Živan Saramandić (1939—2012)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Živan Saramandić (1939—2012)  (Pročitano 8545 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Mart 24, 2011, 05:04:54 pm »

*




ŽIVAN SARAMANDIĆ
(Beograd, 02.04.1939 — Beograd, 30.01.2012)

Saramandić je rođen 2. aprila 1939. godine u Beogradu.

Zbog bombardovanja, 1941. godine cela porodica se seli u  Aranđelovac, rodni grad njegovih roditelja.

Cela Živanova familija i po očevoj i majčinoj strani je bila veoma muzički obdarena i talentovana.

Kao  učenik prestižne, aranđelovačke Gimnazije ističe se kao osnivač zabavnog orkestara, a bio je i najistaknutiji član hora.
Po dolasku u Beograd, u vreme kada je bio apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962), Živan Saramandić dobija poziv da peva u velikom varijeteu "Orfeum" koji je bio kulturna institucija od velikog značaja.

Prvi korak, na putu ka velikim operskim ulogama, bilo je školovanje Saramandićevog glasa. Biva određen da pohađa časove kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena, Zdenke Zikove.

Po završetku rada sa Zikovom, Živan odlazi na  audiciju za prijem u operu 30. marta 1966. godine. U komisiji su se nalazila velika muzička imana:  Miroslav Čangalović, Oskar Danon, Branko Pivnički i Branko Dragutinović.

Debi Živana Saramandića na sceni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu bio je na otvaranju sezone, 21. septembra 1966. godine u ulozi Kralja Egipta u operi “Aida” Đuzepea Verdija.

U stalni angažman Narodnog pozorišta primljen je 14. februara 1968. i to audicionom predstavom "Lučija od Lamermura" u ulozi Rajmonda.

Tokom duge i bogate karije ostvario je niz značajnih uloga basovskog faha u operama "Knez Igor" (Končak, Galicki), "Ivan Susanjin" (Ivan Susanjin), "Moć sudbine" (Gvardijan), "Faust" (Mefisto), "Nabuko" (Zaharija),  "Seviljski berberin" (Don Bazilio), "Boris Godunov" (Boris Godunov), "Knez od Zete" (Ivo Crnojević), "Ernani" (De Silva), "Don Kihot", "Don Karlos" (Filip, Veliki Inkvizitor), "Porgi i Bes" (Kraun), "Evgenije Onjegin" (Knez Grjemin)...

Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, nastupao je na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i  Karnegi Hola. Pevao je i na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu...

Vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama kao i ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina sa kojima je u SSSR-u imao preko 500 koncerata.

Dugi niz godina nastupao je solo recitalom "Toržestvo Šaljapinu" na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu.

Dobitnik je velikog broja značajnih nagrada kao i Posebnog priznanja za doprinos kulturi Republike Srbije.— Narodno pozorište
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 24, 2011, 05:05:18 pm »

*

NONŠALANTNI GENIJE

Lična karta
Datum rođenja: 1939. godine
Mesto rođenja: Beograd
Roditelji: Miodrag i Živka


Operski pevač Živan Saramandić otkriva zašto je ženi ostavio u amanet da, kad umre, njegov pepeo razveju Volgom.

Zavičaj
Odrastao sam u Aranđelovcu i tamo maturirao. Moji preci su bili poznati kao Saramandići sa Kisele vode. Moj pradeda Živan Saramandić poklonio je zemlju, dobar deo današnjeg parka u Aranđelovcu. Postoji i porodična anegdota da su moje babe listom proklinjale knjaza zato što je „brukao našu kuću i pred bogom i pred ljudima" dovodeći sa mojim dedom Jovanom mlade devojke.
 
Uspomena iz detinjstva
Rođen sam u Beogradu, ali smo za vreme bombardovanja pobegli u Aranđelovac. Dogodilo se da je zgrada gde smo živeli srušena i da je moj otac teško stradao. Kad su ga konačno našli u ruševinama, ispostavilo se da su njegove povrede toliko velike da je bio potpuni invalid. Ipak, moj otac je pronađen živ! Nažalost, živeo je samo do 1945. godine.
 
Osoba ili događaj koji je ostavio neizbrisiv pečat u vašem životu
Genetski pečat i etički pečat ostavila je moja majka, koja je bila izuzetno hrabra i požrtvovana. Ostala je udovica sa dvadeset pet godina. Nije se udavala, bila je potpuno posvećena meni i sestri. Govorila je: "Više volim da radim džabe nego da džabe sedim." Nije gledala unapred, već samo unazad ili oko sebe, trudeći se da, iako smo bili sirotinja, svakome pomogne i pruži koliko može. Bili smo srećna sirotinja. To je suštinsko osećanje koje me je pratilo kroz život.
 
Prva ljubav
Ja sam bio vrlo zaljubljive prirode. Prvi put sam se zaljubio u profesorku ruskog jezika kad sam imao devet godina. I tako stotinu puta. To su sve bile platonske ljubavi...
 
Uzori
Uzori mogu da budu iz raznih sfera interesovanja. Ako govorimo o operskim umetnicima, uglavnom sam razočaran. Vlastimir Pavlović Carevac je jedini umetnik koji me nije razočarao. Na sva putovanja nosim traku na kojoj su najlepše pesme koje je on ispevao. Drugi uzor, kada je u pitanju pevanje, jeste moja supruga, čiji je glas pored Karuza, Đilija, Renate Tembaldi proglašen za najlepši glas u svetu.
 
Vernost
Ja nisam čovek koji traži mane i nešto negativno. Sve moje prijateljske veze i brak su dugotrajni i jako uverljivi. Čak, ako hoćete, to je tako i pored toga što je Milka Jarac, a ja sam Ovan, a to su dva para rogova u vreći.
 
Deca
Milka i ja nemamo dece, ali ja volim svako dete i volim da pomognem deci kad god mogu. Vrlo sam rad, kad mogu, da izmamim neki dečji osmeh.
 
Dom
Dokaz mog političkog uverenja je u činjenici da sam sedam puta dobijao i vraćao stan u Titovo vreme. Danas imamo lepu kuću na Julinom brdu. To je kuća koja ima divno dvorište. Nemam potrebu da izađem na ulicu da bih se prošetao, već to činim u svojoj avliji. Iz svog ateljea u potkrovlju gde spavam vidim pola Šumadije.
 
Domovina
Ja sam po tom pitanju veliki nostalgičar. Mislim na Srbiju. Žao mi je i Jugoslavije, jer sam imao divne relacije sa velikim umetnicima iz bivših jugoslovenskih republika koji su bili barjaktari svojih kultura. Zaista mogu da kažem za sebe da sam pravi nostalgičar. Prvo mi je bilo teško da se otkinem iz svog Aranđelovca. O odlasku u svet da ne govorim. Odbio sam, zaista, više nego primamljive ponude da svoju karijeru gradim van svoje zemlje. Sećam se jednog komičnog primera pre tridesetak godina kada je u Beogradu bio snažan zemljotres, moje komšije su bili u panici i besomučno su bežali iz zgrade. Svi su izašli osim mene. Nisam izašao, jer nisam mogao da zamislim kako ću ja to da živim ako sve oko mene bude porušeno.
 
Putovanje
Volim Grčku i Španiju, a pre svega Rusiju. Ja sam apsolutni zavisnik od Rusije, gde sam imao sedam stotina koncerata. Gostovao sam nekoliko puta u Boljšom teatru, bio sam čak i u Sibiru, na mestima na koje noga Evropejca nikada neće kročiti. Ostavio sam čak svojoj ženi u amanet da, kad budem umro, moj pepeo bace u Volgu. Osetio bih kao da sam se vratio u svoje praishodište.
 
Praštanje
Ja sam ovde u Narodnom pozorištu jedna zadušna baba. Imam dobra poznanstva na VMA i, sećam se, desila se smešna stvar. Razbolela se jedna koleginica koja mi se godinama nije javljala. Nedugo zatim razbolela se i druga sa kojom takođe nisam bio u dobrim relacijama. Morao sam da odem i da molim tadašnjeg načelnika da ih primi. Posle toga, nijedna mi se nije javila. Desilo se da jedna od njih kaže nešto što je povredilo moju suprugu Milku. Pored toga, ja bih isto tako uradio. Uvek opraštam. Nikad nikome ne bih napravio zlo.
 
Kajanje
Mogu da se kajem ako sam nekog povredio. Ne mogu neki put nešto da prećutim, pa se za takve stvari i ne kajem. Sve što sam uradio u životu, uradio sam svojom voljom. Odbio sam 1967. godine za to vreme fantastičnu ponudu, blanko ugovor direktora čuvene bečke opere, zatim i ponudu rimske i napuljske opere. Odbio sam i nikad se nisam pokajao. Što se tiče moje profesije, postigao sam šta sam hteo. Posle toliko godina, i dan-danas, kad izađem na scenu, pevam momačkim glasom. Sve što radim, radim znalački i precizno. Pre nekoliko godina u Metropolitenu proglašen sam za mesiju održavanja tehnike dipetto. To je jedna veoma stara i teška tehnika koja je danas vrlo zapuštena i vrlo malo se primenjuje, a primenjivali su je Karuzo, Franko i delom Pavaroti. To je tehnika koja omogućava potpunu kontrolu glasa. Ona omogućava da sa što manje napora pevač postigne maksimalan učinak.
 
Najbolja odluka u životu
Pedeset godina se bavim muzikom. Kad sve to sagledam, jasno je kolika je snaga svega onoga što me je vuklo na ovaj put. Odrastao sam u Aranđelovcu u kojem muzička škola nije ni postojala, studirao ekonomiju, pa opet, muzika je postala moj život.
 
Najgora odluka
Moj najveći propust je što sam vrlo malo u životu govorio o svojoj majci, ali i o mojoj drugoj majci, strini Radmili Saramandić kod koje sam proveo sedamnaest godina, o Miladinu Stojadinoviću, direktoru „Orfeuma", koji me je pravilno usmeravao i mnogo voleo.
 
Vrline
Otvoren sam. I imam tu osobinu da volim ili da radim ozbiljno ili da uopšte ne radim. Bilo da je to rad u mojoj bašti, pasijans ili gitara... Volim da radim dva-tri posla odjednom.
 
Mane
Možda sam malo aljkav, nonšalantan. Danas čak ne oblačim ni smoking prilikom nastupa na koncertima, pevam u košulji. Nekad sam previše prek, izletim, jer me nervira tuđa trapavost, neorganizovanost...
 
Sreća
Sreća je ljubav. Sreća je što mogu da radim svoj posao lako i sigurno.
 
Ljubav
Imao sam nekoliko velikih ljubavi. Uvek sam se trudio da ne povredim na rastanku. Evo, od tih velikih ljubavi ostao mi je ožiljak na kažiprstu kada smo ja i moja tadašnja devojka hteli da pomešamo svoju krv i tako potvrdimo svoju ljubav.
 
Lepota
Lepota mora da bude iskombinovana u više dimenzija. Pored fizičke lepote koja impresionira spolja, mora između ljudi da postoji još jedan fluid, nešto što vas vezuje po prirodi, po instinktu.
 
Žene
Naše žene su tragično lepe. Gledam danima naše devojke i njihovu lepotu na ulicama. Pored dugih nogu, lepih lica, one gotovo da nose u sebi nešto svemirsko.
 
Život
Bio sam u životu često ugrožen. Meditacija mog pokojnog prijatelja Dragoša Kalajića o smrti i životu, koju sam slušao neposredno pred njegovu smrt dok smo gledali Don Kihota, u potpunosti mi je pomogla da sagledam lice i života i smrti.
 
Životni moto
Moj životni moto je — jednakost. Ne biti indiferentan pred tuđom patnjom, već pustiti oko sebe auru dobra, ne kao svetac, već kao čovek.
 
Najveća vrednost u životu
Ljubav.
 
Najveći san
Da se samom sebi dopadnem, što je veoma teško. Ako bih imao u glavi neki skener i odmerio svih pedeset godina svog rada, jedva bih sastavio jedan sat dometa zbog kojih sam zadovoljan. Veoma sam samokritičan.
 
Neostvarena želja
Bila mi je želja da imam jahtu pa mi se to smučilo. Voleo bih da ljudi žive u miru, da budu srećni, da te tenzije popuste, da ima malo više ljubavi među ljudima.
 
Slava
Nisam se nikada grabio. Slava je jedno osećanje koje može da vas drži godinu-dve. Šta je slava? Bitlsi, Elvis i Rolingstonsi su, po meni, najveća destrukcija čovečanstva, a bili su i ostali slavni.
 
Novac
Nemam nikakav odnos prema novcu i nikad ga ne nosim sa sobom. Vozim krševe od automobila čitavog života.
 
Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe
Ja sam jedan dobrodušan čovek, neki put mrzovoljan, strog, volim da se isprsim...
 
Autor: Mila Milosavljević | 08.09.2008. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 24, 2011, 05:05:43 pm »

*  

SVE ŠTO SAM ŽELEO, ISPUNILO MI SE

Nekoliko godina po dolasku u Operu, učestvovao sam u radu komisije za izgradnju nove zgrade Opere, tako sam sudbinski vezan i za ovu ideju i za Narodno pozorište, u kome sam proveo više od četiri decenije

Živan Saramandić je jedna od najznamenitijih figura u savremenoj srpskoj operi. Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, ostvario je do danas bezbroj uloga, nastupao na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i Metropolitena. Upravo obeležava pedeset godina umetničkog rada i četrdeset jednu godinu rada u svojoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Beogradu. Takođe, ove godine proslaviće i treći veoma važan i lep jubilej, četrdeset godina braka sa proslavljenom operskom umetnicom, primadonom Milkom Stojanović. Svoje jubileje Živan Saramandić proslavlja radno, aktivnim učešćem u redovnom repertoaru u operi Narodnog pozorišta u Beogradu, intenzivnim pedagoškim radom sa mladim operskim umetnicima, i što je trenutno za njega najvažnije - borbom za izgradnju nove zgrade beogradske opera na Trgu republike u Beogradu. Naime, naš sagovornik je na čelu asocijacije umetnika koji se zalažu za ideju realizacije ovog projekta upravo na Trgu, a ne na novobeogradskom ušću.
Ovih dana proslavljate pedeset godina umetničkog rada i četrdeset jednu godine vašeg rada u Narodnom pozorištu. Kako doživljavate taj značajan umetnički jubilej?

Trinaestog marta 1966. sam primljen u Narodno pozorište, i to posle jedne ozbiljne i veoma teške i ozbiljne audicije, što danas nije slučaj. Nekoliko godina po mom dolasku u Operu, učestvovao sam u radu komisija za izgradnju nove zgrade Opere, tako sam sudbinski vezan i za ovu ideju i za Narodno pozorište. Što se repertoara tiče, pevao sam ceo taj veliki fah i već četrdeset godina nosim uglavnom ja to na leđima i vrlo sam srećan što me posle svih tih godina procenjuju kao još upotrebljivog pevača. To je sve zahvaljujući mojoj apsolutnoj posvećenosti ovom poslu, ne u onom smislu da sam asketa, već na osnovu nagona da stalno pevam bolje, da slušam, posmatram, pratim sve što se odnosi na pevanje. Moje kolege, ali i svi oni koji su me slušali širom sveta znaju me kao jednog od poslednjih uporišta takozvane "dipeto" tehnike koja, nažalost, gubi dah, jer danas su te fabrike pevačke tu da nauče pevača da peva lepo ali da ne peva dobro i posledice su jedna erozija u operskom svetu, tako da je sve manje i manje pevača i ova fabrika sa ova tri tenora i sa ovim slepim momkom, to je ipak samo jedan supstitut. To nije više ni Karuzo, ni Koreli, ni Monako. Odnosno, sva tri kao jedan Monako, a tri puta tri kao jedan Karuzo. Da dozvolim sebi da procenjujem, oni sigurno imaju svoje mesto, oni su danas elita, ali elita pred veoma niskim zahtevom.

Predvodite grupu umetnika, tačnije asocijaciju koja se bori za izgradnju zgrade beogradske opera na Trgu Republike...

Udruženje vodi rovovsku upornu bitku za Trg Republike kao mesto buduće opere. Uspeli smo da u arhivama nađemo podatak da je od 1878. godine, pre skoro sto četrdeset godina, odmah posle izgradnje Narodnog pozorišta, počelo da se razmišlja o izgradnji nove opere. Do danas nam je stiglo obilje planova raznih komisija i asocijacija, koje su razmatrale taj problem i predlagale isključivo Trg Republike kao jedinu lokaciju na kojoj bi bilo najprimerenije izgraditi zgradu Opere. Odziv na naš konkurs od pre nekoliko godina bio je samo je još jedna potvrda o izvodljivosti i ozbiljnosti naših zahteva da se Trg sačuva za novu beogradsku operu, a ne da idemo na neke šine ili među ševare kraj Velikog ratnog ostrva. Nadamo se da ćemo uspeti da ga razrešimo, jer ljudi koji rade na ključnim mestima u gradu i vode gradsku arhitekturu i urbanizam pričaju neistine i laži. Ako jedan gradski arhitekta od ugleda da zvanično izjavu da Trg Republike nije mesto za Operu, kaže jednu veliku glupost a da ga to ništa ne košta, onda je nama veoma teško da javnost uverimo u opravdanost naše zamisli. Sve se svodi na jedno šamaranje da mi tu glupost pobijemo.

Pored aktivnog učešća u predstavama Narodnog pozorišta, malo je poznato da se vi veoma aktivno i požrtvovano bavite i pedagoškim radom...

Danas kod mene u Narodno pozorište dolazi mnogo mojih kolega da uče pevanje, ja ntervenišem, dosta pomažem, ali smatram da je škola kod nas radikalno pogrešna. Bio sam đak velike pevačice Zdenke Zikove, kod koje su učili Milka Stojanović, Miroslav Čangalović, Nikola Mitić, cela elita. Svi smo mi postigli mnogo, zahvaljujući svojim potencijalima, okolnostima i sposobnostima, ali smo svi na svoj način ostavili neki trag u srpskoj operi. Mislim da je jedna takva masa talenata s kojim je raspolagala moja profesorka, koju jako uvažavam, na žalost bila protagonista jedne stare češko-švapsko-ruske škole, koja danas nema nikakvog smisla. Zato pokušavam da prenesem mojim kolegama veštinu tehnike koja omogućava da sa što manje napora, uloga postignete najviše.

Imali ste veoma bogat repertoar. Koje biste uloge posebno izdvojili?

Uglavnom imam teške, zahtevne uloge. Kad pevam na mojim koncertima izuzetno teške arije, kad me pitaju zašto to radim, kažem da to činim jer volim sebe da slušam. Volim da vidim svoj napredak, ima jednostavno nešto što me uvek tera napred, da budem bolji.

Pored radnog jubileja, pred vama je i bračni — pune četiri decenije sa velikom operskom divom Milkom Stojanović. Kako glasi vaš recept za uspeh jednog divnog braka?

Brakom sa velikom primadonom, koja je mnogo manje uvažavana nego što treba, dobio sam divnog saputnika, ali sam izgubio svaku mogućnost da uživam na njenim koncertima. Ona je jedan veliki, fenomenalni pevač. Ja toga nisam ni svestan, odnosno prestao sam da budem svestan onoga trenutka kada smo se venčali. Od tog momenta sam počeo o njoj da brinem, nisam mogao da se opustim. Od tada idem u pozorište da jurim mane, a ne da uživam u njenom pevanju. Uvek sam na njenim predstavama bio u napetom stanju do kraja, da vidim kako će biti, šta će biti. Što se tiče naših priroda, ona i ja smo potpuni antipod. Ona je jarac, ja sam ovan. Možda je to jedina varijanta koja je mogla da nas inspiriše da nikad jedno drugo ne pobedimo, nego da stalno želimo da pobeđujemo zajedno. Imali smo hiljade nastupa i nikad se nije desilo da oboje budemo u odličnoj formi, ili pak da oboje budemo van forme. Ponekad sam ja bio nespremniji, nekad ona. Uvek smo se dopunjavali. To je bilo neverovatno, ali to traje već trideset pet šest godina.

Da li ste imali uzora kada je muzika u pitanju?

Vladimir Pavlović Carevac je jedini umetnik koji me nije razočarao. Na sva svoja putovanja nosim traku na kojoj piše "Antinostalgija" i na kojoj se nalaze moje pesme koje je Carevac ispevao. Drugi uzor kada je u pitanju pevanje je moja supruga, čiji je glas, pored Karuzoovog, Đilijevog, Tebaldijeve, proglašen za najlepši u svetu.

Jedan ste od retkih umetnika koji su odbili brojne više nego primamljive ponude u inostranstvu. Vi ste, ipak, ostali u Srbiji. Da li se ponekad kajete zbog toga?

Odbio sam 1967. godine za to vreme fantastičnu ponudu, blanko ugovor direktora čuvene bečke opere, zatim ponudu rimske i napuljske opere. Nikad se nisam pokajao. Što se tiče moje profesije, mogu da kažem da sam postigao šta sam hteo. Posle toliko godina i dan-danas kad izađem na scenu pevam momačkim glasom. Sve što radim, radim znalački i precizno. Pre nekoliko godina u Metropolitenu proglašen sam za mesiju održavanja tehnike "dipetto". Kao što sam rekao, to je jedna izuzetno stara i teška tehnika koja je danas vrlo zapuštena i vrlo malo se primenjuje. Primenjuju je Karuzo, Franko i delom Pavaroti. To je tehnika koja omogućava potpunu kontrolu glasa, da se sa što manje napora postigne maksimalni učinak.

Piše: Mila Milosavljević | 07.04.2007 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 30, 2012, 10:21:48 pm »

*





PREMINUO PRVAK OPERE ŽIVAN SARAMANDIĆ

BEOGRAD — Prvak Opere Narodnog pozorišta Živan Saramandić preminuo je iznenada danas u Beogradu u 73. godini, saopštilo je Narodno pozorište.—

Popularni bas, operski umetnik gotovo do asketizma posvećen umetnosti, spremao se za nastup u operi "Don Paskvale" Gaetana Donicetija narednog vikenda na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, ali ga je izdalo srce.

Dugogodišnji prvak Opere Narodnog pozorištra u Beogradu i istaknuti umetnik Živan Saramandić rođen je 2. aprila 1939. godine u Beogradu. Zbog bombardovanja, 1941. godine cela porodica se seli u Aranđelovac, rodni grad njegovih roditelja. Odrasta u familiji koja je i po očevoj i majčinoj strani bila veoma muzički obdarena i talentovana. Kao učenik aranđelovačke Gimnazije ističe se kao osnivač zabavnog orkestara, a bio je i najistaknutiji član hora. Po dolasku u Beograd, u vreme kada je bio apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962), Saramandić dobija poziv da peva u velikom varijeteu "Orfeum" koji je bio kulturna institucija od velikog značaja.

Prvi korak, na putu ka velikim operskim ulogama, bilo je školovanje Saramandićevog glasa, pohađao je časove kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena, Zdenke Zikove. Saramandić je debitovao na sceni Opere Narodnog pozorišta 1966. godine u ulozi Kralja Egipta u operi "Aida" Đuzepea Verdija a u stalnom angažmanu je od 1968. godine.

U dugoj i uspešnoj karijeri Saramandić je nastupao na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetupoput Boljšog teatra i Karnegi Hola. Pevao je i na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu... Vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama kao i ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina sa kojima je u ŠSR-u imao preko 500 koncerata.

Tanjug | 30.01.2012 | Politika
Fotografija: Press online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 31, 2012, 12:01:29 am »

*

I KNEZ, I KRALJ I CAR


Bio je na početku kralj, a na kraju car, a ostaće zapamćen u srcima mnogih obožavalaca i poštovalaca kao "knez među basovima". Ogromnog glasa, baršunastog, moćnog, voluminoznog, koji osvaja svaki kutak i najveće dvorane i impozantne pojave koja ispunjava scenu, Živan Saramandić je od onih umetnika prvog ranga koji u momentu kada stupi na scenu vezuje svu pažnju i sva čula. I gleda se i sluša, fascinira i pojavom i glasom, glumom, scenskim kretnjama, inspiriše sve oko sebe, pravi predstavu atraktivnom.

Počeo je karijeru kao Kralj Egipta (Verdi, Aida), a mi ćemo ga uvek pamtiti u glavnim ulogama velikih ruskih opera u kojima ima samo jednog velikog prethodnika, Miroslava Čangalovića, a sledbenike očekujemo. A to su najveće role i najveće opere, među njima svakako naslovne,  Boris Godunov (Musorgski), Ivan Susanjin (Glinka), Knez Igor Borodina (Galicki, Končak), "Evgenije Onjegin" Čajkovskog (Knez Grjemin), "Knez od Zete" Konjovića. Sve sami kraljevi, carevi, kneževi. Uvek na tronu, uvek u prvom planu, uvek kao nosilac predstave!

U istom danu kada nas je napustio, bio je na probi Verdijevog "Don Karlosa", spremao je ulogu Velikog inkvizitora za obnovu predstave na sceni Narodnog pozorišta, u subotu! Početkom ovog meseca pevao je u "Seviljskom berberinu", a oduševljavao publiku na Gala koncertu, sredinom meseca. U punoj snazi, u mnogim podelama, na njega se računalo na svim scenama, pripremala se obnova njegovog resitala posvećenog Šaljapinu na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu.

Želeo je da njegovo pozorište i njegova Opera dobiju novu zgradu, zalagao se za mnoge talentovane, mlade umetnike sa kojima je radio i prenosio im bogato vokalno iskustvo. Bio je čovek širokog srca i velike duše. To srce nije izdržalo sve napore umetnosti kojoj se posvetio i kojoj je posvećivao svaki izdisaj. Nije se nikada štedeo niti kalkulisao.

Imao je uzbudljiv, muževan i prelep glas, darovao ga je na stotinama koncerata oduševljavajući najšire slojeve publike crnačkim duhovnim pesmama, a posebno ruskim repertoarom koji niko kao on nije umeo da doživi i prenese publici koja je reagovala ovacijama, često duboko potresena i u suzama. Bio je naš Šaljapin, oživljavao je repertoar najvećeg ruskog basa prenoseći slovensku patnju i sentiment svima. Kada je pevao ruski repertoar, pitali su "Je li Rus?"

 U tome mu je često pomagala supruga i umetnički saradnik u svim njegovim projektima, naša izuzetna umetnica i jedan od najlepših soprana koje smo ikada imali, Milka Stojanović. Njih dvoje su bili institucija ove zemlje, kulture i ovoga naroda.

Živan je izgarao do poslednjeg trenutka i dana za svoje uloge i za svoju umetnost. A bio je naš kralj, naš car i knez, naš verdijevski bas i ruski bas i bas za sva vremena. I u budućim predstavama "Nabuka" (Verdi) mi ćemo uvek evocirati "njegovog" Zahariju, "njegovog" Mefista (Guno, "Faust"), De Silvu (Verdi, "Ernani"), Don Bazilija (Rosini, "Seviljski berberin") i razmišljati šta je Živan umeo najbolje. Mogao je da bude komični, bufo bas kao i kraljevski i moćni, autentični "ozbiljni" bas, ali i raspojasani solista u sjajnim ruskim pesmama i romansama. U dva tona i u dve reči, umeo je da nas ubedi u sve što je želeo. Rekao je i otpevao "Ej, uhnjem" i mi smo bili odmah u posebnoj atmosferi ruskih prostranstava.

Umeo je da izrazi svojim glasom podjednako sugestivno snagu, moć, ali i patnju i da duboko psihološki nijansira tumačeni lik, patetitku, herojstvo i epiku, kao i ljubav, tugu, bol. I u svojoj prirodi i u svojoj umetnosti imao je topline za ljude, razumevanja za kolege, želju da pomogne, podrži ono što je najbolje i da se nada novom krovu za sve buduće stvaraoce i poklonike operske umetnosti kojoj je posvetio ceo život.

Branka Radović | 31.01.2012. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 31, 2016, 02:58:51 am »

*

PRVA GODINA BEZ ŽIVANA SARAMANDIĆA

Ljudska i umetnička gromada

Zašto ovu rubriku u prvom broju našeg lista počinjemo tekstom pesvećenom znamenitom sugrađaninu, operskom pevaču Živanu Saramandiću? Jednostavno, ne vidimo značajnije ime među Aranđelovčanima koji su proneli slavu ovome Gradu od "srpskoI Šaljapina", kako su ga poznavaoci opere zvali. O Živanu Saramandiću, operskom pevaču zavidne karijere, javnost zna gotovo sve, a vrlo malo ili takoreći ništa o tome kako ga pamte Aranđelovčani. Uskoro, 29. januara, navršava se godina dana od kada nas je zatekla vest o smrti Živana.

Tragajući celog života za toplinom ljudske duše, Živan Saramandić nesebično ju je poklanjao drugima. Izabrao je najbolji način da najplemenitija osećanja prenese kroz pesmu i muziku.

Najtoplija i najdublja osećanja dožive je u porodici od majke Živke, oca Miodraga i sestre Ljiljane. Smatrao je najvećim propustom što je vrlo malo u životu govorio o svojoj majci. S ponosom je isticao da je genetski i etički pečat nasledio od majke.

"Bili smo srećna sirotinja!" sažeo je Živan suštinsko osećanje koje ga je pratilo u životu, a koje je odražavalo socijalno i psihološko stanje u njegovoj porodici posle Drugog svetskog rata. Najveće zasluge za porodičnu sreću imala je Živka, koja je bila izuzetno hrabra i požrtvovana. Posvetivši svoj život u potpunosti deci, nije se udavala, iako je postala udovica u 25. godini. "Više volim da radim džaba, nego da džaba sedim", volela je da kaže Živka. Mada su bili sirotinja, nastojala je da svakome pomogne koliko može. Živanovi drugovi pamte "tetka Živku" kao plemenitu ženu, koja se radovala što njen sin uživa u druženju i deli sudbinu svojih vršnjaka.




Generacija Gimnazijalaca obeležava godišnjicu mature (Živan Saramadić, treći s leva u zadnjem redu)


Zahvaljujući toplini okrilja najbliže rodbine Saramandića, posle bombardovanja Beograda 1941. i preseljavanja u Aranđelovac, Živan je uspeo da se oporavi od trauma koje su doneli očeva smrt, ratne i poratne godine. Njegovo sećanja na pretke, liče na anegdotske dosetke, koje je nosio duboko u sebi, preživljavao ih, nadograđivao i oplemenjivao. Rado je pričao o pradedi Živanu Saramandiću koji je poklonio deo imanja za izgradnju parka Bukovičke banje. Svih osam pradedinih sinova bili su muzikalni. Ipak, duboko u sebi je osećao da je talenat za muziku nasledio od babe Anke. Rado je govrio o svojim stričevima od kojih je naučio da svira gitaru. Oni su, za svoju dušu, sa istim zanosom, kao što pevaju narodne, interpretirali operske arije i napolitanske pesame.

U društvu prijatelja je zbijao šalu prepričavajući anagdotu da su njegove babe proklinjale knjaza što je "brukao našu kuću i pred bogom i pred narodom" dovodeći sa deda Jovanom mlade devojke.

Dovoljno je bilo svedočanstvo nekoliko Živanovih školskih ispisnika sa kojima je učio malu i veliku maturu i članova aranđelovačkog orkestra KUD "Abrašević" pa shvatiti šta su mlađanom Sramandiću značili drugovi. Od njih se nije razdvajao. Toliko su mu bili bliski da je često sa njima uz pesmu i muziku dočekivao zoru. Ne zna se gde se bolje osećao: na terasama hotela "Šumadija" i "Staro zdanje", INO-u, parku Bukovičke banje, Bukulji ili bazenu za kupanje kod "Arkada"... Život mu je bio pesma. Punim srcem se hvalio: "Odrastao sam u muzici!" Takvog ga pamti Aranđelovac.

Pevajući u srcu Šumadije operske arije, ruske romanse i crnačku duhovnu muziku, Živan nas je, pre svih, navikavao da razumemo, prihvatamo i uživimo u različitostima.

Živan je u gradu pod Bukuljom ostavio dovoljno dubok trag, koji nije mogla da prekrije prašina zaborava ni decenijska nebriga poselnika kulture i zvaničnika. Možda će i njemu biti suđeno da podeli sudbine mnogih velikana, da ga se sete tek posle smrti i počnu da svojataju i prizivaju.

Na prijateljima i iskrenim poštovaocima Živanove umetnosti leži odgovrnost da se izbore za dostojanstveno podsećanje i obeležavanje njegovog lika i dela. Postavljanje njegove skulpture ili biste, osnivanje fondacije i davanje naziva ulici po njemu u Aranđelovcu bio bi dobar znak da shvatamo težinu ljudske i umetničke gromade Živana Saramandića.

Miroslav Živanović
Tekst objavljen u časopisu "Stvarnost", decembar 2012. br. 1
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Oktobar 31, 2016, 03:40:12 am »

*
Sećanje na Živana Saramandića


BILI SMO ISTA GENERACIJA


NIJE SE RAZDVAJAO OD DRUGOVA I GITARE

Mirko Radukanović, penzioner:

— Sa Živanom Saramandićem sam pohađao tadašnju Gimnaziju u Aranđelovcu. Pripadali smo generaciji koja je krenula u takozvanu malu maturu školske 1952/53. godine. Mada je bio godinu dana mlađi, jer je ranije pošao u školu, Živan je bio odličan đak. Malu maturu smo završili 1956. godine.

Sa njim sam sedeo u istoj klupi četiri godine. Delili smo i dobro i zlo. Bio je neverovatno dobar dečak. Ne sećam se da se posvađao sa nekim od drugova. Bili smo po prirodi nemirni i puni energije. Živan je pevao u gimnazijskom horu, koji je vodila nastavnica muzičkog Ljubče. Kada je trebao da postane član hora, pevao je pesmu "Jedan mali brodić".

Pošto je Živanova majka Živka, radila u gradskom bioskopu, redovno je pustala Živana i njegove drugove da gledaju filmove. Tako smo zavoleli filmsku umetnost. Zato je za celu generaciju bila omiljena tetka Živka. Kada sam dolazio sa još nekim drugovima kod Živana u stan, tetka Živka nam je svima mazala komade hleba domaćom mašću po kojoj je bila posuta aleva paprika. To je, u ono sirotinjsko vreme, bila poslastica. Tetka Živka je tih godina bila povezana sa Crvenim krstom, pa smo Živan i ja jedne godine kampovali pod šatorom u blizini manastira Žiča. U svakom šatoru je bilo po sedam do osam đaka.

Kada smo se zamomčili, odlazili smo uveče redovno u park Bukovičke banje. Sastavljali smo klupe ispod žalosnih vrba kod današnjeg ribnjaka, a Živan je zabavljao društvo svirajući gitaru, od koje se nije razdvajao, i pevajući ruske romanse do duboko u noć. Pevali su i Švaba i Stevica Mihailović, dva talentovana fudbalera koji su igrali u aranđelovačkoj "Šumadiji".

Kasnije, kompletno društvo se preselilo u hotel "Šumadiju", gde su se održavale nezaboravne igranke u predivnom ambijentu terase pod lipama ili u samom ugostiteljskom objektu.




Sleva nadesno stoje:
Strahinja Milivojević, Živan Saramandić i Vlasta Adamović.
Čuče: Čeda Kočica i Branislav Milosavljević.
Snimljeno u parku Bukovičke banje 1960. godine.



Nismo se razdvajali ni posle fajronta. Druženje smo nastavljali na Bukulji ili kod Crvene bare u čuvenoj "Koliforniji", vikendici Srećka Repovša, utostitelja, gde smo uz muziku i pesmu ostajali do ranih jutarnjih sati. Ipak, jedna noć mi je ostala nezaboravna. Pre nas u "Kliforniju" odu Stevica i Jova Dunđer. Ispeku jagnjetinu i mi dođemo oko ponoći i ludo se provedemo. Mirko Marić zasvira trubu, a noć na Bukulji se prolama od lepote zvuka. Tako društvo klizne u meku boemiju. Dešavalo se da iznureni i pospani od pesme i druženja, produžimo na kupanje u bazenu pod "Arkadama".

Kada nas je život odveo svakoga na svoju stranu, redovno smo se okupljali da obeležimo godišnjice mature. Živan je bio neizostavan. Koliko se sećam samo jednom nije došao, jer je pevao negde u Grčkoj.

Krajem maja ove godine, mi školski drugovi iz gimnazijskih dana, otišli smo u Aleju velikana na Novo groblje u Beogradu i položili generacijski venac na grob Živanov. Tako smo obeležili godišnjicu mature i oprostili se od našeg Živana.


ŠKOLSKI DRUGOVI I KOMŠIJE

Vlasta Adamović, penzioner:

— Živan i ja smo bili ista generacija, kada smo krenuli u drugi razred gimnazije. Tada je Živan stanovao u vili "Krahtis", na Gagićevom vencu, gde mu je živeo i stric Staša Saramandić. Posle se preselio u istu ulicu gde sam i ja stanovao, samo u kuću preko puta.

Tih dana smo se intezivno družili i pre i posle škole. Često smo odlazili kroz njegovo dvorište do reke Kubršnice, koja je proticala u neposrednoj blizini. Put nas je vodio i do Đikinog brda, gde smo imali dosta drugova. Nerazdvojan nam je bio drug Milorad Popović, zvani Mile Pop.

Omiljene igre su nam bile stoni fudbal i ping-pong. Od daske smo ručno pravili fudbalsko igralište, a igrači su bili ukucani ekseri, dok je dugme zamenjivalo loptu. Za stoni tenis je bio dovoljan jedan ili dva stola, sa nekom mrežicom. Kod železničke stanice nalazio se jedan sto za ping-pong, gde smo često igrali. Pored Živana, Mila Popa i mene, tu je dolazio i Aca Jeremić, čiji je otac radio na železnici. Prava je retkost bila imati novu lopticu za stoni-tenis, a rekete smo pravili ručno, dok smo loptice krpili acetonom.

Osim što je dobro pevao i svirao gitaru, Živan je bio talentovan i za crtanje. Tih godina su bili popularni kaubojski filmovi, pa smo se takmičili ko će bolje da nacrta kauboja sa šeširom. Kako je njegov stric Stanimir Saramandić igrao fudbal u "Šumadiji", često smo odlazili i besplatno gledali utakmice.

Živan je završio malu maturu sa odličnim uspehom i produžio je veliku maturu, dok sam ja upisao srednju školu u Zagrebu. I pored toga nastavili smo da se družimo za vreme vikenda, praznika ili školskih raspusta.

Živanova generacija je 1956. godine došla na ekskurziju u Zagreb, pa sam ih našao u Ulici Maršala Tita, kod Hrvatskog kazališta. Obilazeći Maksimirski park, plovili smo po jezeru Živan i ja u jednom čamcu. Sutradan sam im bio vodič kroz Zagreb. Kasnije, kada je Živan upisao fakultet, preselio se iz komšiluka i ređe smo se viđali.

Prilikom njegovog nastupa za renomiranu kuću "Orfeum" pod šatorom kod Karađorđevog parka u Beogradu, mislim da je bilo 1966. godine, bio sam na njegovom koncertu romansi.

Jednom prilikom, kada je Živan bio kod mene, poklonio sam mu tri fotografije na kojima smo bili sa drugovima iz škole 1952. godine. Budu-ći da ih nije imao, vidno se obradovao.


NEZABORAVNE SVIRKE ZABAVNOG ORKESTRA

Alojz Hočevar, penzioner:

— Okupi se nas nekoliko učenika niže gimnazije i talentovanih mladića iz grada 1952—53, godine i osnujemo orkestar zabavne muzike pri KUD "Abrašević". Sve je zapravo počelo na sletovima koje su organizovali profesorka gimnazije Bisa i njen suprut Grušovnik. U ansamblu smo svirali Mikica Anić, Dragan Janaćković i ja za vreme sletskih vežbi. Nastavili smo, u proširenom sastavu, sa čuvenim igrankama u DTV "Partizan", bivšoj Sokolani. Orkestar je počeo sa harmonikašem, pa se priključio gitarista. Kasnije su došli bubnjar i kontrabasista. Svirali smo isključivo zabavnu muziku i muziku za igru. Na koncertima smo svirali starogradske pesme i romanse.

Prvu postavu su činili: Staša Nikolić (havajska gitara), Aca Reljić (gitara), Živan Saramandić (gitara), Dragan Janaćković (harmonika i klavir), Mikica Anić (harmonika), Joviša Stepanović (usna harmonika i harmonika), Milan Gužvić (kontrabas), Mirko Marić (bubnjevi), Brana Nikolić (bubnjevi), Mika Đekić (truba) i Alojz Hočevar (harmonika, klavir i klarinet). Imali smo šest izvrsnih pevača: Živana Saramandića, Acu Reljića, Milana Jovanovića, Margitu Kašlik, Daru Mladenović i Branu Nikolića. Najčešće smo svirali u sastavu: Mikica Anić, Živan Saramandić, Aca Reljić, Staša Nikolić, Brana Nikolić, Alojz Hočevar, Dragan Janaćković i Milan Gušter.

Sve što se pojavi novo u zabavnoj muzici, nastojali smo da brzo skinemo i da se nađe na našem repertoaru. Pažljivo smo slušali Radio Beograd, gde su na prvom programu svakoga dana od 16 i 30 do 17 i 30 emitovane reklame. Između reklama su puštani muzički hitovi sa festivala Sanremo. Budući da je Živan imao radio prijemnik, okupljali smo se kod njega, gde nas je gostoljubivo prihvatila kao svoju decu njegova majka Živka. Slušajući najpopularnije kancone, Živan je skidao akorde, Brana Nikolić reči, a ja na harmonici melodiju. Kada u toku radio emisije ne stignemo da sve poskidamo jednog dana, slušali smo i sutradan. Posle dva-tri dana uvežbali smo nove hitove i izvodili ih na večernjim igrankama ispred hotela "Šumadija". Kada smo postali muzički obrazovaniji, lakše smo osvajali nove pesme i sigurnije ih izvodili.

U početku smo svirali na igrankama, modnim revijama u aranđelovačkoj bioskopskoj sali ili Sali kneževa u hotelu "Staro zdanje". Posle smo počeli da organizujemo koncerte po okolnim gradovima: Lazarevcu, Valjevu, Gornjem Milanovcu, Smederevskoj Palanci, Kragujevcu i Jagodini. Putovali smo i na proslavu Prijepoljske bitke u Prijepolje, a išli smo i u Priboj na Limu. U sali novog bioskopa u Aranđelovcu imali smo tih godina nezaboravan koncert. Toliko smo oduševili prepunu dvoranu Park, da nas je publika stalno vraćala na bis. Poznati kinooperater Milan Milićević Pule je postavio jedan mikrofon na centru bine i mi smo okupljeni oko njega svirali. Pule je sve to snimao, pa sam dugo čuvao taj snimak. Tada je izvedeno i šest mojih kompozicija, među kojima i pesme o Bukulji i Aranđelovcu.

Koliko se sećam, u ovom sastavu nastupali smo 5—6 godina. Kasnije smo se zbog školovanja ređe viđali, a svirali smo leti. Mada smo bili mladi i imali sitnih propusta, radili smo kao profesionalci, jer smo bili posvećeni muzici. Posle niže gimnazije, Živan je nastavio veliku maturu, a ja sam upisao srednju muzičku školu u Kragujevcu. Redovno smo se okupljali vikendom, a ceo letnji raspust provodili smo svirajući. Još su se sačuvale naše fotografije sa naših druženja na Bukulji, gde smo se često okupljali. Nismo izlazili i iz parka Bukovičke banje, a rado smo dolazili i na bazen za kupanje pod "Arkadama". Iskupamo se, a onda sednemo u neko ćoše i sviramo i pevamo. Živan i Aca su nosili gitare, a Jovan usnu harmoniku. Na terasi bazena bile su redovne igranke. Leti smo se zabavljali na terasi hotela "Šumadija", a zimi i po kiši u prostorijama INO-a, koji je imao restoran. Nezaboravne su igranke na kojima smo svirali na terasi ispred hotela "Staro zdanje" i vili "Karadžić". Tada smo pravili i turneje po Srbiji.

Živan je bio izuzetno skroman. Bio je vrlo talentovan muzičar, ali nije nikada to hteo da ističe. Od svih u orkestru bio je najtalentovaniji. Jedino ga je u džezu nadmašio Aca Reljić. Kada je Radio Beograd organizovao tih godina takmičenje pod nazivom Prvi glas Srbije, Saramandić je podelio prvo mesto sa Reljićem. Inače, Živan je divan čovek. Družili smo se ne samo za vreme svirke u orkestru.


PRVA ŽIVANOVA LJUBAV

Aleksandar Stanković, penzioner:

— Bio sam u istom odeljenju u Gimnaziji sa Živanom tokom petog, šestog, sedmog i osmog razreda. Naša generacija je završila takozvanu veliku maturu školske 1956/57. godine. Živan je rano ostao bez oca. Porodica je bila u teškoj materijalnoj situaciji. Sa majkom i sestrom Ljiljanom stanovao je prvo u iznajmljenom skromnom stanu kod Sretena Jeftića u glavnoj aranđelovačkoj ulici. Kasnije su dobili stan i preselili se u Jadransku ulicu. Svaki dan smo nas nekoliko svraćali kod njega. On nam je svirao gitaru. Bio je dobrodušan. Svima je pomagao i dok je bio đak, a i kada je postao slavan.

Kada smo završili šesti razred, Živan se zaljubi u gimnazijalku koja je bila godinu dana starija od nas. Ona je živela u kući svog dede predratnog generala Marića u Seničanima. Jedne jesenje večeri zamoli Živan Milana Popa i mene da mu pomognemo da se popne na jedno drvo koje se pružalo uz sam prozor devojčine sobe. Ponesemo lotru i nekako se Živan ispenje u krošnju drveta. Dodamo mu gitaru i on krene da peva serenade. Taman se on raspevao, kad otvara se prozor i na njegovu žalost, umesto devojke, pojavljuje se njena majka. Iznenađen i zbunjen, Živan se nekako strmekne niz drvo, ali srećom te se ne povredi, a i ne polomi gitaru. Pobegnemo sva trojica glavom bez obzira.

U petom razredu nas nekoliko se upišemo u školski hor koji je vodila nastavnica Ljubče Mladenović. Pošto nam je stalno pevao i imao prelep glas, pitamo ga da i on postane član hora. On je bio stidljiv i nije smeo da pođe sa nama. Kažem nastavnici za njegove glasovne mogućnosti i ona naredi da on dođe kod nje. Posle kratke audicije, Živan postane član hora u kome je pevao dok je išao u gimnaziju. Inače, naš hor je važio za jedan od najboljih od srednjoškolskih u Srbiji. Davali smo priredbe u okolnim mestima: Lazarevcu, Topoli, Mladenovcu, Rudovcima i Baroševcu.

Razgovore zabeležio i priredio
Miroslav Živanović

Tekst objavljen u časopisu "Stvarnost", decembar 2012. br. 1
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 31, 2016, 04:45:12 am »

*

VEČE SEĆANJA NA ŽIVANA SARAMANDIĆA

U Velikoj sali Ruskog doma u Beogradu 3.aprila 2013. godine održano je veče sećanja na Živana Saramandića.
Veče su priredili Milka Stojanović, Dragan Stevović, kustos Muzeja Narodnog pozorišta, autor Feljtona Živan Saramandić "Srpski Šaljapin" i Drštvo srpsko-ruskog jedinstva iz Beograda. O biografiji i veoma bogatoj karijeri najpoznatijeg srpskog basa govorio je Minja Subota.


Živan Saramandić rođen je u Beogradu, 2. aprila 1939. godine, kao prvo dete oca Miodraga, trgovca, i majke Živke, domaćice. Do početka Drugog svetskog rata porodica je živela na Dorćolu. Za vreme bombardovanja, zgrada u kojoj su živeli je srušena i otac, koji je dva dana proveo pod ruševinama, ostao je invalid. Iako su mu nemačke vlasti ponudile lečenje, on je to odbio i umro je 1945, dočekavši oslobođenje. Živan je slabo upamtio oca — sećao se da mu je pomagao jer je bio nepokretan, i da je otac pred kraj života teško i tiho govorio.

Porodica se za vreme rata sklonila u Aranđelovac kod očeve rodbine. Saramandići su velika familija, poznati kao "Saramandići sa Kisele vode". Žive u Aranđelovcu više od 200 godina. Živanov čukundeda Vasilije, koga su zvali Saramanda — po babama Sari i Mandi, učesnik Bitke na Mišaru, bio je poznat po jakom glasu kojim je preko celog bojnog polja dozivao vojsku.

Živanovo detinjstvo bilo je teško ali srećno. Porodica je preživela rat uz veliku pomoć familije. Najveći uticaj na njega imala je majka, koja je bila izuzetno hrabra i požrtvovana. Iako je ostala udovica sa dvadeset pet godina, nije se ponovo udala, i bila je potpuno posvećena njemu i sestri. Govorila je: "Više volim da radim džabe, nego da džabe sedim." Mada su bili sirotinja, želela je svakome da pomogne i pruži koliko može — bili su srećna sirotinja.

Prvi razred Živan je upisao 1945, sa šest godina. Bio je slabašno, žgoljavo dete. Po sopstvenim rečima, do polugodišta je bio najgori, a od polugodišta prvog razreda, najbolji đak u odeljenju. Prvi javni nastup, koji se završio neslavno, imao je na svetosavskoj priredbi 1946. godine. Trebalo je da svako od odabranih učenika izgovori jedan stih revolucionarne pesme. Kad je došao red na Živana, on se, zbog velikog straha, rasplakao, a priredba je prekinuta.

Kada se oformio hor, nisu ga primili, sa obrazloženjem da ima "lep glasić, čak ima i sluh, ali je taj glasić toliko mali i jadan da je bolje da ne dolazi, jer pošto je inače slab, razbolevaće se stalno". Kasnije je ipak primljen, ali je na prvom nastupu hora, od velike treme, ćutao.

Svi Živanovi stričevi bili su muzički nadareni, voleli su muziku i bavili se njome amaterski. Već od četrnaeste godine od njih je naučio da svira gitaru, od koje se nije razdvajao do kraja.

Upisao je prestižnu Gimnaziju u Aranđelovcu i sa nekoliko drugova osnovao orkestar koji je svirao na igrankama i priredbama. Počeo je da peva, tada popularne, dalmatinske pesme, ali i italijanske kancone. Orkestar, sastavljen od samoukih muzičara, svirao je različit repertoar — od džeza do narodne muzike.

Posle položene velike mature, 1957. godine, preselio se u Beograd i upisao Ekonomski fakultet.

Položio je dve audicije: za hor "Branko Krsmanović" i za Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike. Profesionalni muzičar zvanično je postao 1. juna 1957. U šali se hvalio da je postao umetnik pre svojih prijatelja i drugova Predraga Gojkovića Cuneta i Đorđa Marjanovića.

Iduće godine pobedio je na poznatom jugoslovenskom takmičenju "Mikrofon je vaš", prvo u Aranđelovcu, a zatim je sa orkestrom Dušana Radetića trijumfovao i u Opatiji, pesmom "Za tobom moje srce žudi".

Uspeh u Opatiji skrenuo je pažnju na Živana, pa su se za njega zainteresovali i u Beogradu. Počeo je da peva po kafanama i klubovima, sam se izdržavao, pomagao majci i sestri i uspešno studirao.

Reditelji Sava Mrmak i Soja Jovanović predložili su mu da peva u "Orfeumu" — velikoj šatri sa 2.000 mesta, na mestu sadašnjeg spomenika Karađorđu kod Narodne biblioteke. U "Orfeumu" je izvođen kabaretski program. Živan je prvo odbio ponudu: hteo je da završi studije, a imao je i angažmane od kojih je zarađivao. Međutim, kada su mu ponudili dve i po hiljade ondašnjih dinara mesečno, što je značilo da bi za dva meseca mogao da kupi vespu, nije se dvoumio: 2. juna 1962. prvi put je nastupio u "Orfeumu" i izazvao senzaciju.

U "Orfeumu" su gostovala velika, svetski poznata imena, među kojima je bio i Roko Granata. Pevali su zajedno 35 dana; Roko je tada dobijao honorar od 27 hiljada, a Živan 25. U to vreme mogao je za taj iznos da kupi stan na Dorćolu.

Posle uspeha u "Orfeumu", Živan je na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1962. godine, imao svoj prvi profesionalni estradni koncert na niškoj Tvrđavi.

Susret sa Titom bio je prekretnica u karijeri Živana Saramandića. Reditelj Sava Mrmak i Milan Vukos, tadašnji generalni direktor Jugoslovenske radio-televizije, osmislili su novogodišnji program i pozvali Živana da peva na dočeku 1963. godine kod predsednika Tita, u zgradi Skupštine Srbije, gde je bio prisutan ceo državni vrh.

Ponoć je već prošla, vreme je prolazilo i društvo se već odvajalo po separeima. Verujući da neće ni nastupiti, razočaran, Živan je hteo da krene kući. Nije znao da je on "adut" večeri... Nastupio je u četiri sata ujutro. Pevao je od ruskih pesama do "Ol' Man River" i izazvao opšte oduševljenje.

Toša Elezović iz orkestra rekao mu je da obrati pažnju na čoveka koji je sedeo na ivici podijuma: bio je to Edvard Kardelj.

Predsednik Tito pitao je Živana šta i gde radi i kad je čuo da studira ekonomiju, rekao mu je: "Kakva ekonomija! Ti moraš da školuješ glas, pa u operu." Odmah je pozvao telefonom sekretara skupštine, pukovnika iz Druge proleterske, i naložio mu da brine o Živanu. Od tada, Živan je bio stalni gost na prijemima povodom poseta stranih državnika, kao i na proslavama državnih i revolucionarnih praznika.

Zahvaljujući tadašnjem ministru Sveti Đuriću, ugovoreno je preslušavanje u Operi na kojem je stručnjaci trebalo da daju svoj sud o Živanovim vokalnim predispozicijama: opera ili estrada. U staroj zgradi Narodnog pozorišta, u čuvenoj sobi 221, primili su ga i slušali dirigenti Oskar Danon i Dušan Miladinović, basovi Miroslav Čangalović i Branko Pivnički i dramaturg Opere Branko Dragutinović. Otpevao je pesmu "Volga, Volga".

Svi su ga pažljivo saslušali i na preporuku Miroslava Čangalovića predložili mu da se posveti operi i počne da uči pevanje kod Zdenke Zikove.

Živan Saramandić je tek posle 15 meseci rada sa Zdenkom Zikovom, 30. aprila 1966, konačno dobio pravo da nastupi na audiciji. Pred punom salom kolega, od kojih ga je većina poznavala kao estradnog pevača i bila spremna da ga ismeje, otpevao je dve arije. Posle prve je nastao blagi žamor, a posle druge Živan je dobio ovacije.

Debitovao je 21. septembra 1966. na premijeri opere "Aida", u ulozi Kralja Egipta. Pored njega, nastupili su i Milka Stojanović kao Aida, Đurđevka Čakarević kao Amneris i Jovan Gligorijević kao Amonasro. Dirigovao je Bogdan Babić.

Godina 1968, pored uspešne audicione predstave "Lučija od Lamermura", za Živana je bila značajna i zbog takmičenja u Busetu. Gradić Buseto, rodno mesto Đuzepea Verdija, svake godine održava veliko takmičenje pevača pod nazivom "Voci Verdiani" — "Verdijevi glasovi". Žiri ovog prestižnog takmičenja čine direktori najznačajnijih operskih kuća u Evropi. Takmičenje se sastoji od eliminacionog dela, polufinala i finala.

U toku takmičenja, pevačica iz Bugarske koja je nastupala pre Živana rekla mu je da članovi žirija nezainteresovano slušaju izvođače, da čak i razgovaraju međusobno i da tek povremeno obrate pažnju na takmičare.

Da bi privukao njihovu pažnju, Živan je odlučio da nekoliko fraza u velikoj ariji kralja Filipa iz "Don Karlosa" spoji u jedan dah, što je za pevača vrlo riskantno, ali za publiku veoma atraktivno i uzbudljivo. Primetio je da se posle prve takve fraze žiri ućutao i da su ga pažljivo pratili do kraja.

Kada je publika na kraju čula da Živan nije među nagrađenim pevačima, ljutito i burno, kako to Italijani rade, gromoglasno je skandirala "Basso Yugoslavo!" pokazujući time bes zbog rezultata i ogromnu naklonost prema mladom pevaču iz Srbije.

Posle takmičenja, na prijemu kod gradonačelnika Buseta, direktor Bečke državne opere Šnajder rekao je da podnosi ostavku na mesto potpredsednika žirija u znak protesta zbog "skandala koji se desio sa mladim jugoslovenskim basom". Ponudio je Živanu otvoren ugovor sa Bečkom državnom operom i izrazio nadu "da će mladi umetnik biti razuman u svojim zahtevima". Živan je odbio ponudu, jer ni tada, ni kasnije, nije smatrao da bi svoju karijeru trebalo da gradi u inostranstvu. Odbio je i primamljive ponude za duži angažman u operama iz Napulja i Rima. U narednih nekoliko sezona pevao je značajne uloge prvog basovskog faha i izbio u ešalon prvaka.

Kad je čula Živana Saramandića, Ketrin Barnes, umetnica, supruga reditelja Irvina, rekla je: "Fascinirana sam muzičkom obradom! Sviđaju mi se Porgi i Bes, ali sam oduševljena i Kraunom. Mislim da je pred njim velika karijera". A bugarski bas Nikolaj Đaurov, pošto je pevao sa Živanom, izjavio je: "Njegov Inkvizitor me je u jednom trenutku trgao, pa sam morao da 'zapnem' da bi duet bio maksimalno dobar. Za mene je njegov Inkvizitor bio pravo otkrovenje i inspiracija".

Milka Stojanović i Živan Saramandić prvi put su se sreli na probi "Aide" 1966. godine. Živan je se često prisećao: "Spremajući se da debitujem, na probi sam se žestoko naljutio što zajedno sa ansamblom i horom čekam primadonu koja kasni više od pola sata. Pitao sam ih: 'Zašto je ne isterate?' Nisam mogao ni da sanjam šta će se posle dogoditi, ni da naslutim da ću se brzo navići na to da je doživotno čekam. Najpre sam je zavoleo kao veliku pevačicu, pa kao druga i prijatelja, a onda se sve pretvorilo u iskrenu i snažnu vezu, pre koje mi nije ni na pamet padalo da se za nekoga tako duboko vežem. Ta veza je jako čvrsta, ali ne i laka, jer smo različitih naravi. Ja sam u horoskopu Ovan, a ona Jarac, pa se često srećemo na brvnu. Pošto imamo različita politička uverenja, ja kažem da, u stvari, živim sa klasnim neprijateljem.

"Prvi put sam čula Živana na televiziji i bila zapanjena lepotom i snagom tog glasa i lepotom tog čoveka", seća se Milka Stojanović. "Kad sam ga 1966. videla da debituje kao kralj u 'Aidi', nisam obratila pažnju, bili smo samo kolege, družili se, bila sam okupirana svojom karijerom, godinu posle te premijere već sam pevala u MET-u.

Imao je ime koje je bilo već poznato. 'Novosti' su, pred premijeru 'Aide', objavile naslov: 'Milka Aida, Živan Faraon'.

Pre probe 'Don Karlosa' u Narodnom pozorištu 1968. stajala sam sa korepetitorom Zdenkom Marasovićem ispred službenog ulaza, i ugledala prekrasnog čoveka sa bradom, u kariranoj košulji — tada je prvi put pustio bradu — kako ide niz Dositejevu ulicu prema ulazu. To je bio Živan.

Kao da me je pogodio grom. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.

Tako je počela veza, koja je bila toliko intenzivna, nezadrživa, da za mene u emotivnom smislu ništa značajnije na svetu nije postojalo... do poslednjeg dana.

Tokom karijere nisu često nastupali zajedno u predstavama. Kada je Milka 1993. godine otišla iz Narodnog pozorišta, njihova saradnja se intenzivirala. Održali su brojne koncerte po Srbiji, Makedoniji, Republici Srpskoj, Americi... Posebno su bili zapaženi koncerti u zamku u Vrnjačkoj Banji. Održali su ukupno 235 koncerata, a poslednji je bio 28. decembra 2011. u Pirotu.

Mnogo koncerata imali su i u Rusiji — sam Živan više od 700. Posle koncerta u Samari 2002. ispraćeni su sa cvećem i suzama. U Ruskom domu, 2003. godine, Valentina Terješkova lično je predala Živanu Orden ruske vlade za razvijanje rusko-srpskog prijateljstva.

Živan Saramandić posebno se isticao u izvođenju ruskog repertoara, što su zabeležili i muzički kritičari. Tako je zagrebačko "Oko", 18. jula 1985, objavilo: "Živan Saramandić svojim glasovnim predispozicijama, poznavanjem stila interpretacije ruskog repertoara i, ne manje važno, impozantnom pojavom i veoma pokretljivom i proživljenom igrom, idealan je Susanjin pa je svojim nastupom obilježio predstavu. Posebno se izdvajao u finalu veliki Susanjinov predsmrtni prizor".

Kritičar "Ludove demokratije" iz Praga zapisao je: "Živan Saramandić poseduje senzacionalan sonoran bas spojen sa markantnom figurom. Tragični Puškinov lik Borisa obojio je iskrenošću, humanizmom i dubokim senzibilitetom. Naročito imponuje što je izbegao već tradicionalnu osobinu drugih tumača ove izuzetno komplikovane role, koji svoje vokalno-scenske nedorečenosti i nemoći prikrivaju rušenjem dekora. Naprotiv, sjajnim i proživljenim tumačenjem lika ruskog cara, izazvao je burne aklamacije prepunog gledališta".

Živan Saramandić bio je privržen ruskoj naciji. Govoreći o toj svojoj privrženosti, ispričao je: "Možda bih je mogao objasniti jednim događajem, koji mi se desio na putu između Smoljenska i Moskve. Naš autobus se, da bismo predahnuli, zaustavio pred nekom kafanom, u koju je ubrzo ušao neki starac, sa džakčetom preko ramena. Kelner je želeo, onako neuglednog, da ga udalji, ali mi smo ga pozvali za naš sto i ponudili pićem. Na kraju smo mu kupili nekoliko boca i strpali u ono njegovo džakče.

Ali, kada smo ga upitali da li želi sa nama, ukoliko ide u tom pravcu, odbio je, obrazlažući to svojim poslom.

— A čime se bavite? — začuđeno smo pitali.

Odgovorio je da su mu sinovi dozvolili da luta kud hoće i kako želi.

— Pa, to i nije neki posao — rekli smo.

— Kako da nije, pa ja pomažem oblacima iz Ukrajine i Belorusije, da pronađu put do Moskve!

To reče i — uteče.

Eto, taj poetski bljesak jednog odrpanca, istovremeno je i metafora velikih duhovnih potencijala nacije. Njene plemenitosti i čovekoljubivosti. Doživeo sam mnogo tako vrednih susreta i uzbuđenja, sa sličnim osećanjem inferiornosti pred njima. Pred tim okeanom širine, plemenitosti i hrabrosti koja se širi iz duše tih ljudi, osećao sam se veoma jadno i nezaštićeno, kao pred ikonama Rubljova."

Jedna od uloga iz "ruskog repertoara" u kojima je Živan Saramandić briljirao bila je i uloga Borisa Godunova u istoimenoj operi: "U impresivnoj postavci 'Borisa Godunova' 6. aprila dominirao je Živan Saramandić koji je i glasom i stasom nadmašio sve ostale učesnike. Svojom izvanrednom ulogom cara na izvestan način je podsetio na Martija Talvelu. Njegov snažni bas nadjačao je sve ostale", zabeležila je "Opera" iz Londona 1985.

Posle nastupa u Temišvaru, list "Dnevnik" je 1996. godine objavio: "U izvanrednoj solističkoj podeli — Nabuka je pevao Nicolae Martinou — koji je ovom rolom uspešno nastupao u Veronskoj areni, naročito se istakao gost iz Beograda Živan Saramandić svojim moćnim tamnim basom — kao Zakarija, došavši do apsolutne supremacije, što se povremeno graničilo sa vokalnom arogancijom prema svojim partnerima, a što je prepuno gledalište opere u Temišvaru burno aklamiralo."

Milka Stojanović i Živan Saramandić zajedno su nastupali u recitalu "Toržestvo Šaljapinu" koji je na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta od 2001. do 2008. godine izveden 17 puta.

Živan je naslov ovog recitala objasnio na sledeći način:

"Kad Rusi kažu 'toržestvo', to znači 'čast mi je'.

Moje toržestvo Šaljapinu! U sećanje na njegov ogromni talenat, na njegovu umetnost koju je snagom svog glasa proneo ne samo kroz zemlje u kojima je pevao, već i kroz vreme, sve do danas."

O Živanovoj ulozi Don Kihota pohvalno su pisali i atinski listovi, decembra 1986. "Živan Saramandić u ulozi Don Kihota poseduje čudesan i snažni glas", izašlo je u "Eleterotipiji", dok je "Vradini" pisao: "Uloga Don Kihota doneta je odlično. Naročito su dolazila do izražaja suptilna pijana koja su podsetila na F. Šaljapina".

Onda kada je većina pevača prestala da peva prvi, "veliki" repertoar i okrenula se ili lakšem repertoaru ili samo koncertima, Živan je nastupao samouvereno i snažno, bio je pevački fenomen.

Zahvaljujući audiciji, pozvan je da iduće godine nastupi u čuvenoj sali Karnegi hola u Njujorku. Na tom nastupu, 5. marta 1995, izvedena je, koncertno, opera Nikolaja Rimskog Korsakova "Carska nevesta". Pod dirigentskom palicom Iv Kveler, uz pratnju Njujorškog operskog orkestra, Živan je nastupio u internacionalnoj podeli, sa Olgom Borodinom, Nučiom Fočile, Sergejem Lajferkusom, Aleksejem Stebljankom... U manjoj ulozi nastupio je i dugogodišnji bas Metropoliten opere Pol Pliška, koji je 5. decembra 1968. pevao u "Boemima" sa Milkom Stojanović i Lučanom Pavarotijem na sceni Metropoliten opere, kada je Pavaroti posle drugog čina bio zamenjen drugim tenorom.

Posle ovog nastupa, Živanu je ponuđen angažman, koji nije realizovan zbog toga što je bilo potrebno da duže vreme boravi u Njujorku. To je bilo vreme sankcija prema našoj državi, tako da je ostvarivanje angažmana srpskim umetnicima bilo jako otežano zbog viza i prevoza. Pominjan je i angažman u Veronskoj areni, u ulozi Zaharije u Verdijevom "Nabuku" koji, zbog istih problema, takođe nije realizovan. Živan nikad nije zažalio zbog toga. Voleo je svoju zemlju i smatrao se ovde potpuno ostvarenim. Govoreći o sebi i svom statusu u Narodnom pozorištu, rekao je: "Pevao sam kad sam hteo i šta sam hteo. Niko me nije maltretirao da radim ono što nije za mene. Ono što nisam želeo, nisam pevao. Bio sam u statusu ekstra prvaka.

Što se tiče moje profesije, postigao sam šta sam hteo. Posle toliko godina, i dan-danas, kad izađem na scenu, pevam momačkim glasom. Sve što radim, radim znalački i precizno."

Za Živana materijalno bogatstvo nije imalo veliki značaj. U šali je govorio kako za njega problemi u braku nastaju kada je potrebno da kupi treći par cipela, jer ne zna šta će mu — jedan par ima za pevanje, drugi za svaki dan, a sa trećim ne zna šta bi.

Ono što je sve ljude impresioniralo bila je Živanova ogromna energija. Nikada nije kasnio na probe, uvek se davao i više od svojih snaga i mogućnosti. Kada je pre nekoliko godina, posle nastupa u Ruskom domu u Beogradu skoro kolabirao, otkriveno je da ima srčano oboljenje. Bio je podvrgnut operaciji na srcu, a samo nekoliko meseci kasnije nastupio je u jednoj od najtežih uloga svog faha — Zahariji u "Nabuku".

U svim obnovama posle toga nastupao je ravnopravno sa mlađim kolegama. Veoma je voleo mlade ljude, mnogo im je pomagao, bez zrnca sujete, prijateljski.

Veliku energiju Živan je posvetio i angažovanju u vezi sa lokacijom za zgradu nove Opere o kojoj se u javnosti jedno vreme dosta raspravljalo. Postao je predsednik Udruženja građana "Opera na Trgu". U apelu koji je uputio borio se za "istorijsko pravo umetnika i publike na zajedničku zgradu u srcu grada.

Potpuno volonterski, bio je i predsednik Foruma za nestala lica i žutu kuću i angažovao se oko pomoći porodicama nestalih. Jednom prilikom rekao je: "Moj životni moto jeste — jednakost. Ne biti indiferentan pred tuđom patnjom, već pustiti oko sebe auru dobra, ne kao svetac, već kao čovek."

Često je nastupao na humanitarnim koncertima. Kada je pevao ratnim invalidima u ortopedskom preduzeću "Rudo", i kada su mu se zahvalili i rekli da je mnogo učinio svojom pesmom, rekao je: "Ne, ja sam niko i ništa. Vi ste dali delove svoga tela, a ja ništa, sem pesme".

Malo ko je znao da je Živan Saramandić bio talentovan i za vajarstvo. Ogromna ljubav prema prirodi, formirana u detinjstvu, napojena u šumama Bukulje, živela je u njemu do kraja.

Svi koji su imali privilegiju i zadovoljstvo da budu blizu njega dobijali su darove — njegove domaćinske rukotvorine — sir, sirće od jabuka, sok od nane... U prostranoj bašti koju je sam uređivao gajio je cveće i sadio povrće.

Živan Saramandić trebalo je 4. februara da peva u ulozi Velikog Inkvizitora u obnovi opere "Don Karlos" Đuzepea Verdija. Nije dočekao da izađe na scenu: preminuo je 30. januara, a sahranjen 2. februara 2012. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od njega su se oprostili Božidar Đurović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin. Ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Opere Narodnog pozorišta i celokupnoj srpskoj kulturi. Bio je, ostao i traje u nama veliki čovek dečačkog srca i duše, veličanstveni umetnik, naš Žića.

srb.rs | 03.04.2013
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: