sledeća tema »

[Angelina]

*





JEVREM OBRENOVIĆ

Dinastija Obrenovića jedna je od dve srpske dinastije novog doba u Srbiji. Dinastija koja je oslobađala, uzdizala, izgrađivala i stekla nezavisnost Kneževine, odnosno Kraljevine Srbije. U novijoj istoriji Srbije, ovoj dinastiji pripada celo jedno stoleće, što na vlasti, što u borbi za vlast. Istorija dinastije Obrenovića je istorija Srbije u XIX i napočetku XX veka.

U svom trajanju Obrenovići su ratovali, vojvodovali, kneževali, kraljevali i bivali van vlasti. Osnivali su, potpomagali i kontrolisali rad državnih, kulturno-prosvetnih i pivrednih institucija. Stvarali su, čuvali i trošili svoj i državni novac. Podizali su dvorove, kupovali imanja, uvećavali blago, i bili bogati ljudi svoga vremena i prostora. Voleli i živeli život punom merom. U tom svom trajanju, potrošili su vreme, potrošili sebe i otišli u istoriju ostavljajući dubok trag za sobom.

Jevrem, najmlađi brat srpskog kneza Miloša Obrenovića, bio je istovremeno i najmlađe od devetoro dece u porodici Martinović — Mihailović. Njegova majka Višnja se dva puta udavala. Prvi put, za Obrena Martinovića, iz sela Brusnice, sa kojim je imala troje dece; posle Obrenove smrti, Višnja se udala za siromašnog udovca Teodora Mihailovića, u selu Dobrinju.
  
Višnja i Teodor su imali tri sina: Miloša, Jovana i Jevrema, koji je rođen 1790. godine u Dobrinji. Višnjini i Teodorovi preci su bili hercegovački doseljenici; u ove krajeve su došli krajem XVII ili početkom XVIII veka.

Po završetku austrijsko-turskog rata (1788—1791), Teodor umire ostavljajući porodicu u nemaštini. Nekoliko godina kasnije, braća po majci — Jakov i Milan, odveli su majku Višnju, zajedno sa Milošem, Jovanom i Jevremom, na svoje imanje u Brusnicu.

Milan Obrenović je imao velikog uticaja na vaspitanje i razvoj mlađe braće, o čemu svedoči i činjenica da su Miloš, Jovan i Jevrem, koji su se inače prezivali Teodorović, uzeli prezime brata po majci — Obrenović.

Po Miloševom nalogu, Jevrem stiže u Ostružnicu, kako bi prodao volove za oružje i municiju za pripremanu bunu. Na kratko dolazi i u Beograd, ali ga Turci uhvate i zatvore u Kalemegdansku tvrđavu na Zindan kapiji, a zaplenjene volove doteraju u Beograd.

Saznavši da su se Srbi, početkom aprila 1815. godine, ponovo digli na oružje, Sulejman-paša Skopljak htede pogubiti Jevrema, ali ga od toga odvrati beogradski emin-efendija. Pošto su u avgustu 1815. godine, Miloš i Maršali-ali paša sklopili mir, Jevrem je pušten iz zatvora, gde je proveo oko šest meseci.

Godine 1816, Miloš je postavio Jevrema za obor-kneza Šabačke nahije; naredne godine, Jevrem je starešina i Sokolske nahije, a od 1819. upravlja i Valjevskom. Vršio je dužnost u okviru "nastavlenija" dobijenih od Miloša, ali se u nahijama ponašao kao pravi gospodar. Tu se ništa nije moglo dogoditi bez njegovog znanja i odobrenja.

Jevrem je u Šabac stigao u martu 1816. godine i ubrzo se oženio Tomanijom Bogićević, sa kojom je imao osmoro dece - sedam kćeri i jednog sina. Punu zrelost i zasnivanje sopstvenih porodica doživelo je samo četvoro: bliznakinje Simka i Jelka, zatim Anka i sin Miloš.

U nadležnim nahijama, Jevrem je imao teška i brojna zaduženja. Njegova uloga u organizaciji i radu sudstva je od velike važnosti. U redovne poslove spadalo je i suzbijanje hajdučije, koja je naročito uzela maha posle 1817. godine. Primenjujući oštre, katkad i surove mere, Miloš i Jevrem su uspeli da hajdučiju svedu na razumnu meru, čak bi se moglo reći i da su je iskorenili.

U periodu od 1817—1835. godine, Jevrem je učestvovao u gušenju nekoliko buna, tokom rusko-turskog rata njegov zadatak je bio da spreči prelazak turske vojske iz Bosne, preko Srbije, na istočno ratište.

Do 1842. godine Jevrem se u početku potajno, ali kasnije i javno borio za vlast. Sa opozicijom je uspeo da skine Miloša sa vlasti, ali onda je shvatio da su njegovi izgledi da bude izabran za srpskog kneza propali i zato se zalaže da na presto dođe Milošev drugi sin Mihailo.

Šabačku varoš, u kojoj je boravio od 1816. do 1831. godine, Jevrem je uredio po "evropejski". Glavne ulice su se sekle po pravim uglom, a ostale su "prema njima... izvedene lenjirom". Živeo je u svom konaku, koji je završen 1824. godine. Bila je to skladna spratna građevina koja "simetrijom, arhitekturom i krasotom prevashodi sve konake i dvorove u Srbiji".

Zahvaljujući Jevremovom shvatanju važnosti narodnog prosvećivanja, Šabac je, među prvima gradovima u Srbiji, obnovio Škole, imao učitelje, lekare, apotekare, "hudožestvenike", itd. Godine 1826, u Šapcu radi škola kod crkve, koju je Jevrem podigao sopstvenim sredstvima. Školu pohađa 100 učenika u prvoj, i 25 u drugoj klasi. U školi rade dva učitelja; jednog plaća Šabačka opština, a drugog Jevrem, iz svog džepa, 1200 groša godišnje.

Joakim Vujić svedoči da je, 1826. godine, u Šapcu zatekao solidno snabdevenu apoteku sa lekovima u vrednosti od 5000 groša. Iste godine. Jevrem je podigao bolnicu, sa dve prostorije. Veća je predviđena za bolesnike, a manja za lekara.

Jevrem je u Šapcu podigao i prvu kasarnu, spratnu zgradu sa četiri odeljenja, u kojoj se moglo smestiti 60 vojnika.

Godine 1829, doveo je u Šabac, iz Sombora, Josifa Šlezingera, za učitelja muzike svojoj deci. Šlezinger je ubrzo formirao u Šapcu sopstvenu "muzičku kapelu". Posle hatišerifa iz 1830. godine, Miloš je procenio da mu je, uz dobro organizovanu vojsku, potrebna i vojna muzika, pa je Šlezinger, 1. juna 1831. godine, postavljen za kapelnika vojne muzike u Kragujevcu.

Jevremov konak, i u Šapcu i u Beogradu, bio je stecište školovanih i obrazovanih ljudi ondašnje Srbije, od kojih jevećinu materijalno i moralno pomagao. Shodno tome, odigrao je značajnu ulogu u podizanju opšteg kulturnog nivoa ondašnje Srbije. Njegova biblioteka u Konaku u Šapcu, sa delima Lafontena, Kupera, Skota, Šilera i drugih, spada u red najbogatijih u Srbiji.

Pod Jevremovim pokroviteljstvom, početkom 1832. godine, osnovana je u Beogradu javna Biblioteka, "kao poludržavna ustanova". Prvi darodavac knjiga bio je upravo Jevrem.

Posle duže bolesti, Jevrem je umro na svom imanju u Vlaškoj, 9. septembra 1856. godine. / Restoran "Jevrem"

[Angelina]

**

DEVETNAESTI VEK


... Kada se radi o kulturnom zivotu Sapca, ne mali znacaj imala je cinjenica sto se u prvo vreme na celu varosi i cele severozapadne Srbije, punih petnaest godina (1816—1831), nalazio covek modernih nazora, gospodar Jevrem Obrenovic... tada pocinje obostrana komunikacija sa Evropom i Sabac se razvija u trgovacko, zanatsko i kulturno srediste. Zahvaljujuci energicno sprovedenoj urbanizaciji, od turske carsije polako formira fizionomija moderne varosi. Po dalekoseznim posledicama, kao da i danas cujemo zvuke novog instrumenta (cuveni prvi klavir) po cijoj klavijaturi prebiraju nezni prsti mlade i obrazovane Ane Obrenovic.

Vec od druge cetvrtine devetnaestog veka postoje u Sapcu znacajne institucije. Prvi u Srbiji Sabac ima bolnicu i apoteku (pre 1826), osnovna skola otvorena je 1826, gimnazija 1837. Od 1883. izlazi Sabacki glasnik... Pozorisne predstave "krenlue" su 1840, a citaliste je otvoreno 1847. Putujuci po Srbiji polovinom veka, nemacki naucnik Feliks Kanic boravio je i u Sapcu, da bi, izmedju ostalog zapisao — da "Sabac koraca podjednako sa Beogradom."

Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, Sabac i ovaj kraj dali su svome narodu poznate knjizevnike, naucnike i mislioce medju kojima — Pavla Popovica, protu Jovana Pavlovica, Stojana Novakovica, Milorada Popovica-Sapcanina, Lazu Lazarevica, Janka Veselinovica, Jovana Cvijica, Stanislava Vinavera, Branislava Cosica, Oskara Davica, Milorada Panica-Surepa i mnoge druge.

U to vreme javlja se i pevacko drustvo "Neven", a posebno je bogat muzicki kafanski zivot. Kao u kakvoj nesumnjivoj laboratoriji, u kojoj se obogacuje i neguje nacionalni mentalitet, svakoj gradskoj kafani pripada posebna istorijska vaznost. Tako su i sabacke kafane, pored muzike i lepe pesme, drzale i do dobre sale i dosetke, a tu je, verovatno i mesto rodjenja cuvene sabacke "civije".

O ukupnoj atmosferi Stanislav Vinaver kaze:

"Mi smo bili grad pesme, lumpovanja, zabave, sirokog gostoprimstva i izvesne gradjanske pa, cak, i seljacke gordosti u tome gostoprimstvu. Izvesna sirina pogleda dolazila je od svega tog...

Ta sirina horizonta nesumnjivo je nas udeo, isto kao i nasa razigrana sala, masni i zacinjeni vicevi, i velika, cak i prevelika duhovna sigurnost... Istina je o nasim sevdalinkama koje su unosili u sve nase domove Cicvarici i Andolija: da dolaze iz dubine narodne. Kao neodoljiva potreba da se bude ne samo junak nego da se i u zivotu oseti sve sto je tanano, tuzno, otmeno i tiho strasno."

Kao paralelni tok, razvijala se u Sapcu i tzv. kafanska muzika koja se sve vise odvajala od rustikalnih sadrzaja. Iz ovog toga ponikla je danasnja zabavna muzika i savremeni vokalno-instrumentalni sastavi... Koreni su, takodje, duboki.

U okviru kafanske muzike ovde su nastali i nadaleko cuveni sabacki Cicvarici i orkestar Vase Stankovica Andolije. Ne zna se, na primer, ko je koga proslavio — sabacki sviraci kafanu "Devet direka" ili ona njih. Cicvarici su postali i ostali sinonim za lepu pesmu, specificno obojenu. Muzika Cicvarica, odnosno, njeni dragoceni ostaci, dozivljava se kao odjek melosa iz daleke Anadolije i sa obala Egejskog mora u spoju sa pevanjem maticnih naroda Balkana, do cega je moglo da dodje, i do cega je dolazilo, u mesanju naroda i kultura, sto je za mnogo vekova i bila sudbina ovog balkanskog raskrsca.

Iz tog vremena ostale su cuvene pesme: "Jeleno mome", Angelina, bela Grkinja", "Urodila ranka kruska pod Milosicem", Poranio Jovancicu", "Djaurko mila", Posetali sabacki trgovci" i dr.

Ogromnu ulogu u popularisanju i bogacenju lepe pesme u ovom kraju imao je pesnik Macve Janko Veselinovic. U pocetku, mladic "prijatan po stasu i lepoti", a potom covek koji je znacajno doprineo duhovnom bogastvu beogradske boemije, svojim prelepim, bogatim glasom doprineo je trijumfu ove raskosno lepe i setne pesme. Mnoge dragocene podatke o tome dao je beogradski istrazivac Djordje Popovic:

Oj, Miljeno, miljo moje
da su meni oci tvoje

a u Svileuvi, kao mlad ucitelj, posto se zagledao u lepu crnooku Jovanku, buducu suprugu:

Oj, Joko, Joko,
moje crno oko
u kitu te kitim
u nedrima nosim.

Na sahrani u Glogovcu, na Vidovdan 1905. nad odrom mrtvog pesnika, po njegovom izricitom amanetu, odjeknula je pesma koju je Janko najvise voleo — "Moj oblace, nemoj na orace".

Velika je Jankova zasluga sto je Davorin Jenko komponovao splet macvanskih pesama za pozorisni komad "Djido".

Pohodu sabackih Cicvarica na Beograd verovatno je kumovao i Janko Veselinovic. O tome pise Moma Pavkovic u feljtonu "Beogradska boemija" ("Vecernje novosti, oktobar 1973.). Vodeci beogradski boemi, pre svega knjizevnici i glumci, cesto su senlucili u "Dardanelima", a zatim isli ponocnim ulicama grada, uz omiljenu Jankovu pesmu:

Dockan podjoh iz Nerica hana
lepa Hajka iz topla amama
sretoh Hajku u tesnu sokaku
sokak tesan a ja junak besan.

Zakacise kopce od caksira
za Hajkine svilene dimije
zakacise moji mrki brci
za Hajkine kose i zulufe.

Tek kad podjoh brke da razmrsim
skopcase se moje dvije ruke
oko b'jela Hajkunina vrata.

Ovu pesmu je Janko obicno seretski zavrsavao:

Cuti pjesmo sta je dalje bilo
vi mislite sta je vama milo.

Posle rusenja "Dardanela", novi vlasnik kafane "Eldorado", boreci se da privuce beogradske boeme koji su ostali bez omiljenog sastajalista — angazovao je posebnu muziku: "Najveci uspeh imali su Cicvarici koji su se proslavili pevanjem srpskih sevdalinki. Oni su umeli da, posle fajronta, zasviraju i zapevaju za svoju dusu". Tom prilikom Cicvarici su u program ukljucivali i odabrane goste i tako zajedno ostajali do zore. Gde li je tada bio nas Jankula?

A, gde bi bio?

Uvek na licu mesta — "Poranio Jovancicu".

Mile Pavlovic-Krpa, poznati profesor i knjizevnik, pisao je:

"Neko je u svoje vreme u novosadskoj 'Zastavi' nagovestio, a to su posle donele i jedne beogradske novine, da nijedna varos u Knezevini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, cak ni Beograd, koliko ih ima varos Sabac".

Najpoznatije sastajaliste starog boemskog drustva u Sapcu bila je kafana "Devet direka", a medju gostima bio je i Janko Veselinovic, koji je cesto sa Cicvaricima lumpovao. Oni su voleli, a narocito pokojni Salko da udari u sarkiju i sa Jankom da otpeva "Hasanaga na kuli sedjase". Kad su majstori polazili da otvaraju ducane, Janko je sa Salkom iz kafane kretao. Sarkija je u vestoj ruci Salkovoj zvucno udarala, a Janko je, zagrlivsi Salka, tako divno, tako umiljato pevao.

Cicvarici su nosili narodnu nosnju: gace, kosulju, pojas, fermen, vezene carape, tozluke i siskane opanke. Bili su veliki majstori da kafani i drustvu daju potreban "stimung". Pocinjali su laganim, setnim pesmama, pa su prelazili na dinamicnije i, kada se svi razvesele, svirali su i pevali gromko da se cela kafana tresla. Sabacki veseljaci su na Cicvarice prosipali dukate, bankama su im kitili gudala, lepili im bankote na celo. Zatim su Cicvarici bekrijali i veselili se za svoj racun.

Janko je najcesce pevao staru macvansku pesmu

"Gde ces biti mala Kejo":

Gde ces biti, mala Kejo,
da dovece dodjem?

Ja cu biti u djul-basci
bosiljak sijati.
Bosiljak ce mirisati:
po mirisu dodji!

Gde ces biti, mala Kejo,
da dovece dodjem?

Ja cu biti u vajatu,
dukate nizati.
Dukati ce zveketati
po zveketu dodji.


Deo teksta preuzet iz knjige: | JANKO za sva vremena
Nikola Devura & Tomislav Jerotić | drugo izdanje | Šabac, 2005.

[Angelina]

*
PRE STO SEDAMDESET GODINA U ŠABAC JE STIGAO PRVI KLAVIR, PRVI FIJAKER
I PRVI RENDGEN, A U NJEMU SU PRVI PUT STAVLJENA STAKLA NA PROZORE


LUKSUZ U KONAKU GOSPODAR JEVREMA

U prestonom Beogradu u to vreme sviralo se na šargije, gusle i dvojnice. Dolazak nemačkog učitelja muzike Josifa Šlezingera

Ovih februarskih dana pre tačno stotinu sedamdeset godina zasvirao je i prvi klavir u zemlji Srbiji. I nije se to dogodilo ni u Miloševom Kragujevcu, niti u prestonom Beogradu. Prvi akordi klavira odjeknuli su u konaku gospodara Jevrema u varoši Šabačkoj...

A u vreme zapovedanja gospodara Jevrema godine 1816. do godine 1831, kako je zapisao nemački geograf i putopisac Feliks Kanic, "Šabac je bogata varoš na granici dvaju carstva koja se i imenom 'Malog Pariza' mogla nazvati. To je varoš koja se i Kapijom Jevrope može zvati, varoš koja korača podjednako sa Beogradom, štaviše u mnogo čemu i prednjači...".

Dok su celim Beogradskim pašalukom i prestonim Beogradom odjekivale šargije, gusle i dvojnice, nemački učitelj muzike Josif Šlezinger, koji je po zapovesti Jevremovoj u Šabac prispeo, podučavao je klaviru Jevremovu kćerku Anku.

A u vreme Jevremovo Šabac je po mnogo čemu prvi u Srbiji bio. Prvi klavir, prva stakla na prozorima, prva evropska moda, prvi učitelji muzike, prvi kreveti, prva stajaća vojska (kasarna), prvi fijaker u Srbiji, prva bolnica, prva apoteka, prvi rendgen aparat, prvi... i tako vazdan...

Gospodar Jevrem je u Šabac doneo i svoju naviku da rano ustaje i sa poslovima prvi započinje... Dok je mladi gospodar, u svojoj sobi gore na Konaku, ispijao u rano jutro prvi fildžan kafe, njegov sekretar Aleksa Popovski čitao mu je tek prispele evropske novine i časopise "Osterreischischer Beobachter" ili "Allgemeine Zeitung" i prevodio ih po potrebi na srpski... A Jevrem je dosta knjiga, o kojima je sa gostima rado pričati umeo, čitao i sam...

Za Srbiju onog vremena, u kojoj se još tada spavalo na podu, na ležajevima od slame i prekrivenim ponjavama ili asurom — u kojoj se jelo za sinijom, sedeći na malim tronošcima i grabeći drvenim kašikama, iz zajedničke činije — svaki detalj iz Jevremovog konaka imao je tada dragocen značaj... Možda i onaj kako primeti učeni Joakim Vujić, o velikom trpezarijskom stolu i stolicama ili da se, gore na spratu, uz ostalo što udobnosti služi nalazi "jošte i jedan divan sa stakleni pendžeri, odakle se oku čelovečenskom veseli pogled ukazuje...".

Kako li su tek pogledi, kroz te pre zastakljene i široke prozore, širili vidike onih koji su u taj konak počeli da navraćaju? Nisu ti prvi, raskošni i stakleni prozori — kako u svojoj monografiji veli gospodin Novica Prstojević — prvi prozori u Miloševoj Srbiji — dok su i u samom Beogradu još prozore zastirali onom uobičajenom hartijom pendžerlijom — uticali da Srbija jasnije progleda. I da se okrene Jevropi...

Pred Konakom — ili u njegovom dvorištu popločanom turskom kaldrmom koju je osvajala trava — stajale su opet prve u Srbiji kočije. Pravi pravcati fijaker, sa belcima koji su čekali da u varoš ili na dalji put odvezu mladog gospodara i njegovu gospođu Tomaniju. Kad su glasi o toj raskoši stigli do Kragujevca i Miloševa dvora Knjaz — koji nije mnogo mario za te prečanske novotarije i još se sa svojom Ljubicom vozao u taljigama koje su vukli volovi — ne izdrža već posla pismo svom bratu Jevremu sa prekorom zbog takvog pomodarstva i luksuza. Za pismom uputi za svaki slučaj i dvojicu svojih momaka koji su se postarali da taj isti fijaker već naredne nedelje stigne do njega u Kragujevac.

Jevrem nije imao kud već uskoro iz Srema nove kočije naručuje i u njih još rasnije čilaše upreže...

Slične fijakere, još kitnjastije i bojama više ukrašene, počeše tada da kupuju i drugi viđeniji Šapčani, pa se na njih ugledaše i bogatiji ljudi iz obližnjih varoši...

Šabačke zanatlije su, ubrzo potom, i same počele da izrađuju nove karuce, čeze i fijakere. Postale su i po tome čuvene, a među njima se najviše izdvoje — po majstorluku, ali i po boemstvu - Jovan Apić, isti onaj Kolaric Joca što — uz Todora Kneževića, Crngaliju Pantu i sad korača u onoj varoškoj himni "Aj, prošetali šabački trgovci, cvaka-cva, cvaka-cva..." koju su toliko puta pevali čuveni Cicvarići.

Nicala su kasnije po Srbiji i druga zdanja, slična Konaku Jevremovom, čak su ih isti majstori gradili, ali malo njih se sa njim moglo porediti. Možda i zbog mesta na kojem je konak podignut? Zbog sveta koji je u njega zalazio? Zbog topline i otvorenosti kojom su ovde gosti dočekivani i svih tih novina koje su u njega, u tu Srbiju situ ratovanja i željnu mira i berićeta stizale.

Možda bi i današnjem vremenu bio potreban jedan Konak i jedan Jevrem. Da se opet odškrinu oni pendžeri stakleni prema Jevropi... Šapcu bi to sigurno mnogo značilo. Možda i celoj Srbiji.

Dragorad V. Misojčić | 22.02. 1999. | Glas javnosti