Užice nekad i sad [običaji]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Užice nekad i sad [običaji]  (Pročitano 7698 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: Maj 04, 2013, 02:28:02 am »

**

UŽICE NEKAD I SAD  

OBIČAJI


Svadba

Sklapanje braka prati običaj svadbe.

Razlikuje se muška i ženska svadba. Muška svadba je onaj deo običja koji se obavlja kod kuće mladoženje (momka), a ženska svadba obavlja se kod kuće roditelja udavače (mlade, neveste, devojke). Razlikuju se i svatovi od svadbara. Svatovi su oni koji se sakupljaju kod mladoženje i odlaze u dom udavače da je dovedu. Svi ostali učesnici u svadbenom veselju su svadbari.

Starinske svadbe i u selima i u gradu Užicu bile su veoma bogate obredima, običajima, pesmom, igrom i posebnom vrstom zabave. U svemu tome ima više tragova drevnog života u rodovskim zajednicama nego kasnijih hrišćanskih rituala. Dugo je u ovom kraju bila poznata krađa devojke. To je bila istinska otmica, kao u daleka stara vremena.

Svadbeni običaji i obredi počinju nekoliko meseci pre zaključenja braka. Najpre roditelji budućeg mladoženje odlaze u kuću devojačkih roditelja i pitaju za devojku. Ako se taj prvi dogovor uspešno završi, roditelji devojke odlaze u posetu roditeljima momka da gledaju dom. Zatim se ugovori dan kad će se obaviti proševina ili prosidba. To je neka vrsta male svadbe. U selima se taj deo svadbenog obreda naziva ispit, prosidba ili davanje para, a u gradu: prstenovanje, zaruka ili veridba.

Posle toga i kod momačke i devojačke kuće vrše se obimne pripreme za glavnu svadbu.

Ponekad se u vremenu između prosidbe i svadbe pojave smutljivci koji, iz različitih razloga, pokušavaju da pokvare svadbu i veridbu raskinu. U tom periodu pojačava se kuđenje momka, devojke, njihovih roditelja, ukućana i prilika u kojima jedni ili drugi žive. Skuditi momka ili devojku smatra se nečasnim i podmuklim, ali zbog toga ipak može doći do raskida veridbe i ugovorene svadbe. Dosta tragova o tome ima u pesmama, pričama i legendama naroda ovog kraja.

Prosidba se ugovara kod devojačke kuće, a glavna svadba istovremeno i kod momačke i kod devojačke.

Za prosidbu i svadbu biraju se dani u nedelji. Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Pazi se i na godišnje doba. Najčešće svadbe su u jesen. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog beza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi u dva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku. Kasnije se obim devojačke spreme proširi i dodaju se neki delovi nameštaja: krevet, astal, nekoliko stolica i ponešto drugog pokućanstva.

Sporazum oko devojačke spreme obično se brzo i lako postigne. Kao normalno se uzima da roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela.

Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao pa su mnoge kuće sa više ženske dece zbog davanja miraza vidno osiromašile. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Miraz u nepokretnom imanju uslovljen je nekadašnjom tradicijom da se ženska deca isključuju iz nasleđivanja. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se i ne pominje, jer se podrazumeva. Kao mirazuša je najprivlačnija jedinica, koja nema ni braće ni sestara, ali u narodu se često čuje i shvatanje da su jedinice razmažene ("pečne"), da nisu osobito radne i da se teže prilagođavaju novoj sredini.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio. Za novu društvenu sredinu on je prizet, pripuz, domazet, došljo, a daju mu se i razna pogrdna imena. Vremenom se taj otpor smiri, prizet bude prihvaćen i nastavi se normalan život. Često prizet vremenom prihvati i prezime ženinog roda, o čemu se dosta dokaza može naći u starim crkvenim protokolima.

Najvažniji deo svadbenih običaja vezan je za dan venčanja. Svadba obično traje dva dana. Prvog dana mladoženja i nevesta (mladenci) venčavaju se u crkvi i to je glavna svadba. Drugog dana veselja se produžava, gosti na svadbu donose priloge i darove i to se zove velika svadba. Siromašnije kuće često sve to obave u toku jednog dana.

Na muškoj (momačkoj) svadbi postoje svatovi i svadbari, a na ženskoj (devojačkoj) su samo svadbari. Svatovi su posebno okićeni i oni u toku svadbenog veselja imaju izvesne prednosti nad svadbarima.

Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu "sobre" i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Stari svat je maldoženjin ujak (ostatak avunkulata), zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje. Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaju među svatovima. Barjaktar je mađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever (đever) je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu (mladu) sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu (ruvo, ruho). Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem. Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično. Kod devojačke kuće vozari se "pogađaju" sa devojkom koja je određena za čuvaricu ruva i tek kad se pogodi i plate mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme. Obično pevaju po dve "iz vika". Svadbene pesme su češće na kratki glas, što znači da pevanje traje kraće nego kod drugih (čobanskih, preljskih) pesama, koje se pevaju otegnuto i dugo traju (dugački glas). Jenđe se uvek trude da ih ne natpevaju svadbarice iz devojačkog roda.

Dan svadbe je svečanost i praznik za čitav uzov u selu. Tog dana niko ne radi poljoprivredne poslove.

U završnom delu svadbe pevaju i igraju svi učesnici svadbe.

Onaj ko je u žalosti zbog smrti bliskog srodnika (rušan) obično ne ide na svadbu.

Mlada na svojoj svadbi ne peva. Savetuju je da bude "vesela i nasmijana", ali ona ne peva jer to "tako valja".

U putu od kuće svojih roditelja do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama. Kad naiđe na prvu vodu (česmu ili bunar) mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu "daruje" maramicom, šećerom ili sapunom .

Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mađi muškarac iz kuće. Najpre neko opali iz puške pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko nje prekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Ona dolazi do čela "sobre", prlazi domaćinu, kumu, starom svatu i svim ostalim svatovima, onako kako sede za "sobrom". Sve muškarce ljubi u ruku, a sa mlađim ženama i devojkama ljubi se u obraz.

Najviše običajnih i obrednih radnji u toku svadbe izvodi se kad se svatovi, s mladom, posle venčanja, vrate mladoženjinoj kući. Tada mlada stupa u novi dom, među nove ukućane. Tu će ona postati majka i zato se pred kućom, na kućnom pragu i u kući obavlja čitav niz obreda simboličnog značenja. Mlada najpre uzima sito sa žitom i baca ga preko krova kuće. Posle toga uzme jabuku i baca je među svatove. Zatim joj donose muško dete do godinu dana (nakonjče) i ona ga okreće, stavlja na svoje grudi, a zatim daruje košuljicom. Posle toga dever uvodi mladu u kuću. Ponegde pre toga opet se puca iz puške. U nekim mestima mladi se pre ulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona iz stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku u kuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva. Mlada ih ljubi u ruku i u obraz i daruje. Svekrva mladu dočekuje sedeći kraj ognjišta. Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prlazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Na "velikoj svadbi", obično drugi dan, prikazuju se svadbarski prilozi. Kao prilog se donose pogača, tepsija, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi za mladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Vrednost priloga zavisi od ekonomske moći prilagača, ali i od stepena srodstva (prečine). Svaki svoj prilog donese kod čela "sobre" i čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Kad prikazuje priloge, čauš obično kaže ovako: "Da vidite, domaćine, kume i stari svate i svi ostali zvani i odabrani, kako je ovaj rođak (brat, stric, komšija, ujak, prijatelj — za svakoga se kaže ime i stepen srodstva) došao svom rođaku na veselje i donio lijepo poštenje: jedno kolo ljeba, jedan ardov piva, jednoga ljeljena..." i tako nabraja podižući i pokazujući sve što je kao prilog doneto. Za svaku vrstu helba on kaže "kolo ljeba", rakija je uvek ardov ili akov, a pečeno meso uvek je ljeljen (jelen). Ako neko za prilog donese pečeno prase (najsiromašniji donesu pečenu kokoš), opet se podiže bilo čije pečeno jagnje i opet se kaže - ljeljen". To je svakako ostatak stare tradicije stočara i neki simbol starinske solidarnosti. Za marame, peškire, košulje i druge delove odeće čauš kaže: "Donio nekih dronja i krpica", a za posuđe veli: "nekih sančića, lončića, šerpica, taslica..." i obično tada zvecne da se čuje. Na kraju, kad je sve što je jedna prilagač doneo prikazao, čauš dodaje: "Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomogo ti bog, amin!". Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sobre, zapevaju:

Hvala, rođače,
Živ bio, Amin, amin!...

Na glavnoj i na velikoj svadbi uvek se čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima "da se slože i umnože". Uz zdarvicu pevači posebnom pesmom saopštaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

U produžetku velike svadbe na velelje momačkoj kući stižu mlađi svadbari iz devojačke kuće — prvinari ili prvečari (idu u prvine, to jest u prvu posetu maldencima).

Kod imućnijih ljudi svadba se produžava i treći dan, ali u smanjenom obimu. Narod kaže da tog dana svadbuju zetovi. Celog dana zetovi zbijaju šale, priređuju sitne podvale, hvataju i kolju kokoši, toče i svakome nude rakiju, penju se na kućni krov, skidaju crep, traže nove poklone, zadirkuju naročito mlade žene, ali sve to teče u granicama pristijnosti i bez ičije ljutnje.

Na svadbi se sve vreme peva i igra. Pesme izvode mlađi muškarci i mlađe žene i devojke-jenđe, a pri kraju svadbe pevaju i stariji. Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Na seoskim svadbama pevalo se samo "iz vika".

Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi se pozivaju svirači. Oni prate pesmu i igru. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju — doboš. Kasnije su na svadbama svirali gajdaši (gadljari), obično po jedan, retko dvojica. Na početku XX veka u ovom kraju su se pojavile trube i na svadbama su počeli svirati trubači. U narodu ih zovu "veliki svirači". Istovremeno su se pojavile i na svadbama učestvovale sviračke družine sa violinama (ćemane), tamburama, klarinetima (klanet), pa najposle i harmonike. Svirači svoje usluge na svadbama naplaćuju u novcu, a do domaćina kuće dobijaju i manje darove: maramicu, peškir, pojas i sl.

Svirači moraju znati više igara. Kod devojačke kuće prvu igru započinje najbolja drugarica udavače. Ona povede lagano devojačko kolo, držeći u desnoj ruci svatovski barjak. Kasnije se u toku svadbe igraju sve igre ovoga kraja, ali najčešće: devojačko, kukunjež, trojanac, prolomčica, jovančica ili povijorac.

U varoši Užicu svadbeni običaji i obredi bili su u osvoni isti kao i u okolnim selima, samo što su neki elementi prilagoćeni varoškim prilikama, neki detalji skraćivani ili izostavljani, a drugi dodavani. Na varoškim svadbama svirali su ciganski orkestri, najčešće gudački, a pevale su se i druge pesme osim starinske kajde "iz vika".


Običaji uz poslove

Neke poslove u selu prate posebni običaji.

Moba je nekad bio veoma rasprostranjen običaj. Najčešće su mobe sazivane radi žetve žita, češće za žetvu zobi, nešto ređe za žetvu pšenice, a nikad za žetvu ječma ili raži. To su žetelečke mobe. Češće su sazivane u kotlinama Lužnice i Đetinje, a ređe u brdskim predelima. Žetelačke mobe počinju sredinom jula i traju do pred kraj avgusta. Žetva se obavlja isključivo srpom. Za takav rad potrebno je dosta radnika, a posao je morao da se obavi u kratkom vremenu. Žetelečku mobu saziva onaj ko ima dovoljno veliku njivu. Moba se saziva obično kad je "Prazničak", to jest nije pravi radni dan, ali nije ni veliki praznik ("crveno slovo"). Na mobu se sakupljaju srodnici i susedni sa "uzova", a ponbekad i prijatelji sa šireg područja. Većinu učesnika mobe sačinjava mladež. Oni srpovima žanju žito, snažniji muškarci vezuju snoplje, stariji pletu užad, a starije žene pomažu u spremanju hrane za mobu. Na mobu se redovno pozivaju i svirači. Oni uveseljavaju učesnike mobe dok rade, a posle toga sviraju da se igra u kolu. Među onima koji žanju počasno mesto ima žetelac "na zažnju". On vodi pravac od dna prema vrhu njive. Od njega najviše zavisi tempo rada. Tokom mobe učesnici se neprekidno takmiče. Čitav tok rada na mobi prati veselje, pevanje i šale. Zato kuća koja je u žalosti ne saziva mobu. Na završetku žetve ponegde se delić njive od nekoliko kvadratnih metara ostavi nepožnjeven, "da ostane nešto i za nebeske ptice". Kad se žetva završi, devojke od žitnog klasja pletu venac, nose ga domaćici i ona ga ostavlja iznad kućnih vrata i tu ostaje do iduće žetve. U velikom broju pesama koje se pevaju pominju se mitska bića, sveci, vile i zmajevi, a u nekim se pesmama prepoznaju tragovi davnašnjeg kmetovskog rada kod bogataša, carevas, kraljeva... Ipak se u svim tim pesmama naglašava rad pa su sve one tipične pesme uz rad.

Moba se ponegde saziva i radi kupljenja šljiva. Na njoj se radi slično kao i na žetelečkoj mobi.

Prela su takođe vrsta mobe. Održavaju se kad su noći duge, obično u decembru. Na prelu žene i devojke pomažu susetki da se oprede vuna ili konoplja "(kučine"). Takvu pomoć obično traži ona domaćica kojoj se žuri da svojoj kćeri spremi "ruvo" za udaju. Često se prelo saživa i u kući u kojoj ima dosta muškaraca, a nema dovoljno ženske radne snage. Kuća koja saziva prelo mora ipak biti dovoljno imućna, da ima dosta vune i ima čime počastiti prelje. Na svakom prelu se peva, igra, veseli i šali. Na prelo dolaze i muškarci, ali su oni dok se radi u posebnoj prostoriji. Tek kad se prelo završi, svi se izmeštaju i nastaje igranka i veselje. Pesme na prelu su takođe prigodne, vezane za rad koji se obavlja.

Slična prelima su češljanja vune, grebenanje i krunjenja kukuruza.


dr Rade Poznanović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: