Ko su autori pesama "Tamo daleko" i "Kreće se lađa francuska"?
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] « Ko su autori pesama "Tamo daleko" i "Kreće se lađa francuska"?
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ko su autori pesama "Tamo daleko" i "Kreće se lađa francuska"?  (Pročitano 6385 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« poslato: Mart 15, 2011, 10:12:13 pm »

*

KLADOVČANIN AUTOR PESME "TAMO DALEKO"
Đorđu Marinkoviću autorstvo priznato u Parizu, pre osam decenija

 
Kladovo — Kladovčanin Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu, pronašao je dokument na osnovu koga se može zaključiti da je tekstopisac i kompozitor jedne od najpopularnijih srpskih pesmama — "Tamo daleko" Đorđe Marinković, rođen u kladovačkom selu Korbovu, a da je preminuo pre tri decenije u Parizu. Tamo je, dokazuje Jakovljević, naš kompozitor Marinković, gotovo potpuno zaboravljen u postojbini, stekao svetsku muzičku slavu, radeći i za čuvenu parisku muzičku izdavačku kuću RCA.

Zaboravljeno je i da mu je u Parizu, pre osam decenija, priznato i autorsko pravo za kultnu srpsku pesmu. Pravo autorstva na "Tamo daleko" polagali su u Srbiji još neki kompozitori, a najvećeg pretendenta, Mihajla Zastavnikovića, Marinković je 1967, deset godina pre smrti, lično demantovao. Do tog demantija je upravo došao kladovački istraživač Ranko Jakovljević. Dokaz je otkriven u zaostavštini Jovana Jovanovića iz Kladova, nekadašnjeg bliskog Marinkovićevog prijatelja. Pored drugih pojedinosti iz života Đorđa Marinkovića, i ovaj dokument biće uskoro objavljen u zborniku "Baštinik", istorijskog arhiva u Negotinu.

Između ostalog, javnost će saznati da je Marinković bio najpre muzičar amater u orkestru kraljeve garde, da je, samouk, svirao sve žičane instrumente, harmoniku i flautu, a da je pesmu "Tamo daleko" napisao na Krfu 1916. godine. A u Parizu se obreo odmah posle proboja Solunskog fronta, gde je ubrzo postao popularni kompozitor šansona i profesor citre. A da je francuski šansonjer srpskog porekla i autor pesme "Tamo daleko" Jakovljević zaključuje na osnovu dokumenta kojim naslednici pomenutog Mihaila Zastavnikovića traže od Marinkovića da prizna kako je melodiju poznate pesme napisao na osnovu teksta čiji je autor navodno Zastavniković. Pismo je Marinkoviću, sa takvim zahtevom, stiglo iz Despotovca od pravnog zastupnika Mihailove sestre Zage, profesora u Svetozarevu. Zaga i njena sestra Radmila žele da se nagode sa Marinkovićem kako bi ostvarile prava koja navodno pripadaju njihovom bratu. Prete i sudskim sporom, ukoliko ne dođe do nagodbe. — Marinković je taj zahtev sa rezignacijom odbio. O svemu ovome se malo zna, što me je podstaklo da se posvetim višegodišnjem istraživanju Marinkovićevog života i dela. Ne verujem da bi mu Francuzi tek tako priznali autorstvo — kaže za "Politiku" Jakovljević, dodajući da u našoj zemlji nikome od pretendenata na autorstvo to pravo nije priznato. Desetine internet-sajtova, navodi dalje Marinković, preplavljene su i danas ponudama prodaje Marinkovićevih muzičkih izdanja — od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana. A ta izdanja, o kojima gotovo ništa ne znamo, priznata su kao deo evropske muzičke tradicije.

O našem kompozitoru Marinkoviću malo znaju i u njegovom rodnom selu Korbovu. Njegov bratanac Miodrag Marinković (76), penzionisani brodar, seća se da je Đorđe iz Pariza dolazio u rodno Korbovo dva ili tri puta. Ženio se dva puta, ali nije imao dece. Živeo je skromno. Ništa se ne zna o njegovoj zaostavštini. U rodnom selu odavno je porušena brvnara iz koje se Đorđe otisnuo u svet. Ipak, bratanac Miodrag Marinković kaže da će pokušati, preko advokata, da sazna nešto više o svom pretku i njegovoj ostavštini. Ili da dozna bar gde se nalazi njegov grob. Bilo bi lepo, veli rođak kompozitora, da i naša država nešto učini da se sačuva sećanje na autora nezaboravne pesme.

—————————————————

Pretendenti na autorska prava

Kao potencijalni autori pesme "Tamo daleko" u srpskoj javnosti označavani su još i Milan Buzin, kapelan Drinske divizije, Dimitrije Marić, lekar Treće poljske bolnice Šumadijske divizije, i Mihailo Zastavniković, učitelj iz Negotina. Istraživač Jakovljević navodi kako je Zastavniković 1926. godine objavio jednu verziju teksta pesme "Tamo daleko". Ali, Marinković je četiri godine ranije već bio zaštitio svoje autorsko pravo u Parizu.


—————————————————

Pasoš dobio od kralja Petra

U kraljevoj gardi Marinković je najpre bio bubnjar, a zatim je nastavio da muzicira na citri, u vojnom orkestru s kojim je svirao i na Krfu. Pasoš, s kojim je otputovao u Pariz, dobio je kao nagradu od kralja Petra, zato što ga je obavestio kako je, slučajno, saznao da grupa Arnauta sprema atentat na njega.


Stojan Todorović | 08.03.2008. | Politika

Više o pesniku Mihailu J. Zastavnikoviću (1879—1927) » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 15, 2011, 10:12:25 pm »

*

NA KRFU PEVALI RATNICIMA
Pesnik Mihailo Zastavniković i muzičar kraljeve garde Đorđe Marinković
autori pesama "Tamo daleko" i "Kreće se lađa francuska"




NEGOTIN — Autori kultnih srpskih pesama "Tamo daleko" i "Kreće se lađa francuska", nastalih u najtežim vremenima za srpski narod i državu, od 1912. do 1918. godine, učitelj su i pesnik negotinski Mihailo Zastavniković i veliki rodoljub i muzičar u orkestru kraljeve garde Đorđe Marinković, rodom iz kladovskog sela Korbova. Nebojša A. Jović, u prvom broju lista Krajina, beleži da je Zastavniković dočekao 48 godina, a skončao je, izmučen ranjavanjima, 1927. godine.

— Posle Prvog svetskog rata, napisao je i izdao više pesničkih zbirki: "Evropa", "Svetu", "Solunski dani", "Kroz Albaniju", "Kraljeva suza", "Pesme vaskrsenju"... Godine 1925. proslavio je dve decenije učiteljovanja i književnog delanja. Tim povodom darovao je redakciji Srpskog Kosova (izlazilo u Skoplju) 1.000 dinara, a u znak zahvalnosti štampana mu je pesma "Kreće se lađa francuska". On je autor i stihova neformalne himne "Tamo daleko" — objasnio je Jović.

Tek pre godinu u listu Timočanin, koji više ne izlazi, Slobodan Stanković otkriva da je "Tamo daleko" komponovao profesor gitare Đorđe Marinković, rodom iz kladovskog sela Korbove na obali Dunava.

— Marinković je gotovo zaboravljen u svom rodnom kraju, dok su sajtovi, od Francuske preko Španije do Nemačke, Engleske, sve do Japana, preplavljeni ponudama za prodaju njegovih izdanja. O životu i stvaralaštvu kompozitora malo ko može da govori, jer bolji poznavaoci su pomrli. Miodrag Marinković (77), unuk Đorđev, donekle se seća slavnog pretka. Pričao mi je da je stara brvnara u kojoj je rođen Đorđe jedino podsećanje na njega. Neizmerno je voleo Korbovo i vinogorje Ključa. U Pariz je otišao nakon proboja Solunskog fronta. Na Krfu je neumorno svirao i pevao ratnicima. Jednom prilikom spasao je život kralju Petru, a za nagradu dobio je pasoš sa kojim je mogao da izabere zemlju za život. U svoje selo dolazio je samo dva puta. Telegram o smrti u Parizu doneo je poštar — ispričao nam je Stanković dodajući da kompozitorova praunuka Nataša i njen suprug Igor Milanović veruju da je tvorac "Tamo daleko" neopravdano zaboravljen.

— Đorđe je iz Korbova u svet, u Pariz, otišao u opancima. A tek "tamo daleko" stekao je svetsku muzičku slavu. Bez obzira na njegovu zaostavštinu, baš iz tih razloga, ništa nam nije potrebno — izjavili su, s ponosom, Nataša i Igor.


HIMNA SOLUNSKIH RATNIKA

Đorđe Marinković, prema kazivanju njegovih najbližih rođaka, potiče iz siromašne porodice. Bio je vrstan muzičar. Svirao je sve žičane instrumente i flautu. Pesmu "Tamo daleko" komponovao je na Krfu, 1916. godine nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije. Solunci su ovu pesmu prihvatili kao svoju himnu.

Iako je Marinkoviću u Parizu još pre osam decenija priznato pravo na kultnu pesmu "Tamo daleko", kao autori pojavljivali su se, ko zna koliko puta, i dr Dimitrije Marić, Milan Buzin i još neki. Dokument iz Zavičajnog fonda Istorijskog arhiva Negotina, vlasnika Negotinca Jovana Jovanovića, svedoči o istinskom tvorcu veličanstvene pesme.


TAMO DALEKO
(Onako kako se pevalo u Solunu)

Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
Tamo su moji dvori i mili zavičaj.
Tamo gde dušman sve ruši, obara,
Tamo su mili moji, tamo je Kolubara.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde tiha putuje Morava,
Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda, Đetinje gde je put,
Tamo mi suza majke preliva svaki kut.
Tamo gde Srbinu sunce već ne sija,
Tamo je srce naše, slavna Šumadija.


Potpisi za slike
Unuk Miodrag Marinković i deda Đorđe Marinković

Ostale u Francuskoj: Note Marinkovićeve pesme "Tamo daleko"...
Đorđe Marinković na omotu jednog od svojih francuskih izdanja...


Autor: Brana Filipović | 30.04.2009. | Kurir
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 14, 2013, 03:38:08 am »

*

"TAMO DALEKO" — ĐORĐE MARINKOVIĆ

 
APSTRAKT: Poput brojnih talentovanih Srba početkom XX veka, Đorđe Marinković je svoju karijeru vezao za Francusku. Niz popularnih muzičkih dela čiji je on autor, rezultat je pokušaja uklapanja inspirisanja rodnim krajem u moderne trendove izražavanja. Ovaj rad prikazuje njegove moguće porodične korene, pitanje autorstva kultne srpske pesme "Tamo daleko" i stvaralaštvo u Francuskoj.
 
Đorđe Marinković rođen je 19. 9. 1891. godine u Korbovu, srez Kladovski, na severoistoku Srbije, od oca Jona, po zanimanju zemljodelca, i majke Flore, kao drugo dete u porodici. Kršten je u korbovskom pravoslavnom hramu 29. 9. 1891. g. Po sećanju najstarijeg meštanina Korbova iz 2006. godine, imao je braću Milana i Dragutina, sahranjene na tamošnjem groblju. Jedan stanovnik Velike Vrbice, sela na sredokraći puta između Kladova i Korbova, pripoveda da su Đorđa, "kao siromašnog dečaka koji divno muzicira, zatekli na ključkoj obali, prolazeći tuda brodom, neki ugledni Beograđani; njegov talenat toliko im se dopao, da su izdejstvovali da se školuje u prestonici, gde je svirao kod Kralja". Ukoliko bi to imalo činjeničnog osnova, boravak Đorđa Marinkovića u Velikoj Vrbici mogao bi biti povezan sa službovanjem Petra Marinkovića u tamošnjoj parohiji između 1883. i 1913. godine. Prema kazivanju njegovog bliskog rođaka Ljubomira Marinkovića, Đorđe potiče iz siromašne porodice, bio je muzičar u orkestru Kraljeve garde, svirao je prvo bubanj, a potom žičane instrumente i flautu.
 
Poznato je da je Đorđe Marinković 1916. godine sa srpskom vojskom boravio na Krfu. Za tu epizodu njegovog života vezan je nastanak jedne od najlepših i najpopularnijih srpskih pesama "Tamo daleko". Kako se može pročitati na sajtu Naša Srbija, "od svih rodoljubivih pesama, 'Tamo daleko' bi se smela proglasiti himnom srpskog vojnika; preko Cera i Kolubare, sa srpskom vojskom stigla je sve do Soluna i Krfa; svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali 'Far away over there', naši veliki prijatelji Francuzi 'Au loin, au loin sur Corfu', Česi i Slovaci 'Tam v dali'... Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. g. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu; pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje šta Srbi pevaju — "'Tamo daleko' — pesmu o selu, devojci, o zemlji". O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i okolnost da je Nikola Tesla na večni počinak ispraćen ovom pesmom u interpretaciji Zlatka Balokovića. Međutim, posle Drugog svetskog rata, od strane partijskih zvaničnika smatralo se jeretičkim pevati "Tamo daleko", budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor lakih nota, svedoči da su njegove interpretacije "solunskih pesama", 1970., u vreme zaoštravanja Titove politike prema "srpskim nacionalistima" — "Tamo daleko", "Marš na Drinu", "Kreće se lađa francuska" — proskribovane i nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da ih objavi. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački "Jugoton" sedamdesetih godina proteklog veka nije bio "pod prismotrom" zbog širenja srpskog nacionalizma. No, svega par godina pre ovog zaokreta u partijskim stavovima, ovdašnju javnost ustalasalo je pitanje ko je autor pesme "Tamo daleko".
 
U pismu upućenom Radio-Beogradu 1966. godine, nakon što je od Jovana Jovanovića iz Kladova saznao da je nacionalna radiofonska kuća izdala ovu pesmu, Đorđe Marinković navodi: "Čast mi je poslati vam sedam komada od mojih kompozicija, s nadom da će pevački hor snimiti koju pesmu; zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu 'Tamo daleko'... Moju pesmu 'Tamo daleko' napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko Albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju...".
 
Kako se ispostavilo, Đorđe Marinković je u Parizu prijavio i dobio zaštitu autorskog prava pesme "Tamo daleko", "za sve zemlje sveta". Na primerku publikacije "Airs Serbes"/ "Srpske arije"/, Edition G. Marinkovitch, 19. rue Lecluse Paris /17eme/, izdate od strane autora 1958. godine stoji upozorenje: "tous droits d'execution de reproduction et d'arrangements reserves pour tous pays". Na početku notnog teksta uneta je naznaka "reči i muzika Đorđe Marinković", a tekst muzike sa stavovima "Lente et expressiv", "Mouv, de Valse Lente" i "Allegro", glasi: 1. stav — "Tamo daleko, daleko kraj Dunava/ Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja/; 2. stav — "Zar je morala doć ta tužna nesretna noć/ Kada si dragane moj poš'o u krvavi boj/ 3. stav — "Čergo moja čergice o' čađava platna/ Ti si moja kućica srebrna i zlatna/ Gudi, gudi gudalo povrh tankih žica/ Usta su mi prepuna, haj haj, lepih pesmica". I na posebno štampanom tekstu "Ouevres de Georges Marinkovitch", gde se navode i "Airs Serbes", Marinković je svojeručno dodao "Sve su to moje kompozicije".
 
Okolnost da su u "Airs Serbes"/ "Srpske arije"/ unete tri melodije, pored dve koje čine integralnu celinu — "Tamo daleko" i "Zar je morala doć", još i "Čergo moja čergice", poslužila je da Đorđe Karaklajić, poznati srpski kompozitor popularne muzike i šef svih orkestara Radio Beograda, 1966. godine dovede u pitanje Marinkovićevo autorstvo, posebno apostrofirajući njegove "autorske pozajmice" kod pesme "Moja mala garava" — prepoznajući je kao delo Ise Bajića "Sinoć mi dragi dolazi", i "U mom selu najbedniji to sam ja" — prepev mađarske pesme iz komada "Seoska lola". Što se tiče pesme "Zar je morala doć", kompozitor Žarko Petrović primećuje da se njena melodija sa ruskim tekstom i danas može čuti u Ukrajini: "Nisu li možda, ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915. ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!". Petrovića donekle demantuje bivši predsednik vlade Milan Stojadinović, kada u svojim memoarima svedoči da su "pesme početkom rata, u Beogradu, bile ratničke i osvetničke, dok su ove na Krfu bile tužne i kod njih je preovlađivao sentimentalni ton". Po pitanju slovenskih korena melodije "Zar je morala doć" nema spora ali oni, sami po sebi, ne isključuju autorske pretenzije jednog srpskog stvaraoca.
 
Kao potencijalni autori pesme "Tamo daleko" u srpskoj javnosti označavani su još i Milan Buzin, kapelan Drinske divizije, dr. Dimitrije Marić, lekar III poljske bolnice Šumadijske divizije i Mihajlo Zastavniković, učitelj u Negotinu. Zastavniković je 1926, četiri godine pošto je Marinković u Parizu zaštitio autorska prava, u Negotinu objavio sledeći tekst istoimene pesme: "Tamo, daleko, gde plavi Dunav sja/ Tamo je zemlja moja, tamo je Srbija!/ Tamo, daleko, daleko kraj mora/ Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja./ Ajdemo dušo, da živimo srećno mi/ Jer mladost prolazi burno i život nesrećni./ Tamo daleko, na Krfu živim ja/ Al opet zato kličem: Živela Srbija!". Takav tekst publikovala je beogradska "Ekspres politika" 1966. godine, otvarajući svojevrsnu javnu raspravu o stvaraocu teksta i kompozicije. Godine 2002. beogradski "Glas javnosti" doneo je feljton iz pera Žarka Petrovića "Kad je muzika ratovala". Prvi i drugi deo feljtona posvećeni su ovoj pesmi. Za razliku od Zastavnikovićevog teksta iz negotinske zbirke pesama od pre osam decenija, Petrović objavljuje "retuširanu verziju" pod naslovom "Stihovi: Mihailo Zastavniković, Zapis: Žarko Petrović": "Tamo daleko/Daleko od mora/ Tamo je selo moje/ Tamo je Srbija/...Bez otadžbine/ Na Krfu živeh ja/ Ali sam uvek klic'o:/ Živela Srbija!". Petrovićeva verzija "Zastavnikovićevih stihova" izostavlja iz prvobitnog teksta za koji je imenovani pledirao da je autor, "kompromitujuće" fragmente kao što su: "daleko kraj mora /je moje selo, srpsko!?/", "ajdemo dušo da živimo srećno mi/ jer mladost prolazi burno i život nesrećni/"; to kao da mu nije dovoljno, već se uklanja i deo u kome se pominje mesto, tamo daleko, "gde plavi Dunav sja".
 
Nasuprot Marinkovićevoj, rekli bismo logičnoj — prirodnoj verziji, koji svoje srpsko selo i ljubav prepoznaje "daleko kraj Dunava", Zastavniković ih u izdanju iz 1926. godine smešta "daleko kraj mora"/!?/. I konstrukcija o "plavom Dunavu koji sja" kao mestu pesnikove zemlje čini se problematičnom, pogotovo što ta impresija o bitnoj odrednici za Srbiju ne bi trebala biti svojstvena čoveku čiji su koreni porekla, iako je bio učitelj u podunavskom Prahovu, daleko od Dunava, reke kojoj inače ne dolikuje da mu suštastveno svojstvo bude "voda koja sija". Da se možda radi o neveštoj kompilaciji više verzija korišćenih od Srba u izgnanstvu, pored rečenog, mogao bi ukazivati i drastičan disparitet broja slogova u trećem — 11, u odnosu na četvrti stih — 14. Isti problem pojavljuje se i u odnosu petog i šestog stiha. Izvesno je da se u grčkom egzilu pevalo više verzija stihova pesme "Tamo daleko", što je učinilo iznimno složenim razrešenje pitanja autorstva. Tako se u knjizi "Golgota i vaskrs Srbije" na dva mesta navode različite verzije teksta. U prvoj se pominju more, Drina, Kolubara, Timok, Morava, Đetinja /ali ne i Dunav!/, a Krajina je prepoznatljiva po stihovima "Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,/Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad." Druga verzija data je samo fragmentarno, uz navođenje reči: "Kažu da nas je pesma održala. Kada i kako, ne znam sigurno. Mislim da se to odnosi na našu narodnu pesmu i naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od glavnih duhovnih namirnica. Sa svih strana čula se pesma. Najčešće grupna: "Tamo daleko, kraj plavog Dunava...". "Daleko kraj Dunava" je deo stiha istovetan onom koji Đorđe Marinković upotrebljava u svojoj autorizovanoj pesmi.
 
Tokom izgnanstva srpske vojske pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Zato je bilo opravdano da "eklektička verzija", za razliku od one koja je do danas opstala, nabrajajući čak pet reka i Šumadiju ponaosob, bude pravi mali "srpski geografski leksikon". Za kompoziciju u odnosu na koju je Marinković polagao autorske pretenzije, stvar je, makar nakon rata, svedena na racionalnu emotivnu i "melodijsku meru" asociranjem na srpsku grudu kroz "rekognosciranje" njegovog rodnog sela kraj Dunava. Nije teško zaključiti da je slika iste reke "koja sja" bledi rezultat pokušaja da se načini razlika u odnosu na inače sasvim prirodnu i lako prihvatljivu, već postojeću konstrukciju: "kraj Dunava". Jedna od nadograđenih lirskih niti na navedene geografske pojmove vezana je za Veljkov grad — Negotin i/ ili nešto udaljenije mesto, "gde ga Timok pozdravlja". Narodni pesnik upravo na tom mestu postigao je kulminaciju izliva emocija, uspešno gradiranu slikama "uništenog gaja", "rušenja i obaranja svega", "ostajanja ikone i slave uz Moravu" i "prelivanja svakog dela puta majčinim suzama". Uz pominjanje Veljkovog grada spevan je stih: "tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad". Takav izraz pomešanih ljubavnih i verskih osećanja, idealno je pogodovao jačanju srpskog borbenog duha, ali se nakon okončanja ratnog sukoba ispostavio prenaglašenim, kao uostalom i cela "geografska" verzija, te ga dolazeća vremena nisu održala sa značenjem stihovne podloge odranije prihvaćene melodijske forme.
 
Zanimljivo je da naslednici Mihaila Zastavnikovića nisu sporili Đorđu Marinkoviću autorstvo kompozicije, predlažući mu čak poravnanje. U pismu sačinjenom isključivo pisaćom mašinom, datiranom 24. aprila 1967. godine u Despotovcu, Slavoljub L. Dragićević piše Đorđu Marinkoviću: "Kao punomoćnik Zastavniković Zage, profesora iz Svetozareva, ovlašćen sam da Vam uputim ovaj zahtev. Otac moje vlastodavke, pisac je teksta za pesmu "Tamo daleko", na čiji ste tekst Vi komponovali muziku. U vezi ovoga i da ne bi došlo do nepotrebnog spora između pomenutih naslednica i Vas lično, koristim ovu priliku da prenesem njihove želje da su voljne da se sa Vama poravnaju o pravima koja im pripadaju po zakonu, te se zbog toga umoljavate da mi odgovorite o prednjem zahtevu moga vlastodavca i njene sestre Radmile. Ukoliko ne budete spremni da se poravnate sa mojim vlastodavcima, bićemo prinuđeni da povedemo spor radi ostvarivanja autorskih prava koja nam pripadaju. Punomoćnik, Dragićević L. Slavoljub, Despotovac, ulica Radnička broj 25/1. Preporučeno".
 
Izvesno je da Marinković nije prihvatio ponuđenu nagodbu za svojevrsnu deobu prava autorstva pesme "Tamo daleko" sa tekstopiscem Zastavnikovićem. Već naredne godine — 1968. izdao je u Parizu partituru za ovu kompoziciju sa naznakama: "Tamo daleko — musique de Georges Marinkovitch; paroles de Georges Marinkovitch".
 
Izuzev ove najpoznatije srpske pesme, Đorđe Marinković je za vreme rada u Parizu, počev od 1920. godine, u svojstvu kompozitora i muzičara, izvanrednog instrumentaliste na citri, publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Ukoliko imamo u vidu podatak iz uvoda njegove "Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru", gde je javnosti predstavljen kao "znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor", a po kojem mu je "jednoga dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život", mogli bismo ustvrditi da je ovaj drevni instrument Marinkovićeva sudbina. Upravo citra, umesto očekivanih u takvim situacijama gusala, poslužila je i Margerit Jursenar da u priči "Kraj Marka Kraljevića" prizove sećanja epskog junaka na herojsku prošlost. Verovatno je to bilo zato, kazano rečima velike francuske književnice, jer reski, nadvremenski zvuk ovog instrumenta "u nepodnošljivo plavom nebu" nadvladava "uzvike, pozive, blejanje jagnjadi, pomešane sa molitvama za spasenje duša".
 
Delo Đorđa Marinkovića bilo je na odgovarajući način prezentirano kod francuske publike sredinom proteklog veka, uglavnom zahvaljujući preduzimljivosti i istančanom osećaju autora za moderne popularne muzičke trendove. Tada su se u Parizu neretko mogli čuti i taktovi muzike inspirisane lirskim tonovima uspomena na kladovski Ključ, ali i herojskim stradalništvom srpskih ratnika u Prvom svetskom ratu, da bi u najblistavijoj fazi njegove karijere autorsko delo, znano i po pseudonimu Georges Mariel, postalo evropski sinonim muziciranja na citri. Od njegovih biografskih podataka prezentovanim kroz katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu — "napomene o ličnosti autora" raspoloživi su tek fragmenti: „Autor interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977.".
 
Danas je Marinković gotovo zaboravljen "tamo daleko" u svom rodnom kraju, dok je na desetine Internet sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana. Tako, primera radi, Katalog zvučnih snimaka Nacionalne biblioteke Španije sadrži odrednicu: "autor — Karaš Anton /1906—1985./; autor Marinković Đorđe, interpretator; naslov Kafe Mocart, valcer; Hari Lajm/Anton Karas; izdavač — Barcelona: gramofonska kompanija Odeon /1950/; napomena: Đorđe Marinković, solista na citri; filmska muzika". Na sajtu "Priceminister" aktuelna je ponuda: "Hari Lajm tema/Kafe Mocart valc; Marinković Đorđe; dva izvanredna aranžmana filma "Treći čovek" sa Đorđem Marinkovićem, citra solo". Nije neskromno reći da je Marinkovićeva citra postala zaštitni znak antologijskog filma Kerola Rida, ekranizovanog prema romanu Grahama Grina.
 
Njegovi snimci za čuvenu izdavačku kuću RCA objedinjeni u naslovu "Cithare- fascination" za anglosaksonsko područje, ili pod imenom orkestra "Georges Marinkovitch Son Ensamble", za frankofonske zemlje, kao i udžbenici, partiture "Methode de Cithare Chromatique — Triangle" i "Methode de cithare Tyrolienne", već su deo evropske muzičke istorije. Opus Đorđa Marinkovića čini blagodarnim osećaj pripadnosti podneblju čiji su plemeniti izdanci davno prevazišli granice prosečnosti.


Ranko Jakovljević | Na Rastku оbjavljeno: 2008-03-31
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 31, 2014, 07:47:29 pm »

*

KREĆE SE LAĐA FRANCUSKA
[TUGOVANKA SA SOLUNSKOG FRONTA]



IZGNANICI*
(Tugovanka sa solunskog fronta).

Sinje je more široko.
Široko, hladno, duboko.
Kreće se lađa francuska
Sa pristaništa solunska.
 
Odlaze moji drugovi,
Drugovi srpski vitezi,
U zemlju daljnu Afriku;
Svi nose tugu veliku.
 
Iz svoje zemlje prognani,
Po svetu blude mlađani;
Tuđino majko — maćijo,
zbogom za navek, Srbijo!
 
Pa kad se more zaljulja,
Mahnito silno udara,
Svi mole Svetog Nikolu,
njegovu silu na moru!
 
Mnogi će od njih biti plen,
Kad dođe švapski sumaren,
Mnogo je Srba propalo,
u moru hladnom, ostalo,
 
Šta li je Srbin zgrešio?
Bogu se uvek molio;
Sedam se leta borio;
U rovu slavu slavio.
 
Uzalud čekaš, majko ti,
Da ti se vojno živ vrati,
More je sito — miruje,
Jedinca tvoga — miluje.

Stihovi Branislav R. Milosavljević

___________

* Ova pesma danas svima poznata peva se sa izmenjenim tekstom.
   Spevana u logoru neraspoređenih oficira u Mikri 1917 godine


* * *

Kreće se lađa Francuska je poznata pesma, "tugovanka" sa Solunskog fronta. Spevana u Solunskom polju u logoru neraspoređenih oficira u Mikri 1917. Autor teksta pesme, a verovatno i melodije je peš. pukovnik Branislav Milosavljević. Izvorni naslov pesme je "Izgnanici"1. Pesmu je prvi put je objavio u zbirci "Mač i lira" iz 1922. godine2. U izdanju iz 1930. u napomeni ističe da "Ova pesma danas svima poznata peva se sa izmenjenim tekstom". [sr. wikipedia]

Reference
1 B. Milosavljević — Bard Jugoslavije, Mač i lira, drugo dopunjeno izdanje, Brod na Savi 1922, str. 128-129,
2 Mač i lira, Beograd 1930, str. 72.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 31, 2014, 07:51:10 pm »

*

UTOPLJNE DUŠE

Pukovnika Branislava Milosavljevića je dirnula sudbina ranjenika koji su brodovima kretali u Tunis, i tada je spevao pesmu o lađi francuskoj.

Kada je u prvoj godini Velikog rata pešadijski pukovnik Branislav Milosavljević sa srpskom vojskom prešao Albaniju, stigao je na Krf i ubrzo se našao u grupi oficira koja je, septembra 1916, otišla u Rusiju i preuzela komandu u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. Međutim, boljševička revolucija je naredne godine presudno uticala na to da se dobrovoljački korpus povuče iz Rusije i ode na Solunski front.
 
Vojnici i njihov komandant su prevezeni sa juga Rusije na sever, do luke Arhangelsk na Belom moru, odakle su brodovima otišli u Francusku. Odatle su dobrovoljci prevezena vozovima da bi se ponovo ukrcali na brodove i Sredozemnim morem stigli u Solun.


MOLBA SVETOM NIKOLI

Tu, u Solunskom polju, u logoru neraspoređenih oficira u Mikri 1917. godine pukovnika Milosavljevića je dirnula sudbina ratnih drugova, ranjenika i bolesnika, koji su ponovo prebačeni na brodove kako bi stigli u saveznički vojni logor i bolnicu u tuniskoj luci Bizerti. Spevao je "Izgnanike", a kada je stihovima dodata i melodija, pesma je postala najpoznatija srpska tugovanka iz Velikog rata "Kreće se lađa francuska". ...

Pukovnik Milosavljević je preživeo rat i ostao oficir, a 1922. godine pesmu je prvi put objavio u zbirci "Mač i lira" iz 1922. godine. Ali, u izdanju iz 1930. napominje se da "Ova pesma, danas svima poznata, peva se sa izmenjenim tekstom". Drugu verziju pesme je posle rata objavio i Nikolas Balon, pariski muzičar, koji je i komponovao rondo na ovu temu.

"Lađa se kreće francuska
sa pristaništa solunska,
transport se kreće Srbadi,
ranjeni, braća bolesni.

Moleše svetog Nikolu,
najveću silu na moru,
živi se vratili kućama.

Živela bratska sloboda!
Živela bratska Francuska!".

Ova verzija pesme nalazi se na francuskoj gramofonskoj ploči "Veliki rat", koja je snimljena čim je nastao mir, a peva je Živan Vasić.

Nastala je uoči velike ofanzive pod komandom francuskog maršala i vrhovnog komandanta na Solunskom frontu Franše D'Eperea, kada su na Vardaru, tom grudobranu od austrougarske vojske, zbog nedostatka prave sanitetske službe, ranjenici, među njima i srpski, bili izvlačeni sa ratiša i brodovima prevoženi u dobro opremljene bolnice južne Francuske, bolje opremljenim za lečenje. Brod je podigao sidro u Solunskoj luci. Ranjenici, iscrpljeni i izgladneli ječe, a more se sve više uzburkava i odvlači ih sa sobom, u neizvesnost, jer su lađe u tim ratnim godinama donosile ne samo život nego su odvodile i u smrt.

Lađe su bile sudbonosne za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu: značile su spas preživelih ratnika sa albanske Golgote, francuska lađa ih je odvezla na Krf i Vido, potapane su lađe srpskim junacima, ali su i dovodile srpske dobrovoljce iz celoga sveta da pomognu svojoj braći za oslobođenje. Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih su bacani u more. Na lađama su poslednji put marširali, pevali o rodnim selima, brdima i dolinama otadžbine. Lađe su služile da i ih vrate kućama. ...

M. Đorđević | 09.03.2012.
Deo teksta preuzet sa: Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: