*
BRANKICA VASIĆ VASILISA — SRPSKA OPRA HAZAPRIZREN JE MOJA MANTRANjen glas svet je upoznao sa filmovima "Arizona Drim" i "Kraljica Margo". A sve je počelo jednog maja, na Kaljaji, kada je gora zaječala, sama i pusta, a devojka u čamcu na Bistrici, izgubljena, zaplakala Svaka priča sa Brankicom Vasić Vasilisom, sjajnim izvođačem srpske izvorne muzike, počinje i završava se Kosovom i Metohijom. Tako je i sa njenim pesmama. Svoj prvi album, koji je nedavno izdala PGP RTS, nazvala je "Amanet" i na njemu se uglavnom nalaze pesme sa Kosova i Metohije.
■ Prirodno je da sam napravila takav izbor jer sam rođena u Prištini. Mama mi je Prizrenka, a i sama sam veoma vezana za taj grad. U sebi nosim uvek to zaboravljeno, davno Kosovo — kaže.
U "Amanetu" Vasilisa se pojavljuje i kao kompletan autor dve pesme inspirisane snažnim uspomenama na detinjstvo i devojaštvo provedeno u Prištini i Prizrenu. Posebno su joj se urezale u pamćenje reči koje je njen deda Lazar Vasić, kad su 1968. godine počele demonstracije Albanaca u Prištini, jednog nedeljnog jutra izgovorio okupivši svoju unučad među kojima je bila i ona i njen brat: "Svi znate da ste pravoslavci. To nije ni bolje ni gore od druge vere. Postoje dobri i loši ljudi. Ako jednom bude trebalo, da biste spasli glavu svoje dece, da promenite veru, što ne bih voleo jer to nije božja volja, ali, ako morate, onda nemojte da zaboravite ko ste i šta ste. Da ne biste postali loši ljudi."
Unuci i jedina unuka koji su tada slušali deda Lazara trinaesta su generacija porodice Vasić u Prištini.
U njenoj rodnoj kući se stalno orila pesma. Otac, po zanimanju grafičar, svirao je na harmonici. Preko tog instrumenta je i upoznao njenu majku. Majčin glas i njegova harmonika rodili su — Vasilisu.
Razgovaramo u njenom stanu na Dorćolu koji je prepun predmeta iz porodičnih kuća u Prištini i Prizrenu, kodirima, tepisima, stazama, drvenim gostinskim nameštajem u duborezu. Naviru sećanja na Prizren, majčin rodni grad, u koji je odlazila svakog leta.
■ Razne nacionalnosti, razne nošnje. Tamo sam prvi put videla Fande, Šiptare katolike, koji su živeli u brdu, na obroncima Šar planine. Dolazili su samo sredom kada je pijačni dan i samo bi jedan od njih pričao. Svi ostali su ćutali. Izrazito crnomanjasti ljudi sa šiškama na čelu, kao Indijanci. Bili su vrlo uredni. Nosili su nešto poput škotskog kilta, suknje, i ispod bele pantalone.
Srpkinje na Kosovu nosile su čelenke. Kod Prizrenki, objašnjava, onaj najveći dukat bio je na sredini čela. Prištinke su ga nosile više sa leve, a žene iz Mitrovice na desnoj strani čela. Tako su momci znali koja je devojka odakle. Žene iz Prizrena morale su da znaju da vezu, pevaju i još da paze kako se oblače, hodaju, a najbitnije je bilo, ističe Brankica, da devojka ume da nosi, istakne, ono što ima.
■ Devojke su u Prizrenu obavezno završavale Domaćinsku školu. Diploma je bila izvezeno platno sa dobro urađenim različitim šivaćim zadacima, od poruba do zakrpa u krug i četvrtastih do opšivanja rupica na košuljama i na jastučnicama.
PRVO SLATKO PIJANSTVOPrizrenci su polagali i na druge stvari. Posebno na hranu u koju su oni računali i vino.
■ Jede se polako i ne priča mnogo. Posle ručka, obavezno, sir i grožđe. Ili dinja umesto grožđa. Da bi im se "slegla hrana", kako kažu. Uz ručak domaće vino, isključivo crno. Svi su imali svoje vinograde u okolini, a moj teča je baš bio poznat po dobrom vinu koje je pravio. Kad je otac bio bolestan na plućima, kažu da ga je baš to, prizrensko, vino spaslo. I ja sam kao dete pila širu. Brat i ja smo dobijali po malo novog vina, a jednom sam se baš napila jer sam, da niko ne vidi, uzela još od onoga "slatkog soka" koji su nam davali. Zaista su imali kult hrane i pića. Podrumi su uvek bili puni lešnika, badema, a zemljani ćupovi raznog zrnevlja. Okolo, suše se čajevi. Sir, ovčiji sa Šar-planine, bio je sa mirođijom.
Zvali su je Borkiče, po majčinom imenu. Išla je po komšijskim kućama, molila žene da joj pevaju i nije odbijala slatko kojim bi je obavezno nudile: od šumskih jagoda, malina, lubenica...
■ Bila sam slobodna tamo. Dođem kod tetke ili ujaka i onda im kažem da bih malo otišla da pevam. Niko nije znao gde odlazim, a moje mesto za pesmu bio je jedan beli kamen na prostoru Dušanovog grada — priča Brankica.
Nije razmišljala o komponovanju. Sve do 1991. godine kada su u Prizrenu popela na Kaljaju, najvišu tačku sa koje se grad vidi kao na dlanu.
■ Tu je izvor koji se sliva u Bistricu, miriše šuma... Maj mesec. Gledajući tako na grad i prolaznike, odjednom sam dobila viziju kako ceo onaj Prizren koji poznajem nestaje. Kako je sve utihnulo. Tajac. Ta vizija me je zbunila, ali sam jasno osetila da onoga za šta sam tamo vezana više neće biti. Meni je Prizren bio "mantra", to su bili moji oblaci... I onda mi je "izletela", prvo "Gora". "Gora ječi sama, pusta, ostao je samo beli kamen ..." Zatim i jasna vizija još jedne pesme, "Kasaba". Opet je reka Bistrica inspiracija. Jednog dana, devojka u čamcu, izgubljena, plače. Kaljaja je umiva i pokazuje put ka Bogorodici Ljeviškoj.
"Gora" je otišla od nje. Pevaju je crkveni horovi, Merima Njegomir, Usnija Redžepova...
■ Tu gde sam volela kao mala da stanem i pevam, tada to nisam znala, bila je crka svetog Spasa. Porušena je i prezidana u džamiju. Ali, ostao je taj beli kamen sa koga sam pevala nesvesna te istorijske priče.
Vrativši se u Beograd, zapisala je tekstove dve snažne vizije i komponovala muziku. Htela je da uradi i snimke, ali dalje od demo-snimaka, koje je napravila uz pomoć Mikana Zlatkovića i Vlade Markovića, nije stigla. Ipak, taj demo snimak u čuvenoj "šestici" čuo je, slučajno, Goran Bregović. Odmah je insistirao da stupi u vezu sa Vasilisom.
■ Za dva minuta smo uspostavili saradnju. Rekao mi je da želi da napravi kolaž od dve pesme, da bude neutralan slog - objašnjava Brankica kako je snimila numeru iz filma "Arizona Drim", koja je bila, dve godine, pesma broj jedan na Radio Parizu.
SAŠIJ MI SUKNJU, PEVAMAli, šta se dešavalo u međuvremenu, dok nije napustila Kosovo i otišla u Beograd na Muzičku akademiju?
■ Prijavljivala sam se sama na dečje festivale. Samo kažem mami: "Sašij mi suknju, pevam." Sa osam godina sam dobila prvu nagradu i buket cveća koji sam razdelila publici. Išla sam prvo u nižu, a onda u srednju muzičku. Prirodno je bilo da nastavim na Akademiji u Beogradu, ali je oko toga išlo šire porodično većanje. Moram da priznam da me je u to vreme i Priština počela da "guši". Ta jedna ulica, jedni te isti ljudi... Htela sam da proširim i životne i muzičke vidike.
U Prištini nije postojao odsek solo pevanja dok se ona nije upisala u srednju muzičku školu.
■ Kada me je čuo, prvog časa, profesor Radojica Milosavljević, na horskoj probi, obećao je da će otvoriti odsek solo pevanja. I zaista, sledeće godine došao je profesor Ivelja iz Zagreba i tada prvi put počinjem da se bavim tehnikom pevanja. Dogodine profesorka mi je Afrodita Fehmiu, ali me ona, iako sam bila čisti lirski sopran, prebacuje da pevam mecosopran. To me je i pevački i psihički baš namučilo, ali je, igrom slučaja, sve razrešeno kada sam se upisala na Akademiju. Čim sam položila prijemni, otišla sam kod profesora Branka Cvejića da ga pitam za nekog od profesora koji predaje i u srednjoj školi kako bih tamo fakultativno usavršila pevanje.
Profesor je pozvao da iste večeri dođe na Akademiju jer je Eni Garesku trebalo da održi seminar tehnike pevanja pedagozima iz Srbije.
■ U jednoj pauzi između predavanja, on me prozove, ajde devojčice sad ti. Prepala sam se, nisam mislila da ću pevati. Koji si glas. Mecosporan. Počnem da pevam i, gušim se. Ali kad je krenuo sa skalom na više, već sam bila na svom terenu. Odjednom, profesor zaklopi poklopac klavijature. Ko vam je rekao da ste vi mecosopran. Kažem, moja profesorka. Ko je to, je l' gospođa tu? Bila je tamo — ne bez satisfakcije u glasu priča Vasilisa.
Nakog toga prišlo joj je desetak profesora da ponudi stručnu pomoć, ali je ona otišla kod profesorke Nade Tomanić u "Slavenski" i nakon pet meseci, zbog obima studija, prekinula te kurseve. Na redovnim časovima, međutim, profesori je, iako nisu znali da je to učila, neprestano pitaju: dete, šta tražiš ti na teoriji, zašto nisi na solo pevanju?!
■ To me je ubedilo da spremim prijemni. Radmila Bakočević je upravo došla na katedru i zainatila se da budem baš njena učenica. Tako je i bilo. Ali, Mladen Jaguš je, zapravo, bio moj "muzički otac". Bila sam fascinirana njime kao pedagogom jer je u meni osvestio ono što sam srcem radila. Zahvaljujući njemu shvatila sam šta mogu i kako to da prenesem iz akademskog na narodnu muziku, koliku mogu da je stilizujem, a da ne izgubi dušu.
Pre Hora JNA i Hora Radio Beograda pevala je u "Kolegijumu muzikumu". Darinka Matić ju je pozvala tamo čim je čula.
■ Zvali su me "Brankica mama" jer sam bila prva mama u horu. Kad sam Natašu prvi put izvela iz kuće, sa četrdeset dana, došla sam na probu "Kolegijuma". Dara i ostale iz hora prve su je videle.
Vasilisina ćerka Nataša Hadžimanov, za sada, iako i sama lepo peva, iskazuje se samo kao menadžer svog supruga Vasila Hadžimanova i, naravno, svoje majke.
OVACIJE U KANUVasilisa smatra da bi konačno trebalo da se budimo uz neku od starih srpskih pesama. Zato je posebno ponosna na emisiju "Jeka" na kojoj su, pored nje, angažovani kolega Cune i maestro na harmonici Ljubiša Pavković, a pod uredničkom palicom Ane Milićević.
■ Pre tri godine sam bila u Kanu, na poziv muzičara, kompozitora i aranžera Alana Simona koji je čuo moju pesmu "Tašana" sa "Balkanikom" Sanje Ilića. Čekao me je u studiju u Nantu i objasnio da se radi o numerama za kompilaciju na kojoj je bilo svega, od rokenrola i popa do etna. Već je snimio Bili Preston, a Maraja Keri upravo je bila završila svoj deo posla. Potom je došao "Midem", muzički sajam u Kanu, gde je promovisan taj album "Gaja". Nastupila sam, a, uz uži orkestar, pratila me je i Kanska filharmonija. Ovacije. Pojavila sam se sa tradicionalnom kosovskom čelenkom, a sutra su u jednim novinama tekst o događaju naslovili sa: "Srpska Ofra Haza".
Da li je tom prilikom angažovana i u reklamnoj kampanji Pako Rabana?
■ Ne, to je bilo pre Kana. Numerama "Drim", 1994. i 1996. onom iz filma "Kraljica Margo" moj glas je već bio prepoznat u svetu. Za film "Kraljica Margo" otpevala sam, gledajući filmsku scenu koju je trebalo muzički da pokrijem, jednu rusku melodiju i to na "tariraariiira" način. Brega kaže: super, to je to. Trebalo je da bude još jedna tema u filmu. Ali kad je Pako Raban tražio elemente reklame za svoj miris "ćS", Bregović mu je ponudio taj "džingl" i njemu se dopala minijatura — otkriva Brankica Vasić do sada nepoznate detalje iz svoje karijere.
Interesovalo nas je i zašto je album nazvala "Amanet" i zašto je otpevala i neke makedonske pesme, sarađivala i sa bugarskim muzičarima.
■ Sve je to muzika juga. Bosanska muzika je bila prisutna u našoj kući kao i makedonska. Skoplje je osamdeset kilometara od Prizrena. Moj otac je obožavao Nikolu Badeva, odlazio do Skoplja kad bi ovaj nastupao u nekom lokalu. Mama kaže da je otud dolazio sav napunjen od ljubavi, emocija, muzike. Volela sam Anku Gijevu, Mančevskog, Sarijevskog... Meni su stvarno moji roditelji ostavili u amanet pesmu, da je prenesem. Ne mogu da pevam ako nemam potrebu da delim. Zato se nikad nisam ni opterećivala takozvanim estradnim uspehom što bi podrazumevalo i mnoge kompromise - kaže.
Priznaje da u šumadijski melos ne zalazi mnogo.
■ Mogu da otpevam sve, ali ne mogu da prenesem sve. Volim Lepu Lukić, na primer. Postoje neke mirnije pesme koje mogu lepo da otpevam. Jer, ono što ne osećam ne mogu da donesem i ne ulazim u to.
Svoje prve dve autorske kompozicije snimila je uz dozvolu i blagoslov patrijarha Pavla u crkvi Ružici na Kalemegdanu koja je nekada bila isključivo "vojnička crkva".
■ Nisam znala da je to bila "vojnička crkva". Ona me, nekako, podseća na moje Kosovo. Tu je ikona Bogorodice, za mene, najlepša na svetu. Ružica je oduvek bila "moje mesto". Kao i Kosovo i Metohija.
Milorad Pavlović | 2005. |
Ilustrovana politika
