Bora Dugić (1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Bora Dugić (1949)  (Pročitano 22549 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 02, 2011, 08:04:35 pm »

*




BORA DUGIĆ

Bora Dugić je rođen 10. juna 1949. u Đurđevu kod Kragujevca. Završio je gimnaziju i Višu pedagošku školu, odsek matematike, u Kragujevcu. Bio je sekretar KUD "Abrašević" u Kragujevcu, član velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, a kao solista frulaš snimio je desetak ploča i kaseta, nekoliko CD-ova i video kaseta i održao stotinka solističkih koncerata širom sveta.

Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Kragujevca, Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi Beograda i brojnih domaćih i međunarodnih priznanja. U knjizi za prvi razred osnovne škole, uz objašnjenje šta je frula stoji njegova fotografija, na šta je posebno ponosan, kao i na činjenicu da u udžbeniku za peti razred osnovne škole piše kako je frula jednostavan instrument, ali neki frulaši mogu da na njoj sviraju I teže kompozicije dubokog sadržaja. Tako se preporučuje đacima da slušaju 'Čarobnu frulu' Bore Dugića.

Bora Dugić je nedavno proslavio 35 godina umetničkog rada velikim solističkim koncertom "Igra duha i daha" u Centru "Sava".

Oženjen je Milankom, koleginicom po obrazovanju, imaju kćer Jasminu, diplomiranog kostimografa i sina Bojana koji je diplomirao na univerzitetu Berkli u Bostonu.
[RTS]


ZA STVARALAŠTVO U OBLASTI KULTURE

Nagrada je dodeljena Bori Dugiću (1949. Djurdjevo) jedinstvenoj umetničkoj pojavi srpskog i balkanskog muzičkog prostora i najistaknutijem tumaču nota na drevnom muzičkom instrumentu — fruli. Bora Dugić je pokazao da se na fruli može svirati kako hromatska skala, tako i najrazličitije melodije — od pastoralnih elegija do brzih, virtuoznih kompozicija, čak i dela klasične muzike. Zahvaljujući svom istančanom ukusu, emocijama, osećaju za frazu i izuzetnoj izvođačkoj tehnici, Bora Dugić spada u najveće narodne umetnike u svetu. Pored izvođačke delatnosti, bavi se i komponovanjem instrumentalnih kompozicija. Dobitnik je Vukove nagrade (1997.), Oktobarske nagrade grada Kragujevca (1995.), Zlatne značke KPZ (1995.), Zlatnog beočuga Beograda (2003.), Zlatne medalje na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma za filmsku muziku a od ove, 2005. godine, i Nagrade "Braća Karić". [Karić fondacija]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 02, 2011, 08:05:14 pm »

*

BORA DUGIĆ — IZDATI ALBUMI



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 02, 2011, 08:06:14 pm »

*

POREKLO FRULAŠA BORE DUGIĆA


ROĐEN: 10. jun 1949. selo Đurđevo, između Rače i Topole, centralna Šumadija.
 
RODITELJI: otac Živadin, rođen u Đurđevu, građevinski majstor, majka Stanica Milenović Mitrović, rođena u selu Saranovu (tri kilometra od Đurđeva), domaćica.
 
KRSNA SLAVA: Sveti Arhangel Mihail (Dugići), Sveti Nikola (Milenovići).
 
O PRECIMA: Deda po ocu se zvao Milivoje, svirao je frulu i pored njega sam i sam zavoleo taj instrument. Deda po majci se zvao Vojislav. On nije svirao, ali je zato ujak svirao, a majka divno pevala, tako da sam od obe linije nasledio gen za muzikalnost. Baba Natalija, očeva majka vodi poreklo od Đukića. Ona je bila pravi hajduk, opasna, otresita žena kojoj ništa nije moglo da promakne. Po njenoj liniji sam u srodstvu sa predsednicom Skupštine Srbije Slavicom Đukić Dejanović. Prapostojbina te moje babe Natalije je selo Bregovo, inače srpsko selo u Bugarskoj. To je prvo selo na koje naiđete kada pređete granicu sa Bugarskom... Baba po majci, Angelina je starinom od Nastića. Oni su takođe došli odozdo, iz Crne Gore ili sa Kosova. Dede i babe su mi bili zemljoradnici.
 
O POREKLU PREZIMENA: Najviše sam o svom daljem poreklu saznao od mog zemljaka, čuvenog etnologa i novinara Mileta Nedeljkovića, koji se profesionalno bavio migracijama u centralnoj Srbiji, ali i od Roberta Radića iz Donje Rače, inače Miletovog đaka. On je istraživao poreklo nekoliko familija, baš iz sela Đurđeva, gde sam rođen, pa između ostalog i poreklo Dugića. Saznao sam, između ostalog, da Dugića ima veoma malo. Sve što ih ima, a ima ih i u Bosni — poturčenih, stigli su tamo, odavde iz Šumadije. Elem, moji preci potiču iz plemena Palavestra, koji su živeli u okolini Skadra. Bežeći od Turaka migrirali su severno, i tako stigli do centralne Šumadije. Palavestre su, inače, najbrojnije u ovom regionu, s tim što su vekovima preuzimali različita prezimena, pa su se tako njihovi koreni vremenom zaboravili. Veruje se da su naši stari uzimali druga prezimena, jer su većinom odlazili u hajduke, te su ispisujući time svoju sudbinu crnim slovima jednostavno bili primorani da na taj način sakriju svoj identitet i spase živu glavu. Etimološki, najbliži svom drevnom prezimenu ostali su izvesni Palavestrići iz okoline Valjeva. No, nisu samo čemerna vremena kriva za to što smo pozaboravljali ko smo i odakle dolazimo, već, moram reći i naša navika nebeleženja! Ukoliko biste izašli sada na ulicu i zaustavili nekoliko prolaznika sa pitanjem, da li znaju kako im se zvao pradeda, zapanjili biste se koliko njih ne bi znalo da vam da odgovor na to pitanje.
 
PORODIČNE ANEGDOTE: Mog dedu Milivoja su u jeku Drugog svetskog rata optužili da je čuvao nekog partizana, pa ga odvedu u Topolu — da ga obese. Nekoliko nedelja su ga mrcvarili tako što bi svaki božji dan, po dva sata bio vešan ispod miški, ne bi li priznao... Srećom, neki od seoskih glavešina svedočio je u njegovu korist, te ga nisu obesili, nego je posle otprilike tri nedelje pušten. Deda Milivoje je inače u Prvom svetskom ratu bio u zarobljeništvu i to u dva navrata. Pola godine u Mađarskoj, a potom i u Austriji.
 
Druga anegdota je vezana za mog oca, koji je rođen 1931. godine. Posle oslobođenja partizani su ga terali da sruši započetu crkvu u Đurđevu, koja još nije bila ni osvećena. Na tom mestu su nameravali da naprave Zadružni dom. Međutim, moj otac je odbio da to uradi! Crkva je, ipak, naposletku srušena i mogu samo reći da je većina onih koji su učestvovali u njenom rušenju sudbinski loše završila.
 
Veoma je interesantna i priča zašto je moja majka nosila dva prezimena. Naime, pošto su se Milenovići bili podelili na one koji su ostali da nose to prezime i one koji su uzeli prezime Mitrović, ona je nosila oba, ne bi li se znalo da je "od Mitrovića, koji su potekli od Milenovića". Inače, pevala je kao slavuj, naročito na običajnim okupljanjima, posle žetve, vršidbe ili kosidbe. Sa još dve žene je pevala takav troglas, kakav sam kasnije još jedino u čuo u istarskom pevanju.
 
PORODICA: Supruga Milica, ćerka Bojana (diplomirani kostimograf) i sin Bojan, koji je završio muzičku produkciju na Berkliju u Bostonu, radi u Njujorku u velikom muzičkom studiju "Legasi" kao muzički producent, aranžer, kompozitor, bas gitarista, inženjer zvuka.
 
BIOGRAFIJA: Završio gimnaziju i Višu pedagošku školu, odsek matematike u Kragujevcu. Bio sekretar KUD "Abrašević" u Kragujevcu. Član velikog narodnog orkestra RTS. Kao solista frulaš snimio više od deset albuma.

 
Izvor: Katarina Vuković, novinarka, za portal Poreklo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 02, 2011, 08:06:39 pm »

*

BORA DUGIĆ

S FRULOM NISAM PROLAZIO KOD DEVOJAKA

Neka mi bude dopušteno da kažem da sam ponosan na činjenicu što sam od sebe uspeo da napravim solidno obrazovanu osobu. Što mogu da komuniciram sa različitim svetom i što ima mnogo tema u kojima mogu da budem dobar sagovornik.

POREKLO
Moj otac, majka, baba, deda i mlađa sestra Borislava i ja živeli smo u selu Đurđevu kraj Rače Kragujevačke. Tamo sam rođen. U srcu Šumadije. Moja familija se početkom 19. veka doselila u ove krajeve. Poreklom sam iz plemena Palavestra iz Crne Gore, sa Skadarskog jezera. Moja porodica je među prvima promenila prezime. Kako mi je deda pričao, u familiji je postojao neki Duka, pa je vremenom to K prešlo u G, a prema drugoj priči postojao je neki Duga, šaljivdžija, po kome smo mi Dugići dobili prezime. Po babi vodim poreklo iz Bregova u Bugarskoj. To bogatstvo u vidu saznanja o poreklu dobio sam od dede, koji je bio moja inicijacija. I on je bio frulaš. Njegova svirala je u stvari odredila moj život.

UJAKOVA FRULA
Sa pet godina počeo sam da sviram frulu i da se interesujem za muziku. Sećam se, prvu frulicu poklonio mi je ujak Živojin. Ona mi je do danas ostala u sećanju. Sećam je se tako živo kao da je sad držim u ruci. Znam koliko je bila dugačka, kako je izgledala, sećam se jasno zvuka koji je proizvodila i mogao bih sada da vam je nacrtam. Napravljena od zove, od lošeg drveta, bila je sav svet koji me je okruživao. Žao mi je što je nisam sačuvao. Skršena je u nekoj dečjoj igri, ne sećam se tačno kada. Kasnije mi je majka kupila jednu s kojom sam i proćurlikao Užičko kolo i Moravac.

RADIO TEMIŠVAR
U to vreme moj otac je imao detektorski radio-prijemnik koji je sam napravio. U selu još nije bilo struje i možete zamisliti kakva je bila tadašnja komunikacija. A otac je bio znatiželjan čovek. Našao je skicu i sam ga je konstruisao. S njim smo hvatali Radio Beograd i Radio Temišvar. Tako da je i to što sviram rumunsku muziku duboko urezano u moje pamćenje iako ja ne znam ni jednu jedinu rumunsku reč. Naravno, preokupacija mi je bilo ono što je srpsko.

NAJBOLJI MODELI
U Đurđevu sam završio tri razreda osnovne škole kod učitelja Svetislava Ćirića koji je bio izuzetan čovek. A onda sam se s porodicom preselio u Kragujevac. Sestra je te iste godine pošla u prvi razred, a ja u četvrti. Pohađali smo školu "Jovan Popović" u kojoj sam ja mnogo godina kasnije nekoliko meseci predavao matematiku kao nastavnik. Učiteljica mi je bila Radmila Marin, sjajna žena. Zaista sam imao sreće da imam jako dobre učitelje i predavače, pre svega kvalitetne ljude. To je veoma važno jer, znate, ne možete vi da budete dobra glina ako nemate dobrog vajara. Ja sam voleo da učim, da saznajem i spoznajem ovaj svet. I kasnije sam u gimnaziji imao divne profesore. Profesor Milan S. Karić, geografičar, legenda kragujevačke gimnazije, bio mi je, srećom, razredni starešina. On je bio narodski čovek, a veoma obrazovan. Ti ljudi su za mene najbolji modeli.

SEĆANJE NA SELO
Promena sredine pomalo je traumatično delovala na mene. Znate, kad dođete iz sela prvo vas poznaju po akcentu, onda vas poznaju po lošem oblačenju, a mene dodatno i po toj frulici koju sam nosio sa sobom. Ali brzo sam se uklopio. Prihvatili su me drugari, a i nisam bio jedini koji je sa sela došao u grad. Odrastao sam na kragujevačkoj kaldrmi, ali sam imao i sećanje na selo, što smatram pravim bogatstvom. To osećanje narodskog duha zadržao sam do danas. I sada često odlazim u selo, ne samo u moje, nego i u druga. Više volim da odem u selo nego u neki grad. Ali stopio sam se sa gradskom sredinom i danas za sebe kažem da sam Kragujevčanin od glave do pete iako u Beogradu živim više od trideset godina. Kragujevac doživljavam kao zavičaj.

LEPE STAVRI
Ovih dana dešavaju mi se jako lepe stvari. Takva je ljudska sudbina. Ili vas u istom danu pozove deset dragih ljudi, ili vas niko ne pozove da vas pita ni kako ste. Baš pred Đurđevdan sam održao jedan od najlepših koncerata u životu, u mom rodnom Kragujevcu. Ovih dana završio sam i muziku za "Gorke plodove", seriju Siniše Kovačevića koja će se emitovati na jesen i ima 32 epizode. Uradio sam sjajnu muziku, po meni, i više puta je podvrgavao testu, preslušavao i puštao je različitim ljudima. Jedan od tih ljudi je i moj sin Bojan koji je završio Berkli univerzitet i jedan je od najtraženijih inženjera zvuka i producenata u Americi. On dovršava trenutno tu moju muziku u tehničkom smislu. Pa eto i ta Evrovizija na kojoj ću nastupiti sa Jelenom Tomašević nije mala stvar. Pogotovo ako vas pozove osoba kakva je Jelena. Ona je prvo moja Kragujevčanka i osoba na koju sam i ja uticao onoliko koliko sam mogao u tim njenim godinama kada se formirala kao ličnost i kao osoba u KUD-u "Abrašević".

SAMOUK
Ja sam samouk muzičar. Nikad nisam pohađao neke muzičke škole. Majka mi je bila neverovatno muzikalna žena. Ona je podržavala tu moju želju da se bavim muzikom, dok otac nije uopšte blagonaklono gledao na to. Kad sam se kao gimnazijalac upisao u KUD "Abrašević" on mi je to izričito zabranjivao. Govorio mi je da ne gubim vreme tamo, da je škola teška i da mora da se završi. Plašio se da ne potrošim vreme koje mi je potrebno za učenje na svirku. I u tome je bio vrlo grub. Ja sam malo varao, malo priznavao, ali u svakom slučaju odlazio sam na probe i učio. U to vreme bilo je sjajnih muzičara u "Abraševiću". Bio je tu pokojni Raša Čuknić koji je bio harmonikaš i trubač i bio je Slava Simjonović, klarinetista. Uz njega sam savladavao prve duvačke korake. S druge strane, u gimnaziji sam imao sjajnog nastavnika muzičkog Veroljuba Tasića. Od njega sam učio note. Ono što je bilo iz tog predmeta u programu ja sam gutao, ali mi to nije bilo dovoljno. Još kada sam izašao iz osnovne škole bio sam muzički pismen, a to je bio ogroman kapital za ono što se kasnije događalo u mom životu.

BITLSI
Iz gimnazijskih dana pamtim grupu "Senke". Fantastično su svirali. Dođem ja u gradski dom u Kragujevcu, a oni sviraju zabavnu, pop muziku. Kad me vide odmah pitaju: "Gde ti je frulica? Hajde malo da sviraš sa nama." Moje društvo je oduševljeno reagovalo na to i bilo je mnogo ljudi koji su me u to vreme podsticali i govorili: "Samo sviraj, sviraj, sviraj, ovo je fantastično što ti radiš." Nažalost nisam imao uspeha kod devojaka sa frulom. One su volele u to vreme gitare, Bitlse. Voleo sam i ja Bitlse, ali pored njih nisam imao šanse kod devojaka. Naravno, postojale su i one devojčice koje su imale simpatija prema meni. A i ja sam kao mladić bio jako stidljiv. To je bio moj najveći problem.

ŽIVOT ME PREKALIO
Danas pred sobom imate potpuno drugačiju osobu, koju je život iskalio i prekalio. Ja sam imao dve strašno velike reči sa velikim slovima: sramota i grehota. One su bile nešto što ne mogu da vam objasnim, bile su kao strašni sud koji vam visi nad glavom. Zbog toga sam kao đak i kasnije kao student bio veoma pristojan momak. Ali našla se jedna koja me je mnogo zainteresovala. To je moja sadašnja supruga Milanka, koleginica s fakulteta. Bilo je, naravno, devojaka i pre nje, ali da se ne lažemo, to nije bilo kao u današnje vreme.

MATEMATIČAR
Nikad nisam imao neku posebnu potrebu da odem na muzičku akademiju. Ona nije ni postojala u Kragujevcu u to vreme. Nisam imao neke velike šanse da me otac pošalje na studije u Beograd, tako da sam se opredelio za ono što je postojalo u Kragujevcu, a to je Viša pedagoška škola, odsek matematika. Tada su programi bili mnogo širi i ja sam dobio jedno strahovito široko obrazovanje. Završivši tu školu radio sam kratko kao nastavnik matematike u svojoj osnovnoj školi. To vreme je bilo dovoljno da shvatim da taj posao nije za mene. Ja sam suviše blag čovek za tu dečurliju koja je već bila mnogo nemirnija nego moja generacija. Učinilo mi se u jednom momentu da sam čak promašio profesiju, međutim, ipak nisam. Jer sve to što sam naučio iz matematike i fizike kasnije sam mogao da primenim kada sam konstruisao frulu. Većinu svojih frula konstruisao sam sam. Tajna mog uspeha leži, između ostalog, u tome što sam mogao da napravim frulu kakva mi treba.

JASMINA I BOJAN
Budući da smo ja i moja Milanka pedagozi, decu smo vaspitali da budu dobri ljudi i oni to i jesu. Smatram nas dvoje uspešnim roditeljima. Moj sin Bojan i danas sa 31 godinu ima veliki respekt prema meni. To je jako važno. Imamo drugarski odnos, ali smo svake sekunde svesni ko je kome šta. Njemu ne može da se dogodi da meni kaže tešku reč. Jasmina je starija i diplomirala je kostimografiju ovde u Beogradu kod profesorke Žegarac. Trenutno živi u Njujorku i radi za jednu prestižnu modnu kuću. I Bojan i Jasmina su na dobrom putu da osnuju sopstvene porodice. Ponosan sam na to što su veoma lepo vaspitani i žao mi je kad vidim decu svojih drugara koji nisu to uspeli da urade. Moram da naglasim da je moja supruga za to mnogo zaslužnija od mene.

MILANKA
Za sve te godine dok sam ja gradio karijeru Milanka je bila moja velika podrška i vetar u leđa. Da nije bilo nje, ne bismo imali to što danas imamo. Ona je pre svega izuzetan čovek. Mnogo je zaslužna za moju karijeru. Neko je ko vas isprati iz kuće sa svim stvarima koje su vam potrebne. I nikad me nije ispitivala, bila ljubomorna. Nas dvoje danas živimo na relaciji Beograd, Kragujevac, Njujork. Bar dva puta godišnje odemo u posetu kod dece i oni bar jednom godišnje posete nas. Bio bih neiskren ako bih rekao da ne patim zato što smo tako daleko od njih. Ali za njih je trenutno bolje što su tamo.



SIDNEJ
Sa svojih nastupa i koncerata pamtim i lepe i one manje lepe trenutke. Najdraži mi je svakako koncert u sidnejskoj Operi. Ne možete da zamislite koliko je to velika dvorana. Razdaljina od pozornice do garderobe je nekih 300, 350 metara. Ja sam imao samo sedam minuta da dotrčim do garderobe, presvučem se i vratim na scenu. Ali kad sam do nje stigao, shvatio sam da nemam ključ od svlačionice. Morao sam da otrčim nazad, nađem ga i ponovo se vratim i presvučem. Vratio sam se na scenu zadihan, a trebalo je da sviram baladu, za koju je potrebna maksimalna smirenost. Međutim, kad sam se pojavio u belom smokingu i belim cipelama sa belom frulom, doživeo sam ovacije na sceni.

LIČNA KARTA
Bora Dugić rođen je u selu Đurđevu kraj Kragujevca 10. juna 1949. godine. Osnovnu školu, gimnaziju i Višu pedagošku školu završio je u Kragujevcu. Bio je sekretar KUD-a "Abrašević" u Kragujevcu i član velikog narodnog orkestra RTS-a. Kao frulaš objavio je 10 ploča i kaseta, nekoliko CD-ova i video kaseta. Dobitnik je oktobarske nagrade grada Kragujevca, nagrade Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, kao i Vukove nagrade. Oženjen je Milankom i ima sina Bojana i ćerku Jasminu.


Žiža Antonijević | 11. 05. 2008. | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 02, 2011, 08:07:02 pm »

*

BORA DUGIĆ: 40 GODINA UMETNIČKOG RADA





SRPSKI ORFEJ U CENTRU SAVA

Gala koncert virtuoza na fruli Bore Dugića održan sinoć u punoj dvorani Centra Sava. Dugić je predstavio melodije iz tradicionalnog srpskog i balkanskog muzičkog opusa u svom specifičnom i prepoznatljivom aranžmanu.

Virtuoz na fruli, proslavljeni umetnik internacionalne reputacije Bora Dugić održao je sinoć gala koncert u punoj dvorani Centra Sava pod nazivom "Simfonija duha i daha", koji je okupio 200 izvođača, njegovih prijatelja.

Za razliku od prošlog koncerta, pre četiri godine, koji je nosio naziv Igra duha i daha", ovaj je prevazišao igru i prerastao u simfoniju — sklad i saglasje duha i daha, što je osobina koja čoveka čini vladaocem planete, rekao je maestro Dugić.

Simfonija je sklad, saglasje, a duh i dah nešto što definiše život. Ljudski dah pokreće život, dok mu duh daje smisao, snagu, beskonačnost, besmrtnost, a muzika je ništa drugo nego ljudski vapaj da se dosegne ta večnost", objasnio je Dugić.

Dugić, koji je svojom umetnošću, širom zemlje, ali i po svetu proneo lepotu zvuka frule, karakterističnog za prostor Balkana, naročito Šumadiju, predstavio je melodije iz tradicionalnog srpskog i balkanskog muzičkog opusa u svom specifičnom i prepoznatljivom aranžmanu.

U pratnji Simfonijskog orkestra umetničkog ansambla Ministarstva odbrane Stanislav Binički", Velikog orkestra mladih Mugur, mugurel" iz Rumunije, Velikog tamburaškog orkestra Radio televizije Vojvodine i Ansambla Vetrovi Balkana", Dugić je izveo i svoje kompozicije Zov za nedostižnom lepotom", Dunav" (naslovna tema serije Gorki plodovi"), Sećanje na Dižon", Tren", Običan balkanski dan".

Premijerno je beogradskoj publici predstavio kompoziciju Borin čoček", koju je posvetio piscu Bori Stankoviću, a na posebnoj fruli, koja po njegovim rečima proizvodi čudesan i potresan ton, odsvirao je Baladu nerođenih Srba" iz filma Sinovci" Siniše Kovačevića.

Najduži aplauz usledio je nakon makedonske pesme Zajdi, zajdi", koju je Dugić odsvirao na neobičan i težak način - uz samo jednom udah.

Specijalni gosti koncerta bili su Akademski hor Kolegium musikum" pod dirigentskim vođstvom Darinke Matić - Marović, Ansambal Smilje" iz Kragujevca, trubači Dejan Lazarević i Dejan Petrović i pevačica Jelena Tomašević.

Vrhunac večeri bilo je izuzetno zajedničko izvođenje kompozicije Skakavac", u kome su učestvovali svi Dugićevi prijatelji okupljeni u dvorani Centra Sava".

Dugi aplauz i veliko oduševljenje publike, koja je stojeći pozdravljala jednog od najvećih umetnika na fruli današnjice, izmamio je i nekoliko biseva nakon dvoipočasovnog koncerta, dopunjenog stihovima srpskih pesnika koje je rečitovao dramski umetnik Petar Kralj, a sve rukovođeno rediteljskim umećem Siniše Kovačevića.


RTS | 19.05.2009.


~




"Uz melodije tradicionalnog srpskog i balkanskog melosa, Bora Dugić je beogradskoj publici premijerno predstavio kompoziciju 'Borin čoček', koju je posvetio piscu Bori Stankoviću, a na posebno konstruisanoj fruli, koja, po njegovim rečima, 'proizvodi čudesan i potresan ton', odsvirao je 'Baladu nerođenih Srba' iz filma 'Sinovci' srpskog dramaturga i reditelja Siniše Kovačevića."

Tamara Maljković

Fotografija B. Dugića preuzeta sa: Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 02, 2011, 08:07:50 pm »

*

O BORI DUGIĆU...

Solista na fruli, originalni interpretator stare i nove srpske i balkanske muzike


"BORA DUGIĆ, spada u one retke, najređe izvođače, koji svojim nastupima i načinom sviranja proslavljaju MUZIKU. Svojim estetskim uživanjem u igri tonova, virtuoznim sjajem, jasnim i tačnim izgovaranjem svakog pojedinačnog tona, gipkim, elegantnim i oblim  fraziranjem, nenadmašnim "daljinskim čulom" (uhom) za prave izvornike muzičke pastorale, Dugić doseže artizam najeminentnijeg kova, sasvim sigurno još nečutog kod nas i znatno šire, artizam koji sadrži u potpunoj ravnoteži, istočni, srpsko - balkanski, šumadijski frulaški arhetip i zapadni, francusko — evropski flautski zanat. Ovim artizmom Bora Dugić svaki put suvereno  premošćuje i prevazilazi svakojake 'sladunjave osećajčiće' (F. Niče), dirljive idile, kičersko stanje muzike, sa kojima se, po prirodi stvari, neminovno i često susrećemo na muzičkoj estradi.
Bora Dugić je izuzetan umetnik srpskog i balkanskog muzičkog prostora i najistaknutrji tumač nota na drevnom muzičkom instrumentu, fruli. Frula je veoma jednostavan muzički instrument, u osnovi je cev sa sedam rupica i piskom. Po definiciji, na fruli je moguće svirati samo jednostavne, pastoralne melodije. Bora Dugić je, međutim, pokazao da je na ovom instrumentu moguće svirati najrazličitije melodije, od pastoralnih elegija, do brzih virtuoznih kompozicija, pa čak i dela klasične muzike. Zahvaljujući svom istančanom ukusu, emocijama, osećaju za frazu i izuzetnoj izvođačkoj tehnici, Bora Dugić spada u najveće narodne umetnike u svetu."


"Među frulašima ima početnika, ima majstora i velemajstora, ali postoji samo jedan čarobnjak, koji je prvi svojim umećem uveo frulu u veliku umetnost — Bora Dugić."
Zoran Hristić — kompozitor


"Publika ga poznaje kao izuzetnog izvođača. Manje je poznato da je Bora tvorac najveceg broja kompozicija koje izvodi. Osim instrumentalnih, napisao je i zapazen broj vokalnih kompozicija u narodnom duhu. Nije mi poznat primer u istoriji muzike da umetnik izvodi svoja dela na instrumentu koje je sam napravio. Ceo svoj repertoar Bora Dugic izvodi na frulama koje je sam stvorio. U gradnju frule uneo je mnoge inovacije i poboljsanja. Izvodjackim umecem Maestra Dugica, takva, usavrsena frula, kao muzicki instrument uzdize se na mesto koje do sada nije imala. Iako je karijeru izgradio u domenu narodne muzike, njegovom nemirnom duhu to nije bilo dovoljno. Potreba za stalnim obogacivanjem svoje umetnicke licnosti, sa lakocom ga je dovela do ovladavanja novim stilskim i izvodjackim izrazima. Rezultat tog traganja je i ovaj, raznovrsni muzicki materijal, koji je omogucio da njegov viseslojni dar dodje do punog izrazaja."
Zoran Živković


"Jedna od srpskih znamenitosti je frula. Jedna od najvećih znamenitosti frule je Bora Dugić. A jedna od mojih najvećih muzičkih znamenitosti je sviranje sa Borom Dugićem."
Mihailo Miša Blam — znameniti muzičar i kontrabasista


"Božja pomisao stvorila je čoveka, darivala ga genijima i od vremena do vremena stvarala čuda i remek dela, kao što su Orfej... Bora Dugić..."
Predrag Gojković Cune — prijatelj i zemljak
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 02, 2011, 08:08:18 pm »

*

MUZIKA SA LEKOVITIM DEJSTVOM

Sa frulašom Borom Dugićem o Srbiji i Balkanu, traganju za sopstvenim identitetom, savremenom čitanju tradicije...

Sa stanovista (ogranicenog prostora) dnevnih novina frulas Bora Dugic uopste nije "zahvalan" sagovornik. Za razliku od vecine muzicara nesposobnih da se verbalno izraze, Bora Dugic prica isto kao sto svira — promisljeno i elokventno. Misli mu brzo sevaju, jedna asocijacija radja niz drugih i razgovor se neminovno racva u vise paralelnih pravaca. I na kraju novinar mora da se uhvati za glavu... pred dilemom sta seci iz sadrzajnog dijaloga.

Iako je povod za susret bio nedavni izlazak Dugicevog albuma "Izmedju sna i jave" (PGP RTS), najmanje smo, u stvari, na direktan nacin pricali na tu temu. "Muzika je, sasvim sigurno, nesto sto se ne moze recima opisati. Verujem da se muzika prepricavanjem osiromasuje. Nikad ne postoji dovoljno jaka rec..." — kaze Dugic.

Medjutim, pricajuci o Srbiji i Balkanu, preplitanju razlicitih uticaja i traganju za sopstvenim izrazom i identitetom, o savremenom citanju tradicije i buducnosti Srba i njihove muzike, sve vreme smo se kretali terenom, realnim i apstraktnim u isto vreme, koji za Boru Dugica, "lovca na snove", predstavlja izvor muzickih, ali i intelektualnih izazova i inspiracije.

Dugicevea muzika stoji u skladu sa njegovim recima, sa onim sto sto jeste i cemu tezi. I sto je mozda najvaznije, kroz svoju muzicku viziju Bora Dugic pruza i jedan, za nase prilike, alternativni zivotni koncept. Biti Srbin tu ne znaci zatvoranje u uske granice, vec podrazumeva i prihvatanje nekih pozitivnih uticaja sa strane.

"Balkan je suvise malo podrucje da bi bio oivicen nekim kineskim zidovima i da postoji nesto sto je samo srpsko, bugarsko, rumunsko, makedonsko... To sto mi nas mikrosvet cesto proglasavamo za univerzum nas je problem. Naravno da sam na pocetku podrazavao srpsko kolo. Kad dete pocne da svira, zvizduce, peva, ono podrazava ono sto mu je blisko, sto nosi u sebi, sto je do tog doba upilo i naucilo... No, kada napredujete na svom instrumentu u jednom trenutku prevazidjete ono sto ste nasledili od svojih i ukoliko ste radoznali icicete dalje. Ja sam najpre poceo da sviram rumunsku muziku, to mi je prosto bilo najblize, kasnije sam slusao bugarsku i narucito makedonsku... Zato je "Obican balkanski dan" (kompozicija sa novog albuma, prim. aut.) simbioza svega sto se u meni muvalo svih ovih godina — Srbije, Rumunije, Makedonije, i svega i svacega sto ima veze sa Balkanom..."

Na prozimanje tih raznorodnih uticaja, Boru Dugic gleda sa potpunim odobravanjem. Pod uslovom, naravno, da postoji svest o tome sta jesmo i sta zelimo da budemo. "Kada imate zutu, plavu, crvenu, i to brzo okrecete, dobicete belu... I ne konstatujete sve te boje jer ste dobili novi kvalitet. Ali je cinjenica da su i zuto, i plavo, i crveno, sadrzani u tom belom".

Takva "muzicka filozofija" razlicitostima, prirodno, daje punu legitimnost.

"Adler kaze da nema nicega na svetu sto prethodno nije proslo kroz cula. Jung, s druge strane, smatra da kolektivno nesvesno postoji kao rezultat rodjenja - prethodne generacije su nesto upile i to se kasnije preslikava. I jedno i drugo je tacno. Ne postoji istina koja je oivicena od one druge istine. One se prozimaju. Tako vam je i sa muzikom. Apsolutna istina kao takva uopste ne postoji, ona je data samo Bogu."

Briga o tradiciji za Boru Dugica ne znaci njeno konzerviranje, vec pre — okrenutost novom dobu uz svest o proslosti. "Ako smo prihvatili savremeni nacin zivota, tehnicka dostignuca, onda moramo da prihvatimo i zvuk tog novog vremena. Ja sam sa radoscu docekao dolazak instrumenanta koji mogu savrseno da beleze zvuk".

O nacinu na koji je moguce "pomiriti" tradiciju i "novo", Bora Dugic govori na osnovu sopstvenog iskustva.

"Kada sam prvi put uzeo frulu u ruke ideja mi je bila da od nje napravim instrument, da postavim pitanje da li je bilo neophodno frulu pretvarati u flautu kada na njoj moze da se odsvira isto sto i na flauti. To dokazujem citavog zivota.

Znaci, u jednoj prociscenoj varijanti koja u sebi nosi etericnost i prefinjenost i koja je istovremeno zadrzala dovoljno starog "safta", prepoznace se isto to staro, ali u novom obliku — obradjeno, doterano, oblikovano...

Bora Dugic pruza jednu "muzicku" alternativu, ali je nikad ne apsolutizuje, vec ostavlja mogucnost i drugima da nesto kazu na istu temu. Zato u sredini gde su ljudi umnogome izgubili svest o sebi, o svom mestu u vremenu i prostoru, i o razlicitim "legitminim" mogucnostima, Dugicevu muziku treba prodavati i u apotekama.


Predrag Dragosavac
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 02, 2011, 08:08:38 pm »

**

BORA D U G I Ć — INTERVJU ČITALACA "STAR"


  


POTPISATI NARODNU PESMU KAO SVOJU JE
NACIONALNA IZDAJA



Frulaš Bora Dugić dobitnik je najznačajnijih priznanja kod nas, ali i širom sveta. Tradicionalni srpski instrument na kojem izvodi virtuozne bravure probudio je interesovanje, pa ste nam za njega poslali sijaset pitanja. Kao i obično, izašli smo vam u susret, prosledili mu pitanja i dobili zanimljive odgovore

Po struci ste profesor matematike. Da ii ste se ikada time bavili?
(Jovana Ožegović, Sombor)

Sebe sam prepoznao u muzici. Školska sprema je potrebna čoveku, ali nikad nisam pomislio da bi muziku trebalo da ostavim. Čak i kad od muzike ne bih zarađivao ni jedan jedini dinar, i dalje bih se njome bavio. To bi me možda nateralo da nađem neki dodatni posao, ali ne znam da li bi prihvatio takav život. Drugo je pitanje šta bih radio da se ponovo rodim. S ovim što danas znam, nisam siguran. Ovo je težak i trnovit put, ali ja sam dosledan čovek i moram da završim svoju misao. Nisam dosanjao svoj umetnički san. U sebi nosim previše muzike i poruka koje moraju da ugledaju svetlost dana.

Smeta li Vam što za potrebe reklama i TV emisija kradu Vaše melodije?
(Zorana Kočijašević, Negotin)

Ako me pitaju, to je u redu. Ali, često mi uzmu melodiju i potpišu se kao autori, ili autorska prava za moju muziku dobija neko drugi. Mi smo narod koji, valjda zato što je nebeski, hoda po plafonu ne priznajući čak ni zemljinu težu. Zašto bi se autorska prava isplaćivala nekom Šumadincu koji se drznuo da stvara muziku na parčetu drveta?! Verovatno sam jedan od najoštećenijih s obzirom na to da sam kantautor. Još nikoga nisam tužio, jer pokušavam da sve rešim na civilizovan način, ali ako bude neophodno... To traje 10, 12 godina, ali ne želim o tome da pričam da ne bih ostavio utisak gnevnog čoveka. Svoja raspoloženja pretvaram u muziku. Frulu sam naučio da plače, smeje se, ćuti...

Smeta li Vam to što je kaval postao popularniji od frule?
(Nikola Veljković, Zemun)

Frula obeležava našu naciju. Ako jedna nacija želi da porobi drugu, prvo joj uvali svoju muziku, pa jezik... U "Zaveštanju Stefana Nemanje" Mileta Nedića piše da "nije greh naučiti tuđu pesmu, već zaboraviti svoju". Mi učeći tuđe zaboravljamo svoje, poprimamo identitet za koji ne znamo čiji je. Nikad ne dozvolite da se pred vašim pragom vije tuđe kolo i peva tuđa pesma. Srbija je samo donde dokle dopire naša muzika. To je opomena ovom narodu. Kaval nije srpski instrument. Stigao je sa Srednjeg istoka, preko Sirije, Iraka i Irana, do Turske, Makedonije, Bugarske... da bi se konačno neki naši dečaci setili da time privuku pažnju. Da bi neko sada svirajući frulu, privukao pažnju, mora biti bolji od Bore Dugića. Ne postoji ništa što može da svira kaval, a ne može frula. Upravo je obrnuto. Kod nas postoje samo ekstremna stanja, agonija i euforija. Kad bismo mogli da budemo između, bili bismo normalan narod koji ima kolektivnu svest.

Da li ćete otvoriti školu frule?
(Goran Stoimenov, Niš)

Trebalo bi to uradim da na jednom privatnom univerzitetu. Nažalost, nismo imali naklonost profesora Muzičke akademije da budemo učitelji ili makar pomoćnici redovnim profesorima za međunarodnu umetnost. To je slepilo koje se narodima oko nas ne događa. U Bukureštu postoji odsek frule na kojem Georgi Zamfir predaje panovu frulu.

Ima li žena frulaša?
(Katica Đorđević, Novi Sad)

Sve ih je više... Moja baka i majka govorile su da žena ne bi trebalo da svira frulu. Iz pristojnosti neću reći zašto. Ta zabluda je, na sreću, prevaziđena. Moja učenica Kristina Cvejić ove godine će diplomirati etnomuzikologiju na Umetničkoj akademiji u Novm Sadu. Ona sada obučava đake nižih muzičkih škola u Vojvodini.

Koliko je politika uticala na to da ljudi zavole pozajmljenu novokomponovanu muziku?
(Jelena Ljubinković, Beograd)

Politika je uslovila da narod odabere da se poseljači. Izgovor da narod hoće da sluša turske pesme zato što smo vekovima bili pod Turcima i imamo njihove krvi je neprihvatljiv. Srpski narod je od dolaska Slovena na Balkan do danas zadržao svoj jezik. Primili smo hrišćanstvo, ali smo zadržali i neke paganske običaje. Nema promena na pesmama koje su pronađene početkom XX veka. Kako je onda baš u poslednjih nekoliko godina "gen proradio"?!

Da li je tačno da u Radio Beogradu danas presnimavaju snimke narodne, gradske i izvorne muzike snimljene pre nekoliko decenija?
(Marko Šobajić, Paraćin)

Svašta se radi, ali to je stvar policije. Nemam dokaze, pa ne mogu da optužujem. Radio Beograd ima toliko vredne muzike da bi trebalo da postane trezor, kako bismo pod ključem zaštitili svaku pesmu. U Francuskoj, ako neko uzme narodnu pesmu i potpiše je kao svoju, to tretiraju i kažnjavaju kao nacionalnu izdaju. A naši popularni muzičari upravo to rade. "Genije" za 10 evra kupi muzičara koji će mu odsvirati pesmu, pa je posle prodaje kao svoju. I to niko ne kažnjava. Nadam se da će takve jednog dana stići kazna. Mada, nije kriv pojedinac, već država koja propisuje zakone i toleriše njihovo kršenje.

Da li ste dobili status istaknutog umetnika?
(Aleksa Stoićević, Boljevci)

Nisam tražio, pa nisam ni dobio. Zaposlen sam u Radio Beogradu i to mi nije potrebno. Na sreću, nisam član nijednog estradnog, već Udruženja muzičkih umetnika Srbije. Statusom istaknutog umetnika ništa ne bih dobio. Ponosniji sam na sve nagrade koje sam dobio, diplomama bih mogao da oblepim 300 kvadrata svoje kuće u Kragujevcu.

Način Vašeg izražavanja u intervjuima naginje filozofiji. Kako se snalazite u razgovoru s estradnim poslenicima? (Miljana Pervić, Donji Milanovac)

Prilagodljiv sam. Mogu da govorim jednostavno, ali i toliko komplikovano da, kako kaže Miša Blam, ni samog sebe ne razumem. Važno je spustiti se na nivo onoga s kim razgovarate. U suprotnom ćete biti čudak.


Star, 28.07.2004.

[postavljeno 31.03.2008.]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jul 17, 2012, 04:22:43 pm »

*

FRULA JE INSTRUMENT BOŽANSKOG POREKLA

Sve stare legende, starogrčka, egipatska, činjenica da je frula pronađena kod Sumera, govore da ona ima božansko poreklo. Tako mali instrument, arhetipski, sa onoliko rupica koliko se ima prstiju, i u mnogo čemu slična samom čoveku

Kragujevac — Maestro na fruli, umetnik Bora Dugić posle putešestvija po belom svetu, boravka u Australiji, Moskvi, Americi, Švajcarskoj, preko Japana, Kanade, Kipra, Belgije i Grčke, ovih dana, na tren, zaustavio se u Gruži, varoši u srcu Šumadije. Kažu Šumadinci to je "Bora pozvao slavuje na megdan, a oni pognute glave ustuknuli pred njim".

Šumadija bez vas ne bi bila to što jeste?

To treba Šumadija da kaže. Potcenjivati samog sebe mogu samo donde što se tiče htenja šta sam hteo da kažem. Ali šta sam postigao i koliko je to važno ili malo važno za neko okruženje to je opet pitanje koje je van mene.

Muziku naše zemlje proneli ste širom sveta, a sada ste u Gruži, varošici koju stranac jedva da može naći na geografskoj karti?

Nema malog mesta. Ako postoji neko ko je veliki čovek, a isti je po fizičkim dimenzijama kao i svaki drugi čovek, onda ne postoji ni malo mesto. Mesto je veliko onoliko koliki mu je duh. Gruža ima duh i ona je velika. A to kolika će biti za sto godina, to je veoma relativno. Gruža je mesto koje ima dušu, nastanjena ljudima koji potiču iz Hercegovine, iz Crne Gore, i ta mentalna konfiguracija jeste kvalitetnija u odnosu na naše druge doseljeničke forme. Neko od svih tih ko se doselio mora da bude najbolji. Ja tipujem na Gružu.

Frula u poplavi turbo folka?

Ja imam dokaze da je frula božanskog porekla. Sve stare legende, starogrčka, egipatska, činjenica da je frula pronađena kod Sumera, govore o tome da ona ima božansko poreklo. Pod turbo folkom svako od nas podrazumeva nešto maglovito, ali i vi i ja znamo da je to nešto loše. Ne postoji takav demagog ili filozof koji bi izveo dokaz da je turbo folk božanskog porekla. Ako nije božanskog porekla, onda će propasti kao i sve što je sklono truljenju. Što se frule tiče, zaista, tako mali instrument, arhetipski, sa onoliko rupica koliko se ima prstiju, i u mnogo čemu slična samom čoveku. Čovečanstvo nije imalo moćniju spravu od sintisajzera, koji ima sve, ali nema duh. Muzika bez duha je samo zvuk.

Vi i Ministarstvo za kulturu?

Onoliko koliko sam uspešan, toliko je moje mesto sigurno. Predsednik sam komisije za narodno stvaralaštvo baš u tom Ministarstvu i znam da se tamo čini sve da se srpska tradicionalna kultura sačuva ili makar konzervira, ako ne može trenutno u nju da uloži da bi išla korak dalje. I postoji puno tih pokušaja, sabora, festivala, raznoraznih nadmetanja i takmičenja koje omogućavaju izvođačima da se izraze, omogućavaju i publici da nađe svog junaka.

Kažu da ste perfekcionista?

Sreću čoveku ne može doneti bilo koja politička opcija već samo on sam. To znači roditi se, prvo, sa činjenicom da si najsrećniji onda kad ti najmanje treba, drugo, da znaš da sve ono što se događa oko tebe, zavisi isključivo od tebe, a još ako nađeš nekog ko ti je sklon, ako nađeš nekog ko te prosto malo gurne napred, onda budi srećan. Ne postoje trasirani putevi i ne postoje povlašćeni. Ni u kakvim sistemima, osim bogatih. Bogati su povlašćeni samim tim što imaju dovoljno da mogu sve da kupe. Država ti je omogućila da radiš ali, ako radiš, moraš da joj plaćaš porez. Tako je bilo i u Rimskom carstvu, tako će biti i u nekoj budućnosti kada neka druga sila bude na vlasti. Možda nije umesno citirati Čerčila, ali jako dobro mi zvuči ono "krv, znoj i suze".

Branka Kuljanin | 24.08.2006. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Jul 17, 2012, 07:14:11 pm »

*

BORA DUGIĆ:

MUZIČKA ČEŽNJA ZA VEČNOŠĆU

Sve što naučite to vam dođe kao poklonjeno, kad nešto naučite, kad nešto vredno radite dok ste mladi to vam kasnije dođe kao jako korisno u poslu ili hobiju.

Rekao je to u intervjuu "Glasu Srpske" majstor sviranja u frulu Bora Dugić, samouki talenat koji je otkrio fenomen frule koja "može da svira i Baha i Mocarta".
 
Nikada nije išao u muzičku školu, studirao je matematiku, a postao je sinonim za sviranje u frulu i to virtuozno. Muzika iz filma "Sinovci-balada nerođeni" nešto je što nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
 
GLAS: Počeli ste da svirate prije skoro pola vijeka. Kakvi su bili počeci i otkud tako velika ljubav prema fruli?

DUGIĆ: Moj početak bio je sasvim običan. Frula je instrument ruralne sredine. Ona je danas postala instrument koji se meša sa ruralnim i urbanim. Ali u to vreme kad sam ja počeo da sviram, to je bilo selo bez struje. To je centralna Šumadija, selo Đurđevo, dva kilometra od mesta gde je rođen Karađorđe. Roditelji su mi bili muzikalni i po majčinoj i po očevoj strani. Deda Milivoje je bio jedan od najboljih frulaša i ujak je svirao u frulu. Tako da je moj susret sa frulom bio neminovan. Sve se to nekako odvijalo po nekom automatizmu. Ja sam to parče drveta "ščepao", stavljao frulu pod jastuk, tako sad kad gledam na sve to, sve ovo dalje je moralo da se dogodi upravo kako se dogodilo. U selu sam živeo svega osam godina, onda sam se preselio u Kragujevac. Nisam imao afinitete da učim da sviram druge instrumente, a za harmoniku sam bio nejak, klarinet i flauta su tada još bili nepoznati, ali najvažnije od svega otac mi je branio da upišem muzičku školu.
 
GLAS: Malo je neobična ta priča da ste samouki frulaš?
 
DUGIĆ: Moja autohtonost je specifična, moja znatiželja je bila veoma jak motiv koji me je naterao da se muzički opismenim, da mnogo literature muzičke pročitam. Veoma sam uporan i ozbiljan. Međutim, tu nisam stao. Nastojim da frulu kao instrument dovedem do savršenstva. Stalno je dorađujem. Imam radionicu koja je respektabilna za tu svrhu i u njoj mogu da uradim šta hoću od frule. Pošto sam matematičar po struci, nije mi bilo teško da izvršim proračune i da preuređujem frule, da bih im poboljšao zvuk i stalno vršim eksperimente. Baš za muziku koju sam pisao za film "Sinovci" Siniše Kovačevića napravio sam posebnu frulu, prototip, jedina je takve vrste u svetu i čudno zvuči. Ta "Balada nerođenih" tražila je da se odsvira na nečemu što potresno zvuči. Sve frule koje sam imao, nisu tako zvučale, pa sam imao potrebu da nešto uradim. Frula u toj kompoziciji zvuči potresno. Imam veliku zbirku frula, na kojima sam izveo neke eksperimente.
 
GLAS: Ušli ste u antologiju muzičkih knjiga gdje se uz objašnjenje instrumenta frula nalazi Vaša slika, da li vam to imponuje?
 
DUGIĆ: Kako da ne. Svaki čovek se bori za svoj trag i nema dokaza da smo postojali, ako iza sebe nismo ostavili trag. Boreći se za trag ja se borim za naklonost slušalaca. Moji savremenici će me uvažavati u svemu tome, a nešto kasnije će kad mene ne bude koji sam svirao i onih koji su me slušali, ostati neka priča, kao što se obično legende stvaraju oko nekih ljudi. To mi nije namera, ali to sledi samo po sebi iz iskrenog bavljenja ovim ili nekim drugim poslom.
 
GLAS: Osim što svirate, pravite frule Vi i komponujete muziku za taj instrument.?
 
DUGIĆ: Dosta sam radio sa frulom jer na njoj sviram 45 godina. Bio sam prvo svirač u stotinu raznih predstava, zatim u filmovima, kao što je "Boj na Kosovu", "O pokojniku sve najlepše" dok nije došlo na red da me pozivaju kao autora. Tako da sam radio muziku za desetak predstava u kragujevačkom pozorištu, za neka amaterska takmičenja u Priboju na Limu, Novom Sadu, onda za filmove "Sinovci", "Maša" za seriju "Gorki plodovi". I trenutno nešto radim, ali ne smem da otkrijem o čemu se radi. To je predstava na jedan Šekspirov tekst.
 
GLAS: Sin je donekle krenuo Vašim stopama, u svijetu muzike je. Koliko je imao Vašu podršku u tome?
 
DUGIĆ: Moj sin je u Americi studirao na Berkliju i završio je muzičku produkciju i inženjering, a od instrumenata bas gitaru. Sad je glavni inženjer zvuka i muzički producent u jednoj produkcijskoj kući u Njujorku. Već 16 godina je u Americi, a poslednjih pet-šest godina pravi jako lepe pesme sa prizvukom i našeg melosa koje privlače tamošnje pevače. Moj sin je prevazišao moja očekivanja i ja sam na to veoma ponosan.
 

NOVI ALBUMI
 
GLAS: Šta donosi Vaš novi audio materijal pod nazivom "Zauvek i posle"?
 
DUGIĆ: To je jedan vapaj, ljudski vapaj nad prolaznošću. I sam po sebi može zvučati različito slušaocu. To je zaista jedna čežnja da se dosegne večnost ili da se bar dopusti da je večnost dokučiva čoveku. Ja lično verujem da svaki poslati signal negde, nekome nikada ne umire. Ako je muzika božanskog porekla, a svakako jeste, jer ako je nešto ovako bezmaterijalno toliko potrebno čoveku, to samo može biti božansko delo, a ne samo ljudsko. Onda muzika može doći do one tačke, kada iza zauvek, počne ono posle. Zdravi devojački glasovi na tom albumu zrače optimizmom i poručuju da je život ipak jako lep bez obzira na to što je prolazan.

02.10.2011. | Snežana Tasić | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Oktobar 29, 2012, 11:31:14 pm »

*

BORA DUGIĆ:

HRABROST JE STATI PRED PUBLIKU

Najpoznatiji srpski frulaš Bora Dugić (62) predstavio je novi album pod imenom "Zauvek i posle". Kako kaže, većina melodija na disku su nostalgične pesme pune sentimentalnih nota.

Kad razmišljam o svom putu, razmišljam o sudbini. Jer, sudbina uvek čeka na putu koji ste hteli da izbegnete. Sreća je i kad dugo živite, pa vam se mnogo snova ostvari. Kad god su me pitali koja mi je bila najbolja odluka u životu, rekao sam - da postanem muzičar. Ali, i da su me pitali koja je moja najgora odluka odgovor bi bio isti. Velika je odgovornost i hrabrost stati pred publiku. Poredim sebe sa Don Kihotom koji se borio s vetrenjačama. I ja sam se, kao on borio, ali s malim vazduhom kojim sam slao poruku negde tamo daleko. Svaki poslati signal iz frule je pun ljubavi i putuje večno - kaže Bora Dugić.
 
Koliko je danas teško snimiti CD?
 
Nije lako jer su veliki troškovi, posebno ako se snima u inostranstvu, kao što je to slučaj sa ovim mojim diskom koji je rađen u Americi. Pitanje je da li se isplati danas snimati. Piraterija je uzela maha i internet je s jedne strane uspeo da napravi vezu među ljudima, ali je s druge strane je pokvario muziku. Ipak, nadam se da će doći bolja vremena. Ako ništa, ovaj disk će kupiti moji prijatelji i na kraju krajeva ostaviću nešto iza sebe.

Frula je mali instrument, ali ste vi pokazali da se na njoj može mnogo toga?
 
O fruli mogu mnogo da pričam. Sve što sam mogao da kažem rečima čini mi se da sam lepše rekao muzikom, a ona je jača od svake reči. Gde prestaju reči, počinje muzika i obrnuto. U tome je veličina muzike i nas umetnika koji smo odlučili da muzički kažemo, pokažemo i dokažemo ono što mislimo. U jedostavnosti je sigurno makar deo genijalnosti. Frula u sebi više sadrži nego što se na prvi pogled uočava. No, frula je mrtva bez čoveka.
 
Završili ste Višu pedagošku školu, ali ste postali frulaš. Kako?
  
Sudbina je učinila da mi se na putu nađe frula. I ta poruka mi je došla kao nagrada.
 
Nastupate širom sveta, kako stranci reaguju na zvuk frule?
 
Da ne mislim da je neće prihvatiti, ne bih nastupao po svetu. To što smo mi Srbi vezani više za frulu od drugih naroda ne znači da je i drugi ne osećaju. Da biste zadržali pažnju publike na sceni, morate da pokažete i dokažete da ste vrhunski umetnik.
  
Da li postoji među mladim muzičarima neko ko bi vas nasledio?
 
Mi smo talentovana nacija i za frulu ima mnogo mladih talenata. Ipak, potrebna je velika žrtva za uspeh, ali verujem da će me neko već naslediti.

 

PRIVATNO NIJE ZA POKAZIVANJE
Kako uspevate da sačuvati privatnost?
Stvar je jednostavna. Treba napraviti razliku šta je privatno, a šta za pokazivanje. Kada ljudi shvate da razlikujete te dve stvari nikada vas neće pitati neka lična pitanja, neće čačkati — smatra Dugić i dodaje: — Ja ne spadam u estradu ili bar ne želim da budeo deo toga. Estrada je nekada predstavljala neke stvari koje su bile otmene, a danas se na estardi dešava sve što je suprotno otmenom.
 
NIJE ZALUD OVO ŠTO RADIM
Stalno nastupamo, baš smo nedavno imali jedan divan koncert u Francuskoj povodom dana srpske kulture ovoj zemlji. Svirali smo u jednom baroknom pozorištu sa 300 mesta. Bilo je 80 odsto Francuza, a ostatak su bili naši ljudi. Osim mene i mog orkestra nastupila je i Jelena Tomašević. Publika je odlično reagovala i upravo takve stvari me uveravaju da nije zalud boriti se za ovo što radim.
 

S. Đurić | 01.12.2011. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: