Svetac čuva "odrešeni jezik"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Svetac čuva "odrešeni jezik"  (Pročitano 5532 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: April 18, 2011, 02:41:35 pm »

*
NAŠA NARODNA LIRIKA U "PUTNIM BELEŠKAMA" RUSKOG KONZULA


SVETAC ČUVA "ODREŠENI JEZIK"

Ruski konzul Ivan Sergejevič Jastrebov, krajem 19. veka našao se na istočniku srpske narodne poezije (Prizren, Peć, Morava, Debar) i koristeći tu okolnost, u želji da sačuva narodno sećanje ali i potvrdi slovensku vezu svog i srpskog naroda u nastajanju ovih pesama, zapisao je sve ono što do tada nije zabeleženo i to 1886. godine u Petrovgradu objavio pod naslovom "Običaji i pesme turskih Srba" (Srba pod turskom vlašću).

Tragajući i zapisujući "iz usta u pero" Jastrebov je otkrio: da su ovo najstarije srpske narodne pesme od kojih su kasnije, idući prema Savi i Dunavu, nastajale sve verzije, da su u tom trenutku lirske pesme brojnije od epskih, koje su čak prekrivene zaboravom i da su uglavnom sve lirske pesme nastale iz narodnih običaja. U tom času narodne pesme su čuvale srpski narodni duh, pa se zato, pre svega na slavama, govorila i epska pesma "pod zaštitom kućnog sveca".

Vezujući pesme za narodne običaje, Jastrebov nam je ostavio i dragocene opise sačuvanih običaja Srba u južnim predelima nekadašnjeg carstva.

Naše je da prenoseći ove "putne beleške" skrenemo pažnju na bogata srpska nasleđa.

Autentični zapisi ovih pesama u kojima je očuvan jezik poslužili su i tada, a i kasnije da se "razgraniči" srpski i bugarski uticaj na prostorima makedonskog življa, naročito posle Bečkog kongresa.



        
                  Narodna nošnja iz Južne Srbije

Zato povodom Jastrebovljevih "putnih beležaka" Vatroslav Jagić zapisuje:

"Na osnovu materijala koji je Jastrebov dao može se videti da u staroj Srbiji, u Kosovom polju, tj. u oblastima iz kojih on pesme navodi, koje su vezane sa geografskim imenom Prizrena ili najuže okoline i Morave, preovlađuje srpski jezik, iako govor pojedinih grupacija pokazuje da su izvesna mesta bulgarizovana. Međutim, u oblasti Debra karakter jezika se približava bugarskom više nego srpskom. Ovo se može ustanoviti u koledarskim pesmama ili lazaricama."

Dok su Bugari svoju propagandu zasnivali na morfologiji reči, Srbi su je zasnivali na izgovoru slova (srpsko ć, a ne bugarsko meko k).

No vratimo se Jastrebovu, koji je pisao: "Moj zadatak je bio postarati se da zapišem pesme sa što većom tačnošću čuvajući akcenat u izgovoru".

Van ove knjige, Jastrebov je u posebnom zborniku štampao 560 pesama, navodeći ih posle svakog iscrpnog prikazivanja pojedinog narodnog običaja.

Verni opisi Jastrebova svedoče o posledicama dugotrajne turske okupacije, odnosno njenog uticaja na narodne običaje Srba. Tako Jastrebov navodi da za vreme slave "gosti sede po turski", žene muslimanskih Srba nose zar, a u pesme je ušao motiv mnogoženstva:

Te uzeja tri neveste:
Jedna da mu kuću mete,
Druga da mu vodu nosi,
Treća da mu ruvo gotovi.

Čest je i motiv prodaje nevesta:

Nekoj ne možet da je docenit.
Za tenka stava deset iljadi,
Za belo liko devet iljadi,
Za crni oči sedom iljadi.
Ili "čuvanje" žena:

I je odnese doma na dvorje.
Si je zagradi v kameni zizdi,
V kameni zizdi, v mramorni porti.

Tu su i otmice i preotimanja nevesta, ali na jednom primeru, (u pesmi "Popović Jovan i Korun razbojnik") Jastrebov ukazuje da "sputana žena", kad joj se pruži prilika, prihvata slobodu i u zamenu za "gospodarev" život. U navedenoj pesmi Jovan sa ženom jaše kroz šumu, pošao je svom ocu, i da ne bi zadremao traži da mu žena peva. Žena ga upozorava da ovuda krstari razbojnik Korun koji je njome hteo da se oženi, pa će je prepoznati i oteti. Jovan i dalje traži pesmu, ali se, kad žena zapeva, dogodi ono što je i naslutila — Korun je čuje, napadne i na smrt rani Jovana. Žena u toj borbi ne pomaže mužu, a kad je on u ropcu zamoli da mu, kad umre, tri dana pali sveću, nevesta odgovara:

"Tak mi Boga, moj gospodare!
Ja si neću sluga da te služam,
Tako saka sveća da ti sveta".
Ja zapali ubava nevesta,
Ščo gorela tri dni i tri noći.

I u ovim pesmama, u ovakvim okolnostima, sačuvan je prkosni narodni duh koji osvajača izvrgava podsmehu. Tako u pesmi iz prizrenskog kraja saznajemo:

Peruniko devojko,
Ne šetaj se po bregu,
Breg se roni, će padneš.
— Ako padnem, da umrem,
Bolje m pasti, umreti,
Da ne uzmem Turčina.
Turčin ide u vojsku,
Ćemer para odnese,
ćemer vaši donese;
Dugu pušku odnese,
Štapetinu donese,
Tunus fesa odnese,
Šapketinu donese.

A sada, ukratko običaji, kako ih je Jastrebov zapisao i neke od pesama koje su se iz njih pevale.


        
            Srpska narodna nošnja
                  iz okoline Prizrena



U ČIJE SE ZDRAVLJE VINO PIJE

Slava je, među običajima, najznačajnija u ovim krajevima, a Jastrebov je ovako opisuje:

"Kad gosti, razmestivši se za stolom nešto pojedu i ispiju po dve čaše vina, onda glava porodice, koji je bez fesa (hrišćani su skidali fesove samo u crkvi) sve vreme ili stoji pred poznatim gostima, ili ih sa svojim mlađima poslužuje, pali ispred ikona voštanu sveću, tri puta se pokloni i onda uzima veću od one dve čaše s vinom da bi pio u čast slave. Tom prilikom kaže: 'Dobrodošli gosti. Dolazite uvek. Ovu čašu vina ispiću za očevo krsno ime'. Pošto otpije iz čaše mlađi ukućani mu doliju vino. Zatim domaćin nastavi: 'Ovu ću čašu ispiti u ime svete Trojice, da bi poživela nebo i zemlju'. Ispije, a mlađi se staraju da mu u rukama ne bude prazna čaša. Zatim on uzvikuje: 'A ovu čašu pijem u čast slave (sveca) ovoga dana, da bi se on pomolio Bogu za nas!' I otpije vino iz čaše. Potom ostali gosti piju, ustaju sa svojih mesta, skidaju fesove i pevaju tri puta "Gospodi pomiluj", a onda pevaju narodne pesme."

Jastrebov citira pesmu:

U čije se zdravlje vino pije,
Sve mu zdravo i veselo bilo!
Rodila mu se pšenica i vino!
A po kući sva muška dečica
I po trlu sva blizni jaganjca
I u brdo vinova lozica
I po polju klasata pšenica.
Ili se peva:

Ovakome deliji
Čabar vina malo je
Ovakome junaku
Sam kadija konja kove.

Navedene pesme su nastale pri izvođenju određenog obrednog čina (slave), ali ponekad se običaj koristi da se pevaju i druge narodne pesme u trenutku "odrešenog jezika" — pod zaštitom slavljenog sveca. Tada se pevaju i epske pesme. Jastrebov zapisuje:

"Nađe li se među gostima takav koji zna stare, junačke pesme, svi ga usrdno mole da ih peva i slušaju sa velikim zadovoljstvom, zato što su se po gradovima slične pesme počele da zaboravljaju".

Prvi veći izbor grupisanih pesama nalazimo kod običaja koleda. Jastrebov kaže: "Taj se običaj još nije izgubio (u selima Gilanskog okruga), ni po drugim okruzima stare Srbije, ali samo u onim selima gde hrišćani žive složno u masi, ili u većini.

U gilanskim selima to biva ovako: Izaberu se četiri para u svakom selu. jedan od učesnika odeva se u staro podrto odelo, na glavu navlači veliku kapu, a na nju prikačinje ovnov rep. Stavlja bradu i brkove od konjskog repa i kozje dlake. Takvu priliku zovu Dedica. Ostala trojica oblače se u praznična odela, navlače rukavice, a na njih prišivaju praporce".

Koledari obilaze sela i kuće pevajući koledarske pesme, u kojima se uzvik ko, ponegde ponavlja iza svakog stiha:

Svi se sveci, koledo, sbiraše ko.
U Ivana, koledo, knez Ivana ko
Sal ga nema, koledo, svet Nikola ko.

Ime ovog sveca se pominje pošto praznici koleda počinju na Nikoljdan i traju do Bogojavljenja.

Ili pesma koja se peva pri odlasku na koledo:

Ivan ima, koledo, dobri gosti, ko
Dobri gosti, koledo, Rusalije, ko
Dobr su mu, koledo, glas doneli, ko
Ovce mu se, koledo, izjagnjile, ko...

Ko su Rusalije? Jastrebov objašnjava da su to Rusalke — šumske vile koje se pominju i u ruskom narodnom stvaralaštvu. Za to svoje tumačenje on nalazi primer u jednoj drugoj koledarskoj pesmi:

Pa su došli, koledo, Rusalije, ko
Rusalije, koledo, iz Rusije, ko...
U kući gde ima devojke, koledari pevaju:

"Navezi mi, koledo, napiši mi,
Kud da letim, koledo, da se gledam,
Kud da padnem, koledo, da se falim."

Izvesni zaključci o raširenosti "pisanog veza" nisu suvišni. Ili je u pitanju samo pesnička slika?

Posebne koledarske pesme pevaju se u kući sa detetom. Jastrebov još zapisuje:

"U Debarskom okrugu, gde živi slovensko pleme Miaki običaj koleda sastoji se u sledećem: 23. decembra svaka domaćica mesi male kolače različitog oblika. Ti kolačići se zovu 'koledari'. Takođe ona mesi i jedan veliki kolač — okrugli hleb". Isto to rade i žene u selima Đakovskog okruga. One na velikom kolaču izvode figure bikova u plugu, tor s ovcama i pastirom, roj pčela, mladića s devojkom pred sveštenikom. Taj se hleb daje za večerom prema utvrđenim porodičnim običajima.

Domaćice i deca u plemenu Miaki uveče na prvi dan Božića kuvaju pšenicu sa šećerom i pevaju:

"Utre večer bodnik — večer.
Bodni konja na pazara,
Kupi riba i joguli.
Dojdi doma, da je variš.
Srkni riba, ubocaj se.
Pi si vino, veseli se".

Pred Božićnu zoru u okolini Prizrena se peva:

Uzblejala bela ovca.
Pitaše nju njene druge:
Što ni bleješ naša drugo?
— "Kako jadna da ne blejem?
Dok ne mi se ovčar oženija,
Po planine travu pasla,
Pod jeliku plandovala,
Od ka mi se ovčar oženija,
Po topila vodu pila,
Pod tornjeve plandovala,
Zato sam ti uzblejala".
Sjaj crne pređe

U usmenoj poeziji stare Srbije našla se i pečalbarska tema. Jastrebov navodi: "U Debru se sačuvao običaj badnjeg dana. Taj dan u Mijakovu zovu "Bodnik". Po njihovim selima uveče tog dana glavne su domaćice, po svoj prilici zato što su domaćini u to vreme, u više slučajeva, odsutni — na zaradi u dalekim mestima". U pečalbi su. To pokazuju stihovi:

"Crno predem, crno nosim
So uzajam, leb uzajam,
Da ispratim moga brata".

A u Prizrenu se peva:

"Drina voda! ti duboka li si?
Jarko sunce! ti visoko li si?
A moj dragi, na daleko li si?
Prati meni dušu u pamuku
I biserne zube u jabuki,
I desnicu ruku u kagluku".

Dragi dragoj ovako odgovara:

"Draga moja koliko si luda!
Zar se praća duša u pamuku,
I biserni zubi u jabuki,
I desnica ruka u jagluku?"

Jastrebov skreće pažnju na još dva obreda koji prate lirske narodne pesme — lazarice i dodole.

O lazaricama Jastebov piše:

"Taj stari običaj počeo je po mnogim mestima da gubi svoj značaj. To se vidi po tome, što u nekim mestima, kao, na primer, u Gilanskom i Debarskom okrugu, ne tako davno njega su negovali Cigani, a u Prizrenu i Tetovu siromašne srpske devojke. Zbog toga u Gilanskom okrugu nisu ostale lazaričke pesme; u Debarskom i Tetovskom takođe su počeli da ih zaboravljaju. Ako ima mesta gde su se sačuvale, to je u Prizrenskom okrugu, gde taj običaj održavaju samo Srbi — ali siromašni".

Pri pevanju pesama i Lazar i Lazarica su žene, s tom razlikom što je Lazar obučen u muškarca.

U sreskim selima uveče na Lazarevu subotu, skupljaju se devojke u nekoj kući da pevaju lazarice. Celu noć se vesele pevajući, a danju to čine idući od kuće do kuće.

Zanimljiva je pesma o prekoru stolaru:

"Na dan ti je
nadnica
Po dva žuta
dukata
I po treća
talira.
Kamo ti sa šegrti?
Da ti beru alatu,
Da ti liju mistriju".

Ili prekor još neoženjenom momku doraslom za ženidbu:

"Bereš drvo u goru
I devojku na daleku!"

Lazarice nisu poštedele ni Turčina:

"Oj Turčine, yelatine!
Yel ti duša miriše!
Vrana konja igraše,
I na konja kitice
Crna krvca štrcaše,
Bela pena metaše.
Tebe valja večera
Do dva brava pečena."

U ovoj poeziji je često i horsko pevanje. Jastrebov navodi:

"U selima Debarskog okruga neveste se ne pričešćuju do veridbene nedelje. Toga dana, po završetku obreda, neveste ne idu kućama, ostaju pred crkvom stvarajući horove po takvom redu po kakovom su se po starešinstvu udavale." I u Tetovu i okolini zadržao se taj običaj. Naročito u selima gde nema muslimana. "Pesme se ovde ne razlikuju od ranije iznetih, sem nekih varijacija, skraćenja i dodavanja." Horovi su se nadpevavali!

Prvi hor započinje:

"Elate vamo,
devojke more, na naša strana!
Naša strana, devojke more, dva slnca grejet.
Dva slnca grejet, devojke more, dve mesečine!
Vamo imate, devojke more, mladi momčina."

A drugi hor odgovara:

"Ni vi ideme, devojki more, ni ve sakame!
I nam ni grejet, devojki more, dve mesečine.
I mi imame, devojki more, mladi momčina."

I dodolske pesme su čisto obredne. "U vreme suša, po selima stare Srbije nekoliko žena se ukrašavaju granama, idu iz kuće u kuću, pominjući u pesmama iskonskog, postojbinskog boga Dodola. Obično su dodolice Ciganke":

"Da zrosi sitna rosa.
Oj Dodole, mili bože!
Od dva klasa čabar žita,
Oj Dodole, mili bože,
Daj bože, daj!"

I opet jedna izueztnost. Neke su se dodolske pesme "poturčile" zadržavajući srpski napev: "De more Dodole". Jastrebov navodi dve takve pesme iz Prizrena koje pevaju Cigani.

Jastrebov je zapisao više žetelačkih, svatovskih i svadbenih pesama uz napomenu: "Hrišćani i muslimani vode zatvorenički život. U načinu života srpski hrišćani malo se razlikuju od muslimana. I danas još hrišćanke idu ulicama sasvim skrivene, kao i muslimanke."

Pesme uz kolevku su retke. Jastrebov zapaža izraženo sujeverje pri rađanju deteta. Na primer, veruje se da "samo dete sa imenom Stana i Stanko ostaje živo", ili "ako se neprestano rađaju ženska deca, da bi se to prekinulo, zadnjem ženskom detetu daju ime Dosta". Uz kolevku se samo pevuši "bez ikakvog smisla". Ipak u okolini Debra bilo je i dečjih narodnih pesama koje su pevane za vreme Paske.


BILJARSKE PESME NEOBIČNA POJAVA

Posebnu pažnju u ovoj usmenoj narodnoj poeziji privlači jedinstvena vrsta — biljarske pesme. Zapisujući iz Jastrebov napominje:

"Po celoj staroj Srbiji dan Svetog Đorđa ubraja se u najvažnije praznike ne samo pravoslavnih, već i muslimana Srba. I Arnauti ga praznuju. U rano jutro na taj dan prizrenske devojke skupljaju cveće u vrtu ili u šumi. Pritom pevaju pesmu, jedinu koja je ostala od starih biljarskih, kojih je bilo mnogo po rečima staraca."

Pesma glasi:

Smilje brala u gori devojka.
Smilj berući pute pogrešila,
Nagazila ajdučke putine.
Susrete je ajdučki vojvoda.

Devojka od njega traži da je izvede iz gore. Ovaj to učini, dovede je na "studenu vodu" — devojka se umije, a hajduk napije vode:

Sinu lice kao vrućo sunce.
Stade junak da se Bogu moli.
— "Daj mi, Bože, jednu tmnu noćcu
Da obljubim lijepu devojku."

Padne noć i hajduk je ljubio devojku do ponoći, a onda se ona pretvorila u zmiju i obgrlila mu vrat:

"Vodiću te od grada do grada,
Da se čudi malo i veliko,
Da se čudi, ka se sestra ljubi."

Jastrebov ističe da su biljarske pesme brojnije u Debarskom okrugu. Iza svakog stiha one imaju refren: "Biljaro!" Među njima su i deseterački stihovi:

"Teško zemlji kuda vojska prođe
I devojci koja sama dođe!
Prvog dana biće prekorena:
Da si arna, ne bi sama došla."

Ovog puta ne otvaramo riznicu epske narodne poezije ovog našeg specifičnog podneblja. Rećićemo samo da su najbrojnije epske pesme o Kraljeviću Marku i Korunu aramiji. Markov konj u ovim pesmama, ponekad bezimen, ima karakteristično ime Vlkova Večera, uz ona: Grčki konjic ili Šarac.

Izvesno je da smo i u "putnim beleškama" ruskog konzula Jastrebova suočeni s neizmernim bogatstvom našeg narodnog duha, koji je obnavljajući svoju vitalnost na životnom iskustvu, odoleo i najsvirepijim stranim uticajima, čuvajući nam mesto među narodima najviše pesničke kulture.


Srpsko nasleđe
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: