Slobodan Zečević — Srpske narodne igre
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Muzički folklor Srbije « Slobodan Zečević — Srpske narodne igre
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Zečević — Srpske narodne igre  (Pročitano 18418 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: April 25, 2011, 10:20:51 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


PREDGOVOR II IZDANJU
 
Još 1950. godine, Savez kulturno-prosvetnih društava Srbije je za potrebe kurseva za rukovodioce i članove amaterskih folklornih ansambala izdao Priručiik za folklorne grupe. Taj je Priručnik sadržao osnovna znanja o narodnim igrama koja je tada trebalo pružiti kursistima. Veliki zamah i uspon koji je doživljavao folklorni amaterizam, zahtevao je da se ljudima koji na njemu rade pruže i odgovarajuće informacije o materiji sa kojom rade. Ansambala i ambicija je bilo mnogo ali je bilo malo ljudi koji su mogli da ih ostvare. Zato se pomoću kurseva pribegavalo osposobljavanju onih koji su se bavili ovim poslom. To je bilo pre više od 30 godina. Priručnik je već danas postao retkost. Pored toga, on danas ne bi bio ni sasvim aktuelan, radi toga što su se od tada znanja o našim narodnim igrama veoma proširila a donekle su se izmenili principi i metodi rada sa amaterskim ansamblima. U ovom razdoblju je štampano i dosta literature. Pre svega, treba pomenuti niz knjiga Ljubice i Danice Janković I — VIII, kao i neke druge publikacije i članke po raznim časopisima. No, i te su publikacije postale retke ili njihov sadržaj nije bio sasvim pristupačan čitaocima. Pošto interesovanje za negovanje folklora u amaterskim ansamblima nije opalo, potreba za kursevima se nije umanjila, pa je još uvek potrebno i ovim putem prenositi osnovna znanja i informacije o našem folkloru. Zbog toga se i pristupilo štampanju ovog drugog izmenjenog i prilagođenog izdanja.


Dr Slobodan Zečević
Srpske narodne igre
Savez amatera Srbije
Beograd, 1981
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 25, 2011, 10:21:52 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


U V O D
 
Među najstarije umetnosti svakako spadaju igre i pesme. One su zauzimale istaknuto mesto u životu ljudi. Mnogi važni događaji kao što su rođenje, svadba, smrt, pobeda u borbi, uopeh u lovu ili obavljanje obreda, bili su praćeni igrama i pesmama. Nastanak igre se ne može tačno odrediti ali nema nikakve sumnje da se ona javlja još u najdubljoj prošlosti. Najstariji likovni izvori dokumentuju igru još u pećinskom slikarstvu starijeg kamenog doba. Od tada su se igre stalno usavršavale, doterivale i menjale, sve dok dugim hodom kroz vekove nisu dospele do svojih sadašnjih oblika.
 
Kurt Saks, poznati istoričar igre, određuje igru kao prvu među umetnostima. Muzika i poezija se odvijaju u vremenu. Plastične umetnosti i arhitektura modeliraju prostor. Igra istovremeno živi i u vremenu i u prostoru, pošto umetnik i njegovo delo sačinjavaju jedinstvenu celinu. Čovek se služi sopstvenim telom da bi organizovao i prostor i vreme. Zato Saks reč umetnost izgovara sa izvesnim kolebanjem. Smisao te reči je istovremeno širok ali i ograničen, pri čemu igra briše granice tela i duha. U njoj se mešaju radost i tuga, kult, borbene scene i razne druge životne zgode i nezgode. Zato, kaže on, nema umetnosti koja bi bila tako sveobuhvatna.1

Među definicijama igre svakako je najšira ona koja igru određuje kao umetnost kod koje se osećanja na estetski način izražavaju pokretom. Kao što su u muzici izražajno sredstvo tonovi, tako su kod igre izražajno sredstvo pokreti. U književnosti i usmenom kazivanju izražajno sredstvo su reči a u likovnoj umetnosti to su oblik, boja i ornament.
 
Izrazom "narodna igra" se u srpskom jeziku označava više pojmova. Tim se izrazom označavaju utakmice u skakanju, bacanju kamena s ramena, iil itanju i sve ono što bi se današnjim jezikom moglo nazvati sportskim igrama. Ovim se izrazom označavaju i zabavne igre na sedeljkama, igre na sreću i druge. O ovim je igrama pisao naš poznati etnolog Tihomir Đorđević. Orskim igrama on naziva one igre kod kojih se na muzičko-ritmičkoj osnovi nižu određeni pokreti tela.2

Ova poslednja vrsta igara biće predmet izlaganja Priručnika. Može biti da izraz "orska igra" nije najsrećniji da označi ovu vrstu igara ali pošto drugog izraza za sada nema, on još uvek služi kod označavanja one vrste igara koje su predmet negovanja u našim amaterskim ansamblima. U srpskom se jeziku za sve vrste igara upotrebljava glagol igrati, dok se u nekim drugim jezicima jasno izdvojio poseban izraz za orske igre. Pored glagola jouer kod Francuza postoji i izraz danser koji jasnije razdvaja pojmove. Nemci imaju izraze spielen i tanzen a Englezi play i dance.

Materija o srpskim narodnim igrama veoma je obimna, pa se ona ni približno ne može izložiti u jednom kratkom Priručniku. To u ovom trenutku nije ni potrebno pošto su amateri za naše narodne igre zainteresovani pretežno zbog njihove upotrebljivosti za scenu, pa će se i izlaganja usmeriti u tom pravcu. Posle uvoda, daće se podaci o srpskom folkloru u njegovom dosadašnjem razvoju. Zatim će se dati klasifikacija igara sa opširnijim napomenama o pojedinim vrstama, obredne i svetovne igre, oblici narodnih igara, njihova muzička pratnja, prilike i povodi za igru, fond igara u pojedinim delovima Srbije i opšte napomene o postavljanju igara na scenu. Oni ljudi kod kojih se bude javilo šire interesovanje za srpske narodne igre, mogu produbiti svoje znanje daljom studijom stručne literature, korišćenjem druge građe, tereneskim istraživanjima, kontaktom sa stručnjacima ili na drugi pogodan način.
 
Može se reći da je građa o srpskim narodnim igrama gotovo sva prikupljena ili bar evidentirana ali i to da ona još nije sasvim sređena ni objavljena u celini. Zato će amaterima bez sumnje biti koristan kontakt sa stručnjacima kao i praćenje festivala izvornog folkora i drugih manifestacija narodnog stvaralaštva. Fond srpskih narodnih igara uglavnom je poznat, pa se na tim priredbama mogu javiti još samo varijante viđenih igara ali su mogućna i iznenađenja ako se pojavi još koja neviđena igra ili običaj sa igrom.
 
Najzad treba reći da igre na scenu treba iznositi u njihovom što je moguće približnijem i autentičnijem ambijentu, zajedno sa narodnom odećom, muzikom ili insenacijom koje im stilski i regionalno pripadaju. Zato je pored upoznavanja igre potrebno proučiti i odgovarajući kostim i muziku, bilo da se radi o izvornim ili stilizovanim oblicima.


Dr Slobodan Zečević

____________________

1 Curt Sachs, Histoire de la danse, Paris 1939
2 Tihomir Đorđević, Srpske narodne igre. Srpski etnografski zbornik IX, Beograd 1907.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 25, 2011, 10:23:10 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


SRPSKI FOLKLOR I NJEGOV RAZVOJ
 
Narodno stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predložio je engleski arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja, usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti — neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom, pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu.
 
Do oslobođenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i bliska svima.
 
Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte način života.
 
Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije.
 
Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam "narod" više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom značenja pojma "narod", menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva stanovništva.
 
Izrazi "narodna igra" i "narodna pesma" danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i novija tradicija nastavljaju da žive paralelno.
 
Anonimnost srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa, opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu, muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju (bajalice, tužbalice itd.).
 
Narodna pesma je umetnička celina koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme.
 
U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma.

Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti.
 
U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta svojina.
 
Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i obradu.
 
Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija, sadrže i takmičenja u folkloru.
 
Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa. Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i njegove umetničke obrade i interpretacije.
 
Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem, folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri razradi.


Dr Slobodan Zečević
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 27, 2011, 07:38:54 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


PODELA NARODNIH IGARA
 
Teško je izvršiti sistematsku i objektivnu podelu narodnih igara na vrste, pošto ou one veoma bogate raznovrsnim elementima koji bi se mogli uzeti kao kriterijum za njihovu podelu. Razne vrste narodnih igara dotiraju se i ukrštaju sa drugim vrstama tako da ih je, u izvesnim slučajevima, teško jasno razgraničiti i strogo izdvojiti u posebnu grupu. Ipak je sasvim izvesno da se svaka klasifikacija igara mora zasnivati na njihovim suštinskim i formalnim karakteristikama.

Najopštije razvrstavanje narodnih igara po suštini i nameni, moglo bi ih podeliti na dve velike kategorije. To sou OBREDNE i SVETOVNE igre. Obredne igre su one koje su se nekada izvodile u sklolu raznovrsnih obreda, dok bi svetovne igre bile sve ostale. Ne treba misliti da je ova podela nepromenljiva i da igre stalno moraju ostati u istoj kategoriji. Igre su u stalnom razvoju. Obredi izumiru i nestaju, dok neke igre, koje su se igrale u njihovom sastavu, ostaju da se igraju i dalje. Na taj su način one nadživele obred, postopeno su gubile obrednu funkciju i postajale svetovne.

OBREDNE bi se igre dalje mogle podeliti na one igre koje su se izvodile u opštem interesu (obredi za kišu i plodnost), na one koje su se izvodile povodom važnih događaja u životu ličnosti (rođenje, svadba, smrt) i na ostale obredne igre (ivandansko, pokladno, đurđevdansko ili drugo igranje). Pregled srpskih obrediih igara daje se u posebnom odeljku.

SVETOVNE IGRE danas sačinjavaju ogromnu većinu srpskih narodnih igara. Po svojoj sadržini, one su veoma raznovrsne. Imitativne i mimičke su one igre čija se sadržina ne izražava samo igrom nego i naročitim pokretima tela ili izrazima lica sa ciljem da se jasnije ilustruje sadržina igre (Ovako se biber tuca, Devojčica platno beli i druge). Ozbiljne i vesele igre imaju u sebi takvih elemenata koji izazivaju ozbiljna (Teško oro) ili vedra oseđanja (Trojanac, Moravac i većina srpskih igara). Kod vedrih igara ima ih koje u sebi sadrže šale i humora i koje bi se mogle nazvati šaljivim ili humorističkim igrama. Kroz sadržinu erotsko-ljubavnih igara provlače se ljubavni motivi. Igre u kojima se pokazuju razne veštine ili imaju takmičarski karakter mogle bi se nazvati igrama veštine i duha. Međutim, najveći broj srpskih narodnih igara nema neke vidljive sadržine ni naročite namene, sem da zabave ili osveže igrače. Ove bi se igre mogle nazvati zabavne. Već je napomenuto da se nekadašnja namena i sadržina mnogih igara zaboravila, pa se one igraju jedino u svrhu zabave i iskazivanja životne radosti i snage.

Formalni kriterijumi za podelu narodnih igara takođe mogu biti brojni, zavisno od toga sa koje se strane igre posmatraju. Ako se gleda ko ih igra, one se mogu podeliti na dečije, ženske, muške i igre starijih. Poznato je da deca imaju svoje naročite igre. U većini krajeva, deca se u igre starijih uopšte nisu mešala. Njihove igre nisu pretežno orske a ukoliko i jesu, to su šaljive, imitativne ili igre čija sadržina sem čisto orskih ima i drugih elemenata. Muške i ženske igre su one igre koje igraju samo pripadnici jednog ili drugog pola. Ove igre mogu biti ostatak nekadašnjih rituala muških ili ženskih društava a danas su čisto muške igre takmičarske ili igre u kojima dolazi do izraza veština ili snaga, dok isključivo ženske igre mogu biti kolo udavača, nevesti ili inicijantkinja. Stariji ljudi retko igraju. To se dešava u izuzetnim prilikama kada su naročito raspoloženi ili kada to nalaže obred (Svekrvino ili Šareno kolo u svadbonom obredu). Sa stanovišta oblika kome se igraju, igre se, shodno svome spoljpom izgledu, mogu podeliti na grupne igre (kolo, lesa) i igre sa ograničenim brojem igrača (solo, parovne i druge igre). Sa stanovišta muzičke pratnje igre se mogu podeliti na igre bez muzike, igre uz pesmu i igre uz pratnju muzičkih instrumenata. Neme igre se izvode baz ikakve muzičke pratnje. Kod njih kao ritmički osnov igre služi bat koraka igrača ili zveket njihovog nakita (Glamočko kolo i druge igre dinarskih planinaca). Igre uz pesmu su takve igre uz koje se uvek pevaju pesme sa tekstovima. U uskoj vezi sa tekstovima su mnoge imitativne igre, gde tekst pesme i pokret zajednički ispunjavaju sadržinu igre i njen su ravnopravan sastavni deo. Neke obredne igre se uvek igraju uz pesmu a nikako sa instrumentalnom pratnjom. Ovde treba napomenuti da se izvestan broj igara kod nas uvek igrao uz tekstove koji se improvizuju na licu mesta (poskočice) ili predstavljaju neku vrstu hronike savremenih ili prošlih događaja (Kozaračko kolo). U poslednju kategoriju mogu se uvrstiti one igre koje se igraju samo uz instrumentalnu pratnju i kod kojih tekstova pesme nikada nije bilo ili su zaboravljeni. Moguća je i kombinacija pomenutih vrsta muzičke pratnje. U istoj igri se određeni broj taktova može igrati uz pesmu a određeni broj nemo ili uz muziku. Za pratnju srpskih narodnih igara su se upotrebljavali svirala i gajde, dok je orkestarsko muziciranje novijeg datuma. U Srbiju je dospelo iz Rumunije posredstvom Roma koji su otuda doneli laute (violine) rumunskih lautaških orkestara. Bleh orkestri su pastali pod uticajem vojne muzike. Najzad, igre se mogu razvrstati i po svojoj strukturi. Kriterijum je međusobni odnos broja pokreta i pravca kretanja.
 
Postoji još mnogo kriterijuma po kojima bi se mogla izvršiti podela igara. Neće se ulaziti u dalje deobe, pošto je izložena deoba najopštija a i najzanimljivija za amateroke grupe a dalje raščlanjavanje može biti zanimljivo za nauku, dok za amatere ima sekundaran ili sporedan značaj. Za njih je sasvim dovoljno ukazati na one vrste igara koje dolaze u obzir za scensku primenu. Zato će se pored informativnog prikaza obrednih igara, Priručnik naročito osvrnuti na oblike i muzičku pratnju, što je veoma važno kod scenske primene.


Dr Slobodan Zečević
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 27, 2011, 08:14:26 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


OBREDNE IGRE
 
Obrednim igrama se nazivaju one igre koje su se izvodile samo u sastavu određenih obreda. Treba napomanuti da su mnoge od današnjih svetovnih igara nekada bile obredne ali je obred tokom vremena zaboravljen a igra koja je bila njegov sastavni deo produžila je da živi. Takve igre više nemaju obrednu funkciju, već su i one postale svetovne. S druge strane, neke od obrednih igara su se takođe zaboravile, pa kada obred zahteva da se u određenom trenutku odigra određena igra, onda se igra bilo koja svetovna ali se naglasi da je to devojačko ili šareno kolo ako se radi o svadbenom obredu. Inače, nema nikakve sumnje da obredne igre predstavljaju najstariji sloj naših igara i da potiču iz prehrišćanske epohe.
 
Do danas su se kod nas očuvale dve vrste obrednih igara. Prve su one koje su se izvodile u sastavu obreda čiji je cilj bio zadovoljenje opštih potreba, obezbeđenje plodnosti, zaštita zdravlja i slično. Tu igrači ne igraju za svoje zadovoljstvo, već u interesu zajednice, vrše javnu funkciju. Neke od njih su vezane za adređene datume (koleda, lazarice i kraljice), dok su se druge igrale onda kada je to bilo potrebno (obredi za kišu, lečenje bolesnika itd.). Nasuprot obrednim igrama sa javnom funkcijom, stoje obredne igre koje su u vezi sa značajnim događajima u životu ličnosti. Veoma se malo igralo povodom rođenja, nešto više o inicijaciji — kada su se igrom mladi uvodili u krug odraslih — a veoma često prilikom svadbenih ceremonija. Igranje povodom smrti i za mrtve je zanimljivost svoje vrste.
 
Način igranja gotovo svih obrednih igara prve vrste potpuno se razlikuje od stila igranja današnjih orskih igara. Stil i tehnika ostali su okamenjeni, onakvi kakvi su bili u doba paganstva, od koga nas deli više od hiljadu godina. To može da posluži nauci kao jedna od polaznih tačaka za proučavanje strukture igre kod naših dalekih predaka ali te igre ni svojom sadržinom ni načinom igranja nisu privlačne za scensku primenu. Ove obredne igre igraju se veoma sitnim koracima, sa minimalnim pomeranjem udesno ili ulevo i gotovo neprimetnim potskakivanjem.

Mnogobrojnije su one igre koje su pratile životni ciklus. One su se igrale da bi svojom mađijsko-obrednom funkcijom tobože pomogle čoveku da prebrodi veoma osetljive i opasne prelaze iz jednog životnog doba u drugo. Ti su prelazi otpočinjali činom rođenja, nastavljali se obredima o inicijaciji i svadbi, da bi se završili smrću — kojom je ljudski životni ciklus doveden do kraja. Igre u ovakvim prilikama danas su obične orske igre, posebno namenjene određenom trenutku. Vrlo je verovatno da su neke od njih u prošlosti imale isključivo obrednu funkciju. Ove su igre scenski zanimljive, pogotovu ako se obrađuju u sklopu navedenih običaja ili su u vezi sa njima.
 
Obredne igre koje su se nekada izvodile za opšte dobro danas su veoma retke jer su i obredi već odavno prevaziđeni. Danas, na primer, više niko ne veruje da se igrom može izazvati kiša ili izlečiti bolest. Zato će se te igre samo ukratko pomenuti, više radi informacije i radi udovoljenja radoznalosti ljudi koji se interesuju igrom.1 Igrama iz životnog cikluea posvetiće se nešto više prostora pošto, kako je rečeno, one mogu biti scenski upotrebljive.
 
Koledarskim igrama nazivale su se one igre kojima je otpočinjala kalendarska godina. Koledarske su se igre uglavnom već zaboravile ali o njihovom postojanju svedoče pripevi obrednih pesama sa refrenom "koledo". Prema našim i slovenskim analogijama, ovim su igrama naši paganski preci proslavljali jačanje sunčeve moći o zimskoj solsticiji i dolazak novog životnog i vegetativnog ciklusa. Učesnici koledarskih igara nekada su se maskirali. Hristijanizovani koledarski obred pod nazivom "vertep" izvodio se do prošloga rata gotovo isključivo po varošima, poglavito oko Save i Dunava i u Vojvodini. Sledeća od obrednih igara bile bi lazarice. To su ophodi sa igrom koje su izvodile devojke o Lazarevoj suboti. Lazarice imaju i Grci ali su one u vezi sa našim lazaricama samo po nazivu. Igraju se potpuio drugačije, dok se naše lazarice stilom i tehnikom potpuno oslanjaju na naše obredno igranje. U agrarnim kultovima je osnovni cilj proletnjih žensknh obreda bio postizanje plodnosti. Pored toga osnovnog cilja, lazarice su imale i elemente inicijacije, pošto se verovalo da se neće udati devojka koja nije učestvovala u lazaricama. U ovim igrama se naziru i elementi kulta zmije. Oberdna igra pod nazivom kraljice izvodila se oko Đurđevdana i Duhova. Cilj ove igre sličan je prethodnoj jer se u njoj prepliću motivi plodnosti i inicijacije. Ova se igra u većini krajeva vezala za Duhove za koje se kod nas još uvek očuvao paganski naziv "rusalije". U mnogim predanjima istočne Srbije kraljice su se nazivale "rusalke". Tamo postoji i niz toponima pod nazivom "rusalijska groblja". Misli se da su se na takvim mestima srele dve grupe rusalki koje su u međusobnim borbama izginule. Smatralo se da dve obredne grupe pri susretu moraju sebi silom prokrčiti put, pa je pri susretu dolazilo do ljutih okršaja. U verovanju starih Slovena rusalke su bile zla mitska bića za koje se mislilo da nastaju od mladih utopljenica. Jednom godišnje, u toku "rusalne nedelje", one su izlazile iz vode da bi se krajem nedelje povlačile natrag sve do istog doba sledeće godine. Pored već pomenutih elemenata inicijacije i plodnosti, ova bi povorka mogla biti ostatak rituala iz kulta rusalki. Oberdna igra dodole danas je retka praksa pri mađijanjima za kišu. Igra nije vezana za određeni datum, već se izvodila onda kada je bila potrebna kiša. U mnogim timočkim selima dodole su igrale o zavetini na dan sv. Germana, za koga se verovalo da je gospodar atmosferske stihije. Tada se igrala i posebna obredna igra pod "zapisom", što jasno govori o spoju prehrišćanskih i hrišćanskih verovanja. U selu Potrkanje kod Knjaževca, zavetina je otpočinjala ritualnim kolom pod "zapisom". Kolovođa je igrao gologlav. Do njega su se hvatale četiri devojke. Pošto bi uz obrednu pesmu kolo tri puta obišlo zapis, hvatale bi se i druge devojke.
 
Igre povodom rođenja kod nas su najmalobrojnije, ma da se taj čin pratio mnogim mističnim radnjama sračunatim na odbranu novorođenčeta i majke od demona ili zlih pogleda. Nije isključeno da su neke od ovih radnji bile pojačane obrednom igrom. Deca veoma malo igraju orske igre, već se bave drugom vrstom zabave. Ova činjenica ukazuje na to da je igra bila ozbiljna stvar u ritualima iz kojih su deca bila isključena. Nešto više se igralo o krštenju i o prvom šišanju.
 
Prvim javnim igranjem u kolu, devojčica počinje da se smatra devojkom a dečak mladićem. Za ulazak u prvo kolo kod mladića nema naročitog ceremonijala, dok je pri inicijaciji devojaka igra imala veoma važnu funkciju. U istočnoj Srbiji, o Uskrsu je igralo kolo namenjeno inicijaciji devojaka. Inicijantkinja bi na igrište donosila određeni broj jaja i sumu novca dovoljnu da se sviračima plati kolo. Ako bi bilo više takvih devojaka jedan bi mladić sakupljao jaja a drugi novac, kojim bi po redosledu plaćao svirače. Odabrani mladić (većinom rođak) poveo bi kolo sa devojkom. Pošto bi odigrali prvo kolo, devojka bi primala čestitke i od tada je postajala ravnopravni učesnik svakoga kola — ulazila je u red udavača.

"Proigravanje" devojaka o Uskrsu obavljalo se i u okolini Beograda a i u mnogim drugim krajevima.2 U okolini Boljevca, trećeg dana Uskrsa bi se iskupljale udavače na igru. U igri se gatalo koja će se od njih udati te godine. Igra se zvala "Čubra Mara". Za vreme seoske igranke odvajale bi se u zasebno kolo i hvatale za pojas one devojke koje su se smatrale udavačama.3
 
Igre svadbenog ceremoiijala i danas su mnogobrojne. Njihovom studijom bi se, bar delimično, mogao rekonstruisati paganski ritual slovenske svadbe. Mnoge od današnjih svadbenih igara nekada su svakako bile obredne. Još uoči svadbe, devojka počinje da se oprašta od svoje porodice i društva. Tada se u njenom domu priređivalo "momino kolo". U "devojačkom kolu" devojka je darivala svatove. Pre polaoka iz roditeljske kuće, devojka bi takođe vodila devojačko kolo. Svekrva je nevestu uvodila u novi domaći kult, uvodeći je u kuću igrajući i igrajući sa njom tri puta oko ognjišta. Svekrvino oro označavalo je završnu ceremoniju uvođenja neveste u novi dom. U okolini Aleksinca, po izlasku iz kuće, svekrvino kolo je moralo tri puta da je obiđe. Posle toga se izvodilo devereko kolo a zatim prelazilo na ostale igre.4 U istočnoj Srbiji se za vreme svadbe igralo zečije kolo, da bi se mladenci plodili kao zečevi. Pri kraju svadbe se igralo šareno kolo. Njega bi najčešće poveo svekar a do njega bi se uhvatili nevesta i mladoženja, svrkrva, kum, starojko, pa ostali. U toku igre mlada je menjala mesto a mladoženja se hvatao među njene rođake, zatim bi se vraćali na svoje mesto a svekrva bi se hvatala među njih. Ovo se radilo da bi i deca bila šarena, tj. da bi ličila na članove obe porodice.
 
Igranje povodom smrti danas je retko. Uspomena na njega ima još u užičkom kraju a u istočnoj Srbiji je još živa praksa. Tamo je veoma rasprostranjeno "kolo za dušu" koje se igralo o zavetinama kao uspomena na pojedine pokojnike. Ovim se kolom odavala pošta pokojniku koji je skoro umro ali se i prekidala žalost. Onaj koji je želeo da je prekine pre vremena, trebalo je da tri puta zaigra preko maramice u koju je stavljen novac. Kolo za dušu se igralo i o svadbama. Oni koji imaju mlade pokojnike, plaćali bi da svirači odsviraju ovo kolo, kako bi i njihovi pokojni mogli da učestvuju u svadbenom veselju. Za igranje oko "privega", obredne vatre koja se palila o Belim Pokladama za pokojnike koji su umrli bez sveće, drva bi se sakupljala u selu a u igri su učestvovali svi stanovnici. Posle igre bi se kod privega priređivala gozba a oko zgarišta se igrala obredna igra pod nazivom marga. Sličan privegu je običaj alalija ili olalija koji se takođe priređivao o Pokladama. Oko vatre bi se igralo veoma kratko kada bi se najčešće odigrale orlovka i četvorka. Zatim bi se narod razilazio kućama.

Od ostalih obrednih igara treba pomenuti Ivandansko igranje i preskakanje vatri. Kao i mnogi drugi praznici, hrišćanski praznik sv. Jovana, koji se u narodu popularno nazivao Ivandan, jedan je od mnogobrojnih primera pagansko-hrišćanske simbioze. Osnovni motiv ovoga praznika je solarni kult a zatim i kult vatre, što se vidi iz činjenica da se praznovao o letnjoj solsticiji i da su se tokom igre preskakale vatre. Prema verovanju, tada sunce na nebu tri puta zaigra i sam sv. Jovan je u narodu imao epitet "igritelj". Sunčevo igranje i epitet sveca jasno govore o paganskom poreklu ovog praznika i igranja. Dokaz su i pisani izvori da je crkva osuđivala igranje o ovom prazniku kao pagansko. Paljenje obrednih vatri i igranje oko njih bilo je poznato svim slovenskim narodima. Tada je padao opšti slovenski praznik pod nazivom Kupala. Preskakanje vatri i igranje oko njih imalo je i čistilački značaj, jer se izvodilo kao predohrana od bolesti. Ima elemenata i kulta plodnosti, pošto se visoko skakanje dovodilo u vezu sa visokim rastom useva. Sličan značaj imale su obredne vatre o Pokladama i Petrovdanu.


Dr Slobodan Zečević

_____________

1. Opširnija obaveštenja mogu se naći u knjizi: Slobodan Zečević, Elementi naše mitogolije u narodnim obredima uz igru, Zenica 1971.
2. Olivera Mladenović, Proigravanje devojaka u okolini Beograda, Rad IX Kongresa SUFJ, Sarajevo 1963 , 462—469.
3. Savatije Grbić, Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog, Srpski etnografski zbornik XIV, Beograd 1909, 51—52.
4. Dragoslav Antonijević, Aleksinačko Pomoravlje, Srpski etnografski zbornik LXXXIII, Beograd 1971, 150.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 27, 2011, 08:44:33 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


OBLICI
 
Kada se govori o oblicnma naših narodnih igara, onda se misli na njihov izgled i tlocrt (slika koju igra ocrtava na tlu), kako one izgledaju sa gledišta rasporeda igrača u igri, njihove međusobne veze i njihovog kretanja u prostoru. Izlažući pojedine najrasprostranjenije oblike naših narodnih igara, ukratko će se objasniti svi ovi momenti.
 
Jedna od osnovnih karakteristika naših narodnih igara je da se one igraju grupno, tj. izvode ih istovremeno više igrača. One se mogu igrati u jednoj brojno neograničenoj grupi, gde su svi učesnici u igri neposredno vezani jedni za druge i igru izvode zajednički. Naše se igre takođe mogu igrati i sa ograničenim brojem igrača. U tom slučaju opet svi igrači učestvuju u igri ali razdeljeni na manje, tačno određene grupe koje čine zasebne celine i koje mogu, ali ne moraju, biti u igračkoj vezi sa ostalim grupama. Ova brojna ograničenost ili neograničenost igrača pri igri u uskoj je vezi sa oblicima u kojima se igra izvodi, te će se radi lakšeg i jasnijeg izlaganja oblici naših narodnih igara podeliti u dve grupe: oblici sa neograničenim i oblici sa ograničenim brojem igrača. U prvu vrstu se može staviti kolo i lesa a u drugu parovne igre, igre u trojkama i ostali oblici naših narodnih igara. Ovde će biti opisani samo najglavniji i najčešći oblici. Uz oblike će se izložiti i neki drugi momenti koji inače ne bi spadali ovde ali će se i o njima govoriti pošto su u uskoj vezi sa oblicima (pravci kretanja, način držanja itd.). Govoriće se o oblicima narodnih igara iz Srbije ali radi jasnije ilustracije pojedinih oblika, kao primeri će se navoditi i neki oblici narodnih igara iz drugih krajeva naše zemlje.


I. OBLICI IGARA SA NEOGRANIČENIM BROJEM IGRAČA

K o l o. Kolo je kod nas najrasprostranjeniji i najomiljeniji oblik igre. Kolo je takav oblik u kome učestvuje neograničen broj igrača koji igraju svi zajedno i koji su međusobno povezani u jednom nizu. Kolo se kreće redovno po kružnoj a ređe po spiralnoj ili zmijastoj liniji. Kolo se može igrati u zatvorenom krugu, što je slučaj kada se ne zna gde je početak a gde kraj kola. Zatvoreno kolo raoprostranjeno je u Slavoniji, Crnoj Gori, Lici, Dalmatinskom zagorju i Vojvodini. U Crnoj Gori postoji zanimljiv oblik zatvorenog kola. To je "kolo na kolu". Tragova toga kola ima i po Srbiji (istočna Srbija i Stari Vlah). Kod ovog oblika igre igrači donjeg kola nose na ramenima igrače gornjeg kola (sl. 1).
 
Češći oblik igre je otvoreno kolo. Tu su igrači međusobno povezani isto kao i kod zatvorenog kola, samo što je lanac na jednom mestu prekinut, tako da se zna gde je početak a gde kraj kola. Igrač na početku zove se kolovođa a igrač na kraju kola kec. Ovo su danas najuobičajeniji izrazi kojima se nazivaju ti igrači ali ovih izraza ima mnoštvo. Obojica ovih igrača imaju u kolu naročitu ulogu i biraju se među najboljim igračima. Oni su glavni igrači i diktiraju ostalim igračima i sviračima tempo igre, figure i sl. Kolovođa je glavna ličnost u kolu i od njegove igre umnogome zavisi kako će kolo igrati. On upravlja kolom bilo ličnim primerom, što prihvataju ostali igrači, bilo glasnom komandom, naročitim znacima ili na koji drugi način. Muzički pratioci takođe paze na njegove znake, pa prema njima ubrzavaju ili usporavaju tempo. Ima slučajeva kada su kolovođa i kec u naročitom uzajamnom odnosu. Uzajamni odnos kolovođe i keca može se ogledati i u naizmeničnom izvođenju figura. U ovom slučaju, dok kolovođa izvodi figure i skokove, kec igra kao i ostali igrači. Čim on prestane, igru preuzima kec a kolovođa igra sa ostalim igračima. Kod nekih naših igara, naročito svadbarskih, unapred se zna ko će od učesnika svadbe povesti koje kolo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 27, 2011, 09:12:22 pm »

**

SRPSKE NARODNE IGRE


MUZIČKA PRATNJA
 
Nerazdvojnu celinu sa našim narodnim igrama čini i muzika koja ih prati, pa se zato igra ne može posmatrati kao nešto izdvojeno, već u sklopu okolnosti u kojima se rađa i živi. Narodna igra i muzička pratnja uvek idu zajedno, te prilikom izvođenja narodnih igara posebnu pažnju treba obratiti muzičkoj pratnji. Ona mora da odgovara karakteru muzike onoga kraja iz koga je i igra, jer muzika i igra čine stilsku celinu bez obzira da li se radi o prikazivanju izvornih ili stilizovanih igara.
 
U odnosu na muzičku pratnju, naše se narodne igre mogu podeliti na tri vrste: igre koje se izvode bez ikakve muzičke pratnje, igre uz pesmu i igre koje se igraju uz pratnju instrumenata.
 

I. IGRE KOJE SE IGRAJU BEZ IKAKVE MUZIČKE PRATNJE (NEMA IGRE)

Kod ovih igara nema nikakve melodije koja prati igru. Uz njih se ne peva niti se upotrebljavaju kakvi instrumenti. Kao muzički osnov igranja igračima služi ritmički bat sopstvanih koraka ili zveckanje nakita kod igračica. Igre ove vrste kod nas su malobrojne. Po svoj prilicii, one su jako stare i potiču iz doba ili predela kada i gde nije bilo razvijene muzike, već su se igrači oslanjali samo na osećaj ritma. Tempo igranja ovih igara može biti nepromenjiv od početka do kraja ili se u toku igre ritam može i menjati — usporavati ili ubrzavati, što od igrača zahteva muzikalnost i razvijen osećaj ritma.
 

II. IGRE UZ PESMU

U mnogim krajevima su se igre uz pesmu očuvale do naših dana ali se zapaža sve brži proces prelaska na instrumentalnu pratnju. Ranije se mnogo više igralo uz pesmu o čemu se može uveriti iz naziva mnogih igara koje se danas prate instrumentima. Njihovi nazivi su se očuvali prema prvom stihu pesme koja ih je pratila. Kao primer može se uzeti igra Neda grivne. Sem prvog stiha pesme, ostali tekst se u narodu zaboravio i igra se danas prati instrumentima. Ima još dosta primera da su mnogim igrama dati nazivi po tekstu pesama uz koje su se nekad igrale. Vokalna pratnja u pojedinim krajevima postepeno ustupa mesto instrumentalnoj pratnji, dok se negde igra uz pesmu još uvek neguje. Pevanje uz igru može se izvoditi pojedinačno i grupno. Retko se nailazi na to da celu igru pesmom prati jedno lice ali je čest slučaj da jedno lice počinje da peva a ostali igrači prihvataju i ponavljaju stih. Ima i takvih slučajeva da pesme uz igru pevaju naizmenično dvoje i dvoje. U nekim krajevima pevaju samo igračice. Inače, u većem delu naše zemlje za vreme igre pevaju svi igrači. Kod igara uz pesmu treba pomenuti još jednu zanimljivu pojavu. Među pesmama koje prate narodne igre ima i takvih koje nemaju utvrđen tekst, već samo melodiju. Tekst se improvizira na licu mesta ili se za igru unapred priprema. Neke se narodne igre igraju uz pesmu koje imaju šaljivu sadržinu, gde se kroz tekstove pojedini igrači šale i zadirkuju. U ovakvu vrstu pesama mogu se uvrstiti tzv. poskočice.
 

III. IGRE KOJE SE IGRAJU UZ PRATNJU INSTRUMENATA
 
Kao i kod igara uz pesmu, instrumentalna pratnja igara može biti pojedinačna i grupna, što znači da se igre mogu pratiti bilo jednim instrumentom, bilo sa više instrumenata koji zajedno sviraju. To su "narodni orkestri". Ova vrsta muzičke pratnje danas je kod nas najrasprostranjenija. Već je napomenuto da je orkestarska pratnja igara novijeg datuma i da je nekada, ne tako davno, bila retkost u Srbiji. No, život se uopšte razvija i menja, pa se menja i u ovom pogledu. Lakše je igrati uz pratnju instrumenata nego igrati i pevati istovremeno. U našoj zemlji ima veliki broj narodnih instrumenata koji su se upotrebljavali za pratnju narodnih igara. U Srbiji su to bile svirale ili gajde. Neki od instrumenata su veoma starog porekla. Ovde će se nabrojati samo najpoznatiji inetrumenti koji prate igre sa napomenom gde se najviše upotrebljavaju ili su se upotrebljavali.
 

A. UDARALJKE
 
Ovih instrumenata ima mnogo počev od najprimitivnijih do prilično savršenih. Ima i takvih instrumenata koji se u strogom smislu reči ne bi mogli nazvati muzičkim instrumentima a uz koje se ipak igra. U planinskim krajevima ima igara koje se igraju uz tepsiju. Naročitom tehnikom, tepsija se okreće oko svoje osovine. Tada se prema tepsiji peva, pa vibracije tepsije daju naročitu boju glasa. Nakitom sa prstiju (prstenje) u toku okretanja se lupa u tepsiju po određenom ritmu. U nekim krajevima Bosne su se kao pratnja igara upotrebljavale obične kašike. Udaranjem kašike o kašiku igračima se davao takt. Opšte je poznato pljeskanje rukama, koje je pomagalo ritmičnim kretanjima igre.
 
1. Razne vrste bubnjeva. Za pratnju narodnih igara upotrebljavaju se i bubnjevi raznih vrsta i veličina. Bubnjevi se obično upotrebljavaju uz druge instrumente. Njihova uloga je negde sporednija a negde vrlo važna (tupan ili goč).
 
2. Daire ili def. To je plići drveni valjak čija je šupljina s jedne strane zatvorena rastegnutom kožom u koju se udara prstima. Po ivici drvenog valjka mogu biti ugrađene limene pločice, koje udarcima pored tupog zvuka daju i zvonak, metalni zvuk. Kao pratnja igara mogu se upotrebiti same ili u sastavu orkestra. Orijentalnog su porekla a rasprostranjene su u južnim delovima Srbije, Bosni i Makedoniji.
 
3. Tarabuk je vrsta zemljanog levkastog suda koji je sa šire strane zatvoren rastegnutom kožom u koju se udara prstima. Takođe je orijentalnog porekla a za pratnju igara može se upotrebiti bilo samostalno, bilo u sastavu orkestra.
 

B. DUVAČKI INSTRUMENTI

1. Svirale. Ovo je opšti izraz za veliki broj instrumenata koji se prave od drveta a sastoje se od šupljih cevi sa izbušenim rupicama za prebiranje. U onaj kraj cevi koji dolazi do usta svirača ugrađen je pisak. U pojedinim krajevima naše zemlje se ovi instrumenti različito nazivaju, tako da se sreće veliki broj naziva. U Srbiji su najpoznatiji nazivi duduk, svirala i frula. Na ovim instrumentima može se proizvesti nekoliko vrsta tonova, zavisno od načina duvanja. Ako se duva slabije dobija se mekši ton, ako jače dobija se oštar ton a ako prilikom duvanja svirač i mumla, dobija se mukao ton.
 
2. Dvojnice se ne upotrebljavaju za pratnju igara već su uglavnom "putnički" instrument jer se na njih svira prilikom kretanja. Za pratnju igara se upotrebljavaju ponegde u zapadnoj Srbiji.

3. Kaval, šupeljka, cevara su takođe građeni od drveta kao i svirale, samo što su šuplje od vrha do dna i zvuk se ne dobija duvanjem u pisak već prelamanjem vazduha. Zato se uvek drže malo ukoso u odnosu na usta da bi se postiglo naročito strujanje i prelamanje vazduha.

4. Zurle takođe imaju pisak na principu oboe. Redovno sviraju dva instrumenta a izuzetno i jedan. Za pratnju igara upotrebljavaju se sa bubnjem (tapanom). Uobičajene su u Makedoniji, južnim delovima Srbije, na Kosovu i u Bosni. Bosanske zurle su kraće i imaju piskaviji zvuk.

5. Diple su sagrađene takođe od drveta. Obično imaju dve cevi ali ih ima i jednocevnih. Pisak je takođe od trske. U njih se može svirati ustima ili se mogu pričvrstiti za vazdušni rezervoar načinjen od kože. To su diple sa mehom. Upotrebljavale su se u Hercegovipi, Crnoj Gori, Dalmaciji i Istri, kao i u nekim drugim krajevima dinarskog sistema.
 
6. Gajde su jedan od najstarijih instrumenata koji se do danas sačuvao. Ima ih više vrsta. Proizvode dve vrste tona: duboki ton kroz dugačku cev koja je pričvršćena za mešinu (burdon) i melodije koja se svira na gajdunici, koja je takođe pričvršćena za meh i koja može imati jednu ili dve cevi za prebiranje. Gajdama su slične i srodne dude u Hrvatskoj i karabe u istočnoj Srbiji.
 

V. GUDAČKI INSTRUMENTI

1. Kemene. Za ovaj instrument u upotrebi je i termin lijerica u Hercegovini a kao stariji naziv i vijalo u dubrovačkom primorju. Instrument liči na gusle, ima veoma kratak vrat i tri strune. Smatra se da je ovaj instrument preteča violine. U nekim delovima jugoistočne Srbije, ovaj se instrumenat upotrebjvavao za pratnju igara pod nazivom kemene ili gusle.


G. TRZALAČKI INSTRUMENTI

Ovih instrumenata ima više vrsta. Oni prate igre bilo samostalno (šargija, ćitelija) bilo sa više instrumenata u grupi (tambure).

*      *      *
 
Pored nabrojanih instrumenata koji su pratili narodne igre i koji su stariji, upotrebljavaju se i noviji instrumenti koji se izrađuju fabrički ili po ugledu na njih (violina, klarinet, harmonika itd.). Oni postepeno potiskuju starije narodne instrumente. Ovaj je proces razumljiv kada se ima u vidu da su izražajne mogućnosti nekih starijih narodnih instrumenata prilično skučene. S druge strane, melodije koje prate igre stalno se razvijaju i usavršavaju pa ih je na nekim starijim instrumentima, zbog ograničenih izražajnih mogućnosti teško izvoditi. Stoga je sasvim prirodno što se stariji instrumenti potiskuju i sve više dolaze do izražaja instrumenti većih mogućnosti i lepšeg zvuka. U većem delu Srbije je za pratnju igara ovladala harmonika na dugmad. U istočnoj Srbiji se za pratnju narodnih igara danas skoro isključivo upotrebljavaju violina, klarinet i truba, u Vojvodini i Slavoniji tamburaški orkestri itd.
 
Stariji oblik pratnje narodnih igara je individualno sviranje ali je danas pretežno kolektivno sviranje za pratnju narodnih igara. Za pratnju narodnih igara mogu se danas sresti raznovrsni tipovi orkestara:
 
1. Narodni orkestri su u Srbiji pretežno gudačkog sastava sa dodatkom harmonike i raznih duvačkih instrumenata (klarinet i drugi).

2. Duvački instrumenti su se razvili pod uticajem vojnih bleh muzika i danas se pretežno upotrebljavaju u južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji a manje u centralnoj. Narodnosti u Vojvodini ih takođe upotrebljavaju (fanfare).
 
3. Tamburaški orkestri se upotrebljavaju za pratnju igara u Vojvodini. U načinu građenja tamburaških orkestara razvila su se dva sistema: sremski i Farkašev sistem.

4. Čagije su sastav orijentalnog porekla. Upotrebljavaju se za pratnju igara poglavito na Kosovu. Instrumenti koji ulaze u sastav ove vrste orkestra su violina, klarinet, ut, tarabuk ili daire.
 

IV. KOMBINOVANA MUZIČKA PRATNJA
 
Kod izvođenja narodnih igara retko će se u narodu sresti isključivo jedna vrsta pratnje narodnih igara. Pratnja je često kombinovana. Nemo igranje je kadkad kombinovano sa pesmom. U istoj se igri određeni broj taktova može igrati uz pesmu a izvestan broj bez ikakve muzičke pratnje. Ovo svakako zato što igranje uz istovremeno pevanje predstavlja fizički zamor za igrače koji se odmaraju dok ne pevaju, da bi posle izvesnog broja taktova opet nastavili da pevaju. Isto tako, igranje uz pesmu može biti kombinovano sa instrumentalnom pratnjom ili istovremeno sa njom. Kod ovakve kombinacije, vokalna i instrumentalna pratnja se smenjuje. Za vreme pevanja ili uzvikivanja poskočica muzika obično svira tiše da bi po završetku stiha došla do punog izražaja instrumentalna pratnja. U istoj igri za vreme pesme ritam može biti lakši ali se ubrzava kada težište pratnje padne na instrumentalnog pratioca. Kod vokalne pratnje mogućno je kombinovanje solo i grupnog pevanja.
 

V. NEKE POJAVE U ODNOSU IGRE I MUZIČKE PRATNJE

Zanimljivo je da se uporedi odnos između igre i muzike koja je prati. Kod većine igara on je uglavnom simetričan, što je slučaj kada igračka fraza ima isti broj taktova kao i fraza melodije koja prati igru. Kod izvesnog broja igara ovaj odnos može biti i asimetričan, što se dešava onda kada ss igračka i muzička fraza ne poklapaju. Kod ovih igara se koreografska fraza završava a od melodije preostaje još jedan ili više taktova. Pošto se melodija otsvira i igra odigra nekoliko puta, igračka i muzička fraza će se ponovo poklopiti.
 
Neobičan odnos između igračke i muzičke fraze može se ogledati i u sinkopama. Ovde se korak umeće između pojedinih taktova muzičke pratnje. Na ovu pojavu može se naići kod "duplira" u vojvođanskim igrama i u nekim vlaškim igrama istočne Srbije.

*      *      *

Posle kratkog pregleda vrsta muzičke pratnje igara i instrumenata koji se tom prilikom upotrebljavaju, treba reći nekoliko reči o čemu treba voditi računa kod prenošenja narodnih igara na pozornicu. Već je napomenuto da muzička pratnja mora da odgovara karakteru muzike kraja iz koga su igre. Treba imati na umu da muzička pratnja sa igrom sačinjava stilsku celinu koju ne treba narušavati. Zato za pratnju igara ne treba upotrebljavati instrumente ili orkestre koji nisu odomaćeni u kraju iz koga su igre. Tamburaški orkestar ne treba upotrebiti za pratnju igara iz Pomoravlja ili čalgije za pratnju vojvođanskih igara.

Amaterski folklorni ansambli svoje programe uglavnom izvode u zatvorenim salama, pa je potrebno povesti računa o jačini zvuka pojedinih pratećih instrumenata. Ti instrumenti se potpuno drugačije čuju na otvorenom polju, gde jačina njihovog zvuka ne smeta, dok se suvišna buka u salama može odraziti na zamaranje posetilaca. Zurle i tapani, naprimer, u zatvorenom prostoru mogu na publiku zamorno i neugodno delovati, pa njihov zvuk treba prigušiti ili ih zameniti sličnim instrumentima. Isto tako, ima instrumenata sa jako tihim zvukom (šargija) koji se od bata koraka i drugih zvukova na pozornici uopšte ne čuju. Zvuk takvih instrumenata treba pojačati pomoću zvučnika. Opšta je napomena da onim instrumentnma koji nisu pogodni za upotrebu u zatvorenom prostoru treba potražiti zamenu među srodnim instrumentima.
 
Napuštanje starijih narodnih instrumenata je u narodu proces koji je uveliko napredovao, pa nije pogrešno na pozornici upotrebljavati i novije instrumente, čije je prodiranje u narod već odmaklo. Kod igara koje se igraju uz pesmu ne treba se po svaku cenu držati arhaičnih tehnika pevanja, koje se i u narodu već gube. Poznato je da se narodne melodije stalno razvijaju i bogate novim ukrasima. Paralelno sa razvojem melodija razvijala se i tehnika pevanja, pa "ojkanje" ili pevanje "iz vika" čija tehnika pevanja odgovara planinskim predelima možda ne bi uvek odgovarala zatvorenom prostoru. Kod pesama sa neutvrđenim tekstovima i kod poskočica treba paziti na sadržinu. Bilo bi pogrešno da se uz igre erotične sadržine pevaju ratnički tekstovi ili da se sa epskima mešaju lirski momenti i sl. Najzad, treba napomenuti da ima i takvih igara kod kojih je pesma gotovo važnija i od same igre, pa bi izvođenje ovih igara bez pevanja davalo pogrešnu predstavu i o samoj igri.
 
Na kraju treba podvući da pre no što se neka igra prenese na scenu sa pratnjom i opremom, treba dobro prostudirati njen karakter i sredinu u kojoj je ponikla.


Dr Slobodan Zečević | SRPSKE NARODNE IGRE
II izdanje | Beograd, 1981.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: