Značajne i zanimljive ličnosti Valjevskog kraja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Muzički gradovi i varoši u sećanjima i zapisima « Značajne i zanimljive ličnosti Valjevskog kraja
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Značajne i zanimljive ličnosti Valjevskog kraja  (Pročitano 10892 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« poslato: Mart 12, 2011, 09:30:58 am »

*

ZNAČAJNE I ZANIMLJIVE LIČNOSTI


Među Romima Valjevskog kraja izdvojilo se u protekla dva veka mnoštvo zanimljivih i značajnih ličnosti, onih koje će se svakako nalaziti u budućim biografskim leksikonima te etničke grupacije. Razume se – ukoliko takve publikacije budu pravljene, odnosno kada taj posao bude rađen. Bez pretenzija da ponudimo konačan imenik tih ličnosti skrećemo pažnju na poneke od njih.

Aleksić Živorad Žija — Gitarista, dugo godina jedini među valjevskim Romima.

Aleksić Zorka Jela — Čuvena valjevska pevačica iz sredine druge polovine 20. veka. Lepa i stasita.




Zorka Aleksić Jela

Bušići, Stanko i Mato — Verovatno su bili braća. Živeli su na Ubu, bili "kmetovi ciganski". Pretplatili se 1851. godine na knjigu (pozorišni komad) "Mnogostradalna Genoveva".

Vasić Joca — Mioničanin, rođen 1929. Uspešan fudbaler ali i privrednik. Osnivač i prvi direktor mioničkog "Metala".

Gračani, Predrag i Nenad — Braća muzičari, među vodećim zabavljačima Beograđana u vremenu između svetkih ratova. Svirali su i u orkestru Radio Beograda i ponešto komponovali. Nenad (rođen 1896. godine) bio je školovan muzičar. Pohađao je beogradsku Srednju muzičku školu i u junu 1914. učestvovao na javnom koncertu njenih učenika.

Gračanin Aleksandar — Nekadašnji gimnastičar, prvak Srbije 1954. i 1956. godine. Najbolji sportista Valjeva 1956.

Gračanin Bora — Vojni muzičar, harmonikaš i trubač. Svirao je i u valjevskom orkestru THE HAWAI BAND. Živeo u braku sa Radom koja je svirala violinu.

Gračanin Borko — Otac Predragov i Nenadov. Učio volinu od Marinka Stankovića.

Gračanin Dragiša — Bokser, među najboljima u Jugoslaviji oko 1960. godine. Proglašavan je za sportistu godine u Valjevu 1962, 1964. i 1965. Bio je i državni reprezentativac.

Gračanin Žarko — Violinista, svirao u orkestru THE HAWAI BAND.

Gračanin Ljubinko — Odbornik Gradskog narodnooslobodilačkog odbora, izabranog na mitingu u Valjevu 22. oktobra 1944. godine.

Gračanin Milutin Perica — Odličan violinista, Čedomirov sin. Član Velikog orkestra Doma JNA u Beogradu. Umro 1992.

Gračanin Ratibor Steva — Bokser, izvesno vreme kapiten BK "Metalac". Živi u Lionu.

Gračanin Čedomir — Osnivač pozorišta valjevskih Roma koje je postojalo 1938. godine, možda i ranije. (To je najstarija pozorišna družina Roma u svetskim okvirima.) Čedomir je rođen 19. februara 1892, umro 19. aprila 1956. godine.

Janković Boja — iz Bogdanovice, violinist. Dugo vremena vodeći muzičar ubske varoši. Imao je sopstveni orkestar.

Jovanović Dragan i Željko — Otac i sin. Dragan je vlasnik romskog radija "Točak" a Željko glavni i odgovorni urednik programa te radio-stanice. Rodom su iz Tolića, iz jedne od najuglednijih tamošnjih porodica Roma.

Karabiber Marko — "ciganski" Haračlija u Valjevu 1824-25. godine. U jednom aktu iz kancelarije kneza Miloša Obrenovića naloženo mu je da "od Cigana koji mečke vode" naplaćuje "obični harač" a da im na mečke ništa ne uzima. Svakako je bio zapovednik onovremene kolonije valjevskih Roma.

Knežević S. Živorad — Rođen na Bairu 1903, dugogodišnji vojni muzičar. Neposredno posle Drugog svetskog rata, vrativši se iz zarobljeništva, osnovao je Veliki orkestar u Valjevu i bio njegov dirigent. Rukovodio je muzičkim kursom pri KUD "Abrašević" 1950. godine (držao časove violine, trube, klarineta i čela).

Kostadinović Zora — Sa Baira. Sopran, vodeća pevačica u Valjevu u vremenu pred Prvi svetski rat i posle rata.

Krstić Bogomir — Muzičar u orkestru Kraljeve garde. Rođen 1910. Sin je Koste i Leposave, deveto njihovo dete.

Lazarević Blagoje — Kovač iz Lončanika kome su 1859. godine podigli spomenik sin Miloš i "supruga ego Ružica". To je, svakako, jedno od najstarijih trajnih obeležja nekome od Roma u čitavom Valjevskom kraju. Blagojevi potomci prozvali su se Blagojevićima. Bili su čuveni kao svirači.

Marinković Svetolik – Pesnik. Rođen 7. aprila 1932. u Babajiću (otac Milorad, svirač; majka Ružica). Radio je 60-tih godina kao vratar u Beogradu. Poeziju objavljivao u "Mladosti", "Zadruzi" i još ponegde. Predstavljen je u Biografskom leksikonu Valjevskog kraja.

Milićević Radomir Šilja — Većnik Gradske uprave u Valjevu, postavljen na tu dužnost 20. avgusta 1935. godine.

Mitrović Milijan — Rodom sa Milavca, nastavnik matematike u Mionici. Sada u penziji.

Obradović Slobodan — Odličan trubač, možda i najbolji među valjevskim Romima.

Petrović Milan Pub — Kmet Valjevske opštine.

Petrović Milorad Grba — Violinist, majčuveniji među muzičarima iz Gornje Grabovice. Živeo je 79 godina, umro 9. jula 1993. Nasledili su ga Duško i Ćuban, takođe vrsni muzičari.

Plavići, Alija i Mujo — Kovači. Živeli su u Valjevu početkom 19. veka. Prišli u martu 1804. srpskim ustanicima koji su tada oslobađali Valjevo od Turaka. Plavići su u vojsci Jakova Nenadovića postali bimbaše. Mujo Plavić je poginuo 1807. u borbama za oslobođenje Užica. Hrabrost braće Plavića opevao je Sima Milutinović Sarajlija u svojoj "Srbijanci".

Ristić Dragan — Osnivač orkestra "Kal" koji se sa zapaženim uspesima predstavljao na domaćim scenama i već stiče međunarodnu reputaciju. Rođen u Gornjoj Grabovici.

Stanković (Paunović) Marinko — Rodom iz Sovljaka (Tamnava). Pojavio se u Valjevu osamdesetih godina 19. veka. Smatralo se da je on bio prvi violinista u ovoj varoši. Umro je 27. januara 1895.

Stojanović Bangeja — Nekadašnji ulični svirač iz Mionice.

Šabanović Šaban — Nekada najčuveniji valjevski muzičar pevač. Živeo je u vremenu između svetskih ratova.[/color]

Zdravko Ranković | Revija Kolubara
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 12, 2011, 09:31:21 am »

*

VALJEVSKI MUZIČARI BRAĆA GRAČANIN

Novi prilozi njihovim životopisima

Susreti sa kulturologom i istoričarom Valjeva i Valjevskog kraja Zdravkom Rankovićem uvek se završavaju pitanjem: ima li što novo o Braći Gračanin? Zainteresovani obojica da se o životu i radu ovih poznatih Valjevaca što više sazna, pribiramo podatke. I ovog puta ispisujemo opet jedan mali trag njihove muzičke aktivnosti u Beogradu između dva svetska rata, starom Beogradu koga već davno više nema, sa željom da takvih i još zanimljivijih podataka bude što više.


1 U dnevnom listu Pravda (6. januar 1935) objavljen je oglas iz koga se vidi u kom lokalu su tada u Beogradu svirali Braća Gračanin. Tu piše: "Beogradski život. Restoran 'Uroševa Pivnica', Terazije, Prestolonaslednikov trg 27, iz osnova renoviran, raspolaže odličnom domaćom kujnom kao i svima gurmanskim specijalitetima sa roštilja, svake srede i petka riblja čorba. Od danas, pa svako veče za vreme praznika svira najbolji orkestar Predraga Gračanina Valjevca." Današnja beogradska ulična krilatica "ići u život" tj. na zabavu, u provod, nekada je podrazumevala i sadržinu ovog oglasa.

2 U knjizi prof. Miodraga Vasiljevića (1903—1963), našeg najplodnijeg zapisivača srpskih narodnih pesama, Narodne melodije Leskovačkog kraja (Beograd 1960), naišao sam i na redove, koje treba prepisati i ponovo istaći, sada kada narodne muzike više nema. Preostalo je samo da je preko ovakvih knjiga upoznajemo i proučavamo. Naš poznati melograf je zapisao: "U nekim srpskim gradovima u kojima se turski živalj duže zadržao, ili koji su bili muzikalnija sredina u istorijskoj prošlosti, stvoreni su osobiti tipovi pesama razgranatih melodijskih oblika s mnogo dinamičkih preliva i prefinjenosti. Takvi su gradovi u Srbiji bili Niš, Vranje, Leskovac na prelasku između ova dva velika pevačka centra, i Valjevo... Beograd nije nikada imao svojih originalnih pesama, iako je bio veća, bogatija sredina od Niša, Vranja, Leskovca i Valjeva. Beograd su uvek osvajale pesme (muzika) donošene iz unutrašnjosti Srbije, iz Vojvodine i iz inostranstva, a najviše sa zapada, iz Bosne i iz Hercegovine. Sevdalinke su od aneksije Bosne i Hercegovine (1878) počele u Beogradu uzimati sve većeg maha. Početkom ovoga veka (DžIDž), bili su u Beogradu jako popularni šabački pevači i svirači Cicvarići. Oni su odlazili u Novopazarski Sandžak i Bosnu, te odnosili jedan, a otuda donosili drugi nov pevački materijal. Cicvarići su putovali po svim većim gradovima Srbije raznoseći svoj repertoar koji su prihvatili i drugi Cigani, čuveni pevači i svirači: u Kragujevcu Lata, u Jagodini Mija, u Valjevu Marinko, Borko i njegovi sinovi (narednici u vojnoj muzici), u Grockoj Joca, u Kruševcu Mitar i drugi..."

Iako je znao mnogo više nego što je napisao, prof. M. Vasiljeviću se nije pružila prilika da obiđe i stručno obradi Valjevski kraj ili da se sretne sa Braćom Gračanin u Beogradu za koje je znao da su bili "narednici u vojnoj muzici" u vreme Prvog svetskog rata.

3 Nedavno sam došao i do podatka o jednoj staroj ploči, koju su, verovatno između dva rata, snimili Braća Gračani. Sigurno je, da je bilo više takvih snimaka, ali zasad znam za ovu jednu. Gramofonska ploča se čuva u Muzikološkom institutu pri SANU u Beogradu i na njoj su snimljene interpretacije dva kola: Sremčica kolo i Oleg kolo. Oznaka diskografske kuće: Odeon A 192795a i b strane, sa oznakom: Orkestar Predraga i Nenada Gračanina. Tako sad već, pored pomenutih njihovih kompozicija: Brankovina-marš i pesme Ciganska tuga, znamo za četiri melodije iz njihovog muzičkog opusa.

Nadam se da će ubrzo biti saopšteno još novih podataka o muzičkom radu Valjevaca Predraga i Nenada Gračanina.[/color]

Đorđe Perić | juni, 2003. | Revija Kolubara
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 12, 2011, 09:31:42 am »

*

GRAČANI — VALJEVSKI MUZIČARI–VIRTOUZI

"Od Valjeva i Beograda do Njujorka"

Poznati valjevski muzičari — Gračani (otac Borko, sinovi Predrag i Nenad i unuk Borko) nestali su nam sa vidika sa zaključkom da se o njima više ništa neće moći saznati, pa ni napisati. Posle nekoliko napisa o njima u Reviji "Kolubara", uglavnom nepotpunih i fragmentarnih, nije se niko javio da o njima kaže i nešto više. Ipak, traganje se prećutno nastavljalo.



 
Borko Gračanin

Nedavno sam u Beogradu pronašao, više slučajno, jednog od sinova Nenada Gračanina, gospodina Đorđa Gračanina (1939), ekonomistu u penziji, koji se odazvao molbi da mi kazuje o svojoj familiji. Veoma ljubazan i predusretljiv, Đorđe Gračanin je najpre pričao o dedi Borku i precima, koliko je zapamtio. A znao je dosta, naročito o stricu Predragu i ocu Nenadu, kao i o rođenom bratu Borku. Uz njegovu pomoć uspeo sam da saznam osnovne podatke iz biografija najslavnijih članova ove muzičke porodice, koji su kroz život sa violinom u rukama prošli, kao građani sveta, najveće svetske razdaljine: od rodnog Gradca, Valjeva i Beograda — do Njujorka i Melburna! Poštovani Đorđe Gračanin uzima reč i kazuje:

Pradeda Đorđe, slava Nikoljdan — Naš najstariji predak o kome se uvek u porodici pričalo, zvao se kao i ja: Đorđe; ja i nosim njegovo ime. O njemu malo znam. Živeo je u Gradcu, selu nadomak Valjeva. Pričalo se da je bio vrlo smeon, neustrašiv. Kad bi uveče seljaci rano polegali i pala noć, svi su se plašili veštica i vampira. Moj pradeda nije. Za opkladu izlazio je u najmračnije i najstrašnije delove sela — na groblje i tamo slobodno šetao. Zbog toga je jedno vreme bio i seoski kmet. Slavio je Sv. Nikolu, to je slava svih Gračana koji vode poreklo od Đorđa. Gračani su i docnije svake godine vrlo svečano slavili Sv. Nikolu, kako u Gradcu, posle u Valjevu, tako i u Beogradu, pa i sad u Njujorku. U Beogradu, sećam se da je prvi gost na slavi uvek bila ugledna ruska pevačica Olga Jančevecka, sa kojom su stric i tata sarađivali. Posle 1945. slava se zabranjivala u Beogradu. Ali moj otac Nenad za to nije mario. Tada je bio član Beogradske filharmonije. Posle probe, sećam se, on kaže dirigentima Živojinu Zdravkoviću i Krešimiru Baranoviću: "Ja sutra neću doći; slavim!" A oni bi tada rekli: "Dobro, čika Nešo, samo nemoj da se dalje čuje!" I tako, kad oni odu, tata se okrene kolegijumu filharmonije i kaže: "Društvo, sutra je Sv. Nikola, pozvani ste na moju slavu, dođite!" Društvo se maksimalno odazivalo — pa je veselje trajalo do zore. Pamtim da se jednog Nikoljdana sve popilo i pojelo u dobrom raspoloženju, pa čak i spremljena zimnica za sledeću godinu. I danas slavimo, pa ćemo tako raditi i dalje... moj sin, i ostali muški potomci Đorđevih Gračana.

Narodni umetnik, violinist deda Borko — O dedi Borku znam više. On je Đorđev sin, jedini od sve Đorđeve dece za koga znam. Jedno vreme se prezivao po ocu — Borko Đorđević Gračanin, ali je posle ostalo samo — Gračanin. Deda Borko Gračanin (1862—1932) je od malena svirao violinu u narodnim orkestrima, a docnije osnovao svoj orkestar, kapelu, kako se to tada govorilo. Svirao je i izvan Valjeva, po drugim varošicama i gradovima. U Beograd je konačno prešao negde posle 1910. godine. Sa sobom je poveo suprugu Zoru (umrla 1941) i sinove: Predraga i Nenada. Zora je bila rodom sa Uba. U Beogradu su se seljakali (Dorćol, Bara Venecija) dok se nisu konačno naselili na Čuburi (Ul. Novopazarska 19), koja od 1929. i sad postoji. Bila je neka narodna pesma koja počinje rečima: "Rodi majka dva nejaka sina / u zlo doba, u gladne godine / lepo im je ime nadenula / jednom Predrag, a drugom Nenade..." Otuda i imena dece. Borko je sa svojom trupom svirao u Beogradu i izvan Beograda, po kafanama, gostionicama sa prenoćištem, hotelima. Svirao je i na vašarima, svadbama, slavama. Sviranje je bilo njegovo zanimanje i od toga se živelo. Sa sobom je vodio starijeg Predraga i mlađeg Nenada. Prve pouke sviranja na tom instrumentu dobili su od oca. Zavoleli su i nasledili njegovo zanimanje, pa su tako, još vrlo mladi, postali i članovi njegove kapele.



 
Predrag Gračanin

Svirajući po salonima, Borko je primetio da su otmeniji gosti tražili i pesme koje on nije znao, jer nisu bile naše. Bile su to kompozicije pisane notama. Zato je pokušao da opismeni sinove, da znaju svirati svaku pesmu sa notnih partitura. Uzeo im je školovane profesore, da bi što pre savladali i sviranje po notama. (Jedan od sinova, Nenad, u tome se usavršio. O tome više u njegovoj biografiji.) Sve dok je živeo — priča njegov unuk Đorđe — stari Borko je prihod od sviranja držao kod sebe i po potrebi delio sinovima. Bio je izuzetno pravičan, svi su ga poštovali i voleli. Kada je napunio 80 godina deda Borko je preminuo. Nije bolovao, jednostavno je lego, zaspo i — umro.

Predrag Gračanin — violinista i boem — Kao što sam već rekao, moj stric Predrag i otac Nenad su vrlo mladi počeli da sviraju u deda-Borkovoj muzičkoj kapeli. Sa njim su obišli gotovo sve znatnije varoši i gradove u Srbiji. Ali, izbio je rat (prvo Balkanski: 1912-1913, pa svetski 1914—1918) i obojica su regrutovani u vojnu muziku i iz rata izašli sa činom narednika vojne muzike... Moj otac Nenad ne bi izašao živ iz rata da nije bilo strica. Prilikom prelaska preko Albanije stric je nosio mog bolesnog oca na leđima. Otac je izvesno vreme proveo na oporavku, u bolnici srpske vojske u Bizerti (Tunis), i tako se spasao...

O Predragu ne znam da vam kažem mnogo. Nije bio srećan u braku. Sa prvom ženom Martom (umrla je 1948) imao je ćerku Divnu (1915—1951). Bila je udata za Svetu, zvaničnika policije i radila u trgovini. Jako lepo je pevala, ali je mlada umrla. Sa drugom ženom Pepicom nije imao dece. Znam da se pričalo u porodici, da je u ratu, prilikom prve izvedbe "Marša na Drinu" od Stanislava Biničkog, on svirao... Zato je imao običaj da svoje nastupe u kafanama započinje i završava uvek isto — "Maršom na Drinu". Predrag je bio izuzetan violinista. Bio je pravi štimung-majstor, umeo je da napravi atmosferu veselja do usijanja. Radio je kao kapelnik u mnogim beogradskim kafanama (kafana Toplica, Uroševa pivnica, na Čuburi, kod Kolarca i na mnogim drugim mestima). Pratio je svojom violinom mnoge čuvene pevačice: Vuku Šeherović, Olgu Jančevecku i druge.

Predragov repertoar pesama i igara bio je vrlo širok, sastavljen uglavnom od srpskih narodnih pesama i igara, ali i novijih salonskih kompozicija, šlagera, romansi.

Đorđe je još kazivao da je iza njega ostalo puno nota u jednom koferu, za koji ne zna gde je odnesen i kad je nestao. Pitao sam ga i za pesmu "Ciganska je tuga pregolema", ali mi on o njoj nije znao ništa da kaže. "Moguće je, ne sećam se." Poznato mu je da je orkestar Predraga Gračanina svirao na radiju svake godine, počev od 1928, i da je prilikom snimanja ploča pratio mnoge pevače narodnih pesama, pa i čuvenog beogradskog pevača Mijata Mijatovića. "Posle Drugog svetskog rata, Predrag se penzionisao, povukao se u miran život, prodao deo naše porodične kuće na Čuburi — priča Đorđe — i odselio se. Posete su bile ređe, ali su se braća volela, poštovala i pomagala. Stric je umro tiho, 13. oktobra 1969. godine u Beogradu..."


Đorđe Perić | novembar, 2005. | Revija Kolubara
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 12, 2011, 09:32:07 am »

*

MUZIČAR NENAD GRAČANIN

Kazivanja njegovog sina Đorđa

U jednom od prošlih brojeva Revije "Kolubara" potomak čuvene porodice majstora svirača Gračana iz Valjeva, gospodin Đorđe Gračanin, kazivao nam je o valjevskom poreklu ove muzičke porodice. Govorili smo o dedi Đorđu, čuvenom muzičaru, dedi Borku (1862—1932) i stricu Predragu (1892—1969). Nedavno sam ponovo posetio Đorđa Gračanina, da nastavimo razgovor o njegovom ocu, Nenadu Gračaninu (4/17. II 1896, Bobija, Valjevo — Beograd, 26. III 1966). Veoma ljubazan, ali vidno uzbuđen, gledajući u prošlost koja je minula, Đorđe nam je kazivao: "U životu violiniste postoje četiri oblika njegovog razvoja: muzikant, muzičar, muzički majstor i virtouz. Moj otac je bio — ono treće." Evo kako je protekao njegov život.




 
Nenad Gračanin

Muzički majstor — Pokazujući nam fotografiju svog oca, koju ovde donosimo, primetio sam da je Nenad drugačije izgledao od svog brata Predraga. Lik mu je odavao nežnost i duhovnost umetnika sa violinom, koju obuhvataju nežni, gotovo devojački prsti. Pored drugih slika iz raznog starosnog doba, tu na stolu ležali su i retki dokumenti o Nenadovom školovanju i muzičkoj službi.

"Tata je po prirodi bio uvek miran, staložen", pričao je Đorđe. "Bio je mio i razgovoran, u mladosti dosta lep čovek, a u starosti dobroćudan, simpatičan. Kad je radio u Beogradskoj filharmoniji, svi su ga zvali "Čika Neša"... Otac Borko bio mu je u detinjstvu i mladosti prvi učitelj violine. Zatim se upisao u Srpsku muzičku školu u Beogradu, koju je osnovao poznati srpski kompozitor Stevan St. Mokranjac. Sačuvalo se i njegovo svedočanstvo."

Iz svedočanstva ispisujem podatke: "Rođen 4. februara 1896 u Valjevu, svršio je 1913/14. školske godine II razred violinskog odseka i dobio ocene: violina — odličan (5); teorija — vrlo dobar (4); vladanje — primerno; vrednoća — pohvalna (5). Beograd, 19. maja 1914. Za direktora Srpske muzičke škole: Jovan Zorko. Učitelj stručnog predmeta: Jovan Ružička." Dokument nam pokazuje da je Nenad kao đak Srpske muzičke škole bio odličan violinista, vredan i talentovan. Ali...

"Sa diplomom Srpske muzičke škole", priča Đorđe, "moj otac se nije posvetio svojoj struci, već je krenuo u rat!" Tek kada se završio Prvi svetski rat mogao je da se posveti violini i svom privatnom životu. I dok je Predrag po svršetku rata osnovao svoj salonski orkestar i svirao sa njim po mnogim beogradskim kafanama, Nenad je ostao u državnoj službi. Iz njegovih dokumenata vidi se da mu je priznat radni staž od 1. IV 1912. do 16. II 1951. godine, kada je penzionisan. Kako je tekla njegova muzička služba govore nam i drugi dokumenti. U vojnoj ispravi stoji da je primljen u četu Muzičke garde u Beogradu, u stalni kadar: 10. IDž 1915, a iz stalnog kadra (tj. vojske) izašao 9. I 1923. godine. Zabeležena su i unapređenja: u čin kaplara (19. VIII 1917), podnarednika (1. III 1919) i narednika (7. III 1921) vojne muzike Kraljeve garde. Imao je četiri odlikovanja", kaže Đorđe, "ali se sećam samo da je bio nosilac Albanske spomenice i da je opdlikovan medaljom III stepena za zasluge kraljevskom domu. Moj otac nije odmah ostavio vojnu službu, jer mu je povereno da "drži" ličnu muzičku kapelu Kralja Aleksandra Karađorđevića. Sećam se da je otac pričao: kad se rodio mladi kralj Petar II Karađorđević, otac je trebalo da koristi odsustvo. Ali je zbog tog rođenja morao da odloži odsustvo i da svira u dvorskoj kapeli nekoliko dana i duže nego što je propisano."

Posle atentata na kralja Aleksandra (1934) prešao je u orkestar Radio-Beograda, gde je i ranije honorarno svirao. Tih godina postao je i redovan član Saveza muzičara Kraljevine Jugoslavije (16. IV 1936), a u umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete (muzički odeljak) bio je u komisijama za prijem pevača i instrumentalista. "Tada je već svirao više instrumenata", dodaje Đorđe, "violinu, klavir, čelo, harfu i saksofon. Violinu je kupio u Italiji iz radionice čuvenih italijanskih majstora; čuva se i danas u porodici. A saksofon koji je posedovao, prodao je za vreme Drugog svetskog rata za deset kila masti. Takva su bila vremena..."

Pratimo dalje govor dokumenata i našeg sagovornika.

Oko godine 1940. prestao mu je radni odnos u beogradskoj Radio-stanici; po potrebi, svirao je u radio-orkestru i u toku Drugog svetskog rata. "Da napomenem", dopunjava Đorđe, "da je moj otac i van stalne službe povremeno svirao u kapelama i orkestrima: sa bratom Nenadom po beogradskim kafanama, u Vrnjačkoj Banji, stalno (1945-1951) i honorarno u Beogradskoj filharmoniji sve do 1958; u Narodnom pozorištu, u operi redovno kao ispomoć, u Beogradskoj kinoteci za vreme prikazivanja nemih filmova i u drugim prilikama. Posle penzionisanja, sastavio je sopstvenu kapelu i svirao u poznatom hotelu "Moskva" nekoliko godina", ispričao nam je Đorđe. Tako je protekao, u stalnoj muzičkoj aktivnosti, život muzičkog majstora Nenada Gračanina Valjevca. A privatni život?

Porodični Život, supruga i deca — U kući poznatih beogradskih trgovaca-štofara Stamenkovića, bila je jedna mlada, lepa guvernanta" — priča Đorđe — "koja je dovedena čak iz Slovenije, da poučava njihovu decu nemačkom jeziku. Zvala se Anica-Ana Kolar (1909-1991), Slovenka po majci, Austrijanka po ocu, rodom iz Jesenica. Nju je upoznao moj otac i svidela mu se mnogo. I baš kada je ona ostala bez posla i htela da se vrati u Sloveniju, zaprosi je moj otac i ponudi joj brak. Iz tog vrlo srećnog braka rodili smo se mi" — nabraja Đorđe: "Mirjana (1936), Borko (1938), Đorđe (1939) i Zorica (1948)".

"Sećam se", nastavlja Đorđe, "tata je komponovao za mamu posebnu jednu pesmu — Bebica, koju je svirao isključivo njegov orkestar kada se ona pojavi. Jedne večeri, mama i tata su odnekud došli kući, a mi deca se dogovorimo da ih lepo dočekamo. Uzmemo instrumente nas četvoro i kada su se pojavili, zasviramo i zapevamo Bebicu. Bili su iznenađeni i tronuti do suza. Ljubljenju i grljenju nije bilo kraja. Bilo je i drugih kompozicija: Kapinera, šlager, "ingliš-valcer" i drugo."

"Kad smo odrasli, svako je otišao na svoju stranu: Mirjana sa mužem i decom živi u Melburnu, u Australiji, prevodilac je i znalac jezika, poliglota; ali voli muziku, voli horove. Zorica, izuzetno muzički nadarena, odlično je svirala na harfi. Radi u banci. O sebi sam vam pričao, sad sam u penziji."

"Očevu profesiju nastavio je Borko Gračanin mlađi. Studirao je muziku na Muzičkoj akademiji, na violinskom odseku. Desi se da slomi ruku, što mu omete završetak studija. Upisao je potom i klavir. Ljubav za muziku pobedila je ipak sve nedaće. Sa suprugom Verom Đorđević i decom: Ljiljanom, Nenadom (1963) i Sašom (1966) otišao je u Beč, gde je osnovao muzički ansambl "Stryngs" (Strune). U Austriji je boravio 15 godina, pa se sa porodicom otisnuo u Ameriku. U Njujorku sviraju modernu muziku, rade u studiju za muziku, snimaju ploče. Naročito su napredovali u muzici Borkovi sinovi Nenad i Saša..."

I da završimo. Stari "čika Neša" imao je tu čast da nastavi tradiciju poznate valjevske porodice muzičkih majstora violinista koju je zasnovao čuveni seoski "primaš" Borko iz Gradca. Marljivi i uspeli u svom poslu bili su i njegovi sinovi Predrag i Nenad, a sada već i Borko mlađi sa svojom decom Nenadom i Sašom uspešno sviraju u svetu. Od Gradca i Valjeva do Beograda i Njujorka i tako redom: naši — po celom svetu![/color]

Đorđe Perić | mart, 2006. | Revija Kolubara
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4628



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 06, 2013, 03:53:32 am »

*

PRVI ODSVIRAO "MARŠ NA DRINU"

Čuveni "Marš na Drinu" Stanislava Biničkog nastao je u vihoru Prvog svetskog rata, a prvi ga je u Beogradu izveo Predrag Gračanin, violinista rodom iz Valjeva. Zato je kasnije uzeo običaj da nastupe u kafanama započinje i završava uvek isto, "Maršom na Drinu".

Predrag nije bio samo izuzetan majstor na violini, nego i za kafanski štimung. Umeo je da raspoloženje dovede od veselja do usijanja. Radio je kao šef orkestra u poznatim beogradskim kafanama, poput "Toplice", "Uroševe pivnice", "Kod Kolarca".

Svojom violinom pratio je i mnoge pevačice na glasu, a najviše Vuku Šeherović i Olgu Jančevecku. Repertoar mu je bio bogat, najviše srpskim narodnim pesmama i igrama, ali mu nisu bile strane ni nove, salonske melodije, šlageri i romanse.

Komponovao je i sam. Njegovo delo je i danas omiljena pesma među boemima "Ciganska je tuga pregolema".

Počev od 1928, orkestar Predraga Gračanina svirao je i na radiju, samostalno, ili kao pratnja pevačima kada su snimali ploče. Naročito ga je tražio jedan od najboljih srpskih pevača svih vremena Mijat Mijatović.
 
Između dva svetska rata braća Gračanin su snimili nekoliko ploča, ali se do danas zadržala samo jedna. Čuva se u Muzikološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i na njoj su dva kola, "Sremčica" i "Oleg", koje su braća sama komponovala.

U porodičnom životu Predrag nije imao sreće. Prvi brak sa suprugom Martom je propao, a iz njega je imao kći Divnu. Ona je bila udata za izvesnog Svetu, policijskog službenika i radila je u trgovini. Imala je divan glas i ko zna da li bi nastavila muzičku tradiciju Gračanina da nije umrla mlada. Sa drugom ženom Pepicom Predrag nije imao dece.
 
Posle Drugog svetskog rata se penzionisao i povukao u miran život, prodavši deo porodične kuće na Čuburi. Braća su se i dalje volela i poštovala, ali su se sve ređe posećivala.
 
Primaš Predrag Gračanin umro je tiho, 1969. u Beogradu. Tek poneke novine su ga ispratile malim nekrologom.


IZMISLILI PROVOD Dnevni list "Pravda" od 6. januara 1935. doneo je oglas tada popularne "Uroševe pivnice", koji je izumeo krilaticu "ići u život" koja dan-danas označava večernji provod, zabavu. Tu piše: "Beogradski život. Restoran je iz osnova renoviran, raspolaže odličnom domaćom kujnom kao i svima gurmanskim specijalitetima sa roštilja, svake srede i petka riblja čorba. Od danas, pa svako veče za vreme praznika svira najbolji orkestar Predraga Gračanina Valjevca".

Vesti online | 27.06.2010
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: