Momčilo Nastasijević — Za humanizaciju muzike
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Momčilo Nastasijević — Za humanizaciju muzike
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Nastasijević — Za humanizaciju muzike  (Pročitano 2338 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 02, 2011, 02:14:25 am »

**

ZA HUMANIZACIJU MUZIKE


Da li se o bitno ljudskim stvarima zaista bitno govori, merilo je: je li tokom rasprave težište ostalo u čoveku, ili se, po nehotičnosti svega neosnovano vođenog, sa čoveka neosetno prenese na samu stvar.

Te paradoks bude neizbežan, uzeti sve u obzir osim onoga ko je tu i polazan i završan, osim čoveka.

Tako se, napustiv teren živog načela, sav napor zalud ulaže u mrtvu stvar. Tako se stvaraju pitanja radi pitanja.

Ta po sebi pitanja prenagomilavaju se upravo gde se suština nipošto ne sme gubiti iz vida; gde zanemarujući je, ili u nemoći prodreti joj, zakrčujemo neposredan put ka njoj (a do nje se drukše i ne prodire do neposredno). Te tako relativnom korisnošću budemo, često i protiv svoje dobre volje, apsolutno štetni ovoj ili onoj nasušnosti čoveka.



I naravno, osveštan je slučaj, raspravljajući o čemu bilo muzičkom, savršeno smetnuti s uma da se tu, pre i posle svega, radi o nasušnoj potrebi čoveka raspevati se, razigrati.

I naravno, prenagomilavanje sporednog tek tu bude, čim se izgubilo iz vida glavno; prenošenje težišta iz onog što je unutrašnji pokretač u ono što je spoljni otpor, u vremenost, u istorijsku i životnu uslovljenost, u stotine problema i problemčića ove ili one tehničnosti, kad je nesumnjivo da se kroz sve to, i uprkos svemu, probija živa apsolutnost jednog fenomena koji, u svim vremenima i prilikama, u svim izrazima, suštinski ostaje ravan samom sebi.

A upravo pred glavnim tim, pred fenomenom raspevanosti (glasom: pevajući, telom: igrajući, svejedno) stojimo ili detinjski zadivljeni od neukosti, ili tvrdo oklopljeni samouverenošću znalca, bezobzirnoj kad je u pitanju površina i odnos, punoj strepnje, kao pred smrtonosni udarac sebi, kad valja korenito ući u stvar.

Pevamo "kao što ptica peva". Zaista. Ali ne po biološkoj, kako je uobičajeno shvatanje, već po duhovnoj spontanosti.

Inače, besmisao je svlačiti čoveka na njegovu biološku osnovu upravo onim čime se on uzdigao s nje, čime se sudbonosno i otkinuo od životinjskog carstva.

Te saznanju, da prodre u tu sebi teško pristupačnu oblast, drugog ključa nema nego, kao jedino pouzdano o tome, primiti svedočanstva glasno ili nemo raspevanih, svejedno, onih koji sami sebe usred fenomena lucidno uhvatiše, svedočanstva o doživljenom u svim stupnjima oduhovljenja, počev od obične molitvenosti pa do belog usijanja ekstaze.

Nešto po sebi raspevano, što i ćutanje odaje od sebe, i kao tim dublje, unutrašnji glas; nešto razrešilačko i ishodno, van vremena i prostora; melodijsko u liku, likovno u melodiji; kao nužan izraz vaspostavljanja unutrašnje celosti čoveka: komponenta u kojoj se izmirilo prividno neizmirljivo; radosni bol, bolna radost; nešto u osnovi molitveno što i miruje i dela, i tom aktivnom pasivnošću, ili obratno, raste do ekstatičnog utapanja sebe u živu bit svega;  nešto treće što se čoveku najednom otvori kad je, rekao bi, najvećma spregnut unutrašnjom polarnošću sebe, i u šta je svakom ljudskom biću data veća ili manja mogućnost ishoda iz ma čega prethodnog.

Ne, čovek ne peva "kao što ptica peva"; već u nekoj unutrašnjoj udešenosti sebe, u nekoj za trenutak izmirenosti, ja-svi drugi-sve drugo, jer spoljnim otporima razdešavan stalno, tim dublje, uzvučujući se najednom u sebe, spasonosno se uzvuči i u svakog drugog, i u sve drugo.

Nasušno je, dakle, čoveku pevati: u prividnoj zatvorenosti magnoveno otvaranje svega, kad izgleda da se više nema kud. Jer kroza sve privide utrnulosti duh je ipak tu, neprekidan i pritajen. Njegovo prvo uvek se poklopi sa poslednjim: spasti od svih pritisaka, unutrašnjih, spoljnih, od razdešenosti svih, od raskidanosti onoga što bi da je večno celo; od svega što život ili preko mere oduzme, ili preko mere da.

Te i u onom narodnom, zlo ne misliti pevajući, nije li sama iskon čoveka lucidno saznala istinu o pevanju: živim načelom dobrote, razrešiv se od sopstvenog zla, jedino se time možemo potvrditi u drugome. Punijeg opravdanja sebi u ovom rodu stvari zaista ne možemo naći.



Merilo etičnosti jednog razvoja je, koliko se time povećala ili umanjila moć pevanja, ne školskog, negovanog ozgo, već spontanog, ozdo. Ima put kulture: čoveku je, po njegovom unutrašnjem sklopu, uznemirenom a otvorenom, pre udariti unazad, samo da se ide, negoli ostati na čemu je. Ali na tom putu, kuda je čoveku ili propasti ili stići do punog oduhovljenja sebe, po obratnim postignućima, avaj, jasno vidimo da ni svaki korak unapred ne mora da je i istinit korak.

Jer su tuda prečice opasne, i svaka od njih znači po kobno sužavanje života. Te žureći, lako je moguće da na metu ne stigne ništa.

Te ne udariti pravcem najvećeg otpora, pravcem punog iživljenja, već u obmani od ove ili one formule koja obećava olakšicu i ubrzanje, krenuti za ovom i onom delimičnosti sebe, nije više ni pogrešan hod, već ubistven precep, raskorak sebe sa suštinom.

A stvarni hod je samo dotle dok jedinka, utvrđujući se time u duhovnoj organičnosti sebe, utvrđuje se i u organičnosti množine; dok se iz svakog pojedinca može izviti istovetni melodični dah sa svakim drugim; dok se pojam naroda bitno poklapa s pojmom hora.

Kad bi se u livadi travke zatalasale, ne povetarcem spolja, već sveopštim nekim dahom sebe, iznutra. A to je ništa manje nego moć, zatrepereti životvorno do u sami za sve istovetni koren iskoni.

Pod pritiskom promenjenih prilika mnogo čega izmeni se, dobije nov oblik, izumre. Ali to, spontano pevati, taj nemušti jezik duše, ostaje kao teško prekidljiva veza toka svih pokolenja.

Sve životvorno, jer iz duha potičući, od pradavnina naovamo, kao da se saželo u magične znake glasom, u melodičnost naroda koji i dan-danju, i kao uprkos svemu, spontano pevaju. A to je poslednji bedem duhovnog otpora naroda protiv svih razorilačkih navala spolja.

Slomiti, zarad kakvog bilo napretka, i u tome narod, znači puno razorenje njegove duhovne organičnosti. Zaseći u koren radi što bržeg zrenja, pa ma ploda i ne bilo. Znači, od nečega što je silom svoje istinitosti samo sebi nalazilo puta, stvoriti nešto što treba da je vođeno, a nemati snage pravog vođstva.

Tako se, po izopačenom načelu kulturnosti, negda živi narod umrtvi do bespomoćnog rastočenja u pojedinost zavedenih pa ostavljenih sebi, do duhom utrnule civilizovane mase.



I naravno, potreba za vraćanjem muzike čoveku, i čoveka njoj, morala se najpre pojaviti gde je moć spontanog pevanja pala na opasno nizak nivo; gde je na vodećim vrhovima grobna osama superkulture kao poslednja nadoknada podsvesne psevdokulture; gde se od prvobitne raspevanosti množine, naopakim hodom, zapalo u zatvoreni krug muzičnosti ljubitelja: nalaziti još jedino naslade u izopačenju onoga što bi da do ishoda ostane svetinja čoveku; gde se stvaralački nagon izopačio u to, razoriti što je još igde u čoveku tragova duha: melodična nemelodioznost, tonalna atonalnost, ritmička aritmičnost. To s jedne strane, u elitnoj manjini.

Dok s druge, u poraznoj većini, pomerena iz svoje duhovne suštine, ostavljena samoj sebi - masa. U svoj ubogosti osrednje ljudskog, zasečena u korenu, još jedino joj je, životariti duhovno od onog što joj se iz gornjih slojeva, posebno za nju spravljano, pruža: kuplet, šlager, uprošćeni stav.



Ko će tu kome pomoći? Životvornih sokova ozdo više nema, gde se čovek zemlje preobratio u čoveka asvalta; gde se sav hod kulture sveo na to, pokidati, radi spoljno civilizovanog poretka, sve unutrašnje veze čoveka sa samim sobom, čoveka s čovekom, i od bića stvoriti numerus; gde, od negda izvornog i svedajućeg naroda, vrvi civilizovana masa, koja, osiromašena sobom, mesto da daje, sad ona traži.

Ko će tu kome pomoći kad retki pojedinci od onih ozgo, koji bi silom sebe i znali štogod stvarno pružiti željnim milionima, ne mogu, a i kad bi mogli, ne smeju da iziđu iz lavirinta jedne tehničnosti kojoj, uprostiti se do puke istine izraza, značilo bi možda i otkrivanje svoje sopstvene slabosti i tešku povredu ponosa visina.

A budući tražnja velika i posao unosan, prihvataju ga se muzički industrijalci, nepogrešimi u izboru sirovina kad je da se udovolji niskim nagonima mase, makar se time učinilo i jedno teško obesvećenje.

Crna rasa ovog puta morala je platiti svoj najbolniji danak civilizaciji: melodika njena, ritam, u punoj sili svoje izvornosti, umesto da se prihvatila kao spasonosna za one koji su svoju izgubili, razdruzgava se, radi bolje prođe, i promućkava noćnim duhom kabarea i dansinga do stimulusa ozakonjene onanije.



Pa ipak, kroza svu tu sramotu, nemoguće je ne čuti glas istine: osrednji čovek civilizacije još uvek nije toliko iskorenjen da ne može, ako ne po sebi pevati, ono bar, neposredno reagujući, prenuti iz svoje utrnulosti na tuđe pevanje, pa makar s koga izvora dolazilo.

Što znači, negdašnje opšte dobro, spontano pevati, koje danas samo pripada "zaostalima", još uvek može da je spasonosno za one koji su ga svojom "naprednošću" izgubili.

I ne varati se, svetski uspeh muzike Rusa, od Musorgskog naovamo, suštinski u tome je što se iz nje na svim geografskim širinama pričulo prisustvo jedne žive, za sve iste, svima neophodne iskoni.

A nju, tu živu iskon, uzalud tražiti je gde je već odavna u koren zasečena psevdoprosvetom masa. Već tražiti je gde se čovek još duhom ne otcepio od zemlje, od životinje, od biljke; gde i dan-danju uho, kad se za mnoge stvari izgubio sluh, čuje kako trava raste.



Humanizacija muzike! Poklič je tu već, u vazduhu, samo što ga nisu prihvatili milioni, gladni hleba, zaista, ali nesvesno još gladniji duha. Jer iz najnižeg, iz njihovog stanja panem et circenses, samo je moguće, i možda naglim skokom, u visinu, gde probuđena duhovna glad, mesto cirkuske igre, traži za sebe, sa ništa manjom legitimnošću od želuca, iza vekovima lišavanja, istinsku hranu.

Pitanje je, međutim, da li, koji izustiše, osećaju sav domašaj pokliča? Vratiti muzici izgubljeno prvenstvo u ljudskim stvarima, znači, i duboki preokret u shvatanju života i čoveka, i još duboku korekciju same njegove prirode, zabasale u plićake psevdokulturnosti.

Znači, u poslednjem trenutku, nadovezati se na pokidane, ali žive još, niti ljudskog samotkanja od iskoni pa do kobnog prekida, kad se, radi bržeg napretka, razori prerano i u hitnji živi regulator na putu pune stvarnosti čoveka: misterija—obred—pevanje.

Znači, učiniti što se u mnogim dosle pokušajima kulture ne moglo: da više najveći broj ne zaostaje, jer se najmanjem što brže hoće napred; pri čemu donji sloj speče se i zatvori u zaostalosti, a gornji, prividno vodeći, jer oslobođen gravitacije opšteljudskog toka, iskorenjen, rastrošen, rastresen, niti u stvari koga vodi, niti je i sam čime vođen; i, ako pri tom i dođe do nekog uticaja ozgo, onda nastane "prosvećivanje naroda", što će reći, od zaostalih, ali čije je zaostajanje u prekinutom ili suviše usporenom razvoju organičnosti duha, stvarati osrednje, ni na nebu ni na zemlji, otkinute ozdo, poremećene u duhu sebe, nemoćne da dopru do "višeg poretka" onih ozgo.

Znači, u najdubljem i najširem smislu reči, obnovu: čoveka prema samom sebi, prema drugom, prema svetu; razgrtanjem zatrpanih izvora, novo brizganje misterije, novi u daljim oblicima oživeli obred, novu raspevanost čoveka.

Znači, posle mnogih i kobnih raskoraka, u poslednjem trenutku, poći ukorak sa suštinom; znači, u najširem i najdubljem od postanja do sada obimu, sveopštu religioznu obnovu čovečanstva.



Ovih dana, po ukorenjenoj navici importa svega što je u visokocivilizovanom inostranstvu na dnevnom redu, čuo se i kod nas poklič za humanizaciju muzike. Porazno nepoznavanje potreba svoje rodne sredine: ako je čovek Zapada opasno osiromašio u pevanju, zar treba sad i mi po ugledu na njega, prebogati u čemu je on siromašan, ako ništa, bar da odglumimo siromaštvo?

I zar dokazivati, pitanje humanizacije muzike postavlja se kod nas sasvim suprotno zapadnjačkoj postavci. Narod ovde, još uvek u visokom naponu raspevanosti, spasavati nekom spravljenom ozgo muzikom masa, i besmisleno je, i moglo bi imati teških posledica po pevanje našega sveta, ako se zabluda uzakoni i razvije do organizovanog kulturnog dejstva ozgo.

I, ako je do spasavanja, onda sama priroda stvari zahteva da samozvani spasioci, ovaj ili onaj muzički vaspitnik Zapada, iskorenjen u čemu bi valjalo da je duboko korenit, potraži sebi lično spasa upravo onde gde misli da je spasonosan.



Neka naš kompozitor, doživljujući u bukvalnom smislu rodno melodijsko krštenje, ako ga još nije doživeo, vaspostavi pokidane duhovne veze sa raspevanošću naroda.

Tek tada, organičan sa onim iz čega je sazdan i proizišao, što znači, organičan i u samom sebi, donosiće na svet, ne više jedva živu nedonoščad, u kojoj se ukrštaju jalovost nasilne iskorenjenosti skorojevića sa tehničkom utančanošću međunarodno utrnulog duha školstva, već plodove tla jedne još uvek žive duhovnosti, plodove koji, upravo zato što su istinski začeti, pripadaju koliko svome rodnom toliko i svim podnebljima. Jeste, rodno tle po kome često s prezrenjem gazimo, ili se naprežemo spregnuti ga u mrtve formule civilizacije, živo je još, nabreklo od raspevanosti. Ne doći u sudbonosni dodir s njim, ne otvoriti ga, da briznu životvorni izvori (i za nas koji civilizovani hodimo po njemu. i za svet, koji žedan očekuje osveženje), nego ga ostaviti da samo u sebi pregori, ili razorilačkim dejstvom ozgo zatrovati ga i razjesti, ravno je samoubistvu u onome čime bismo možda imali odigrati najveću svoju ulogu u svetu.




ZA MATERNJI MUZIČKI JEZIK


Živo se bez nevolje ne sme komadati; ukoliko se više izdvoji iz nedeljive celine, utoliko mrtvije i necelishodnije. Na vrhuncu nedeljivosti tek je najmoćniji život.

I Umetnost je nedeljiva. Raznolikost u njenom ostvarenju samo dokazuje prisustvo jedne te iste raspevanosti duha: Leonardo peva kroz lik ono isto što Betoven slika kroz ton. Ne osetiti to znači ne biti još dozreo do umetničkog čustva.

Što se naziva stilom i temperamentom samo je siguran ključ da se prodre do istovetnog bivanja u srži: setna je radost i od tihog Leonarda, i od bujnog Mikelanđela. Rekao bih, reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.

Te i prepirka o tome koja je umetnost najviša, kojoj da se da prvenstvo, samo stvori pometnju i zavede ponekog tvorca s plodonosnog puta, kad u stvari Leonardovi argumenti za slikarstvo samo potvrđuju Betovenovu muziku. To je kao i sa verama: bore se svaka za svog Boga, a on je jedan.

Ima samo dve grane izraza: u prostor i u vreme, tačno kako su sagrađeni oko i uho da prime. Ili stvarnije kazano, kroz lik se umetnik istovremeno izrazi kao pesmom koju najednom čujemo (bivanje je tu uhvaćeno u najsržnijem trenutku za večnost); dok muzika (kazujući istom figurom) vremenski razvija što je ustalio lik. I tu i tamo, dakle, bivanje je istovetno.

U muziku pored poezije brojim još i živu reč.

Velika je praznina što se nije stvorio pojam da obuhvati sve vremenske izraze ujedno. Većma bi se tada bilo načisto da je glas kojim se što kaže stariji od same reči.

Suština govora je u specifičnom talasanju glasa: svaki zvuči svojom nedokristalisanom melodijom. Ona je pokret ka izražaju; dok pojmovni izrazi, reči, samo su kao opiljci železa koji se ovako ili onako usmeravaju u magnetskom polju melodičnog strujanja.

Oslušnimo govor, u ovom slučaju najbolje seljaka, čija melodija dodirima s tuđinskim još nije izgubila svoju čistotu: u dizanjima glasa i padanjima, koji teče neprekidno, iričuju se nečiste kvarte, sekunde, terce. To najpre pogodi, to što pođe iz veće dubine bića, ta iskonska melodija; reči samo posle naiđu kao oivičenje u svesti već prenetog treptaja od duha duhu. Ne pomaže ni najjači argumenat, ni najžilavija logika, ako duh nije istinski ubeđen: tek tada pođe cela, iz celog bića nedelima misao kao muzički hitac.

Mogao bi se uspostaviti neprekidni niz prelaza od običnog govora do čiste muzike, i videlo bi se kako melodija od skrivene biva sve ispoljenija, dok se najzad ne oslobodi pojmovnog balasta. Poezija bi tu zauzela tačno sredinu između dva pola. Zato se ona u prostom narodu i kazuje samo pevanjem i nikako drukše. (I zato bi prvom ne pesniku, jer je to nepotpuno, već pevanu koji je zaboravio da je glas stariji od reči, i skrenuo poeziju u poluizraz, trebalo udariti žig sramote u čelo.) Te najsigurnije merilo za pravu poeziju je, ako glas kazujući je nehotice pođe u melodiju.

Između govorne, dakle, i melodijske linije jednog naroda postoji samo razlika u stepenu razvijenosti; ili: što se blagoglasno izvije iz frule, samo je krajnje rascvetanje onog što ubogo svaki dan polazi svima iz grla. Te koliko govora, odn. naroda, toliko i melodika.

Nije muzika sveopšti jezik osećanja: i na onu najvišu, koja već pripada svem čovečanstvu, trebalo se navići slušanjem: jer je i ona prvobitno pošla iz samo jednog govornog korena, i u svojoj se rođenoj prirodi rascvetala.

Oslušnimo nikad neslušani jezik: jasno mu čujemo melodiju, i sve jasnije ukoliko nam je nepoznatiji. (Dosledno, rođene melodije govora najmanje smo svesni.) I u čemu god ta tuđa linija odudara od naše, začudi nas, čak i zagolica na smeh. Ili muzički rečeno, tuđa nam nikad ne leži kao svoja rodna i valja sebe kao instrumenat dugom navikom preudešavati, pa da nas dirne u živac. A što ipak narod narodu nesravnjeno pre melodijski nego jezikom dostruji, znači samo toliko da su melodijski mnogo srodniji negoli jezično, i da je melodija sila kojom duh prokrči put daljim pobedama.

Borba je, dakle, posredi, ona iznutra do u srž čovečije prirode.

Koji se narod iz najveće dubine sebe melodijski izrazio, tome je uspevalo da bukvalno najezdom svog duha poplavi često puta daleko izvan svoje najbliže okoline. Muzička poplava ravna je religijskoj: milioni se bića, biva, poviju pod melodijskim odnekud dahom, a da i ne slute koji je i gde taj narod čijim se najintimnijim treptajima pokorilo. Ali se onda za toliko zatrpaju svoji rođeni izvori.

Ima dve velike poplave u našem krugu: talijanska i ruska. Za germansku, i pored Betovena i Baha, ne može se sa sigurnošću tvrditi. (Ima u njenom talasu nečeg bastardnog.) Koja sreća, da su ta dva genija bili koreniti Talijan ili Sloven.

Postoji dakle nepobitno pre maternjeg jezika, i kao njegov koren, maternja melodija. Ona bije iz iskonskih slojeva čovečije priroda; ona ovaploćuje reč i ton u živu silu duha; ona je ta kojom se iz podsvesti prodire u podsvest. I, ne treba se varati, zajednička je svem narodu kao i sam jezik. Te samouvereno je i neznalički tvrditi da pojedinac, makar koliko bio obdaren, može stvoriti svoju melodiku (u najboljem slučaju već postojećoj samo da svoj obrt): to je ništa manje nego da bi stvorio svoj zasebni jezik. (Zaboravlja se da umetnik nagonski traži u sebi što će najzaraznije pogoditi ostale: vadi iz najdubljih slojeva sebe, iz geoloških ostataka možda negdašnjeg genija vrste; izražajno je promašio ako ne pogodi najveći broj.)

Maternja melodija u najčistijem izrazu neka se oslušne kod deteta kad zapevuši (ono drukše i ne može) svoju tek začetu misao ili kod primitivca (čije je kazivanje već pola poezije): odatle do prave melodije samo je stupanj ili dva.

Reda radi, koliko da se dovede stvar do opipljivosti, evo samo jedan primer: Majka te nemala kad se iole osećajno izgovori, daje, približnu ovoj, melodiju:



Bitno je u njoj prisustvo kvarte i sekunde, koje su nastale: prva iz oblog padanja glasa u snažnom naglasku, druga iz veze nenaglašenog te sa prvim visoko naglašenim slogom u nemala. (Sigurno nije puki slučaj da baš ta dva intervala karakterišu našu narodnu melodiku; i da će se ovako muzičkim proučavanjem poezije, osobito narodne, doći do plodonosnih otkrića.)

Šta našima preostaje posle tolikih procvata muzike sa mnogih strana?

Vratiti se u najbukvalnijem smislu maternjem jeziku. Treba za to velikog posta i kajanja: duh nam više nije čist; i suviše ga gostoprimno otvarajući za sve melodijske talase sa svih strana, do u životnu srž stali smo se melodijski remetiti; a to znači: kad bi da se najprisnije, iz najličnije svoga, izrazimo, skrene nam od nemoći glas u tuđe, te ne budući više ni ovo ni ono, zamre na pola puta. Dabogme, u tom je slučaju najspasonosnije ne mučiti se uzalud.

Tolika primljivost potekla je iz zablude da se opštečovečanski izraz da uhvatiti iz vazduha iz belog sveta. Ne. Posredi je samo optička obmana: vrhovi se dodiruju svojim atmosferama, ali samo oni koji korenom duboko prodiru u svoje rođeno tle. Drukše se ne doseže belom usijanju izraza.

Dva su stava primanja: aktivan i pasivan. Kad se duhom stane na svoje noge, kad je od najzabačenije žilice do najeteričnijeg treptaja misli čovek jedan i svoj, onda se ne samo odoljeva spoljnim talasima, nego još oni deluju plodonosno i budeći (a ko je od nas u duhu ceo i potpuno svoj?). Mora u žiži ličnosti da postoji nerazorimo svetilište sebe kroz koje, i kad prodre primljeno, ma iz najveće tuđine i daljine, prelomi se u naš najličniji obrt. To je aktivno primanje. Ili drugim rečima: na sve melodijske nadražaje spolja reagirati svojom ličnom melodijom osećanja i misli. — U obratnom slučaju, kad se ropski prima, kad se sva sila ličnosti utroši na navijanje i podešavanje ka tuđem, poslednji kamen na kamenu sruši se, i nastane duhovni pad ličnosti. To je pasivno primanje.

Kod nas se tek postavilo pitanje izražaja: zašto, ukoliko i progovorimo istinski, posrnemo brzo i malakšemo? Duh nam još nije sav iz svog nerva, te glas i kad istinski pođe, sav izlomljen stigne do u izražaj savlađujući u samom sebi tuđe neke melodije lakomo sa svih strana prisvojene. Jer mi smo bili te sreće da za sto godina duhovno prejurimo put kojim su se Francuzi, Talijani, Anglo-Saksi najlak kretali deset stoleća.

Još uvek stoji otvoreno, i zašto ne reći, tragično po naš duh pitanje: otkuda da narod, prebogat u muzičkom folkloru, najednom rađa pokolenje koje se potuca za melodijskim izrazom?

Nije li ovo uzrok: Kolektivno, u narodnoj muzici i opštem izrazu, zaista smo dosegli vrhunce. Ali to je samo osnova, plodno tle da iz njega nastanu veliki pojedinci; a oni nisu nastali; nije se nijedna jedinka, kad je već nastao sudbonosan trenutak za formiranje individue, toliko žilavo držala svoga tla da bi uistinu donosila rodni plod; nego se razvijala, u nezavidnom položaju, pod moćnim melodijskim strujanjima iz tuđine. Imala se gotovo suludo razbijati glava o svoje još nedirnuto, u trenutku kad su drugi daleko već bili odmakli u istom rodu izražaja, i nudili gotova, ali svoja, rešenja. Izabralo se ovo drugo možda pod pritiskom straha da ne pukne kičma u svome. Za tragični položaj tražila se jaka kičma, a nje nije bilo.

Onda se, kao što je proniknuo g. Dvorniković, ono najprisnije svoje skorojevićki zabacilo u kutove stida.




PROTIV MAŠINIZACIJE U UMETNOSTI


Pri diskusiji za mašinizam u umetnosti ili protiv njega, živa pozorišna igra ili filmski snimak, koncert ili gramofonska ploča, ne uzima se dovoljno u obzir najbitnije u samoj stvari: nedogledne mogućnosti automatskih prenosa umetničkih dela, upravo ono što se smatra za blagodet i što se stalno ističe kao najjači argumenat u korist mašine kao propagandnog sredstva umetnosti, stvarno krije u sebi najveću opasnost po umetničku delatnost čoveka.

Opasnost da se najzad ceo globus (kad je već to u suludoj trci za sve većom praktičnošću potpuno moguće) svede na svega nekoliko emisionih vrela, odakle će se suvereno davati, a sav ostali svet da ostane kao uklet u večitoj pasivnosti primanja. Nešto do jezivosti apsurdno, ali na sigurnom putu da se ostvari, obelodanjujući time još jedan poraz čoveka.

Jer u tajanstvenosti stvaralačke igre samo davati ili samo primati (a ne dajući podsticati da, ko je primio, uzvrati još većim davanjem) značilo bi, korak dalje, pa da padne u krajnju obamrlost i onaj ko daje i oni koji primaju.

I jer, uvek i uvek valja naglasiti: igra nije u tome da se samo jedan razigrao ili nekolicina na zadovoljstvo i u prisustvu mnogih, već u tome da razigralost jednog bude samo podstrek sveopštoj razigralosti. Te je već opasna zastranjenost, zbog sve koncentrisanije delatnosti najmanjeg broja, da nepregledne mase sve dublje tonu u mrtvilo pasivnosti.

I kad se sve uzme u obzir, sabere i oduzme, nije li i ovde, kao i u svim stvarima materijalnog napretka, gubitak nesravnjeno veći od onog što se dobilo.

Jeste, praktično je i ugodno moći u svako doba sa gramofonske ploče čuti snimak najsavršenijih muzičkih ostvarenja; ali se upravo zato, nehotice ili hotimično, čovek stane stideti onoga što je sam sobom dotle mogao ostvariti, i što je za njegov duhovni opstanak nesravnjeno važnije od ma čega spolja primljenog. Učinio je prvi kobni korak ka duhovnom mrtvilu.

Jer je sasvim drugo biti aktivan u pevanju, na primer, pevati sam; a drugo slušati tuđe pevanje; a sasvim treće primati uhom ne više ni originalni glas već samo njegov snimak.

I još nešto: na koncertu, na pozorišnoj predstavi, vaspostavlja se živa veza između izvođača i publike, što često dovede do punog duhovnog jedinstva jedne i druge strane. Dobra gluma ponese gledaoce, svojim oduševljenjem uliju se svi u krvotok igre, od poletne učine je još poletnijom; i onaj među gledaocima najmanji, pa i on, time što se oduševio, postaje ravnopravno aktivan sa svima; jednom rečju, pozorišna igra, koncert, ako je samo postignut dodir između izvođača i prisutnih, suštinski se preobražava u nešto hramovno, pri čemu su izvođači sveštenici a publika nerazlučni hor.

Dok pri automatskim prenosima (radio, gramofonska ploča, film) toga što je najdragocenije u samoj stvari, te žive veze, uopšte nema, niti je može biti, čak i da se u tehničkoj usavršenosti ode do krajnjih granica. Zalud je tu klicati, zalud pljeskati, — automat zna svoje.

I kad se sve uzme u obzir, sabere i oduzme, nije li i ovde, kao i u svim stvarima materijalnog napretka, gubitak nesravnjeno veći od onog što se dobilo.


Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991

http://digital.nb.rs/collection/kn-nastasijevic

[postavljeno 27.01.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: