*
VEČE SEĆANJA NA ŽIVANA SARAMANDIĆAU Velikoj sali Ruskog doma u Beogradu 3.aprila 2013. godine održano je veče sećanja na Živana Saramandića.
Veče su priredili Milka Stojanović, Dragan Stevović, kustos Muzeja Narodnog pozorišta, autor Feljtona Živan Saramandić "Srpski Šaljapin" i Drštvo srpsko-ruskog jedinstva iz Beograda. O biografiji i veoma bogatoj karijeri najpoznatijeg srpskog basa govorio je Minja Subota.Živan Saramandić rođen je u Beogradu, 2. aprila 1939. godine, kao prvo dete oca Miodraga, trgovca, i majke Živke, domaćice. Do početka Drugog svetskog rata porodica je živela na Dorćolu. Za vreme bombardovanja, zgrada u kojoj su živeli je srušena i otac, koji je dva dana proveo pod ruševinama, ostao je invalid. Iako su mu nemačke vlasti ponudile lečenje, on je to odbio i umro je 1945, dočekavši oslobođenje. Živan je slabo upamtio oca — sećao se da mu je pomagao jer je bio nepokretan, i da je otac pred kraj života teško i tiho govorio.
Porodica se za vreme rata sklonila u Aranđelovac kod očeve rodbine. Saramandići su velika familija, poznati kao "Saramandići sa Kisele vode". Žive u Aranđelovcu više od 200 godina. Živanov čukundeda Vasilije, koga su zvali Saramanda — po babama Sari i Mandi, učesnik Bitke na Mišaru, bio je poznat po jakom glasu kojim je preko celog bojnog polja dozivao vojsku.
Živanovo detinjstvo bilo je teško ali srećno. Porodica je preživela rat uz veliku pomoć familije. Najveći uticaj na njega imala je majka, koja je bila izuzetno hrabra i požrtvovana. Iako je ostala udovica sa dvadeset pet godina, nije se ponovo udala, i bila je potpuno posvećena njemu i sestri. Govorila je: "Više volim da radim džabe, nego da džabe sedim." Mada su bili sirotinja, želela je svakome da pomogne i pruži koliko može — bili su srećna sirotinja.
Prvi razred Živan je upisao 1945, sa šest godina. Bio je slabašno, žgoljavo dete. Po sopstvenim rečima, do polugodišta je bio najgori, a od polugodišta prvog razreda, najbolji đak u odeljenju. Prvi javni nastup, koji se završio neslavno, imao je na svetosavskoj priredbi 1946. godine. Trebalo je da svako od odabranih učenika izgovori jedan stih revolucionarne pesme. Kad je došao red na Živana, on se, zbog velikog straha, rasplakao, a priredba je prekinuta.
Kada se oformio hor, nisu ga primili, sa obrazloženjem da ima "lep glasić, čak ima i sluh, ali je taj glasić toliko mali i jadan da je bolje da ne dolazi, jer pošto je inače slab, razbolevaće se stalno". Kasnije je ipak primljen, ali je na prvom nastupu hora, od velike treme, ćutao.
Svi Živanovi stričevi bili su muzički nadareni, voleli su muziku i bavili se njome amaterski. Već od četrnaeste godine od njih je naučio da svira gitaru, od koje se nije razdvajao do kraja.
Upisao je prestižnu Gimnaziju u Aranđelovcu i sa nekoliko drugova osnovao orkestar koji je svirao na igrankama i priredbama. Počeo je da peva, tada popularne, dalmatinske pesme, ali i italijanske kancone. Orkestar, sastavljen od samoukih muzičara, svirao je različit repertoar — od džeza do narodne muzike.
Posle položene velike mature, 1957. godine, preselio se u Beograd i upisao Ekonomski fakultet.
Položio je dve audicije: za hor "Branko Krsmanović" i za Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike. Profesionalni muzičar zvanično je postao 1. juna 1957. U šali se hvalio da je postao umetnik pre svojih prijatelja i drugova Predraga Gojkovića Cuneta i Đorđa Marjanovića.
Iduće godine pobedio je na poznatom jugoslovenskom takmičenju "Mikrofon je vaš", prvo u Aranđelovcu, a zatim je sa orkestrom Dušana Radetića trijumfovao i u Opatiji, pesmom "Za tobom moje srce žudi".
Uspeh u Opatiji skrenuo je pažnju na Živana, pa su se za njega zainteresovali i u Beogradu. Počeo je da peva po kafanama i klubovima, sam se izdržavao, pomagao majci i sestri i uspešno studirao.
Reditelji Sava Mrmak i Soja Jovanović predložili su mu da peva u "Orfeumu" — velikoj šatri sa 2.000 mesta, na mestu sadašnjeg spomenika Karađorđu kod Narodne biblioteke. U "Orfeumu" je izvođen kabaretski program. Živan je prvo odbio ponudu: hteo je da završi studije, a imao je i angažmane od kojih je zarađivao. Međutim, kada su mu ponudili dve i po hiljade ondašnjih dinara mesečno, što je značilo da bi za dva meseca mogao da kupi vespu, nije se dvoumio: 2. juna 1962. prvi put je nastupio u "Orfeumu" i izazvao senzaciju.
U "Orfeumu" su gostovala velika, svetski poznata imena, među kojima je bio i Roko Granata. Pevali su zajedno 35 dana; Roko je tada dobijao honorar od 27 hiljada, a Živan 25. U to vreme mogao je za taj iznos da kupi stan na Dorćolu.
Posle uspeha u "Orfeumu", Živan je na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1962. godine, imao svoj prvi profesionalni estradni koncert na niškoj Tvrđavi.
Susret sa Titom bio je prekretnica u karijeri Živana Saramandića. Reditelj Sava Mrmak i Milan Vukos, tadašnji generalni direktor Jugoslovenske radio-televizije, osmislili su novogodišnji program i pozvali Živana da peva na dočeku 1963. godine kod predsednika Tita, u zgradi Skupštine Srbije, gde je bio prisutan ceo državni vrh.
Ponoć je već prošla, vreme je prolazilo i društvo se već odvajalo po separeima. Verujući da neće ni nastupiti, razočaran, Živan je hteo da krene kući. Nije znao da je on "adut" večeri... Nastupio je u četiri sata ujutro. Pevao je od ruskih pesama do "Ol' Man River" i izazvao opšte oduševljenje.
Toša Elezović iz orkestra rekao mu je da obrati pažnju na čoveka koji je sedeo na ivici podijuma: bio je to Edvard Kardelj.
Predsednik Tito pitao je Živana šta i gde radi i kad je čuo da studira ekonomiju, rekao mu je: "Kakva ekonomija! Ti moraš da školuješ glas, pa u operu." Odmah je pozvao telefonom sekretara skupštine, pukovnika iz Druge proleterske, i naložio mu da brine o Živanu. Od tada, Živan je bio stalni gost na prijemima povodom poseta stranih državnika, kao i na proslavama državnih i revolucionarnih praznika.
Zahvaljujući tadašnjem ministru Sveti Đuriću, ugovoreno je preslušavanje u Operi na kojem je stručnjaci trebalo da daju svoj sud o Živanovim vokalnim predispozicijama: opera ili estrada. U staroj zgradi Narodnog pozorišta, u čuvenoj sobi 221, primili su ga i slušali dirigenti Oskar Danon i Dušan Miladinović, basovi Miroslav Čangalović i Branko Pivnički i dramaturg Opere Branko Dragutinović. Otpevao je pesmu "Volga, Volga".
Svi su ga pažljivo saslušali i na preporuku Miroslava Čangalovića predložili mu da se posveti operi i počne da uči pevanje kod Zdenke Zikove.
Živan Saramandić je tek posle 15 meseci rada sa Zdenkom Zikovom, 30. aprila 1966, konačno dobio pravo da nastupi na audiciji. Pred punom salom kolega, od kojih ga je većina poznavala kao estradnog pevača i bila spremna da ga ismeje, otpevao je dve arije. Posle prve je nastao blagi žamor, a posle druge Živan je dobio ovacije.
Debitovao je 21. septembra 1966. na premijeri opere "Aida", u ulozi Kralja Egipta. Pored njega, nastupili su i Milka Stojanović kao Aida, Đurđevka Čakarević kao Amneris i Jovan Gligorijević kao Amonasro. Dirigovao je Bogdan Babić.
Godina 1968, pored uspešne audicione predstave "Lučija od Lamermura", za Živana je bila značajna i zbog takmičenja u Busetu. Gradić Buseto, rodno mesto Đuzepea Verdija, svake godine održava veliko takmičenje pevača pod nazivom "Voci Verdiani" — "Verdijevi glasovi". Žiri ovog prestižnog takmičenja čine direktori najznačajnijih operskih kuća u Evropi. Takmičenje se sastoji od eliminacionog dela, polufinala i finala.
U toku takmičenja, pevačica iz Bugarske koja je nastupala pre Živana rekla mu je da članovi žirija nezainteresovano slušaju izvođače, da čak i razgovaraju međusobno i da tek povremeno obrate pažnju na takmičare.
Da bi privukao njihovu pažnju, Živan je odlučio da nekoliko fraza u velikoj ariji kralja Filipa iz "Don Karlosa" spoji u jedan dah, što je za pevača vrlo riskantno, ali za publiku veoma atraktivno i uzbudljivo. Primetio je da se posle prve takve fraze žiri ućutao i da su ga pažljivo pratili do kraja.
Kada je publika na kraju čula da Živan nije među nagrađenim pevačima, ljutito i burno, kako to Italijani rade, gromoglasno je skandirala "Basso Yugoslavo!" pokazujući time bes zbog rezultata i ogromnu naklonost prema mladom pevaču iz Srbije.
Posle takmičenja, na prijemu kod gradonačelnika Buseta, direktor Bečke državne opere Šnajder rekao je da podnosi ostavku na mesto potpredsednika žirija u znak protesta zbog "skandala koji se desio sa mladim jugoslovenskim basom". Ponudio je Živanu otvoren ugovor sa Bečkom državnom operom i izrazio nadu "da će mladi umetnik biti razuman u svojim zahtevima". Živan je odbio ponudu, jer ni tada, ni kasnije, nije smatrao da bi svoju karijeru trebalo da gradi u inostranstvu. Odbio je i primamljive ponude za duži angažman u operama iz Napulja i Rima. U narednih nekoliko sezona pevao je značajne uloge prvog basovskog faha i izbio u ešalon prvaka.
Kad je čula Živana Saramandića, Ketrin Barnes, umetnica, supruga reditelja Irvina, rekla je: "Fascinirana sam muzičkom obradom! Sviđaju mi se Porgi i Bes, ali sam oduševljena i Kraunom. Mislim da je pred njim velika karijera". A bugarski bas Nikolaj Đaurov, pošto je pevao sa Živanom, izjavio je: "Njegov Inkvizitor me je u jednom trenutku trgao, pa sam morao da 'zapnem' da bi duet bio maksimalno dobar. Za mene je njegov Inkvizitor bio pravo otkrovenje i inspiracija".
Milka Stojanović i Živan Saramandić prvi put su se sreli na probi "Aide" 1966. godine. Živan je se često prisećao: "Spremajući se da debitujem, na probi sam se žestoko naljutio što zajedno sa ansamblom i horom čekam primadonu koja kasni više od pola sata. Pitao sam ih: 'Zašto je ne isterate?' Nisam mogao ni da sanjam šta će se posle dogoditi, ni da naslutim da ću se brzo navići na to da je doživotno čekam. Najpre sam je zavoleo kao veliku pevačicu, pa kao druga i prijatelja, a onda se sve pretvorilo u iskrenu i snažnu vezu, pre koje mi nije ni na pamet padalo da se za nekoga tako duboko vežem. Ta veza je jako čvrsta, ali ne i laka, jer smo različitih naravi. Ja sam u horoskopu Ovan, a ona Jarac, pa se često srećemo na brvnu. Pošto imamo različita politička uverenja, ja kažem da, u stvari, živim sa klasnim neprijateljem.
"Prvi put sam čula Živana na televiziji i bila zapanjena lepotom i snagom tog glasa i lepotom tog čoveka", seća se Milka Stojanović. "Kad sam ga 1966. videla da debituje kao kralj u 'Aidi', nisam obratila pažnju, bili smo samo kolege, družili se, bila sam okupirana svojom karijerom, godinu posle te premijere već sam pevala u MET-u.
Imao je ime koje je bilo već poznato. 'Novosti' su, pred premijeru 'Aide', objavile naslov: 'Milka Aida, Živan Faraon'.
Pre probe 'Don Karlosa' u Narodnom pozorištu 1968. stajala sam sa korepetitorom Zdenkom Marasovićem ispred službenog ulaza, i ugledala prekrasnog čoveka sa bradom, u kariranoj košulji — tada je prvi put pustio bradu — kako ide niz Dositejevu ulicu prema ulazu. To je bio Živan.
Kao da me je pogodio grom. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.
Tako je počela veza, koja je bila toliko intenzivna, nezadrživa, da za mene u emotivnom smislu ništa značajnije na svetu nije postojalo... do poslednjeg dana.
Tokom karijere nisu često nastupali zajedno u predstavama. Kada je Milka 1993. godine otišla iz Narodnog pozorišta, njihova saradnja se intenzivirala. Održali su brojne koncerte po Srbiji, Makedoniji, Republici Srpskoj, Americi... Posebno su bili zapaženi koncerti u zamku u Vrnjačkoj Banji. Održali su ukupno 235 koncerata, a poslednji je bio 28. decembra 2011. u Pirotu.
Mnogo koncerata imali su i u Rusiji — sam Živan više od 700. Posle koncerta u Samari 2002. ispraćeni su sa cvećem i suzama. U Ruskom domu, 2003. godine, Valentina Terješkova lično je predala Živanu Orden ruske vlade za razvijanje rusko-srpskog prijateljstva.
Živan Saramandić posebno se isticao u izvođenju ruskog repertoara, što su zabeležili i muzički kritičari. Tako je zagrebačko "Oko", 18. jula 1985, objavilo: "Živan Saramandić svojim glasovnim predispozicijama, poznavanjem stila interpretacije ruskog repertoara i, ne manje važno, impozantnom pojavom i veoma pokretljivom i proživljenom igrom, idealan je Susanjin pa je svojim nastupom obilježio predstavu. Posebno se izdvajao u finalu veliki Susanjinov predsmrtni prizor".
Kritičar "Ludove demokratije" iz Praga zapisao je: "Živan Saramandić poseduje senzacionalan sonoran bas spojen sa markantnom figurom. Tragični Puškinov lik Borisa obojio je iskrenošću, humanizmom i dubokim senzibilitetom. Naročito imponuje što je izbegao već tradicionalnu osobinu drugih tumača ove izuzetno komplikovane role, koji svoje vokalno-scenske nedorečenosti i nemoći prikrivaju rušenjem dekora. Naprotiv, sjajnim i proživljenim tumačenjem lika ruskog cara, izazvao je burne aklamacije prepunog gledališta".
Živan Saramandić bio je privržen ruskoj naciji. Govoreći o toj svojoj privrženosti, ispričao je: "Možda bih je mogao objasniti jednim događajem, koji mi se desio na putu između Smoljenska i Moskve. Naš autobus se, da bismo predahnuli, zaustavio pred nekom kafanom, u koju je ubrzo ušao neki starac, sa džakčetom preko ramena. Kelner je želeo, onako neuglednog, da ga udalji, ali mi smo ga pozvali za naš sto i ponudili pićem. Na kraju smo mu kupili nekoliko boca i strpali u ono njegovo džakče.
Ali, kada smo ga upitali da li želi sa nama, ukoliko ide u tom pravcu, odbio je, obrazlažući to svojim poslom.
— A čime se bavite? — začuđeno smo pitali.
Odgovorio je da su mu sinovi dozvolili da luta kud hoće i kako želi.
— Pa, to i nije neki posao — rekli smo.
— Kako da nije, pa ja pomažem oblacima iz Ukrajine i Belorusije, da pronađu put do Moskve!
To reče i — uteče.
Eto, taj poetski bljesak jednog odrpanca, istovremeno je i metafora velikih duhovnih potencijala nacije. Njene plemenitosti i čovekoljubivosti. Doživeo sam mnogo tako vrednih susreta i uzbuđenja, sa sličnim osećanjem inferiornosti pred njima. Pred tim okeanom širine, plemenitosti i hrabrosti koja se širi iz duše tih ljudi, osećao sam se veoma jadno i nezaštićeno, kao pred ikonama Rubljova."
Jedna od uloga iz "ruskog repertoara" u kojima je Živan Saramandić briljirao bila je i uloga Borisa Godunova u istoimenoj operi: "U impresivnoj postavci 'Borisa Godunova' 6. aprila dominirao je Živan Saramandić koji je i glasom i stasom nadmašio sve ostale učesnike. Svojom izvanrednom ulogom cara na izvestan način je podsetio na Martija Talvelu. Njegov snažni bas nadjačao je sve ostale", zabeležila je "Opera" iz Londona 1985.
Posle nastupa u Temišvaru, list "Dnevnik" je 1996. godine objavio: "U izvanrednoj solističkoj podeli — Nabuka je pevao Nicolae Martinou — koji je ovom rolom uspešno nastupao u Veronskoj areni, naročito se istakao gost iz Beograda Živan Saramandić svojim moćnim tamnim basom — kao Zakarija, došavši do apsolutne supremacije, što se povremeno graničilo sa vokalnom arogancijom prema svojim partnerima, a što je prepuno gledalište opere u Temišvaru burno aklamiralo."
Milka Stojanović i Živan Saramandić zajedno su nastupali u recitalu "Toržestvo Šaljapinu" koji je na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta od 2001. do 2008. godine izveden 17 puta.
Živan je naslov ovog recitala objasnio na sledeći način:
"Kad Rusi kažu 'toržestvo', to znači 'čast mi je'.
Moje toržestvo Šaljapinu! U sećanje na njegov ogromni talenat, na njegovu umetnost koju je snagom svog glasa proneo ne samo kroz zemlje u kojima je pevao, već i kroz vreme, sve do danas."
O Živanovoj ulozi Don Kihota pohvalno su pisali i atinski listovi, decembra 1986. "Živan Saramandić u ulozi Don Kihota poseduje čudesan i snažni glas", izašlo je u "Eleterotipiji", dok je "Vradini" pisao: "Uloga Don Kihota doneta je odlično. Naročito su dolazila do izražaja suptilna pijana koja su podsetila na F. Šaljapina".
Onda kada je većina pevača prestala da peva prvi, "veliki" repertoar i okrenula se ili lakšem repertoaru ili samo koncertima, Živan je nastupao samouvereno i snažno, bio je pevački fenomen.
Zahvaljujući audiciji, pozvan je da iduće godine nastupi u čuvenoj sali Karnegi hola u Njujorku. Na tom nastupu, 5. marta 1995, izvedena je, koncertno, opera Nikolaja Rimskog Korsakova "Carska nevesta". Pod dirigentskom palicom Iv Kveler, uz pratnju Njujorškog operskog orkestra, Živan je nastupio u internacionalnoj podeli, sa Olgom Borodinom, Nučiom Fočile, Sergejem Lajferkusom, Aleksejem Stebljankom... U manjoj ulozi nastupio je i dugogodišnji bas Metropoliten opere Pol Pliška, koji je 5. decembra 1968. pevao u "Boemima" sa Milkom Stojanović i Lučanom Pavarotijem na sceni Metropoliten opere, kada je Pavaroti posle drugog čina bio zamenjen drugim tenorom.
Posle ovog nastupa, Živanu je ponuđen angažman, koji nije realizovan zbog toga što je bilo potrebno da duže vreme boravi u Njujorku. To je bilo vreme sankcija prema našoj državi, tako da je ostvarivanje angažmana srpskim umetnicima bilo jako otežano zbog viza i prevoza. Pominjan je i angažman u Veronskoj areni, u ulozi Zaharije u Verdijevom "Nabuku" koji, zbog istih problema, takođe nije realizovan. Živan nikad nije zažalio zbog toga. Voleo je svoju zemlju i smatrao se ovde potpuno ostvarenim. Govoreći o sebi i svom statusu u Narodnom pozorištu, rekao je: "Pevao sam kad sam hteo i šta sam hteo. Niko me nije maltretirao da radim ono što nije za mene. Ono što nisam želeo, nisam pevao. Bio sam u statusu ekstra prvaka.
Što se tiče moje profesije, postigao sam šta sam hteo. Posle toliko godina, i dan-danas, kad izađem na scenu, pevam momačkim glasom. Sve što radim, radim znalački i precizno."
Za Živana materijalno bogatstvo nije imalo veliki značaj. U šali je govorio kako za njega problemi u braku nastaju kada je potrebno da kupi treći par cipela, jer ne zna šta će mu — jedan par ima za pevanje, drugi za svaki dan, a sa trećim ne zna šta bi.
Ono što je sve ljude impresioniralo bila je Živanova ogromna energija. Nikada nije kasnio na probe, uvek se davao i više od svojih snaga i mogućnosti. Kada je pre nekoliko godina, posle nastupa u Ruskom domu u Beogradu skoro kolabirao, otkriveno je da ima srčano oboljenje. Bio je podvrgnut operaciji na srcu, a samo nekoliko meseci kasnije nastupio je u jednoj od najtežih uloga svog faha — Zahariji u "Nabuku".
U svim obnovama posle toga nastupao je ravnopravno sa mlađim kolegama. Veoma je voleo mlade ljude, mnogo im je pomagao, bez zrnca sujete, prijateljski.
Veliku energiju Živan je posvetio i angažovanju u vezi sa lokacijom za zgradu nove Opere o kojoj se u javnosti jedno vreme dosta raspravljalo. Postao je predsednik Udruženja građana "Opera na Trgu". U apelu koji je uputio borio se za "istorijsko pravo umetnika i publike na zajedničku zgradu u srcu grada.
Potpuno volonterski, bio je i predsednik Foruma za nestala lica i žutu kuću i angažovao se oko pomoći porodicama nestalih. Jednom prilikom rekao je: "Moj životni moto jeste — jednakost. Ne biti indiferentan pred tuđom patnjom, već pustiti oko sebe auru dobra, ne kao svetac, već kao čovek."
Često je nastupao na humanitarnim koncertima. Kada je pevao ratnim invalidima u ortopedskom preduzeću "Rudo", i kada su mu se zahvalili i rekli da je mnogo učinio svojom pesmom, rekao je: "Ne, ja sam niko i ništa. Vi ste dali delove svoga tela, a ja ništa, sem pesme".
Malo ko je znao da je Živan Saramandić bio talentovan i za vajarstvo. Ogromna ljubav prema prirodi, formirana u detinjstvu, napojena u šumama Bukulje, živela je u njemu do kraja.
Svi koji su imali privilegiju i zadovoljstvo da budu blizu njega dobijali su darove — njegove domaćinske rukotvorine — sir, sirće od jabuka, sok od nane... U prostranoj bašti koju je sam uređivao gajio je cveće i sadio povrće.
Živan Saramandić trebalo je 4. februara da peva u ulozi Velikog Inkvizitora u obnovi opere "Don Karlos" Đuzepea Verdija. Nije dočekao da izađe na scenu: preminuo je 30. januara, a sahranjen 2. februara 2012. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od njega su se oprostili Božidar Đurović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin. Ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Opere Narodnog pozorišta i celokupnoj srpskoj kulturi. Bio je, ostao i traje u nama veliki čovek dečačkog srca i duše, veličanstveni umetnik, naš Žića.
srb.rs | 03.04.2013
