mrčajevcima?' Čuveni pop Mile, tast Miroslava Ilića, ispriča kako narod i dalje veruje u Boga i obavlja obrede, a i komunisti krštavaju decu — noću... Na pitanje da li se i dalje slave Božić i Vaskrs, sveštenik (koji je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, pod 'zagonetnim okolnostima'), kaže, otprilike: 'Slave se... Naš seljak zavrće uši prasetu za ovu građansku Novu godinu, da se čuje da skiči, ali ga peče za Božić...' U toj emisiji govorio je i čika Obren Pjevović, prilično jasno i glasno. Nisu ga voleli komunisti. Često su ga privodili na informativne razgovore.
 
Pa onda ona čuvena pesma koju peva Miroslav Ilić: 'Negde u Srbiji, na brdu Ljubiću,/ tamo gde je spomen Tanasku Rajiću/ što ga žarko sunce umilnije sija —/ dotle se prostire moja Šumadija'. I onda nabraja mesta šumadijska — samo to nabrajanje budi u čoveku rodoljublje... 'Svakom svoje selo umilnije sija — a selo je moje cela Šumadija'...
 
Kroz svoje pesme on je upozoravao šta se dešava sa Srbijom i Srbima. Uzmite samo onu 'Mrčajevci, moje rodno selo,/ tvoje ime pesmom se pronelo'. Obratite pažnju na stihove: 'Na obali pokraj reke naše,/ kolibe nam sve prazne ostaše,/ sve je manje skoro svakog dana/ kraj Morave vrednih baštovana.// Sve je manje vodenica, udavača, ljubljenica,/ pa se brinem, mila mati,/ ko će sa mnom još pevati'...
 
Jednom, kad je trebalo da budemo prateći vokali Srećku Jovoviću, pevaču iz Čačka, koji je u u Domu sindikata u Beogradu trebalo da peva čika Obrenove pesme, a da to snima RTV Beograd, dođu ovi s televizije i traže od nas da skinemo šajkače... Obren im kaže, javno (to je valjda negde i izašlo): 'Ako gospoda koja su izlizala zadnjicu sedeći u Beogradu nalože nama, Srbima, da bez gaća idemo u Beograd, mi ćemo ići i bez gaća, a bez naše narodne nošnje nećemo. Pitaju me da li sam nacionalista... Ja više volim moje Mrčajevce od Čačka, a Čačak više od Šumadije, a Šumadiju više od Beograda, a Beograd više od Zagreba, a Zagreb više od Beča. Ako je to nacionalizam, ja sam nacionalista'.
 
A 1980. godine, u jeku poznog titoizma, TV Beograd reši da snimi šou-program u kome će Olivera Katarina, u narodnoj nošnji, uz našu pratnju, da izvede splet Obrenovih pesama. Tu je prvi put otpevana i ona pesma o Mrčajevcima. U emisiji je učestvovao i glumac Ljuba Tadić. Tri dana traje snimanje... I tu navale da nam poskidaju šajkače — Obren se nije dao, i Žiko Ilić, otac Miroslava Ilića, pa njih nisu ni dirali... E, ali, čika Obren se žestoko pobunio kad smo se pred njim pojavili sa, kako on reče, "ustaškim" brčićima. Nalepili nam brkove, štucovane, za snimanje. Oštro kaže: 'Ove ustaške brkove neću da vidim na mojim Šumadincima!' 'Pa, dobro, čika Obrene, kakvi sad ustaški brkovi?' A on kaže: 'Zna se kakav je šumadijski brk: ravan i zakovrčen na kraju, ušiljen uvis, a ustaški brk je kao obrnuto latinično U (U) ispod nosa'. I oni su morali da ga poslušaju. Pazio je na svaki detalj: kad je u jednoj njegovoj pesmi Olivera pevala o devojci koja žanje, i nosi suknju 'čipkanicu', čika Obren je ispravi i kaže da je to 'čipkarica', pa onda objasni pojam. Nije dozvoljavao da se menja naglasak nijednoj reči. U kući je bio okačio na zid kao upozorenje: 'Moje pesme ne dajem deračima i beračima para, nego onima koji znaju da pevaju'. I ako mu tražiš pesmu, on te proveri, pa, ako ne znaš da pevaš — on neće da ti da."
 
Mišula Petrović nastavlja o Pjevovićevoj ozbiljnosti u čuvanju našeg muzičkog predanja: "On je forsirao pevanje izvornih pevačkih grupa iz njegovog kraja — Mrčajevaca, Katrge... Uvežbao ih je u četvoroglasnom pojanju, sve po 'pe-esu', kao kod Mokranjca: osnovni ton, terca, kvinta, oktava...Članovi njegovih muških grupa pevali su u crkvenim horovima..."
 
I opet se naš sagovornik vraća na početak svoje priče: "Obren Pjevović je bio veliki rodoljub. Godine 1987. on komponuje pesmu 'Otadžbino naša draga', u kojoj pomene imena dvadeset osam srbskih junaka, sa refrenom 'Otadžbino, tebi hvala/ za viteze što si nama dala'. Pesmu je snimio samo sveštenički hor Žičke eparhije... U to vreme, čika Obrenu se učini da je i Slobodan Milošević jedan od tih junaka, pa kaže nama, kad smo sa Srećkom Jovovićem imali koncert u Kraljevu, da dodamo: 'I vidara naših dana,/ Milošević Slobodana'. Posle mesec dana, zove me i kaže: 'Mišula, nije ono nako, nemoj više to da pevate'. Kako li je znao, ne znam ni sam. Neka šumadijska intuicija, šta li...
 
Od svog rada je mogao da se obogati, da 'namlati' para i para... Nije hteo. Kad se razboleo od tumora, nije imao od čega da se leči, pa su mu prijatelji slali pomoć. Kad sam mu ja poslao 1000 maraka, on uzme koliko mu je trebalo za lekove, a ostalo vrati...
 
Takav je bio Obren Pjevović — veliki Srbin i veliki čovek..."
 

ŠUMADIJSTVO KAO SVEČOVEŠTVO
 
Šumadija je bila "klasična" Srbija: u nju su dinarci, oštri i ljuti kao crnogorsko-hercegovački kamen s koga su stizali, ulazili kao u postelju, da se odmore od muka koje su preživeli, i kao u plodnu njivu, u kojoj je uvek imalo šta da se radi i od čega da se živi. Šumadija ih je pripitomljavala, ali u njima nije ubijala ustaničku budnost — samo joj je dodavala svest o opštem, "pijemontskom", svesrbskom. Do juče plemenski autistični, Srbi sa dinarskih planina u Šumadiji postajali su državotvorni Srbijanci: nije nimalo čudno da je tu počelo 1804,a nastavilo se 1815; da smo, šumadijsko kolo igrajući, dočekali 1867, kad je knez Mihailo primio ključeve Beograda od turskih okupatora, i 1878, kad smo postali nezavisna država, i 1912, kad smo osvetili Kosovo, i 1918, kad smo se vratili sa Solunskog fronta, kao pobednici (čija elita, na nesreću, nije umela da pobedu sačuva, nego ju je utopila u "jutopiju"). Šumadija je, svojom lepotom, bila stub velikog hrama svetosavskog naroda i tvrđava za odbranu identiteta. Zato je Brozovi komunisti nisu voleli, i zato su je marginalizovali i rugali joj se, zovući njene solunce "solunašima" i buncajući o "velikosrbskom hegemonizmu".
 
Kakva je bila ta domaćinska, "apolonska" Šumadija, tuđa svakom raspojasanom dionizmu (koji se, mutantski, pojavio iz "pastirskog roka" i pretvorio u turbo-folk), danas melodijski znamo, između ostalog, iz pesama Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića. "Obraše se vinogradi dole kraj Topole/ došlo vreme da se uzme koji koga vole"... "Jesen dođe, ja se ne oženih/ često majka govorila meni: /'Sine Rade, devojaka dosta,/ ti mi, sine, neoženjen osta'..." "Na Moravi vodenica stara,/ u njoj ima cura pomeljara"... "Devojke iz Gruže lepe su ko ruže/ One nose, nano, jelek i opanke/ Lepe li su, nano, Gružanke seljanke./ Kad frula zasvira i kolo zaigra/ u kolu je, nano, igrati milina"... "Noć silazi niz grane or'ove,/ svici pale sela i šorove/... / Oj, Moravo, pesmo preodavna,/ za čas tiha, za čas vodoplavna,/ svatove si mnoge prevozila,/ izvor-vodom bistrom napojila"... "Volesmo se ja i ona, ja i ona/ sirotica i siroma./ Sirotica nema dara, nema dara,/ ja siroma nemam para.../ Oj, Moravo, tija vodo — to ostaješ, a ja odo'"... "Ej, da mi je da jutarnja budem rosa,/ ti po rosi gaziš bosa"...
 
Zadrhtimo na te pesme, zatreperimo — te smo majke sinovi... Majke Šumadije, lepotice naše ustalasane, čedne i čarobne, koja, kao Milica iz lirske narodne pesme "Srpska devojka", "nit' je luda, nit' odviše mudra/ niti vila da zbija oblake,/ već devojka, da gleda preda se"... Šumadijsko kolo, drevna igra u kojoj se saborno prepliće nogama i kroči onako kako sunce nebom ide, kao i šumadijski slavski kolač, koji se okreće u slavu Božju onako kako sunce putuje, mladići — divovi, spremni da i da žive i da mru za zavičaj i otadžbinu, devojke — cvetovi, domaćini žuljevitih ruku u belim košuljama i njihove smerne kućanice, starci i starice očiju vlažnih od tužne mudrosti ovog sveta zagledanog u onaj: sve to, sluhom, čitamo iz stihova Nedovićevih i Pjevovićevih... Kad tome dodamo šumadijsko svečoveštvo, koje je Nedovića odvelo u Bosnu, da zapeva "Višegrade, grade, gde je moja draga?" ili "Prođoh Bosnom kroz gradove,/ al ne nađoh srcu mira", i u Dalmaciju, da izrazi mediteranski duh lepršavosti pod suncem koje treperi i poziva u talase — dobijamo punu sliku o ovoj dvojici zatočnika zemlje Orašca i Oplenca, nežnoj kao pelud sa puceta grožđa i, kad zatreba, oštroj kao komanda "Za mnom, junaci!"
 
Dragiša Nedović i Obren Pjevović bili su šumadijski Orfeji, koji su krotili tamu i zverstvo u vremenima tamnim i ozverenim, u kojima su Srbi prisustvovali mnogim svojim porazima i propastima. Visoko noseći stegove zvučne lepote, oni su u sluhu svojih zemljaka, gde god se čuje lepi srbski jezik (makar ga, do apsurda, iskrivljavali i preimenovali oni koji bi da zaborave svoje poreklo), podizali utočišta i pribežišta, za odmor od strave svakodnevice i pogled u slavu Srbina, čoveka Božjeg, ratara i ratnika, koji je, u suštini, bio i ostao veliko dete, katkad nevaspitano i bučno, ali uvek naivno, spremno da zaplače nad tuđom mukom i da se žrtvuje za višnje. Kragujevački i mrčajevački slavuj, Dragiša i Obren, stegonoše antičkog umetničkog ideala (Dobro je Lepo je Istinito), s pravom očekuju da im se, kad ih se setimo, zapali sveća za pokoj duše. Zaslužni su to šumadijski — samim tim, i svesrbski — sinovi... A takvi se ne smeju zaboraviti.

 
Piše: Vladimir Dimitrijević | Geopolitika br. 54, jul-avgust 2012.
Napomena: Tekst V. Dimitrijevića je preuzet u delovima.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 24, 2012, 11:04:56 am »

*
TALENAT U MIRAZ — SEDAM GENERACIJA PORODICE PJEVOVIĆ ŽIVI OD MUZIKE


PESNIK S OSNOVNOM ŠKOLOM


U porodici Andrije Pjevovića (53) iz Prilika kod Ivanjice od pesme se živi sedam generacija unazad. Zahvaljujući pevačkom daru pretka Raje Rajovića koji je pevao na kosidbama u vreme Turaka, osmanlije mu nadenuše ime Pjevo, što ubrzo posta osnova prezimena. U raspevanoj porodičnoj manufakturi najpre se pevalo, potom sviralo, a Andrijin deda Obrad je pravio i popravljao instrumente.

— Prezime smo dobili po porodičnom zanatu. Kad je subaša pozivao seljake na kosidbu, uvek je govorio: "Obavezno pozovite onog Pjeva", misleći na mog pretka Raju Rajovića. On je pesmom razonodio kosače po zlatiborskim livadama i brdima - priča harmonikaš Andrija Pjevović. Ne krije da je zahvaljujući harmonici odgajio troje dece, sagradio kuću, zbrinuo unuke.
 
Rajevići su poreklom iz Crne Gore, pa je zato među prvim instrumentima kojim su ovladali bile gusle. Na njima je svirao njegov parćipan (čukunčukunded) Borisav. Borisavljev otac Milan bio je majstor na drombuljama još u 18. veku. Otac Dragoljub bio je dobar harmonikaš, ali Andrija tvrdi da je deda bio taj koji je ponajbolje ulazio u dušu instrumentu.

— Đed Obrad je čak pravio i popravljao harmonike. On je u tom poslu bio sa Čačaninom Draganom Ilićem Varkašom koji je imao sestru u Italiji, pa im je ona otud slala materijal. Imali su, kažu, 120 učenika. Najpoznatiji đaci bili su Časlav Đoković i Andrija Era Ojdanić koji je sa svega sedam godina dolazio kod đeda i učio da svira. Ipak, rodonačelnik porodice kao instrumentalista bio je moj čukundeda Milan koji je svirao drombulje. Po zanimanju je bio kuvar po veseljim,. a kada završi posao u kuhinji, uveseljavao je goste - priča Andrija i dodaje da će tradiciju nastaviti njegov sin, 21-godišnji Uroš, koji svira harmoniku.

Pesme "Devojka iz grada","Oj, Moravo, tija reko", "Kafu mi, draga, ispeci", "Ej, da mi je", "Moravsko predvečerje,"Progovori, sliko" je napisao je Mrčajevčanin Obren Pjevović. Njegov predak došao je na miraz u Mrčajevce, ali je po tradiciji zadržao prezime. Čika Obrena starosedeoci varošice na Zapadnoj Moravi pamte po stihovima koje je iz rukava vadio svojim Mrčajevčanima.

— Obrena sam zapamtio kao dete još dok je kod đeda dolazio na slavu. On i đed Obrad bili su od dva brata deca. Pre rata su drugovali, radili zajedno, posećivali se, jednom su se samo zakačili zbog neke violine. Izbio je rat. Obrenovi su bili u četnicima. a moji u partizanima. Svaka strana je i danas ubeđena je pobedila neprijatelja i da je ta ideologija ispravna. Iako smo najbliži rod, mi ni danas, nakon toliko godina, nemamo nikakve kontakte — kaže Andrija.

Obren, zemljoradnik iz Mrčajevaca, sa osam razreda osnovne škole, postavio je visoke lirske standarde u novokomponovanom melosu. Napisao je oko stotinu tekstova za pevače zapadnomoravske škole: Miroslava Ilića, njegovog kuma Dobrivoja Topalovića, Predraga Cuneta Gojkovića, Snežanu Đurišić. Deset godina nakon njegove smrti 2005. objavljena je prva i za sada jedina zbirka izabranih pesama.


GENETIKA SPAVA Niko od potomaka Obrena Pjevovića za sada se ne bavi muzikom ili umetnošću koja joj je srodna. Obren ima sina koji živi u Kanadi, ali se ni on ne bavi muzikom. Andrija se nada da su se možda unuci bacili na čuvenog dedu.


Gordana Plaznić | 22.08.2010. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 31, 2016, 05:20:17 am »

*

DVE I PO DECENIJE OD SMRTI OBRENA PJEVOVIĆA


Čačak — Na današnji dan, pre dve i po decenije (1991), u porti Crkve Svetog Petra i Pavla, u Mrčajevcima, sahranjen je OBREN PJEVOVIĆ, pesnik i kompozitor, koji je preminuo dva dana ranije. Svet je ugledao 21. juna 1919. godine, u susednoj Donjoj Gorevnici, na levoj obali Zapadne Morave, kojoj je bio nesebično posvećen i koju je opevao lepše i pamtljivije od svih, koji su se odvažavali da se glasnu njoj u čast.

Prve stihove napisao je još 1933. godine. U njih je utkao svekoliko narodno mukotrpije:

                             Zanata mi otac nema,
                             u oku mi suza vrela,
                             sa čim će me školovati
                             samo za ljeb majka prela...


Kulturno-umetničko društvo "Raspevana Šumadija", u Mrčajevcima, osnovao je 1957. i bio njegov umetnički rukovodilac. Zajedno s njim, godinama je pohodio čitavu Srbiju, ali i brojne gradove ondašnje Jugoslavije... Koncert, u velikoj dvorani beogradskog Doma sindikata, koji je ovo društvo priredilo 1963. godine, dugo je bio nezaboravan kulturni događaj, kojim su se njegovi organizatori ponosili. Iste godine, u antologiji savremenih srpskih pesnika sa sela "Orfej među šljivama", Obren Pjevović zastupljen je pesmom "Dženarika".

Prvu ploču, na kojoj se  nalazila kultna pesma "Sa Rudnika i Avale", za koju je napisao i tekst i muziku, snimio je 1960. godine...

Televizijska emisija "Ima li Boga u Mrčajevcima", emitovana 1970. godine, za koju je Obren Pjevović napisao stihove:

                             Spavam, jadna, u drveni krevet,
                             a moj Mile u Apolo devet
,

i muziku, uzburkala je, tada, čitavu srpsku i jugoslovensku javnost, a rasprave, njom podstaknute, trajale su, potom, godinama.

Godinu dana kasnije, pesmu Dobrice Eriće "Ja zavoleh devojku iz grada" oplemenio je svojom muzikom, a njenu interpretaciju poverio je zemljaku Miroslavu Iliću... Posle dve godine, ova pesma je proglašena — najboljom, Obren Pjevović je krunisan titulom najboljeg kompozitora, a Miroslav Ilić je bio najuspešniji i najslušaniji interpretator narodne muzike...

Četiri decenije svog umetničkog rada, Obren Pjevović je obeležio 1988. godine, koncertom u velikoj dvorani beogradskog Doma sindikata. Ovom prilikom, nije bilo ni jedne pesme "u kojoj bi se pomenule reči: suze, plač, bol i slični novokomponovani ukrasi". Tada je plakao jedino — Obren Pjevović, "ali od sreće i uzbuđenja što još ima publike koja dolazi na prijatno druženje sa lepom reči, pravom narodnom muzikom i narodnim pevanjem"...

Tri godine kasnije, na Badnji dan, u svojim Mrčajevcima, utihnuo je — zauvek!...

Za njim je ostao pamtljiv trag izuzetnog "darodavca iz prikrajka"... Još se čuju njegove pesme: "Pomeljarka", "Moravsko predvečerje", "Selo moje, zavičaju mio", "Plastim suvu travu", "Ustala Gina u ranu zoru", "Izašla si, draga, iz sećanja", "Ej, da mi je"“, "Oj, oblače, nemoj na orače", "Oj, Moravo, tija reko", "Obesi venac o drnac"... Više ih je od stotine... Začinjavaju nebo nad Srbijom, koja mu je, vazdan, bila u srcu! Iz svojih belih grla su nam ih prinosili brojni interpretatori (na desetine ih je), među kojima su najpoznatiji: Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Milanka Baralić, Janićije Dramićanin, Zoran Gajić, Branka Šćepanović, Dragoljub Lazarević, Predrag Cune Gojković, Vera Ivković, Dušica Bilkić, Gordana Jevtović, Živan Saramandić, Mašinka Lukić, Bosa Ovuka, Nedeljko Bilkić, Nikola Kolaković, Zora Dubljević, Spomenka Avramović, Nada Mamula... Sve više ih je i među mlađima, koji se odvažavaju da im sačuvaju svežinu i uspomene na njihovog tvorca — Obrena Pjevovića...

U brojnim listovima, revijama i časopisima objavljivao je pesme, među kojima je i antologijska "Dženarika", u kojoj je i stih:

                         Buj rujila voćke me čika,

pamtljiv, poseban, dubok, a — jednostavan!..

Obren Pjevović je, inače, bio kadar da uzdrma "onu već uobičajenu radio-televizijsko-humorističku predstavu o seljaku što se večno vrzma oko pijace i sudnice", ali i da posvedoči o izuzetnim vrednostima njegovog "nemogućeg jezika". Uz sve seljačke poslove, koje je obavljao revnosno, čak i prednjačeći u nekima (kao što je, na primer, bilo košenje), uspevao je da neguje i svoju — posebnost. Naime, nešto posebno bili su mu i govor i jezik. Uvek prožeti nekakvom planinskom svežinom i žuborenjima, što je, zapravo, svedočilo o samosvojnosti i neponovljivosti, da je samo — njegovo!... On je, i u toku običnog razgovora, često, prirodno i neosetno, uvodio neku novu reč, ili ju je, prigodom, i sam stvarao! Njegova kuća, knjige i pesme bili su mu, uvek — dušenapoj. A o sebi je govorio: "Ja ću biti neporemetivi Obren — do groba!"... S najviše nežnosti govorio je o prirodi; "iz svoje glave i svoje Morave“" uzneo je selo — pesmom: onivljenom i onebljenom.!..

Njegova kuća u Mrčajevcima bila je uvek — otvorena, sve njene brave uvek su bile — otključane, baš kao što je i srce Obrenovo, vazdan, širom bilo otvoreno...

A on je, pre svega, bio — pesnik. I to — neobičan. Godinama je pisao samo za — sebe! Gomilao je rukopise; neke je, čak, zauvek i zaturio, izgubio. "Jednim neobičnim i žalosnim slučajem", Obren Pjevović je "ostao zauvek bez svih hiljada svojih stranica“. Za malo se, tada, govorio je posle, zbog toga, nije i — ubio! Ali je, ipak, nastavio da piše stihove za buduću zbirku "Život za plotom", tj. "o životu s ove strane plota, ali i onom drugom, pravom, koji počinje — s druge strane".

Sasvim posvećen i pesništvu i muzici, Obren Pjevović je bio živa istorija svojevremenog, i potonjeg, seoskog pesništva. "U njemu je ceo razvoj: od narodne pesmarice, od Velike narodne lire, do moderne lirske pesme, od kosačko-pevačkih pokliča Šumadiji, do onog jedinstvenog šumadijskog stiha, iz koga je jarko progovorio ceo taj kraj: Buj rujila voćke me čika. Tu su, dakle, sve žice, od donjih do najgornjih. Razborit, sređen, sa željom da sve stavi na svoje mesto“... Govorio je Obren Pjevović: "Ja sam zemljoradnik, zanimam se pisanjem, a zabavljam — muzikom!"...

Bio je, poslovično, i — slobodouman i, vazdan, i javno, naklonjen bistroumoj kapljici samo s narodnog zdenca. Zbog toga je, tokom čitavog svog života, otrpeo i brojne uvrede i napade ne samo zavidljivaca i nepopravivih "idejopoklonika", već i onih koji su se, preko stranica taznih listova i časopisa ili u emisijama radija i televizije, "odvažavali" da, veoma poslušni, prigotove i po koji zlonamerni — utuk! Međutim, za sve to, "drčni" Obren Pjevović nije hajao!

Jer, znao je on, kao je i zapisivao u svom dnevniku, koji je neredovno vodio:

Ne može plitka i nesložena ličnost da stvara velike vrednosti,

ili: Politika je uspela, ako uspe da prevari ili zatupi masu!,

ili:  Ako ga zaista od srca prosvećuješ, napadaš sam sebe,

ili Radnik se muči, a dokon radi!...

Hteo je da i tim mudroslovljem, takođe, ukorenjenim u narodnom bistroumu, i drugima bude na dohvat. Zato je, i njim, plemenio belinu hartije...

Ukorenjen u prirodi, i u jeziku, on se, gotovo šeretski, poigravao i jezikom i poezijom, ali i muzikom. Tako se zabavljao, ali je čvrsto stajao na svojoj zemlji!... Pritom je, i sam, gotovo za sve, i ostao — velika tajna!

Nju, dakle, valja odgonetati, i — odgonetnuti!... U inat — zaboravu, koji ga, za malo, nije sasvim prekrio svojim velom!...

Miladin Vukosavljević | 09.01.2016. | Glas Zapadne Srbije
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: