|
Angelina
|
 |
« Odgovor #10 poslato: Maj 04, 2013, 01:23:26 am » |
|
**
LJUBIŠA STOJANOVIĆ LOUIS
SEĆANJE NA ČAROBNJAKA
Pisanje ovog teksta, za Buktinju, privodim kraju u prvoj polovini meseca jula, negde na sredini između dva datuma kojima je omeđen Luisov život. Rodio se 25. juna (1952), tragično nastradao 31. jula (2011). Ljubiša Stojanović Luis, jedan, jedini, neponovljivi! Vanserijski talentovan i posvećen muzičar, a oni koji su mu bili bliski, kažu da je isto takav bio i kao prijatelj. Na osnovu pročitanih intervjua, zaključujem da je veoma važno mesto u njegovom životu, tik uz muziku kojoj se decenijama potpuno predavao, imala porodica, pre svega njegova deca. Zato razmišljam šta bi mu bilo draže da u prvoj rečenici o njemu napišem: da je njegovih nepunih 60 godina života ispunilo 14 muzičkih albuma i nebrojeno mnogo koncerata, ili njegovo šestoro dece. Možda bi bilo najbolje da citiram samog Luisa: "Najsrećniji sam sa svojom decom i muzikom. Mnogo volim da pevam, onda sam u svom svetu. Jedino problemi sa glasnim žicama ili tonom mogu da me poremete. Kad se naljutim, ućutim se, povučem se u svoj svet i fino mi je. Nikoga ne puštam unutra, decu obožavam, ali ni njih ne puštam. Srećom, i to brzo prođe".
Tvorac muzičkih ostvarenja koja oduševljavaju ljubitelje mnogih generacija, Luis će ostati upamćen kao jedan od najoriginalnijih umetnika sa ovih naših prostora, koji je priznanja za svoj rad dobijao i u inostranstvu. Rusi su za njega govorili da je otelotvorenje Tarasa Buljbe, u Japanu su ga poredili sa Demisom Rusosom, zbog izgleda su bila neizbežna poređenja i sa Julom Brinerom i Telijem Salavasom. Imao je koncerte u Atini, Parizu, Stokholmu, Pragu, Minhenu i mnogim drugim evropskim gradovima, nastupao je sa Bobijem Solom, Tomijem Salivenom, sa svetskim zvezdama džeza i na festivalima ciganske muzike, a pre nekoliko godina je na festivalu svetske muzike u Italiji proglašen za ambasadora univerzalne umetnosti.
"Muzika mi je uvek bila u prvom planu, ni na čemu drugom ne želim da insistiram", izjavio je jednom prilikom Luis koji se sa punim pravom smatrao začetnikom etno popa i etno džeza kod nas, preciznije, u nekadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to mnogo pre nego što je taj muzički žanr postao domaći, a danas i svetski muzički trend. Pojavio se kao netipična estradna figura, obrijane glave, sa bradom, u tunici, stojeći za sintisajzerom i pokazao kako se može iskoristiti narodno muzičko blago, crpeći inspiraciju u zvucima Južne i Istočne Srbije odakle je poticao.
Luis se, naime, rodio u Leskovcu. Umeo je da kaže kako mu je tata bio nemiran, pa su se često selili, tako da je živeo i u Mionici, Kučevu, Ćupriji ... Najveći deo detinjstva, ipak, proveo je u Negotinu, odakle mu je bila majka, inače vlaškog porekla (rođena Firulović). Bio je to možda i prst sudbine, da stotinak godina nakon rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca u njegovom rodnom gradu odrasta jedan dečak istog prezimena u čijem će životu muzika imati tako važnu ulogu i koji će srpsku muziku obeležiti svojom originalnošću. "Majka je odlično pevala", govorio je Luis, "ali me je u svet muzike uveo ujak — strastveni ljubitelj džeza, koji je posedovao i bogatu kolekciju ploča Luja Armstronga, Benija Gudmena, Ele Ficdžerald. Spontano sam se priklonio njegovom muzičkom ukusu, ne toliko svesno koliko instikntivno razmišljajući ovako: ukoliko moj ujak voli džez, to znači da je to najbolja muzika na svetu"! U trećem razredu osnovne škole u Negotinu, prvi put je na jednoj školskoj predstavi imitirao Luja Armstronga. "Pevao sam ne nekom kvazi engleskom jeziku i od tada me ujak više nije zvao pravim imenom." Za njega i sve svoje poznanike Ljubiša je postao (Luis) Louis — kako se u originalu piše ime legendarnog Sačma. U sedmom razredu, pošto je od ujaka dobio gitaru, počeo je da peva i svira na igrankama, imitirajući poznate pevače tog vremena. Kao 11-ogodišnjak imao je orkestar Nebeski jahači, a potom i bend L 50. I već tada, na jednom od nastupa, otkrio je ono što će ga u budućnosti izdvajati od prosečnih pevača. Zaboravivši tekst i melodiju u poznatoj pesmi Be Bop A Lula vrlo se brzo snašao i na istu harmoniju u toku izvođenja smislio nešto novo. "To je za mene bio vrlo značajan događaj, jer sam prvi put postao svestan svog natprosečnog smisla za improvizaciju". Veoma je rano shvatio da poseduje i kompozitorsko-aranžerski dar. Svoj prvi aranžman — interesantan začetak spoja folklora i džeza u pesmi U Stambolu na Bosforu napravio je u četrnaestoj godini. Izveo ju je na omladinskom festivalu u Knjaževcu i osvojio Prvu nagradu..
Uporedo sa osnovnom školom Luis je u Negotinu završio i nižu muzičku i započeo školovanje u gimnaziji. Otac je za svog sina priželjkivao karijeru oficira, dok je muzika bila dobrodošla kao hobi. Srećom, sin u gimnaziji nije baš briljirao, pa je nakon ponovljenog prvog razreda (i to zbog slabe ocene iz muzičkog!!!) prešao u Niš i tamo upisao srednju muzičku školu — solo pevanje i teoriju. "Zahvaljujući tamošenjim profesorima", isticao je uvek Luis, "naučio sam pravilno da dišem, pravilno da pevam, da imam dugu frazu i besprekornu dikciju". Istovremeno je, sa grupom Dan po dan, nastupao uglavnom po kafanama u okolini Niša izvodeći svoju neobičnu mešavinu džeza, evergrina i šlagera. Desetak godina kasnije jedan je novinar primetio da je Luis u to vreme živeo dvostruki muzički život: "S jedne strane, kao anonimni džez muzičar povlači se po lokalnim kafanama i nemačkim noćnim klubovima, dok sa druge strane kao član hora niške muzičke škole krstari zapadnom Evropom i upoznaje je sa Mokranjčevim Rukovetima i Liturgijom. Po završetku srednje škole postao je Luis i student FMU u Beogradu. Međutim, od predavanja i ispita su ga odvojili sve učestaliji nastupi, na kojima je on, kao član Niškog udruženja zabavne i džez muzike, sticao prva priznanja upravo onom vrstom muzike kojom će se kasnije potpuno afirmisati — modernom stilizacijom izvorne, narodne muzike. Prepoznala je to i publika u inostranstvu, pa je tako npr. 1975. godine kao predstavnik Jugoslavije pobedio na međunarodnom pop festivalu u Japanu izvođenjem pesme bazirane na folkloru jugoistočne Srbije.
Tih godina fakultet trpi (vratiće mu se tridesetak godina kasnije i diplomirati), ali karijera kreće napred. 1980. godine se seli u Beograd i dobija stalni angažman u popularnom beogradskom klubu Euridika, gde zabavlja goste restorana svirajući raznovrsnu "zabavnu" muziku — od džeza i evergrina do bluza i soula ... Jedne večeri je na predlog upravnika kluba da u program uvrsti neku staru narodnu, tj. gradsku, pesmu izveo onu koju je znao i za svoju dušu pevao već 15 godina: Ne kuni me, ne ruži me majko. Sam, uz pratnju sintisajzera, u prvom je trenutku izazvao muk u publici, da bi nakon urnebesnog aplauza morao još tri puta zaredom da je izvede. Nakon te večeri blok narodnih pesama je postao obavezni deo programa. Evo kako su mediji opisivali ono što se dešavalo u to vreme u Euridici: "Neki pomahnitali džezer, odeven u egipatsku galabiju, bez ijedne dlake na glavi, predstavlja svoju verziju narodnog i ciganskog melosa i dovodi u trans sve koji sede u restoranu." U Euridiku hrle tada mnogi ugledni beogradski muzičari, glumci, ljudi sa radija i televizije, među kojima i Nenad Pavlović, na čiji nagovor Luis počinje snimanje ploče koja biva završena krajem novembra 1982. godine. Danas zvuči gotovo neverovatan podatak da je njen prvobitni tiraž bio 2000 primeraka, jer je nakon dva i po meseca PGP RTB morao da doštampa više od 150000 ploča. Na prvoj strani nekoliko brzih ciganskih (Oluja, Čororo, Nišava) i vlaških pesama (Pren padura i Jonje, Jonje), zasnovanih na kontrastu između arhaične melodije i ritmične gotovo fanku podloge zbog koje je bilo poređenja sa Ajsakom Hejzom, a na drugoj strani samo tri numere — osim naslovne i dve sa severa Makedonije (Kaži libe Stano i Laži, laži, vere) odsvirane u laganom, rubato tempu. Ovakvu neobičnu, elegantnu i promišljenu koncepciju je Luis objašnjavao rečima: "Te tri pesme stavio sam zajedno jer znam da svako ko hoće da se opusti voli da to bude do kraja".
I tada je već bilo jasno da je metoda improvizacije, tkr. slučajno otkrivena u dečačkom dobu, postala osnovno pravilo Luisovog načina života i umetničkog angažmana, a ujedno i formula za definiciju specifičnog odnosa prema folklornoj tradiciji. To je zaprvo bilo i ono najvažnije što je predstavio na svom diskografskom prvencu, pomenutom izdanju dijamantskog tiraža, koji je inicirao veliku turneju po tadašnjem SSSR-u (od 20. X do 5.XII 1983), gde je dobio mnoga priznanja za kvalitet svojih interpretacija.
Drugi album, pod nazivom Dudi s puno ljubavi, usledio je 1984. godine i dostigao platinasti tiraž. Na njemu, osim naslovne pesme koja je postala veliki hit, sve sami biseri narodne muzike u Luisovom tumačenju i aranžmanu: Fato, mori, dušmanke\ Kerko koj lupa na porta\ U Stambolu, Zajdi, zajdi\ Kaleš, bre, Anđo\ Još ne sviće rujna zora ... Ovim je albumom učvrstio svoje mesto na samom vrhu jugoslovenske etrade. Nizao je uspehe i postao prava legenda domaće muzičke scene. Tokom godina je publiku obradovao sa još 12 albuma: Srcem i dušom (1985), My way I (1986), My way II (1987), Kamerav (1988), Hajde da se pomirimo (1989), Dunjo moja (1990), Luis (uživo) (1999), Luis (leptir) (2000), The Best of Louis (2000), Pogled iznutra (2001), Čarobnjak (2005) i Ciganski san (2008). Novi albumi su donosili i nova priznanja: zlatne plakete, oskare popularnosti, zlatne, platinaste i dijamantske ploče, koncerte u inostranstvu (Belgija, Nemačka, Italija, Češka, Grčka, Tokio)... Na svim ovim izdanjima Luis se predstavio kao pevač koji osvaja svojim toplim, čistim, izražajnim vokalom i nadahnutom interpretacijom (bilo da je reč o srpskim, vlaškim, ciganskim ili makedonskim pesmama u savremenoj obradi, o autorskim tzv. novokomponovanim pesmama ili stranim hitovima), ali i kao vešti klavijaturista i izvođač na brojnim udaraljkama. Svedoče ova izdanja i o Luisu maštovitom kompozitoru, odnosno pre svega aranžeru koji je sakupljao stare napeve, obrađivao ih onako kako je smatrao da je najprikladnije i time ih približavao i onom uhu koje nije naučeno na folklor. Koristio je pri tom obilato svoje improvizatorske sposobnosti i muzičko iskustvo, ali i znanje koje je (kako je otovoreno govorio) "kupio" i od Cigana sa pijace kao i od uvaženih profesora. I pevao je o temama koje su svima bliske. O običnim, svakodnevnim životnim situacijama. "Mene interesuje običan život običnog čoveka, ne opterećuju me ovi današnji problemi. Ne pevam o kriznoj situaciji, nikoga ne napadam, ničemu se ne protivim. Kod mene je sve normalno", naglašavao je Luis, koji je, zapravo, najčešće pevao o ljubavi u njenim najrazličitijim oblicima, a stihove je birao i potom tumačio tako da je malo onih koje oni i danas ne dotiču. Neka ovde ostanu zabeležene samo neke od njegovih najpopularnijih pesama: Ne kuni me, ne ruži me, majko, Dudo, Kletva, Mećava, Sve se osim tuge deli, Slike u oku, Ženiću te, Crni oblak, Dunjo moja, Hanovi, I opet ćeš mi doći ti, Drumovi, Umirem zbog nje (Kamerav) ...
U svaku svoju novu pesmu i u svaku svoju novu interpretaciju unosio je Luis srce i dušu. Nije štedeo emocije, na koncertima je osim glasa o tome svedočilo i njegovo lice obliveno znojem, ali neretko i suzama: "Plačem dok pevam. I to nije plakanje zato što sam tužan ili što mi se nešto ružno desilo tog dana, već te emocije dođu i odrade svoje. Nije to nešto što čovek može da kontroliše. Redovno plačem na Moj žnvot je moje blago, a, za divno čudo, ne asocira me ni na šta. Dovoljno je samo da se pogodi jačina i dobar zvuk, i da suze same krenu. Taj osećaj ne mogu da uporedim ni sa čim."
Zanimljivo je, da je Luis i pored tolike predanosti i ljubavi, retko bio u potpunosti zadovoljan! "Uvek znam da može i bolje. Onog trenutka kada se popnem na binu, postajem druga ličnost. Ne postoji ništa okolo, ništa mi nije važno. I moj bend se ne penje na binu da zabavi publiku, već sebe. Zvuči egoistično, ali ako ja na sceni ne uživam, kako će onaj ko me sluša! Siguran sam jedino u muziku. Ona je moje tlo", Luisove su reči, ali nesvakidašnji imidž mu je doneo i jednu malu glumačka avanturu: Kusturica ga je angažovao da u jednoj reklami za italijanskog provajdera glumi Ali Babu. Bilo je to još jedno lepo iskustvo, a doživeo je po sopstvenom priznanju i tretman kao prava holivudska zvezda.
Na domaćim festivalima je retko učestovovao, ali je jedno pojavljivanje izazvalo veliku buru u našoj javnosti. Zajedno sa srpskim bendom "Flamingosi", bio je moralni pobednik na Beoviziji 2006 godine pesmom Ludi letnji ples. I tada je Luis, svojom intepretacijom (tzv. scat improvizacijom) koja je na scenu Sava centra donela dah Nju Orleansa pokazao da je umetnik nesvakidašnjeg talenta čija sposobnost transformacije, širina i raznovrsnost muzičkog izraza jednostavno ne trpe ukalupljivanje bilo koje vrste.
Najčešće su ga definisali kao pevača narodne muzike, ali je Luis oduvek drastično odudarao od klasične slike zvezde narodne muzike. Primetio je to pre mnogo godina jedan novinar koji ga je pratio na turneji popularne Hit parade, a koji je to slikovito ilustrovao navodeći zanimljiv izbor muzike u Luisovom vokmenu: Rej Čarls, Džordž Benson, Đino Vaneli, Oskar Piterson, Net King Kole, Stivi Vonder. Toj je muzici Luis ostao veran do kraja života i ona je u velikoj meri ostavila pečat na njegov muzički stil, ali je takođe uticala i na njegove naslednike: ćerku Maju, koja je u njegovom bendu pevala prateće vokale, i sina Marka, perkusionistu i jednog od malobrojnih bit boksera (beatboxing) u Srbiji koji danas nastavljaju svoju muzičku priču u bendu Marakuja.
Naravno, Luisov egzotični imidž i pristup tradicionalnim melodijama oduvek su provocirali sve one koji su pažljivo posmatrali razvoj situacije na estradi, ali je upravo to u isto vreme estradi privlačilo i neke nove slušaoce. Među njima je bilo mnogo onih koji muziku nisu delili na narodnu i zabavnu, ozbiljnu ili neozbiljnu, već samo i isključivo na dobru i lošu, originalnu i kopirantsku, uzbudljivu i onu koja slušaoca ostavalja ravnodušnim. A to upravo niko nije mogao biti pred Luisovom muzikom. Bilo je (naravno) onih koji su negodovali, onih koji su ostajali zbunjeni pred onim što je ovaj muzičar radio, ali čini se da je mnogo više bilo onih koji su otvoreno pokazivali svoje oduševljenje. "Ja sam prilagodljiv" govorio je Luis. "Kod mene je sve stvar kompromisa. Da sam terao po svome, danas bih svirao i pevao samo džez muziku, ali ja sam je spojio s nekom vrstom pop muzike jer ljudi to vole. Treba činiti i drugima lepo, ali prvo morate sebi ugoditi. Ne možeš drugima da napraviš dobro ako si sebi učinio loše," reči su umetnika koji je zvanično priznanje za začetnika etno popa dobio 1994. godine. Danas uz njegovo ime stoji i odrednica world music.
Na sajtu festivala WOMEX (jednog od najpoznatijih koji promoviše ovu vrstu muzike), predstaljen je Luisov poslednji album iz 2011. godine. Izbor njegovih pesama objavila je mlada nemačka kuća Snail records gesopk, pod nazivom The last king of the Balkans (Poslednji Balkanski kralj). Izdanje je propraćeno sledećim tekstom: "On je verovatno najbolje čuvana muzička tajna Balkana. Ukoliko i jedan muzičar zaslužuje da ponese titulu apsolutne i globalne muzičke zvezde to je Luis. On je multinstrumentalista i fenomenalni pevač, koji se bez problema kreće u muzici duboko potresnih srpskih i istočnjačkih balada do klasika džez i soul muzike i tzv. skat pevanja, i to sve u vremenskom okviru od jednog minuta. Luis je jedan od tek nekoliko muzičara koji se osećaju potpuno opušteno kao izvođač i u svojoj muzičkoj tradiciji i zapadnjačakoj džez i pop muzici".
Ove reči ukazuju da je Luis možda bio priznatiji u inostranstvu nego u sopstvenoj zemlji, ali nije mnogo razmišljao o tome koliko su u Srbiji svesni njegovog muzičkog doprinosa. Veoma mu je značajno bilo mišljenje "kolega koji nešto vrede", kako je govorio, dok je poštovanje i prijatelja i javnosti zavredeo kao čovek koji je mnoge zbrinuo i pomogao im kada su bili u najtežim situacijama. Često je učestvovao i u humanitarnim manifestacijama. U Negotinu (gradu čiji je počasni građanin bio, kojem se često vraćao i u kojem i danas živi njegov mlađi brat Dragan) poslednjih je 16 godina priređivao koncerte čiji su prihodi bili namenjeni Domu za decu bez roditeljskog staranja. Nije li to još jedna potvrda Luisove široke duše i velikog srca koje je nesebično davao? I u tom smislu niko nije ostao uskraćen. Ni muzika, ni porodica, ni prijatelji, a naravno, ni publika koja je decenijama uživala u njegovom osobenom i dobro znanom glasu neopterećena stilskim ili žanrovskim podelama, upravo kao i sam Luis. A svima onima koji imaju potrebu za klasifikacijom, on je sam jednom prilikom dao sasvim precizno i tačno određenje. Na pitanje kako bi definisao svoju muziku, odgovorio je: "Definisao bih je baš tako: MOJA MUZIKA".
Maja Čolović Vasić
BUKTINJA časopis za književnost, umetnost i kulturu | Broj 34
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
|
