Biljana Važić — Gledamo i slušamo ali ne osećamo
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Biljana Važić — Gledamo i slušamo ali ne osećamo
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Biljana Važić — Gledamo i slušamo ali ne osećamo  (Pročitano 2676 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 15, 2011, 10:10:09 pm »

*

GLEDAMO I SLUŠAMO ALI NE OSEĆAMO


Kao što jedan čovek oseća ritam svoga srca, tako i jedan narod oseća ritam i vreme svoga bitisanja, istorije i identiteta. Počev od najstarijih vremena, čovek je koristio muziku kao sredstvo sporazumevanja i duhovnog izražavanja. Ritmično udaranje kamena o kamen ili drvo, pevanje, igra, poezija i ritam instrumenta postaju deo kulture i tradicije jednog naroda.

Već su stari Egipćani, Grci i Rimljani poznavali potrebu za muzikom, pa su muziku kao predmet uveli u redovno školovanje. Pored aritmetike, gramatike, poezije, filozofije i fizičke kulture, i muzika je imala važno mesto u stvaranju jedne kompletne i svestrane ličnosti.

Zbog velike uloge pevanja, hrišćanstvo uvodi pevanje u svoje bogosluženje. Reč sveštenika praćena pojanjem (tonom) ima daleko jaču poruku od same reči. Iz istog razloga, sveštenici srednjeg veka obogaćuju jednoglasno (jedno-melodijsko) pevanje i dodaju mu drugi, treći ili čak četvri glas (višeglasje). Kao što znamo, koreni i karakteristike muzike leže u samom narodu. Tako i crkvena, pored naravno narodne muzike, crpi motive iz naroda koji je izvodi, kasnije menja i oblikuje. Naša srpska duhovna muzika je najrečitiji primer naših starih srpskih motiva. Ali, isto tako se mogu naći i elementi stare vizantijske ili grčke muzike koje smo nasledili primanjem hrišćanstva i seobom naroda. Slušajući našu duhovnu muziku, može se osetiti jasna veza između motiva istočno-evropskih naroda i starog zapadnog gregorijanskog korala. Istorijski je naša duhovna muzika dobijala obeležja srpkih narodnih motiva.

Prelivanje svetovne muzike (folklora) i crkvene (duhovne) muzike, u mnogome se može osetiti i danas.

Na ovom mestu možda se treba zapitati: Gde smo mi i kuda nas to vodi? Da li smo u stanju nastaviti sa tradicijom srpskog naroda, prenositi napeve i melodije sa generacije na generaciju, ili, jednostavno, to sve baciti u vodu i krenuti iz početka, naravno sa uzimanjem stranih i nama potpuno nepoznatim (mislim tradicionalno) elementima. I pored nedostatka notnog pisma, knjiga, radija, televizije, kasetofona i gramofona, naš narod je uspeo da očuva Pravoslavlje, jezik, tradiciju i običaje, jedinstvene samo za Srbe. Iako je naš paćenički srpski narod bio porobljen mnogo puta, pogažen, sramoćen, ubijan, rasterivan, duhovno i moralno ubijan, ekonomski i politički uništavan, on se nikada nije odrekao svoje vere i svog srpskog identiteta. On je ostao veran svojoj istinskoj veri, svojim običajima i tradiciji. Mnoge generacije srpskih svetovnih i duhovnih vladara, uspele su zadržati Srbe na okupu sa svim njegovim kulturnim vrednostima. Time su preneli istoriju našeg naroda nama u ruke kako bismo i mi nastavili i prosledili isto budućim generacijama.

A šta mi to činimo?

Danas imamo svoje pismo, jezik, notno pismo, običaje i našu Pravoslavnu crkvu, staru narodnu muziku, duhovne i crkvene pesme; ali mi to polako zaboravljamo i potiskujemo davajući mesto novoj, stranoj ili nepoznatoj muzici, jeziku i veri. Mi (namerno ili nenamerno) rušimo izgrađen most između prošlosti i budućnosti, most između naših očeva i praočeva i naše dece i unučadi. Polako se odričemo svega što je vredno i, pre svega, srpsko. Radi svetske globalizacije gubimo svoje tlo pod nogama. Odričemo se svetih nam srpskih tekovina. Još imamo obraza da se zovemo i nazivamo (i prsimo) Srbima a nismo u stanju svoju decu da naučimo osnovnim srpskim karakteristikama: veri, običajima, jeziku, pesmi, igri.

Svi smo mi živeli u komunističkom sistemu koji je trajao oko 50 godina! Pa i naši preci su bili porobljeni preko 500 godina pa se vere nisu odrekli. Naprotiv, vera im je davala snage da istraju i da se oslobode turskog jarma i ostanu čisti i nepromenjeni.

A mi danas zaboravismo staru srpsku narodnu muziku i crkveno (duhovno) pevanje radi nove i ritmički interesantne, novokomponovane, istambulsko-arapske muzike. Konačno se ekonomski i politički oslobodismo turcizma i islama, ali ga mi ponovo polako i nečujno uvedosmo u naše domove kroz radio i televiziju, i takvu je dadosmo našoj deci u nasleđe. Kupovinom cd-a ili kasete, mi sami, svojom vlastitom voljom i izborom, unosimo našoj deci strane i nepoželjne elemente nesrpskog karaktera. Slušajući samo takvu vrstu muzike, mi svesno gazimo po svojim korenima, po starom i tradicionalnom. Ovde je interesantno spomenuti odgovore naše omladine na ovo pitanje: "Pa i moji roditelji to slušaju i kupuju, to je izloženo na svim ili gotovo svim radio i TV-stanicama!"

Taj neosetni proces unošenja melodijskih elemenata islama i turcizma u našu pesmu počeo je još 60-tih i 70-tih godina prošlog veka. Stara srpska muzika se gubi radi tada "velikosrpskih pretenzija" (što, naravno, nije tačno, jer su drugi narodi u našoj zemlji zadržali svoju tradicionalnu muziku i melos a "zabranili" našu). Mi to voljno prihvatamo i danas kada smo daleko od tadašnjih metoda i načina življenja u otadžbini. Lanac dug toliko vekova se prekida!

U našim se crkvama samo ponegde može čuti pokoji usamljeni pojac i sveštenik, na radiju i televiziji se samo ponekad može čuti izvorna srpska melodija ili igra.

Stoga molim da se vratimo korenima, našoj Srpskoj crkvi i sebi samima. Spoznajmo, sa radošću, ponovo, ko smo, šta smo, odakle smo i, posebno, gde smo? Pogledajmo i čujmo šta prenosimo i dajemo svojoj deci u nasleđe! Pošto proces gubljenja našeg srpskog identiteta nije trajao dugo, istorijski posmatrajući, to nam još uvek nije kasno da se popravimo te ponovo vratimo sve na svoje mesto. Vratiti izvornu srpsku i duhovnu muziku u naše domove, voditi decu češće u crkvu, učiti ih srpskom jeziku i pismu, omiliti im istoriju, običaje i igru (folklor). Takav rad jeste mukotrpan i dugačak ali su plodovi rada utoliko veći i slađi.

Ako želimo dobro svojoj deci i unucima, mi moramo iskoreniti ili umanjiti loše, tuđe, islamske, turske, grčke, španske ili italijanske elemente iz naše muzike, kulture i običaja. Filtriranjem slušane muzike na radiju i televiziji, srpskoj "zabavi", svadbi ili bilo kojoj drugoj svetkovini, mi ulažemo u budućnost naše dece, premošćujemo staro sa novim. Ja nemam nameru da izazovem mišljenje da mi moramo slušati samo staru muziku ili samo crkvenu muziku. Ne naravno! Treba da upoznamo i prepoznamo muziku ili umetnost uopšte i drugih naroda (tursku, grčku, rusku...), ali nikako je ne mešati sa srpskim. Originalni srpski motivi moraju ostati čisti i nepomućeni, inače ih nove generacije neće prepoznati.

Ne mešajmo jezik sa tradicijom! Ne mislimo da ako je pesma na srpskom jeziku da je i u srpskom duhu, melosu i ritmu. Reči sa melodijom, ritmom i instrumentom karakterišu muzičku tradiciju jednog naroda. To će nam svakako i svako srpsko kolo pokazati.


Tekst: Biljana Važić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: