Slobodan Perović — Dominantni žanr populističke muzike...
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Slobodan Perović — Dominantni žanr populističke muzike...
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Perović — Dominantni žanr populističke muzike...  (Pročitano 3624 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 30, 2011, 01:43:43 am »

*

DOMINANTNI ŽANR POPULISTIČKE MUZIKE U POSLEDNJOJ DECENIJI XX I NA POČETKU XXI VEKA


Godine u poslednjoj deceniji XX veka obeležili su raspad zemlje, ratovi, izolacija, migracije stanovništva iz zaraćenih područja, odlazak velikog broja mladih iz zemlje, hiperinflacija, bombardovanje. Sve ovo je neminovno uzrokovalo narušavanje sistema vrednosti, tako da neagtivci postaju junaci i idoli, kriminal i kriminalne radnje bivaju zamenjeni rečju "snalažljivost", a kriminalci nazivani "snalažljivim ljudima". U takvom okruženju, okruženju strepnji i beznađa, dolazi do poplave neukusa u populističkoj muzici. Po sredi je nova narodna pesma, neo folk ili kako su to neki prozvali "turbo folk" u daljem tekstu "narodnjaci". Bio je to period u kome su nekoliko tada aktivnih diskografskih kuća, pre svega "ZAM production" izdavale 150-200 CD-ova godišnje, a svi izdavači ukupno preko 500 izdanja na godišnjem nivou. Ako se ima u vidu da svaki CD sadrži desetak kompozicija, pa to pomnožimo sa 500 izdanja, dobijamo fantastičnu cifru od 5000 kompozicija. U stvaranju ove hiperprodukcije bilo je uključeno desetak autora muzike i svega nekoliko tekstopisaca. Usled velike potražnje novih pesama i malog broja ljudi koji su to radili dolazi do toga da autori sve češće pozajmljuju tuđe ideje — kompozicije koje su već negde u Grčkoj i Turskoj veliki hitovi. Preuzimanjem, pozajmljivanjem ili prisvajanjem tuđih kompozicija se uveliko bave i glavni akteri tadašnje pop muzike, mada prednjače "narodnjaci". Izdanja ovih produkcijskih kuća svesrdno su pratile brojne radio i TV stanice (oko 300/400 televizija i skoro 1000 radio stanica) i tako bitno uticale na formiranje ukusa (čitaj neukusa) građanstva koje je bilo neizbežni konzument njihovih programa. Polako, ali sigurno vodeće mesto na svim talasima radio i TV programa, ali i kafićima diskotekama, klubovima, splavovima, raznim proslavama tih godina zauzimaju "narodnjaci". Jednostavno dogodili su nam se kao i mnoge druge stvari koje su nam se tih godina "dogodile".

I urbane sredine poput Beograda nisu ostale imune, poprimile su taj "narodnjački" prizvuk, koji se ogledao u preteranoj, prenaglašenoj upotrebi orijentalnih i azijatskih elemenata, upakovanih u euro dens, haus ili tehno matrice sa neizbežnim lupovima, sekvencama, uz neizgrađeno melizmatično pevanje novonastalih pevačica vulgarno razgolićenog izgleda, i ratničkog folka Gedže, braće Bajić i Baje malog Knindže.

Ali nije nekus upotreba orijentalnih motiva u domaćoj populističkoj muzici, neukus je preterano, prenaglašeno insistiranje na njima, što neminovno dovodi do vulgarizacije. Nije neukus melizmatično pevanje, ali je neukus nizgrađeno melizmatično pevanje koje više podseća na neartikulisano meketanje, zavijanje i jauk.

Unapređivanjem tehnologije snimanja, svako je mogao da postane pevač, bez obzira da li zna da peva? a bilo je aktuelno i pozajmljivanje glasa. Merilo za talenat postaje veličina silikona, dubina deholtea, vulgarna razgolićenost i naravno najvažnije, količina novca koju je "talenat" (novoproklamovani) spreman da uloži u projekat. Aktuelni autori tog perioda neretko se hvale u štampi i elektronskim medijima da se cene njihovih "hitova" kreću i do nekoliko hiljada tadašnjh maraka, a cena celog projekta i do fantasticnih 40/50 hiljada maraka, uz to treba dodati i dotanih 15/20 hiljada maraka za izdavanje i marketing. Sa svih strana dopirao je i probijao se samo jedan eho, eho "narodnjaka". Retki su bili lokali u kojima se negovala neka druga vrsta popularne muzike, jazz klubovi još ređi, mada ih je u Beogradu i nekim većim gradovima Srbije ipak bilo u tom periodu.

Muzička elita ima ignorantski stav prema svemu što nije elitističko, ostaje nema, a u nedostatku ozbiljnog kritičkog stava i osude sa pravog mesta, neukus koji propagiraju "narodnjaci" uz podršku tadašnjih elektronskih medija dobija pun legitimitet. Crno postaje belo, negativno — pozitivno, sve po sistemu "što gore to bolje".
 
Različite ciljne grupe bave se ovom tematikom kroz objavljene knjige, anlize, oglede, istraživanja, intervjue date uglednim nedeljnicima. Stavovi koje zauzimaju različite grupacije kreću se od najoštrijih osuda do pohvala. Nažalost nema prave anlize onog što nam se dogodilo, ima samo osuda da vlast namerno i smišljeno protura, nameće azijatske i orijentalne elmente i ritmove, sa kojima Srbija nema dodirnih tačaka po mišljenju srpskih tradicionalista. Sasvim suprotno mišljenje o ovom imaju novi levičari najnovije generacije, koji ovu pojavu smtaraju "globalizmom" Srbije, dok globalisti u "narodnjacima" vide obračun tadašnje vlasti sa rok-en-rolom, kao i opasnost po društvenu kulturu.

Stav srpskih tradicionalista u delu koji govori o tome da se radi o napadu islama na srpsku tradciju, te pokušaj da se srpska tradicija svede samo na identitet centralne Srbije, kao i tvrdnje da u srpskoj tradiciji i folkloru ne postoje orijentalni elmenti, je u najmanju ruku pogresan i besmislen. Dakle nesporna je činjenica da naš folklor pored tradicije koja je sačuvana i negovana u Šumadiji i koja nema primese i uticaje orijenta, ima i folklor sa izrazito orijentalnim koloritom i ritmovima (pre svega Niš, Vranje, jug Srbije, Kosovo). Muzička tradicija ovih područja nastala je pod uticajem Turske muzičke tradicije u periodu njihove vladavine na ovim prostorima, a zasnovana je na neparnim ritmovima 7/8, 9/8, i orijentalnim elmentima i koloritu sa neizbežnom prekomernom sekundom u melodici.

O pokušajima da se srpska muzička trdicija svede samo na centralnu Srbiju ne treba polemisati (Srbija je ipak multinacionalna i multikulturalna), ovaj stav trdicionalista sličan je stavu globalista koji smatraju da treba da se sluša samo rok-en-rol, kao urbana muzika.

Pravo pitanje pokreću globalisti u tezi "opasnost po društvenu kulturu". Može li određeni žanr muzike baziran na preteranoj količini neukusa i šunda uticati negativno po društvenu kulturu? Naravno da može to se zna od davnina, čak je u mnogim državama pre više vekova postojalo mišljenje; "što je bolja muzika, bolji je i narod". Muzika, ona prava (bez obzira na žanr) oplemenjuje svakog konzumenta, svako živo biće, a najnovija naučna istraživanja dokazuju da delotvorno dejstvo ima i na biljke i životinje. Terapeutsko dejstvo ove umetnosti dobro su poznate medicini i već duže vreme u praksi primenjuje se kao "muzikoterapija".

Kakvo dejstvo neukus, nesklad i kič u muzici mogu imati po konzumente, zaključite sami.

I da zaključimo, nesporno je da je dominacija "narodnjaka" na srpskoj populističkoj sceni prisutna od početka devedesetih pa do prvih godina novog milenijuma. Nesporno je i to da ovu pojavu prati poplava neukusa. Muzička elita ostaje nema. Zajednica muzičkih škola i muzička akademija bez komentara (interesantno je da srednje muzičke škole školuju kadrove koji dobijaju zvanje muzički saradnik, a muzička akademija na odseku teorije i kadar sa zvanjem muzički urednik, a da pri tom zakonom nije precizno regulisano ko može biti muzički urednik, ili saradnik). Država bez reakcije, kao da se sve to događa nekom drugom. A neukus i šund koji daju neprijatan ukus čokolade sa belim lukom, ili svdbarskog kupusa sa šlagom, izsotankom reakcije sa pravog mesta dobijaju pun legitimitet.

Bilo kako bilo, ali bilo je i prošlo. Vreme hiperprodukcije, dominacije "narodnjaka" na populističkoj muzičkoj sceni Srbije, je za nama. Polako se profiliše oblast populističke muzike sa autorima i izvođačima koji su uspeli da opstanu, broj izdanja desetostruko se smanjuje, polako oživljava i pop scena. I dok su tokom devedestih skoro svi emiteri emitovali samo "narodnjake" danas imamo i medije koji u progamima uopšte nemaju zastupljenu ovu vrstu muzike. Televizije FOX, Avala, B 92 opredeljuju se za urbani pop i rok, RTS ima zastupljen pop, rok, klasiku, ali i dobar deo izvorne narodne muzikčke tradicije, samo Pink i Košava od emitera sa nacionalnom frekfencijom imaju u progranmskim sadržajima zastupljene "narodnjake".

"Grand produkcija" (ljudi koji su ranije bili okupljeni oko "Zam produkcije") polako počinje da uređuje ovu oblast, tako da je danas prisustvo neukusa i u pogledu same muzike i motiva koji se koriste, muzičkih ideja i načina interpretacije svedeno na minimum (u podnošljive okvire). Takmičenje mladih i neafirmisanih pevača koje organizuje ova kuća pod nazivom "Zvezde Granda" sve više okuplja i promoviše interpretatore pop muzike (Silvija, Nemanja i Svilar koji je i aktuelni pobednik).

Predstoji još dosta posla da bi se ova inače neuređena i prepuštena sebi oblast do kraja profilisala i uredila, pre svega razvoj muzičkog menadžmenta, ali važno je, da je krenulo.

Nadajmo se da će godine pred nama doneti puno pozitivnih promena i događanja na populističkoj muzičkoj sceni Srbije.

I za kraj setite se mudre izreke "ako želiš da saznaš više o nekom narodu, poslušaj njegovu muziku", i razmisli o njoj.


Slobodan Perović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: