Milutin Popović Zahar (1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milutin Popović Zahar (1938)  (Pročitano 31096 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 02, 2011, 12:43:23 am »

*





MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR
(Krupanj, 12.10.1938)

"Obišao ceo svet, naučio od Carevca i Jašarevića sve što znam i sve to pretočio u pesme koje smo slušali svih ovih godina."

Milutin Popović Zahar, magistar i doktorant međunarodnog prava, kompozitor, aranžer, violinista, poeta i slikar, rođen je "ispod planine Gučeva i Cera, tamo gde su vođenje najslavnije bitke srpskog naroda u I svetskom ratu. U Loznici je završio osnovnu školu, gimnaziju i nižu muzičku školu. Potom odlazi u Beograd i upisuje Pravni fakultet. Nadimak Zahar (po nemačkom violinisti Helmutu Zaharijasu) dao mu je Rade Jašarević.

Violinu je učio zahvaljujući majci koja je i sama malo svirala. Samostalnu umetničku karijeru započeo je krajem sedamdesetih komponujući popularnu narodnu i zabavnu muziku, klasična koncertna dela, muziku za film, pozorište i televiziju. Poznat je po pesmama koje je komponovao za Gordanu Lazarević, Merimu Njegomir, Brenu, Miroslava Ilića, ansambl "Stari zvuci", Mikija Jevremovića, Koktel Bend i druge.
 
Zahar je kompletan autor pesama: "Vino točim", "Neznanaka", "Nema više Cicvarića", "Čačak, Čačak", "Mile voli disko", "Vidovdan", "Ivanova korita" a na kompoziciju "Svilen konac" napisao je tekst i aranžman. U svetu je priznat kompozitor ozbiljne muzike. Komponovao je dela: "Oda Olimpika", "Ciganske suze", "Borba petlova" i "Vrelo". Realizovao je i svoj prvi mjuzikl "Dnevnik snova" u saradnji sa televizijom Novi Sad.

Od 2010. godine je član Srpske akademije inovativnih nauka (SAIN).

Živi i stvara u Beogradu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 11, 2011, 09:27:39 pm »

**


MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR — IZDATI ALBUMI



Moje najlepše pesme | RTB 2110393 | 12.02.1981.

01. "Ladarice" — Jugoslavijo (D. Živković/M. Popović)
02. Merima Njegomir — Samo jedna reč (M. Popović — ar. D. Knežević)
03. Miroslav Ilić — Vino točim, a vino ne pijem (M. Popović — ar. D. Aleksandrić)
04. Radiša Marković — Nema više Cicvarića (M. Popović)
05. Izvorinka Milošević — Ja Vlajna a ti Srbijanac (M. Popović)
06. "Stari zvuci" — Kad je deda lumpovao (M. Popović — D. Penjin)
07. Vasilija Radojčić — Beše nekad Mitke i Koštana (M. Popović)
08. Gordana Lazarević — Mara, Mara, maramica (M. Popović)
09. Hana Džemidić — Duj, duj... (M. Popović)
10. Anđelka Govedarović — Cipelice na štiklice (M. Popović)
11. Toma Zdravković — Za tebe, Čavale, druže (M. Popović — D. Knežević — M. Popović/D. Knežević )
12. Usnija Redžepova — Hoćeš ljubav, kćeri Roma (M. Popović — ar. D. Knežević)


Kompozicije — Milutin Popović Zahar
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 11, 2011, 09:27:49 pm »

**

NEMA VIŠE CICVARIĆA
Tekst i mizuka: Milutin Popović Zahar

Adeti se promeniše,
Sokaci se proširiše,
Starog Šapca nema više,
Al još pamte čivijaši,
Ostareli bekrijaši:
U kafani punoj dima,
Ko nekada, svega ima,
I kelnera potrkuša
I šabačkih namiguša,
Ima jela, ima pića
Lepih cura i mladića
Ali nema, oj, mladosti,
Ali nema, oj, žalosti,
Nema više Cicvarića!


SANTA MARIA DELLA SALUTE
Stihovi: Lazar Kostić
Muzika: Milutin Popović Zahar

u izvođenju Jadranke Jovanović i Olivera Njega

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk1) svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan2) ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.


Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod3) živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet';
štogod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?


Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led;
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute! —
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute4),
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast.
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon5) pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrči sunce, večita stud,
gasnuše zvevde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. —
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nezežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.


A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice6) u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.


_________

1) Nasuprot, upkos.
2) Tj. pokajan.
3) Kovanica u značenju: zadovoljstvo.
4) Kovanica u značenju: lutanja, zablude.
5) Zapon — sapinjač, kočnica
6) Kovanica nejasna po značenju, verovatno napravljena od imenice beznanje u značenju: nesvesnost.


Oprosti, majko sveta, oprosti što naših gora pozalih bor. — Aluzija na njegovu pesmu Dužde se ženi!, u kojoj je pesnik veoma oštro pevao protiv mletačke politike bezdušnog eksploatisanja Dalmacije, naročito protiv nemilosrdne seče šuma za izgradnju crkava i palata u Mlecima.
_________

Santa Maria della Salute. — "Prvi put objavljeno kao završna pesma u jubilarnom izdanju celokupnih Kostićevih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva 'Labudovom pesmom' L. Lazića.

"Pesma je posvećena rano preminuloj Lenki Dunđerskoj, koja se, u svom mladalačkom oduševljenju za čuvenog pesnika, zaljubila u Kostića početkom devedesetih godina XIX veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajući da je to trenutan i prolazan zanos mlade devojke. Ali snažno osećanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt (umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula 1909. godine) i njom završio svoj pesnički rad."

Santa Maria della Salute
Lazar Kostić — Život i pesništvo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 04, 2012, 08:50:06 pm »

*
Milutin Popović Zahar traži "haški tribunal" za muzičare,
a povratak hrvatsko-muslimanskog melosa ovako objašnjava



KRIVAC JE SRPSKA KOLEKTIVNA BLESAVOST

Domoljubive pesme prošlost, sad je vreme za "Danke Srbija". Uludo imitiramo orijentalni stil

Autor i kompozitor hitova "Od Vardara pa do Triglava", "Hej Jugosloveni" i "Živela Jugoslavija" (prva mu je donela titulu spasitelja Jugoslavije, drugu je pevala Doris Dragović i pravdala se da ju je ucenila mafija, a uz treću je Rumunija zajedno s Lepom Brenom klicala" Živela") tvrdi da Srbi imaju Pavlovljev refleks na hrvatsko-muslimanske note.

Doktorant prava i čovek najzaslužniji za proboj mnogih pesama i pevačica, komentariše za "Glas" sve češće nastupe muzičara iz bivših jugoslovenskih republika u Srbiji.

Da li je naša nostalgija za vremenima pre raspada SFRJ, kad smo živeli kao sav normalna svet, doprinela lakom povratku muzičara iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine?

Još je Jovan Dučić rekao: "Srbi su narod mazohistički i olako zaboravljaju." Mi i Rusi prednjačimo po mazohizmu i zaboravnosti — to je ta neka krvna veza i veza po pravoslavlju i religioznosti. Znači, muzičari iz eks jugoslovenskih republika vraćaju se zahvaljujući srpskoj kolektivnoj blesavosti i nju bi trebalo ispitati. Naš oprost muzičarima i ne samo njima, iz republika s kojima smo do juče ratovali, hrišćanska je pojava, i dokaz dobre duše. Pri tom nema tu nikakvog reciprociteta, ni u muzici, niti bilo gde.
 
U balkanskom konfliktu, iz kojeg je poniklo i sve ostalo, niko ne može da zaključi ko je žrtva, a ko zločinac. Sa srpskog stanovišta — mi smo uneli državnost u zajedničku državu i omogućili Hrvatima, Slovencima i svim "bratskim nacijama" da dobiju državnost. I da nas, kad im to bude odgovaralo, ščepaju za gušu. Baš kao što kompozitor stvori pevača, a onda zvezda počne da pljuje po kompozitoru iz razloga inferiornosti.

Kažete li Vi to da su drugi inferiorni u odnosu na Srbe?

Kod Hrvata više, kod Slovenaca manje, postoji kompleks nacije — nedostatak identiteta. Prema onome što su ugledni istoričari istražili, izgleda da Hrvati ne znaju kojeg su roda, da li su pokatoličeni Srbi, ili srbizovani katolici, ili posrbljeni, odnosno pokatoličeni Avari. Zlobnici kažu da oni mogu da opstanu kako-tako samo ako nekog mrze, prema onoj, u psihologiji poznatoj varijanti — mrzim, znači postojim. Duboko saosećam sa Hrvatima, to što mi ovde slušamo njihovu muziku — njima strašno laska.

Ima li mesta opšte poznatim zaključcima da će njihov melos uništiti srpski nacionalni tradicionalitet?
 
Srpski nacionalni interes mi smo odavno proćerdali. Nigde se ovako divne teheransko-arapsko-turske pesme ne pevaju u ovako velikim količinama kao ovde.

Imamo jednu osobinu koja bi bila tragična, da nije komična. Da ne bi neki Srbin bio veći u svom okruženju, radije ćemo uzeti za lidera stranca, ne samo u muzici, već u svim sferama. Koliko dugo su ovde gospodarili Zaim Imamović, Safet Isović, Halid Muslimović, Halid Bešlić, Šaban Šaulić i drugi, koji su odlični pevači, neosporno, ali koji nameću orijentalni stil kojeg Srbi uludo imitiraju.

Zato i imamo pojavu srpskog stoicizma — lepe Stoje s izrazito orijentalnim melosom podobnim za trbušne plesove. To je onaj komični deo, tragična stvarnost je sledeća — pretpostavimo da su tursko-arapske pesme vrlo kvalitetne, onda ih naši izvođači duboko vređaju svojom polovičnom interpretacijom pa bi zemlje domaćini trebalo da ih tuže Haškom tribunalu.

Za spas srpskog melosa ili...

Kao što od mnogo lošeg pića i lošeg duvana najlakše dobijete cirozu jetre, kancer i sve što skraćuje čovekov život, tako i od olako konzumirane muzike ne može biti ničeg dobrog. Kod nas je, maltene, stvoren, Pavlovljev refleks, mi smo nacija zavisna od tursko-arapskih zvukova.

Ako ubrzo ne bude donesen zakon o tom šta mediji i u kojoj meri treba da emituju, i ako se ne uspostavi kulturna ravnoteža, nema nam leka. Onda bi, radi minimuma ljudskog dostojanstva, trebalo da kažemo mi smo glupi i netalentovani muzičari i sad emitujte sve druge vrste muzike. Poništite festivale u Beogradu, Zaječaru, spalite sve ploče iz dokumentacije Radio Beograda i još jednom podsetite na spaljivanje svetog Save na Vračaru.

Da li je novac presudno uticao na dolazak muzičara iz eks jugoslovenskih republika, ili je nešto drugo po sredi?

Hrvati su u popriličnoj ekonomskoj bedi. Hrvatska ima mnogo manje konzumenata muzike, a doba pevanja domoljubivih i pesama ala "Danke Dojčland" je prošlo. Sad je vreme za "Danke Srbija". Hrvati zarađuju novac na budalastoj publici željnoj događanja, bez plaćanja poreza i naslađuju se kako je Beograd porušen. Sećam se kako su na vestima pozdravljali svaku bombu bačenu na Srbiju.

Pred koncert "Magazina" u Beogradu gotovo da je nastala opšta radost. Mnogo pre, levo orijentisane televizije su emitovale njihove i spotove drugih hrvatskih grupa. Vaš komentar?

Tvrdim da su njihova produkcija i njihovi pevači u globalu jači nego što je slučaj u Srbiji. Imaju nekoliko zaista dobrih pevača koji dominiraju scenom, kao što su Doris Dragović, Oliver Dragojević, nekoliko mlađih koji su zaista na visokom nivou. Ostalo je bljak, baš kao i kod nas.

Zaista ne vidim po čemu je ono što radi grupa "Magazin" kvalitetnije od onog što je počela grupa"Koktel bend", koja je na prvoj ploči imala moju pesmu "Leptir" i nekoliko hitova... Pa, ipak, verovatno sastav "Koktel" Hrvati ne bi pozvali da gostuje, niti bi prodavali njihove ploče...


SRBIJA — TEHERAN "Pred Novu godinu Zahar je, inspirisan realnošću, napisao: "Muzika je prva probila granice, okreni TV i sve radio stanice, čućeš na srpskom da vedar je dan, sve ostalo je Teheran. Ljuljaju vibracije sa džamija, je l' ovo Ankara ili Srbija? Srpske pesme ni za lek, dobro došli u 21. vek."

SVI ISTOG RODA "Smatram da smo, kako kažu šahisti, svi gens una sumus — istog roda, da je razbijanje Jugoslavije bila više stvar ličnih ambicija nekih ljudi nego naroda. Možda je ovo i pokazatelj zašto naš narod ponovo prihvata pesme onih sa kojima je do juče ratovao. Zašto to Srbi prvi čine, zašto su prvi oprostili, kad će to i drugi da svi shvate...? Zašto smo ratovali kad ponovo pevamo jedni drugima?


Zorica Vulić | 25.02.2001. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 04, 2012, 09:25:35 pm »

*
NE SAMO O POSLU: MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR


JOŠ TAJ MJUZIKL DA VIDIMO

Poznati kompozitor, violinista, magistar međunarodnog prava spremio je novo iznenađenje za publiku, "Dnevnik snova" inspirisan pesmom Laze Kostića. Za sada su ga videli samo Rusi

Sad je napisao i mjuzikl, prvi originalni srpski, kaže, i nazvao ga "Dnevnik snova". Po pesmi "Santa Marija dela Salute" Laze Kostića. Doduše ono "sad" i nije baš prava odrednica, budući da je sve počelo 1998. u Moskvi na Olimpijadi mladih, nastavilo se u Beogradu, odsvirano u Novom Sadu pre nekoliko meseci. A onda u velikom stilu pre dve nedelje predstavljeno u Ruskom domu.

To bi bila novost iz umetničkog života Milutina Popovića Zahara. A čuđenje da priča o mjuziklu nikoga nije zainteresovala nekako biva logično, jer je reč o umetniku koji je sve čega se dohvatio pretvarao u traženu robu, intrigu, tekst u novinama, nastup na televiziji. Ovoga puta ni jedan kadar na malim ekranima, ni red u novinama.

Da pojasnimo. Delovi iz mjuzikla, koji inače traje oko sat i 20 minuta, izvedeni su pre nekoliko meseci u Novom Sadu a premijerno još u Moskvi jula 1998. godine, kada je deo te muzike izveden tokom Olimpijade mladih u Koloni holu Boljšog teatra, pod pokroviteljstvom MOK-a i ruskog olimpijskog komiteta. Čuveni ruski umetnici svirali su Zaharovu muziku, a dirigent Državnog radio-televizijskog simfonijskog orkestra Igor Golovčin je rekao da je Popovićeva muzika veličanstvena mešavina etno-muzike, džeza i klasike — ali pre svega muzika srca. "Milutin Popović Zahar je konačno srpski Geršvin!" — izgovorio je Golovčin, inače zaslužni umetnik Rusije.

Mjuzikl sam završio kompletno po povratku iz Rusije oko 2000. godine, jer u Moskvi je postojala jedna pesma i instrumentalna verzija, ali mjuzikl je satkan od songova koji nisu postojali one 1998. godine — dodaje.

Uglavnom Popović je zadovoljan.

Moji napori su okončani trijumfom, jer su se i ljudi u Ruskom domu pitali kako je moguće da niko nije uzeo gotovu stvar: scenario, songove. Note su spremne — uzvraća kompozitor. — Povod je stogodišnjica smrti Laze Kostića, dati su inserti iz Moskve gde je delove mjuzikla svirao tamošnji orkestar, potom su čitani stihovi i prikazani video snimci songova pevanih u Novom Sadu. Kao što sam njima u Ruskom domu dao taj materijal nosio sam mnogim nadležnim za kulturu i — ništa. Poslušaćemo i javićemo se i nikad ništa — podvlači Zahar.

Svestan je da njega većina gleda kao "narodnjaka" i on to objašnjava činjenicom da se moralo zarađivati, od malih stvari živeti, kao kompozitor klasične muzike verovatno bi danas gladovao. I od mjuzikla "Dnevnik snova" teško da će imati neke velike koristi, ali stalo mu je da se pokaže i sa takvim delom.

Da nisam pisao hitove za Brenu danas bih verovatno bio prosjak — zaključuje. — Neki su mi savetovali da se držim etno-muzike gde sam se dokazao. Ubeđen da radim pravu stvar, komponovao sam ozbiljnije muzičke sadržaje u neorealističkom fazonu, ali nisam naišao na razumevanje, već često na neutemeljeni podsmeh jer "on narodnjak da komponuje ozbiljna dela". Srpska posla — sažima problem u dve reči.

Mislim da pesma "Santa Marija dela Salute" sa politikom nema veze, a teoretičarima ostavljam da i dalje tvrde da je Kostić bio desna ruka Svetozara Miletića i da je podržavao "srpsku Vojvodinu". Mjuzikl se zasniva na ljubavnoj fabuli, ljubav sa Lenkom Dunđerski je za pesnika neostvariva usled razlike u godinama i onda se sve događa u snovima posle devojčine smrti. On je te snove doživljavao kao najrealniju stvarnost i o njima je vodio dnevnik, jer za njega je sve bilo kao da su on i ona muž i žena — tumači Popović.

Zašto se Zahar uhvatio ljubavi iz snova u mjuziklu?

Zato što je to nezabeleženo u literaturi. San je Lazi način da leči duševni bol. Zato se to zove "Dnevnik snova" jer je reč o hronologiji njegove ljubavi sa Lenkom — objašnjava Zahar. — U tim stihovima ima mnogo muzike, više nego što bi se činilo na prvo čitanje. Meni on odgovara, kao da peva, saopštava mi sa neba, svaku notu koju sam napisao inspirisan njim nešto je najbolje što sam u životu uradio. Nadam se da će uprkos svim predrasudama i lošim namerama svojstvenim nama Srbima ipak ovaj mjuzikl ugledati svetlo dana.

Kako je Kusturica sa svojom rok-operom uspeo da pronađe put do publike? — To je nešto sasvim drugo. On je sakupio ciganske pesme, već poznate. Ali ja Kusturicu poštujem, on je intelektualac a i inteligentan čovek. Moj "Dnevnik snova" je originalno delo i iskreno se nadam da će Beograd konačno videti prvi srpski mjuzikl — očekuje posle svih peripetija.

Srpska akademija inovacionih nauka primila ga je tokom juna ove godine u svoje redove. Tako je Milutin Popović Zahar, violinista, kompozitor, pravnik, stručnjak za međunarodne odnose, koji je specijalizirao i magistrirao kod profesorke Smilje Avramov, postao i akademik.

Ja o tome ne pričam, ne volim da pominjem svoje titule i hvalim se da govorim šest jezika, da sam savetnik u Ujedinjenim nacijama za ratnu štetu. Nekada sam radio u "Energoprojektu" i spasao im silne pare, ali kunem vam se, ja sam to uradio iz zezanja, ništa iz hrabrosti — uverava naš sagovornik.

U Ugandi sam bio jedini beli čovek koji je "sve u šesnaest" svirao sa Crncima, što je smatrano strašnom sramotom. Svirao sam i Titu, pa onda tako sreo i Hruščova. Bio sam pravi dvorski muzičar... Sa Titom je bilo mnogo susreta. Pa često u šali nekima kažem da otkako je drug Tito umro, ja nemam — druga. Pričao je o svojim mladalačkim danima, svirao klavir a ja sam samo treptao i slušao – prebira Milutin Popović po uspomenama. — Pita me jednom Tito šta pijem, kažem "žilavku", on mi sipa. Pomirišem i kažem da to nije to vino koje ja volim. On odgovara da je to prava "žilavka" a šta ja pijem, to je druga stvar — smeje se Zahar, kome je inače Miodrag Jašarević još kao rukovodilac u KUD-u "Lola" gde su obojica bili, dao prepoznatljiv nadimak.

Ipak, ne propuštamo priliku da od duhovitog sagovornika čujemo iz prve ruke o dogodvštinama iz Ugande.

Gradili smo veliku halu, kao ona sajamska i hotel. Elitne arhitekte su to projektovale. Velika investicija, očekujemo dobre pare. Počne revolucija, pucnjava od jutra, ja se vraćao iz svirke sa Crncima, kažu mi da zaležem ispod stola jer je vrlo opasno, da ima leševa na sve strane. Ja sa nekim Holanđaninom odem na bazen, popijemo viskija više nego što je trebalo, tako zaspim a onaj Holanđanin pobegne na vreme. Osećam neko me bode u rebra, odmah se probudim, kad ispred mene neki ogroman tip. U bazenu — meni voda do grla, njemu do pupka. Kad ono Idi Amin. Pita me ko sam: kažem sekretar firme, on mi uzvrati da moramo što pre da se vratimo odakle smo došli — vidi Popović da je vrag odneo šalu.

Uzvratim mu da će oni poželeti konferenciju afričkih država i da je važno ko će im halu završiti. Idi Amin priča da je bokser, a ja lažem kako obožavam taj sport. Pita me koje sam vere jer je on musliman pa slobodno šeta jer ga, kaže, čuva Alah. Kaže mi da je čuo da volim da sviram sa njegovim Crncima, pričamo tako o svemu i pijemo neku rakiju od banana, počnemo da pevamo, učim ja njega da peva "Mujo kuje konja po mesecu", on mene neke crnačke, zove me Milton (od Milutin) i obeća usput da će narednih dana da reguliše probleme sa našim projektom – dodaje neobični sekretar. — Dođem kod direktora, najavim da ćemo se finansijski spasti, kupim odelo za taj razgovor, ali direktor ne dozvoljava da ja idem na sastanak. Samo vrhuška iz firme. Dobro, skinem odelo, kravatu, kad ne prođe malo, vrati se direktor mrtav ljut, jer Idi Amin traži Miltona. Kada su posle nekoliko dana raspoređivali osoblje na prijemu za predsednika mene rasporede u poslednje redove, sa kuvarima. Kad dolazi Idi Amin i viče s vrata na engleskom: "Gde je Milton?", a direktor me kao prekoreva: "Gde si Popoviću, jesam li ti rekao da budeš tu u prvim redovima?" A sam me gurnuo namerno pozadi. Dobio sam hiljadu dolara kao nagradu za trud oko naplate, direktori po devet.

Sa drugim političarima se nije mnogo sretao.

Miloševića sam još dok je bio direktor banke, viđao na rođendanu dece jedne moje koleginice. Tozovac i ja. Kasnije ga, kada je postao predsednik više nikada nisam video, a tokom onog besmislenog rata koji su vodili bolesni umovi, potpuno sam se povukao. Kao poznavalac međunarodnih prilika znao sam da je i strani faktor tu umešao prste, globalizam nije naivna stvar, eto zemlje BRIK-a se bude (Brazil, Rusija, Indija, Kina)... — kao da sumira Popović.

Mnogi hitovi ne bi bili napisani da se Zahar nije latio violine a onda završio i muzičke škole.

Majka mi je prva stavila violinu u ruke, jer je želela da me odvuče sa fudbalskog igrališta koje je bilo blizu nas u Loznici, sa kojeg sam se ja uvek vraćao razbijenog nosa, povređene ruke. Svidela se meni violina, mada mi je u početku služila kao stativa za gol — priseća se Zahar čime se bavio kada je bio dečak od 12 godina. Ipak, završio je nižu muzičku školu, potom u Beogradu išao u srednju muzičku, pa bio primljen na akademiju i onda u Briselu pohađao i ciklus predavanja o etno-muzici, kada je prvi put čuo taj termin, jer kod nas je postojala samo narodna muzika.

Plaćao sam kako sam znao i umeo, krao znanje od nekog Mađara, ali za sebe mogu da kažem da sam pismeni muzičar i smatram da spadam među dobre poznavaoce svetske klasične muzike. Ipak, mnogi znaju da sam i na estradi postigao popriličan domet jer je pesma "Ivanova korita" koju peva Merima Njegomir proglašena pesmom veka. "Svilen konac" je moj, iako su silni uvereni da je Carevac to napisao, što nije tačno budući da su Cicvarići to uradili, a ja ih dobro proučio. Uostalom i sam Carevac je priznao da je on jedino svirao "Konac". I moj "Vidovdan" je čuven, izvođen je u Moskvi.

Kako sa toliko škola, jer ne zaboravimo i Pravi fakultet, pliva po estradi?

Nije problem da napravim hit u svakom trenutku, ali nema slobodnog tržišta. Sve je skoncentrisano oko "Granda" i ako tamo ne uđeš nema posla. Sreća sa njima sam dobar jer sam im pomogao na početku, malte ne stvorio, dao ime "Slatkom grehu", napisao hitove. Ipak, dugo sam na ovoj planeti (rođen 1938. godine, dodajemo), nemam vremena da se bavim tričarijama, volim lepu muziku, lepe žene, lepo piće, dobre drugove, provod... — pobraja.

Iako je prethodnu noć Zahar proveo budan, na razgovor u našu redakciju došao je tačno u minut. A ispričali smo se kao da se znamo godinama. Još da se sretnemo na premijeri mjuzikla "Dnevnik snova", pa da nazdravimo.


PRAVNIK I MUZIČAR

Završio sam Pravni fakultet zato što je moj otac smatrao da je muzika neozbiljna stvar. Imao sam neku malu stipendiju a trebalo je platiti sobu, hranu i provod sa devojkama. Ali, kao student sam bio najsrećniji u životu, ilegalisali smo u domovima i gurali napred. Kada sam diplomirao na Pravnom, upisao sam postdiplomske i položio sa desetkom 11 dodatnih ispita, dr Smilja Avramov je ozbiljno računala na mene, ali razočarao sam je. Napustio sam nauku zbog muzike. Ipak, proveo sam 11 godina u "Energoprojektu".

KO MENE PITA...

Ja nisam političar, ali neka razmišljanja o diplomatiji i našem nastupu u svetu proistekla su iz mojih studija. Kada bih bio u prilici pitao bih Vuka Jeremića, koji je meni vrlo simpatičan, recimo, da li bi se nešto promenilo da smo češće postavljali pitanje je li Savet bezbednosti uvek zasnivao odluku na međunarodnom pravu. Ali, ko pita Milutina Popovića koji je napisao "Mile voli disko" o međunarodnim problemima... — vajka se Zahar

OBJAVIO SAM KNJIGU Knjigu "Ljudi iz šume" su neki ozbiljni kritičari okarakterisali kao satirični opis komunističkog društva.

Brzo se rasprodala a mene je mrzelo da je obnavljam. Pisao sam o onima koji su se sastajali tu blizu vaše zgrade u "Šumatovcu", dogovarali gostovanja i turneje kao i partizanima koji su pravo iz šume otišli na Dedinje. Propomenuti, muzičari, više se uopšte ne sastaju i ne viđaju u kafani. Oni žive na farmi — duhovito primećuje Popović. — Kada je nestala ona stara "Šuma" nestao je organizovaniji način poslovanja na estradi. Sada je sve u nekim klanovima i monopolima, počev od mleka do muzike. Energija omladine se troši na koncertima u Areni, jer je najgore kada posle studija shvate da su umesto bojeve municije postali ćorci koji ne znaju šta će sa sobom. I ta Bolonjska deklaracija je vrlo diskutabilna.

TO IM JE PORODIČNO

U životu sam uvek osećao da imam višak energije. Na mene su moja deca Ljiljana, Marija i Miloš, koje sam dobio u dva braka, a i unuci Balša i Dunja, Marijini dečak i devojčica. Miloš je završio režiju, Marija je magistar likovnih umetnosti, ali nemaju stalan posao, jer mi svoju decu nismo gurali i laktali se.

RODOLJUBIVE PESME

Napisao sam mnoge rodoljubive pesme "Od Vardara pa do Triglava", "Vidovdan", "Svilen konac", "Srbijo majko", jer sam ja oduvek voleo svoju zemlju iako je ona često menjala ime.


Rajna Popović | 05.12.2010. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: