Jožef Šlezinger (1794—1870)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jožef Šlezinger (1794—1870)  (Pročitano 7217 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: April 22, 2011, 10:48:43 pm »

*



JOŽEF ŠLEZINGER
(Sombor, Habzburška monarhija 1794 — Beograd, Kneževina Srbija 1870)


Začeci srpske građanske muzičke kulture, početkom XIX veka, vezani su za rad Somborca Josifa Šlezingera, rođenog 1794. godine. Šlezinger, po narodnosti Jevrej, a ne Nemac, kako se to ponegde pogrešno misli, svoje početno muzičko obrazovanje stekao je kod svoga oca i privatnih učitelja u rodnom mu gradu, što govori o dalekoj muzičkoj tradiciji Sombora. Svirajući u vlastelinskim orkestrima srednje Evrope i čuvenoj peštanskoj kapeli Alojza Cibulke, upoznao je razne muzičke instrumente i osnove muzičke teorije. Godine 1819. došao je u Novi Sad, gde je postao kapelnik građanske garde i tu radio punih deset godina, baveći se dirigovanjem i komponovanjem. Tu je sastavio svoj prvi muzički aranžman za Alpisku pastirku, prvu našu melodramu, čiji je tekst po Marmontelu napisao Atanasije Nikolić. Godine 1829. Šlezinger je prešao u Šabac gde je davao časove muzike, a 1831. godine na poziv Kneza Miloša, odlazi u Kragujevac, kneževu prestonicu. Tamo je bio učitelj muzike, osnivač i "kapelmajstor" Knjaževsko-srbske bande. Ova banda je svirala u Knjaževsko-srpskom teatru Joakima Vujića i teatru Atanasija Nikolića, kao i na državnim svečanostima, paradama, balovima i na dvoru kneza Miloša. Ovde sarađuje sa Joakimom Vujićem, Sterijom Popovićem i Atanasijem Nikolićem, za čije pozorišne komade komponuje ili aranžira scensku muziku. Ovim Šlezinger započinje žanr pozorišnih komada s pevanjem koji će postati najomiljeniji pozorišni rod kod Srba u XIX veku.

Kada je prestonica premeštena iz Kragujevca u Beograd, ovamo prelazi i Šlezinger. Ovde će nastaviti muzički rad, a povremeno dirigovati na koncertima i u Nikolićevom pozorištu na Đumruku, sve do penzionisanja 1864. godine.

Šlezinger je bio veoma plodan muzičar. Komponovao je ili aranžirao scensku muziku za osam pozrišnih dela, za više od sto marševa za razne orkestarske sastave, mnogobrojne potpurije, harmonizirao više narodnih i gradskih pesama koje su se rado pevale. Šlezinger je u Srbiji postao veoma popularna i uvažena ličnost. Ime ovog začetnika muzičkog života u Srbijii postalo je toliko popularno da su kasnije, veoma dugo, svakog profesionalnog muzičara zvali "Šlezinger". Šlezinger je preminuo u Beogradu, 1870. godine. U svome rodnom gradu Somboru dobio je ulicu.


http://sr.wikipedia.org


"Trubu u srpsku tradiciju uveo je češki Jevrejin Josif Šlezinger, kapetan-kapelnik knjaza Miloša Obrenovića. Šlezinger je osnovao orkestar koji je izvodio vojničke marševe, u njima spajajući srpski folklor i zapadnu tradiciju. Njegovom zaslugom trubači su postali i deo vojničkog sastava. Zvuk trube, namenjen podsticanju vojničkih i patriotskih osećanja, vojnici trubači doneli su u svoja sela i promenili mu karakter. Dogodila se još jedna neobična 'srpska inverzija' — poziv u boj zamenjen je pozivom u kolo".
Miloš Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 22, 2011, 10:50:04 pm »

*

KNEZ MILOŠ I JEVREJSKE ZANATLIJE I UMETNICI


Knez Miloš primio je i docnije naimenovao za kapelnika muzike svoje garde Josifa Šlezingera, koji po svojim zaslugama za srpsku muziku zaslužuje da ovde iznesemo najvažnije momente njegove biografije.

Josif Šlezinger rođen je 1794. god. u Somboru. Otac mu, Menahem Šlezinger, bio je kantor ondašnje jevrejske opštine. Mladi Josif imao je mnogo dara za muziku i kao sedmogodišnje dete pevao je verske i narodne pesme prateći svoga oca pri službi u hramu kao omiljeni sopran. Kod kantora Rozenberga u Novom Sadu učio je osnove sviranja na violini, a kod ondašnjeg organista katoličke crkve učio je crkvenu muziku i sviranje na orgulji. 1810. godine pridružio se Šlezinger slavnoj jevrejskoj muzičkoj kapeli Rožavelđija u Bonjhadu, te sa kapelom Kaslera proputovao austrougarsku monarhiju. Kao virtuoz na violini i poznavalac više instrumenata vratio se u Novi Sad, gde je primio zvanje stalnog kapelnika jedne varoške kapele.

Kao takav imao je prilike da pokaže javnosti i svoj kompozitorski talenat, a baš njegove kompozicije činile su ga omiljenim kapelnikom Novoga Sada.

1830. godine zamolio je Husein-paša, komandant beogradske tvrđave, komandanta tvrđave u Petrovaradinu, da mu pomogne pronaći veštog kapelnika za Carigrad. Baron od Segentala, koji je Šlezingera dobro poznavao i bio prema njemu prijateljski raspoložen, poslao ga je u Beograd sa pismom u kome ga je najtoplije preporučio. Došavši u Beograd, predstavili su ga njegovi ovdašnji poznanici Knezu Milošu, koji ga je odmah angažovao za kapelnika sa sedištem u Kragujevcu i sa godišnjom platom od 460 talira.

Šlezinger se toliko uživeo u duh srpske muzike i toliko je pokazao dobre volje i istrajnosti u poučavanju svojih vojnikaučenika, da je posle kratkog vremena mogao istupiti u javnosti sa svojim učenicima i sa svojim kompozicijama. Njegove kompozicije postale su opšte omiljene, jer su imale svoje osnove u duhu srpskih narodnih pesama, koje je vešto harmonizirao za orkestar. Bilo je zaista za čuđenje, kako je taj stranac, Jevrejin, posle nekoliko meseci pridobio, pored Kneza, i celu srpsku inteligenciju svojim lepim uspesima.

Poznata je anegdota o Knezu Milošu, da je jednom, pri posmatranju svirača, video kako neki od njih prestaju svirati, dok su drugi jednako svirali. Knez pozove Šlezingera i, pokazujući na one koji ne sviraju, ovlastio ga da može kazniti "lenštine koje se izvlače od posla". Šlezinger tada objasni Knezu da oni nisu krivi, već da muzika tako zahteva, da mestimično sviraju jedni, dok drugi moraju pauzirati. To se Knezu činilo čudnovato, jer, veli, "kad svi dobijaju platu, moraju i svirati."

Jula meseca 1835 godine naimenovao ga je Knez Miloš kapelnikom svoje garde. Šlezinger se jednako trudio da širi narodnu muziku. On je, naime, stalno skupljao narodne pesme i svaki koji je znao po koju pesmu, trgovci, zanatlije, ministri, požurili su se da istu otpevaju majstoru, koji je sve pesme pretvarao u blago, dajući im trajnu vrednost u notama. Neke su mu služile kao baza za marševe, druge za igre, treće opet za elegije, a sve zajedno za potpuri srpskih narodnih pesama. Tako je naš Šlezinger bio prvi kompozitor srpske narodne muzike.

I kao čovek, umeo je Šlezinger trajno sačuvati blagovoljenje gospodara Miloša, što nije bilo sasvim lako. 16. marta 1859. godine avanzovao je Šlezinger za kapetana. Ali on je bio manje ponosit na unapređenju a više na lepom pismu Kneževu, u kome mu je Knez iskazao blagodarnost, priznanje i puno poštovanje. Šlezinger priča: da mu je jedna visoka ličnost stavila u izgled još veće unapređenje, ako bi hteo promeniti svoju veru, našto mu je Šlezinger odgovorio: da mu je, na protiv, veoma žao, što ima i suviše malo prilike da istakne svoje Jevrejstvo.

O njegovom jevrejskom životu poznato nam je, da je u svoje kompozicije unosio i dosta motiva jevrejskih narodnih i verskih pesama, koji su mu ispunjavali misli još iz ranog detinjstva. U Kragujevcu se stalno trudio da sakupi dovoljan broj svojih saplemenika za javno bogosluženje (minjan), što mu je samo u retkim slučajevima uspelo. Kragujevački Jevreji smatrali su ga predsednikom svoje opštine. Oni su se rado sakupljali o praznicima, i Šlezinger im je tada rado stavljao na raspolaganje svoju "Sefer Toru" sa srebrnim ukrasima, koju je nosio sobom. Tu toru poklonio je sedamdesetih godina eškenaskoj jevrejskoj opštini u Beogradu, koja ga je upisala u knjigu "Keren Kajemet Maskir" (pomen za večita vremena). Njegovo ime i ime njegove žene Hane spominju se još dan danas kada se čita molitva "Maskir".

Posle tridesetogodišnje blagodatne i stvaralačke službe, Šlezinger bi penzionisan te je predao sve svoje radove svome prijatelju Franji Kuhaču, kapelniku i kompozitoru u Oseku. Iscrpnu biografiju o Šlezingeru napisao je Kuhač zajedno sa spiskom svih dela njegovih u jednom članku "Josif Šlezinger na polju muzike", a mi je dajemo u izvodu po knjizi Ignjata Rajha, "Bet-El", II. sveska, štampanoj u Pešti 1867. godine. Po tvrćenju Kuhača, napisao je Šlezinger 35 originalnih većih kompozicija, preradio preko 300 srpskih narodnih pesama i obučio oko hiljadu dobrih muzikanata.

O njegovom porodičnom životu vredi dodati, da mu je njegova žena Hana, koja je bila kćer nekadašnjeg rabina zemunskog, Jakova Fridenberga, rodila dva sina, Hermana i Adolfa, koji su bili među prvim učenicima Velike Škole u Kragujevcu godine 1839. Šlezinger nije suviše uticao na svoju decu, koja su se sasvim prilagodila novoj otadžbini. Unuk mu je bio poznati ministar finansija Vukašin Petrović.

Muzika Kraljeve Garde ima još i danas u svojoj arhivi dosta nota od Šlezingera. Od mnogobrojnih kompozicija njegovih i danas su mnoge omiljene, i danas se čuje po katkad: "Ova je pesma od Šlezingera".

Josif Šlezinger umro je u starosti od 76 god. a njegova supruga Hana imala je preko 80 godina kada je umrla u Zemunu.


Deo teksta preuzet sa: http://www.elmundosefarad.eu/wiki/wiki/index.php?title=Glava_XIII
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: