Sa ozvezdanog balkona "Zeleni venac"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Šabac « Sa ozvezdanog balkona "Zeleni venac"
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sa ozvezdanog balkona "Zeleni venac"  (Pročitano 4075 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 28, 2011, 07:13:39 pm »

**
SA OZVEZDANOG BALKONA "ZELENI VENAC"


VIOLINA JOŠ DOZIVA ROSU JANJINU


Bila je jedina žena koja je držala dva velika ugostiteljska objekta — kultnu kafanu "Devet direka" i Hotel "Zeleni venac", koji su, u noćima između dva svetska rata, blistali metropolskim sjajem Malog Pariza, Pešte ili Beča. Pravo prezime joj se vremenom skoro zagubilo. Ostala je u sećanju samo kao Rosa Janjina. Tek nedavno smo saznali da je ona taj nadimak dobila po mužu, Janji Glazeru, koji je bio italijanskog porekla i, takođe, kafane u Šapcu držao.



Rosa sa mužem Janjom Gazerom i decom (oko 1930. god.)

Najstariji Šapčani pamte je po zvucima klavira i violina koji su se, izvečeri, poput kiše dukata, prosipali, po varoškoj kaldrmi, sa balkona tada raskošno opremljenog Hotela "Zeleni venac". Odatle je progovorio i prvi varoški radio, tako su tada meštani zvali malu razglasnu stanicu čije su vesti, uz popularnu muziku, rado slušane i prepričavane. Tu su služeni raznovrsni likeri i slatkiši koji su se mogli naći samo u ponudi najelitnijih evropskih restorana. Bilo je tu svakojakih kolača, pogačica sa čvarcima, pita i drugih mezetluka i đakonija.

Kafana "Devet direka" ostala je još samo na platnima slikara Stevana Čalića... Nema više ni one predivne gradske bašte "Zelenog venca", zdanja u čijem prizemlju — tamo gde je nekada bio atraktivni restoran, sa pogledom na prolaznike koji su odmicali samim centrom grada — sada dominiraju radnjice sa asortimanom kojem na ovom ekskluzivnom prostoru, da se stari Šapčani pitaju, sigurno mesta ne bi bilo.


Vreme Cicvarića, balova i nesvakidašnjih kockara

Rosino doba, omeđeno sa dva svetska rata, nije nimalo ružičasto bilo. Tek oslobođeni grad, kojega su Austro-Ugari do temelja razrušili, sporo se uspravljao. I onda, tridesetih godina prošlog veka i njega je zahvatila groznica velike svetske ekonomske krize, ali je polako, zahvaljujući vitalnosti njegovih ljudi, Šabac počinjao da ulazi u mirnije vode.

Bio je to opet čist, sve uređeniji grad u kojem se ; živelo sve lepše... Društveni život pratio je novi privredni uspon. Na svakom ćošku opet kafane u kojima su se, pored noćobdija i boema, redovno sastajali, bar na jutarnju kafu i dogovor, i ovdašnji trgovci i zanatlije... I u "Devet direka" i u "Zelenom vencu" svirala je odabrana muzika, a uz Cicvariće su se pojavili i mladi džezeri... Od jeseni do proleća organizovane su u njima razne svetkovine, esnafski ili klupski prijemi, balovi, promenade, koncerti, akademije povodom Svetog Save i drugih velikih praznika i godišnjica... Domaćice su, uz bukete cveća, obavezno nosile i ponešto što su same kod kuće pripremile, najčešće kolače i torte, a gazde i domaćini su znali koliko ko od njih ima da priloži para za koju dobrotvornu akciju... A bilo je na tim balovima zaista uzbudljivo. Dame u izazovnim večernjim haljinama, gospoda u smokinzima ili drugim svečanim odelima. Izbor mis večeri. Pa lutrija — prodavane su krofne u kojima bi najsrećniji našli i dukat!

Priče o kockarima su već poznate i ovde odomaćene. O njima je možda najupečatljivije svedočanstvo zabeležio pisac rođen na ondašnjoj kaldrmi, dr Laza Lazarević, u medaljonu "Prvi put sa ocem na jutrenje"... Za "Zeleni venac", koji je i za vreme Drugog svetskog rata držala Rosa Janjina, vezuje se još jedna posve čivijaška anegdota. Elem, po naredbi Krajskomande (nemačke civilne uprave koja se nalazila baš u jednom delu ovog Hotela), strogo je zabranjeno kockanje u novac. Čivijaši su, da ne bi dangubili i svojih navika se odricali, brzo našli originalno rešenje. Na stolovima, ispred njih, više nije bilo špilova karata, ni pića, već se samo služila kafa. Svaki gost stavio bi kraj šolje po kocku šećera i čekalo se samo na čiju će kocku najpre da sleti muva (njih je i u tako otmenim lokalima vazda bilo) i to je presuđivalo ko će da odnese ugovoreni novac ili ceh za iće i piće da plati!





Džabe preke naredbe i silne globe! Ni čaše sa zabranjenim pićem, u vreme ove prohibicije, nisu za pune stolove stizale. Samo su kelneri, znatno više nego ikad pre toga, pred goste donosili šoljice sa naručenom "crnom kafom" — šta je u njima zaista bilo to znaju samo kafanski gosti, koji su i ovim činom pokazivali svoju domišljatost.

Porodica hotelijera, kelnera i kuvara

A Rosa potiče iz stare šabačke porodice Ilić. Njen otac Dragić (1843—1915.) je rođen u Jaloviku. U Šapcu je izučio za abadžiju, otvorio svoju privatnu radnju i potom se oženio Persidom Vujanović (1853—1936.). Imali su troje dece: Mihaila (1876—1941.), Rosu i Dimitrija.

Mihailo se dvaput ženio ostavljajući brojne potomke, uspešne privrednike i čestite ljude... Dimitrije-Mita, zvani Gusak, imao je, takođe, više naslednika koji su u varoši ostali u dobrom sećanju... A njihova sestra Rosa, koja je imala srećno detinjstvo, morala je dobro da se namuči i mnogo toga nauči dok nije, u oštroj konkurenciji sa muškarcima, izborila svoje mesto u ovoj nimalo lakoj kafansko-hotelijerskoj oblasti privređivanja.

Udavala se dva puta. Sa prvim mužem, Dragutinom Ćirovićem, šabačkim trgovcem, imala je dvoje dece: Aleksandra i Ljubinku. Tek što su deca prohodala, Dragutin odlazi u Prvi svetski rat i gine, kao i mnogi Šapčani, u proboju Vojske Srpske kroz albanske gudure... Rosa se, po oslobođenju, ponovo udaje, ovog puta za Janju Glazera, šabačkog kafedžiju, italijanskog porekla, sa kojim je izrodila takođe dvoje dece: sina Zaharija, Zara, koji je kasnije bio konobar u raznim šabačkim lokalima i kćer Olgu koja nije dugo živela.

Sa svojim Janjom, Rosa je držala kafanu "Devet direka" koju je ubrzo otkupio čuveni varoški trgovac Todor Knežević i na tom mestu sagradio Hotel "Jugoslavija"... Nekako u to vreme, umire njen Janja, a Rosa nastavlja posao koji je uz njega naučila, držeći od tada sve do kraja 1944. godine, Hotel "Zeleni venac"... Po oslobođenju, deo imovine joj je nacionalizovan, ona je naredbom nove vlasti raspoređena za rad u "Šaranu" i još nekim kafanama. Umrla je, skoro zaboravljena, u stanu koji joj je dodeljen u Ulici Miloša Pocerca.

Njen sin Aleksandar, takođe ugostitelj, nije je dugo nadživeo. Bio je oženjen Jelom Karanović, iz poznate svešteničke porodice. Iza njih je ostao sin Petar koji je, u poratnoj Jugoslaviji, radio u NAMI, pa u "Šapčanki" i "Jelovoj gori". Bio je oženjen učiteljicom Olgom Spasojević, koja je rano ostala udovica i sačuvala najviše podataka o Rosi Janjinoj i ostalim njenim potomcima i rođacima.

Olgina i Petrova deca su nastavila porodičnu tradiciju.

Kćerka Jelena je završila Učiteljsku školu i udala se za sveštenika iz Stublina Veljka Vidakovića... Sin Dragan je kuvar u Garnizonu Vojske Srbije i Crne Gore. Hoće li se i on uključiti u ugostiteljstvo, tek će vreme pokazati...


Tekst preuzet iz knjige: | Pošetali šabački trgovci
Novica Prstojević | treće dopunjeno izdanje | Šabac, 2004.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: