Ljiljana Petrović Buttler (1944—2010)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači II « Ljiljana Petrović Buttler (1944—2010)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljiljana Petrović Buttler (1944—2010)  (Pročitano 21503 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 03, 2011, 04:36:29 pm »

*
Ljiljana Petrović Buttler






MOTHER OF GYPSY SOUL

Ljiljana Petrović - Buttler, svima poznata kao jedna od legendi narodne muzike, rođena je 1944. u Beogradu. Njena muzička karijera započela je već u 12 godini! Otac joj je bio virtouzni harmonikaš a majka pevačica. Pevala je u "Skadarliji", "Lotosu", "Mažestiku", mestima gde su u u to vreme nastupali samo ugledni i cenjeni pevači kao što su Nada Knežević, Beti Đorđević, Toma Zdravković … Prvi TV nastupi i koncerti počeli su tek početkom 80-tih. Kritičari su je proglasili najboljom interpretatorkom romske muzike i nazvali je "majkom ciganske duše".

Ljiljana Petrović-Buttler povukla se iznenada iz sveta muzike. Krajem 80-tih, nakon raspada države, otišla sa troje dece u Nemačku gde se po drugi put udala.

Nakon duge pauze, 2002. godine snimila je u saradnji sa MSR album pod nazivom "Mother Of Gypsy Soul"  i dokazala kako je s pravom mogu porediti sa Ellom Fitzgerald.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2011, 04:36:57 pm »

*

LJILJANA PETROVIĆ BUTTLER — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI


Ljiljana Buttler — The Mother of Gypsy
Soul 2002. SNAIL RECORDS

01. Ashun daje mori
02. Ja k'o ostala deca
03. Zvonija, zvonija
04. Noćas mi srce pati
05. Si, si, si
06. Niška Banja
07. Imam jednu želju
08. Duško (Od kako sam tuđa žena)
09. Chororo
10. But Roma
11. Ciganine sviraj, sviraj
12. Đelem, đelem daje[/center]


Ljiljana Buttler — Legends of Life
2005.
 
01. Kaži zašto me ostavi   
02. Mirisni cvetak   
03. Verka Kaluđerka   
04. Mala garava   
05. Teško je umreti   
06. Andro Verka   
07. Plačem već tri dana   
08. Mustafa   
09. Rupuni (duet Šaban Bajramović)
10. Ispod palme   
11. Karanfile, cvijeće moje   
12. Još ne sviće rujna zora


Ljiljana Buttler — Frozen roses
2009

01. Ne kuni me, ne ruži me majko
02. Đelem, đelem
03. Pilem, pilem
04. Ej, borije
05. Kada moja mladost prođe (Jovica Petković)
06. Hei romnji sem
07. Gypsy lullaby
08. Sonja (Eugen Partos Beda)
09. Ostala je pesma moja (M. Vasić — M. Vasić — ar. D. Aleksandrić)
10. Sumorna nedelja (Rezi Seres — Javor Laszlo)



NESVRSTANE

Duško (Od kako sam tuđa žena)
Čiji su ono sirotani
Dema miro
Đelem daje
Karanfile, uspomeno stara
Mesem romnji
Morda hilo vlaho
Ovaj život za mene ne vredi
Si, si, naj, naj (stara verzija)
Svakog dana
Vrati tata mamu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 03, 2011, 04:37:21 pm »

*





LJILJANA PETROVIĆ-BUTTLER

Osamdesetih godina prošlog stoljeća ljubljanska Založba kaseta i ploča, jedna od najhrabrijih diskografskih kuća bivše Jugoslavije, izdala je prvi album romskog pjevačkog genija Šabana Bajramovića. Ta je ploča osim kultnog imala i velik komercijalni uspjeh pa je ljubljanska kuća nakon toga tražila "žensku verziju" ovakvog originalnog i nepatvorenog romskog zvuka. Ljiljana Petrović (koja je, stvarajući time do danas konfuziju, dijelila ime i prezime s novosadskom kantautoricom i našom prvom takmičarkom na Pjesmi Evrovizije), već tada jedna od najčuvenijih pjevačica kafanskoga "podzemlja" — bila je upravo to. Nakon pojavljivanja, albuma Duško (Otkako sam tuđa žena) i čestim nastupima na televiziji — za razliku od njenog najvećeg takmaca Šabana Bajramovića, koji je uglavnom propuštao da se pojavi na dogovorenim televizijskim snimanjima — Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pjevačica u zemlji. Uvijek ozbiljna lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, s diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pjevala u dubokim, muškim tonalitetima, afirmirala je na više načina jedan drugačiji romski zvuk i svijet od onoga kakav je, na primjer, više decenija predstavljala tada već pomalo zaboravljena Esma Redžepova, koja je u nas dugo bila samim sinonimom romske muzike i kulture. Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osjetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosječnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji dio publike u socijalističkoj Jugoslaviji — umjetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Šabanove i Ljiljanine muzike. Takav "konsenzus ukusa", u kojem se kulturna elita s jedne te najšira publika s druge strane mogu pronaći na istim izvođačima, na istom kulturnom izboru dakle, danas je, treba li reći, teško zamisliv.


* * *

'Duško, Duško,
Since I am another man's woman
My heart can't stand still.
I'm wandering everywhere just to find you,
Just to see you, just to hear you.
Duško, Duško'

* * *

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 03, 2011, 04:37:42 pm »

*
Intervju — Ljiljana Petrović Buttler:





MOJE TRI KARIJERE

"Ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali kad mogu kojekakvi pevačići, jedanput mogu i ja"

Priča o Ljiljani Petrović-Buttler bez sumnje je filmski materijal, no takav bi film zbog osobnih i općih kulturnih specifičnosti, umjesto na klasični Holivud, kako bi se moglo pomisliti, vjerovatno prije ličio na nekadašnji domaći "crni talas".

Za socijalističke Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pjevačica. Iz kafanskog andergraunda došla je na televiziju, snimala albume, imala goleme tiraže. Pjevala je jednako na romskim svadbama i za naše književnike. I njoj je rat promijenio život: s troje djece otišla je u Njemačku gdje je, prestavši pjevati, godinama živjela u anonimnosti, radeći i fizičke poslove – sve dok je Dragi Šestić, producent i menadžer Mostar Sevdah Reuniona, jednog od najuspješnijih bosanskih i eksjugoslavenskih etno-produkata, slučajno nije pronašao u Dizeldorfu. Nakon dugog i upornog odbijanja da se vrati muzici, Ljiljana je na kraju ipak popustila i u Šestićevoj produkciji za holandsku World connections etiketu snimila album Mother of Gypsy Soul (2002).

Danas svira koncerte po najprestižnijim evropskim dvoranama, na BBC-ju je nedavno prikazan i dokumentarac o njoj i mostarskom bendu, a nijedan festival tzv. world muzike kao da ne može proći bez ove kombinacije bosanskog sevdaha i Ljiljaninog naročitog pjevačkog stila.

Uz izlazak drugog albuma The Legends of Life (2005), te pred još jednu britansku turneju, Ljiljana je na svoj originalni način za "Vreme" progovorila o vlastitoj, na trenutke zapanjujućoj biografiji, kao i o svojem drugom pjevačkom životu. Imala je samo jedan uvjet za razgovor, koji je, naravno, spontano brzo prekršen:

"Samo nemoj o politici. Politika me ne interesuje, ja sam pobegla od nje. Nama Ciganima politika ne leži. Mi znamo da igramo, da pevamo, da krademo, da prevarimo — e to, a da vodimo politiku, to ne znamo.

Stvarno to mislite?

Da.

Bogami se mnogi Romi ne bi složili s vama.

Pa ko god se ne složi, on laže.

Pa evo, recimo, u Makedoniji imate i političare Rome u parlamentu.

Do jučer su svi bili lopovi. I Esma Redžepova je velika zvezda. A gde se rodila, gde je odrasla? U sirotinji, u ciganskoj mali. Sad smo svi doktori i naučnici. Isto je i što se muzike tiče. I Šaban Bajramović sebe smatra docentom ciganske muzike. A dajte mu da pročita dve note — nema pojma. Za mene, od ciganskih pevača jedino pokojna Vida (Pavlović, op. Đ.M.), žena koja nije imala nijedan dan škole a svaku njenu pesmu odslušajte, svaku reč razumete — dikciju je imala kao da je imala završen konzervatorijum.

Svaki pevač koji prođe kafanu, to mu je najveća škola. Svi mi počinjemo tako. Nisu sigurno pronašli drugde ni Lepu Brenu. A sada ispada da više niko nije pevao u kafani, da svi imamo muzičke škole i konzervatorijume.

Za razliku od većine kolega, išli ste u muzičku školu, svirate klavir.

Da, završila sam srednju muzičku u Beogradu, u "Mokranjcu".

Jeste li bili jedina Romkinja tamo?

Ne, bilo nas je dvoje ili troje. Ali mene su prvu izbacili, pojavljivala sam se samo na ispitima. Nisam imala kod kuće klavir i onda su mi dozvolili da vežbam u školi. I ja dođem i vežbam zabavnjake i džez muziku. Onda sam već počela i da pevam. Danas kad radim, sednem za klavir i pokažem harmonije svojim muzičarima. Ranije kad su se ploče snimale u studiju, svirao je orkestar, napravi se partitura a muzičari su znali da čitaju note.

Hajde da se vratimo sasvim na početak. Rođeni ste u Beogradu?
 
Ja sam rođena u Lole Ribara, gde je Atelje 212. Kasnije sam se preselila u Milutina Bojića, tamo kod Skupštine.

Ako se to prenese na muziku, nije onda čudo da se za vas uvijek vežu pojmovi kao "džez" i uopće urbana muzika. Kad čovjek sluša Esmu na primjer, tu se osjeti Indija, osjeti se nešto prastaro, daleko, istočnjačko. U vama ima mnogo gradskog štiha.

Ja sam gradsko dete. Ne znam da govorim ciganski, meni se Cigani smeju pošto ne znam da govorim, razumem ali ne znam da govorim. Ja sam rođena Beograđanka. Majka mi je iz Zagreba, vučem dakle, i hrvatske korene, a i danas imam tamo rodbinu. Otac mi je isto bio Beograđanin. On, mangup, bio je mnogo dobar pevač i muzičar, ukrao je moju majku iz Zagreba. Ona je bila mnogo lepa. Maznuo je — i za Beograd. A majka nikada nije pevala cigansku muziku, nego je za parče hleba pevala zabavnu muziku, pesme Lole Novaković i Gabi Novak pa onda starogradske pesme, mađarske, ruske romanse, špansku muziku.

Kako pamtite to doba, je li to bilo sretno djetinjstvo, budući ste dijete kafanske pjevačice?

To je tragedija kafanskih pevača i muzičara da deca imaju žive oca i majku ali rastu sa babama. I moj prvi muž i ja smo deca muzičara. Celu noć pevanje, nisam mogla decu da imam pored sebe. Tragedija je nas Cigana što mi vrlo rano sazrevamo. Ja sam bila majka sa četrnaest godina, moj prvi muž imao je tada šesnaest. Igrala sam se s decom žmurke po podrumima i ujutro sam išla da rodim. Od trčanja mi pukao vodenjak.

Koliko ste imali godina kad ste prvi put nastupili?

Dvanaest godina. Zamenila sam majku koja se bila razbolela. Došla sam na raspust, a moj veliki učitelj Hazim Hanušić, muzičar iz Bijeljine i profesor muzike, svirao je u kafani jer je bilo više para nego u školi. Pitam: "Čika Hazime, je l’ mogu ja da probam?" I uveče se spremim i odem da pevam. To je bio početak.

Šta ste pjevali?

Na repertoaru su bili zabavnjaci. Nisi mogao da budeš ni kafanski pevač ako nisi znao da skidaš Sanremo. Arsen Dedić je bio na vrhu, jedna od mojih prvih pesama bila je njegova Kuća pored mora. Pa onda jedne godine ono (pjeva): "prendi questa mano zingara", to je bila pobednička pesma. Pevale su se i stare ciganske pesme: Piravela Mile, Ratko, Tarapani, pa Đelem đelem. Esma je došla kasnije sa Čaje Šukarije.

Kako to da ste i vi i Šaban Bajramović, uz toliko diskografskih kuća u Beogradu, došli baš u Ljubljanu da snimate (za ZKP/RTLJ) i tamo izdate svoje najbolje albume?

PGP RTB je imao svoje standardne pevače. Muž gospođe Vasilije Radojčić bio je direktor Radio-televizije. Mi kafanski, ciganski pevači nismo tada bili interesantni. Međutim, Ljubljana je imala njuh, uvek je imala njuh za takve stvari pa je prvo snimila Šabana Bajramovića i napravila bum. E, posle se tražio ženski pevač, a ja sam tada bila "kafanac", poznati kafanski pevač.

Pevala sam svuda: u Skadarliji, u Gradskom podrumu imam petnaest godina radnog staža, pa Romanitar, to je bio kafe-bar tamo gde je sada Mekdonalds na Terazijama, pa onda Lotos, Mažestik. Tu su dolazili samo renomirani pevači: pevala je Nada Knežević, pa Tihomir Petrović, Ivo Robić, Toma Zdravković, Kvaka (Bora Spužić), Beti Đorđević…

Kakvo je bilo to vrijeme, šezdesete i sedamdesete?

Fino. Bilo je lepo druženje, nismo gledali jedni druge kroz novac, ili "ja znam — ti ne znaš", bilo je baš srčano druženje. Sad toga više nema. Onda se znalo gde je kome mesto, ko je kakve kategorije. Dođem na televiziju, u studiju Nada Mamula i Zaim Imamović — i ja se smrznem. Kao, šta sad ja treba da pevam posle njih? Respekt. Nije svako mogao da peva na televiziji, a nije svako mogao da peva ni u kafani jer u kafani su bili vrsni pevači. Toma Zdravković prvi.

Kako pamtite njega?

On je bio boem, voleo je piće, voleo je žene. Toma, tehnički, nikad nije bio neki veliki pevač, ali Toma je preokrenuo celu narodnu muziku. Napravio je taj moderni folk, to je već bilo otišlo na Španiju, na nešto sasvim drugo, zvučalo je kao francuske pesme. Mi smo pevali Čoban tera ovčice pre toga. I danas se u devedeset posto pesama čuje Toma i te pesme će da žive još sto godina.

Radili ste u to "uredno" socijalističko doba, ljudi su išli kući s posla i rano na spavanje. Vi ste bili noćne ptice. Nije vam teško padalo fizički?

Ne. Zato što je bilo fino društvo. Toma i ja smo bili sjajni drugovi. Znali smo da pevamo do četiri ujutru, u pet odemo iz kafane u Kasinu na Terazijama na doručak. Tu doručkujemo pa odemo dalje. Onda smo imali jednu kafanu na pijaci, tu su dolazili svi muzičari. Počne svirka, pesma, pijanka za nas. I znali smo pravo s te pijanke na pos’o. On je znao da peva u jednoj košulji pet dana, i ja u istoj haljini. Kasnije su gradski lokali počeli da nestaju i krenula je Ibarska magistrala, gde je bila lova. Znaš kako, tamo gde su te slušali u tišini tu nije bilo para.

U to doba, ljudi koji su voljeli narodnjake uglavnom nisu voljeli vašu i Šabanovu muziku, ali intelektualci i umjetnici jesu.

Mene su voleli glumci, posebno iz Ateljea 212. Tu sam, uostalom, i stanovala u blizini. Pevala sam i Brani Crnčeviću, Dobrici Ćosiću, a pevala sam i stihove Desanke Maksimović.

Kažu da vam je Danilo Kiš znao biti u publici?

Jeste.

Kako ste znali da je on?

Pa prepoznala sam ga. A i počelo bi šuškanje u publici, za stolovima, i neko bi mi rekao — evo ga, došao je Danilo Kiš da te sluša.

Za pjevačice je danas teško zamisliti tako nešto, iskreno. Vi ste ta generacija koja je mogla prepoznati pisca za stolom, a znala je i kafanu.

Dušo moja, danas nema poštovanja prema nekom kao što je bio Danilo Kiš, kao što je Brana Crnčević, kao što je bio Duško Radović. Nekad se znalo ko je ko, bilo je poštovanja kod nas: ej, došao je on da me sluša — znači nešto vredim. Tada si morao da znaš da pevaš, jer da nisi ne bi došli ni Duško Radović ni Kiš ni Brana Crnčević. Bilo je drugo vreme. Poštovao se umetnik, bez obzira koje branše bio. Toga danas nema, niko nikog ne poštuje, bio ti svetski ili jugoslovenski umetnik. Vreme boema je umrlo.

Kad smo kod današnjih pjevačica, kako vam se čini Ceca, van ove priče o ličnosti?

Tehnički, dobar pevač. Temeljit pevač. I zna šta hoće. Jedna od najboljih što se tiče ovog novog trenda. Inače, ubeđena sam za svaku od pevačica danas, da joj daš partituru da pročita, pojma nema, nego će da je okrene naopako.

Ta vrsta tona danas, tako se nije pjevalo u vaše vrijeme?

Nije. Ja sam imala svoj poseban način pevanja. Nisam pevala ciganski, nisam zavijala. U stvari, mene je Bosna naučila da pevam. Bosna je i prva provalila da umem da pevam i kasnije je moj prvi televizijski snimak bio u Sarajevu.

I vi ste pisali dosta svog materijala. Kako vam je došlo da napišete pjesmu, iz potrebe?

Nije iz potrebe, nego nešto me je bolelo. U to vreme je Toma (Zdravković) počeo da piše, pa sam onda i ja. Ali Esma je bila prva, pa Muharem Serbezovski. Oni pevaju mahom taj tursko-ciganski, čak i govore drugačije od nas, imaju dosta turskih reči. Ima nas Cigana milion sorta.

Za romske muzičare postoji predrasuda da su instinktivni muzičari, da se rađaju s time i slično. Esma Redžepova kaže da to nije istina jer da iza svega stoji veliki rad, beskrajno vježbanje.

To je tačno. Iako, moja najveća škola je kafana, ja nikad nisam vežbala. Stvar je u iskustvu, takođe. Mostar Sevdah Reunion i ja dođemo na snimanje, ne znamo šta ćemo da snimimo a završimo CD za petnaest dana. I onda se dogodi da moj prvi album s njima (Mother of Gypsy Soul) dobije u jednom engleskom muzičkom časopisu četiri zvezdice a Dejvid Bouvi tri. Valjda i to nešto govori.

Kaže se obično da su, u muzičkom smislu, Romi "naši crnci".

Da, taj njihov džez, to su molitve, a ovo što Cigani pevaju su uspavanke deci. Kod nas nema kolevki, nego metnemo decu na kolena, ljuljamo ih i pevamo im. I to je negde slično. Recimo, Mahalija Džekson u onom filmu Drvo života, kad smo prvi put videli pravu Mahaliju: i ona i svi veliki crnački pevači pevali su u crkvama. I danas kad uđeš u crnačku crkvu, čuješ džez muziku. Mnogi pevaju bez orkestra, to su izvrsne grupe, samo udaraljke i glasovi. Kasnije su dodali bas, klavir i druge instrumente. I, u stvari, to su njihove molitve, mole se Bogu. Tako i mi.

S tim što naši Romi imaju i različite bogove.

Mi Cigani sad svi kao verujemo u Boga i to na isti način ko i svi ostali kod nas što su postali pobožni u novo vreme. Do juče nismo smeli da slavimo slave, a sad po televiziji maltene goli skaču, i nose krstače od pola metra. Sramota.

Jeste li ikad ranije osjetili rasizam?

Da. Od mladosti. J****i su mi majku cigansku hiljadu puta, počevši od kolega pa nadalje. Kao: "šta ova Ciganka radi na televiziji svaki dan?" Uvek su Cigani bili nepoštovana nacija, a mi smo sami krivi za to, mi smo to dozvolili. Mogli smo i da se kupamo i da se peremo, pokojni Tito je dao svima sapun i vodu. Ali mi smo nacija koja nema svoje zemlje i svoje države, mi volimo da lutamo i da smo prljavi i neokupani. Ali, u isto vreme, ja volim Beograd, Beograd je moj grad, rođena sam i hoću da umrem u Beogradu. Vidi: kad je došla Indira Gandi u Jugoslaviju, rekla je: "Druže Tito, red bi bio da mi daš moj narod." Pošto kažu da mi Cigani potičemo iz Indije. A on je rekao: "Ja u Jugoslaviji nemam Cigane, samo Jugoslovene."

Dok je bio Tito, dok je bio komunizam, niko nije bio gladan. Sirotinja je imala da se najede, ako ništa, a sada ovo što se zove narodni hleb. Nekad su Cigani prosili, a sad svi prose. Profesori, docenti, čim padne prvi mrak kopaju po kontejnerima. Za vreme Tita toga nije bilo. Imali smo svi godišnji odmor, i aute, i stan — niko nije bio na ulici. I zimovanje i letovanje. Dobro, jebeš to, ali najvažnije — niko nije bio gladan! A ljudi se danas ubijaju od gladi.
 
Žao mi je, svejedno, moje nacije. Bez obzira što je moja mama bila Hrvatica, ja ipak imam cigansku krv u sebi. Doduše, izgleda da je ova sadašnja vlada u Srbiji dosta zainteresovana što se tiče Roma. Dosta su se zauzeli da Cigani krenu u škole, imamo sad i profesora, i vrlo dobrih i poznatih novinara, i političara čak.

Ali i rasizma ima više nego ikada.

Pa jeste, s obzirom da se zemlja raspala u države, to je tako normalno.

Jeste li imali predosjećaj da će se ovo dogoditi, da se nešto sprema?

Da, još krajem osamdesetih. Zato sam i otišla. Prvi metak kad je opalio u Sloveniji, ja sam pokupila decu i nestala. Proradilo je u meni šesto čulo. Spremili smo se i došli ovde s jednom torbom.

Nakon televizije, slave, mnogo rada i pristojnog života, završili ste ovdje u Njemačkoj. Niste se libili da prihvatite i najniže poslove: na BBC-jevom dokumentarcu vidi se kako čistite kupatilo u nekom hotelu.

Ovo je Zapad koji gazi preko leševa. Rat je već bio počeo kad sam došla u Nemačku i nisam smela da se upustim da idem ovde u kafanu jer nisam znala ko me čeka. Sedeo je i Srbin i Hrvat i Slovenac i Ciganin. Onaj traži srpski, Hrvat će da me gađa čašom i obrnuto. Pogotovo što je večito naša raja najviše mrzela Cigane. Imala sam troje dece sa sobom i morala sam da preživim, morala sam da radim. Počela sam da pevam svadbe, a pošto ciganske svadbe traju četiri-pet dana, izostaneš tako pet-šest puta i izletiš s posla. Znaš kako je ovde, ako nemaš opravdanje, zdravo, do viđenja, ima ko ‘oće da radi. Tako jedno dve-tri godine i videla sam da od toga nema ništa.

Ja sam i klozete čistila. U to ratno vreme bilo mi je strašno. Imala sam cilj: ili ću da pobedim sebe i svoju želju i volju za pesmom ili smo svi propali. I nije me bilo sramota, pošteno sam radila. Hvala Bogu, evo opet imam neki elan za život. Zadovoljna sam sobom, deca su izašla na put, svi su se sredili i vidiš — opet mi je Bog dao.

A, svejedno, kad vas je Dragi Šestić pronašao, niste htjeli ponovo početi s pjevanjem.

Nisam htela jer su već prošle godine. U isto vreme trebao mi je jedan miran period. Dok nisam došla u Nemačku, sve je bilo na neki trk, bila je borba. Moja deca nisu rasla pored mene. Imali su sve, ali nisu imali majku. Imala sam teške trenutke u životu: moja deca su bila i po domovima, ja sam stalno bila na putu. Dam ih u porodicu i platim da ih čuvaju, ali džaba, moja deca su bila i gladna i žedna. Zato mi je trebao mirniji život. I nije mi falila pozornica — pesma mi je falila.

Još prije par godina bili ste u potpunoj anonimnosti, zaboravljeni skoro. Sada opet snimate, diskografska kuća vam je u Holandiji, svirate u najboljim koncertnim dvoranama u Evropi. Vi ste među rijetkima, bilo kod nas ili na Zapadu, koji su uspjeli dvaput. Ovo vam je već druga karijera koju živite.

Ili treća – prva je bila kafanska. A onda je s pločom krenula druga. I sad treća.

Nemate problema s velikim i poznatim dvoranama, kad ste u Londonu i Parizu.

Da vam kažem: ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali jedanput mogu i ja. Kad mogu kojekakvi pevačići, kao što je rekao Izo (Ilijaz Delić, pjevač Mostar Sevdah Reuniona), znate njegovu podelu: prvo dođu pevačići, pa pevači, pa pevačine.

Ja nikad nisam bila uobražena. Drago mi je, naravno, da sam ponovo uspela i da sam se dokazala. Dokazala sam da iako čovek ima šezdeset godina i stodvadeset kila, iako nosi do zemlje haljinu, iako je bos, ako zna da peva može da bude slavan i popularan i u tim godinama. Evo, Mahalija Džekson, Sara Von, Areta Frenklin, Bili Holidej, Madona — nije im smetalo, sve su u kasnijim godinama bile popularne.

Je l' slušate išta za svoje zadovoljstvo?

Da. Mahaliju, Elu Ficdžerald, Frenka Sinatru. Od mlađih samo ovog malog — Majkla Džeksona.

Koga bi danas od muzičara s Balkana trebalo ponovo otkriti, ima li nekoga za koga biste rekli da je zaboravljen a da je sjajan pjevač ili pjevačica i da bi ga trebalo pokazati svijetu?

Predrag Gojković Cune – najveći jugoslovenski pevač svih vremena. Čovek koji je pevao i napolju, prošao države i države. Danas ga se niko ne seća, a na Zapadu ga ne znaju.

Imate li ponekad osjećaj da Zapadnjaci koji vam dolaze i kažu kako je to divno što radite, zapravo nemaju pojma o čemu se tu radi?

Pa poneki put i imam. Mi mahom učestvujemo na džez festivalima. Dođu pravi džez pevači i dogodi se da na sceni, ja i moj band, mi koji smo pomešali maler sa baksuzom — znači, ima i Bosna i ciganizam, a sve je otišlo u džez — mnogo bolje prođemo nego pravi džezeri. A zna da bude i smešno. Na primer, kad smo svirali na džez festivalu u Hagu ove godine. Treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko': "Šta 'oćeš ti?" Zovem Dragog: "Ma daj bre teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem." Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: "Zar ne znaš ko je ovo?!" Reko', nemam pojma, ali vidim ko da 'oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: "Pa to je Karlos Santana." A ja kažem — ko mu j**e mater.


piše: Đorđe Matić | 03.11.2005 | Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 03, 2011, 04:38:09 pm »

**
SA KONCERTA


MIRISNI CVETAK

Ovaj mirisni cvetak
Koji meni si dao
Predočava svršetak
Našeg opojnog sna.
Jer polako već vene
Ova ružica mala
A to znaj, boli mene.
Zato, molim te ja:
Piši mi,
Makar najveće laži.
Samo jedno ti ne kaži,
Da već gotovo je sve.
Nemoj reći, zbogom druže
Ljubav vene poput ruže
Piši mi
I ne ostavljaj me.

Zadnje padaju laki
Cela večnost je prošla
Ali srce mi pati
Jer sam sama još ja.
I dok ljubav doziva,
Drugoj već snove daješ.
Tvoje usne celiva,
Daješ svog srca zar.

Piši mi,
Makar najveće laži.
Samo jedno ti ne kaži,
Da već gotovo je sve.
Piši meni da ja znadem
Noću da ti se prikradem.
Piši mi,
I ne ostavljaj me...





26. septembar 2007.
Noć Roma



Mirisni cvetak,
sa albuma The Legends of Life — Ljiljana Buttler 2005
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 03, 2011, 04:38:30 pm »

*

LJILJANA BUTTLER, DIVA BALKANSKOG ETNO-BLUZA

"Muzika je bogatija za još jedan balkanski dijamant",
prokomentarisao je svojevremeno, Šaban Bajramović, Ljiljanin povratak na scenu.

"Banlieus Bleus" je velika muzička manifestacija koja se u pariskom predgradju Saint Denis održava već 26 godina. Zamišljena kao raskrsnica svih generacija, različitih tradicija i inovativnih pristupa, ona svake godine, tokom pet nedelja, okuplja odlične muzičare iz čitavog sveta. Ovogodišnja manifestacija, organizovana od 6. marta do 10. aprila omogućila je publici da slušaju najznačajnija imena džeza, bluza, tradicionalne i "world" muzike: Joshua Redman, Archie Shepp, Michel Portal, Terence Blanchard, Khaled... Medju njima je i Ljiljana Buttler, Beogradjanka i jedna od najvećih romskih pevačica bivše Jugoslavije. U pratnji virtuoznog gitariste Milića Petrovića, ritam gitare Sandija Durakovića i pijaniste Jovana Djordjevića, ona je održala koncert 1. aprila u Sali Jean Houdremont (La Courneuve).




MAJKA CIGANSKE DUŠE

Ljiljana Buttler, slično kao i Cesaria Evora, ima dubok glas i vrlo prirodan način pevanja. Ona, ne samo što peva bez ikakvog napora, nego peva i bez nepotrebnog ornamentisanja. Njen baršunast glas sadrži u sebi, u zavisnosti od pesme, vrlo jak emotivan naboj čiji se dijapazon kreće od tuge i melanholije, sve do lascivnosti i erotizacije. Prateći trio, inače redukovani bend "Mostar Sevdah Reunion", imao je njihov tipičan urban i multi-etnički balkanski zvuk, pročišćen od svih nekorisnih dodataka.

Koncert, započet romskom himnom "Djelem, djelem", nastavljen je ljubavnom romansom "Kaži zašto me ostavi", a potom se skrenulo ka ciganskim marifetlucima u kojima su oni išli da posete lepu kaludjericu Verku. Ljiljanin glas, pored emocija, krasi lakoća i elegancija, a uspeh je, drugim delom, zasnovan na čistim i jednostavnim aranžmanima "Mostar Sevdah Reuniona", skrojenim po meri za glas i karakter bosonoge romske dive. "Zvonija" je odvela slušaoce u južnjačke ritmove pomešane sa latino ritmovima, a "Mala garava" otpevana je lascivno i erotizovano.

"Za uspešno pevanje nije dovoljan samo dobar glas i veliko znanje, nego i veliko srce", rekla je Ljiljana povodom nastupa u Parizu, što se i potvrdilo na njenom kocertu. "Šta će mi život" poznata pesma Tome Zdravkovića otpevana u sporom ritmu, uz pratnju gitara, postala je melanholična balada, a "Ashun daje mori" (Slušaj majko), nalikovalo je elegiji. "O Djurdjevdan daje / Rano sabajle / Pala mange daje / Prokleto aven" (Djurdjevdan je stigao majko — Rano je jutro — Ali za mene majko — Kao da je prokletstvo stiglo).



KAD BORBA ZA ŽIVOT ZAMENI PEVANJE

Ljiljana Buttler (1944) rodjena je Beogradjanka čiji je otac bio harmonikaš, a majka pevačica. Pošto je otac vrlo brzo napustio porodicu, Ljiljanina majka je pevala po kafanama i tako izdržavala sebe i kćer. Ljiljana je prvi put javno nastupila u Bjeljini, kada se njena majka razbolela, a ona uspela da ubedi vlasnika kafane da je pusti da peva. Iako je imala samo 12 godina, Ljiljana je, prateći majku svukud, naučila čitav repertoar. Gosti su bili iznenadjeni — vrlo prijatno. Novozapočetu karijeru, Ljiljana je, potom, nastavila u rodnom gradu Beogradu, pevajući u kafanama.

Tokom sedamdesetih, Ljiljana, tada još Petrović, iza sebe je imala već solidnu karijeru i brojne poštovaoce. Medjutim, promene koje su nastupile tokom 80-ih godina nikako nisu išle uz Ljiljanin karakter.

"Čak i pre rata — kaže ona — shvatila sam da je radost nestala i da se balkanski ljudi više ne zanimaju za ljubavne priče. Najednom, bilo je važnije obući kratku suknju i pokazati dekolte. Što kraća suknja, to bolja pevačica. Shvatila sam da je prošlo moje vreme i da je došlo vreme oružja i mržnje. To me je strašno pogodilo, a rat koji je nastupio ostavio mi je ožiljke za sva vremena. "Ne želeći da se povinuje novonastalom mediokritetskom i potrošačkom mentalitetu, Ljiljana Petrović je 1987. godine nestala sa muzičke scene bivše Jugoslavije.

Potom je izbio i rat, pojavila su se nova estetska pravila, niža nego ikada ranije, a o Ljiljani se više nije čula ni jedna vest. Ponovnu pojavu Ljiljane Petrović, ovoga puta na svetskoj muzičkoj sceni, dugujemo producentu i aranžeru Dragiju Šestiću.

"Prvi put kada sam čuo glas Ljiljane Petrović, znao sam bez truni sumnje, da ću sa njom da napravim prvi album za 'Snail Records', našu novu produkcijsku kuću. Medjutim, imali smo problem. Kao i mnogi drugi, Ljiljana je nestala pre, za vreme ili posle rata u bivšoj Jugoslaviji. Gde? Negde na Balkanu? U Americi? U Evropi? Šaban Bajramović mi je dao telefon osobe koja je mogla da pomogne — priča Dragi Šestić.




Ljiljana Buttler na koncertu 1. aprila


CRNI DIJAMANTI

Posle telefonskog maratona dugog mesec dana, Dragi je iz Amsterdama, preko brojnih prijatelja sa čitavog Balkana, pronašao Ljiljanu u Dizeldorfu. Prezivala se Buttler i više se nije bavila muzikom. Posle dugog ubedjivanja, on je uspeo da je nagovori da ponovo zapeva. Pored njegove uobičajene grupe bošnjačkih muzičara "Mostar Sevdah Reunion", projektu se pridružio Boban Marković, izvanredni srpski trubač. Do snimanja je došlo devet meseci kasnije, a ploča je izašla u Holandiji pod nazivom "Ljiljana Buttler — majka ciganske duše". Aranžmani dvanaest kompozicija u potpunosti su uradjeni ne samo za Ljiljanine vokalne mogućnosti, nego i za njenu čitavu ličnost.

Svi poštovaoci Ljiljanine umetnosti mogli su da ustanove da je u pitanju isti glas, ali puniji, zreliji i čistiji, u potpunom skladu sa ličnošću velike pevačice.

"Rekli ste mi da sam ja najveći ciganski pevač, ali posle ove Ljiljanine ploča, ja sumnjam u to;, prokomentarisao je izlazak ploče Šaban Bajramović. Poznati libanski džez majstor Rabih Abu-Khalil napisao je da je Ljiljanin glas, koji ide pravo u srce "zemaljskiji nego sama zemlja".




Ljiljana Buttler, The Mother Of Gypsy Soul, 2002.

Koncert Ljiljane Buttler u La Courneuve zasnovan je delimično na repertoaru njegog poslednjeg diska "The Legends of Life" snimljenog sa "Mostar Sevdah Reunionom" tokom proleća 2007. godine. Trenutno, oni zajedno obilaze Evropu, svirajući balkanski blues i dobijajući samo pohvalne kritike.



Ljiljana Buttler, The Legends of Life, 2007.

"Muzika je bogatija za još jedan balkanski dijamant", prokomentarisao je svojevremeno, Šaban Bajramović, Ljiljanin povratak na scenu. Tako, već sedmu godinu, ovaj savršeno izbrušeni dijamant isijava još i većom snagom nego što je to bilo pre njenog petnaestogodišnjeg odsustva sa scene.

Aleksandar Manić | 10. april 2009. | Balkan magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 03, 2011, 04:39:00 pm »

*

UMRLA LJILJANA PETROVIĆ BUTTLER


Nakon kraće bolesti, u ponedjeljak je preminula Ljiljana Petrović Buttler, jedna od najpoznatijih pevačica romske muzike sa ovih prostora, koja je ostavila veliki trag i na svetskoj sceni. Za vreme bivše Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pevačica. Iz "kafanskog andergraunda" došla je na televiziju, snimala albume i imala velike tiraže. Osamdesetih godina prošlog veka ljubljanska "Založba kaset in plošč", jedna od najhrabrijih diskografskih kuća bivše Jugoslavije, izdala je prvi album romskog pevačkog genija Šabana Bajramovića. Ta ploča, osim kultnog imala je i velik komercijalni uspeh pa je ljubljanska kuća nakon toga tražila "žensku verziju" ovakvog originalnog i nepatvorenog romskog zvuka. Ljiljana Petrović, već tada jedna od najčuvenijih pevačica kafanskoga "podzemlja", bila je upravo to. Nakon pojavljivanja albuma "Otkako sam tuđa žena" i čestim nastupima na televiziji Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pevačica u zemlji.

Uvek ozbiljna lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, sa diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pevala u dubokim, muškim tonalitetima, afirmisala je na više načina jedan drugačiji romski zvuk i svet od onoga kakav je, na primer, više decenija predstavljala Esma Redžepova, koja je dugo bila sinonimom romske muzike i kulture. Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosečnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji deo publike u socijalističkoj Jugoslaviji, umetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Ljiljanine muzike. Iz tog vremena mnogi pamte njen hit "Duško, Duško".—


Objavljeno: 27.04.2010
Deo teksta preuzet sa sajta: Svet
Ljiljana Petrović Buttler umrla je od raka pluća.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 03, 2011, 04:39:26 pm »

*

LJILJANA PETROVIĆ BUTTLER

Beograd, 14. decembar 1944 — Düsseldorf, 26. april 2010.



26. septembar 2007.


                                                   OSTALA JE PESMA MOJA
                                                   (M. Vasić — ar. D. Aleksandrić)

                                                   Pevala sam dugo, dugo i volela ludo, ludo,
                                                   svaku pesmu, svaki stih u njoj

                                                   Ostala je pesma moja da se pamti jedna žena
                                                   da se peva pesma njena

                                                   Prva ljubav ti si bila, pesmo moja najmilija
                                                   prva ljubav, ceo život moj

                                                   Mnogo sam ti pesmo dala al mi nisi rekla hvala
                                                   pesmo moja, o živote moj

                                                   Pesmo moja, ostavljam te mojoj deci na čuvanje
                                                   da čuvaju, da te pevaju

                                                   Deco moja, pevaj te je, to je vama majka dala
                                                   u životu što je imala

                                                   Ostala je pesma njena da se pamti mama Vida
                                                   kada peva srce kida…







[postavljeno 26.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 03, 2011, 04:39:52 pm »

*

LJILJANA PETROVIĆ-BATLER — MAJKA CIGANSKE PESME

Jedna od najvećih vokalnih umjetnica domaće i svjetske muzičke scene Ljiljana Petrović-Batler ostaće upamćena kao pjevačica koja je na više načina afirmisala drugačiji romski zvuk i svijet od onoga kakav je, na primjer, više decenija predstavljala Esma Redžepova, koja je dugo bila sinonim romske muzike i kulture.

Ljiljana Petrović-Batler preminula je poslije kraće bolesti u ponedjeljak, 26. aprila, u šezdeset i šestoj godini života. Bila je jedna od najčuvenijih pjevačica kafanskoga "podzemlja", a za života je često govorila da joj je najveća želja da umre u Beogradu, jer je tamo i rođena.
 
Poslije pojavljivanja albuma "Otkako sam tuđa žena" i čestih nastupa na televiziji, za razliku od njenog najvećeg suparnika Šabana Bajramovića, koji je uglavnom propuštao da se pojavi na dogovorenim televizijskim snimanjima, Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pjevačica na ovim prostorima. Uvijek ozbiljnog lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, s diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pjevala u dubokim, muškim tonalitetima.
 
Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osjetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosječnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji dio publike u socijalističkoj Jugoslaviji — umjetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Šabanove i Ljiljanine muzike. U njenoj publici su se često nalazili istaknuti srpski pisci Branislav Crnčević, Dobrica Ćosić, Danilo Kiš... Takav konsenzus ukusa, u kojem se kulturna elita s jedne, te najšira publika s druge strane mogu pronaći na istim izvođačima, na istom kulturnom izboru danas je teško zamisliv. Priča o Ljiljani Petrović-Batler bez sumnje je filmski materijal, a Bi-Bi-Si je o njenom životu snimio dokumentarni film.
 
Za socijalističke Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pjevačica. Iz "kafanskog podzemlja" došla je na televiziju, snimala albume, imala goleme tiraže. Pjevala je jednako na romskim svadbama i za srpske književnike. I njoj je rat promijenio život: s troje djece otišla je u Njemačku, gdje je, kad je prestala da pjeva, godinama živjela u anonimnosti, radeći i teške fizičke poslove — sve dok je Dragi Šestić, producent i menadžer "Mostar sevdah rejuniona", jednog od najuspješnijih eksjugoslovenskih etno-produkata, slučajno nije pronašao u Dizeldorfu. Poslije dugog i upornog odbijanja da se vrati muzici, Ljiljana je na kraju ipak popustila i u Šestićevoj produkciji za holandsku "World connections" etiketu snimila album "Mother of Gypsy Soul" (2002). Poslije toga pjevala je na koncertima po najprestižnijim evropskim dvoranama, a na Bi-Bi-Siju je prikazan i dokumentarac o njoj i mostarskom bendu, a nijedan festival tzv. njorld muzike kao da nije mogao proći bez ove kombinacije sevdaha i Ljiljaninog naročitog pjevačkog stila.
 
Za razliku od većine kolega, završila je Srednju muzičku školu u Beogradu, svirajući klavir. Njen posljednji album, sa "Mostar sevdah rejunion", "The Legends of Life" dobio je sjajne kritike brojnih engleskih časopisa što joj je obezbijedilo mnoge nastupe u toj zemlji posljednjih godina njenog života.
 
Često je stvarala konfuziju time što je dijelila ime i prezime s novosadskom kantautorkom i prvom takmičarkom bivše Jugoslavije na "Pjesmi Evrovizije" 1961. godine.
 

PRVI NASTUP
 
Ljiljana Petrović-Batler imala je svoj prvi nastup sa samo 12 godina. Tada je u jednoj kafani zamijenila svoju majku koja je bila bolesna i nije mogla nastupati. To je bio početak njene karijere. Od tada je stalno nastupala, a repertoar su joj činile tada nezaobilazne zabavne pjesme i ciganska muzika.


Nikola Lugić | 01.05.2010 | Glas Srpske





Fotofrafija: Jojanneke Claessen


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Jun 16, 2011, 02:22:00 am »

*

LJILJANA PETROVIĆ BUTTLER
FROZEN ROSES 2009


01. Ljiljana Petrović Buttler — Ne kuni me, ne ruži me majko 5:05
02. Ljiljana Petrović Buttler — Đelem, đelem 6:40
03. Ljiljana Petrović Buttler — Pilem, pilem 3:41
04. Ljiljana Petrović Buttler — Ej, borije 4:23
05. Ljiljana Petrović Buttler — Kada moja mladost prođe (Jovica Petković) 4:01
06. Ljiljana Petrović Buttler — Hei romnji sem 3:04
07. Ljiljana Petrović Buttler — Gypsy lullaby 7:29
08. Ljiljana Petrović Buttler — Sonja (Eugen Partos Beda) 6:55
09. Ljiljana Petrović Buttler — Ostala je pesma moja (M. Vasić — M. Vasić — ar. D. Aleksandrić) 5:44
10. Ljiljana Petrović Buttler — Sumorna nedelja (Rezi Seres — Javor Laszlo) 8:14


Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: