Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike]  (Pročitano 12284 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 12, 2011, 09:34:51 am »

**


Miša Đurković
SLIKA, ZVUK I MOĆ
OGLEDI IZ POP-POLITIKE


Prvencu, Andriji



S A D R Ž A J

Uvod: Pitanje moći u popularnoj kulturi . . . 9

I Slika

1. Prva petoletka: domaće televizijske serije i transformacija sistema vrednosti u tranziciji . . . 29
2. Urbani besmisao: Lisice kao primer kulturne politike režima . . . 55
3. Ratna propaganda i liberalna demokratija: ratni angažman Volta Diznija . . . 82
4. Borat i evolucija savremenog humora . . . 109

II Zvuk

5. Ideološki i politički sukobi oko popularne muzike u Srbiji . . . 127
6. Poetika i politika u žanrovima nacionalfolka . . . 139
7. Između nauke i gole propagande . . . 167
8. World Music kao izvor mladosti za zapadnu popularnu muziku . . . 209

III Moć

 9. Desnica u kulturi . . . . 231
10. Identitet i arogancija . . .  241
11. Potkultura kriminala i kriminalizacija potkultura . . . 256
12. Tabloidi u Srbiji . . . 270

IV Fenomeni

13. Vlado Georgijev: u potrazi za mejnstrimom . . . 287
14. Miroslav Ilić . . . 294
15. Seka Aleksić . . . 299
16. Lepa Lukić . . . 311
17. Bijelo dugme . . . 315


Za izdavača
Svetlana Gajić

Beograd, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 24, 2013, 03:19:01 am »

**

POETIKA I POLITIKA U ŽANROVIMA NACIONALFOLKA


Folklor, popularna kultura i politika su nesumnjivo uvek bili usko povezani. Folklor se može nazvati i zapisanom ili sačuvanom popularnom kulturom ljudi iz prošlih vremena, ljudi koji su svoj svet osmišljavali i definisali obično u veoma ograničenom prostornom okruženju. Moderna popularna kultura, kao neka vrsta savremenog folklora, uslovljena je i određena činjenicom da je pre svega urbana, dakle tvorevina ljudi koji žive u gradovima. Na taj način je njen kosmos po prirodi širi i složeniji od uskog prostora kojim vlada klasični folklor. Kao što je Marks još u Manifestu primetio pre više od sto pedeset godina, svaka urbana kultura je nužno globalna zato što njeni stvaraoci baštine jedno univerzalno obrazovanje koje obuhvata makar elementarno iskustvo poznavanja Homera, Biblije, Šekspira, Getea i svega onog što je Harold Blum nazvao zapadnim kanonom. Tako je savremena popularna kultura zahvaljujući elektronskim medijima i internetu čak i kad je lokalna direktno uslovljena globalizacijom, o čemu (osim često neočekivanih referenci na neke udaljene topose i imena) najbolje svedoči činjenica da se, bilo pozitivno ili negativno, njeni stvaraoci određuju prema globalnim političkim i kulturnim dešavanjima.

U vremenima rata ova povezanost folklora, popularne kulture i politike postaje još uža. Kao što ćemo u ovoj analizi videti, postoje mnogobrojne funkcije koje popularna kultura (a pre svega popularna ili neofolklorna muzika) ispunjava tokom rata, dok se istovremeno javlja u nizu modusa i proizvodi je veći broj različitih stvaralaca. Ovaj esej će jednim svojim krakom upravo pokušati da analizira tu vrstu povezanosti na primeru različitih žanrova srpskog nacionalfolka ili čak i ratnog folka koji se uspinjao od 1988. Nasuprot rasprostranjenoj simplifikovanoj tezi o tome kako je Miloševićev uspon direktno odgovoran za srpski nacionalizam i razne oblike popularne muzike koji su se s tim talasom podigli, ova analiza bi trebalo da pokaže niz veoma složenih političkih, ideoloških, socijalnih, istorijskih, kulturoloških, folklornih faktora koji su se tokom proteklog perioda mešali, susretali, spajali i sporili na veoma zanimljive načine. Deo ovog nastojanja jeste i esej o radu Ivana Čolovića kao najzanimljivijeg istraživača ove tematike kod nas. Cilj tog rada jeste upravo nastojanje da se pokažu metodološki i normativni nedostaci Čolovićevih zanimljivih i materijalima bogatih analiza. Njegovom opusu posvećen je esej "Između nauke i gole propagande".

Drugi i parelelni zadatak jeste istraživanje problema kulturne politike Srba u takozvanim prekodrinskim zemljama. Naime, nakon raspada SFRJ u najbližem okruženju ostalo je da živi nešto manje od dva miliona Srba. Burna istorija jugoslovenstva i policentrično razvijanje srpskog identiteta nisu se dobro pokazali u konačnom bilansu prošlovekovne ostavštine. U tri novostvorene države u kojima je Srba bilo u značajnom broju, srpski narod je ugrožen na više načina. U Hrvatskoj je srpski problem najdrastičnije rešavan. Republika Srpska Krajina, kao pokušaj stvaranja autonomne oblasti za Srbe, propao je pod čudnim okolnostima u avgustu 1995. godine. Hrvatska je (uz blagoslov zapadnih sila) u svega nekoliko dana proterala više od 200.000 Srba. U BiH je srpski narod ratom uspeo da se izbori za svoj entitet i stvorio je Republiku Srpsku kao značajnu tekovinu koja mu omogućuje visok nivo samostalnog odlučivanja o svojim poslovima. Najvažnije je to što su u njegovim rukama još uvek institucije identiteta kao što su prosveta, verska politika, kultura i sl. U Crnoj Gori se u desetak godina radikalno promenio identitet jednog dela građana koji su pod sumnjivim okolnostima, predvođeni kriminalnom elitom i (opet) uz pomoć nekih stranih sila uspeli da dobiju referendum i da Crnu Goru odvoje od Srbije. Jedan značajan deo građana je, međutim, odlučio da zadrži svoj tradicionalni identitet i na popisu iz 2003. godine 32% građana Crne Gore izjasnilo se kao Srbi.

Ratovi i fundamentalno politički procesi menjanja granica okončani su za ovaj period. Međutim, danas se sve više uviđa da muke srpskog naroda tu nisu prestale. Štaviše, suprotno svim normama koje je zapadni svet postavio u Savetu Evrope, Evropskoj uniji i nizu sličnih foruma, srpski narod i ovim krajevima suštinski je ugrožen preko politike identiteta. Naime, uočava se da nekima nije dovoljno što su Srbi pocepani u veliki broj država, nego im se ne omogućava ni da u tim državama zadrže svoj slobodno izabrani identitet. Iz Hrvatske je, dakle, najveći broj ljudi proteran a oni koji su ostali izloženi su stalnim pritiscima niskog intenziteta na asimilaciju. U BiH je Republika Srpska svakodnevno na udaru — stalno se vrši pritisak na njene institucije kao što je pokušaj ukidanja entitetske policije, a nizom odluka Ustavnog suda BiH oduzeto joj je pravo na upotrebu srpske himne i simbola. U Crnoj Gori vlast i ne krije da ne priznaje postojanje ovolikog broja Srba i stalno iznosi projekciju za koliko će ih na sledećem popisu biti manje. Srbi nemaju nikakva prava na očuvanje svog identiteta i izloženi su stalnim pritiscima na asimilaciju, opet uz blagoslov međunarodnih institucija.1

Kakav je odgovor prekodrinskih Srba na ovo što im se dešava, tema je kojom pokušavam da se bavim u ovom članku. Šta su temelji njihovog identiteta, koji su simboli, narativi i poetike oko kojih grade svoju alternativnu politiku identiteta i jednu kulturu protesta? U vreme kad im se oduzimaju instrumenti prosvetne i kulturne politike, Srbi su prinuđeni da otkrivaju i koriste alternativne oblike organizovanja i promocije svog identiteta. To su (osim verskih središta) najviše razni oblici tržišno bazirane popularne kulture: tehno-folk izvođači, sportski kolektivi i događaji, tabloidi, sportska štampa, guslari i uopšte pevači nove narodne muzike. U ovom teksu ću predstaviti Milomira Miljanića Miljana, kao u ovom trenutku jednog od najznačajnijih primera ove nove muzičke i popkulturne prakse. Taj primer je posebno značajan zbog demonstriranja evolucije srpskog nacionalnog diskursa i načina na koji se brane i promovišu prava na očuvanje identiteta u novim uslovima.

*

Srbi u Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori vekovima su živeli u veoma teškim uslovima neprestano vodeći kulturnu, verbalnu i oružanu borbu za očuvanje svog naroda i njegovog identiteta. Na tim prostorima teško se nađe porodica u kojoj nekoliko generacija umire prirodnom smrću. Štaviše, nasilna smrt u borbama sa strancima, s komšijama pripadnicima druge vere a neretko i s pripadnicima svog naroda usled svađe i krvne osvete, bila je pre pravilo nego izuzetak. Ovo iskustvo formiralo je jedan izuzetno složen antropološki model čoveka koji je istovremeno pun izvanrednih vrlina ali i mržnje, sklonosti ka pljački i neograničenoj osveti. Drugi svetski rat je zapečatio ovaj obrazac jednom do tada nečuvenom pojavom kakva je bila Nezavisna Država Hrvatska. Ona je bila zamišljena i realizovana kao par exellance genocidna tvorevina a njena zvanična politika bila je istrebljenje srpskog, jevrejskog i romskog naroda.2 I ranije je bilo masovnih obračuna između pripadnika različitih vera i naroda, ali uvek na lokalnom nivou i ograničenog vremenskog trajanja i dometa. NDH je prvi slučaj na ovim prostorima da je vojska neke države (bez ikakvog povoda od strane podanika) započela organizovano istrebljenje celokupnog srpskog i pravoslavnog naroda na prostoru Hrvatske, BiH i Srema koji je bio pod njenom kontrolom. Sve je to činjeno uz podršku muslimana koji su aktivno učestvovali u ustaškim formacijama i zločinima.

Ova dešavanja izazvala su otpor Srba u Drugom svetskom ratu, ali su ostavila i neizbrisiv trag u sećanju preživelih koji se prenosio na nove generacije. Nakon toga, srpska kuća u tim krajevima više ne može sebi da dozvoli luksuz da ostane bez oružja. Dovoljno je npr. proći 70 km između Trebinja i Ljubinja, kroz Popovo polje, gde na svakih nekoliko kilometara čovek vidi masovne grobnice iz Drugog svetskog rata koje ga jasno podsećaju na to da se ista stvar lako može ponoviti ako ne bude sposoban da se od toga odbrani. Čini se da druga Jugoslavija sa svojom zvaničnom ideologijom bratstva i jedinstva ni za pedalj nije pomerila pozicije svih aktera. Kraj komunističke diktature ponovo je otvorio sve nasleđene sukobe, a mogućnost demokratskog izjašnjavanja (slično kao i u zapadnim zemljama) značila je podršku svojim nacionalističkim rukovodstvima i punu homogenizaciju na nacionalnoj osnovi. Krajnje kontroverzna uloga međunarodne zajednice i ogromne količine oružja koje su ostale od JNA i Teritorijalne odbrane bili su dodatni elementi za početak krvavog sukoba.

Kako se sve ovo reflektovalo u popularnoj kulturi? Krajem osamdesetih, komunističko rukovodstvo u Srbiji bilo je prinuđeno da počne raskid s titoističkim nasleđem. Kao i svi drugi narodi koji su godinama bili pod komunizmom, i srpski narod je počeo da otkriva svoju pretkomunističku tradiciju, svoje tradicionalne simbole, znamenja i temelje identiteta. Kao i svi istočnoevropski narodi, i srpski narod je otpočeo rekonstrukciju svog nacionalizma. Taj talas je toliko bujao da je i Miloševićeva izvorno komunistička frakcija SKS shvatila da je jedini način da mu se odupre taj da ga proguta i da se izdigne na njegovom talasu. Vrlo nevoljno, Milošević je morao da dopusti čitav niz stvari, između ostalog i pevanje klasičnih srpskih pesama ("Ko to kaže, ko to laže" ili "Oj, Vojvodo Sinđeliću") zbog kojih je tek godinu ranije mogao da se zaglavi zatvor.3 Na mitinzima koje je on prihvatio i instrumentalizovao počeli su da se pojavljuju i četnički simboli.

Četničko nasleđe, takođe krajnje kontroverzno, posle Drugog svetskog rata proterano je u emigraciju, a u Jugoslaviji se pojavljivalo isključivo preko komunističke naracije (istorijskih udžbenika, filmova i serija poput Povratka otpisanih, Bitke na Neretvi ili televizijske drame o hvatanju Draže Mihailovića Poslednji čin4). Ono je predstavljano kao varvarski retrogradni pokret srpskog nacionalizma, domaćih izdajnika i fašista i kao takvo suprostavljeno čistoj nevinoj internacionalističkoj partizanskoj borbi koja je donela bratstvo i jedinstvo i konačno izmirenje svih jugoslovenskih naroda. Razumljivo, propast takvog lažnog internacionalizma otvorila je potragu za novim starim simbolima i za nasleđem koje je bilo suprotstavljeno komunizmu. Potpuno razumljivo, četnička tradicija se sama nametala kao mogući odgovor.

S početkom devedesetih i s ratovima srpski borci i srpski narod u Hrvatskoj i BiH su bez ikakvih dilema kao svoje simbole usvojili srpsku trobojku i staru srbijansku himnu "Bože pravde"5 i veoma brzo su raščistili s komunističkim nasleđem. Tek koju godinu pred rat bar jedan deo njih je verovao u neku mogućnost očuvanja suživota i bavio se socijalnim temama. Duška Vrhovac Pantović navodi jednu takvu pesmu:

"Druže Tito samo nam se vrati,
tebe vole Srbi i Hrvati.
Ti si krao al' i nama dao,
Ovi kradu, a nama ne dadu".6

Kao što je poznato, na prvim parlamentarnim izborima u Hrvatskoj 1990. dosta Srba je glasalo za SDP, misleći da je to najbolji način da se zaustavi uspon neoustaškog HDZ-a koji je oživeo ustaški diskurs, ikonografiju i simboliku. (SDS je formiran tek neposredno pred izbore). Ti ljudi su doživeli ogromno razočaranje kada su shvatili da je i Račanova stranka u punoj meri doživela proces etnifikacije odnozno kroatizacije i kada je podržala sve političke promene kojima su Srbi svedeni na položaj manjine. Nakon toga su i oni prešli u redove svoje nacionalne stranke i s početkom rata počeli da razvijaju taj novi politički i simbolički identitet zasnovan uglavnom na antikomunizmu i antijugoslovenstvu.7

To u Srbiji nije bio slučaj. Uslovno rečeno, Republika Srpska i Republika Srpska Krajina su usvojile srpsko pretkomunističko nasleđe s ogromnim uticajem crkve kao centralne kulturne institucije, dok je Miloševićeva oficijelna Srbija do kraja branila komunizam. Kao što je poznato, Milošević je odbio da pesma "Bože pravde" bude himna, pa je Srbija sve do njegovog pada bila bez zvanične himne. Opozicija je, međutim, još od svojih početaka obnovila značaj ove svečane pesme i sve velike mitinge počinjala je njenim intoniranjem.8 Posebno je Srpski pokret obnove kao najznačajnija opoziciona partija insistirao na četničkom nasleđu, obnavljajući sabor na Ravnoj gori gde je i podignut spomenik Mihajloviću.

Pomenuta dešavanja krajem osamdesetih i početkom devedesetih reflektovala su se i u srpskoj popularnoj kulturi. U svega nekoliko godina nastao je potpuno novi žanr koji možemo nazvati nacionalističkim, nacionalfolkom pa čak i ratnim folkom. Svima je bilo jasno da se tenzije u Jugoslaviji povećavaju i da je krenula masovna mobilizacija svih strana za obračune koji će uskoro uslediti. U Srbiji i među ukupnim srpskim narodom se mobilizacija u sferi popularne muzike primećuje po tome što su po svadbama i kafanama počele da se izvode tradicionalne srpske pesme koje su dugo bile zabranjivane (npr. "Ko to kaže, ko to laže"). Sledeći korak je bilo oživljavanje četničkih pesama iz Drugog svetskog rata, kao i onih koje su nastajale u emigraciji posle rata.

Kao što je poznato, od davnina svaka vojska ima svoju muziku, bilo da su u pitanju trube, zurle i doboši koji treba da uplaše neprijatelja i uliju hrabrost vojnicima, ili marševi, himne, grupne pesme.9 U novije vreme (Prvi i Drugi svetski rat) vojske su počele da usvajaju i hitove popularne muzike. U prvom ratu britanska pešadija je imala svoju "It's a long way to Tipperary", američka vojska omiljenu "Over There" a marš "Quand Madelon" preuzet iz mjuzikholova obeležio je rat francuskoj vojsci ali i čitavoj naciji i još dugo posle toga je ostao značajan momenat kolektivnog sećanja, s brojnim preradama. U sledećem ratu pesma "Lili Marlen" u izvođenju Marlene Ditrih bila je nezvanična himna vojnika Vermahta.10 I vojske na prostoru Jugoslavije takođe su imale svoje popularne melodije koje su odražavale duh pokreta, ali i kulturnu ili ideološku tradiciju koju je ta vojska baštinila. Partizani su stvorili veliki broj pesama prema uzoru na sovjetske i španske republikanske koračnice, ali i onih koje su se razvijale na lokalnom folkloru ili, ponekad, na prostoj izmeni reči nekih poznatih narodnih pesama (npr. "Sa Ovčara i Kablara"). U drugoj Jugoslaviji svi su znali pesme poput "Padaj silo i nepravdo" ili "Po šumama i gorama naše zemlje ponosne".11 Ustaški pokret je takođe proizveo svoje koračnice poput "Ustaška se vojska diže", zatim monstruozne hercegovačke poskočice tipa "Jasenovac i Gradiška stara", ali i pesme bazirane na folklornom nasleđu kao što je "Spustila se gusta magla" (slavonske tambure).12

Četnički pokret kao suštinski policentričan ostavio je veoma bogato nasleđe pesama iz Drugog rata koje su odražavale lokalni folklorni kolorit onog kraja u kome je delovao neki krak te vojske. Iz Crne Gore su tako ostale muzički veoma zanimljive pesme "Đurišiću, mlad majore" i "Ide vojska od Nikšića", a iz Srbije veliki broj pesama ofarbanih šumadijskim koloritom i čuvenom dvojkom: "Nad Kraljevom živa vatra seva", "Od Topole pa do Ravne gore", "Istrule mi dunja u fioci", ali i koračnice poput "Marširala kralja Petra garda" i "Sprem'te se, sprem'te četnici“. Iz Bosne je, npr. pesma "Nasred gore Romanije četnički se barjak vije"... Ove pesme nije bilo moguće čuti posle rata sve do 1988—1989. U tom periodu takozvane antibirokratske revolucije, odnosno mitinga širom Srbije koji su doveli do obaranja autonomaškog rukovodstva u Vojvodini i amandmanskih izmena Ustava Srbije 28. marta 1989. godine, Milošević je imao podršku i pročetničkog dela populacije u Srbiji. Zbog njihove sve veće snage on je (uprkos svom komunističkom bekgraundu) morao da toleriše i ovaj potkulturni pokret. Tako se u periodu 1989—1991. obnavlja četničko muzičko nasleđe: brojni su izvođači koji su snimili neku verziju starih i najpoznatijih četničkih pesama. Svakako najpoznatije ime je Nikola Urošević Gedža koji je u izvornom srbijanskom duhu snimio gotovo sve najznačajnije četničke tradicionale.13 On je pevao i na već pominjanoj partijskoj kaseti SPO-a.

Ovde treba naglasiti da uprkos pripremama za rat i očiglednoj mobilizaciji srpskog naroda, ta muzika u Srbiji nikada nije postala mejnstrim.14 Za razliku od Hrvatske gde je albume njihovog najznačajnijeg proustaškog izvođača Marka Perkovića Tompsona objavljivala državna izdavačka kuća Kroacija rekords i gde su pesme "domoljubnih" izvođača bile standardni deo repertoara državnih elektronskih medija, u Srbiji pročetnički izvođači nikada nisu dobacili do zvaničnih emitera. Čitava ova četnička potkultura ostala je u statusu gerile, svojevrsnog andergraunda. U jednom trenutku je, doduše, bilo moguće čak i u Knez Mihailovoj ulici držati štandove s četničkim simbolima i ovakvim kasetama, ali su relativno brzo odatle proterani na pijace, buvljake, vašare i na beogradsku autobusku stanicu gde se i danas mogu nabaviti.
 
Postojao je jedan jedini elektronski mediju Beogradu koji je u periodu 1992—1993. emitovao isključivo srpske pesme s naglaskom na nacionalistički folk. To je bio Radio Ponos smešten nedaleko od Bajlonijeve pijace u Beogradu. Akcijom policije ovaj radio je zatvoren u vreme kada je Miloševići zvanično kretao s takozvanom mirotvornom politikom. Naravno, u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj to nije bio slučaj. Tamo je to bio deo mejnstrima, muzika koja je služila za mobilizaciju, homogenizaciju i motivisanje u borbi.
 
Treći korak u razvijanju ovog novog talasa nacional-folka bio je stvaranje novih pesama u takvom duhu. Takve pesme su u međuvremenu nastajale u emigraciji i treba svakako pomenuti album Milana Gligića Čika Dražo legendo najveća, objavljen u Čikagu 1983.15 Nacional-romantičarski talas podstakao je pojavu novih kompozitora, tekstopisaca i aranžera, kao i novih izvođača ove muzike. Ovaj talas zahvatio je mnoge znane i neznane stihotvorce. Samom Miloševiću je bilo ispevano na desetine pesama kojima se on veliča kao novi Karađorđe, ujedinitelj itd. Npr. "Slobodane sad se narod pita, ko će nama da zameni Tita". O tom vremenu euforije dobro govori tekst objavljen u Vremenu deset godina kasnije: "Slobodan Milošević je odmah posle Osme sednice postao neprikosnoveni lider Srbije: na zidovima mnogih kancelarija zamenio je Tita, šoferi su lepili njegove slike na šoferšajbnu, mesari ukrašavali izloge sa kobasicama i slaninom. Jedan ženski list proglasio je Miloševića 'muškarcem godine'".16
 
To, međutim, nije dugo trajalo. Njegov komunizam počeo je brzo da smeta ovim novim pevačima. Iako ne svi, ogromna većina njih bila je pročetnički orijentisana. Ali zanimljivo je da su i pored toga tek retki pokušavali da ispevaju pesme Vuku Draškoviću ili Vojislavu Šešelju. Na kaseti SPO-a postoji "Pesma Vuku" koju izvodi Nikola Urošević Gedža:

"Srpski narod nema drugog vođe,
ti si Vuče novi Karađorđe...
Kliče vila od Jadrana plava,
samo sloga Srbina spasava.
Taj amanet srpska deca uče,
svi smo s tobom Draškoviću Vuče".

Na istoj kaseti se iznosi i geografija nove srpske države kako je Drašković tada vidi dok regrutuje i obučava Srpsku gardu na čijem je čelu bio poznati kriminalac i vođa voždovačkog klana Đorđe Božović Giška:

"Vojvodina, Kosovo, Srbija,
Crna Gora i Makedonija,
Herceg-Bosna, Kordun i Banija,
Slavonija, Lika, Dalmacija".

Kao što je poznato, Drašković je već sledeće godine napustio ovaj program.

Šešelju i radikalima posvećeno je tek nešto više numera. Baja Mali Knindža je 1998. objavio album posvećen radikalima s tri namenski rađene pesme: "Srpskim radikalima", "Šešelju" i humoristička "Banana" (u kojoj obrađuje prebijanje advokata Nikole Barovića od strane Šešelja i njegovog telohranitelja). Svetomir Ilić Siki posvetio mu je dve pesme: "Gde se pravda od nepravde brani" i "Srbijo nisi mala dok je tvojih radikala".17
 
Bilo zato što u njima nisu videli autentične četnike ili zato što nisu hteli (smeli?) da potpiruju unutrašnju neslogu, ovi muzički delatnici okrenuli su se novim i starim prekodrinskim herojima. Čest motiv su vojvoda Momčilo Đujić, vođa krajiških četnika u Drugom svetskom ratu, zatim lideri Srba u Republici Srpskoj Radovan Karadžić i Ratko Mladić, a povremeno i Arkan.
 
Najznačajniji predstavnici talasa nacional-folka kao specifičnog žanra su neki već poznati pevači tradicionalne ili novokomponovane muzike kao što su pomenuti Gedža (najveći regularni hit "Oj, Srbijo lepotice"), Borisav Zorić Ličanin, Bora Drljača ili braća Bajić (tokom komunizma su zbog subverzivnih pesama bili i u zatvoru). Uz njih su s one strane Drine takođe stasali mnogi novi akteri poput Lepog Miće ili Neđa Kostića.18 Preteča i pokretač čitavog pokreta je Knez od Kninske Krajine, Dragutin Knežević Krunica, jedan klasičan jurodivi stvaralac narodnog tipa, "pesnik, pisac i prvi javni pevač četničkih pesama u porobljenoj otadžini od 1945", kako to stoji na njegovoj zvaničnoj internet prezentaciji. Nakon smrti 19. decembra 2006, iza njega je ostalo desetak knjiga i dvanaest kaseta od kojih veći deo spada u žanr nacionalfolka kojim se ovde bavimo.19 Njegov apsolutni biser je pesma

"Stan' Alija kurvin sine,
nećeš preći preko Drine,
nećeš preko Trebevića
od četnika gorskih tića".

Vrh tog talasa i možda najbolji simbol čitavog tadašnjeg dešavanja svakako je čovek koji je svoju karijeru započeo i razvio u ratnim godinama, Baja Mali Knindža (Mirko Pajčin). On je, posebno na svojih pet albuma nastalih tokom ratnih godina, opevao čitav sistem vrednosti, nade, ideje, ciljeve dve nove srpske republike kao i pad entuzijazma, strahove krajem rata, pa i njegove posledice. Na značaju ponovo dobija u predvečerje kosovskog rata kada je snimio album o tome, ali i kada se politički svrstao uz Srpsku radikalnu stranku praveći joj čak i himnu. Nakon toga njegov zenit prolazi iako i dalje objavljuje albume, doduše bez jasnih političkih konotacija.
 
Samo stvaralaštvo i pojava Knindže (koji je nadimak dobio po vojnoj grupaciji koju je oformio Kapetan Dragan) daju dovoljno materijala za ozbiljnu monografiju. Ono što je kod njega najvažnije (osim stalnog pominjanja Knina i Krajine) jeste puna reafirmacija četništva kao ideološke osnove novih srpskih tvorevina.20 Izraziti antikomunizam (kao u odličnoj pesmi "Komunjare") označavao je potrebu da se raskrsti s ovim fenomenom koji su svi ovi pevači jasno percipirali kao zlo, iako je uz to neprestano propagirano jedinstvo Srba. Uz sve to je, naravno, išao i regularni hate speach usmeren prema narodima i verama s kojima se ratovalo i, posebno, prema njihovim liderima i simbolima.21 Čitava ova u osnovi ruralna poetika sadržala je i afirmaciju rodnog kraja, tradicije, zavičaja, rodne grude (za koju se tad ginulo) i sličnih elemenata nasleđenih iz bogatog pravca novokomponovane muzike koji je bio posvećen gastarbajterskom pitanju.

Muzički je ovaj pravac bio građen oko šumadijske dvojke različitog tempa, uz dominaciju harmonike. Od pesama pričalica laganog tempa, preko balada zgodnih za podizanje ruku uvis, muzička poetika je išla i do bržih melodija koje su pokušavale da liče na koračnice. Ovi autori su napadno insistirali (koliko god su to mogli) na čistoti izvornog srpskog zvuka koji spaja sve srpske krajeve, od Knina do juga Srbije i naročito su kritikovali, napadali i odbacivali "turske" Muzičke elemente, dakle orijentalizme i od devedesetih sve popularnije manirizme u narodnjačkom mejnstrimu. Muzička matrica oko koje su oni gradili svoje nove ideje bila je ona pohranjena u klasičnim četničkim pesmama kao i u prvoj verziji novokomponovane muzike koju su sedamdesetih razvijali Lepa Lukić, Toma Zdravković, Tozovac, kasnije Dobrivoje Topalović i Miroslav Ilić. Neki su kasnije odustajali od tako rigidnog stava uvodeći sintisajzere s njihovim manirizmom, pa time i razne manirističke "fore" koje su vukle na pravac koji su ranije kritikovali. Tipičan primer je Knindžina pesma iz kasnije faze "Zašto volim Radovana", koja je i ritmički i melodijski daleko bliža orijentalizovanim oblicima tehno-folka s naglašenim melizmima nego neofolk atmosferi njegovih ranih albuma.

Konačno, još jedan poseban segment ovog talasa bilo je oživljavanje guslarskog pokreta. Ovaj jednožičani instrument je uprkos svom minimalističkom muzičkom spektru otvorio čitav metafizički kosmos u istoriji srpskog naroda. Gusle su instrument koji je veoma karakterističan za Balkan. Koriste ga i Hrvati (posebno u dinarskim predelima), nešto manje muslimani, a slični instrumenti se mogu naći i kod Albanaca i Bugara. Međutim, gusle su najkarakterističnije za Srbe i to posebno one iz dinarskih krajeva, dakle iz Hercegovine i Crne Gore.22 Ranije su veći značaj imale i u samoj Srbiji. Kao što je poznato, one su Srbima tokom vekova služile kao osnovni instrument narodnog sećanja i očuvanja indetiteta. Klasična slika je slika pevača koji (obično u desetercu) pripoveda pesme koje je dobio iz tradicije, kao i one koje sâm smišlja ili nalazi u svom dobu a koje opisuju herojska dela, patnje i tragedije. O tome koliko su gusle i kod drugih bile percipirane kao ključni instrument očuvanja i reprodukcije srpskog identiteta govori sledeći citat iz 1917:

"Upijajući u sebe jarke boje srpske zemlje, pjesme (epske balade) izražavale su srpske nacionalne aspiracije još jednom u olujama i potresima novih patnji. Akcenti u njima zvuče tako autentično da kartografi, u potrazi za granicama Srbije, uzalud pokušavaju da pronađu sigurnijeg vodiča za utvrđivanje granica. Od Jadranskog mora do zapadnih zidova Balkana, od Hrvatske do Makedonije, guslarske balade su simbol nacionalne solidarnosti. Njihova melodija živi u srcima i na usnama svakog Srbina. Pjesme se otuda s pravom mogu smatrati mjerom i indeksom jedne nacionalnosti čiji karakter one izražavaju. Definisati srpsko nacionalno područje znači učiniti ga podudarnim sa područjem na kojem se pjevaju ove pjesme. A Srbija je jedina zemlja na koju se ovaj kriterijum može primijeniti".23
 
_____________

01 O tome da je reč o politici dvostrukih standarda govori odnos prema albanskom pitanju. Albanci u Crnoj Gori kojih ima manje od 6% imaju kompletnu kulturno-prosvetnu autonomiju, koriste udžbenike napisane na Kosmetu i u Albaniji, imaju na javnom servisu dva sata programa na svom jeziku i podršku međunarodne zajednice za svoje dalje političke zahteve kao što je izdvajanje opštine Tuzi iz grada Podgorice. Na Kosmetu su de fakto dobili svoj sopstveni entitet s punom samoupravom koji pretenduje da postane suverena država. U Makedoniji je Zapad podržao njihov oružani ustanak i, u skladu s njihovim zahtevima, izdejstvovao Ohridski sporazum kao ustavno rekonstituisanje uređenja Makedonije kojim su ispunjeni svi njihovi zahtevi. Daleko slabiji zahtevi Srba u Crnoj Gori se permanetno ignorišu, a zapad je pozdravio donošenje ustava kojim se srpski narod u CG majorizuje i svodi na nacionalnu manjinu.
02 Najbolje objašnjenje značaja ovog presedana videti u Aleksa Đilas, Osporavana zemlja, Književne novine Beograd, 1990.
03 Tek iz tog perioda ostali su neki popularni slogani i pesmice nacionalističke provinijencije koji su svedočili o naraslim tenzijama između jugoslovenskih naroda. Npr. o prvim ekonomskim sporovima govori slogan o odnosu slovenačke i srpske kisele vode "Ko pije Tri srca, ne može da prca — Knjaz Miloš". Po svedočenju kolege Momčila Diklića, Hrvati su posebno u doba Maspoka imali veoma razvijenu kafansku produkciju ovoga tipa. Npr: "Druže Tito kupit ću ti fiću, a mercedes Anti Paveliću". Ova pesmica može se čuti u filmu Što je muškarac bez brkova.
04 Ova drama, rađena na osnovu zvanične komunističke istoriografije prema kojoj je Nikola Kalabić izdao đenerala Mihajlovića, podstakla je Dragutina Kneževića Krunicu da ispeva pesmu u kojoj je refren "Komunjare lažu lažu, nisi izd'o čiča Dražu".
05 Kako to definiše bard nacionalfolka Baja Mali Knindža u pesmi "Kad sam bio mali":
"Kad sam bio mali znao sam svoj pravac,
oni bili katolici a ja pravoslavac...
I tada su mene terali odavde,
pevali su 'Lijepa naša', a ja 'Bože pravde'".
06 Duška Vrhovac Pantović, "Šta pevaju Krajišnici", Duga, 06.08.1994.
07 I tada je to rađeno na dosta složen način pošto je mnogo ljudi i boraca poticalo iz partizanskih porodica. O tome rečito govori još jedan od pesama koje Vrhovac Pantović navodi. U prvoj strofi kaže se:
"Ko to grmi, ko to seva ponad grada Sarajeva,
To su srpski osvetnici, Ratko Mladić i četnici".
Nakon ove prve strofe u kojoj se ratnici sasvim precizno određuju kao četnici, dolazi poslednja strofa koja glasi:
"I sve zovi u vojnike, partizane i četnike
Jer kada se braća slože, ništa NATO im ne može".
Dakle važno je ostvariti srpsku slogu bez obzira da li su Srbi iz partizanskih ili ravnogorskih porodica. Ali kad već treba odrediti kako se danas novi identitet ove vojske određuje onda tu očigledno nema dileme, o
čemu se svedočenje daje u prvoj strofi.
08 Pesma "Bože pravde" našla se već na prvoj propagandnoj kaseti koju je Srpski pokret obnove izdao 1991. godine. Izdanje Srpska reč, Beograd.
09 O generalnom položaju i funkciji muzike u doba rata pogledati esej Popularna muzika i rat.
10 I naša popularna kultura ima reference na nju. U filmu Branka Baletića, Balkan ekspres (1983), pevač u tumačenju Tome Zdravkovića dobija batine od nemačkih oficira zato što odbija da peva "Lili Marlen". Ovaj klasični primer komunističke mitologije o otporu okupatoru na svim frontovima, pa tako i na kulturnom, nažalost dosta odstupa od realnosti. Redovne i bogate zabave održavane tokom rata u Kolarčevoj zadužbini uz učešće Nemaca i domaće elite realnije su prikazane u prvom serijalu serije Otpisani. Detaljnije o muzičkom životu i muzičkoj industriji u okupiranom Beogradu (i fenomenima poput Šarenog popodneva ili džez orkestra Fridriha Majera) videti u Luković, Bolja prošlost, 1989, str. 9—41.
11 Nedavno je Anarhistička inicijativa iz Beograda objavila kolekciju od petnaest partizanskih pesama koje, pored pomenutih, uključuju i "Internacionalu", "Da nam živi živi rad" ili "Na Kordunu grob do groba". Videti www.inicijativa.org
12 U romanu Vuka Draškovića, Nož, koji se bavi istorijom međusobne mržnje i ubijanja različitih naroda i konfesija u Hercegovini, postoji čitav niz primera jednostavnih muzičkih produkata nastalih u raznim fazama ubijanja ili provociranja. Na primer, poznata ustaška poskočica "Mi ustaše ne pijemo vina nego krvi od brata Srbina", (str. 141). Ili muzičko prepucavanje između muslimanskih i srpskih dečaka gde se naizmenično čuje: "Kad su sveci čuvali goveda, Sveti Petar jebo Muhameda" i "Sadićemo Brnjcom vrbe i vešati o njih Srbe" (str. 56). Vidi Vuk Drašković, Nož, Srpska reč, Beograd, 1998.
13 Pogledati njegovu više puta doštampavanu i piratiranu kompilaciju 18 najlepših srpskih pesama.
14 Čolović savim pogrešno iznosi suprotnu tezu. Videti Bordel ratnika, XX vek, Beograd, str. 99.
15 Videti na sajtu Krunice http://www.dragutin-knezevic-krunica.com/home.
 html
16 Vreme, br. 454, 18.09.1999, "Slobodan Milošević u 10 slika".
17 Postoji i zanimljiva pesma pank benda Trula koalicija "Zašto me mrziš što volim Šešelja?" oko koje se fanovi i dalje spore: da li je u pitanju podrška Šešelju ili je ironično zezanje sa standardnim rečnikom i idejama Vojislava Šešelja i SRS-a.
18 Za razliku od hrvatskih rokera koji su svi stali u stroj "nove demokracije" kao svojevrsni agitprop odred (Prljavo kazalište, Film, Psihomodopop), srpski urbani rokeri su se bavili mirotvorstvom i skoro listom su bili protiv rata i zvanične srpske politike. Retki izuzetak u Srbiji je Bora Đorđević koji zajedno s manje bitnim prekodrinskim kolegama (Drinska rok divizija i Minđušari) čini rokerski deo ovog talasa.
19 O Krunici istražiti njegov sajt http://www.dragutin-knezevic-krunica.com O njemu je dosta pisao Čolović u Bordelu ratnika. Vidi str. 108.
20 Pesme poput "Male barke" ili "Vrati se vojvodo" postale su deo novog narodnog repertoara i neizostavni su deo programa na svadbama, veseljima ili sportskim priredbama.
21 Alija Izetbegović, Tuđman, šahovnica, ali i zapadni lideri poput Genšera i Karingtona, učesnika procesa raspada Jugoslavije, bili su stalna meta ismevanja, sprdnje i psovki ovih autora. "'Ej, Alija, nisi više glavni", "Ne volim te, Alija", "Oj, Švabo Genšeru", ... U tome su se posebno isticala braća Bajić
22 O tome najbolje svedoči stalno naricanje danas retkih hrvatskih guslara kako su zbog nebrige i snobizma Hrvati potpuno izgubili i predali gusle Srbima u ruke. Videti http://imota01.tblog.com/
23 Iz knjige The Frontiers of Language and Nationality in Europe, Leon Dominian, New York 1917. čiji su zaključci dominirali na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine. Citira Eli Keduri, u knjizi Nacionalizam, CID, Podgorica 2000.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 24, 2013, 03:59:18 am »

**
nastavak

U savremeno doba masovnih medija i poplave drugih instrumenata, gusle su izgubile ono povlašćeno mesto koje su ranije imale, a time i nekadašnji prestiž. No, one su se (čak pomalo neočekivano) još uvek održale u dinarskim krajevima, a njihova umetnost i specifični način pevanja održali su se kao poseban žanr veoma cenjen u nekim krajevima. Do kraja osamdesetih, guslari su se bavili uglavnom klasičnim temama (klasičnom redakcijom) izvodeći deseteračke pesme iz starine, kakve su zabeležene još u doba Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića, zatim novije herojske podvige iz Balkanskih ratova, i razne događaje iz društvenog života kao što su otmice stada i međusobni sukobi usled pljačkanja; ali takođe i relevantne aktuelne svetske događaje.24 Bilo je raznih pokušaja da se gusle posle 1945. stave u funkciju novih vladara i njihove politike, ali ti pokušaji nisu zaživeli. Navodi se recimo pesma o pokretu nesvrstanosti:

"O, tvorcima nesvrstanog svijeta,
zahvalna će ostati planeta.
Slavit će ih dok postoji svijeta".

Opevana je čak i smrt "najvećeg sina naših naroda i narodnosti":

"Pjesme nema, tuga je velika,
Na ekranu ugasi se slika.
Spiker tužnog lica se pojavi
Tužnu vijest svijetu javi".

Razloge zašto se ovi pokušaji nisu primili i zašto takvi guslari nisu prihvaćeni u narodu objašnjava najznačajniji savremeni guslar:

"Đorđije Koprivica: E sad, što se desi da neko opjevava ovo o drugu Titu što je bilo, to gusle nijesu puno trpile i takve guslare u to vrijeme, najvjerovatnije ga je vlast malo podržala da se i on opjeva jer je svako volio da se nađe kao junak i kao neki veliki čovjek na strune gusala da se opjeva. Međutim ko god je snimio tu pjesmu o Titu on je kao guslar propao za sva vremena. Pa, ne može Tito, nije Srbin. Uz gusle se većinom pjeva o srpskom narodu i srpskim vitezovima".25
 
Nova politička dešavanja i međuverski i međuetnički sukobi koji su potpuno oživeli skoro mitske a i arhetipske obrasce borbe s Turcima dali su novi materijal i novu vitalnost čitavoj plejadi guslara. Nastalo je na stotine novih spevova i objavljeno je hiljade kaseta i diskova s guslarskim pesmama. Iako ni ovaj žanr nikada nije dospeo u medijski mejnstrim, oni su doživeli veliku popularnost, pa su neki od njih prodavali i po više stotina hiljada primeraka svojih dela. Boško Vujačić, Đorđije Koprivica, Savo Kontić samo su neka od najpoznatijih imena. Pominje se brojka od skoro 4.000 aktivnih guslara, što govori da je ova tradicija i muzička praksa itekako živa i vitalna.
 
Svakako treba pomenuti i izuzetno zanimljiv eksperiment Ramba Amadeusa objavljen na njegovom trećem albumu M-91. Ovaj autor je dosad jedini od stvaralaca iz pop-rok kulture pokušao da preradi guslarsko nasleđe. Već na prvom albumu gusle imaju posebno mesto budući da nas u projekat uvodi guslar koji je uz pratnju svog instrumenta otpevao Rambovu ličnu kartu. Na drugom albumu gusle se pojavljuju u pesmi "Balkan boj" zajedno s Rambovim repovanjem i rifom iz "I can't get no satisfaction". Na svom sledećem izdanju, Rambo je na sebi svojstven način u hip-hop stilu obradio tradicionalni epski spev "Smrt popa Mila Jovovića", tako što je preko osnovne matrice repovao originalne stihove u osmercu. Veoma pažljivo i svedeno korišćeni ostali instrumenti (pre svega klavijature i bas deonica koja se ponavlja) uz njegov duboki i ramatični glas stvaraju istinski prodornu umetničku atmosferu u kojoj slušalac može da oseti svu tragiku snažnih emocija i vrednosnih uzusa vremena u kome je ovaj spev nastao. Strofe povezuje muzički solo na guslama, a kulminacija je kraj pesme u kome se osim zvuka gusala čuje i naricanje. Reč je o zaista zanimljivom i vrednom umetničkom delu koje je dobro prihvaćeno od strane konzumenata savremene pop kulture i čudno je da naši brojni hip-hop izvođači ne pokušavaju da semplove zvuka gusala koriste kao veoma specifičan i karakterističan elemenat svog složenog zvučnog mozaika.
 
*
 
Milomir Miljanić Miljan je pre svega poznat kao jedan od najvećih savremenih srpskih guslara. Ovaj stasiti Nikšićanin pet puta je biran za najboljeg guslara Jugoslavije a bio je i predsednik Udruženja guslara. Guslanjem se profesionalno bavi od svoje šesnaeste godine kada je snimio svoju prvu kasetu Gorski presto i večiti spomenici. Ne samo da je jedan od najpriznatijih umetnika ove tradicije, već je mnogo učinio i na njenom održavanju, popularizovanju i samoorganizovanju srpskih guslara. Na primer, prvo video izdanje guslarske muzike napravili su još 1990. upravo Miljan i Đorđije Koprivica.
 
Miljanić je do sada objavio preko trideset nosača zvuka (pre svega kaseta) s guslarskim spevovima. Uz to treba pomenuti i 5—6 kaseta na kojima uz gusle peva izvorne narodne pesme. Tematika koju obrađuje je veoma široka i kreće se od kosovskog epskog ciklusa, preko opevanja najvećih srpskih junaka od starih vremena do danas, zatim tretmana novije junačke istorije (od Karađorđa do Mojkovačke bitke), izvođenja "Gorskog vijenca" (zajedno s pokojnim glumcem Danilom Lazovićem), pa zatim bavljenje stradanjima Srba u Drugom svetskom ratu, sve do najnovije istorije. Među najpoznatija Miljanova izdanja spadaju: Pogibija kralja Aleksandra u Marseju, Vjetrovi Kosmeta, Stradanje Srba 1941—1945, Paraćinski regruti, Mojkovačka bitka (spev Radovana Bećirovića), Ponovo Kosovo, Nebesna liturgija, vladike Nikolaja Velimirovića, Jana na Kosovu, Karađorđe i Filip Višnjić (spev Momira Vojvodića)... Za veliki deo ovog opusa vezane su zanimljive priče i okolnosti, na neki način uvek povezane sa politikom. Spev o tragediji u paraćinskoj kasarni gde je 3. septembra 1987. Albanac Azis Keljmendi bez ikakvog povoda na spavanju ubio četiri i ranio još pet vojnika, nije htela (smela?) da objavi nijedna izdavačka kuća u Srbiji i Bosni i Herecegovini. Objavljena je u Sloveniji i prodata je u preko 200.000 primeraka.

Na široko rasprostranjene predrasude o tome kako se guslama bave zaostali, primitivni i neobrazovani ljudi, guslari se grohotom smeju i navode primer najcenjenijeg savremenog barda svoje profesije, velikog epskog pesnika Radovana Bećirovića. Bećirović je autor mnogih spevova koje je i Miljanićizvodio i opevao je veliki broj najznačajnijih događaja koji su naš narod pogađali tokom ovog veka (od sarajevskog atentata i Mojkovačke bitke do poslednjih ratova). Iako je bio bez formalnog školskog obrazovanja, ovaj čovek je čitavog života kopao po bibliotekama i istorijskim spisima trudeći se da što je tačnije moguće rekonstruiše događaje o kojima je pevao. I sâm je kod kuće formirao impresivnu biblioteku. Guslarski zanat po pravilu zahteva ogromno poznavanje istorijske ili savremene materije o kojoj se peva, zatim poznavanje poezije i specifične epske poetike i, pre svega, ogromnu sposobnost pamćenja i izražavanja. Potrebno je naizust znati i uz istovremeno sviranje gusala deklamovati desetine hiljada stihova.
 
Miljanić je, poput svih drugih savremenih srpskih guslara, gotovo detaljno obradio dešavanja od devedesete naovamo. Tu su svi akteri raspada Jugoslavije, opevanje borbe prekodrinskih Srba, tragedija koje se dešavaju 1995, dešavanja na Kosmetu 1998—1999, patnje Srba nakon proterivanja jugoslovenske vojske s Kosova i borba za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore. Centralno mesto u tom univerzumu zauzima rat u Bosni i Hrecegovini a najsvetlije reči i epiteti rezervisani su za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. To se lako može objasniti, baš kao i izbor ovih najdramatičnijih mesta novije srpske istorije.

Savremeni srpski guslari su zaista suštinski ostali verni tradicionalnoj poetici i kosmosu iz koga potiču. Ova poetika je konstituisana u doba viševekovnog ropstva da bi svoju kulminaciju doživela u doba oslobađanja početkom devetnaestog veka. Kao i u svim herojskim naracijama povezanim s jednom nacijom, kosmos u okviru koga se kreću junaci i razvijaju događaji vrlo je precizno i jednostavno strukturiran. Postoje dobri (naši) i loši (njihovi) ljudi i junaci. Naši su skup svih mogućih junačkih vrlina, pri čemu su i one definisane na brutalnim ratničkim osnovama gde osveta i istraga neprijatelja predstavljaju vrhunac časti, a oprost i pomirenje odaju utisak slabosti i kukavičluka.26 Izmirenja ne može da bude; borba između dobra i zla, nas i njih je večita.27 Jedini način da mi pobedimo jeste da ih izgnamo i, ako je moguće, kompletno pobijemo jer ako to mi ne učinimo, uradiće oni sigurno. U slučaju srpske guslarske poetike, glavni arhineprijatelji su Turci koji su došli sa strane i koje bi onda bilo uputno jednog dana vratiti tamo odakle su došli. Termin Turci čak više označava slovensko stanovništvo koje je primilo islam nego otomanske Turke. Tek u novije vreme je uveden temin poturice. No, i pored toga borci Republike Srpske su o svojim protivnicma najčešće govorili kao o Turcima. Osim njih (za koje se često koristi i termin balije, što znači oni koji su promenili veru) ulogu neprijatelja imaju i Ustaše (Hrvati), Šiptari i zapadni lideri koji su pocepali Jugoslaviju, bombardovali Republiku Srpsku, pomogli Hrvatima da ukinu Republiku Srpsku Krajinu, bombardovali SRJ, otimaju Kosovo i progone naše junake. Kad se obrađuje Srbija, pojave se mestimično i domaći izdajnici.

Sve to, međutim, usložnjava situaciju: unutrašnji problemi i sukobi u Srbiji gde bi se neki akteri okarakterisali kao izdajnici ne pogoduju pozivanju na zaista potrebno jedinstvo Srba — uz to, Srbi nisu baš u svojoj tradiciji imali mnogo Brankovića; kontroverzni pad Srpske Krajine izazvan unutrašnjom neslogom i čudnim Miloševićevim stavom prema tome takođe nije baš privlačna tema. Slično je i s novim dešavanjima u Crnoj Gori koja se kao nikad dosad podelila i gde bi guslar morao svoje najbliže rođake da opeva kao izdajnike. Ova tema boli ali se ne opeva previše. Tako ostaju dva najjasnija motiva. Prvi je Kosovo koje se vratilo u status bazičnog srpskog mita i zaveta. Naime, kao što je poznato, osnovna tema čitave guslarske istorije je "osveta Kosova", naricanje zbog njegovog gubitka i prenošenje zaveta budućim srpskim generacijama da ga osvete i povrate. Tradicionalna crnogorska kapa sastoji se od crvenog polja koje predstavlja božure iznikle iz krvi kosovskih junaka na kome su izvezena četiri ocila. Ovo polje je oivičeno crnom tkaninom koja predstavlja korotu (žal) za izgubljenim Kosovom. Novonastale okolnosti daju puno motiva za opevanje novog srpskog stradanja na Kosmetu kao i ponovno prihvatanje viševekovnog zaveta da se Kosmet kad-tad povrati.

Drugi i, kao što smo videli, najčistiji motiv jeste rat u BiH i stvaranje Republike Srpske. Pozornica je vrlo jasna i skoro do kraja je identična istorijski nasleđenim arhetipskim modelima i obrascima: mi i Turci, oni otimaju naše zemlje i odvajaju nas od braće s istočne strane Drine, cepaju srpski prostor a mi se dižemo na oružje da to sprečimo i da zaštitimo svoju zemlju i svoju nejač; oni se klanjaju Alahu, mi pravoslavnom Bogu; oni ruše naše crkve, mi njihove džamije; oni imaju oličenja Zla kao lidere (Izetbegovića) a mi suštu vrlinu, Karadžića kao vođu u tradiciji od Lazara do Karađorđa i Mladića đenerala, vojskovođu u tradiciji Mišića i Janka Vukotića. Tu je i opevanje svih srpskih zemlja koje se brane ali i posebno isticanje gore Romanije kao gotovo mitskog srpskog Olimpa koji čuva brata Radovana.28
 
Kao i drugi guslari, Miljanić nastupa u tradicionalnoj crnogorskoj nošnji rađenoj po bojama srpske trobojke: crveni džamadan, plave pantalone i bele čarape. Jedino što se promenilo je ambijent pošto danas najčešće nastupa u zatvorenim, kamernim salama ali to omogućuje obraćanje većoj publici. Ovaj guslar je imao i tu čast da održi solistički koncert u Kolarčevoj narodnoj zadužbini u Beogradu.
 
Za Miljanića, kao i za sve tradicionalne umetnike na ovom instrumentu, gusle su skoro mitološki instrument, amalgam muzičkog instrumenta, oružja, krsta, trebnika i vrednog umetničkog dela. One obuhvataju čitavu jednu metafiziku dužnosti, odgovornosti, poštovanja i vrline.29 Kako sâm Miljan tvrdi, prema guslama se i ophođenjem pokazuje njihova vrednost i značaj. Kao što se krst sa zida skida samo da bi se poljubio i onda vraća na svoje mesto, tako se ni gusle ne smeju skidati za džaba.
 
Bez obzira na ambijent, njegovi nastupi su standardni jer zapaljiva epika, birane reči, junaci i svetlo oružje uvek podignu adrenalin. Dovoljno je analizirati dva njegova speva posvećena liderima Srba u Republici Srpskoj. Preporučujemo spev "Đeneral Ratko Mladić", a ovde ćemo se pozabaviti spevom "Na braniku pravoslavlja". U njima se mogu naći svi elementi ovog epskog kosmosa.

"Ej, suđeno je mom rodu Srbima,
gde god ode, vaskrsa ne ima.

To je tako od starih vremena,
krv nam ljudska slobodi je cijena...
 
... Vazda smo se od zala branili,
 da nam vjeru ne zatru...
 
I u ovom dvadesetom stoljeću,
 triput su nam trnuli svijeću,
 
Ma je neće moći da utule,
sile što su na nas nasrnule".

Dakle, fatum i usud je večit. Izloženi ste stalnoj pretnji i ne smete da dozvolite da budete nespremni, inače vas neće ni biti. Ta poznata situacija ponovo se pojavljuje početkom devedesetih:

"Kad Ustaše uz pomoć Zapada
i sa njima ratnici džihada,

Naumiše da Srbe bestrve,
kao što su četrdeset prve,
 
Sjaj oružja srpskog da potamni,
da nestanu Srbi pravoslavni...".

Namere su, dakle, iste ali je naš odgovor ovoga puta pripremljen. Miljan kaže:

"Usta' narod ko iz zemlje trava,
da se bori i glave spašava.
 
U te dane viteške i slavne
Karadžić ih vodi Radovane".

Pojavljuje se, dakle, novi lider ali i on i način na koji dolazi moraju da dobiju neku vrstu kontinuiteta i auru priznatosti. Novi junak ne može da bude nikogović i skorojević već mora da bude nekog plemenitog porekla, ali mora i da dokaže da je dostojan predaka. Miljan objašnjava da je pravi vođa koji bi, da je ranije rođen, sedeo na Oplencu, Njegoš bi ga pjevao u "Vijencu", dostojan je Karađorđa i pravi je i Srbin i vođa.30

Sledi detaljan opis porijekla:

"Karadžić je rodom iz Drobnjaka,
od junačke kuće i oblaka,
Đe j' Aleksić Smail-agu smaka'".

Opisuju se i pogled i stas i sve to se vezuje za hajdučko poreklo, ali se uz to dodaje i mudrost Pašića Nikole.
 
Sledi poziv na ustanak 1992. i opis svih srpskih zemalja koje se ne smeju dati. "To su stare zemlje Nemanjića, nemojmo ih bez krvoprolića".

Pesnik se poziva na slobodu, pravdu i Boga kao vrednosti koje Karadžića i narod utemeljuju u ispravnosti činova. No, već tada se naslućuje mučenički venac koji će Radovan poput Lazara i Karađorđa morati da ponese i da se žrtvuje za dobrobit roda.
 
Sledi klasična apoteoza kojom se uvodi ratni komandant. Pesnik pita ko je vođa najhrabrije vojske s one strane Drine, je l' ustao Petroviću Đorđe, ili vojvoda Mišić i Janko Vukotić, i sledi odgovor da je u pitanju Ratko Mladić.

"To je suri soko sa planine,
a vojska mu ko njen starešina,

Sve junaci Obilića kova
iz plejade najboljih sinova.

Volja im je kao kamen čvrsta,
brane srpsku zemlju od nekrsta.

Svaki bješe spreman da pogine
za slobodu svoje đedovine.

Iz te krvi što je prolivena
Republika Srpska je stvorena".

Republika Srpska je, kaže Miljan, omeđena kostima i najveća je srpska tekovina. Time otkrivamo još jedan razlog zbog kog je ona pevaču posebno draga. Ona je jedini i to veliki uspeh srpskog naroda tokom procesa raspada Jugoslavije, pobeda kojoj je "lasno zapjevati". Pevač pominje 18.000 srpske dece koja su položila svoje živote za tu tekovinu. Njihova nesebična žrtva obavezuje i pevač se moli Bogu da im otvori rajska vrata i da sednu uz Obilića, kako su zaslužili. Sledi pozivanje na Njegoša kao završni čin ugradnje ove epizode u
čitavu junačku istoriju srpskog naroda. Pevač smatra da je dokazao da je i ova generacija kojoj pripada bila dostojna predaka i da se time održava junački časni duh i prenosi isti zadatak na buduća pokoljenja.
 
*
 
Ova ratna poetika svakako nije politički korektna za jedno poratno vreme u kom se propagiraju vrednosti multikulturalizma, verske i etničke tolerancije, kao i raznih oblika integracija. U njoj se mogu naći svi elementi za savremene kritičare nacionalizma i to svakako nije diskurs koji odgovara mirnodopskim vremenima. Problem je, međutim, u sledećem: srpsko iskustvo je i tokom poslednje decenije (pa čak i danas) pokazalo da je pozivanje na pravo, individualna i kolektivna prava i na slične norme bilo rezervisano za druge a nikada za Srbe, da je u svim sukobima međunarodna zajednica radila na štetu upravo ovog naroda i da joj se ne sme verovati. Nažalost, opet je iskustvo na brutalan način pokazalo da je jedino u šta su ljudi mogli da se uzdaju bila snaga oružja. To im, naravno, nije ništa garantovalo, ali im je davalo nadu da će možda uspeti i makar je (za razliku od 1941) dokazalo da se ljudi neće dati lako na klanicu. U tome treba tražiti osnovni razlog zbog kog će ove pesme i tradicija ovakvog brutalnog ali i sasvim iskrenog guslarstva imati i dalje i dosta poklonika ali, izgleda, i nezamenljivu funkciju očuvanja jedne tradicije koja je u ratnim vremenima očigledno preko potrebna.31

Međutim, nova mirnodopska vremena traže i novu politiku i novi diskurs. Srpski narod je danas prinuđen da traži novi politički rečnik i da smišlja novu politiku koja se sve više definiše kao politika identiteta. Priča o oružju i guslarskim tradicijama povlači se u gerilu, u šatre, lokalne domove kulture, na slave, derneke,32 vašare, porodične domove. Nju, čini se, osim svih neobaveznih žanrova hedonističke muzike smenjuje i potraga za jednim drugačijim mejnstrimom koji će biti politički korektan, ali i duboko ukorenjen u očuvanje identiteta. Ovu evoluciju od jednog ka drugom žanru i metodu nacionalnog izražavanja možda najbolje simbolizuje Miljanova lična evolucija i pojava njegovog prvog pravog mejnstrim izdanja pod nazivom Postadosmo dva naroda. Ovo izdanje po svemu zaslužuje podrobnu analizu.
 
Osim uz gusle, Miljan je i ranije znao da zapeva i uz orkestar. Na internet sajtu You Tube mogu se naći snimci njegovih nastupa tokom referendumske kampanje u Crnoj Gori u proleće 2006. Taj repertoar je očigledno nastajao godinama i pažljivo je pripreman u saradnji s Miljanovim saradnikom Ivanom Krgovićem.33 Izdanje koje sadrži deset pesama pojavilo se početkom 2007. godine pod okriljem već legendarne bijeljinske treš-folk kuće Renome. Ova kuća ima preko 700 izdanja i zajedno sa srodnom BN televizijom promoviše savremeni folk zvuk Bosne i Herecegovine, dakle pevače raznih nacionalnosti. Iako Miljan najviše vremena provodi u Beogradu, u Srbiji je (osim u guslarskim krugovima) skoro nepoznat. Srpski mejnstrim politike, medija i kulture ne zna za njega. Otud nije čudno što je svoj CD objavio u Bijeljini. Čini se da i o opštem duhu straha od tema koje su politički kontroverzne u Srbiji govori i ta činjenica da njega ovde nije moguće čuti na radio i televizijskim stanicama, uprkos kultnom statusu koji je dostigao preko Drine. Miljanov uspeh je zaista ogroman. Iako zbog neuređenog tržišta nije moguće dobiti tačne podatke o tiražu, postoje procene da je ovaj album (zajedno s piratskim izdanjima) prodat u tiražu od oko 700.000 primeraka. U Republici Srpskoj ima ga skoro svaka kuća.
 
Miljanov prvi mejnstrim folk album predstavlja ga prvi put bez narodne nošnje, u ležernoj kombinaciji klasičnog odela i raskopčane košulje. No, zanimljivo je da ga svi noviji spotovi i dalje prikazuju u narodnoj nošnji. Za razliku od guslarske epike, ovaj album ga potpuno predstavlja u lirskom izdanju. Muzička podloga je jasna, stamena i nema prevelikih promena ritma. Osnovu čini klasična novokomponovana muzika kakva se pravila sedamdesetih i osamdesetih, gde uz uglavnom nepromenjeni ritam dolazi bogata orkestracija u kojoj dominira harmonika. U svega nekoliko pesama (pre svega u dve s kosovskom tematikom) koristi se sintisajzer kako bi dočarao specifičnost tamošnjeg poluorijentalnog zvuka. Bržim ritmom odskače samo pesma "Pitaju me ko sam" koja je rađena u predreferendumsko doba i koja sadrži taj borbeni duh pokušaja da se ljudi ohrabre ponavljanjem starih istina i da se očuva zajednička država Srbije i Crne Gore. Zanimljiva je i pesma "Milijana" koja sadrži dve naporedne ritmičke celine koje se smenjuju. Nakon laganijeg uvoda u pesmu sledi uvođenje odlučnijeg modusa u refrenu u kom pevač vrlo oštro na klasičan crnogorski način strofu izvodi naglašavajući svaki slog: "Os-ta-de mi Mi-li-ja-na, sa šes-na-es' svo-jih lje-ta...".

Čitav album je rađen u izrazito lirskom duhu i, uprkos snažnom i odlučnom glasu izvođača, ostavlja uglavnom melanholično raspoloženje. Osim pomenute "Pitaju me ko sam", sve ostale numere nose neku vrstu tuge i osećaja nečeg izgubljenog. Jedan deo tih emocija usmeren je na osećaj čoveka koji je napustio svoj rodni kraj i pati zbog te odvojenosti kao i zbog lagane propasti samog zavičaja. Ovo setno raspoloženje dominiralo je sedamdesetih godina u srpskoj narodnoj muzici i često je obrađivano. U okviru tog pravca nastao je čitav pravac gastarbajterske muzike.34 Ovde su to pesme "Zavičaju", "Milijana", "Rodno ognjište" i "Bojana". U uvodnoj pesmi, "Zavičaju", kaže se:

"Sve je isto kao prije kad sam ovdje srećan bio,
 ali više isto nije — zavičaj mi opustio".

Ove melanholične reči upozorenja završavaju pesmu u kojoj je osnovna poruka sadržana u refrenu:

"Najljepše su uspomene iz mladosti moje rane
što vraćaju često mene zavičaju u Banjane".
Isto se kaže u pesmi "Milijana":
"Đe nijesam samo bio, pô svijeta proš'o skoro,
svog se kraja uželio — vraćam ti se Crna Goro".

O povratku govori i najlaganija pesma "Rodno ognjište" koja daje klasičnu sliku majke koja sama sedi pored ognjišta i  lije suze zbog udaljenosti sina. Sin se vraća iz tuđine i sledi susret kraj starog porodičnog ognjišta.
 
Druga vrsta tuge je zbog silnih gubitaka i patnji svog naroda. Za razliku od borbene epike, ovaj novi Miljanov angažman ne sadrži hate speach. Nema govora o drugima, o protivnicima i dušmanima srpskog naroda. Čak i tamo gde bi se mogao očekivati neki napon u tom pravcu ("Gledaj orle", "Postadosmo dva naroda" ili "Knine grade") autor se uzdržava i opisuje bol i patnju bez imenovanja onoga ko ih nanosi. I to govori o evoluciji srpskog nacionalnog diskursa u novije vreme.
 
Miljanova poetika danas jeste jedna vrsta pansrpske balkanske geografije. Teme njegovih stihova su Banjani, Kosovo, Avala, Lovćen, Dečani, Berane, Šumadija, Morava i Knin. Pre petnaestak godina guslari su pevali kako se ova mesta puškom brane. Danas je vreme da se ona brane na drugačiji način, pesmom koja ih beleži i čuva u srpskom sećanju i u srpskom praktičnom životu. Pesma danas postaje novo oružje borbe za nacionalni identitet i za srpska prostranstva, kao i za očuvanje svoje žive tradicije. U pesmi "Pitaju me ko sam", koja je jedan od brojnih ultimativnih hitova na srpskim veseljima preko Drine, Miljan peva:

"Pitaju me ko sam, šta sam, kom pripadaš pravo reci,
Što pitate kada znate da sam isto što i preci".

A u refrenu poručuje:

"Ja sam Srbin Crnogorac imenom i prezimenom,
Ponosim se podjednako sa Avalom i Lovćenom".

Zatim:

"Srpski zborim, srpski pišem, srpsku crkvu obilazim,
Ponos, čojstvo i junaštvo moje Crne Gore pazim".

Posle poznatih rezultata referenduma nastala je pesma "Postadosmo dva naroda" koja opisuje strašan rascep koji se desio unutar srpskog i crnogorskog korpusa, odnosno nastupanje jednog za ljude neprirodnog stanja, odvojenosti dva dela nekada istog naroda. Miljan to opisuje u bolnoj pesmi s ličnim predznakom:

"Ja odavno otišao, ostavio rodni kraj,
Brat ostade pokraj majke, ostade u zavičaj".

I refren:

"Moja stara majka plače, ja kraj Save, brat Morače,
Ko nas svadi, ko nas proda, postadosmo dva naroda".

Osećajući nepravdu koja se dešava, za razliku od ranijih poziva na oružje, pevač se okreće veri u univerzalnu Božju pravdu koja po njegovom mišljenju na kraju svakom odredi po zasluzi:

"Gospod sudi sa visina malima i velikima,
po zasluzi svakom daje, utjeha je Boga ima".

Postoje i pesme koje su čist izraz ljubavi za svoj narod i koje grade veru za budućnost, poput "To Srpkinja samo rađa". Gledajući svoju voljenu ženu pesnik zapeva:

"Morava ti u očima, Šumadija u grudima,
od meda si dušo slađa — to Srpkinja samo rađa".

Ova pesma je i muzički najbliža srbijanskim narodnim pesmama i posebno je karakterišu pasaži s harmonikom dugmetarom koja prelazi u visoke registre.
 
Ipak, najdramatičnije su dve pesme posvećene Kosovu i završna koja sažima ukupnu tugu srpskih poraza sa setom se sećajući Knina. Miljan potvrđuje crnogorsku tradiciju u kojoj se Kosovo shvatalo kao najdublje lično pitanje. Kao što je poznato, ima crnogorskih porodica koje zaista vode poreklo od nekadašnjih kosovskih Srba, ali je još češće bio slučaj da su te porodice konstruisale porodičnu istoriju koja bi ih s nekim takvim povezala a, po mogućstvu, s kakvim junakom.35 Kosovo se i danas u srpskim porodicama tamo jako duboko oseća i čini se ponekad da patnju i tragediju Srba na Kosmetu zbog sličnih situacija i iskustava možda bolje i jače osećaju Srbi preko Drine nego Srbijanci koji su zaštićeni i ušuškani u monoetničkim sredinama i u zemlji koju kontrolišu. Miljan je na ovom albumu dve dramatične pesme posvetio Kosmetu.

U pesmi "Kosovo" koju je sâm napisao, Miljan iznosi svoj lični osećaj skorašnjih dešavanja u okupiranoj srbijanskoj pokrajini:

"Ko to tamo pomoć ište, žene plaču, deca pište,
 zvono jeca božur vene, to Kosovo zove mene".

Sledi refren: "Oj Kosovo, oj Kosovo, doći ću ti ja ponovo; Metohijo, Metohijo, nisam te zaboravio" koji ponavlja vekovni zavet Srba da se kolevka kulture i identiteta ne zaboravi.
 
I dalje:

"Sve svetinje na Kosovu u snovima mene zovu,
Metohija ravna cvili, zašto ste me ostavili.
Oj Srbijo zemljo, mati, što je tvoje ti povrati.
Reci glasno celom svetu: Srbija je na Kosmetu".

Pesma se završava zavetnim udarom crkvenog zvona.
 
Za njom ide pesma "Gledaj orle" koja nastavlja duh iz Miljanovog veoma slušanog i prodavanog guslarskog ciklusa Jana na Kosovu.

"Dok orlovi u visine svoja moćna krila šire,
leti pogled s Prokletija, gde je moja Metohija.
Gledaj orle, moj sokole, koliko me rane bole;
Koliko me bole rane kad pogledam na Dečane.
Monahinje kao breze uz molitve što trepere,
Sveće pale, Boga mole, za spas roda, za spas vere.

Gledaj orle kako sija Dušanova Peć čaršija,
Svetilište vrelo ovo mora ostat Srbinovo.
Kosovo će da oživi, božuri će opet cvati,
Svojoj crkvi svojoj njivi, prognani će da se vrati.
Gledaj orle od miline Gračanicu kraj Prištine,
Najsjajnija zadužbina slavnog kralja Milutina".

U bogatoj srbijanskoj folk produkciji u poslednje dve godine ovaj autor nije naišao na pesmu koja bi se bavila Kosmetom i njegovim problemima, što pokazuje potpunu dezangažovanost, odnosno goli hedonizam folk produkcije u Srbiji.

Ovo se ne odnosi samo na folk već na sve oblike popularne i umetničke kulture. U vreme kada Srbija navodno vodi borbu oko statusa Kosmeta, u javnoj i medijskoj sferi to se ni na koji način ne oseća. Poznavajući ogroman politički i propagandni potencijal savremene popularne kulture prosto je neverovatno da ne postoji bilo kakav produkt, pesma, film, crtani film, strip, roman, album, serija itd koji bi se bavili kosmetskom tematikom.36 Štaviše, svi mogući akteri se sklanjaju od te problematike da ih ne bi proglasili nacionalistima.
 
Treba, na primer, podsetiti da Baja Mali Knindža ima i svoj kosovski ciklus, album nastao i realizovan ratne 1999. koji je u potpunosti posvećen kosovskoj problematici. Tu su pesme "Diraju nas ponovo", "Kosovo je naša duša", "Bog sa neba gleda" ili "Kosovo je srpsko". Uprkos činjenici da bi one i danas mogle da igraju značajnu ulogu u mobilizaciji naroda za odbranu Kosmeta te pesme, kao i sâm Knindža, ne mogu se nigde čuti.

Miljan pokazuje kako folk itekako može biti politički angažovan i stavljen u službu svog naroda na pravi način. Na toj liniji je i njegov poslednji proizvod, maksi singl na kome se nalazi dramatični duet sa Verom Matović. Naslovna numera obrađuje još jedan od tragičnih oblika današnje srpske egzistencije, probem izbeglištva. Pesma "Izbeglica" rađena je u dijaloškoj formi razgovora između Srbina iz neke od srpskih zemalja (ne nužno samo centralne Srbije) koji izražava solidarnost i devojke, kosovske izbeglice koja mašta da se s rođacima i prijateljima vrati u svoj Prizren.

"Odakle si reci sele, što ti lice suza kvasi, tvoje oči nevesele govore mi tužna da si.
 
Ja sam brale sa Kosova, iz Prizrena Dušanova, iz ponosnog carskog grada, izbeglica ja sam sada.
 
Ne govori sele moja, vidim da te tuga slama, i ovo je zemlja tvoja, kod braće si nisi sama.
 
Jeste zemlja, jesu braća, vaša ljubav budi nadu, ali srce samo živi u Prizrenu mome gradu.
 
Bog veliki čuva svoje, sele moja nade ima, da venčanje bude tvoje u visokim Dečanima.
 
Ako Bog dâ da se vrate svi izbegli i ja s njima, da Kosovo ostavimo nerođenim sinovima".

Nije slučajno što ovaj Miljanov album već ima kultni status u svim srpskim zemljama preko Drine i što ga nažalost u Srbiji retko ko poznaje, osim onih koji gledaju male i lokalne medije. Ono što je njegov osnovni kvalitet jeste duboka iskrenost i proživljenost svakog stiha i svake note, kao i svest da se sada vodi ozbiljna borba da ne zaboravimo ko smo. Tragedija srpskog naroda je što u projekat brisanja tradicionalnog srpskog identiteta nisu uključeni samo spoljni centri moći i dominantni narodi u novim državama, već i veliki korumpirani delovi same elite u Srbiji. Oni koji prave atmosferu u kojoj bi narod trebalo navodno da se stidi ovakvih poduhvata kao "retrogradnih ostataka nacionalističke prošlosti" i gde ovakve pesme ne mogu da se pojave ni na jednom značajnom elektronskom mediju.
 
Sinteza atmosfere albuma je pesma "Knine grade" koju Miljanić izvodi uz pratnju dubokih i moćnih basova muške krajiške grupe Preldžije evocirajući karakterističnu muzičku naraciju kninske krajine.

"Knine grade kom ostade, ko u tebi živi sada,
Sanjam tebe i povratak, dokle sanjam živi nada.
Srce plače duša boli, pjevam pjesmu rodnom Kninu,
Jer ne mogu zaboravit’ đedovinu i Krajinu.
Moje njive i livade, cvjetna polja i doline
Ko ih gazi, ore, kopa, reci meni grade Knine.
Idem tamo da ostanem u najljepše mjesto milo,
Da obnovim staru kuću makar to mi zadnje bilo".

Miljanova muzika danas je jedan melanholični lament nad brojnim srpskim političkim porazima nastalim usled sukoba s moćnijim i nepravednim protivnikom, čitavim zapadom. Primećuje se da je jedan od osnovnih motiva ideja povratka na teritorije s kojih su ljudi izgnani. Međutim, u njoj je i dalje jako mnogo ljubavi za svoj kraj, svoj narod i dovoljno vere u budućnost ma kako neizvesna ona bila. Srbi se nakon svega vraćaju na neke situacije koje im nisu bile strane u istoriji: život pod protektoratima, u položaj manjine, prognanika itd. Jedino što omogućava veru u opstanak jeste pamet i spremnost na zajedničku borbu za očuvanje srpskog imena i identiteta.

Miša Đurković

_______________

24 Neposredno nakon atentata na Džona Kenedija, hrvatski hercegovački guslar Jozo Karamatić je na ploči Smrt u Dalasu koju je izdao Jugoton 1965. opevao kompletan događaj. Tridesetak godina kasnije, 2003, beogradski umetnik Zoran Naskovski je na osnovu tog materijala (koji je slučajno našao na Kalenić pijaci) sačinio istoimeni multimedijalni rad: uz guslanje Karamatića emitovani su razni video materijali i dokumenti dok je preko ekrana išao na engleski preveden tekst guslarevog speva. Rad je bio izložen u muzeju Vitni i dobio je veliku pažnju. Vredi pogledati tekst "Sramota: Hrvatski guslar osvaja svijet pod srpskim barjakom" Imote Dinaroida koji nariče što Srbi koriste ovo nasleđe za promociju u svetu. Pogledati na sajtu www.imota.net gde se može naći i čitav Karamatićev spev uključujući i sliku veoma interesantnog rešenja omota.
25 Transkript emisije emitovane na RTS. http://www.rts.co.yu/wupload/transkript/gusle%20transkript.doc.
26 I u novim pesmama koje navodi Duška Vrhovac Pantović motiv osvete je veoma čest: "To su srpski osvetnici, Ratko Mladić i četnici" ili "Svi junačke krvi a i lika, to je vojska srpskih osvetnika".
27 To je upravo projekcija realnog iskustva života na granicama koje su predstavljale stalni izazov za borce i gde stvarnog, potpunog i dugoročnog mira nikada nije ni bilo.
28 O čitavoj ovoj antropologiji, psihologiji i jasnom sistemu vrednosti kao i istoriji koja ga je stvorila verovatno najbolje govori sjajna autobiografska knjiga Milovana Đilasa, Besudna zemlja, Politika, Beograd 2005. Taj strašni ali za preživljavanje neophodni sistem vrednosti goni čoveka na niz postupaka kojih se ponekad gadi ili ih lično ne podržava. Tako je, na primer, junakova majka prinuđena da ide u pljačku muslimana u Sandžaku iako je to suštinski protiv svega što ona misli i oseća, ali u nastalim uslovima nečasno je ne opljačkati Turčina. Slično je i s junakovim ocem koji 1923. ide u osvetnički ubilačko-pljačkaški pohod protiv Turaka iako je lično protiv njega. Možda najpotresniji i najtragičniji dokaz ove strašne psihologije oličene u poslovici "Koja ptica pticu ne jede, govna jede", jeste stravična priča o izvesnom Sekuli koji je putovao zajedno s muslimanom, jedan drugog su štitili i čak se do izvesne mere sprijateljili pričajući o svojim mukama. No, kad su u jednom trenutku seli i kad se on našalio uperivši pištolj ka saputniku, obuzelo ga je vekovima genetski stvarano osećanje da je njegova dužnost da ovoga Turčina ubije. Kako Đilas objašnjava, Sekula "ne bi mogao da snosi sramotu i neku unutrašnju grižnju da je Turčina iz takve zgode pustio" (str. 215). I Sekula je opalio.
29 Obrnuto tvrdi antropolog Bojan Jovanović koji za veliku popularnost gusala tokom poslednjih petnaestak godina (veću nego ikad od nastanka Jugoslavije) okrivljuje "godine rata, sloma moralnih i kulturnih vrednosti". Vidi transkript emisije RTS. http://www.rts.co.yu/wupload/transkript/gusle%20transkript.doc.
30 Ovo pokazuje da Žanić (u tekstu "Hajduci, kmetovi, askeri i vitezovi", Polemos, br. 1, 1998.) namerno ili nenamerno iznosi pogrešnu tezu. Kada navodi legitimacijske osnove novih vojski na prostoru bivše Jugoslavije, za srpske vojske kaže: "Pojmovna mašinerija za konstrukciju i održavanje odabranog simboličkog univerzuma nije bila preuzeta iz političko-organizacijske teorije nego su spoznajne i normativne legitimacije sistematizirane na drugi način: u kategorijama junačke hajdučke epike". Sledi navođenje nekoliko primera u kojima srpske vođe navode hajdučke porive za svoju borbu. To je poluistina zato što, osim hajdučke legitimacije kojom žele da potcrtaju svoju nepokornost i sposobnost da se odupru uzurpatoru i okupatoru, srpski vojnici i lideri istovremeno navode i čitavu liniju srpskih vladara (Nemanja, Dušan, Lazar, Herceg Stepan), srednjovekovnog plemstva (Miloš Obilić, Toplica Milan), zatim vladara obnovljene srpske države (Karađorđe), pa crnogorskih vladara (Njegoš). Uz to, nije reč o vazalnom plemstvu austrijskog ili mađarskog dvora (slovenački grof Andrija Auersperg ili hrvatski Tomo Erdody) već o autentičnim srpskim vladarima sa srpskim imenima koji su svoju nezavisnost i slobodu izborili oružjem. Čini se da je ovakva Žanićeva teza takođe u funkciji politizacije budući da slika koju čitalac dobija jeste da sve ostale zaraćene vojske imaju neku legitimnu istoriju vladavine, odnosno državnosti, a da su jedino Srbi nelegitimni pobunjenici, raja koja hoće da otima nešto na šta nema pravo.
31 Sukobi sa zapadom (koji i danas traju) oko Kosmeta, položaja Republike Srpske i srpskog naroda u Crnoj Gori po prirodi stvari potvrđuju antizapadni diskurs s početka devedesetih i jačaju uverenje da su Mladići Karadžić heroji, savremeni hajduci koje treba štititi od agresora. Neposredno posle okončanja rata ugled obojice je bio na vrlo niskom nivou: za Mladića se pričalo da je crveni general i da je izgubio silne teritorije, a za Karadžića se govorilo da je u velikoj meri uključen u korupciju i pljačke te da bi mu srpska ruka mogla presuditi. S vremenom i novim generacijama to je izvetrilo, a od njih je narod počeo da konstruiše simbole otpora, čiste konstrukte mitskih hajduka koje čuva kao temelje novog sećanja.
32 Na Preobraženje 2006. imao sam prilike da prisustvujem derneku u Krajpolju pored Ljubinja. Na velikom prostoru oko crkve postavlja se veliki broj šatri pod kojima trešti muzika po principu sintisajzer + pevač(ica) dok posetioci jedu odličnu jagnjetinu. Veliki broj jaganjaca se živopisno peče na ražnjevima uvezanim na električni mehanizam koji ih vrti iznad vatre. Vrhunac večeri je ipak nastup guslara koji pod nekom šatrom zamene prethodne pevače. Nastupa se obavezno u nošnji i tematika je skoro nepromenjena u odnosu na ratne godine. Skrivanje i neuspešna potraga za Karadžićem i Mladićem su omiljena tematika koju opeva jedan od čuvenijih mlađih guslara Marko Butulija. Video sam, na primer, sat napravljen na tankom krugu izrezanom od stabla na kome pored Karadžićevog lika piše "Možete me uhvatiti kod jajca". Pored njega je isti takav sat s Mladićevim likom i tekstom "A mene odmah iznad jajca".
33 On takođe ima i poznate guslarske spevove posvećene Karadžiću.
34 U knjizi Divlja književnost, Čolović je napravio veoma upotrebljivu podelu tadašnjih novih narodnih pesama prema motivima i mestu odvijanja naracije. Najdominantnije su takozvane rustikalne idilične pesme. Jedna njihova podvrsta su rustikalne nostalgične poput "Ostalo je selo bez momaka" ili "Opusteli vinogradi, nema ko da radi". Varijaciju na isti motiv predstavljaju gastarbajterske pesme. Čolović navodi pesmu "Domovino voljena" u kojoj izvođač kaže: "Daleko od rodnog kraja, u tuđini radim, znoj prolivam, zdravlje gubim, i za tobom žudim". Videti Čolović, Divlja književnost, Nolit, Beograd, 1985, str. 152.
35 O tome kakva su vremena došla svedoči činjenica da mnoge crnogorske porodice na Cetinju danas sebi traže pretke i poreklo u hrvatskim ili albanskim krajevima.
36 Time se očigledno šalje poruka da Srbiju Kosmet suštinski i ne zanima. Vlasti to ili ne razumeju, odnosno ne shvataju i ne znaju kakvu ulogu u odbrani Kosmeta može da ima popularna kultura, ili možda namerno šalju poruku da Srbiju Kosmet kao živa, konkretna i simbolička materija ne zanima.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 19, 2013, 09:46:29 pm »

**

    U POTRAZI ZA MEJNSTRIMOM
— FENOMEN VLADO GEORGIJEV —



Na sceni popularne kulture u Srbiji uočava se u poslednje vreme jedan krajnje zanimljiv fenomen. Jedan isti pevač se, polako i nenametljivo, pojavljuje na koju god stranu da bacite pogled. Tek nekoliko meseci nakon dupke punog Taša (oko 2.000 ljudi je ostalo van stadiona jer nije bilo mesta), isti čovek je pet puta uzastopno napunio Sava centar (znači oko 20.000 posetilaca), a prema interesovanju mogao je i da nastavi seriju. Istovremeno, u svim anketama i ispitivanjima gde je presudan glas naroda, on po pravilu pobeđuje bez konkurencije — pomenimo samo izbor za Džeka godine koji je naterao čak i B92 da mu posveti nešto pažnje. Ne samo na koncertima (na kojima ga zasipaju cvećem, plišanim igračkama, medvedićima i sl), već naročito na internet forumima (kao što je Nostalgija ili njegov izuzetno posećeni lični forum), fascinira ogromna količina iskrene ljubavi koju fanovi pokazuju za svaki njegov projekat. Konačno, možda i najindikativnije priznanje je rezultat nedavnog Dureksovog istraživanjima prema kome Srbijanci najčešće vode ljubav upravo uz pesme Vlade Georgijeva.

Da paradoks bude veći, sve to se dešava uprkos činjenicama da iza njega stoji vrlo mala izdavačka kuća, da je u direktnom sukobu sa mnoštvom medija (uključujući i najkomercijalniju televiziju na ovim prostorima), da se za reklamiranje njegovih nastupa i albuma troše skoro beznačajna sredstva i da svojim stavovima i načinom prezentacije odudara od svega što su ovde postojeći standardi pop-kulture i estrade. Izgleda da je ključ za ovu zagonetku upravo u poslednjoj činjenici — ceo fenomen Georgijev pokazuje ogromnu glad koja kod nas postoji za stvarnim mejnstrimom, za onim klasičnim, konvencionalnim ili čak konzervativnim u fundamentalnom smislu koji se ovde nekako izgubio. I nije reč samo o mejnstrimu u muzici, već o onom stabilnom, kvalitetnom, prepoznatljivom srednjem toku u kulturi, društvu, moralu, konačno i u politici.
 
Samu reč mejnstrim (engl. mainstream — srednji tok, matica) Vikipedija definiše kao ono što je normalno, uobičajeno, obično; ono što je poznato masama ili što pripada žanru koji se može identifikovati. To je ono što je prevladavajući tok, struja misli, uticaja i delovanja, odnosno ono što predstavlja prevladavajuće vrednosti i prakse društva ili grupa (primer je npr. vladajuća moralnost). Sinonimi su klasično, kliše, normalno, popularno, standardno...
 
Priča o muzičkom mejnstrimu u drugoj Jugoslaviji je vrlo složena priča koju su još od pedesetih i posebno šezdesetih godina, kada je zemlja u velikom delu integrisana u tokove zapadne potrošačke kulture, obeležili stalna natezanja između tržišnih oblika delovanja i promovisanja popularne muzike s jedne strane (sa svim odlikama i segmentima savremene zapadne muzičke industrije kao što su izdavačke kuće, snažna distributivna mreža, mnoštvo revijalnih i specijalizovanih časopisa, adekvatnih koncertnih prostora i klubova, dovoljno medijskih kuća i stanica, zaštićena autorska prava,) i s druge strane državne intervencije usmerene ka ograničavanju "štetnih pojava" kao što su kič i šund, te promovisanju određenih žanrova (kao što je rokenrol). Ne zaboravimo ni zapomaganje velikog broja intelektualaca nad svime što je shvaćeno kao potrošačka kultura.

Uprkos svemu, za nekih četvrt veka stvoreno je nekoliko vrlo ozbiljnih žanrova popularne muzike koji su naporedo postojali, dolazeći posebno tokom osamdesetih u sve češći dodir. Prvi talas obeležili su majstori šansone i festivalske muzike kao Dušan Jakšić, Ivo Robić, Vice Vukov a zatim Dragan Stojnić te Arsen Dedić, Gabi Novak ili Kemal Monteno koji i danas rade. Sledili su oni koji su ovaj žanr dinamizovali i poveli ka nekim bržim vodama — Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Čobi i Pro arte i kasnije Čolić. Paralelno sa ovom strujom, kao njen posebni deo postajala je dalmatinska tradicija Olivera Dragojevića, Miše Kovača ili Tereze Kesovije, ali i autohtona panonska pojava Đorđa Balaševića.
 
Druga struja je povezana sa takozvanom novokomponovanom narodnom muzikom koju su nosili bosanski pevači školovani na sevdalinkama (Nedžad Salković, Nada Mamula, Silvana Armenulić), te srbijanski klasici (Lepa Lukić, Toma Zdravković, Cune, Miroslav Ilić). Ova struja svoju kulminaciju doživljava u već uveliko modernizovanom obliku sa Lepom Brenom.
 
Treću struju činili su pop-bendovi osamdesetih kao Novi fosili, Zana, Magazin, Hari Mata Hari, Merlin, Plavi or kestar, Crvena jabuka i njima tek delimično blizak Bajaga. Konačno, uprkos velikoj državnoj podršci tek su pojedini rok bendovi uspeli da dosegnu tiraže (od nekoliko stotina hiljada prodatih nosača zvuka) i popularnost prethodno nabrojanih (Riblja Čorba, Bijelo Dugme a u jednom trenutku čak i Azra). Ovo je važno istaći zbog ideoloških pretumačenja istorije prema kojima su navodno osamdesetih "svi" slušali Ekatarinu, Haustor ili Orgazam. Takvi bendovi su bili i ostali alternativa a ne mejnstrim i retko su prelazili tiraže od 20–30 hiljada.

Kraj ovog uređenog i dovoljno dinamičnog kosmosa koji se polako pravio tokom tridesetak godina, nastupio je 1991. sa početkom ratova. Raspao se kompletan prostor, presečena su i zatvorena tržišta, smanjila se kupovna moć potrošača, potpuno se raspala zakonska regulativa, država se potpuno povukla iz domena kreiranja kulturne politike u ovim sferama i stvari su se potpuno otele kontroli. Iz stanja razvijenog tržišta sa delimičnom državnom intervencijom naglo smo prešli u vladavinu golog tržišta bez ikakvih pravnih osnova, što obično završi u anarhiji.

Nagla ekspanzija medijskih kuća, razbijanje svih tabua, neprestano pomeranje granica u domenu muzičkog izraza, eksperimenata, krađe i beskruploznog preuzimanja tuđih tekstova i melodija, mešanja svega i svačega, te isto to u domenu vizuelnog izražavanja (čitaj: ukidanje svih granica na putu ka otvorenoj pornografiji), u vreme ratova, inflacija i svih drugih društvenih zala proizveli su gomilu đubreta iz koga je retko provirivalo po nešto što je živelo duže od mesec dana. Ovo je naravno odgovaralo ukupnoj nenormalnoj i iščašenoj društvenoj i političkoj situaciji pa je u obe sfere stalni eksperiment postao mejnstrim; ono nenormalno, haotično, ekscesno, postalo je standard. Raspao se prethodni sistem vrednosti a da nije nastao novi, nije doneo bilo kakvo čvrsto uporište već seriju eksperimenata, niz provokacija i ekscesnih situacija koje jedna drugu prevazilaze. Zato su devedesete obeležene raznim oblicima raskalašnog treša koji je postao mejnstrim. I stoga nije čudo što su se mnogi vraćali starim snimcima i što su brzo nakon ratova ljudi ponovo počeli da slušaju lagani, ne previše zahtevni, ali ipak civilizovani pop Magazina, Hari Mata Harija ili Olivera Dragojevića.
 
Svest o problemu pojavljuje se tek nakon 2000. kada počinje ponovno i mučno uspostavljanje neke vrste poretka. Prvi revolucionarni talas je doneo vraćanje klatna na drugu stranu i skoro agitpropovske zahteva za zabranama, kažnjavanjima i moralnim i političkim osudama "šund izvođača". Srećom, tržište je već toliko duboko ušlo u sve pore ove industrije da se ona vrlo brzo konsolidovala, ali se svima očigledno postavio ključni problem: kako se vratiti u normalu, odnosno kako mučno haotično muzičko, zanatsko, vizuelno iskustvo eksperimentisanja stvoreno u teškim devedesetim prevesti u jedan prihvatljiv mejnstrim. Dakle kako poroditi mejnstrim iz treš-nasleđa i kako steći legitimaciju.

Problem je jasan i samim akterima jer je očigledna istrošenost modela — sve granice su pomerene, videli smo gaćice, grudi pa i polne organe svih aktera i uprkos mnoštvu časopisa, utisak je da je sve već postalo dosadno i izlizano. To je kao u onoj epizodi Saut parka kada se prvi put izgovori shit na televiziji. U početku je to neverovatan šok, uzdrman je tabu, svi su fascinirani. Sledi zatim stalno pomeranje te granice, razni oblici upotrebe iste reči, da bi se na kraju završilo u njenoj potpunoj inflaciji koja je naprosto dosadna. Zaključak epizode je ono što levica teško može da nauči, a to je da provokacija suštinski zavisi od standarda normalnosti koji joj prethodi, od onog konzervativnog mejnstrima koji ona osporava, ali koji drugi teškom mukom prave i čuvaju. Bez njega provokacija gubi smisao i pobija samu sebe odlazeći u besmisao.
 
U svom ovom haosu, u inflaciji provokacija i normalnosti nenormalnog, Georgijev je revolucionaran zato što je, paradoksalno, potpuno normalan u klasičnom, ovde zaboravljenom smislu. Njegova suštinski mejnstrim pojava je stoga vrsta konzervativne revolucije u vladavini raznih alternativa, i u pogledu muzičkog i vizuelnog izraza, i u pogledu njegove ličnosti i sistema vrednosti koji promoviše.
 
Muzika. On je čovek koji ceo posao vraća svom osnovnom smislu, muzici. Dok na primer Karleuša kao vrhunski indikator devedesetih ima hiljadu naslovnih strana, ali ne može da napravi nijedan koncert ni u jednom prostoru u Beogradu jer se niko ne seća nijedne njene pesme, Georgijev nema nijednu naslovnu stranu ali ima 20.000 ljudi na koncertima koji sve njegove pesme znaju napamet. Njegovo fundamentalno insistiranje na privatnosti je upravo u funkciji afirmacije njegovih pesama ("Moje pesme treba da pričaju same za sebe", kaže on). A one su zaista briljantna mala remek-dela klasičnog mejnstrima.
 
U pitanju je pre svega veliki profesionalizam nadograđen na krvavo sticanom i bogatom iskustvu sakupljanom u desetogodišnjem neprestanom radu i učenju sviranja, komponovanja, producentskog i studijskog zanata. Njegova biografija je tipično američka borba ambicioznog čoveka da nešto napravi uprkos strašnim okolnostima. Sa 16 godina je došao u Beograd, godinama tezgario za niske gaže po raznim rupama, ali polako učio i sticao iskustvo. Zatim je počeo da piše pesme za tadašnje zvezde, a potom i da sa tek dvadeset godina producira gomilu pevača iz tada dominantnog treš-popa kao što su Knez, Mobi dik, Li-men, Montenigersi, Ana Stanić ili Nataša Bekvalac. Njegovo ime se nalazi i na saundtreku za Dragojevićeve Rane, napisao je za druge mnoštvo i dalje popularnih pesama... Jednom je izjavio da se kaje zbog svog rada na tim projektima. Međutim, upravo zato je postao idealna osoba koja je na takvom iskustvu mogla da izgradi sasvim novu (a zapravo klasičnu) muzičku i životnu filozofiju. Nije stoga čudo što na dva albuma ima više od deset ultra-hitova.

Pesme su mu građene na vrlo smirenoj, a opet ritmičnoj matrici mediteranskih i latino ritmova, obojenih bogatim fanki koloritom, što je sve blisko domaćim asimetričnim ritmovima i pogodno za ples. U osnovi je uvek savršen gruv bunjeva (produciranih na svetskom nivou, kao i sve ostalo) koji retko ali upečatljivo prelaze u džez brejkove, bez previše dodatnih udaraljki i efekata. Zvuk je obeležen izvanrednim i nenametljivim klavijaturama koje sa dosta duvačkih linija prave vrlo lepe zvučne pejzaže. Ima tu i gudača, i razigrane francuske harmonike, i poigravanja elektronskim efektima, i korišćenja hip-hopa, i mnoštva metinijevskih efekata (posebno u solo deonicama), i tenor saksofona za kakvim je ludela Merlin Monro, i savršeno uklopljenih ženskih vokala a la Iglesijas ili Beri Vajt. Sve to opet u meri koja neće ugroziti jednostavnu harmonsku strukturu već samo pomoći njegovom karakterističnom, pomalo hrapavom vokalu koji peva klasične, pomalo sladunjave i patetične tekstove (a koji ipak uvek ostaju s ove strane granice ne padajući u kič) o ljubavi, rastanku, patnji, prijateljima, čežnji, dakle o onim najosnovnijim, kod nas nažalost proskribovanim temama.
 
Ceo proizvod je upakovan na neverovatno pažljiv, sveden i profesionalan način — od trifoovsko-godarovskih crnobelih fotografija (kao takođe poziv na povratak jednostavnosti) i spota Žena bez imena, preko poigravanja artizmom i kičom u Jedina, do čitavog projekta za pesmu Anđele (najveći hit postpetooktobarske Srbije) koja je izdata i u odličnoj remiks verziji, a za obe verzije su rađeni odvojeni spotovi. Spot u kome je savršeno islikano crnogorsko primorje je s pravom prezentovao crnogorsku ugostiteljsku ponudu na Fešn kanalu.Što se profesionalizma i odgovornosti prema svojoj publici tiče, treba napomenuti da je kompletna produkcija daleko iznad svega što se ovde radi, da je u Sava centru na bini bilo trinaest ljudi, da su ti koncerti trajali po tri i više sati, a da je letos na Tašu svirao čitava četiri sata.

Čovek. Uz sve ovo jednako je značajno što Georgijev afirmiše i zastupa jedan klasičan, jednostavan i čak vrlo konzervativan sistem vrednosti koji je u poplavi levičarskog totalitarizma postao politički nekorektan, a koji je obeležen pojmovima porodice, prijateljstva, morala, vere, poverenja, Boga, pripadnosti, lojalnosti, privatnosti i stabilnosti. On izuzetno čuva svoju privatnost, izbegavajući bilo kakvo povlačenje po medijima i bilo kakve skandale. Na omotima se nalazi čitava mala porodična saga iskrene zahvalnosti, posvećenosti i ljubavi za roditelje, brata, prijatelje, saradnike i svoje uzore. Nakon uspeha prvog albuma Georgijev je odlučio da ostane sa malom podgoričkom kućom Goraton i time je ostao najveći muzički proizvod koji se izdaje u Crnoj Gori možda još od Branke Šćepanović! Još lepši primer je fantastičan koncert urađen za njegov Herceg Novi koji je napravio proletos uz pomoć grada.
 
Georgijev čak i svojim oblačenjem gradi imidž jedne klasične gospodstvene pojave uz dominantne pastelne boje i jednobojnu odeću (farmerke, rolke, sako) sa tek pomalo mediteranske ležernosti. U svim svojim intervjuima on nenametljivo ali dovoljno odučno ističe svoju privrženost klasičnom moralu, veri i Bogu kao čvrstom osloncu, traži uvođenje reda i zakonske regulative u muzičku industriju, afirmiše stvaralaštvo, ističe da nema namere da gostuje u Hrvatskoj gde se na Srbe gleda kao na građane drugog reda, ne libi se da iznese vrlo tradicionalističke stavove po pitanju porodičnih dužnosti ili homoseksualizma. (Zanimljivo je da njegova publika nisu samo tinejdžeri već i sredovečne žene, pa čak i ozbiljna gospoda.) Iznad svega je međutim neverovatno prisan i topao odnos koji on ima sa svojom publikom. Upravo ta neka porodična, iskrena i vrlo nevina toplina i pristojnost jesu onošto boji celokupnu atmosferu ovog fenomena.
 
Time je Georgijev postavio osnove za jedan dominantan pravac mejnstrima koji pokušavaju polako da slede i drugi (Željko Vasić ili Sergej Ćetković, na primer). Međutim, postoji i niz drugih mogućnosti za izgradnju takvih pravaca. Uslov za mejnstrim je da tekstovi budu na domaćem jeziku, da budu razumljivi i ne previše zahtevni i hermetični, te da uz tu muziku može da se igra i zabavlja. Iz ovoga slede mogući pravci razvoja:
 
1. Pravac koji je postavio Joksimović sa Lanetom. Smirivanje prenaglašenih orijentalizama i njihovo svođenje na prihvatljivu meru, bez suvišnih efekata i manirizama. Mnogo je talentovanih i čak obrazovanih likova koji mogu da pođu u tom pravcu (Leontina, Goca Tržan).
 
2. Pop-rok akteri bi morali da počnu da izlaze iz svog hermetičnog i ograničenog sveta prema nečemu što mogu da prihvate i drugi, a ne samo oni kojima je od svega muka. Primeri Ivane i Negativa ili Kristala su dobri orijentiri.
 
3. Bregovićev neiskorišćeni put. Razni etno-umetnici (Boban Marković, Hazari) mogli bi da probaju da naprave malo komercijalniji trominutni komad baziran na etnu koji bi mogao da se peva i da se uz njega igra. Skorašnja saradnja Šabana Bajramovića i Kubizma je odličan primer.
 
4. I reperi bi poput rokera mogli da probaju da izađu iz geta. Uopšte ne postoji takozvani svit-rep s kakvim je nekada Gru počeo da pravi dobar posao.

5. Ostaje nada da će se i tehno-folkeri polako upristojavati, smanjivati grudi, učiti da pevaju i da će njihovi kompozitori makar pomalo svoditi manirizam na formu koja može malo duže da potraje. I tu se vremenom desila diferencijacija između onih koji traju godinama i onih čijih se pesama niko i ne seća.
 
Za sve ovo je potrebno da država radi svoj posao. Dakle, dobra zakonska regulativa ali i njeno sprovođenje, nemilosrdna borba protiv pirata, stvaranje normalnog tržišta sa distributivnim mrežama, zaštita autorskih prava i oštro kažnjavanje plagiranja, oživljavanje državne izdavačke kuće, čitava filozofija brendiranja domaćih autora, zaštite njihovih autorskih prava u drugim zemljama, pa i delimična pomoć u plasiranju njihovih proizvoda u inostranstvu. U ovoj grani se nalazi ogroman tržišni potencijal — podsetimo da je muzička industrija u Engleskoj tradicionalno među četiri-pet najvažnijih izvoznih grana. A nije nevažno podsetiti se i da od Platona važi nauk o imanentnoj povezanosti kvaliteta jedne države, njenog morala i muzike koja se u njoj sluša.
 
Kod Georgijeva posle dužeg vremena na jednoj ploči može da se čuje i tišina.

Miša Đurković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 19, 2013, 10:38:58 pm »

**

MIROSLAV ILIĆ
Srpski Džoni Keš


Čitava priča o narodnoj, novoj narodnoj muzici, neo-folku ili kako je već sve ova muzika nazivana, spada u jedan od bizarnih segmenata istorije ovog nedefinisanog prostora u poslednjih tridesetak godina — prostora koji je bio osuđen da oscilira između ideologije i normalnog života, politike i tržišta, ratova i saradnje. Ukratko, čitav ovaj pravac razvio se zahvaljujući tome što je Jugoslavija od šezdesetih godina bila prinuđena da se u velikoj meri transformiše u pravcu tržišne privrede. Upravo ta činjenica je omogućila znatnu demokratizaciju javnog i medijskog prostora, te inicirala stvaranje široke, razvijene i vrlo dinamične muzičke industrije sa izdavačkim kućama, velikim distributivnim lancima, revijalnom štampom, brojnim radio stanicama, kulturom koncerata i koncertnih prostora, dakle svih onih delova insfrastrukture i sistema prezentacije popularne muzike kakvi su u to vreme bili uobičajeni na zapadu.
 
Sve ovo izgrađeno je uz veliko protivljenje, žaljenje i opstrukciju komunističke elite (posebno one akademske). Problem je dolazio iz dva izvora: prvo, sama ideja tržišta je značila razvoj određene vrste pluralizma, liberalizacije i demokratizacije muzičke prakse i svakodnevnog života koja se ne može apsolutno kontrolisati. Drugo, naspram uvreženih predrasuda da je rokenrol ovde imao subverzivnu ulogu, treba shvatiti da je stvarno subverzivni žanr pre svega bila novokomponovana muzika. Ona je razbijala komunističke iluzije o svemogućnosti socijalnog inžinjeringa; svojom iskrenošću pevači su pokazivali rascepljenost običnog čoveka koga su komunisti terali u gradove, a koji se tamo osećao pogubljenim i čeznuo za sigurnošću sela, svog prirodnog okruženja, dok su mnogobrojne pesme o kafanama, pijanstvima, izgubljenim ljubavima, takođe nagrizale iluziju o sreći samoupravljača. Ova muzika je govorila o stvarnom životu najvećeg dela stanovništva, o permanentnoj raspolućenosti i time ugrožavala komunistički model kulturne politike koji je prihvatao samo elitnu kulturu, okamenjeno i mrtvo narodno stvaralaštvo iz ranijih vremena i sve više zabavnu muziku pa rokenrol kao izraz "modernizacije" i "urbanosti". Elita je svih ovih godina nastavila da čitavu tu realnu i ukorenjenu muzičku praksu osuđuje, prezire, proglašava šundom, stideći se valjda svojih korena, gena i nasleđa.

Od retkih glasova koji su se osamdesetih podigli protiv takvog ideološkog snobizma treba pomenuti Ivana Čolovića (Divlja književnost), Petra Lukovića (Bolja prošlost) te Milana Vlajčića koji je u sjajnom eseju posvećenom upravo Miroslavu 1983. pisao: "Netrpeljivost koja u akademskim kulturnim krugovima i delu javnosti prati novokomponovanu narodnu muziku kao deo industrije zabave, kulturološki je razumljiva ali samo produbljuje jaz između takozvane visoke i niske kulture. Čak i zagovornici nekih drugih oblika masovne kulture (rok, film, televizija, strip, naučna fantastika) ne kriju svoj prezir prema ovoj oblasti kulture, prenebregavajući jednostavnu činjenicu da su u odnosu na klasičnu definiciju kulture... i njihovi modeli podjednako marginalni i sporni".1
 
U takvom kontekstu je sredinom osamdestih nastala i razvila se do neverovatnih razmera zvezda Miroslava Ilića koja i dalje nastavlja da svetli. Njegova biografija ima puno toga sličnog sa biografijom i pojavama velikih zvezda američkog kantrija kao što su Džoni Keš ili Gart Bruks. Kao što ovi veliki heroji američke narodne muzike dolaze iz samog srca zemlje, sa čuvenog srednjeg zapada, duboko ukorenjeni u tradiciju snažnih, energičnih pionira, usidreni u centar kontinenta, u svoje tradicionalne moralne vrednosti, crkvu, kafanu i ogromna prostranstva zemlje koju obrađuju i na kojoj čvrsto stoje sa obe noge, dok gledaju Tragače i glasaju za Republikance, tako i Miroslav dolazi iz Šumadije kao samog srca Srbije, iz Mrčajevaca pored Čačka, kraja pored bogate Morave gde su najbolje šljive na Balkanu i gde se peče najbolja rakija i pravi najbolji kajmak. Priča o njegovom životu je tipična priča o karakteristikama, lutanjima, usponima, padovima, nadama, razočarenjima, vrlinama i manama te Srbije u poslednjih četrdesetak godina; Srbije koja je često naivna, nepromišljena, neartikulisana, često reaguje sa previše emocija, ali uprkos svemu iskrena, dosledna sebi, posvećena onome što radi, sposobna da brani svoje i poštuje tuđe i da radi, stvara i uči.
 
Ilić je rođen 1950. i odrastao je na tada popularnim bosanskim sevdalinkama ritmički vrlo srodnim šumadijskoj dvojci. Prvi nastup je imao sa deset godina, nakon čega ga je veliki Obren Pjevović uključio u svoju grupu Raspevana Šumadija koja je kretala na turneju. Miroslav je tako već u četvrtom razredu osnovne škole upoznao sve muke pevačkog zanata, i već te godine snimio svoj prvi singl. Druga važna etapa je pokušaj studiranja elektrotehnike u Skoplju 1970—1971. Rastrzan između potrebe da završi fakultet i svoje dve velike ljubavi proveo je jedno vreme lomeći se, a onda doneo odluku da se vrati u svoje Mrčajevce, oženi Gordanom i posveti pevanju. 1972. mu je donela prvi pravi singl Vesnu stjuardesu, na čijoj se B strani našla pesma Pjevovića i Dobrice Erića, Devojka iz grada, koja je i do danas ostala njegova lična karta. Ova mitska pesma, ovekovečena kasnije u spotu u kome devojku igra Sonja Savić, sa svojom pričom o čoveku iz sela koji potpada pod varljive čari grada, da bi se razočaran vratio svom selu, kafani i moravskim širinama, predstavlja najbolju metaforu za razumevanje stvarnog položaja velikog dela Jugoslovena u to doba.
 
Usledile su godine muzičkog lutanja i porodičnih kriza, koje su se okončale nakon dolaska iz vojske 1978. Od kad je snimio Zaharovu Vino točim a vino ne pijem i počeo da sarađuje sa Draganom Aleksandrićem i Predragom Vukovićem, usledio je period neverovatnog uspona i stvaranja istinske neo-folk klasike. Ređaju se hitovi: Najlepša si kad se smeješ, Luckasta si ti, Oj Moravo tija reko, Polomiću čaše od kristala. U maju 1981. Ilić pravi prvi solistički koncert u Domu sindikata i objavljuje LP Tako mi nedostaješ koji ruši sve pred sobom i najavljuje potpunu histeriju koja će 1983. uslediti sa albumom Shvatio sam ne mogu bez tebe, koji je otišao u preko milion primeraka!
 
Marta te godine deset puta puni Dom sindikata, pa tri puta Sava centar (sve ukupno 30.000 ljudi), i prekida seriju jer polazi na već ugovorenu turneju u preko 40 gradova širom zemlje. U Mostaru na stadionu preko 35.000 ljudi nosi kape, šalove, majice sa Ilićevim likom. Histerija i sledeće godine: Album Putujem, putujem, dvanaest koncerata u Beogradu, nova turneja, ploča sa Lepom Brenom Jedan dan života... Iz tog perioda su ostale Pozdravi je, pozdravi, Joj Rado joj Radmila i mnoštvo drugih legendarnih pesama. Kao posledica ogromne popularnosti u Bugarskoj stiže kumstvo sa nekada najboljim igračem Evrope Hristom Stojičkovim.
 
Iako se euforija stišala, kroz drugu polovinu osamdesetih Ilić prolazi kao neko ko je daleko iznad svih. Kao i sve velike zvezde stalno uključene u mašinu Miroslav je mnogo pio, tako da je ostao i niz skandala poput demoliranja prostorija ZAM-a, tuče sa kompozitorom Vukasom, flaše u glavu menadžera Miše Jelovca i velike krize braka. Kao u romanima, obrt je došao sa njegovom najčuvenijom baladom Tebi koju je posvetio ženi Gordani, prestao je da pije i ušao u sledeću fazu života.
 
Devedesete su donele potpuni haos u kome je Miroslav lutao kao i celo društvo. Dosta aktivno se uključio u politiku i nacional-romantičarski talas s početka devedestih, doživeo je puno razočarenja u svoju partiju, svoju izdavačku kuću, nekadašnje najbolje prijatelje i saradnike, ukupnu profesiju. Čuven je, na primer, njegov sukob iz 1999. sa Šabanom Šaulićem kada je raskinuto tridesetogodišnje prijateljstvo uz mnoge teške i prljave reči. Međutim, i kroz sav taj period pokušavao je da zadrži minimum dostojanstva za sebe, svoju naciju i svoju profesiju. Halid Bešlić je isticao kako ga je za vreme rata jedino Miroslav zvao da pita kako je. Ilić je još osamdestih sve činio da se odvoji od estradnog cirkusa i da za svoj žanr izbori dostojanstveni status. Pažljivo je negovao imidž gospodina koji poštuje svoju publiku: na svojim velikim koncertima po pravilu nosi smoking i mašnu, nastup nikada ne traje ispod dva sata, sa njim nastupa vrhunski orkestar. I u doba krize Miroslav je odabrao da plati cenu svog konzervativizma: nije se skidao go poput Mitra Mirića, nije glumio tinejdžera poput Ere Ojdanića, odbio je da se uključi u talas krađe orijentalnih melodija. Ostao je dosledan sebi, objavljujući na dve–tri godine po album, sa kog uvek ostane po nekoliko pesama koje traju. Iz tog perioda ostalo je interesantno iskustvo Tri srpska tenora kada je sa Cunetom i Tozovcem pevao klasike srpske narodne pesme.
 
Nakon 2000. kada su uslovi poslovanja polako počeli da se sređuju, Miroslav je obnovio veliki deo svoje popularnosti. Prvi je napravio mini-turneju po Hrvatskoj gde ga je na zgražanje domaće javnosti u euforiji dočekalo na desetine hiljada fanova i to uglavnom mlade publike. Gostovao je i u čuvenoj Latinici. 2002 je obeležio trideset godina rada sa tri antologijska diska na kojima su spakovani njegovi najveći hitovi. I danas bez problema puni Sava centar na dan svog rođendana, a dočekao je da mu na koncert dođe i predsednik države. Ciklus RTS-a, Jedna pesma jedna želja, ponovo je pokazao koliko je Miroslav zaista ispred svih drugih i koliko ljudi vole da čuju njegov snažni glas i vide karakteristične visoko podignute ruke. Čak i čuveni pokret jezikom, zbog koga ga zovu i Miki Zmija, postao je deo njegove specifične pojave. Dugo već najavljuje svoje memoare. Biće to svakako vredan dokument o jednoj od najznačajnijih pojava popularne kulture na Balkanu. Sa 54 godine, u punoj snazi, Ilić je odavno živa legenda.

*
 
Politika je, kako je i sam govorio, prokletstvo od koga na ovim prostorima ne može da se pobegne jer sve od nje zavisi. Nakon gubljenja vere u Jugoslaviju, kojoj je posvetio i jednu svoju pesmu, ponet talasom srbovanja Miroslav se uključio u SPS i gorko razočarao, padajući u nemilost nakon dolaska JUL-a na vlast. Nije se libio da iznese svoje stavove, da odvoji ono u šta je verovao od onog što mu se nije svidelo. Posle 5. oktobra rekao je: "Jednom sam se prevario; nikad više politika". Nije, međutim, prošlo ni par godina, a Ilić je podržao Borisa Tadića u predsedničkoj kampanji. Tajna nije samo u činjenici da mu je Borisova desna ruka, Šutanovac, zet već i da se u Srbiji stvarno bez politike, kao bez droge ne može. Baš kao i bez fudbala koji Miroslav kao neostvareni fudbaler strašno voli. Čak je bio i u upravnom odboru Zvezde. Inače, najveći političar za njega je Tito, ali najveća ličnost Draža Mihajlović.

 *

Njegovu karijeru obeležila je vernost izvornoj šumadijskoj dvojci koju je branio i po cenu eliminisanja drugih žanrova, koje je ranije više poštovao. Repertoar mu se sastoji kako od poskočica tipa Joj, Rado Radmila ili Sladak šećer, hladna voda, tako i od elegičnih balada kao što su Tebi ili Jesen sedamdeset i neke. Možda su ipak najznačajnije pesme jasnog, smirenog toka poput Pozdravi je, pozdravi, ili Shvatio sam ne mogu bez tebe, u kojima njegov zaista divovski glas bez suvišnog vibrata i ikakvog trilerisanja suvereno šeta po skalama prenoseći publici stvarnu lirsku dramatiku i veliku količinu emocija. I danas veoma pažljivo bira pesme koje u osnovi čuvaju istu harmonsku strukturu kao pre dvadeset godina. Razlog za manje tiraže treba tražiti pre svega u produkciji i aranžmanima koji predstavljaju loš pokušaj modernizacije i osavremenjavanja zvuka. I poslednji album je kao i nekoliko prethodnih potpuno digitalizovan, sve se gradi na tehno-matricama, čak i harmonika je provučena i izgubljena kroz digitalnu tehnologiju, pasaži se uglavnom grade sintizajzerima kojih ima nepotrebno mnogo, čak se koriste i bemisleni elektronski disko efekti, ili distorzirana električna gitara, sa previše manirizma. Time kao da se takmiči sa Grand produkcijom, što je pogrešan put. Sve te pesme mnogo bolje zvuče na koncertu s punim narodnim orkestrom i izvornim zvukom harmonike, violina ili Dugićeve frule. I Miroslav bi — poput velikih džez majstora (pomenimo Skofildov briljantni album Kvajet) — morao da batali digitalni zvuk i da se vrati analognoj produkciji i stvarnim instrumentima.


Miša Đurković

_______________

1 Milan Vlajčić, Ćuti i plivaj dalje, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 255.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: April 19, 2013, 10:59:51 pm »

**

SEKA ALEKSIĆ


I. Pobuna socijale

Kad bismo napravili anketu o tome koje su boje obeležile prošlu godinu, teško da bi odgovor bio drugačiji nego: crna i zlatna. Pesma Crno i zlatno je daleko najveći hit 2004. godine; to je najizvođenija, najtraženija i definitivno najslušanija pesma u godini koja je iza nas. Seka Aleksić, pevačica koja se njome proslavila, dostigla je popularnost koja se povremeno graniči sa euforijom: sa tek drugim albumom došla je u situaciju da ima najplaćenije tezge, tabloidi su se prosto utrkivali šta će pronaći ili izmisliti o njoj kako bi je stavili na naslovnu stranu, u anketama koje su istraživale koga bi narod najpre video u Plejboju kotirala se gotovo u samom vrhu; naravno najveće ludilo moglo se videti u direktnom kontaktu sa publikom gde je Seka na nastupima Grand elite svojom upečatljivom koreografijom daleko iza sebe ostavljala sve svoje kolege, jasno pokazujući ko je trenutno najveći. Osim što je pobrala mnogobrojne nagrade, kao možda najveće priznanje stigla joj je mogućnost da peva u petom nastavku kultnog narodnog kemp serijala Tesna koža. Producenti ove priče su sledeći kolektivno nesvesno uvek uzimali onog ko je narodu naprosto najinteresantniji, a to je sada očigledno Seka. U čemu je tajna ove dvadesettrogodišnje pevačice koja od obrazovanja ima osnovnu školu i frizerski kurs?

Seku svakako treba tumačiti kao vrhunac čitavog jednog novog talasa u tehno-folk muzici, talasa koji je u vrh izbacio jednu vrstu folk andergraunda koji je proizvela narodnjačka majka Bosna. Uz nju tu su i famozna Stoja, kao i Indira Radić koja je u Ljubljani na koncertu imala osam hiljada ljudi, snimila duet sa Alenom Islamovićem i još jednom pomerila granice treš-mejnstrim kulture sa legendarnom striptiz tačkom u Grand-šou. Bosna je tradicionalno poznata kao jedan od najvećih rasadnika nove narodne muzike: podsetimo se Nedžada Salkovića, Silvane Armenulić, Brene, "oba Halida", Hanke Paldum, Marinka Rokvića i mnogih drugih. Iako ove nove pevačice sebe vide prosto kao deo čitave te tradicije, ono što je u njihovoj pojavi zanimljivo jeste politički i ideološki kontekst u kome se one javljaju i doživljavaju punu afirmaciju.

Dok su razni modernizovani oblici folka tokom devedesetih dominirali medijima i estradnom scenom, ostavljajući teoretičarima zadatak da se i dalje spore da li je takva muzika rezultat političke manipulacije ili prosto snažnog prodora tržišnih tokova, nakon 5. oktobra čitava ta scena je postala politički nekorektna i ideološki osuđena. Prosvetiteljski nastrojena elita ponovo je u javnosti otvorila priču o borbi protiv kiča i šunda i vrlo militantno se ustremila na sve "neurbane" oblike muzičke prakse. Gotovo se moglo osetiti kako se bespoštedno ulazi u rat protiv "turbo-folka", ma šta se pod time podrazumevalo. To je doba kada na RTS-u niste mogli da vidite čak ni Miroslava Ilića, već samo Bajagu i Jarbole.
 
Pod naletom istih militantnih krugova Željko Mitrović je morao da brani svoju imperiju ulazeći u veoma opasne političke dilove, dok je s druge strane radikalno menjao programsku šemu minorizujući sapunice, smanjujući narodnjake na najmanju meru i pokrećući gomilu ne baš isplativih programa (bilo je čak u planu pokretanje i čistih rokenrol emisija). Naprosto je čitava ta muzička praksa proskribovana i proterana na medijsku i kulturnu marginu.
 
To je međutim bila upravo idealna mogućnost da se čitava priča vrati u bazu, odnosno u sve one izvođačke prostore sa kojih je i potekla i u kojima je mogla da se regeneriše: u kafane, pod svatovske šatre, na vašare, na beogradske splavove i u balkanske i evropske diskoteke koje počinju da igraju sve značajniju ulogu. U tim uslovima jednog novog andergraunda, daleko od većine elektronskih medija, stasala je ne samo nova, tvrđa, sposobnija i dinamičnija generacija izvođača već i čitava nova tranziciona publika kojoj je u sve težim ekonomskim i socijalnim uslovima takva relativno jeftina zabava ostala poslednje pribežište od ne baš veselog života obeleženog siromaštvom, masovnom nezaposlenošću i nacionalnom frustracijom. Buduće zvezde su praksu sticale u svim mogućim uslovima učeći zanat i stičući potrebnu "kilometražu". Medijska afirmacija se sticala preko mreže lokalnih televizija koje su se srećom brzo oslobađale od naloga nove političke korektnosti, budući da su morale da se tržišno ponašaju. Ovo se sve mora imati u vidu jer i dalje preovlađuje utisak da je dovoljno pojavljivanje u Grandu pa da se postane slavan. Upravo Sekin primer pokazuje da je Grand tek ona poslednja stepenica do koje se stiže sa godinama rada i iskustva. U pitanju je vrlo ozbiljan, težak i zahtevan biznis koji mora da se nauči, i naprosto je netačno da se sve postiže samo reklamom.

Politička situacija je s godinama ipak polako ulazila u neke mirnije tokove, pa je ideološki žar neo-jakobinaca opao. Sa dolaskom nove vlade možda po prvi put je u relativno normalnim uslovima čitav segment zabave ostavljen tržištu. Mitrović je batalio sve one nesrećne i neprofitabilne emisije, skoro sasvim se ostavio politike, vratio sapunice u prajm-tajm i ceo petak dao Grandu. U takvim uslovima čitav taj novi talas se iz andergraunda preselio u epicentar, koristeći sa novim mogućnostima upravo onaj metod koji je obeležio ovaj žanr devedesetih: stalno pomeranje granica mogućeg, dozvoljenog i očekivanog, kako u pogledu muzičkih kombinacija, zvučnih efekata i produkcije, tako i u pogledu stajlinga, vizuelne provokacije i kompletnog imidža. Niko bolje ne ilustruje ovu priču nego Seka.
 
Kompletan fenomen Seka može se tumačiti kao reakcija na čitav projekat "urbanizacije" i kulturne dekontaminacije koji su nove kulturne i ideološke vlasti preduzele nakon 5. oktobra. Naime, projekat menhetnizacije Beograda i Srbije izgrađen oko Seks i grad modela, koji je dobio i domaću verziju u Lisicama, ojačan domaćom verzijom Kosmopolitena i čitavom serijom proizvoda, ponašanja, modnih detalja, restorana, časopisa i drugih stvari koje su nuđene novoj eliti koja se polako stvarala od pridošlih stranaca i domaćeg džet-seta, uticaja je razumljivo imao samo među dominantnom bogatom elitom. Sve jače raslojavanje proizvelo je postojanje dva sveta, ovog elitnog i onog drugog proskribovanog modela za socijalu, za siromašnu omladinu koja je čitav svoj sistem gradila i branila oko balkanskog modela razvijenog devedesetih.
 
Seka je naprosto socijalni i antropološki obrazac žene suprotstavljen "emancipovanim", depresivnim, razočaranim i smorenim junakinjama Lisica. Njena životna priča tipična za generaciju stasalu u doba ratova i nemaštine jeste priča o detetu razvedenih roditelja koje je odrastalo u prilično teškim uslovima i koje je već sa devet godina regularno spremalo hranu za čitavu porodicu. Slično kao deca iz geta maštala je da nađe načina da iz njega izađe, te se i njoj karijera pevačice — tipičnog modela za identifikaciju nižih slojeva — činila kao jedini način da se uspe u životu. Od malena fascinirana Vesnom Zmijanac i Brenom, već sa sedam godina učestvovala je na prvom takmičenju pevača-amatera, a već sa četrnaest otpočela je profesionalnu karijeru pevaljke po bosanskim kafanama radeći taj posao sve do devetnaeste, kada celu priču pomera u Švajcarsku stičući zavidnu popularnost među dijasporom. Tek tada stiže u Beograd i počinje Grand epopeju. Desetogodišnje kaljenje stvorilo je ogromno samopouzdanje i čvrstu bazu da se svoja priča gura po svaku cenu. (Tu se o emancipaciji ne priča, ona se živi).
 
Ovo je možda najočitije u vezi sa njenom pozamašnom figurom. Seka je model klasične jedre, korpulentne balkanske žene kod koje obline moraju da budu prenaglašene; hiperbolizovano ostvarenje ovdašnje uzrečice "bolje da ljulja nego da žulja", simbol plodnosti. Kod nje naprosto "snaga" mora da se preliva, da kipti dok muškarci sa užagrenim očima pokušavaju da joj stave sto evra u dekolte. Ona stoga neodoljivo podseća na Breninu najraniju fazu kada je pokojni Minimaks do beskonačnosti vrteo nabujalu Bosanku koja je vrckala pred kamerama dok su se slojevi mesa prelivali preko uskog tirkiznog kostima, i ponavljala Čačak, Čačak. Iz te perspektive obilje je uvek dobro došlo, i viška nikad nema. Zanimljivo je da je upravo zbog svoje popunjenosti Seka došla na tapet već uveliko umivenog Sveta kada su parafrazirali naslov njenog hita u Crno i masno, fokusirajući naslage celulita sa prebogatih, zaokrugljenih butina. Oni prosto nisu razumeli da se ne samo u Bosni već na čitavom Balkanu za dobru žensku smatra ona za kojom zatrubi kamiondžija, a to sigurno neće biti Keri Bredšo. Na pitanje da li joj smeta kada je novinari prozivaju za kilograme, sama Seka kaže: "Ma boli me za to! Znam da imam pet (?) kilograma viška, ali nemam nameru da ih skidam. U Bosni su u modi ovakve žene, moj verenik voli meso i publika voli kako izgledam, pa što bih smršala. Mislim da je vreme mršavih manekenki odavno prošlo i da su danas na ceni rasne žene“.

Možda je tajna upravo u ovom namernom preterivanju u svim pravcima jer kod Seke je sve preterano, obilno i prenaglašeno. Od pomenutih kilograma, preko vrlo oskudne i napadne garderobe u koje ih tako pakuje da obline uvek dođu u prvi plan (sve zdravo, prirodno i neprskano, ništa silikoni!), pa preko ultra-napadne šminke i šljaštećeg nakita koji čine da nekada izgleda kao porno-lolita, zatim skoro do maksimuma nategnutih trilera u pevanju, gde se naglašava svaki slog i gde se glas kreće između raspusnih, krajnje visokih registara s jedne strane i vrlo karakterističnog nategnutog vibrata u donjim, kakav su koristile Ljiljana Petrović ili Šemsa...
 
Potpuno ista stvar može se reći za kompletnu njenu poetiku. Čitava muzička, tekstualna i vizuelna prezentacija postavljena je na totalnom pomeranju granica žanra u smislu mešanja svega što autoru dođe pod ruku. Naravno, za Seku rade vrhunski majstori aktuelne produkcije. Brajina muzika pokazuje koliko je neverovatno zanimljiv razvoj onoga što se nekada zvalo narodna muzika. To je danas otišlo u čisti manirizam, jedan fascinantni melanž različitih tehnomatrica sa muzičkim formama iz celog mediterana, Levanta, pa i šireg orijenta. Umetnički i muzikološki gledano nesumnjivo se radi o kiču ali onom fascinantnom, i šteta ješto muzikolozi ne rade ozbiljne analize elemenata koji se tu mogu naći (npr. na zadnjem albumu Mitra Mirića ima i drum and bass matrica). Upravo taj preterani manirizam nakačen na dinamičnu ritmičku osnovu predstavlja trenutno idealnu formu za zabavu sirotinje na Balkanu. Da bi sebe u potpunosti pronašli jedino tekstovi moraju ostati jednostavni, svedeni na klasične bazične emocije, poruke i opšta mesta kafanske poetike. Posebno poglavlje je vizuelna prezentacija za koju je zadužen legendarni Dejan Milićević koji je model upotrebe kiča pomerio do neslućenih granica. Spot za Crno i zlatno toliko je otišao u pomeranju granica glamur-treša da se opasno približava kemp-artizmu. Običan svet naravno vidi šarene boje, crnca, nabildovane baje i gole snajke, gomilu novih još jačih fora i ne treba mu ništa više od toga.
 
Treba primetiti da Seka nastavlja da uči i da sama kupi fore od najboljih: ona je na ove prostore prenela ono zapaljivo mrdanje guzom koje su uvele ar-en-bi crne umetnice, a ovekovečila Bijonse u spotu Crazy in love. Svim pomenutim, ali i čitavom svojom pričom, interesovanjima i percepijom sveta ona je danas model identifikacije za mnoštvo zapuštene siromašne dece koja naprosto ne mogu da dobiju ni dovoljno pažnje ni dovoljno obrazovanja, a ni dovoljno mogućnosti da razviju neke više potrebe. A i kako bi kad većinu njih čekaju vrlo jadni životi u kojima im Sekina muzika predstavlja jedan od retkih trenutaka zadovoljstva i povoda za maštanje o nekom svom takvom uspehu. Jer Seka isto ima socijalnu priču iza sebe, isto voli Rubi1, isto ne voli školu, isto želi da malo putuje svetom, da postane slavna i da peva. To su snovi dece na ovim prostorima nevezano od etničke pripadnosti. Sekini redovni nastupi i velika popularnost i u ljutoj Herceg-Bosni pokazuju da, na zgražanje intelektualne elite, ovaj žanr više doprinosi zbližavanju i pomirenju na balkanskim prostorima od svih naklapanja o suočavanju s prošlošću. Socijala svih nacija jednako peva "Puno srce prazan sto, nema dalje to je to... Nek noć ova vredi pet, nek se čudi ceo svet... Baš svi nek čuju svi ovu pesmu što pali kafanu, baš svi nek čuju svi kako se veseli na Balkanu“. Osim pitanja da li nam je išta drugo i ostalo, postavlja se i pitanje da li bilo šta sem ovakvih stvari daje makar nekakvu simulaciju o sopstvenom dostojanstvu i nekoj posebnosti malim balkanskim ljudima koji maštaju o vrlo jednostavnim stvarima.

Na pitanje kakvi su joj planovi za budućnost Seka kaže: "Volela bih da napravim kuću u kojoj bih živela sa Zoranom i mojom majkom. Volela bih da bratu kupim stan..."


II. Urbanizacija i politička korektnost

Stara srpska poslovica koju i Danilo Kiš citira u jednoj od svojih priča kaže: ne pljuj u bunar iz kog piješ vodu. Suština ovog sabranog intenzivnog životnog iskustva jeste upozorenje svakome ko je nešto postigao ili ostvario da na pravi način oceni razloge tog uspeha; da se ne stidi onih koji su mu u tome pomogli i da ne teži da od sebe napravi ono što ne može da bude.
 
Upravo u vreme kada je prethodni tekst nastao i objavljen (februar 2005), junakinja te priče, pevačica Seka Aleksić, započela je obrt u svojoj karijeri i samopercepciji koji se zasniva na pokušaju da bude nešto drugo od onoga što jeste i što joj je donelo ogroman uspeh i status zvezde. Kao što se iz prethodne analize pokazalo, Seka je eksplodirala 2004. godine na čitavom balkanskom estradnom nebu baš zato što je bila vrhunac ruralne, tvrde poetike jednog obespravljenog ali iskrenog sveta koji je u njoj video sebe i ostvarenje sopstvene utopije. Uz podršku socijale kao svoje baze i na talasu totalne treš-estetike, Seka je sa margine uletela na vrh. Tada su se međutim stvari promenile.

Najkraća definicija evolucije koju Seka namenski pokušava da izvrši jeste njen pokušaj da postane urbana. Koji su razlozi tako naglog obrta koji počinje 2005, nije najjasnije. Moguće je nekoliko objašnjenja. Možda je naprosto proradio klasičan kompleks osobe koja dolazi iz male sredine ili sa margine i koja nakon uspeha želi da izbriše tragove o svom poreklu, odnosno da odbaci lestvice kojim se penjala, nadajući se da će tako sebi trajno obezbediti opstanak na višim nivoima. Druga varijanta je pokušaj da se uhvate vetrovi ukupne društvene atmosfere kako bi se na talasu aktuelne, pobedničke mode osvojila sopstvena legitimacija i priznanje svog društvenog statusa zvezde. To je jedna vrsta oportunizma koji je često veoma karakterističan za neke naše ljude o čemu govore poslovice tipa Kud svi Turci tu i mali Mujo, ili Biti veći katolik od pape. Treća mogućnost jeste razumevanje svih ovih transformacija kao niza utilitarnih medijskih provokacija kojima se održava fokus na sebe, a publici nude promene po svaku cenu.
 
Koji god od navedenih razloga da je bio presudan, ono što se sa Sekom dešavalo u poslednje četiri godine veoma je poučno. Pokušaćemo ovde da izdvojimo nekoliko karakterističnih elemenata.
 
Jesen 2005. donela je ne samo novi, treći album, već i čitav paket redizajnirane Seke. Prva uočljiva promena bila je gubitak značajnog broja kilograma. Dok je samo godinu dana ranije branila svoju jaču kilažu kao deo svog identiteta, Seka se sada pojavila maksimalno zategnuta pokušavajući da se predstavi kao klasična pin-up devojka, slična brojnim svojim propisnim koleginicama, voditeljkama i ostalim javnim ličnostima zavisnim od fitnesa, solarijuma, saune itd. Ovo novo telo trebalo je upakovati i u novi look, pa se u Sekin život ušetao ultrapopularni politički korektni Saša Vidić, kreator koji je svoju karijeru izgradio u drugoj polovini devedesetih kad je na julovskom talasu neojugoslovenstva promovisao svoju modnu liniju Broz. Kasnije je počeo da radi za Cecu Ražnatović, a 2007. je redizajnirao imidž estradnog političara u usponu Aleksandra Vučića.

Dok je stilsko pakovanje za omot albuma sa dugom ukovrdžanom kosom i crnom kožom moglo da prođe kao delimično pomeranje imidža ka nekim savremenijim tendencijama, prvi javni nastupi kod upućenih su izazvali salve smeha, a širu publiku ozbiljno doveli u zabunu. Vrhunac je bio Vidićev pokušaj da mučenu Seku ponudi u obliku crnačke disko ili soul dive iz sedamdesetih. Zbunjena pevačica pojavila se u Grand šou u dugoj jednostavnoj haljini sa bratelama, ali sa frizurom kakvu je sedamdesetih nosio Karim Abdul Džabar: klasična crnačka afro varijanta sa "loptom" oko glave. Balkanska treš kraljica trebalo je preko noći da se pretvori u Aretu Frenklin!?
 
Za potpuni šok i navodnu provokaciju trebalo je da se postara prvi singl. U spotu je razuzdanu i bogatu treš glamur estetiku hita Crno i zlatno zamenila zatamnjena, svedena atmosfera diskoteke u kojoj se multiplikovana, nova Seka obračunava sa muškom populacijom dok peva politički korektni progej intonirani tekst Baš mi se sviđa tvoja devojka. Prilično besmislena muzika koja je ponavljala tehno matricu karakterističnu za srednjoevropski tehno-pop devedesetih, bila je ozbiljan korak unazad u odnosu na prošli album. Jedina za Seku relevantna novost bila je majica na kojoj je pisalo Rich Bitch (bogata kučka) kojom je predstavila svoju "modnu liniju", kolekciju koju joj je takođe kreirao pomenuti Vidić. Nedugo zatim ona je čak i otvorila butik u Staroj Pazovi da bi prodavala svoje modne proizvode.

Očekivani efekat je međutim izostao. Sav novi glamur i veštačka konstrukcija "novog projekta" nisu mogli da prekriju razočarenje pravih fanova. Stručna javnost je odmah definisala problem: Seka ima lošu ploču. Na albumu je takođe bio uočljiv namenski produkcijski otklon od prošlog albuma: intenzivno peglanje Sekinog vibrata i svođenje glasa na mejnstrim vode, zatim izostanak naglašenih orijentalnih motiva uz koje se vrti strukom i njihova zamena pravilnim pop formama. Problem je zaista to što među ponuđenim materijalom publika nije našla neslednike Balkana, Ko da sutra ne postoji ili pesme Crno i zlatno. Najuočljivija je međutim promena poetike. Od tekstova kao što su Da sam muško i U kafani punoj dima, stiglo se do Sviđa mi se tvoja devojka i gomile opštih mesta o odnosu muškarca i žene.

Nakon što je uvodni singl loše prošao, kao i čitav Vidićev outfit, Seka je morala pod hitno da se vrati na stare staze. Kilaža se relativno brzo povratila, kosu je ispeglala, garderoba se neosetno vratila ka ranije prepoznatljivim motivima, a nekoliko normalnijih pesama, pre svega Brajina Dođi i uzmi me (sa prepoznatljivim uvodnim sinti-motivom i refrenom idealnim za horsko pevanje u diskotekama) kao i Moje prvo bio si neverstvo (jedina koja bi prošla kriterijume klasične neofolk pesme) dostigle su solidnu popularnost, a zapravo jedini relativni hit bila je Iskoristi moje mane sa tekstom Marine Tucković.

Vidić je otpušten, šteta je delimično ispravljena i Seka je zahvaljujući efektu produženog dejstva fame koja se podigla oko prethodnog albuma nastavila da pali i žari širom balkanskih i evropskih koncertnih prostora.2 Honorari su nastavili da rastu, a Seka je svoje tripove iskazivala kupovinom čivava ili luksuzne garderobe (bunde) za te svoje ljubimce,3 putovanjima po ekskluzivnim lokacijama itd. Kurir je krajem te godine napravio konkurs za Sekinu dvojnicu a opšte interesovanje za nju bilo je ogromno.
 
Dve godine kasnije došao je i četvrti album. Čini se da je samo generalno još dalje pomeranje ukupne atmosfere u društvu ka prostorima urbanosti i političke korektnosti, moglo da objasni činjenicu da Seka nije izvukla pouke iz prethodne avanture. Album Kraljica pojavio se krajem 2007. i doneo Seku kao plavušu sa ultraurbanim imidžom. Sve tendencije peglanja pevanja, muzike i imidža sa prethodnog albuma ovde su dobile na ubrzanju. Osim imidža vamp-plavuše, novi look je obuhvatao i jednostavniju crno-belu garderobu, kačkete, kravate i slične detalje sa povremenim nijansama jarkocrvene (poput haljine u spotu za Aspirin ili karmina u spotu Boli stara ljubav). Videlo se da je čitav projekat rađen pažljivo sa naglaskom na svakom detalju. Namera je očigledna: potpuno pomeranje ka pop muzici i građenje imidža Seke kao ovdašnje varijante Britni Spirs ili Kristine Agilere.

Album otvara Brajina naslovna tehno numera Kraljica koja je potpuno na matrici. Naravno, sada je već uz album išla i nova modna linija Queen S i kolekcija kozmetičkih proizvoda Seka rađena sa kućom Božen kozmetiks.4 Najveći (i jedini pravi) hit sa ovog albuma je veoma pevljiva numera Aspirin koja predstavlja Seku kao varijantu Nataše Bekvalac. U pitanju je integralna pop pesma sa zaraznim refrenom i fanki atmosferom koja podseća na hitove koje su Braja i Dejan Abadić radili za plavu novosađanku (Nikotin, Navika itd, kao što Kraljica vuče poreklo iz šablona njene pesme Poludim li u 25). Oko Seke je sada već okupljena prava ekipa vukova koji je tretiraju kao pravi korporativni brend koji treba prodavati u svim mogućim varijantama. Čini se da nepogrešivo osećaju puls vremena i pokušavaju da svoj proizvod upakuju u što pitkiju oblandu lišavajući ga bilo kakvog sadržaja.5 To pokazuje i angažovanje Sergeja Ćetkovića za baladu Reci gde smo mi koja zatvara disk. Da je to nekad bila pevačica narodnih pesama tek pomalo svedoči Boli stara ljubav, ali je zato tu spot sa strit denserima, kvaziartističkom erotskom scenom Seke i ljubavnika na kiši, itd. Ostale pesme na albumu koliko god produkcijski bile peglane, uglavnom služe za popunu mesta. A i one (Poslednji let, Hirošima, Tesna koža) svedoče da je ovo pre album rađen za Natašu Bekvalac nego za pevačicu koja je samo dve-tri godine ranije bila vrh roots muzike balkanskog folka.

Izgleda zaista neverovatno kada se na Ju tjubu uporede spotovi sa poslednjeg albuma sa nastupima od pre nekoliko godina. Ko bi u stilizovanoj junakinji spota Boli stara ljubav, na čijem sajtu piše da "obožava da posećuje svetske centre kulture poput muzeja, galerija, pozorišta i opera",6 prepoznao onu kršnu dugokosu crnku obučenu u kratke haljinice sa skoro obaveznim pertlanjem na dekolteu, koja prirodno meša uz svaki svoj hit dok joj na grudima poskakuje poveliki pravoslavni krst.
 
E, sa izbacivanjem krsta kao i sa izbacivanjem narodnjačkog vibrata, trilera i ostalih orijentalizama, dolazimo do sledećeg poglavlja prepakivanja Seke. Ekipa koja održava i reprodukuje ovaj brend skapirala je da dolazi vreme u kome biti klasični Srbin više nije kurentno ni tržišno isplativo. Neumoljivo dolaze vremena kada se ovde stvara jedan novi oblik androginog rekonstruisanog identiteta gde će biti popularni LGBT motivi, manjinska prava, prava životinja, multi-kulti filozofija itd. Tako je i Sekin imidž počeo da se razvija u tom pravcu. Na službenom sajtu piše da je rođena u Zvorniku u Bosni i Hercegovini, a sa ponosom ističe da joj je učitelj bio Irfan Nevzetović koji ju je posetio i na koncertu u Tuzli. Da joj je ova dimenzija postala veoma značajna potvrdio je već legendarni nastup na sarajevskoj televiziji Hajat u junu 2008. pred njeno gostovanje u Sarajevu. Transkript intervjua preneo je Kurir a jedno vreme je mogao i da se vidi na Ju Tjubu pod naslovom "Seka kobajagi predstavnik BiH na Evroviziji".7 Ovaj intervju koji je izazvao dosta kontroverzi (uključujući i Sekinu tužbu protiv Kurira) doneo je čuveno i tako indikativno odricanje od Srbije i srpskog porekla. Seka je počela da podseća da je dete iz mešovitog braka, da joj smeta kad je predstavljaju kao Srpkinju i kao pevačicu iz Srbije, insistirala je da je ona dete iz Bosne i da bi, eto, volela da predstavlja Bosnu na pesmi Evrovizije. Ne slučajno, ovakva nova Seka imala je tu čast da početkom jula 2008. peva na proslavi Palmine slave u Končarevu pored Jagodine, pred predsednikom Tadićem i gomilom zapadnih ambasadora koji su došli da overe formiranje nove "proevropske" vlade. Pakovanje Nove Seke time je potpuno zaokruženo, a ona je lansirana kao novi brend koji treba da zameni nacionalnu Cecu. Cecu koja je tačno godinu dana ranije pevala kod istog Palme u potpuno drugačijoj amosferi.8
 
Primer ovakve transformacije izuzetno mnogo govori o pravcima medijske, društvene i političke tranzicije u Srbiji. Kako sve to dobija otužne karakteristike pokazao je slučaj iz maja 2009. kada su se u nekim dnevnim novinama (Alo i Pres) pojavile stilizovane fotografije Seke u lezbo akciji sa nekom manekenkom dok je muški model statirao u kadru. Ove Sekine lezbo fotografije navodno su rađene za poznati britanski gej magazin Refresh. Otkrilo se međutim da je priča gola laž pošto je urednik magazina demantovao da oni imaju bilo kakve veze sa tim!? O tome kakvu zaštitu Seka ima u domaćim medijima govori činjenica da je ovo prećutano i da se informacija o skandalu može naći samo na internet sajtovima. Moguće je da je razlog tome to što je Seka u međuvremenu ušla u sudski spor sa velikim brojem medija, pa su tabloidi polako digli ruke od nje.9

O Seki inače od prošlog leta i incidenta sa televizijom Hajat nema mnogo vesti. Poznato je da je i u ličnom životu imala nekoliko lomova: prekid dugogodišnje veze sa nekadašnjim menadžerom i dečkom Zoranom Kovačevićem, a zatim i raskid jednogodišnje veze sa manekenom Mladenom Radulovićem s kojim se spremala za brak, pa pomirenje itd. U intervjuima su dominirale teme o njenoj težini koja je nastavila da varira, kao i o odnosima sa koleginicama i posebno sa tabloidima. Početkom januara 2009. bačena joj je bomba na butik u Staroj Pazovi, u maju je kupila stan u Beču itd. Čini se da će sledeći album biti veoma značajan za njenu karijeru. Ako nastavi da se kreće u pravcu koji je zacrtan 2005, pokazaće se da li je ova transformacija obezbedila novu publiku, ili se još uvek radilo o produženom efektu ranijeg uspeha. Da bi se zaista odvojila od armije prolaznih zvezdica biće joj, međutim, potreban bar jedan ozbiljan veliki solistički koncert u Beogradu. Činjenica da se i nakon četiri albuma još nije usudila na takvu avanturu govori da nešto nije u redu sa utemeljenošću onoga što je do sada rađeno kod publike.

Problem sa političkom korektnošću koja je osnovno obeležje ove druge Sekine faze jeste to što ona znači kastraciju svake kreativnosti i autentičnosti, a time i smisla postojanja nekog autora ili njegove umetničke proizvodnje. Ona bi mogla nešto da nauči iz onog što se dešavalo sa karijerama Dragane Mirković i Cece. Onoga trenutka kada je Luče iz Kasidola zaigralo na političku korektnost, počela da izigrava modernu hip-hop zvezdu (sećamo se spotova pokupljenih od Pole Abdul, anagažovanja dens pevačica Ksenije Pajčin i Bebe), udala se za Hrvata, preselila u Beč, decu krstila u tatinoj crkvi itd, njena karijera se ugasila poput zvezde padalice.

Već više od deceniju ona pokušava na različite načine da se vrati u orbitu popularnosti: albume prati dosta propagande, objavljivani su čak i u RTS produkciji, promena imidža, kupovina sopstvene televizije, stalni intervjui za revijalne magazine itd. I ništa ne pomaže. Što bi Milić Vukašinović rekao: "Džaba, sestro, nemaš hit". I zaista, Dragana nudi nekakvu umivenu, ispeglanu, lepo upakovanu produkciju ali je duša negde nestala. Što je najgore, čak su i nekadašnji veliki hitovi poput Pitaju me u mom kraju ili antologijske Kroz šljivike i livade potonuli u zaborav.10 Dok je bilo duše i smisla u tome što je radila i pevala, publici nije smetao ni njen poveliki nos, ni spojene obrve, ni jednostavna produkcija Mileta Basa (čuveni Južni vetar), ni totalno tragični outfit. Ljudi su sebe naprosto nalazili u tome što ona peva i to je bilo to. Danas je međutim Draganom zadovoljna samo Milica Tomić.

Ceca, potpuno suprotno, već deset godina ide protiv struje: non-stop je pod istragom, nekoliko meseci je provela u zatvoru, više godina je bila zabranjena na najkomercijalnijim televizijama, ali ni za jotu nije promenila svoje stavove i položaj. Rezultat: svaki njen album je estradni događaj godine sa po nekoliko pesama koje ostaju, a tu je i već nekoliko koncerata sa po stotinak hiljada posetilaca. Seki ostaje da izabere između ova dva primera.
 
No, i sa ovim što je dosad napravila Seka Aleksić je ostavila ozbiljan trag na estradnoj sceni i kao što Lepa svedoči o sedamdesetim, Brena o osamdesetim, Dragana o početku a Ceca o čitavim devedesetim, tako i Seka sa obe svoje dosadašnje faze daje važan ključ za razumevanje decenije koja već polako ostaje za nama.

Miša Đurković

______________

01 Jedna od tipičnih latino sapunica koje su se prikazivale na Pinku.
02 Ruku na srce, treba reći da su i joj okolnosti išle na ruku. Od Cece se već dugo na estradnom nebu nije pojavila pevačica koja bi trajala duže od jednog albuma, a često i hita. Ogromna produkcija Grand zvezda još nije stvorila ozbiljnu zvezdu.
03 Još jedno prepisivanje od zvezda globalnog džet-seta, odnosno direktno od Paris Hilton.
04 Seka je imala i druge vrste medijskih aktivnosti uključujući i pojavljivanje u filmu Mi nismo anđeli 3 i u jednoj epizodi Pinkove serije Ljubav, navika, panika.
05 Najbolji primer za ovaj duh vremena je redizajniranje Džejms Bonda koje je Barbara Brokoli sa svojom ekipom uradila u poslednja dva filma sa Danijelom Krejgom. Sve to nema više nikakve veze sa Bond tradicijom: novi Bond ga je lišio svakog šarma i duše, praveći od njega bezdušnu mašinu za ubijanje koja je u non-stop adrenalinskim poduhvatima. Ali sve to donosi ogroman novac od novih generacija odraslih na video igricama.
06 Da se podsetimo, Seka od obrazovanja ima osnovnu školu i frizerski kurs.
07 Krajnje je indikativno da je ovaj snimak uklonjen i da se više ne može naći nigde na internetu.
08 Vidi Miša Đurković, "Gospodin Palma kao trendseter", Politka, 10.07.2008. Toliki naglasak na medijskom pakovanju čak i suštinski pozitivne akcije kao što je pokretanje svog humanitarnog fonda za pomoć deci bez roditeljskog staranja, može da učini delom politički korektne kampanje o "društvenoj odgovornosti" ove zvezde.
09 Inače, pretpostavljam da će jedan od sledećih koraka biti uvođenje ekoloških tema u njen angažman. Npr. onako kako to radi kreativno ruinirani Rambo Ambadeus koji je od izuzetno inovativnog hroničara stvarnosti i eksperimentatora s početka karijere dospeo do čoveka koji je izvršio umetničku samokastraciju time što je usled očiglednih finansijskih injekcija novih vlasti prestao da se bavi političkim i društvenim temama. Tako mu je ostalo da nakon potpuno besmislenih i nikom razumljivih apstraktnih eksperimenata sa prošlih nekoliko albuma, dođe do svoje ekološke faze sa pesmom i spotom Don Kihot i Sančo Pansa.
10 Da ne bude zabune, ovo nije slučaj samo u Srbiji. Tokom prve polovine prošle decenije bez obzira na ratove Dragana je imala ogromnu popularnost i među Hrvatima i Bošnjacima. Ranije sam naveo podatak da je 1995. ona bila najprodavanija srpska pevačica na crnom tržištu u Hrvatskoj. Danas je se ni tamo više niko i ne seća.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: April 20, 2013, 12:42:53 am »

**

LEPA LUKIĆ


Popularna kultura jedne zemlje danas ne samo da je najvažniji instrument promocije njenog imidža u svetu već predstavlja i najznačajniji opis života jednog naroda. Zato je retko koga mogla da iznenadi činjenica da je nedavno u Muzeju američke istorije otvoreno posebno odeljenje posvećeno isključivo istoriji hip-hopa, jednog fenomena koji zaista traje tek četvrt veka ali preko čijeg se čitanja mogu najlakše razumeti lomovi i transformacije američkog društva u pomenutom periodu. Naravno, reč je i o jednom od njegovih najvažnijih izvoznih produkata koji time otvara vrata i za druge američke brendove.
 
Odnos SAD prema ključnim stubovima svoje popularne kulture i pre svega muzike savršeno se ogleda u tretmanu koji je u poslednjih desetak godina imao veliki izvođač američke "novokomponovane" muzike Džoni Keš. Najpre ga je u njegovim dubokim šezdesetim godinama pronašao genije producenta Rika Rabina i naterao da na potpuno nov način (samo gitara i glas) snimi obrade nekih savremenih pop stvari. Na četiri albuma iz serije American Recordings stvorena je još jedna velika legenda. Keš je dobio svu silu Gremija, ponovo je uleteo u fokus medijskog interesovanja, reizdati su njegovi veliki albumi, napisane su nove biografije a pred kraj njegovog života Džejms Manigold je počeo pripremu za snimanje biografskog filma Hod po ivici...
 
Lepa Lukić, rođena Mušović, na njenu i našu žalost pripada kulturi koja ne ume ni na minimalan način da ceni svoje sećanje i ključne tačke svoje savremene istorije. Četrdeset godina njenog rada i snimanja moralo je da bude obeleženo na način na koji to ova žena zaslužuje. Nažalost, niko u Srbiji ne razmišlja kako da na savremen način iskoristi njen i dalje savršen i moćan glas (kao što je to Rabin uradio sa Kešom), o njoj i njenom stvaralaštvu ne samo da nema nijedne objavljene knjige, već više od petnaest godina nije napisan ni pristojan analitički članak, a kamoli ozbiljna studija. Nikome ne pada na pamet da njen život sa svim usponima i padovima, koji je savršen predložak za dobar scenario, pretvori u film. Elementarno bi bilo da je u njenu čast napravljen album na kome bi mlađe koleginice pevale pesme koje su je proslavile i bez kojih su i dalje nezamislive i svadbe i kafane, i to ne samo na ovim prostorima. Ovako, moramo biti presrećni što smo makar krajem prošle godine od PGP RTS-a dobili trostruki disk Lepa Lukić — Zapisano u vremenu sa više od šezdeset njenih pesama. I ovakav kakav je (bez detaljnog bukleta, bez informacija o njenoj diskografiji, o datumima snimanja, o izdanjima na kojima se ovi snimci nalaze), disk daje mogućnost uvida u razvoj njene bogate karijere.
 
Mnoge mlađe generacije odrasle uz nove talase estradnih zvezda čak i ne znaju o kome je reč, kao što ne znaju da su mnoge pesme koje su već postale deo kolektivnog sećanja ovog naroda zapravo njene. Dovoljno bi bilo samo reći da je to osoba koja je otpevala pesmu "Jutros mi je ruža procvetala".

Iz njene bogate biografije ovom prilikom izdvojićemo tek nekoliko važnih momenata. Rođena je i odrasla u selu Miločaj pored Kraljeva i vrlo rano rešila da se bavi pevanjem. Prvo snimanje za radio imala je krajem pedesetih i od tada do polovine sledeće decenije je usledilo uspostavljanje mučnog obrasca koji će i do dan-danas pevačici na ovim prostorima jedini garantovati duže trajanje: kafane, hoteli, moteli, terase, turneje, opet kafane. Nabijena kilometraža na kojoj se uči život, upoznaju ljudi i vežba glas nadograđivana je povremenim snimcima za radijski program (po pravilu narodni standardi poput "Čuvam ovce dole u jasenje", "Moj Milane" ili sjajne "Djevojka sokolu zulum učinila") i prvim singlovima, duetima.
 
Pravi obrt dolazi 1964. kada kompozitor Perica Tanasijević (čovek za koga su vezani gotovo svi njeni veliki uspesi) specijalno za nju piše "Od izvora dva putića". Ovu pesmu Ivan Čolović s pravom navodi kao prvi pravi hit takozvane novokomponovane muzike: ne samo što je prodata u ogromnom tiražu od preko 260.000 primeraka, već je i po muzičkoj formi i po tekstualnom sižeu predstavljala pravi početak slobodnijeg i modernijeg pristupa tradicionalnim i do tada ustaljenim temama "narodne muzike". Od tada pa do kraja osamdesetih počinje period stvarne izgradnje moderne muzičke industrije u SFRJ na čijem je čelu upravo najveća zvezda tog perioda — Lepa Lukić.
 
Zaista, ako neko želi da analizira kako se na ovim prostorima etablirala muzička industrija moraće da počne i da završi s Lepom. Prvo, u njenim tekstovima oseća se polagano ulaženje urbanih motiva i dilema i postepena razgradnja idiličnog pastoralnog pejzaža od koga su tadašnji pevači polazili. Od naivnih, razdraganih, pomalo erotičnih, šeretskih i veselih tema stiže se do istinskog razočaranja, ljudske drame, bola ("Pevam i tugujem"). Lepa je počela da peva ono što su ljudi živeli. Drugo, jasno se uočava kako se modifikuju forme koje je još Carevac pravio i kako se pojavljuju i novi ritmovi i novi instrumenti (npr. električna gitara u "Izvini, ali mnogo mi je žao"). Konačno, oko nje se ispredala čitava mreža novih institucija koje su definisale estradu: izdavačke kuće, promoterske organizacije, revijalna štampa...
 
Lepa Lukić je prvi pravi superstar na ovim prostorima: ona je sa Silvanom Armenulić bila u centru vešto izrežiranog marketinškog sporenja između ove dve dive, sa sve brojnim fan-klubovima, peticijama podrške, nadmetanjima za nagrade i sl. Iz tog doba je i fenomenalan potez kada je Lepa slikana kao kraljica u narodnoj nošnji, sa opancima i krunom na glavi. Ovu višeznačnu sliku je Beogradska estrada koristila kao plakat za njenu promociju. Ne zaboravimo, glumila je u dva filma i jednoj seriji.
 
Ona je postavila čitav obrazac koji su kasnije u osamdesetim samo prilagođavale Lepa Brena, Dragana ili kasnije Ceca. Međutim, kao svaki pop-superstar, ona je otvorila i onu drugu stranu savremenih heroja: lične tragedije, neuspeli brakovi, poroci, potpuno neracionalan odnos prema novcu koji je dolazio i odlazio u neverovatnim količinama. Prva je osetila tamnu stranu popularnosti i postala meta tadašnjih ništa manje agresivnih tabloida, sve vreme kukajući za privatnošću i slobodom.
 
Povlačenje u drugi plan tokom osamdesetih bilo je rezultat novih dinamičnijih vremena, rezultat činjenice da je ušla u srednje godine ali i sopstveni izbor osobe koja je sasvim zadovoljna svojim posebnim mestom dostojanstvene legende i koja ne želi da se na pogrešan način prilagođava novoj nešvilskoj modi kakvu je gurala Brena. Zbog i dalje važećih kriterijuma, naprosto se znalo da je Lepa — Lepa, da samo ona može da otpeva određene stvari, na svoj način. I to je bilo sasvim dovoljno da se povremeno oglasi sa velikim uspehom ("Čaj za dvoje", "Srce je moje violina", "Niko kao ja"), da sebi obezbedi dobru zaradu i da nastavi da se nosi sa svojim ličnim tragedijama od kojih je najveća nemogućnost da dobije dete. Otuda i danas tako tragično i bolno zvuči njena interpretacija Radojkine "Sine moj" bez koje nekada nijedna emisija Želja i čestitki nije mogla da prođe; otuda i mnogi njeni pokušaji da majčinski promoviše neke nove pevačice (uključujući poznatu kičericu "Naslednica").
 
A onda su došle devedesete kada je zaista propao čitav jedan svet. Ni Lepa nije mogla da izbegne posledice ove kataklizme: pomenimo samo prinuđenost da peva na promocijama Arkanove stranke tokom 1993. Srećom, za razliku od mnogih drugih Lepa nije pristala da uništi sebe: umesto da se zateže, ugrađuje silikone, skida i peva pornografske tekstove, odlučila je da ode u izbeglištvo. Godinama je živela u Kanadi, a svoju egzistenciju gradila je na pevanju za našu dijasporu uz tek povremeni pokušaj da ovde snimi poneki album. U svemu tome održala ju je samo ona strašna životna energija koju srpski seljak nosi boreći se humorom protiv svih nevolja i tragedija — i danas je Lepa poznata po vicevima koje stalno priča.
 
No kad se podvuče crta, ispod ove neprestane avanture više od svega ostaje more jako lepih pesama ("Oj meseče zvezdo sjajna", "Bisenija"), koje su generacijama obeležile život. Ostaje njen kristalno čisti, ravan i stamen vokal koji teče onako kako to i Morava vekovima radi. Kako je i sama govorila, ona peva prirodno, jasno, čisto i bez napora, baš kao što pije vodu.

Miša Đurković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Jun 10, 2013, 10:56:48 pm »

**

BIJELO DUGME


U Nušićevoj ulici u Beogradu, u izlogu prodavnice muzičkih diskova, stoji ogroman poster napravljen za potrebe promocije kolekcije albuma Bijelog dugmeta, kojom je obeležena tridesetogodišnjica njihovog osnivanja. Naravno, na njemu se nalazi fotografija najveće pop-ikone sa ovih prostora, Josipa Broza Tita, kako opušteno u belom odelu sedi za pijaninom i svira. U ovoj jednostavnoj i provokativnoj fotografiji sažeta je ogromna simbolička snaga, mnoštvo emocija, pitanja, zaključaka i provokacija: ovim potezom Bregović ne samo da je odao počast svom velikom idolu na koga se, kako je uvek govorio, maksimalno furao već je zapravo na inteligentan način u metaforičnom smislu za klavir postavio sebe i publici predstavio sažetak ne samo svog petnaestogodišnjeg rada sa Dugmetom već i svih svojih snova, želja, ideja, utopija i verovanja, zapravo svog suštinskog identiteta koji je po prirodi ostao vezan za tu nekadašnju veliku, složenu i strašno inspirativnu zemlju. Ukratko, ako se složimo da je Džejms Bond, mada imaginarni lik, sublimacija svih onih otvorenih i prikrivenih fantazija svakog poštenog i iskrenog muškarca, moramo reći da su na ovim prostorima samo dva čoveka u stvarnosti ostvarila tu vrstu apsolutne realizacije i postali (i tokom čitavog života ostali) istinske pop-ikone, hodajući mitovi, večite zagonetke koje daleko prevazilaze sve ostale zajedno. Jedan je onaj što sedi za klavirom, a drugi je "veseli Bosanac" koji nam za leto sprema neviđeni zemljotres.*

Vest da se posle više od petnaest godina Bijelo dugme okuplja da održi tri koncerta u tri najvažnija grada SFRJ, prodrmala je poput struje čamotno eks-jugoslovensko estradno i muzičko nebo. Panika se meša sa ljubopitljivošću a uzbuđenje sa raznim vrstama straha, dok se posle dužeg vremena traga po prašnjavim fasciklama i dosijeima da bi se pronašao svaki mogući podatak i još jednom postavilo nikad odgonetnuto pitanje o tome u čemu je tajna sa Dugmetom i zašto je to ostala prva, poslednja i najveća rok-grupa na ovim prostorima. A suština odgovora je ipak i pre svega u pomenutoj "lopuži koju nikad nisu uhvatili", neverovatnom vođi, tati ovog benda. Nek mi ne zamere pokojni Ipe, sva tri velika pevača, Bebek, Tifa i Islamović, kao i Pravdić, Redžić, Ristovski, Mića Vukašinović, Điđi Jankelić i drugi koji su prošli kroz ovu grupu, ali suština ovog fenomena ipak se vrti oko Brege. Ovo je naravno i lična posveta kolegi filozofu i antropologu amateru koji je kao retko ko na ovim prostorima razumeo dušu jugoslovenskih naroda.
 
Upravo od ovog poslednjeg i treba krenuti. Negde krajem osamdesetih u jednom intervjuu Bregović je sažeo suštinski problem u tretmanu popularne muzike na ovim prostorima kada je rekao da je osnovno to što narodu uvaljuju nešto što on neće, a istovremeno mu "i ono što voli proglase za govno. Ali narod se, jebo te, odupire svakoj okupaciji... Sva ta euforija oko narodnih pjevača spontan je narodni revolt! Pa zamisli narod koji se zagrlio, pije rakiju i sjedi u kafani — a pjeva pesmu od... Rahmanjinova!"

Ovu nesrećnu podeljenost elite i naroda, kao i tragičnu činjenicu da je kod nas zapadna popularna (dakle narodna) muzika nametana kao elitna, upravo je on prvi shvatio i pokušao da je prebrodi sa Dugmetom. Bregović je naprosto razumeo da sve ono što na ovim prostorima pretenduje da bude originalno, zanimljivo a istovremeno shvatljivo ljudima, mora da bude napravljeno kao neka vrsta prerade već postojećih narodnih, etničkih, folklornih elemenata. Ovaj princip se još radikalnije ispoljio u umetnosti i popularnoj kulturi. Bregović je sa Dugmetom bio prvi koji je rokenrol prilagodio i približio tom istom narodu mešajući ga sa narodnim nasleđem: oni su ga od intelektualističke, elitističke i prilično klaustrofobične forme zasnovane na običnom podražavanju zapadnih uzora pretvorili u stvarnu popularnu muziku dostupnu milionima. Ovo je bilo moguće zbog dve stvari: prvo zato što je njihova muzička originalnost bila zasnovana na kod nas jedinom mogućem obliku originalnosti, eklekticizmu nastalom iz spajanja žanrova aktuelnih u svetu i domaćih folklornih elemenata — koju god formu da su preuzimali u određenom trenutku (hard 'n hevi zvuk Parpla i Cepelina, novi talas, klasični pop-rok mejnstrim) uvek su nalazili načina da ga nadograde i oboje lokalnom atmosferom i balkanskim duhom; i drugo, Bregovićevi tekstovi su u raznim svojim varijantama stvarni odrazi najčešćih osećanja i raspoloženja ovdašnjih ljudi — od euforije do teške depresije, od nesputane životne radosti do onog teškog derta, gorčine, razočarenja, sa puno ironije, ali i dovoljno jednostavnosti, ponekad mačistički i sa dovoljno politike kao nezaobilaznog sastojka svih naših života... Međutim, on je istovremeno u pravu i kada tvrdi da su sve to na ovaj ili onaj način zapravo obične ljubavne pesme — ljubav je na ovim prostorima vrlo složeno i uslovljeno osećanje...

Što je najvažnije, Bregović je čitavog života namerno bežao od velikog intelektualizma, ponekad ga svesno ironizujući i čak idući u krajnost potpunog narodnog veselja koje bi velika većina naših urbanih mislilaca bez ikakvih problema otpisala kao kič. Činjenica da je gotovo na svakom albumu imao klasične, skoro narodnjačke poskočice nije samo komercijalno dodvoravanje narodu — to je jasan stav i zalaganje za legitimitet muzike uz koju ljudi bezbrižno mogu da igraju i da se šale, dok se u njima naslućuje pomalo mangupske erotike. Ne slučajno, pesme poput Kad bih bio bjelo dugme, Hop cup, Hajdemo u planine ili Napile se ulice uvek su otvarale prostor za one složenije slojeve albuma (kao što i u životu iza veselja dolaze oni smireniji i kompleksniji momenti) uz koje je moglo da se sanjari, pati, tuguje, ili plače. Upravo zahvaljujući ovom istinski narodnom konceptu u izvornom smislu te reči, Dugme je svoj drugi album Šta bi dao da si na mom mjestu još 1976. prodalo u tada fantastičnih 250.000 primeraka — to je prvi rok album koji je narod prihvatio. Kasnije su prodavali milione. Razni urbani kritičari, ljubomorne kolege, polupismeni intelektualci obično su odbacivali čitav ovaj koncept i čak su mu kačili prezrivu etiketu "pastirski rok" aludirajući na za njih neprihvatljivo mešanje urbanog i ruralnog. Bregović se srećom nikada nije osvrtao na ekipu koja je pokušavala da bude veći katolik od pape čime je postao jedan od pionira čitavog world music projekta i proširenja rokenrol formi autentičnim lokalnim elementima. Lipe cvatu i Đurđevdan su postali istinske narodne himne i time nagovestili njegov kasniji rad, a šteta je što zbog političkih razloga Kosovska kao jedan vrlo zanimljiv (i redak) pokušaj spajanja roka i albanskih etničkih motiva nije zaživela.
 
Naravno, kada se polazi od suštinski eklektičkog koncepta nužne su bile takozvane pozajmice. Bregović, fakat, jeste jedan od najvećih lopova na ovim prostorima ali, kako je i sam primetio (što je ostalo zableženo u Vesićevoj biografiji Dugmeta Lopuže koje nisu uhvatili), pomenuti epitet se na ovim prostorima koristi u pozitivnom smislu. Istorija razvoja Dugmeta jeste istorija "kopiranja" imidža, ponašanja, muzičkih formi, fraza, ponekad i celih pesama... Ali samo je Bregović mogao to da spoji na takav način da krađa postane legitimna umetnička tehnika. Da nije krao ono najbolje iz celokupnog balkanskog kolorita, od makedonskih gajdi, srpskih i ciganskih truba, do dalmatinskih klapa i bosanskih poskočica, muzika sa ovih prostora nikada ne bi u toj meri postala dostupna ostatku sveta.

Moglo bi se još mnogo govoriti o raznim aspektima njihovog rada, o tome kako je svaki album imao neku vrstu uspešne provokacije, o tome kako su prvi marketing ovde doveli do savršenstva, o brojnoj ekipi fantastičnih spoljnih saradnika, o Dugmetu kao jednoj vrsti preseka istorije i duha Jugoslavije... Ono što je međutim najvažnije jeste muzika koja nastavlja da živi i da novim generacijama daje istu vrstu emocije kao i ranijim. Dugme je ipak pre svega bilo i ostalo bend za raju, a Bregović koga je Duško Trifunović opisao bolje i od njega samog, davno je poručio "Pamtite me po pjesmama mojim".

Miša Đurković

______________

* Tekst je objavljen pred tri povratnička koncerta Bijelog dugmeta održana u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu u junu 2005.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: