Privatni život Srba pre modernih vremena
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Srbija: život i muzika jednog vremena « Privatni život Srba pre modernih vremena
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Privatni život Srba pre modernih vremena  (Pročitano 5727 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« poslato: Mart 12, 2011, 12:38:08 am »

*

PRIVATNI ŽIVOT SRBA PRE MODERNIH VREMENA


Pijani hrišćani, dobri muslimani

"Zabranjeno je hrišćanima i hrišćankama ići po teferičima i pjevati na teferičima, drugim mjestima, pa i u svojoj kući. Žene se moraju pokrivati, ne smiju nagizdane stajati na kućnim vratima, a ako se koja i nagizda, neka sedi u kući svojoj. Neka ne kite svoju žensku djecu dukatima, a kome je Bog dao te ima, neka nakićeno djete ne pušta u dvorište. Zapoveda se hrišćanima da moraju smerno ići kad prolaze kraj Turaka, da se zna ko je stariji. Ne smeju tursku i janičarsku odeću nositi, jer Turci to ne mogu da trpe. Ko ne posluša, biće na muke udaren."

Ovaj sulatanov (ili pašin) proglas, pročitan posle nedeljne liturgije u sarajevskoj crkvi krajem 18. veka, ilustratativan je za očigledan diskriminatorski odnos koji je Osmansko carstvo imalo prema Srbima, drugim hrišćanima, kao i Jevrejima. Svako drugačije ponašanje moglo se tumačiti kao vređanje muslimanske vere i časti.

Uprkos jasnim pretnjama, hrišćani su naveliko težili tome da, u skladu sa shvatanjima sredine, prate modu i javno pokažu imovno stanje i ugled. Očit primer je odluka knjaza Miloša da bude naslikan s turbanom, i to u doba kad se Srbija počela udaljavati od osmanlijskih uzora.

Propisi o javnom ponašanju žena, upereni protiv luksuza i kićenja, važili su za sve. Čak su za muslimane bile propisane oštrije kazne ako prekrše moralne norme. Versko-sudska autonomija je bila pod strogom kontrolom države, pa su nemuslimanske grupe mogle da biraju svoju sveštenu hijerarhiju, ali je njihov izbor morala da potvrdi Porta. Patrijarsi i episkopi su potom dobijali carsku potvrdu o imenovanju, sa spiskom prava, ali i obaveza.

Prema šerijatu, tokom rata sa "neverničkim" državama, nije bilo dozvoljeno namerno ubijanje žena i dece, ako se ne bore. Precizno je određeno da se posle poraza, kao deo ratnog plena, svi muškarci, žene i deca smatraju zarobljenicima, odnosno robovima. Izuzeti su bili stari, bolesni i monasi.

im daruje slobodu i vrati imovinu. Nakon pripajanja osvojenih teritorija sloboda je darovana ako bi žitelji zatražili aman (milost). Mogli su posle toga da prihvate status zimije (podanika), ili prime islamsku veru. Robovi su, kao i u hrišćanskim državama toga doba, smatrani pokretnom imovinom koja može da govori. Oslobađanje robova koji su prihvatili islam smatralo se bogougodnim delom. Nemusliman nije smeo da poseduje roba muslimana, ali su sultani povremeno zabranjivali hrišćanima da drže robove ili trguju njima.

U ime hrišćanskog milosrđa, sarajevski Srbi su više puta, pojedinačno ili u ime crkvene opštine, otkupljivali roblje i oslobađali ga. Neki su ga kupovali za svoj račun, pa je zabeleženo kako je sveštenik Bogić 1717. kupio "jedno ropče", dok je 1732. ugledni trgovac hadži Jovan Arnautović posedovao robinju Stoju. U duhovnom smislu, rob je tretiran i kao ljudsko biće sa pravom veroispovedanja, pa je u arhivi pravoslavne crkve u Sarajevu sačuvana beleška da redovno dolazi u hram, posti i pričešćuje se "robinja iz turskih mahala."

Od imovene stečene u tom statusu neki robovi su zaveštavali i vredne stvari, pa je robinja baba Marije 1708. poklonila crkvi srebrno kandilo. Međutim, tzv. carski rob, koji je stizao na dvor dankom u krvi ili bio regrutovan u janičara, mogao je postati dostojanstvenik najvišeg ranga, sultanov zet i posedovati na hiljade "pravih" robova.

Osmansko carstvo, kao i mnoge druge islamske i hrišćanske države, nije dozvoljavalo postojanje ateista ili mnogobožaca. Oni su morali da prime islam ili budu "predati sablji". Hrišćanska vera, mÐda priznata, u formalnim dokumentima se naziva - lažnom, njeni običaji bezvrednim, a hrišćani đaurima (nevernicima).

Po Kuranu, "u vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti". Nemuslimani su čak ohrabrivani da čuvaju svoju tradiciju, kako bi se razlikovali od vladajućih muslimana. No, da bi hrišćanin prešao u islam, bilo je dovoljno da u prisustvu dvojice muslimana izgovori šehadu (svedočanstvo): "Nema drugog boga osim Alaha, Muhamed je Božji poslanik." Za osmanske pravnike nije bilo bitno ako je to uradio u šali ili pijanstvu. Ponekad je bilo dovoljno da pojedinac kaže da je postao musliman ili je o islamu pohvalno govorio, makar to učinio s nečijom rukom oko vrata. Ponekad je primanje muslimanske vere bio jedini način da se izbegne smrtna kazna, zbog "uvrede islama i proroka Muhameda".

Ovaj vid lažnih optužbi korišćen je i protiv hilandarskih monaha koji su išli da po evropskom delu carstva skupljaju priloge za svoj manastir. Oni koji su, poput Đorđa Kratovca, radije birali smrt, proglašavani su za nove mučenike i njihov se kult brzo širio po pravoslavnom Balkanu. Svako ko bi promenio veru, nakon registrovanja u sudu, čašćavan je ne prevelikom sumom, dovoljnom da kupi muslimansku odeću. Kad bi preverenik u molbi sultanu tražio da bude primljen u janičarsku ili neku drugu carsku službu sa stalnom platom, postajali su jasni njegovi motivi.


I srpske vojvode haremima sklone

Ako se izuzme danak u krvi, marginalan je bio procenat Srbi koji su prisilno postali muslimani, kao i slučajevi kad je to učinjeno zbog iskrenog usvajanja islamske dogme. Najvažnija podsticaj promeni vere bila je mogućnost uspona na socijalnoj lestvici, preko položaja u vojničkom staležu ili u okviru zanatsko-trgovačkog sloja po gradovima. Razlog za masovnu islamizaciju planinskih sela u Bosni bila je puka glad i veliki porezi, kojim je trebalo namiriti veliki broj sitnihja spahi potrebnih na granici.

Svaki smrtni slučaj se morao prijavljivati vlasti, da bi se ustanovilo da li je bila prirodna. Ako je bila nasilna pri naplati krvnine, država je uzimala desetak. Imovina umrlih bez naslednika odlazila je pravo u blagajnu Carstva. Sama sahrana nije smela da uznemirava okolne muslimane, pa je pogrebnoj povorci zabranjivano da prolazi glavnim ulicama, pored džamija i da javno ističe krst. Narodni i crkveni običaji ipak nisu potisnuti ni u pretežno muslimanskim sredinama, pa je boraveći u Sarajevu 1658. Francuz Pule zabeležio kako "Srbi sprovode mrtvaca uz svirku ćemaneta, a Jevreji pridodaju tome i igru."

Gradovi pod vlašću Turaka sastojali su se od mahala, nazivanih po džamiji, najupečatljivijoj građevini te četvrti. U njihovom okviru bilo je i manjih celina, relativno zÐtvorenog tipa, koje zbog svoje neznatne populacije, nisu uspele da prerastu u mahale. Tipična je, recimo, Latinska čaršija dubrovačkih trgovaca u muslimanskom delu u podnožju beogradske Ferhat-pašine džamije.

No, Osmansko carstvo nije uspostavljalo klasična geta, karakteristična za zapadnu Evropu. Sledeći stav svog hanefitskog autoriteta Abu Jusufa, Srbi i Jevreji su mogli i u muslimanskim mahalama da drže svoje dućane, pod uslovom da ni na koji način ne remete život muslimana. Dakle, da ne otvaraju krčme ili trguju robom koja je muslimanima zabranjena. Nemuslimanima nije dozvoljavano da se okuće u ključnim gradskim, vojno strateškim i ekonomskim prostorima, središtima i najlepšim mestima u naselju. Po sultanovom fermanu, ako je džamija bila podignuta u hrišćanskom delu grada, trebalo je tu naseliti muslimane, a kuće od nevernika milom ili silom otkupiti - po pravednoj ceni. No, ta naredba je bila praktično ostvarljiva samo u prestonom Istanbulu, jer su muslimani i Srbi svuda međusobno trgovali, kupovali zalagali i zakupljivali nekretnine, živeći neretko jedni pored drugih kraj džamija.

U skladu sa šerijatskom idejom o i vizuelnoj dominaciji islama, kuće nemuslimana nisu smele da budu više i luksuznije, ali su ipak, za razliku od stroge istočnjačke estetike, smele da imaju građevinske dodatke, balkone i čardake. Dominacija je morala da bude regulisana, i preciznim merama pa je na teritoriji aktuelne Vojvodine određeno da prizemlje i sprat muslimanske kuće mora da bude visoko 8,55 dok su se hrišćani morali zadovoljiti sa 6,95 metara.

Brak je tretiran kao institucija u punoj nadležnosti sveštene zajednice kojoj su muž i žena pripadali. Mada su imali svoje sveštenike Srbi su svoje brakove sklapali, a još češće razvodili i pred kadijom. Najčešće je to bio način da se izbegne optužba za blud ili legalizacija otmice devojaka, koju šerijat nikako nije dozvoljavao. No, osmanski sud je omogućavao legalizaciju poligamije do četiri zakonite supruge. Mada zbog nedostatka prihoda za izdržavanje, poligamni brakovi ni kod muslimana nisu prelazili tri procenta, stvaranje "harema" nije bilo ni Srbima strano. Među onima koji su imali više žena ili neskrivenih naložnica bili su i neki vođi Prvog i Drugog ustanka, Milenko Stojković, Jovan Mićić, Miloš Obrenović...

Kad je srpski brak sklapan po šerijatskim pravilima supruga je mogla da upravlja sopstvenom imovinom, dok je muž bio obavezan da je izdržava o svom trošku. Uz to, žena je mogla bez ikakve smetnje da dobije razvod ako dokaže da je venčana pod prisilom, da je suprug impotentan ili je pak fizički maltretira. A po crkvenom i naročito običajnom pravu smatralo se kako je to deo uobičajenog odnosa između supružnika. Šerijat je strogo zabranjivao brak Srbina i muslimanke, smatrajući ga svetogrđem i uvredom islama. Obrnuta mogućnost je bila moguća i u takvoj zajednici hrišćanka je imala pravo da upražnjava svoju veru, jede i pije ono što je muslimanima zabranjeno, jedino joj nije bilo dopušteno da utiče na muslimansko obrazovanje svoje dece. Pobožnost, duhovnu čistotu i potpuno odstustvo seksualnosti u javnom životu zahtevao je šerijat ne samo od muslimane, već i hrišćana. Zato su žene morale da se skrivaju od očiju muškaraca, ponašaju i oblače smerno. Svaki seksualni odnos muškarca i žene van braka i robovlasničke veze smatran je kao blud strogo kažnjivim. Slobodan je bio koitus vlasnika i robinje, ali ne i vlasnice i njenog roba. Bludnim je smatran i odnos slobodnog čovek sa robinjom, pa makar ona pripadala njegovoj ženi. Kažnjivi su bili protivprirodni i homoseksualni odnosi.


Prostitucija kao legalan zanat

Za razne vrste praktično teško dokazivih bludnih radnji po šerijatskom pravu sledilo je bičevanje ili smrtna kazna kamenovanjem, dok je kasnije određivana novčana globa propisana kanunom (državno zakonodavstvo). Za Srbe i druge nemuslimane ona je bila upola niža, pošto se od "nevernika" nije očekivalo da budu moralni uzori. No, dok je šerijat predviđao kazne za učinjeno delo, svetovno pravosuđe je sankcionisalo i samu nameru. Ako svedoci dokažu da se par sastajao na skrovitom mestu, oboje bi bili kažnjeni bez obzira na to da li je bilo i polnog odnosa. Muž nije smatran krivično odgovornim ako u kući zatekne svoju ženu i stranca u bludnoj radnji. Jedino je morao da odmah dovede svedoka.

Stav prema prostituciji evoluirao je do 16. veka, pa mÐda je smatrana moralno apsolutno nepoželjnom, slovila je za legalan zanat. Stroge kazne predviđene su samo za podvodače. No, kadija je imao pravo da protera prostitutku iz muslimanskog ili hrišćanskog naselja, ako bi to pismeno tražili lokalni podanici. Društveni život je ograničavala i policija, koja je danonoćno patrolirala mahalama, pazeći da se neko ne prikrada tuđoj kući s grešnim namerama. Da bi se noćni život lakše kontrolisao, otvarana su posebna konačišta namenjena bećarima, neoženjenim momcima. Hanovi su uveče zaključavani i gost je izbacivan ako bi bez dozvole handžije izostao makar i jednu noć.

Osmanski zakoni zasnovani na šerijatu zabranjivali su da odećom bilo ko liči na muslimana, čak i u javnim kupatilima. Srbima je, recimo, zabranjivano da nose zelenu, po islamu rajsku boju, belu (naročito turban, obeležje muslimana) i uvozne crvene tkanine, jer su bile rezervisane za muslimane visokog ranga. Morali su da se zadovolje crnom, plavom i ljubičastom, te odećom skromnijeg kvaliteta, bez vidljivih znakova ekstravagancije. No, ni muslimani iz staleža raje nisu smeli da liče na spahije, bez obzira na to koliko su novca imali.

Kada je 1783. austrijski kaplar Rosić u špijunskoj misiji došao u Srbiju, zapisao je da hrišćanski trgovci nose kaftan od crveno-bele ili pavo-bele tkanine, dug do kolena, a vezuju ga crvenim vunenim pojasom. Glavu pokrivaju kapom od crvenog ili plavog sukna. Obuvaju crne čizme kad putuju ili žute papuče ako su u radnji. Međutim, imućniji pravoslavci sledili su ideale otomanskog društva, čiji su bili podanici. I Vuk Karadžić je primetio da Srbi varošani, dućandžije i majstori, najviše ćurčije, terzije, jekmedžije, tufekčije i kujundžije, "turski se nose i po turskom običaju žive".

Samo je pojedinim kategorijama hrišćana dozvoljavano je da promene odeću tokom putovanja, nose oružje i jašu konje. Prerušavanju u "muslimansku odeću" pribegavali su svi, od patrijarha i episkopa, do običnih monaha koji su putovali po Carstvu i skupljali priloge za svoje manastire. Presvlačenje je bilo dozvoljeno i trgovcima, uključujući i dubrovačke, kao i svima koji su obavljali neki posao za državu.

Rosić je u svom izveštaju naveo i kako se hrišćanske gradske kuće ne razlikuju od muslimanskih, samo su nešto manje, imaju jednu sobu (služila je kao dnevna i spavaća), i kuhinju, dok su one u Beogradu napravljene s čardakom. Muslimanske kuće bile su ograđene baštom kako bi se žene zaštitile od neželjenih pogleda, dok su imućnije posedovale kupatila i tekuću vodu. Nešto liberalnija status uživali su Srbi u Negotinskoj krajini, oblasti koja je pripadala sultanijama, ali njome je upravljao nasledni srpski knez. U celom Negotinu i okolnim selima bio je samo jedan Turčin koji je obavljao policijsku službu. Zato su kneževi i imućniji hrišćani mogli neskriveno da pokazuju svoju ekonomsku moć.

Srbi u Osmanskom carstvu ipak su uživali mnogo više prava od onih koja su im mogla biti nametnuta šerijatom, jer ga država nije uvek primanjivala, a na tome nisu insistirale ni lokalne muslimanske zajednice. Tako je za nesputano razvijanja verske svesti Srba ilustrativna prepiska Sarajlija s crkvenim vlastima iz 17. veka, kada su molili da im pošalje paroha. Žalili su se da je bezakonje kad u časnom postu ostanu bez liturgije, te im se zato podsmevaju muslimani i raskolnici, tj. katolici.

Britanski putopisac Edvard Braun je na svojoj "balkanskoj turneji" 1699. posetio i Beograd: "Ulice, gde je trgovina najživlja, pokrivene su drvenim krovom, kao i u drugim trgovačkim mestima, radi zaštite od sunca i kiše. Sastoje se obično od malih dućana. Na niskoj tezgi, kao krojač u Engleskoj, sedi dućančija i prodaje robu kupcu, koji ostaje napolju, retko kad ulazeći unutra. Video sam dve velike berze, građene od kamena, koje su bile toliko krcate espapom, pa su mnogo gubile od svoje lepote. U dva velika bezistana prodaje se najskupocenija roba… I odista, Beograd je na tako zgodnom položaju za trgovinu, kao retko koja varoš na kopnu."

Nešto pre njega, 1663. i engleski plemić DŽon Barberi boravio je u Beogradu i u domu jednog hrišćanskog trgovaca se čudio "nesaglasnosti između njegove male i siromašne kuće i bogata mu imućstva". Razlozi su bili strah za sopstveni imetak i bojazan od isticanja bogatstva pred Osmanlijama.


Miško Lazović
http://www.dnevnik.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 12, 2011, 12:38:31 am »

*

Kuća na olujnom drumu

Česti austrijsko-turski ratovi, dve velike seobe u Ugarsku i jedna u Rusiju, naterali su srpsko selo 18. veka da bude mobilno. Paradoksalan je to bio položaj, jer sama reč selo podrazumeva stalnu naseljenost i vezanost za zemlju. Zbog toga je dugo seoska kuća bila najprimitivnije, nesigurno i neudobno sklonište, koje se moglo lako rastaviti. Takve, danas pastirske kolibe od pruća, lipove kore, granja i oblica, javljaju u svim srpskim planinskim krajevima, pod različitim imenima: kulača, sibara, busara, slamara, lubara…

Tek kad su ratne godine zamenila razdoblja mira, počele su da se zidaju i kuće od trajnijeg materijala. U Metohiji su samo Arbanasi muslimani smeli da zidaju kamene kule, dok je Srbima bio dozvoljen najviše čardak, kuća s prizemljem od kamena i drvenim spratom.

Nakon propasti srpskih država tokom 15. veka, samo je nekoliko decenija bilo potrebno da srednjovekovni gradovi dobiju orijentalne odlike. Stvoreni su tzv. balkanski gradovi, koji su obuhvatali varoši, palanke i šehere, dok su sva ostala naselja imala status sela. Svaka varoš posedovala je čaršiju, trg s amamom i mahale, povezane uskim krivudavim ulicama. Uvećavanjem muslimanskog stanovništva, hrišćanske mahale postale su sporedni delovi razvijenijih gradova. U prizemlju varoške kuće nalazile su se: kuhinja, prostorije za zimsko stanovanje i ostave, dok je na spratu središnji deo zauzimala divanhana, namenjena za okupljanje porodice i prijem gostiju. Preostale prostorije bile su razgraničene na muški deo (selamluk) i ženski (haremluk).

S vremenom je i srpsko stanovništvo počelo da prihvata kuće orijentalnog tipa, pre svega zbog njihove udobnosti. Oto Dubislav Pirh s toplinom se sećao boravka u konaku kneza Miloša u Kragujevcu: "Konak ima dva dela, koji su okruženi palisadama. Kuća u kojoj knjaz stanuje je od drveta sagrađena, spolja bojom išarana ima kapke, prostrana je, ugodna i elegantno nameštena. Naročito je lepa knjaževa sedeća i spavaća soba: drvenarija, ćilimi, oružje, koje je tu namešteno, daju joj impozantan izgled." U drugom, haremskom delu kompleksa, odsedala je njegova supruga "svetla gospoža Ljubica". Na muški i ženski deo bio je podeljen prostor i u gospodarskom konaku, koji je knjaz kupio u Beogradu 1818. Putopisci koji su tih godina dolazili u Srbiju primetili su kako ova zgrada po otmenosti potpuno odudara od okolnih neuglednih kućica, čatrlja.

Francuski izaslanik na Porti, vitez od Sen-Prista, s gađenjem je 1786. pisao o kućama na obodu beogradske varoši: "Teško je ne kazati da je stan jad i beda. U njemu ne beše ništa van četiri duvara, bez najneophodnijeg nameštaja. U kući su svega tri sobe, a dve nisu imale ni prozore." Putujući na jug, prenoćio je u Grockoj, "u kući još žalosnijoj od one beogradske, koje sam se gadio", dok je u Kolarima za njega bila spremljena "straćara, gde se jedva moglo obrnuti u jedinoj sobi gde je poslanik mogao prenoćiti".

Ni austrijski diplomata Prandšteter nije laskavo opisivao beogradske kuće početkom 17. veka: "U velikoj tvrđavi ima prilično mnogo stanova, ali to su sve ružne male kuće od ilovače, kao i drugde po njihovim gradovima i tvrđavama. Ima dosta kuća otmenih Turaka, koje takođe nisu ništa naročito i ne mogu se porediti ni sa lošim kućama u Beču."

Neki prosperitetni gradovi dugo su stagnirali otkad su ušli u sastav Otomanskog carstva. Antun Vrančić 1553. pominje Niš kao naselje koje se "nikakvim uređenjem ne razlikuje od sela, a da nema toliko trgova i starog grada, zaista bi izgledao kao selo. A nekad je bio pravi grad."

Posle oslobođenja od turske vlasti mnogi zapusteli gradovi u Srbiji ponovo se naseljavaju, a prožimanje seoskog i gradskog neimarstva sve je očigledsnije. U mnogim spratnim kućama u Sjenici, Prijepolju, Novoj Varoši, Priboju i Podrinju, donji deo (podrum), zidan od kamena, služi za držanje stoke ili kao ostava, dok je u gornjem delu, izgrađenom kao brvnara, prostor s ognjištem i jednom ili dve sobe. Sličnu zgradu imao je 1813. i knjaz Miloš u selu Gornje Crnuće pod Rudnikom.
 
Idiličan je opis ostavio M. Đ. Milićević o selu Lešnici, kod Šapca: "Gotovo sve kuće bile su pokrivene daskom, imajući one visoke bosanske strmene krovove. Iznutra su bile veoma čiste, jer su domaćice ribale ne samo patose, vrata i prozore, nego i tavanice načinjene od bukovih šašovaka. Unutra, po turskom običaju podeljene i nameštene, kuće su imale sve one zgode i udobnosti koje su Turci negovali. Oko kuće gotovo svuda je baštica za cveće, a nešto dalje velika bašta za šljive i voće."

Seoske brvnare u Šumadiji bile su manjih dimenzija, mogle su se lako sagraditi, ali i rasklopiti pa preneti na neko drugo mesto, ako je tokom rata trebalo bežati od osmanskih vojnika ili je seoba izazvana potragom za plodnom zemljom i pašnjacima. Milićević je gledao kako se cela kuća na valjcima prevozi iz jedne ulice u drugu. Povećanjem broja članova domaćinstva, u okviru okućnice podizani su manji objekti (vajati), namenjeni privremenom boravku. O njima najrečitije piše Vuk Karadžić: "Koliko god ima u kući oženjenih ljudi, toliko je oko kuće vajata, pa u kući samo jedu zajedno. Tu spavaju babe i starci, a ostali, svako sa svojom ženom i djecom, spava u svom vajatu bez vatre i ljeti i zimi."


Putuje samo ko mora

Nakon propasti despotovine 1459, Srbi su se sasvim povukli iz društvenog života i samo su zbog krajnje nužde ili posla napuštali svoja domicilna naselja. Retke su bile kategorije stanovništva koje su putovale u udaljenije krajeve: pored trgovaca, bili su to partijarsi ili episkopi, obilazeći svoju pastvu, dok su monasi nosili sa sobom krstove, epitrahilje, knjige i ikone za celivanje, prikupljali priloge za svoje manastire. Bilo je i nevoljnika koji bi se zaputili čak do Carigrada, očekujući da će im sultan lično ispraviti neku nepravdu.

Monasi putnici su se, brinući za svoju bezbednost, prerušavali u muslimansku odeću. Od osmanskih vlasti dobijali su i dozvolu da jašu konje i nose kubure, što su bila isključiva prava patrijarha i episkopa. Uz to je carskim fermanom lokalnim vlastima izričito naređeno da spreče "vojvode, alaj-begove, čeri-paše, spahije, timarlije, emini i druge da monasima oduzimaju oružje, uzjahane konje i pčelinji vosak što za svoj manastir prikupljaju." I pored toga, neprilike je bilo teško izbeći, naročito tokom ratnih godina. Tako su jeromonaha Jova, koji se brodom sa monasima vraćao u svoj manastir, negde kod Beograda, na Savi, 1691. napali Turci i Tatari, oteli im svu prikupljenu milostinju, a kaluđere držali u ropstvu punih devet meseci, sve dok se neki grčki trgovci nisu sažalili nad njihovom sudbinom i otkupili ih.

Nije bolje prošao ni Jerotej iz manastira Rače, čiju su lađu, kad se krajem 17. veka vraćao sa hodočašća u Svetu zemlju, na Egejskom moru napali malteški grusari: "Sve sa nas skinuše, i košulje, pa sasvim nage i bose izbaciše na obalu. I nekima dadoše svoje razdrte košulje i odeću koja ne valja. Četvoricu Čivuta koji su putovali sa nama strašno pretukoše i odvedoše u roblje."
 
Najznačajniji putni pravac bio je čuveni carigradski drum, koji je vodio od Budima, preko Beograda i Sofije do prestonice Osmanskog carstva. Za razliku od kamenom popločanih deonica ovog magistralnog druma, preostalih od rimskih graditelja, one koji su gradili Turci bile su samo posute šljukom ili sitnim kamenjem, pa se nisu mnogo razlikovale od lokalnih džada. Osmanske vlasti nisu mnogo marile za održavanje puteva; popravljali su ih samo pred veće vojne pohode. Jedino su krčili šume oko drumova, strahujući od hajduka.

Ništa bolja nije bila ni trasa koja je od Dubrovnika, preko srpskih zemalja, vodila ka Carigradu. Francuski putopisac Žak Gaso je 1548. isticao kako je to "najnesrećniji put kojim je ikada putovao". Engleski diplomata DŽon Berberi je putujući od Londona, preko Beča, za Carigrad, umesto kolÐ, kao udobnije prevozne sredstvo, izabrao da brodom putuje Dunavom. "Putovanje je do Beograda bilo veoma lagodno. Kad bismo svakog poslepodneva izašli na obalu, Turci su nam, da bi nam pokazali koliko smo dobrodošli, podizali senice od grane, kako bi nas zaštitili od sunca. Posle večere smo šetali i nije nam bilo neprijatno prolaziti pored Turaka i Srba, i posmatrati ih kako u polju pripremaju neko jelo ili spavaju oko velikih vatri."

Da bi putnicima obezbedili kakvu-takvu bezbednost, sultani su duž puteva podizali konačišta i hanove. Zidani su u već formiranim naseljima, ili su se naselja kasnije razvijala oko tih građevina. S razlogom nemajući mnogo poverenja u te ugostiteljske objekte, imućniji putnici, naročito strane diplomate, nosili su sa sobom sve potrepštine, od kreveta do kuhinjskog posuđa.

Slikovito je baron De Kormanen opisao karavansaraje u kojima je odsedao dok je obilazio balkanske zemlje 1621: "Svi su vrlo prostrani, imaju od 20 do 30 ognjišta, mogu primiti 150 konja i 20 kočija. U njima nema ničega i ako čovek ne ponese sve što mu treba za spavanje, moraće da se zadovolji kamenom. Turci i Srbi nose sa sobom ćilim na sapima konja, koji im služi kao dušek, sedlo stavljaju pod glavu, a umesto pokrivača koriste veliki ogrtač jagmurluk, koji ih štiti i od kiše. Ako hoće da jedu, pale vatru kako bi skuvali čorbu od nešto pirinča, što je kod njih prava gozba, jer obično jedu samo beli i crni luk. Buka je u karavanseraju tako velika da je nemoguće odmoriti se. Sve se odvija u javnosti i samo noćna tmina zaklanja čoveka od pogleda drugih."

Međutim, Ohir van Busbeke ima samo reči pohvale za hanove, koje naziva turskim hotelima, opisujući ih kao "udobne i prostrane zgrade sa zasebnim spavaćim sobama": "Nikome se ovde ne odbija pristup, bilo da je Srbin ili Jevrejin, bogat ili siromašan. Tu odsedaju sandžakbegovi i paše kad putuju. Usluga je uvek izvanredna, dostojna kraljevske palate."

Kako manastiri nisu obezbeđivali prihode, bili su dužni da pruže putnicima konak i hranu. Francuzu Pjeru Lekalopjeu su u Mileševi monasi za večeru dali "čorbu sa uljem i prazilukom, malo ribe i crnih hleb".

U opustelim predelima, gde nije bilo ni privatnih kuća, putnicima su jedinu udobnost pružali šatori. Piter Kuke od Alsti 1533. piše kako "u planinama Slavonije nigde se ne može naći hrana, ni za ljude ni za životinje. Noću smo se odmarali pod vedrim nebom, izloženi kiši, vetru i snegu."


Ručak korbačem iznuđen

Francuski diplomata Luj Žedoen, zvani Turčin, zbog čestih dolazaka u Osmansko carstvo, primetio je da srpski seljaci, valjda u stalnom strahu od gladi, nerado prodaju hranu i druge potrepštine: "Tražili smo mu hleb, vino ili zob za konje, a on je stalno ponavaljao 'nema'. Ali, naš janičar, odavno naučen na ova lukavstva, prvo bi smestio konje pod krov, a zatim hladnokrvno, kao što je već bio navikao, batinom i korbačem žestoko opalio preko leđa domaćina, koji je priznao kako svega ipak ima. Uskoro potom izobilno nas je poslužio, a naročito izvrsnim vinima, najukusnijim koje sam ikad pio. Sažalio sam se na ovo naselje i dao mu nešto novca, da nadoknadim štetu, ali sam to morao da činim krišom, kako ne bih naljutio janičare iz moje pratnje."

Putnici su se na Balkanu, pored ratova, epidemija i naročito kuge, najviše bojali rečnih pirata i hajduka, koji su bili prisutniji u planinskim krajevima i oko rudnika nego na carigradskom drumu i ostalim glavnim putnim pravcima. Glavna meta napada bili su pre svega trgovci, ali ni osmanska vojska nije bila pošteđena. Na planini Kunovici Crnogorci su držali pod kontrolom puteve koji su vodili iz Boke ka unutrašnjosti, a 1739. je zabeležena kao godina kad su najčešće napadali karavane koji su prevozili hranu prema Bosni. Piperi i Bjelopavlići su na putu između Podgorice i Bijelog Polja zarobili jedan turski karavan, robu opljačkali, a ljude pobili. Trgovce su ugrožavali i lokalni osmanski zapovednici, pa je spuški kapetan Mehmed presreo 1777. muslimanske trgovce i oteo im više od 2000 zlatnika.

Radi zaštite, putnici su za pratnju unajmljivali Turke ili Srbe, ali ni oni nisu bili prevelika garancija. "Gledajući držanje junačina i pouzdanje koje je njihovo lice pokazivalo, verovao sam kako su spremni da odbiju silom sve koji bi nas napali, a od buke koju su pravili ispaljujući mnoštvo hitaca u zrak činilo se da su u stanju da ustraše čitav pakao. Ali, avaj. Čim su hajduci opalali jedan plotun iz šume (imali su običaj da prvo ubiju, ne rekavši 'stoj', pa odmah pljačkaju one što bi pali na zemlju), naši se branitelji razbežaše. Preostalo nam je jedino da se uzdamo u hitrinu svojih konja", zapisao je Francuz A. Pule.

Gonjenje hajduka bilo je u nadležnosti sandžak-begova i lokalnih kadija. U poterama su učestvovali matolosi, derbendžije, akindžije, a kad je potrebno i čitavo civilno i vojno stanovništvo nekog kraja. Pribegavali su Truci povremeno i oštrijim merama, pa bi ponekad celokupan srpski živalj jednog naselja saterali u obor za ovce i držali ih bez hrane i vode sve dok ne bi odali hajduke i njihove jatake. Krčene su ili paljene čitave šume kraj puteva. Uhvaćeni hajduci po pravilu su osuđivani na smrt, dok su retki slati kao galioti na lađe. Za sigurnost najopasnijih deonica puta, pogotovu u klancima, odgovarali su, svojom glavom i imanjem, Srbi regrutovani za debendžije.

Gotovo od samog dolaska Turaka na Balkan promenila se kod Srba kultura ishrane, pa i pribor za jelo. Iz tvrđava, koje su nakon proterivanja svih hrišćana u potpunosti poprimile karakteristike osmanske civilizacije, orijentalna gastronomija i sve što je prati širila se u mešovite, kao i izdvojene srpske gradske mahale i sela. Mada im je, po šerijatu, bilo zabranjeno da se po bilo čemu ističu, svojevrsnom mimikrijom Srbi su se trudili da prate modu i podražavaju muslimane u izgledu enterijera, pokućstva, kao i načinu serviranja jela i obedovanju.

Međutim, učeni putnik Hans Deršvam je 1553. u kući jednog od poslednjih srpskih plemića koji se držao tradicije, u selu Klisura (između Jagodine i Niša), poslužen iz srebrnog posuđa. Poseban društveni događaj bili su teferiči, višednevni izleti u prirodi, koje su organizovali pripadnici viših staleža, a pozivali su i ugledne ljude iz drugih konfesija.

Bila je to prilika da svako od izletnika, pored veselja i uživanja u hrani, pokaže lično bogatstvo. Angažovani su brojni kuvari, kafedžije i pomoćni radnici, koji su stvarali prave gradove od šatora, najčešće kraj reke. Tu je lovljena pastrmka, od koje su pravljeni ukusni ćevapi, "postavljani su i mnogi čekrci kojima je voda pokretala ražnjeve za pečenje raznih brava". Pojedine gozbe, na kojima je obavezna bila i velika količina kafe, zbog obilja raznoversne hrane detaljno su opisivane. Evlija Čelebija je zabeležio kako su na jednom teferiču bile tri vrste pilava (crveni, žuti i beli), zatim pečeni ovnovi, mnogo toga još, čak i baklava.

Srpski seljaci, međutim, nisu mogli da računaju na tako raskošan jelovnik. Gijom Žosef Grilo, jedan od umetnika nestalnog duha, koji je znatan deo života proveo u Osmanskom carstvu, u ostavi prosečnog domaćinstva je našao burad sa kupusom, manje kace za sir i surutku od mleka riđih koza, kablice sa kiselo mleko, mešine za vino, te vreće i volovske kože u kojima je čuvano maslo.Hansa Deršvama je u srpskim selima naročito oduševilo umeće pečenja pogače: "U vatru dok se ne užare, stavi se plitak sud, oko pola prsta debeo, a napravljen od lončarske zemlje. Na nj se metne testo, pospe se ozgo sitnim žarom i pusti da se peče oko četvrt sata. Potom se ugalj i žeravica odbace, pogača izvuče i s nje nožem ostruže zagoretina. Srbi u Ugarskoj koriste i posebne poklopce, da bi pogača ozgo ostala bela."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 12, 2011, 12:38:52 am »

*

Kaluđeri najbolje kuvaju

Mada je po šerijatskom zakonu Srbima bilo zabranjeno da se na bilo koji način ističu i luksuziraju, čak i da za trpezom koriste kvalitetno posuđe, bogatiji građani su iz Anadonije, radionice u Izniku, nabavljali umetnički oslikanu fajans keramiku.

Iz italijanskih gradova stizali su bokali i posude od majolike renesansnog stila, s krupnim cvetnim predlošcima i portretima. Aščije (kuvari i gostioničari), šećerdžije (poslastičari) i kafedžije su se oslanjali na domaće majstore, jer su kazandžije iz Beograda i Sarajeva bile nadaleko čuvene. Evlija Čelebija je zapisao da su sarajevski bakarni ibrici za kafu "presvučeni čistim zlatom, tako lijepi da se to ne može opisati". Međutim, posuđe nije bilo nimalo jeftino; recimo, kazan za kuvanje halve koštao je između 850 i 1.620 akči.

Po osmanskom običaju, tokom dana obeduje se dva puta, oko podneva i uveče, pa su, posebno trgovci, zanatliji i putnici, u javnim kuhinjama vrlo malo jeli za ručak, dok im je večera bila preobilna. U manastirima, poput Maržića na Limu, kaluđeri su svakom gostu donosili jelo i piće tri puta dnevno. Nasuprot jednostavnim, ali ukusnim obrocima u manastrima, kako navodi francuski putopisac Pule, za večeru se u krčmi služe jela koja "ne prijaju ni oku ni nepcu", uglavnom beli kupus, sirov i začinjen sirćetom, poslužen u "okalaisanoj zdeli od crvenog bakra."

I kod Srba i kod muslimana tradicionalno je bilo gostoprimstvo i milosrđe, odnosno pozivanje u kuću na obed prijatelja, stranaca, ali i siromašnih. U gradovima su tokom zime ugledni ljudi za goste priređivali prave gozbe, trudeći se da pripreme što više finih jela, koja drugi nisu imali za svojim svečarskim trpezama. Evlija Čelebija je u nekoj balkanskoj varoši, da ne uvredi domaćina, morao, pored svih ostalih đakonija, da proba čak 26 vrsta kompota, i, kako je zapisao, nakon takve večere umalo nije umro.

Pogrešno je bilo shvatanje putnika sa Zapada kako se na Balkanu ne uživa u hrani. Gijom Grelo je tvrdio: "Ovde se za stolom niko ne zadržava duže nego što je potrebno. Oni pre ručaju i saviju svoju sofru ili kožni stolnjak nego što mi u Francuskoj pojedemo čorbu ili neko predjelo".

Austrijski diplomata Maksimilijan Prendštetner je zabeležio kako je 1608. izgledao obed kod jednom imućnog srpskog serdara: "Donesoše okrugli sto od kože, raširiše ga na zemlju, postaviše duge drvene kašike i metnuše na to u visokim činijama od metala 20 svakojakih jela spremljenih na turski način. Dugački komadi hleba su, osim za jelo, služili i kao podmetači - tanjiri. Domaćin je seo na zemlju sa nekolicinom svojih otmenih ljudi i prvo pojeo doručak, a tek su potom pristupili pravom obedu."
 
U brojnim porodicama, kao i kada su na obed dolazili rođaci i košije, postavljane su odvojene trpeze za muškarce i žene. Naročito je ugodna bila atmosfera u haremskim (ženskim) odajama, gde su, pored izvrsnih jela posluženih u skupocenom posuđu, trpezu veličanstvenom činili i raskošni detalji, poput stolnjaka i salveta od najfinije svile, sa cvetnim motivima. Sredinom 18. veka ledi Meri Montegju je zapisala kako joj je bilo veoma neugodno što će takvim salvetama morati da obriše ruke.

Namirnice koje su Srbi svojevremeno preuzeli iz vizantijske kuhinje obogaćene su poljoprivrednim kulturama iz Osmanskog carstva i novootkrivenih prekookeanskih zemlja: paprika, kukuruz i pasulj, a mnogo kasnije krompir i paradajz. No, za ishranu su i dalje najvažnije bile žitarice, pa je uz pirinač, maslo i ulje, monopol na njihov izvoz imala država. Za ilegalnu prodaju žita 1564. je predviđena jedna od najtežih kazni — dugogodišnje veslanje na galijama.

Francuski putnik B. de la Brokijer je 1432. zabeležio da je hleb, osnovna hrana srpskog stanovništva, "pljosnat, tanji od korneta i savijen kao fišek". Engleskom doktoru E. Braunu je jako prijao: 'Spravlja se i mesi s velikim trudom, pa teško da i u Londonu ima boljeg hleba od ovdašnjeg. Lak je, zdrav, ukusan i šest puta jeftiniji od engleskog."

Pored beskvasne pogače, Turci su doneli i kvasni hleb fodlu, pljosnat, nalik na lepinju, koja je obično bila teška 320 grama. Kako su je uz platu dobijali janičari, ustalio se naziv "janičarski hleb". Među beogradskim specijalitetima, Evlija Čelebija je 1660. zapamtio "bijeli latinski hljeb somun", dok u Sarajevu 'ima jedna vrsta hljeba koji je sladak kao med, pa ga se čovjek ne može zasititi". Od 16. veka najpoznatije pecivo postaje burek, a nešto kasnije i uštipak.

Do danas je popularna ostala i tarana. Pirinač koji je stigao iz Kine i Indije prvo su prihvatili Arapi, a Srbi su ga gajili na potezu od Jagodine do Niša, zatim oko Leskovca i u dolini Resave. Od njega je raja, naučivši od Osmanlija, pravila razne čorbe, pilave i sutlijaš. Od povrtarskih kultura, kao i ranije, gajeni su beli i crni luk, sočivo, bob, grašak, krastavci, bundeva, repa, spanać, te kupus i pasulj, koji postaju "osnov srpske kujne". I voće je u vreme turske vladavine obogaćeno, jer su se, uz grožđe, trešnje, višnje, jabuke, kruške, orah, šljive, kruške oskoruše i jagode, počele gajiti breskve šeftelije, mušmule, kajsije, bostan…


Turci krmetinu strogo oporezovali

Engleski putnik, doktor Braun je zabeležio kako su Srbi za oranje često koristili bivole, dok su "mnošto, na stotine hiljada volova slali u Italiju, Nemačku i druge krajeve. Bilo ih je u tolikoj veličini da su mogli snadbevati znatan deo Evrope".

Sklonost srpske raje ka krmetini (po Kuranu svinja je smatrana nečistom životinjom) osmanske vlasti su dodatno oporezovali, pa se za gajenje plaćalo pola akče po svinjčetu, dok je božićna pečenica koštala duplo više. Veštim lovcima nije trebalo mnogo truda da stignu brojne jelene, zečeve, jarebice i fazane.

Riba je mnogo trošena, ali ne samo zbog zbog postova, već i što je bila izuzetno jeftina. Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnogih mrtvaja i plavnih terena, pogotovu u đerdapskom sektoru Dunava, ribolov je sve do 19. veka i regulacije reke, bio jedna od najzačajnijih privrednih grana. Austrijski general, graditelj i kartograf Luiđi Ferdinando Marsili je je u svom čuvenom delu "Danubius" pobrojao čak 53 riblje vrste, navodeći ih po slovenskim imenima.

Jedan srednjevekovni putopisac je sa divljenjem zabeležio kako se "Tisa smatra za reku najbogatiju ribu u Evropi, ako ne i u celom svetu. Ne kaže se džabe kako je ona sastavljena od dve trećine vode i jedne trećine ribe". Od načina na koji je riba lovljena zavisilo je koliko će alasi plaćati porez sultanovom lokalnom spahiji. I onda su najcenjenije zbog svoje crne ikre (kavijara), bile moruna, čičkava jesetra i kečiga.

Pored pšenice, pirinča i mesa, bio je fermanima zabranjen i izvoz maslaca, maslinovog ulja "da ne bi sirotinja iz vilajeta trpela muku zbog oskudice." Svinjska masta i slanina, koje su Srbi najčešće koristili nije spadala pod ovu odredbu. Pored masla, od mleka se pravio i sir, pa je vlaško (stočarsko stanovništvo) moralo deo poreza da plaća u čabrovima ili kolutovima sira. Povlasticu da proizvode kačkavalj imali su (iz ko zna kog razloga) samo Jevreji. Kod Srba u Vojvodini pod austro-nemačkim uticajem odomaćio se tzv. "švapski sir" od nekuvanog mleka sa kojeg je skidana pavlaka. Šumadijski skorup (kajmak) bio je veoma cenjen, pa je sredinom 17. veka stigao i na sultanovu trpezu. No, Turci su najviše trošili neki od pet vrsta jogurta, pa kad su kretali na put pored kubure i jatagana, za pojasom su nosili i kašiku, zahvatajući njome iz lanenog džaka, koji je visio na sedlu.

Za pripremanje hrane koristili su se, pored soli (kamena iz Erdelja, morska i crna), te domaćeg susama, i drugi uvozni začini, biber, šafran, karanfilić, kim i đumbir, koji su uz Osmanskog carstvo stizali direktno iz Indije i Indonezije. Daleko najskuplji bio je biber. Dolaskom Nemaca u Banat Srbi su počeli da upotrebljavaju i peršun, mirođiju, lorber, majoran, kuskatov orah i vanilu. Po jednom popisu iz 1729. kuhinja mitropolitskog dvora u Beogradu je posedovala i pistaće, pinjole, citronat, kopar, gorušicu, ruzmarin. Jela su ipak najčešće začinjavana lukom, sirćetom, jogurtom, kajmakom, maslom i jajima.

Za spravljanje slatkiša i napitaka najčešće je korišćen med, a kako su ga Turci stavljali u sva moguća jela, pa čak i hleb, pčelari su bili dužni da spahiji donose desetak od svake košnice. Šećer, uvožen sa Kipra, iz Egipta i drugih arapskih zemalja, smatran je luksuznim artiklom, koji su sebi mogle da priušte samo vlastelinske trpeze. Mitropoliti su mnogo novca trošili na slatkiše: piškote, biskvit, mondlkolače i "konfekt različne", ušećereno voće, ponekad "cuperpokere", a mnogo je trošena čokolada, mačun-ćulbe i nobet šećer. Običan živalj se sladio ćeten- alvom, pitama, sutlijašom, uštipcima, mafišom i gurabijama, a Srbi u Ugarskoj su trošili brodstrudel, cvik-krofne, tašce i milhramstrudel.

No, običan narod je za dva obroka dnevno imao izuzetno skroman jelovnik. Uz to držana su četiri velika posta, postilo se takođe sve srede i petka i o zavetnim danima. A pravila su bila jako stroga, jela su spremana bez mleka i masla, dok sveštenici za vreme velikih postova nisu smeli jesti ni ribu. Kad je iz Amerike stigao pasulj "mali ljudi su postili o sočivu, hlebu i pasulju, ali pr tom nisu zaboravljali rakiju".

Brzo su Srbi od Turaka naučili da se leti, sa ledom čuvanim tokom cele godine u zemljanim skloništima, hlade šerbetom, koji se pravi kuvanjem suvih šljiva, grožđa, smokava, krušaka ili bresaka. Pili su i trušiju u kojoj je kiseljeno voće, kao i bozu, "piće hranjivo i gusto kao mleko, ali brzo udari u glavu i opijani one koji ga neumoreno troše", zapisao je putnik Belon. Retki su sebi mogli da priušte "srpsko pivo", koje su prečanski Srbi pravili u Somboru i Baji. Kuranom je muslimanima bilo zabranjeno konzumiranje svih alkoholnih pića, čak je po zakonu svako ko je uhvaćen pijan plaćao bi novčanu globu i kažnjavan batinanjem, visok porez na vino koje su Srbi prodavali bio je značajna stavka u državnom budžetu. U kriznim vremenima vlast je zabranjivala i Srbima da ga piju.

Evropskim diplomatama i putnicima nisu se dopadala vina koja su Turci tajno pravili Turci, jer su imala nezgodan ukus (kako nisu imali zasvođene podrume, dodavali su kreč, da bi se duže održala), engleski lekar Braun je hvalio sremska kao "veoma jaka i dobra za piće". Neki šerijatski pravnici našli su, međutim, rupu u zakon, smatrajući kako se se verska zabrana odnosi samo na uživanje vino, ali ne i rakiji, pa je nemački putopisac Hans Dernšvam primetio kako su "bez imalo griže savesti rakiju šljivovicu žderali i ljudi i žene više nego druge napitke, nalivajući je i u šerbet, i u vino, i u jelo."


Kahvana je srpska sudbina

"Kad se raspremi sto posle jela svi čekaju da im se donese kafa. I veoma promućuran čovek teško bi raspoznao čega ima više u toj smesi — crnila ili gočine. Umešnost je u tome da se pije iz male porcelanske šoljice, ali toliko vruće da ju je gotovo nemoguće držati u ruci.

Divota ih je posmatrati kako dok piju krive usta i prave grimase, a to čine, jer nema nikakvog efekta, ako kafa nije vrela… Kod njih je dobro što je tu svako lepo ugošćen, ali mi se ne sviđa što svaki debeli konjušar biva ravan gospodinu, traži mu lulu ili dodaje svoju. I posle dva-tri dima daje lulu dalje, sa gomilom svoje pljuvačke na njoj."


Ovako je francuski putopisac A. Pule 1658, dosta teatralno i groteskno opisao svoj prvi susret sa kafom i duvanom u nekom saraju kraj Mostara, gde mu se nije dopala ni demokratska atmosfera koja je u njemu vladala. U to vreme, dok su kafa, a naročito duvan, bili gotovo nepoznati na zapadu Evrope ili su, pak, tretirani kao naučne zanimljivost, one su uveliko stigle i u najzabitije balkanske varoši.

No, ni islamski Istok nije lako prihvatio kafane, jer su remetile dotadašnje ustaljene društvene norme ponašanja, kako među Srbima, tako i muslimanima. Čak i skromne, trošne potleušice su posedovale pribor za kafu, a već 1591. osmanski hroničar posetio je u Sarajevu "bogato uređenu kahvanu u koju zalaze i Turci i đauri." (Poređenja radi prva klasična kafana, dakle ne krčma ili mehana, otvorena je u Veneciji 1640, Marseju 1644, Oksfordu 1650, Beču godinu dana kasnije, Londonu 1652, Holandiji 1663, a Parizu tek 1672.).

Duvan, koji je francuski ambasador u Partugaliji Žan Nikot 1560. preporučio Katarini Mediči kao lek protiv migrene, stigao je u Osmansko carstvo 1600, kako beleži hroničar Ibrahim Pečevi, a doneli su ga "engleski nevernici tvrdeći da leči neke bolesti vlage". Mada je beogradski muftija Munirija tvrdio da upotreba duvana nije primerena muslimanima, on je na Balkanu ne samo pušen, i u skrajnutim kasabama kakvo je bilo ondašnje Prokuplje, već i uveliko gajen.

Prvi su kafu počeli da piju derviši, čak i u džamijama, jer im je omogućavala da ostanu budni tokom svojih dugih noćnih obreda i postignu mistične zanose radi potpunijeg približavanja Alaha. NJihov red se širio po celoj državi, a kafa je postala i svetovni napitak najširih masa. Naime, muslimanima je, zbog točenja alkoholnih pića, bilo strogo zabranjeno da odlaze u krčme i mehanine, pa su kafane postale prva javna mesta gde su se mogli družiti i razonoditi. Mada je kafa pripremana i po kućama, "brza" se mogla dobiti i na sokacima, gde su je ulični prodavci kuvali na maloj špiritusnoj grejalici, pravi ćeif (zadovoljstvo) postizao se jedino u ritualno laganom ispijanju, što je stvorilo od kafane prave institucije.

Žene su osim kod kuće, fildžane kafe mogle ispijati i u hamamima (javnim kupatilima), gde su odlazile jednom ili dva puta nedeljno, pa je pored kupanja, pretresanje gradskih vesti i smišljanja skandala, znalo da potraje po nekoliko sati. U Beogradu je polovinom 18. veka radilo najmanje 20 kafana, pretežno u muslimanskoj Vodenoj varoši na Savi, dok je hroničar Mula Mustafa Bešeskija zabeležio da je u katastrofalnom požaru, koji je zahvatio znatan deo Sarajeva, izgorelo i bar 60 kahvana. Njihov izgled prilagođavao se vrsti posetilaca, pa se većina nije razlikovala od običnog trošnog, naherenog dućana.

U većim gradovima bilo je luksuznih i prostranih zdanja, duborezom ukrašenih zidova i tavanica, s mnoštvom prozora i često raskošnom fontanom u središnom delu. Posebno privlačna mesta bili su vidikovci, rečne obale i izletište, gde su podizane kafane otvorenog tipa. Na Evliju Čelebiju je je poseban utisak ostavila ona u Iloku: "Nalazi se glavnoj ulice u vanjskoj tvrđavi, pred Čaršijskom džamijom, i ima prelijep vidik. S jedne strane te krasote od kafane je odličan trgovački han, koji je kao neki bezistan ovog šehera."

Kafane su promenile i noćni izgled grada, jer su do tada, već nakon prvog sumraka, bile osvetljene samo džamije i to mahom u vreme verskih praznika. "Noću se ovde pali mnoštvo lampi, koje se u staklenim posudama na konopcima spuštaju sa krovova, tako da vise u krugovima", zabeležio je jedan Englez. Poremećeni su i dotadašnji okviri društvenog života, koji se do tad noću odvijao jedino u tekijama i, povremeno, džamijama, jer su se na jednom mestu okupljali ljudi iz nespojivih socijalnih, ekonomskih i kulturnih kategorija. Dokoličarili su svi "od cara do govedara", jedni kraj drugih kadije, besposličari, imami, mujezini i drugi verski velikodostojnici.

Međutim, kafane su ubrzo postajala toliko tesne da u njima više nije moglo ni da se stoji, a kamoli sedi. Mustafa Ali je još 1600. ocenio kafane kao prostor u koji sjedinjuje krajnosti "jer pošto okupljaju dobre i loše", one su izvorišta "vrhunskog duha, ali i gluposti". Za siromašne je imao razumevanja jer "nemaju ni kuće ni skloništa, gde se mogu okupljati za tako malo novca", ali je osuđivao gradski lumpenproletarijat, "nepopravljive protuve", nasilnike i večno dokone askere. Srbima svakako nije bio zabranjivan ulazak u kafane otvorene u pretežno muslimanskim mahalama, ali su sami morali da snose i rizik.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 12, 2011, 12:39:31 am »

*

Hašiš na kafanskom meniju

Dok su u kafanama na Zapadu stvarani "književni forumi", članovi engleskog Kraljevskog društva su još 1664. dolazili da tu raspravljaju o filozofiji, pa je jedan "besmrtnik" zabeležio da su kafane "unapredile korisno znanje koliko i univerziteti", balkanske su poprimale odlike ordinarne birtije.

Zato je islamski teoretičar Mustafa Ali iz 16. veka zaključio da "nisu pravi pesnici i učenjaci oni koji u kafanama sklapaju stihove, već oni, čija je osnova nauka i produbljenost, a kriterijum duhovni i moralni život." I Jovan Skerlić je, mnogo kasnije akademski strogo procenio kako je Jaša Ignjatović bio "lenj, zapušten i neuredan tip kafanskog literatora", dok je, pak, kod Zmaja uočio "kafanske dosetke" kao posledicu brzopletosti i nemarnosti.

Međutim, od samih početaka veoma politizovane, kafane su u Osmanskoj državi bile prvi javni prostori gde se vlast mogla kritikovati, ogovarati, vređati, pa i kovati zavere. Bila je dovoljna jedna varnica pa neisplaćeni i nezadovoljni janičari, podržani ostrašćenom svetinom krenu na dvor nekog od lokalnih paša. Zato nije čudo što su 1717. veliki vezir, a kasnije i lokalne vlasti u "destruktivnim" kafanama imali stalno "zaposlene" špijune. Oštri su bili i, obično liberalni, dubrovački propisi, po kojima se uz kafu nije smelo razgovarati o religiji, politici, niti čitati inostrana štampa, dok su u venecijanskom delu Dalmacije bile zabranjene političke teme, a posle 1789. i pominjanje Francuske revolucije.

Tradicionalno orijentalno gostoprimstvo se iz kućnog okruženja prenelo i u kafanu, pa se i do danas održalo na balkanskim prostorima, zasnovano na principu "šta pije kafana". Iznenadilo je to francuskog putopisca Tevena, koji je sredinom 17. veka primetio: “Kada neko ko već sedi u kafani vidi da prilazi novi, a njemu poznati gosti, ako je iole uljudan, reći će gazdi da ne primi novac od njih. Sve se to čini jednom jedinom rečju. Kad im stigne kafa samo treba da vikne 'džaba'." Nije znao da je ovako ceremonijalno iskazana velikodušnost za samo nekoliko akči jeftinija od skupih kućnih gozbi. Osim prijatelja, za Srbe je bilo podrazumljivo čašćavanje i lokalnih predstavnika osmanske vlasti, od kojih se očekivala neka usluga.

Englez Bidulf je 1608. je u Prokuplju primetio kako po kafanama "sirotinja pije, puši duvan i vodi isprazne dokone razgovore, kao i ljudi u engleskim pivnicama. Ali i sutra će biti tu", zaključio je i bio začuđen istrajnošću gostiju koji su postali gotovo inventar. Da bi se razbila dosada vlasnici su dopuštali pa čak i sami organizovali razne vrste zabave.

Žan Teveno, francuski putopisac i jedan od putnika zaslužnih za popularisanje kafe u svojoj domovini, slušao je 1655. po kafanama "grupe Cigana sa svakovrsnim instrumentima koji vrlo prijatno sviraju, ali je sadržaj njihovih pesama odvratan i pun bestidnosti. No, takva žalobna muzika ovde se sluša." Nastupali su po kafanama i lakrdijaši, žongleri, akrobate, pelivani (rvači), glumci su priređivali lutkarske predstave karađoz, golicave sadržine. Nakon jedne od tih pučkih predstava Alber Žuven de Rošfor je 1676. naglašavao da "mnogi ne dolaze tamo ni zbog muzike, niti kafe, koliko da se razonode posmatrajući svakojaku čeljad oba pola i svih vera, kako se glupiraju."

Kako je svako pojavljivanje žena u javnosti, pogotovu u kafanama, po šerijatskom zakonu bilo zabranjeno, ne samo muslimankama, već i Srpkinjama, gazde su ustanovile da libido posetilaca ne budi samo ženski ples i pesma. Zato su ponekad zapošljavali mlade i lepe dečake da u izazovnoj odeći, feminizirane frizure i pokreta, raznose kafu posetiocima. Neki od njih su, kako beleže pojedini putopisci, "nepristojno plešući", sasvim otvoreno pokazivali želju da zadovolje pohotu gostu. Zato su uleme kafane prikazivale kao "kuće poroka gde se okupljaju svi dilber-čočeci", pa su gore i od mehana.

U srpskim i drugim hrišćanskim kafanama kartanje je bilo dozvoljeno, ali kako je šerijat zabranjivao hazardne igre muslimani su prekraćivali vreme bekgemonom i šahom, koji su krišom igrali najčešće u sitan novac. Primorski mletački gradovi bili su daleko pragmatičniji, pa je krajem 18. veka jedna splitska kafana imala posebnu prostoriju sa stolovima za kartanje, dubrovačka vlada je 1777. dozvolila kockÐnje samo punoletnim plemićima, ali je zato debelo naplaćivala pojedinim kafanama monopol na kartanje. Slavonska vojna komanda je, pak, naredila da su "do 4 sata posle podne zabranjene sve igre, uključujući i biljar, dok muzika nedeljom i praznicima u gostionicama ne počne nikad na selu pre 3, a u gradu pre 4 sata".

Mada je bilo anatemisano, prošvercovano iz susedne Ugarske, točilo se naveliko i vino u većini beogradskih kafana, čiji su zakupci bili janičari i sami skloni svim vrstama alkohola. Dobro snabdevene podrume imali su i u Ubu, tada gotovo potpuno muslimanskom naselju.

Protivnicima kafana dodatni argument bilo je i to što se u njima uživao zabranjeni hašiš i opijum, jer su uživaoci smatrali da "ispijanje kafe uvećava zadovoljstvo". Pre pojave duvana hašiš se uglavnom žvakao pomešan s medom, dok se od početka 17. veka on pušio iz nargile pomešan sa duvanom.


I žene su volele da puše

Nije islamskim teolozima smetalo ispijanje kafe u kućama, već kafana kao javna institucija, u kojoj su se okupljali nezadovoljnici, odlazeći u nju radije nego u džamiju. Kako nije bilo moguće pronaći u šerijatu pravne argumente da se kafa proglasi toksičnom i anatemiše, poput vina, providno opravdanje je pronađeno u Kuranu, koji zabranjuje korišćenje ugljenisanog jela, a zrna kafe su prženjem, navodno, ugljenisana. Ipak, od sultanove dozvole iz 1592. sam napitak više nije napadan, nego kafane, moralnim i političkim argumentima. Povremene zabrane su bile kratkotrajne i često ograničene samo na određena područja, pa su nove nicale brže nego što su stare zamandaljene.

Za duvan je pronađeno više razloga za zabranu: doneli su ga stranci, omamljuje, neprijatan je, nepristojno ga je pušiti, "njegov neugodan miris smeta muslimanima i poštovanim anđelima", odvlači od vršenja verskih obreda, izaziva lenjost, rasipništvo, naklonost prema grešnicima, prlja, može da izazove požar… Evo šta Ibrahim Pečevi, prosečno obrazovani intelektualac pisarsko-vojničke karijere, piše o duvanu: "Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruke, duvajući dim jedan drugom u lice. Cela mahala je zaudarala. Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, pa i u celu kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak kuće uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha čovek dolazi u stanje da ne može raditi." O kafi i duvanu pisani su i hvalospevi uživanju, pa je jedan mistični pesnik sročio kako je "duvan bez kafe kao seks bez strasti, kafa bez hašiša kao kuća bez pendžera, dok je hašiš bez duvana kao kuća bez duvara".

Sultan Murat IV je naredio da se u svim provincijama postave ljudi koji će "tajno i javno" kontrolisati zabranu pušenja, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakog ko imalo "smrdi na duvan", ma kom staležu pripadao. Krivci su vešani na licu mesta. Drakonske kazne i zabrane kafana trajno su ukinute nakon poraza koje su Osmanlije pretrpele u ratu sa Svetom ligom 1688. Moralne preporuke muslimanskih ulema nisu imale nikakve posledice po Srbe, ali su se sultanova naređenja i na njih odnosila.

Srpska elita je, povodeći se za svojim osmanskim uzorima, odmah počela da troši kafu i duvan u znatnim količinama, o čemu govore i troškovnici mitropolitskih i episkopskih dvorova. Beogradski mitropoliti Mojsej Petrović i Vikentije Jovanović, koji su stolovali tokom kratkotrajne austrijske vlasti početkom 18. veka, naručivali su duvan za lečenje i ušmrkavanje, dok su za niškog mitropolita Joanikija redovno kupovani kahva, fildžani i čibuci. A imao je preosvećeni i na koga da se ugleda - uzor su mu mogli biti i sami vaseljenski patrijarsi.

Cvilizacijski šok doživeo je arhimandrit Gerasim Zelić, došavši iz Dalmacije 1784. u Jerusalim, kada je zatekao orijentalnu atmosferu na prijemu kod patrijarha: "Uvedoše nas u jednu veliku salu, gde ugledam šest lica sa bradom i šest svetovnih, đe sjede s prekrštenim nogama i s čibucima u ustima, dugačkim četiri do pet lakata. Zatim arhiđakon donese kafu bez šećera. Za svakim dimom srču kafu, a ja se od muke krvavo znojim, ne mogavši ni dim od duvana trpiti, a kamoli čibuk u usta metnuti. Jer do tad sam bio zakleti neprijatelj luledžija, no sad sam u Patrijaršiji prvi put morao lulu zapalit, bojeći se da mi za zlo ne prime." Dok se u Zapadnoj Evropi ustalilo mišljenje da pušenje lule nimalo ne pristaje dami, već eventualno prostitutkama koje na ulici ili u gostionici dočekuju svoje mušterije, u Osmanskom carstvu nije bilo nikakvih prepreka da i žene uživaju u duvanu, samo to nisu smele raditi van kuće ili hamama.

Zemljana lula je omogućila da se pušenje brzo proširi među mornarima, lučkim radnicima i vojnicima (bile su toliko jeftine da su i najsiromašniji svakog meseca mogli priuštiti novu lulu). Viši društveni slojevi na Zapadu su se opredelili za finiju, ali i skuplju varijantu - ušmrkivanje duvanskog praha. Novoj modi nije odeleo ni sam srpski crkveni vrh, a po ugledu na njega i srednji stalež. Carica Marija Terezija je velikodušno delila zlatne burmutice srpskim vladikama, pa je jednu od njih vršački episkop Vikentije Popović 1778. darovao manastiru Šišatovac, jer ni kaluđeri nisu duvan izbegavali. Ipak, burmut se, kako je zabeleženo 1726, u beogradskom mitropolitskom dvoru trošio u ograničenim količinama. Kod Osmanlija, pak, šmrkanje nije bilo tako prestižno. Srbi su najčešće pušili na lule duge oko metar i po, pa je dim bio mlak. Imali su ti čibuci i drugu namenu - u Crnoj Gori su govorili da se "žena bije čibukom, a ljudi nožem ili puškom". Udarac čibukom smatran je krajnjom uvredom, koja se kažnjavala sa 50 cekina oštećenom i još toliko globe.


Srbi razbojnike u pesme turili

I nakon dolaska Osmanlija na Balkan kolo je ostalo jedno od najdemokratskijih formi društvenog života. U njega su se hvatali plemići, sveštenici i seljaci, dozvoljavajući sebi mnogo sloboda, naročito za vreme karnevala u primorju.

Osećajući se ugroženom, Katolička crkva je posebnim zakonskim paragrafom 1535. zabranila svojim župnicima u Splitu, Zadru, Baru i Dalamtinskoj zagori da "skaču sa ženama i učestvuju u lakrdijama". Izvesna sloboda im je ostavljena jedino tokom svadbenih svečanosti. Preterano veselje smetalo je i Pravoslavnoj crkvi, pa je Gavril Stefanović Venclović, jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, 1743. opominjao kaluđere da ne skitaju "motreći gde se odžaci puše, podražujući po sokaci pse i sprovodeći šalu i maskaru". Nije njemu smetalo kolo samo sa stanovišta morala, već i ukusa, smatrajući ga potpuno besmislenim. U jednoj besedi je izrekao: "Gde god se svirnja čuje, muška i ženska fela uhvati se da skače, lomi, krši, more se i znoje gologlavi, te dolame svoje zbog velikog znoja svlače. A zašto i za koju vajdu to podnose i trpe?"

Stefan Gerlah, izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, bio je na Petrovdan 1578. u Beloj Palanci iznenađen videvši kako se ispred crkve svetog Đurđa devojke i žene hvataju u kolo i "dve po dve pevaju", iako je još trajalo bogosluženje, kome su prisustvovali uglavnom stariji muškarci. Nisu devojke pevale samo o ljubav, već i o srpskim epskim junacima. Slavonski graničarski oficir Matija Antun Relković se 1762. zgražao nad razuzdanim devojačkim poskočicama, čiji su stihovi imali gotovo neskrivenu erotsku konotaciju: "Oj, u Marka Kraljevića sina, dobar konjić u potaji ima!"

Van kolÐ slavljeni su i neki, tada aktuelni, problematični junaci. Kako je hajdučija u Sremu i Slavoniji tokom 17. i 18. veka uzela maha, ugarska dvorska kancelarija je zatražila od Srpske crkve da i ona doprinese suzbijanju kriminala. Jer, u narodu se mnogo pričalo o poduhvatima razbojnika, koji su čak i u pesmama slavljeni kao najveći junaci. Mitropolit Vikentije Jovanović je zato 1731. svojoj pastvi u poslanici objasnio kako su uzroci razbojništva u "nedovoljnom vaspitanju, odsustvu dobrih običaja i straha božjeg", koje u starijem uzrastu dovodi do raznih devijacija, kakve su "pijanstvo, krađa, skakanje u kolu, psovanje očeva, majki, vere i krsta". Na kraju je hajducima i njihovim jatacima zapretio trostrukom anatemom.

Igranje uz gajde negovali su naročito banatski, sremski i slavonski graničari, naročito u predahu između bitaka, koje su koalicione sile vodile protiv Napoleonove Francuske od 1792. do 1801. Konjički major Stanislav ot Šumarski beleži da se i po 400 vojnika strastveno hvatalo u kolo, a bilo je onih koji su se "do smrtna znoja nadigravali". Kad su išli u izvidnice, graničari su pevali uz gajde ili samo junačkim glasom, i to tako prodorno da se "šume i brdine razležu". Svojom pesmom izazivali su divljenje i protivnika koji njihov jezik nisu razumeli: "Francuzi bi čak iz svog logora trčali napred i slušali ovo veleglasno junačko pjenije i njima nepoznate gajde."

Najstariji zapis o srpskim narodnim igrama ostavio je Rođeri de Pačijenca, dvorski pesnik napuljske kraljice Izabele del Balco. On je 1497. u okolini Barija zabeležio kako su izbeglice iz srpskih zemalja glasno vikale i pile "po svom običaju", i to svi redom, "muškarci, žene, odrasli, pa čak oni koji su još deca". Potom su, kako kaže, pevali i igrali "skačući kao koze". Najviše ga je dojmila bugarštica o Janošu Hunjadiju, epskom Sibinjaninu Janku, koga su Turci porazili na Kosovu 1448. Kada se kroz srpske zemlje povlačio prema Budimu, slavnog viteza, od koga je Evropa očekivala spas pred navalom Osmanlija, u smederevskoj tvrđavi je mesec dana zatočenog držao despot Đurađ Branković, pokušavajući da od Ugarske naplati "ratnu štetu".

Zdravice, počasnice, pesme u slavu predaka, junačke, šaljive i druge, zavisno od prigode, na dvorovima srpske vlastele, a nakon sloma države po kućama imućnijih ljudi, izvođene su najčešće uz gusle, razne svirale i bubnjeve. Plemići koji su prebegli u Ugarsku prihvatili su običaje lokalnih velikaša, pa je u prvoj polovini 16. veka pop Đurađ zabeležio kako se za trpezom zabavljaju uz citre, harfe, frule i bubnjeve.

Prost narod je pevao i tokom poljskih radova ili putovanja, na stražama i po dunavskim šajkama. Kad je 1547. na splitskom trgu gradska vlastela okupljenoj sirotinji podelila sledovanje hleba, jedan slepi vojnik im je u znak zahvalnosti zapevao pesmu o Marku Kraljeviću, koju su svi okupljeni oduševljeno prihvatili.

Srpski način pevanja bugarštica bio je prihvaćen na gotovo celom Balkanu, od ribara na Hvaru, kako je zabeležio Petar Hektorović, pa sve do planina Erdelja i Lipe, najvećeg srpskog naselja u Pomorišju. Tu je najpoznatiji profesionalni guslar i lautista bio nadaleko čuveni Dimitrije Karaman, čiji je, sve dok se nisu žestoko posvađali, mecena bio veseljak i ljubitelj muzike, lokalni beg Uluman.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 12, 2011, 12:39:52 am »

*

Harambašu Miška ubiše Sremci

Ni patrijarh Arsenije IV nije se usuđivao da kritikuje u "pesmetinama" slepih sremskih guslara slavljene hajduke, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor, koji u strahu od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz svog dvora, mada ga je čuvala austrijska vojska.

Guslarenje uz pevanje narodnih pesama nije uvek bilo bezazlena razbibriga, moglo se zbog toga i na sudu odgovarati. Leta 1547. u Dubrovniku su dvojica građana pretukla nekog Marina slepca i polomila mu gusle jer su bili uvređeni sadržajem njegove pesme. Koju godinu ranije još gore je prošao majstor Matko Petrov, koji je teško ranjen sabljom po ruci i iznad očiju kad je, po nagovoru izvesnih plemića, u svojoj pesmi "bugarkinji" pomenuo trojicu uglednih sugrađana, među kojima su bili bankar i sveštenik.

Obraćajući se narodu Srema, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je tvrdio da "pesmetine" slepih prosjaka koje slave hajduke odvlače omladinu od bogougodnih pripovedi, crkvenih nauka i duhovnih pesama. No, nije se usuđivao da baš poimence prozove razbojnike, plašeći se da ne prođe kao pakrački vladika Nićifor Stefanović, koji strahujući od nekog Đuke harambaše mesec dana nije smeo da izađe iz vlastitog dvora, mÐdÐ ga je čuvala brojna vojnička straža.

Od velikog haramija pesmama ovenčanih, nešto više se zna o nadaleko čuvenom harambaši Mišku, kojim se pozabavio i naš poznati istoričar akademik Slavko Gavrilović. Sukobivši se u Futogu 1736. s pandurima, Miško je psovao, pretio i potezao oružje, hvaleći se kako je učinio toliko zla da mu je narodno pamćenje garantovano. U opštoj gružvi panduri su ga nekako savladali, vezali njega i dvojicu mu drugova, pa poveli u Čerević. Kad su se u šumi hajduci oslobodili, panduri su pripucali i svu trojicu ubili. Ali, sledi neočekivan epilog: "Ubrzo dvojica pandura naiđoše na dvojicu razbojnika iz čete tek ubijenog harambaše Miška, oko kojih se u jednoj krčmi kraj Karlovaca okupila gomila sveta kako bi slušali pesme jednog od njih na 'turskoj violini' (guslama). Čim je pandure ugledao, svirač ih poče psovati: 'Šta radite ovde vi, pandurski izrodi iz Srema?' Nazvao ih je još dželatima svoga harambaše i dvojice drugova, na šta su panduri odgovorili da su oni dobili što su i zaslužili. Uz gusle i piće dvojica razbojnika su opevali svoju hrabrost i nedela, vređali pandure i na kraju im krčazima razbili glavu."

Mada su obični "graždani" i dalje prisno osećali tradicionalni epski svet, krajem 18. veka narodni rapsodi počinju da se odupiru ustaljenom plačljivom i razneženom stilu, često sklonom patetici, naivnosti, čak i banalnosti. Otvoreno priznaju da je vojvoda Momčilo bio "junak od mejdana", a njegov sestrić Marko Kraljević tek "junak od drumova". I učeni koviljski arhimandrit Jovan Rajić je u svojoj "Istoriji" kritikovao narodne pesme i priče, jer su bile u neskladu s već prihvaćenim naučnim saznanjima. Međutim, usmena tradicija je ostala zvanično prihvatljiva ako je u službi socijalnog i moralnog vaspitanja, pa je Matija Antun Relković 1779. štampao pesmu "Jakšići kušaju ljube", poučavajući Slavonce kako da žene na vreme ukrote, da se ne bi isprečile među braćom i razorile dom.

Gusle su u nekim situacijama mogle da posluže i kao sredstvo kontra-obaveštajne borbe. Unikatnu pobedu su čuveni senjski uskoci izvojevali 1604. uz pomoć pesme i igre. Naime, u okolini Skrdina i Šibenika od Mlečana su uskoci zaplenili nekoliko stotina grla stoke, poklali je, utovarili u svoje brodice i krenuli ka Senju. Nedaleko od Zadra general Grabrijeli im je presekao put svojim dobro naoružanim galijama i primorao ih da uplove u jednu usku uvalu. Opkoljeni, uskoci su se iskrcali, podigli šanac od kamenja i zapalili logorske vatre. Znajući da ih Mlečani dvogledima pomno posmatraju, nekoliko uskoka je, kako bi zavarali neprijatelja, "igralo na guslama, dok su ostali vukli svoje brodove uzbrdo po naslaganom mesu preko hrptrenice otoka na drugu, protivnu obalu". Tamo su meso ponovo utovarili i odveslali ka Senju. Pre toga su, u čamce koje su ostavili u uvali, pobili debele motke i na njih okačili svoje kape sa ždralovim perjem, pa se Mlečanima izdaleka činilo da uskoci na njih nišane iz musketa. Sledećeg dana vetar je popustio i general je naredio da se 600 ljudi iskrca i zauzme šanac. Vojska je razvila zastave i u ritmu bubnjeva krenula u juriš. Da su prevareni, shvatili su tek kad im na puščanu paljbu niko nije uzvratio.

O srpskim pogrebnim tužbalicama pisao je nemački duhovnik Stefan Gerlah, koji se 1578. našao u Grockoj, kraj Beograda, koju je nekoliko dana ranije pogodila strašna nepogoda. Oluja praćena grmljavinom, munjama, kišom i gradom krupnim kao dve pesnice ne samo što je uništila imanja i kuće, već se sedam žena i dece utopilo u obližnjem Dunavu. Nad žrtvama, svečano odevenim, pokrivenim koprenom i okićenim cvećem i vencima, ređale su se na celivanju lokalne seljanke, tukle u prsa, čupale kosu i grebale lice do krvi. Druge su, pak, sedele sa strane, plakale i naricale dve po dve, duže od tri sata, sve dok grobovi nisu bili iskopani.

Neki stranci, kao Karlo Gonci, koji je bio u službi zadarskog providura Kverinija, plaćeno tuženje smatrali su ogavnim varvarskim činom, pa je nakon jedne sahrane u Dalmatinskoj zagori napisao: "Oni plaćaju jednu četu žena da nariču nad lješevima njihovih mrtvaca i one se izmenjuju po redu da bi dale odmora grlima iznemoglim i promuklim od jezivog zavijanja jedne takve muzike da se kosa na glavi diže."


Beogradski jad i bijeda

Kad je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, skrivenu pod zemljom. Pošto je nije našao, pod pretnjom strogih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "po troje ni četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".

Kako se Osmansko carsko širilo po Starom kontinentu, evropski vladari, i zbog straha, bili su primorani da na njega obraćaju veliku pažnju. Putujući na Portu, diplomatski predstavnici su beležili i detalje iz života porobljenih hrišćanskih naroda. Putopisci su u 16. veku najčešće posećivali manastir Mileševu i beležili kako u njemu živi 50-60 monaha, koji se bave poljoprivredom i uživaju privilegije kod turskih vlasti. "Ti kaluđeri duge kose, odjeveni u mrkosive suknene haljine, vode čist i umjeren život i time druge svećenike i redovnike daleko nadkriljuju. Manastir je dobro očuvan, osobito crkva sa slikama, koje su većinom na grčki način srebrom ovjenčane, vrlo bogato nakićene, kao što sam u malo krišćanskih crkava vidio. Sve je to od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo." Po dobrim uslovima i velikom bratstvu pominje se i Ravanica, u kojoj je bilo čak 300 kaluđera.

Samo 40 godina kasnije, 1611. jedan francuski putnik beleži da je Mileševa siromašni manastir sa dvadesetak kaluđera, "koji su jadno odjeveni i žive po siromaški". Patrijarh Pajsije piše kako su spaljene mošti svetog Save 1594. nakon velikih bitaka vođenih oko Đera, u Ugarskoj. 'Neki beg Arbanas poukom đavolskom, koji od iskona mrzi dobro, dođe prezimi u Beogradu kod serdara Sinan-paše. Stalno ga je na zlo navodio govoreći: 'Veruju Turci svetom Savi i krste se.' I posla serdar vojnike u Mileševu neočekivano, oni poharaše raku svetu sa moštima, odnesoše ih u Beograd i spališe 27. aprila na polju Vračarevu."

Već u prvoj polovini 16. veka većina manastira je izgubila svoja imanja i dospela u siromaštvo, pa Đenovljanin Meravino piše: "Turci, ako kaluđere i sveštenike ne pobiju, a oni ih liše svake moći i načine ih bednim. Sa crkva poskidaju sva zvona i odnesu ostali nakit i pribor crkveni. Te crkve pretvaraju posle u džamije. Hrišćanima ostavljaju samo nekolike i to niske, sirotinjske crkvice, u kojima im je dozvoljeno da službu služe, ali samo tihim glasom. Kad se ove crkvice usled zemljotresa, vatre ili od starosti poruše, hrišćani ih ne smedu opravljati, osim ako sa velikim novce na to pravo dobiju." Češki je istoričar Hans Dernšvam, putujući dolinom Morave, "pokraj puta primetio jednu rđavo ograđenu drvenu građevinu pokrivenu trskom, a na njoj veliki krst, što treba da je srpska crkva". Mnogi putnici su žalili i što u Srbiji nema crkvenih zvona, pa upotrebljavaju klepala, drvena zvona, duge i debele grede i "čekić kojim udaraju o komad gvožđa na užetu". U mnogim manastirima i dalje su prepisivane bogoslužbene knjige, a mlađi su od iskusnih monaha kroz svakodnevnu praksu učili pojanje.

Prolazeći kroz Beograd 1573, nemački duhovnik Stefan Gerlah piše da u "prvom delu varoši, na Savi stanuju mnogi Cigani i biedni Srbi", koji imaju samo jednu crkvu sv. arhangela Mihaila. Najbliža škola im je u manastiru Hopovo. "Narod čak ne razume sve što im sveštenik tokom službe govori, neki znaju samo 'Oče naš'." Jedan francuski putopisac je zabeležio kako "u krajevima oko Beograda ima 12.000 katolika, a u čitavoj Srbiji još pet hiljada". Kada je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, koja je bila skrivena pod zemljom, a imala je čak i male orgulje. Pošto je nije našao, pod pretnjom velikih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "ni po troje, ni po četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".

Odlaskom vlastele u Ugarsku i na zapad, opusteli su zamkovi i despotske kuće, pa više nije bilo onih koji bi pozivali dubovačke ili ugarske muzičare na svoje porodične svetkovine. "Glumci, skromasi, svirači, špilmani" i drugi umetnici viteškog doba posle pada despotovine izgubili su svoje stalne slušaoce i mecene, među Srbima, koji su tokom osmanlijske vladavine uglavnom živeli po selima. Oni su tokom praznika pevali kolede, lazarice, jerfemije, kraljice, dodole, krstonoše i đurđevdanske pesme.

Putujući po Balkanu, flamanski humanista A. G. Bebekijus je 1555. bio iznenađen pogrebnim običajima, koje je video na sahrani nekog utopljenika u jednom selu kraj Jagodine: "Mrtvac je ležao u crkvi sa otkrivenim licem. Pored njega staviše nešto jela, hleba, mesa i jedan sud s vinom. Žena pokojnikova i kći stajahu obučene u čisto odelo; kći je nosila na glavi nekakvu kapu sa paunovim perjem. Poslednji dar kojim je žena muža darivala bila je crvena mala kapa kakvu kod nas devojke gospodskoga roda nose. Slušali smo i njihova naricanja, kako sa žalosnim glasom pokojnika pitaju: Šta smo ti mi nažao učinile da tako s nama uradiš? Da li te u čemu gde ne poslušasmo? U čemu li ti po volji ne učinismo, te nas tako samohrane i u bedi ostavljaš?" Primetio je tom prilikom i da je srpski sveštvenik bio obučen kao običan seljak, "noge su mu bile gole do iznad kolena i od drugih seljaka se razlikovao samo po kapi i dugoj kosi, koja mu je visila preko ramena".


Kako turski doboš kaže

Egzotično je opatu Boninu izgledao život u Sremu 1702, no bio je malo gadljiv prema lokalnim svadbenim veselicama. "Slično muškarcima, žene nose belu odeždu, koja im služi kao kaput. Umesto podsuknje, omotavaju se izvezenim raznobojnim prugastim platnom od sirove vune. Košulje uz vrat ukrašene su cvetićima. Glavu omotavaju velikom maramom, a mnoge kosu dele na pletenice.

Da bi se sijale, uvek ih namažu sa puno maslaca. Na nogama, kao i muškarci, nose cipele od sirove kože ili kožnih niti. Devojke se udaju čim napune 10 ili 11 godina. Kad ženik prosi svoju dragu, daje joj jabuku, u kojoj je, zavisno od njegove sposobnosti, utisnuto mnogo metalnog novca. Veselje uz svirku frula i gajdi traje po nekoliko dana, a nekad i sedmica. Takva svečanost, naravno, ne prolazi bez velikog troška. Naročito se pije mnogo vina. Sto se nikad ne rasprema, a budući da je mali, na njemu se ne vidi gotovo ništa osim hrpe kostiju. Tako se pokazuje bogatstvo, što je za vaspitanog čoveka odbratno."

Primetio je katolički prelat i nepoverenje koje domaći živalj gaji prema strancima, pre svega zbog straha od razbojništva i zaraze. Žalio se i na neudobnost i skromnost prenoćišta kod domaćina: "Kad osoba sa strane želi da u njihovoj kući prenoći, kao krevet joj prostru malo slame ili sena pored vatre i pokrivaju jednim malim bednim pokrivačem. Ako sa sobom nema ništa, gost mora mnogo da se muči."

Na oprez prema nepoznatima upućivale su i vlasti, savetujući da se strancu provere dokumenta pre nego što se primi u dom. Obilazeći Frušku goru 1774, Gerasim Zelić piše kako je u nekom prnjavoru išao od vrata do vrata raspitujući se za put do manastira Kuveždin, ali mu niko iz kuća nije dogovarao. Neki bi samo otvorili prozore da vide ko kuca i bez reči ih zatvarali. Tek posle mnogo pokušaja, iz jedne kuće je izašao bos čovek, samo u gaćama i košulji, i pokazao mu put.

Gostoprimstvo je bilo rezervisano pre svega za pripadnike iste vere. Tako je ruski monah Vasilije Gligorovič Barski u Budimu 1724. obišao petnaestak srpskih kuća pokušavajući da nađe prenoćište. Svuda je odbijen, jer su domaćini zbog njegove pelerine mislili da je grkokatolik. Umoran i razočaran, svratio je u krčmu da popije pivo, gde je meštanin Rista Veljković otkrio da je stranac pravoslavac. Pozvao je kaluđera i njegovog saputnik na noćenje, zadržavši ga u gostima dva naredna dana. Kad je i arhimandrit Isaija Antonović potvrdio da je Barski pravoslavac, budimski Srbi su ga pozvali u svoju crkvu i tamo skupili izdašan prilog za nastavak njegovog putovanja.

Raskošne su bile svadbe u gradovima, pa je zbog preterivanja mitropolit Mojsej Putnik 1727. morao da poslanicom upozori svoju pastvu na "nepotrebne i nelepe običaje". Manje pompezno proslavljani su Božić, Uskrs i krsna slava, najznačajniji srpski porodični praznik, kada se pozivaju odabrani gosti, čije je prisustvo potvrđivalo ugled porodice i njen društveni status. Zato je posebna pažnja posvećivana pripremi i posluživanju hrane. Osion i nimalo sklon finim manirima, oberkapetan Sekula Vitković, koji je Petrovaradinskim šancem vladao kao pravi kabadahija, ipak je zbog prestiža angažovao nemačkog kuvara, izvesnog Fridriha Šuberta, za znatnu mesečnu platu od osam forinti.

Većini srednjovekovnih letopisaca na Balkanu dopadala se muzika koju su Srbi izvodili uz gajde, oboe i bubnjeve, dok su turske melodije smatrali bučnim, neprijatnim i varvarskim. "Milozvučna je to muzika koliko i kad bačvar nabija obruče na bačve", ironično je zapisao jedan. Nije bio oduševljen ni austrijski poslanik u čiju je čast domaćin, negde u okolini Paraćina 1719, priredio koncert lokalne ciganske bande. "Baš su nam bili nesnosni turski zurlaši sa svojom kreštećom muzikom i sreća je što su išli sa nama samo dok je guverner niški bio kod nas."

Pred engleskim lekarom Edvardom Braunom izveli su Sremci hajdučku igru u kojoj su "muškarci gole mačevi udarali jedan o drugi, obrtali se i podskakivali." U Beogradu je 1664. Braun bio gost kod trgovca Marka Manikata, koji je "pio kao riba, a svoje pevanje pratio udaranjem u talambas, velik kao pivski bokal bez dna". Francuz M. Kikle je, pak, nekoliko puta išao na zabave kad su svirali Cigani "na svojim ćemanetima, gitarama i tapanima".

Muzički instrumenti su korišćeni i u sasvim pragmatične svrhe, kakva je borba protiv hajduka, koji su često znali da ojade trgovačke karavane. Zato su bubnjari držali šumske straže i udaranjem u doboše obaveštavali putnike da je prolaz bezbedan. Ušli su bubnjevi i u vojne arsenale, a naročito nakon bitke kada su, kako beleži Evlija Čelebija, Turci pobedili hrišćansku vojsku i zaplenili mnogo truba i bubnjeva.

Putopisce su naročito fascinirali islamski monasi derviši, koji su živeli po strogim asketskim pravilima. "Svakog dana o večernjoj molitvi oni, stavivši jedan drugom ruku na rame, igraju u krug i viču iz sveg glasa, da nadaleko odjekuje: 'nema drugog boga osim Alaha'. Toliko se zanesu da padnu u trans, voda sa njih poteče, a svima im pøÕna na usta izbije. Od velikog premaranja padaju jedan za drugim."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 12, 2011, 12:40:12 am »

*

Sremci se zavukli pod zemlju

Srpsko plemstvo u Habzburškoj monarhiji, uglavnom vojničko i činovničko, izniklo je iz gradskog staleža i ostalo za njega vezano, jer se ni po bogatstvu ni statusu nije bitno razlikovalo, posebno u odnosu na "graždane" slobodnih kraljevskih varoši. Posedi im nisu bili veliki, a ni dvorci reprezentativni.

Putujući po Slavoniji 18. veka Franc Taube je zabeležio: "Dvorci i plemićke kuće su veoma jadno sagrađeni, jer su vlastelini zbog strašnih i često ponavljanih turskih i tatarskih napada, postali toliko plašljivi da im se čini budalastim da u tom turskom susedstvu izvode lepe i skupe zgrade."

Jovan Tekelija je sebi kuću u Aradu podigao 1705, ali ona nije sačuvana, jer je kasnije srušena i zamenjena izduženom prizemnom kućom. Grof Jovan Branković, rođak i sekretar čuvenog letopisca Georgija Brankovića, bio je kapetan Sombora od 1723. do svoje smrti 1734. pa je u centru varoši, znatnim delom u orijentalnom stilu, podigao čitav dvorski kompleks nazvan "kaštelj".

U njemu je pored privatnih odaja postojao i prostor za iznajmljivanje trgovcima i zanatlijama, a preko puta rečice tzv. "zverinjak", gde su bile grofove konjuišnice i lovačke staje. NJegova udovica Marija je zdanje prodala lokalnim vlastima 1749. kad je Sombor dobio status slobodnog kraljevskog grada. Sličan kompleks od nekoliko zgrada imao je i oberkapetan Sekula Vitković u Petrovaradinskom šancu, današnjem Novom Sadu. Kad je grad demilitarizovan 1748. dvor je od Vitkovića, koji se preselio u Mitrovicu, otkupio Magistrat i pretvorio ga u turski han.

Drugi plemićki dvorci bili su nešto skromniji, pa su nekoliko decenija nakon zidanja rušeni i zamenjeni reprezentativnijim zdanjima. Porodica Čarnojević je između 1740. i 1770. posedovala spahiluk Futog, jedan od najvećih plemićkih latifundija toga doba u Bačkoj. Dvorac nije sačuvan, jer je imanje kupio grof Andreas Hadik, predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču, i sagradio 1777, po projektu poznatog petrovaradinskog inženjera Frančeska de Paola Manetha, novi dvor koji i danas postoji. Sačuvan je i dvorac, zapravo prizemna zgrada, koju su Stratimirovići podigli na svom spahiluku u Kulpinu.

Kapetana Stevana Zaka iz Stare Kanjiže za ratne zasluge carica Marija Terezija je 1751. proglasila plemićem, a taj status je istovremeno priznat i njegovoj deci Petru, Đorđu, Jovanu, Alki, Katarini i Juliji. Zajedno sa titulom dobio je spahiluk Bajša kraj Bačke Palanke, gde je podigao manji prizemni dvorac. NJegov unuk Dimitrije ga je preuredio 1818. u letnjikovac okružen bujnim parkom. Jedan od najreprezentativnijih dvoraca u stilu kasnog baroka podigla je 1793. porodica Servijski u Turskoj Kanjiži, danas Novom Kneževcu. Marko Servijski, bogati cincarski trgovac iz Novog Sada, na prvoj licitaciji komorskih dobara održanoj 1781/2. kupio spahiluk i time stekao titulu plemića.

Onovremeni letopisci su zabeležili da je u ponašanju srpskog plemstva, pa i dvorcima koji su podizali, bilo nečega skorojevićkog, nadmenog i pompeznog. Većinu dvoraca okruživali su parkovi, a naročito je bio reprezentativan onaj kraj rezidencije karlovačkih mitropolita. Međutim, Sava Tekelije beleži kako je aradski episkop Pavle Avakumović, inače sklon baštovanluku, “prekrasan park dao iseći, da bi u njemu lepo voće i kukuruze zasejao.

Obilazeći Srem 1702. opat Bonini je primetio kako su zemunice najčešći tip seoske kuće: "Ulazna vrata su toliko niska da čovek samo poguren može ući u ove plemenite i vešto sagrađene stanove. U njima je jedno malo suženje sa ognjištem. Otvoreno je na krovu kroz koji dopire jedina svetlost u ove pećine. Pored vatre imaju jednu ili dve podzemne sobe sa otvorom na vrhu.

U njima spava više porodica, a za vreme zime greju se pećima od običnog blata. Ne može se u celom Sremu naći kuća od kamena, a retke su one čija je izgradnja koštala više od 20 do 30 forinti. (Malo bolja tadašnja plata bila je oko deset — pr. prir.) Oni koji su bogatiji grade bednije kuće, kako ne bi morali da prime na prenoćište mnoge osobe koje dolaze sa strane."

U još bednijoj kuću bio je Gerasim Zelić kad se zime 1774. zatekao na Fruškoj Gori: "U toj sobici bijaše čovek, žena i dvoje male dječice, jedna krava sa teletom, jedna svinja i pas." Graničarski oficir Antun Matija Relković sa puno sarkazma u stihovima opisuje ova skromna zdanja: "Nemaš u kući stolice, ni čestite police, niti gdigod oramara, gde se hleb i drugo zatvara."

Takve kuće su podizane u Radincima, Grgurevcima, Bešenovu i drugim fruškogorskim selima, pa kad je u Irigu i okolini izbila kuga 1795. vlasti nisu ni pokušavale da ih očiste i okreče, već su ih jednostavno porušile. Samo u Irigu su spaljeno 402 ovakva uboga kućerka. Kako je vlastima bilo teško da kontroliše stanovništvo u razbacanim naseljima, preduzete su državne reforme da bi se sela ušorila. Prva planska naselja ustanovljena su 1748. za nemačke kolonizatore, a kasnije su slične regulacione mere preduzete u oblastima Vojne Granice, Slavonije i Srema.


Nobl balovi u Tabanu

Već polovinom 18. veka balovi su postali najvažniji društveni događaji u životu srpskog prečanskog građanskog sloja. Pod uticajem "nobl balova" plemstva Habzburške monarhije prvi su ih je prihvatio vojnički stalež, naročito mlađi oficiri. Za vreme vladavine Josifa II u punoj meri su demokratizovani i stekli popularnost u "graždanstvu".

Sava Tekelija beleži da se tokom njegovih studija u Budimu, provodio kao nikad pre ni posle toga u životu, te da je gotovo svako veče išao na balove: "Subotom su Srblji držali bal 'Kod krune' u Tabanu, nedeljom smo išli u gradu, u ponedeljak rizikovali život vozeći se između santi lada do Pešte i '7 kurfiršta'. No, mladost ludost se pokazivala i u utornik kod "Belog krsta", u sredu u peštanskoj Hakerovoj sali, četvrtkom negde u gradu… i tako cele sedmice." Na jedan od peštanskih plemićkih maskenbalova Tekelija je došao odeven u tatarski kostim, na opšte oduševljenje prisutnih dama.

Svaki ceh je imao svoje "purgerske balove", priređivane o pokladama ili kad se birala nova uprava. Ceremonijal-majstor je bio tzv. predigrač, čiji je zadatak bio da svakom pridošlom kalfi nađe majstorsku ćerku za partnerku, s kojom bi odigrao prvi ples. Glavna igra je bila kolo, koje su igrali majstori i majstorice, a u pauzama tancovanja držane su mnoge prigodne zdravice. Opisujući purgerske balove u Sentandreji, Jakov Ignjatović ističe: "Nije tu bilo nikakve etikete, ali jeste učtivosti svojstvene zanatlijama i manjim trgovcima". Nadaleko su bili čuveni i balovi u Petrovaradinskom šancu.

Pored nedeljnog odlaska u crkvu balovi su bili jedina prilika da devojke zasene konkurentkinje, bolje se upoznaju s potencijalnim mladoženjama i predstave se kao poželjne udavače. Sve veći značaj balova, koji narušavaju staro patrijarhalno vaspitanje, kritikuje se u pesmi "Čistoje ogledalce", koja je krajem 18. veka pevana po gradskim sokacima:

"Vetroglava tvoja mati
ne misli ti dobra dati
Ona diže ludu glavu
i ne smotri tebi slavu
već te vodi po balovi
da ti ona kog ulovi
Troši novce bez prilike
a u kući nema dike."

Balovi su nametali i nova pravila ponašanja, a naročito umeće lepog razgovora i igre. U celoj Bačkoj bila je čuvena lepa Jela Nešković iz Novog Sada, koja je smatrana neprevaziđenim "šprehmajsterom" i "tancmajsterom" pa su u njenu slavu i pesme spevane.

Početkom 19. veka balovi su promenili svoj ideološki sklop, u program se uvode nacionalne igre i konverzacija na maternjem jeziku, pa oni postaju jedan od važnih elementara u stvaranju nacionalnog identiteta etničkih grupa Monarhije.

Svaki grad je svojim propisima ograničavao noćni život naročito omladine, pa im je u Budimu leti bilo dozvoljeno da van kuće leti ostanu do devet, a zimi samo do osam sati. Nakon toga zatvarane su varoške kapije, dućani i gostionice, muzičari su morali da oglase fajront, a za svako kršenje naređenje plaćala se globa. Ko bi se usprotivio bio je hapšen, okivan i vođen u zatvor. I pored zabrana mladi su se šuljali po sokacima, pa su šegrte optuživani da kradu voće, a kalfe da mnogo piju. Jedan nestašluk budimskih kalfi zabeležio je u svojim memoarima Sava Tekelija, koga su nagovorili da se popne na merdevine, proviri u sobu nekih devojaka i proveri da se zaiste uveče umivaju kiselim mlekom.

Međutim, Tekelija je pao s merdevina, sav se izlomio, pa je punih godinu dana morao da se oporavlja kod kuće u rodnom Aradu. Stroge su bile kazne i za nemoral, pa mÐda su mnoge javne kuće legalno radile, često su izdavane naredbe o proterivanju nekih "kurvi", koje su iz ko zna kojih sve razloga posebno bile na lošem glasu.

Krajem 18. veka postalo je popularno učlanjivanje u razna društva, pa i tajna masonska. Članovi zagrebačke lože Prudencije s nadimcima Danijel, odnosno Rubin bili su major Prodanović i kapetan Mikašinović. U karlovačkoj loži bili su episkopi Petar Petrović i Josif Jovanović Šakabenta, pod konspirativnim imenima Beniamin i Cicero. Zajedno sa Šakabentom u osječku ložu uključio se i arhimandrit manastira Krušedol, potonji mitropolit Stefan Stratimirović, zatim registrator mitropolijskog arhiva Pavle Marković, narodnocrkveni agent Stefan Novaković i upravnik srpskih škola Stefan Vujanovski.

Voleli su građani i viši stalež, naročito leti da od velikih sparina pobegnu iz grada u prirodu i prirede izlete, po ugledu na tzv. muslimanske teferiče. Odlazilo se najčešće do okolnih letnjikovaca, majura i čardaka. Ostao je izveštaj s jednog izleta mitropolita Pavla Nenadovića, nakon obavljene vizitacije fruškogorskih manastira.

Ispod ruševina kule Starog gradišta, preosovećenom su društvo pravili vikarni episkop Partenije Pavlović, igumani manastira Rakovca i obliženjg Vrdnika, seoskih knez Jovan Andrejević, vlasnik pošte u Karlovcima, te nekoliko monaha i mitropolitovih činovnika. Posluga je ponela dosta hrane i pića, a visoki crkveni jerarsi nakon svake zdravice u čast Božju, Bogorodičinu, svetog kneza Lazara, carice Marije Terezije i njene porodice, te sveštenstva i naroda, čaše su razbijali o zidine kule.


Gospoda i u Beč svoju posteljinu nosi

Mnogo su po K und K monarhiji putovali Srbi 18. veka: trgovci na vašare i u najzabitija sela, kalfe na vandrovku (višegodišnje sticanje praktičnih znanja kod raznih majstora), đaci i studenti su učili širom Evrope, dok su pobožni odlazili na hodočašća.

Učeni Dionisije Novaković, profesor a potom i perfekt Latinskog učilišta u Petrovaradinskom šancu, obilazio je eparhije, držeći propovedi po crkvama i seoskim vašarima, odlazeći i gde su ga zvali i gde ga nisu očekivali. Propovednička putovanja su prekinuta tek kad mu je na sednici Konzistorijalnog mitropolijskog suda neopozivo zabranjeno da radi ono za šta nema odobrenje.

Sa mnogo muke je prosvećeni Dositej Obradović u pismu episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti pokušao da objasni kako iz "Požuna u Germaniju putuje preko Italije, Korzike, Kalabrije, Carigrada, Crnog mora, Besarbije, Moldavije, Poljske i Šlezije, da bi malo mimograd mogao videti zemlje i gradove". Dok je Dositej na putu često i gladovao, imućni poput Simeona Piščenjvića i Save Tekelije su uživali u udobnosti poštanskih diližansi, iznajmljenih ili vlastitih kola.

Piščević, bogat i nemirnog duha, na putovanja nosi vlastitu posteljinu čak i kad odlazi u "carsku Vienu". Dugo se i temeljno sa porodicom pripremao za put u Rusiju (opisi iz njegovih memoara bili su inspiracija Crnjanskom za pisanje "Seoba"), kupio je kola s četiri konja i iznajmio celu ekipu sluga koji će ga pratiti. U svakom mestu gde su zastali, dok su konjušari timarili konje a kuvari mu pripremali ručak, on je poput pravog globtrotera obilazio znamenitosti. I Tekelija je za svoje česte odlaske u Budim i Peštu koristio četvoropreg.

Kad je feldmaršal-lajtnant Mihailo Mikašinović, baron od Šlagenfelda, kao deputarac Slunjske regimente došao na crkveno-narodni sabor u Karlovce 1769, kao pratnju svite od čak 13 osoba, među kojima je bila i njegova supruga, poveo je: ađutanta, kuvara, tri sluge, potrčka, dva kočijaša i tri husara. U kući Jovana Andrejevića, kod koga je odseo, zakupio je četiri sobe. Bogate porodice su na duža putovanja sa sobom nosile doslovno sve što bi im moglo zatrebati, jer su žene i deca spavali u kolima kada usputna svratišta nisu bila primerena njihovom nivou. I gostionice u većim i manjim gradovima često ne ispunjavaju plemićka očekivanja, pa se Tekelija žalio kako u nekoj krčmi nije mogao da zaspi od stalnog dečjeg plača, te je noć proveo pod vedrim nebom. Srećom, bilo je toplo.

Đaci, studenti i kalfe putovali su znatno skromnije, najčešće su peške prevaljivali i po nekoliko stotina kilometara. Tako je potonji utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj Jovan Rajić prevalo put od Šoprona do Kijeva, gde je nameravao da upiše Duhovnu akademiju. Često se na put kretalo s malo novca, ili bez njega, pa se moralo računati na milostinju i gostoprimstvo u usputnim svratištima i krčmama. Dositej Obradović je opisao svoje mukotrpno putešestvije od Temišvara do Fruške gore, noseći u torbi samo tri krajcare, rezervnu košulju, komad hleba, katehizis i časoslov, ali je bio primoran da ga proda nekom lokalnom svešteniku za sedam krajcara. Odmorio se jedino kad ga je nadomak Karlovaca primio neki kočijaš i za nekoliko marijaša prevezao do Hopova.

Kada su zbog nepoznatog razloga saslušavali izvesnog Novosađanina Jovana Čupića, on je pandurima ispričao kako je napustio kuću u 16. godini, želeći, i pored protivljenja roditelja, da se zamonaši u Hilandaru. Uspeo je tek 1761, kad je upoznao jednog svetogorskog kaluđera. Međutim, samo se dva meseca zadržao u Hilandaru, jer mu se iskušenički život nije svideo. Otišao je u Carigrad, pa u Moskvu, gde je završio škole i vratio se u Habzburšku monarhiju.

Retko su prečanski Srbi odlazili u osmanske krajeve. Ipak, jeromonah Mojsije iz manastira Beočin bežao je tamo i vraćao se četiri puta. Izvesni Jovan iz prnjavora manastira Privina glava je ostavio suprugu i dvoje dece, pa sa komšinicom, suprugom Jovana Mijatovića, prebegao južno od Save. Ona se kasnije predomislila i vratila, dok se o njegovoj sudbini ništa ne zna.

Često se odlazilo na hodočašća. Siromašniji su išli do manastira na Fruškoj gori ili kultnog hrama Uspenja Bogoradice u Srpskom Kovinu, gde se čuvala ikona za koju se verovalo da ima isceliteljska svojstva, dok su najimućniji i najpobožniji preko Atosa odlazili u Svetu zemlju. Neki su, kao 1731. Nikola Bogdanović, jedan od najbogatijih građana Petrovaradinskog šanca, svoj hadžiluk okončali monašenjem.

On je uz pomoć mitropolita Vikentija Jovanovića uspeo da dobije pasoš, pre polaska raspravio je imovinske odnose sa braćom i testamentom ženi Veseli ostavio 7.000 forinti. U Hilandaru se zamonašio kao hadži Nikanor, a braća su deo dobiti od imovine slala kao priloge manastirima Krušedol i Hilandar, a deo novca davali su za pomoć udovicama. Na Svetoj gori je ovaj novosadski hadžija i preminuo 1751. Putovanja u Svetu zemlju nekad su se pretrvarala u prave avanture, kao hodočašća krušedolskog arhimandrita Nikifora Radosavljevića i Danila Neradinca, koje su u Egejskom moru zarobili gusari, pa su tek posle nekoliko godina uspeli da se izbave.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 12, 2011, 12:40:33 am »

*

Kuća bez knjiga i ikona


Pored kaluđera iz starih srednjovekovnih zadužbina, poput Studenice, Dečana, Žiče ili Đurđevih stupova, u Beogradski pašaluk su dolazili i monasi sa Sinaja, Atosa i iz Svete zemlje da prikupljaju pomoć za svoje manastire. Često su seljaci pomagali i hramove u udaljenim krajevima, za koje verovatno dotad nisu ni čuli. Znajući koliko su Srbi vezani za pravoslavlje, pojedine varalice u monaškim odorama, sve dok ih knjaz Miloš Obrenović nije strogim kaznama suzbio, pod pretnjom kletvi i anateme su pokušavale da i od sirotinje izvuku što više novca.

Prota Matija Nenadović u svojim memoarima beleži da je srpski živalj veoma poštovao svete nedelje i sve zapovedne hrišćanske praznike, pa je pazio da tih dana nikakav posao ne započinje niti završava. Kako su gotovo svi seljaci iz njegove Brankovine bili nepismeni, često su se obraćali majci ovog budućeg sveštenika, jer je "on znao čitati i svece joj kazivati", kako bi proverili da nisu zaboravili neko "crveno slovo". O velikim praznicima, naročito posle velikih postova, cele porodice su se gurale oko male crkve brvanare, ne uspevši da uđu ni u njenu portu. U selima gde nije bilo crkve, sveštenici su pričešćivali okupljeni narod i po livadama i njivama, ako se za njih, osnovano ili ne, tvrdilo da su crkvišta ili manastirišta.

Retko koji srpski seljak imao je knjige, dok su ikone u svojim kućama imali samo sveštenici i imućniji meštani. Teološko znanje prosečnog vernika bilo je skromno, većina je znala neke od Deset božjih zapovesti, zatim koji je svetac porodični zaštitnik i kako se slavi. Književnik Milovan Vidaković, rođen u šumadijskom selu Nemenikuće, koji je mlad emigrirao u Habzburšku monarhiju, u svoj "Avtobiografiji" piše kako većina ukućana u njegovom domu nije znala ni sve reči pojedinih molitvi, pa se svako molio kako je znao i umeo. Mada su mu roditelji bili među najimućnijima u celom kraju, pa je kod njih odsedao beogradski mitropolit prilikom obilaska eparhija, u kući nisu imali ikone. Vidaković svedoči i kako lokalne osmanske vlasti nisu bile netrpeljive prema hrišćanima, jer su svečanu đurđevdansku litiju, u kojoj je i sam učestvovao, muslimani sa znatiželjom posmatrali, ne pokazujući nikakvu nameru da je ometaju.

I siromašni i bogati su se nedeljama, pa i mesecima unapred spremali za svoju krsnu slavu, koja je proslavljana tri dana. Svaka porodica je pored gostiju, koji su na slavu pozivani i kojima je poseta uzvraćana, dobrodošlicu pružali i neznanim putnicima, kako bi pokazali svoju hrišćansku širokogrudost. Gosti su ostajali dokle su želeli, ili dok je bilo hrane i pića, pa su se razilazili i nekoliko dana od zvaničnog završetka slave.

Naročito su Srbi poštovali post, ispovest i pričešće, pa je potporučnik Habzburške vojske Miteser, koji se 1784. nalazio u špijunskoj misiji u Timočkoj krajini, zabeležio da su tokom Gospojinskog posta "pravoslavci jeli samo jako usoljenu ribu i pasulj kuvan na vodi, sa dosta paprike, toliko začinjen da se ne može jesti". U srpske frajkore tokom austro-turskog rata (1788—1791), po ugledu na ostale jedinice multikonfesionalne habzburške vojske, postavljani su vojni sveštenici sa isključivo duhovnom misijom, ali su neki od njih kad je zatrebalo uzimali i oružje u ruke.

Oni su određivali i kojim će danima intendanti deliti posne obroke Srbima. Snažnim prisustvom pravoslavne vere u životu srpskog stanovništva 18. veka može se objasniti mali procenat prelaska u islam, mÐda je, istina, to bio i period slabljenja Osmanskog carstva, kad promena vere nije doprinosila napredovanju na društvenoj lestvici. Među vernicima poseban ugled uživali su putnici koji su se nakon hodočašća u Svetu zemlju ili na Atos vratili s titulom hadžije; takvi su bili hadži Ruvim Nešković, arhimandrit Bogovađe, hadži Gerasim Georgijević, iguman Moravaca, ili hadži Melentije Stafanović, arhimandrit Rače.

I malobrojna srpska elita, oborknezovi, seoski knezovi (kodžabaše) i drugi laički predstavnici naroda su se trudili da uspostave bliske veze s najistaknutijim crkvenim velikodostojnicima, pa je po želji svoga oca, kneza Alekse Nenadovića, protu Mateju rukopoložio tadašnji užičko-valjevski mitropolit Joakim. Mada je srpsko stanovništvo većinom bilo odano pravoslavlju, vizitacija Valjevske episkopije, koju je 1735. obavio protosinđel Beogradsko-karlovačke mitropolije Andreja Joakimović, pokazala je sumornu sliku o sveštenicima u kratkotrajnoj habzburškoj tvorevini Kraljevini Srbiji (1718—1739).

Knjiga je među njima bilo malo, teološko znanje oskudno, a ponašanje ponekad problematično. Većina popisanih sveštenika čak nije znala ni svih sedam svetih tajni, pa su im podeljene cedulje iz kojih je trebalo da ih nauče. Nizom arhijerejskih i saborskih uredbi sveštenstvu je naređeno da se oblači jednoobrazno, saglasno svom zvanju — monasi u crne mantije, a mirski sveštenici u plave - te da drže urednu bradu i brkove. Zabranjeno im je da neograničeno učestvuju u gozbama, na svadbama i proslavama, te "da igraju kuglu, kocke, komedije i maškere", čemu su neki očigleno bili skloni.


Monahe su i hajduci poštovali

Većina pravoslavnih sveštenika u Beogradskom pašaluku bili su doseljenici (ili prva generacija njihovog potomstva) pristigli pretežno iz graničarskih dinarskih predela, pa u tim surovim vremenima nije bila retkost da su neki u svoj biografiji imali i hajdučku prošlost. Iz starog kraja preneli su i dotadašnji način života, bavili su se, kao i njihovi susedi, poljoprivredom i stočarstvom, a neki stekli i znatna imanja, velika gotovo kao pravi spahiluci.

Od ostalih seljaka razlikovali su se samo po tome što su, pored bogoslužbenih knjiga, posedovali ruske bukvare i gramatike, pa su njihova deca, čak i ženska, rano naučila da čitaju. Ako bi se sveštenički poziv u familiji ugasio, bogoslužbene knjige, sinđelije, ikone i krstovi poklanjani su parohijskim crkvama ili obližim manastirima, mada je bilo i potomaka koji su ih prodavali.

Radi školovanja, neki su budući sveštenici odlazili i u udaljene oblasti. Vizitacijom fruškogorskih manastira 1735. ustanovljeno je da četvrtina učenika potiče iz Osmansog carstva. Za sveštenički poziv obrazovali su se prvo u Pokrovo-bogorodičnoj školi mitropolita Pavla Nenadovića, a od njenog ustanovljenja 1794. i Karlovačkoj bogosloviji. U manastirima Petkovica, Bogovađa i Dokmir pored osnova pismenosti i teološkog znanja učenici su podučavani umetnosti ikonopisanja, duboreza i kamenoreza. Međutim, bilo je južno od Save i Dunava i sveštenika koji su studirali u Pešti, Požunu ili Segedinu, stakavši znatno šire obrazovanje od onog neophodnog za vršenje duhovene misije.

Posebnost svešteničkog poziva doprinela je i stvaranju brojnih svešteničkih porodičnih loza, isprepletanih rodbinskim vezama jer se vodilo računa da se budući sveštenici žene upravo iz svešteničkih kuća. Međutim, mada česta, ta pojava nije dovela do stvaranja nekakvog posebnog, zatvorenog svešteničkog staleža.

Iako su pravoslavni kaluđeri kod građanskih vlasti, kao i pretpostavljenih crkvenih arhijereja, bili u gotovo istom pravnom položaju kao mirski sveštenici, njihov svakodnevni život, uređen crkvenim tipikom, bio je sasvim drugačiji. Monaška bratstva popunjavali su učenici koji su prvobitno bili došli kod pojedinih uglednih kaluđera radi opismenjavanja, dolaskom obudovelih sveštenika, po tada strogo primenjivanom pravilu obavezni da prime postrig, ali su najbrojniji bili obični ljudi iz naroda, koji su želeli da žive moralno što čistijim životom ili okaju grehove iz prošlosti.

Pre nego što bi postali članovi bratstva, kandidati su morali da najmanje tri godine žive po strogim pravilima iskušeništva, da bi nakon toga, ako bi mišljenje duhovnog oca bilo povoljno, primali postrig. Odsecanje kose i zamena svetovne odeće kaluđerskom rizom označavali su raskid sa svetovnim životom. Pošto bi položili tri zaveta (na siromaštvo, poslušnost i bezbračnost) dotadašnja imena bila su im zamenjivana monaškim.

S obzirom da su parohije često nasleđivane u svešteničkoj porodici, vernici su svoje lokalne parohe uglavnom smatrali kao sebi ravne, obične ljude, s kojima su odrastali i poznavali ih iz vremena pre nego što su rukopoloženi. S takvim sveštenikom, koji je kao i ostali seljaci orao, sekao šumu i gajio stoku, neretko su obični ljudi mogli i da se posvađaju zbog najobičnijih, svetovnih razloga. I zbog svog asketskog načina života monasi su uživali veliko poštovanje, čak i kod odmetnike od zakona hrišćanske vere. Cinjenicu da ih, dok su skupljali milostinju, nisu napadali ni hajduci, iako su sa sobom nosili novac, zapazili su i habzbruški vojni krugovi, pa su ih zbog toga smatrali najpogodnijim za obaveštajne misije.

Nisu, naravno, duhovnicima, ispovedali svoje grehove samo hajduci, već i obični ljudi. Revnosni sveštenici ili monasi uspevali su čak i starešine porodica da ubede u neophodnost ispovesti bar jednom godišnje. Prilikom ispovedi, glava kuće je poslednja dolazila na red, tek pošto bi se uverio da su njegovi ostali bližnji obavili svoju dužnost. Ispovedniku su poveravane stvari koje su za ostale ljude u okruženju zauvek ostale tajna, osim ako onaj ko se ispovedao izričito nije tražio da se to prenese nekom trećem licu. Pored brige o spasenju duše, u nedostatku posebnih medicinskih ustanova, duhovnicima su poveravane i najintimnije stvari koje su se ticale duševnog i telesnog zdravlja pojedinaca, nepoznate i njegovim bližnjim.

Da bi lečili bolesti, pojedini manastiri s vremenom su postali prava riznica znanja, zasnovanih pre svega na iskustvima narodne medicine. Skromna hiruška i farmaceutska znanja imali su i pojedini monasi-lutalice, ali su njihovi nestručni pokušaji operacije gušavosti, ili čak pojedinih tumora, ponekad ostavljali nepopravljive posledice po zdravlje pacijenata. Manastiri Vraćevšnica i Kalenić su postali specijalizovali centri gde su primani bolesnici s jakim epileptičnim napadima ili oni koji su bili teško duševno oboleli, pa u tom stanju počinili ubistva ili razbojništva. Posle završenog lečenja, puštani su kući, uz pisane potvrde lokalnim vlastima da su izlečeni i da im se to što su počinili u bolesti biše ne sme uzimati za zlo.


elanholiju ubija crno vino

Srednjovekovna medicina, kao i crkva, smatrala je da bolesti izazivaju natprirodni uzroci, znači da dolaze od boga. Prosti svet ih je zamišljao kao posebnu vrstu demona u obliku vila, veštica, životinja, muškaraca, sredovečnih žena, baba, ali i mladih devojaka, koji idu od kuće do kuće i šire rednju, odnosno epidemiju.

Kao zaštita od uroka nošeni su amajlije ili zapisi molitvi, izgovarane su i bajalice, koje je trebalo da nagovaranjem ili pretnjama navedu demona da napusti bolesnika. Jedna u Bosni je glasila:

"U more, u goru,
đe pijevac ne pjeva,
đe krava ne riče,
đe ovca ne bleji,
đe koza ne vreči,
đe pas ne laje,
đe se gusle ne čuju - hajde,
u vodu, u goru,
jer ti mjesta ovđe nije!"

Dvojica dubrovačkih trgovaca su, pak, primetila kako su Beograđani verovali da je bolest što je harala po varoši 1627. božja kazna za nemoral naroda, jer su krčme pune prostitutki.

Srednjovekovna nauka je uzroke bolesti istraživala, pre svega, kroz opšteprihvaćenu Hipokratovu teoriju o ravnoteži četiri telesna soka: krvi, sluzi, žute i crne žuči, kao nužnom uslovu zdravlja, koju je remetila promena godišnjih doba. Zato je često primenjivana terapija puštanja krvi. Po "Jestestvoslovju" iz 15. veka, krv raste u proleće, žuč u doba žetve, pa je zato topla i žuta. Crna žuč, koja često izaziva neraspoloženje, stvara se u jesen, a sluz zimi. Zato "Prizrenski zbornik" vek kasnije savetuje da u novembru treba jesti kuvana jaja i med, svakog jutra uzimati sredstva za povraćanje, a preporučuje se i kupanje. Kako je i februar mesec pojačanog stvaranja crne žuči, ne treba jesti meso ni povrće, već treba piti što jače crno vino.
 
U "Ljekaruši", nastaloj krajem 18. veka u manastiru Godovik kod Požege, pored molitvi, zdravica i pesama, nalazi se i 60 recepata, zasnovanih na lekovitom bilju i sastojcima životinjskog porekla. Zapisani su melemi protiv uboja, lekovi za stomačne i urološke tegobe, razna zapaljenja, pa i lek protiv impotencije. Među običnim svetom, neke druge, tada popularne lekaruše, pored biljnih lekova, preporučuju i krajnje bizarne, kao što su: ptići lastavići, mlado mače, crvi iz grabova panja, zgnječena žaba, sažežena krtica, srce od sove, mišje mleko.

Kad predložena sredstva nisu pomagala, bolesnici su se u gradovima obraćali za pomoć berberima, jer je lečenje bilo sastavni deo njihovog zanata. Već kao kalfe, počinjali su da stavljaju pijavice, vade zube, daju klistir, prave meleme, puštaju krv, a ponekad izvode amputacije i druge složenije hiruške zahvate. Vojni ranari su od 15. veka sve češće vidali opekotine i višestruke prelome kostiju izazvane vÐtrenim oružjem. Olovo korišćeno za izradu zrna pri pogotku bi zbog svoje mekoće pravilo ozlede koje su se teško lečile. Kako bi se sprečila gangrena, često je vršena amputacija pojedinih delova tela, a mnogobrojni vojni invalidi bili su dokaz da su ove intervencije uspešno izvođene. Mada su radili u oskudnim uslovima, imali su osnovne vrline potrebne i u savremenoj hirurgiji - dobro oko, snažnu ruku i tvrdo srce.

Prano, sin Nenadov, pred mostarskim šerijatskim sudom dao je ovakvu izjavu: "Već nekoliko godina bolujem od gangrene. Lijeva mi je noga ispod gležnja izjedena, zato dajem pristanak da mi odsiječe. Od danas, ma što bude, preuzimam odgovornost i nikog neću teretiti." Posebna vrsta putujućih hirurga, istina bez formalnih kvalifikacija, bili su litotomi, koji su vadili kamen iz bešike, dok su nerniotomi operisali kilu. U protokolima sarajevskog kadije iz 1566. ostala su četiri ugovora kojima se odobrava Ciganinu Smoljanu da obolelim osobama izvadi kamen iz bubrega. Očigledno je posao dobro uradio, jer žalbe nisu pronađene.

Elitu lekarskog poziva činili su školovani lekari, zvani 'vrači', a kasnije 'fizici'. Pošto su samo retki imali univerzitetsko obrazovanje, pa se još specijalizovali za bolesti unutrašnjih organa, bili su veoma cenjeni. Mnoge osmanske namesnike u Bosni, kao i umućne Srbe, najčešće su lečili dubrovački lekari. Tako je dubrovački fizik Marko Flori išao 1756. u Travnik da bosanskog pašu leči od melanholije. Kad je u Beogradu 1795. izbila kuga, vezir Mustafa-paša je zadržao italijanskog lekara Vičenca, koji je putovao za Carigrad, i pustio ga tek kad je prošla opasnost od epidemije. Tek u drugoj polovini 18. veka pojavili su se obrazovani srpski lekari u južnoj Ugarskoj.

Prvi je bio Jovan Apostolović, koji je studije na univerzitetu u Haleu 1756. okončao disertacijom "O načinu kako duševni afekti utiču na ljudsko telo". U istom gradu je 13 godina kasnije diplomirao i Petar Miloradović, sin novosadskog senatora, dok je gradski lekar u Sremskim Karlovcima Jovan Živković završio fakultet u Budimu 1784. Medicinske usluge bile su izuzetno skupe, pa su lekari dugo zaobilazili Kotor, zbog male plate. Tek kad su gradske vlasti odlučile da za gradskog fizika obezbede 360 dukata godišnje i besplatan stan, građani su dobili stalnu lekarsku službu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Mart 12, 2011, 12:41:05 am »

*

Isterivanje anonimnog đavola

Duševni bolesnici su u svakom srednjovekovnom selu i varoši služili za podsmeh, ali izazivali i strah. Sarajevski letopisac Mula Mustafa Bašeskija zabeležio je: "Luda kći nekog starca silazila je često u čaršiju, djeca bi je zadirkivala, ona bi ih tjerala topuzom koji joj je visio o lancu. Nosila je čizme i trčala tako brzo da se tome svak čudio. Odrasli ljudi, pa čak i janičari, bježali su od nje."

Manastiri i čudotvorna moć relikvije koje su čuvali, smatrani su mestima gde se oboleli duh može izlečiti. Srbi, a ponekad i muslimani, vodili su umobolne pred ikonu Bogorodice u Čajniču ili do moštiju svetog Vasilija u Ostrogu. U Studenici i nekim manastirima po Makedoniji duševni bolesnici su zatvarani u posebne kelije, gde su im danonoćno čitane molitve. Primenjivan je i ritual egzorcima, tako što su bolesnici vezivani u klade da se ne mogu pomerati, a onda bi ih tukli dok ne kažu ime đavola koji je u njih ušao. Kad bi se saznalo njegovo ime, ispisivano je na parčetu papiru, koje je bacano u vatru.

U Sarajevo je 1776. "stigao jedan ćosavi, mršavi pobožan Srbin, koji je u jednoj zÐtvorenoj sobi počeo lečiti luđake, nekakvom vodom i lakom hranom. Navodno bijaše vrlo vješt u tom poslu."

Pod imenom "francuska bolest", prvi slučaj sifilisa zabeležen je u vojsci francuskog kralja Šarla VIII, koja se 1494. zatekla u Napulju. Brzo je bolest stigla čak do Rusije, a odatle preko Austrije dve godine kasnije u Slavoniju, gde su je zvali "frenjak" ili "vrenac". Kako su hroničari zapisali, prvi znakovi sifilisa bile su gnojnice po genitalijama, nekoliko godina kasnije bolest je zahvatala razne delove tela i utrobu.

Iz rana je curila smrdljiva sluz, mišići su truleli, a kod pojedinih nesrećnika videle su se i kosti. Kada je 1520. uočeno da se bolest prenosi seksualnim putem, glavnim krivcem za njeno širenje proglašene su prostitutke, pa se smatralo da se redovnim seksualnim odnosima sa čistom i zdravom ženom sifilis može zaustaviti. Epidemijska se bolest krajem 18. veka raširila po srednjem i istočnom Banatu, pa je austrijska vlast, kako bi sprečila njeno širenje među vojnicima, 1784. dovela prostitutke iz Beča. Seobama Vlaha u to doba sifilis je stigao u istočnu Srbiju i tamo postao endemski.

Lepra, koja je izopštavala iz društva veliki broj ljudi, sa Balkana se gotovo povukla u 17. veku, pa je u kotorskom arhivu zabeleženo da je 1621. poslednji put biran starešina leprozijuma. Po celoj Evropi ove ustanove se zatvaraju, a iz njih su proterane skitnice i beskućnici, koji su tu nalazili besplatnu hranu i utočište.

Velike boginje su bile najraširenija bolest tokom 18. veka, pa je, po proceni jednog lekara, od njih obolevalo 95 od 100 ljudi, svaki sedmi je umro, a kod mnogih su kao trajne posledice ostali slepilo i gluvoća.

Kako se manifestovala pojavom gnojnica po telu, smatralo se da bolest nastaje kvarenjem krvi. Zato je kao terapija savetovano puštanje krvi, a kad bi se kraste formirale, trebalo ih je probušiti zlatnom iglom i zaprašiti kafom. Veštinu "kalemljenja", odnosno namerno izazivanje velikih boginja kod zdravih ljudi unošenjem oslabljenih klica iz gnoja obolelih, iz Kine su na Balkan doneli Čerkezi, koji su tako čuvali lepotu svojih devojaka namenjenih za produju haremima u Osmanskom carstvu.

Ovo umeće, do tada nepoznato u Evropi, toliko je oduševilo ledi Montegju, suprugu britanskog diplomate, da je 1717. na taj način zaštitila svog sina i ubeđivala englesku prestolonaslednicu da sledi njen primer. Neki putopisci su zabeležili kako su pojedine žene u Gruži, kraj Kragujevca, dobro poznavale ovu veštinu. Ubrzo pošto je engleski lekar Edvard DŽener pronašao vakcinu protiv velikih boginja, prva vakcinacija je u Habzburškom carstvu sprovedena 1799. u Beču, a pet godina kasnije u južnoj Ugarskoj. Da bi suzbio nepoverenje svoje pastve, mitropolit Stefan Stratimirović je morao da objavi spis kojim je podržao kampanju državnih vlasti.

Najveći strah izazivala je kuga, ili čuma, kako je pominju srpski letopisci. Endemična žarišta bila su u okolini Mostara i Sarajeva, pa je ostala i poslovica: ne izbija kao kuga iz Sarajeva. Profesor Šraud s peštanskog univerziteta, koji je predvodio komisiju za suzbijanje kuge u Sremu 1795, opisije njeno brzo napredovanje: "Ljudi ujutru naizgled zdravi, posle podne već su bili teški bolesnici. Bljuvali su jed, a retko krv. Zatim su gubili svest ili se teturali kao pijani. Teška glavobolja kod nekih je ličila na ludilo, pa su ih zato morali vezivati." I epidemija 1738-40. desetkovala je stanovništvo južne Ugarske: "Od Zemuna do Varadina nije se moglo proći drumom od trupova mrtvih ljudi i životinja, a i od smrada. A ne mogaše se ni Dunavu pristupiti ni vode zahvatiti od teškoga gada."
 
Kako je kuga smatrana božjom kaznom, preporučivani su kolektivno pokajanje i strogi posta, pa jedan budimski prota 1739. iz okuženog grada piše: "Stotine ljudi se pričešćuje svake nedelje i svakog sveca. I moleban činimo svaki dan." Kad bi epidemija jenjavala, crkva je priređivala litije i zahvalnice. Iako je priznavala božansko poreklo kuge, nauka je počela tražiti i njene uzorke, te načine da pomogne bolesnicima. "Hilandarski medicinski kodeks" preporučuje da oboleli mirišu dunju i drugo voće, dok prostorije u kojima leže treba kaditi, kako bi se umanjilo dejstvo otrova. Od pomoći su mogli biti puštanje krvi, laksativna sredstva i zakiseljena hrana. Zdravima je savetovano da mirišu cveće i druge prijatne mirise.


Od kuge i popovi beže

Bekstvo je kao najprovereni lek za "crnu smrt", kako je kuga metaforično nazivana, primenjivano u skladu sa latinskom poslovicom: brzo se skloni, ostani dugo i ne žuri sa povratkom. Iz Kotora je 1430. tokom epidemije pobegao i sam zapovednik tvrđave, a 1503. kancelar, kao i sve sudije, pa umirući nisu mogli da sastave ni valjan testament.

Pozvala je i sveštenika, ali on kao ni njegov pomoćnik nisu smeli doći, te je bila primorana da svoju poslednju volju saopšti rođaku. Kad je po prestanku epidemije pozvan na sud da pre naslednicima saopšti šta mu je rekla, on izjavi da mu je "o mnogo čemu govorili, ali se on svega toga ne seća, jer je bio u velikog strahu o zaraze, pa nije obraćao dovoljno pažnje na njene reči."

Nisu svi opravdavali bekstvo, pa je jedan svedok kuge u Sarajevu iz 1723. zapisao: "Mnogi pobegoše, a ja ostah. Kad sam video posledice haranja kuge, koja pokosi mnoge lepe momke i neveste, krasne devojke i decu, shatih da ko je pobegao, izbegao je smrt, a ko to ne učini, pomre i zato onaj koji veli da ne treba bežati iz zaraženog mesta neka je proklet."

Bila su to i za sveštenike velika iskušenja. Tokom uzastopnih epidemija kuge 1709—1713. trebalo je odrediti paroha koji će vršiti službu među bolesnim, a izolovanim Srbima, jer su se svi sveštenici izgovarali da bi ovakvu obavezu najradije izbegli. I sam budimski paroh pismom je pitao episkopu Vićentiju Jovanović da li pravoslavne crkve treba da postupe poput katoličkih koje su zatvorene. Kako mu vladika nije ništa odgovorio, prota se sklonio s porodicom u svoj vinograd kraj grada i dolazio je samo nedeljom i praznicima na službu. Lokalni Srbi su se žalili i na oskudicu, kad su vlasti naredile da se zapale kuće zaraženih: "Nismo imali ni hleba, ni drva. A i ko je imao novca, nije imao od koga da ih kupi. Ako čovek i deca mu prebole čumu neće imati ništa od života, kad im je sve požeženo." Bili su ogorčeni zbog spletki drugih gradskih zajednica, koje su tvrdile da "Raci prenose bolest, jer se ne čuvaju među sobom, mrtva tela vruća ljube, a kad ih ukopaju, onda se časte i piju vino."

Zdravstvena služba u srpskim zemljama najpre je uvedena 1437. na području Boke, koja je priznavala vlast republike Venecije. Kad su po Crnoj Gori harale epidemije lokalna mletačka ispostava je za stražu na granici pokušavala da angažuje svoje podanike, što su se oni trudili da izbegnu, providno se pravdajući se kako su "u ratu sa Crnogorcima (inače sunarodnicima i često istoplemenicima — pr. prir. ) pa sa njima ne mogu." Zabranom dolaska na kotorski trg bili su nezadovoljni i Crnogorci, te je kotorski rektor izvestio Veneciju da su "Crnogorci napravili veliku gužvu, izmešali se sa ovdašnjim stanovništvom i pokušali da uđu u grad. Da bi im sprečili ulaz, morali smo podignemo ulazni pokretni most." Veliku ulogu imali su kontumaci (karantini) ustanovljeni na granicama i po većim lukama. Tu su putnici zadržavani 42 dana kako bi se ustanovili da li su zaraženi nekom bolešću, dok je roba iz Turske sunčana i kađena. Zdravstveni kordon Austrije pokrivao je granice uspostavljene početkom 18. veka sa Osmanskim carstvom, a najveći je kontumac od 1730. bio u Zemunu. Imao je dvadesetak zgradu, katoličku i pravoslavnu kapelu, te gostionicu, jer je unošenje hrane preko granice bilo zabranjeno.

Austrijski diplomata fon Taube, beleži da su posebno rizičnom robom smatrana vuna i pamuk, pa je kuga, koja je opustošila Marsej i Tulon od 1720. do 1723. dospela u Francusku preko malenog uzorka pamuka koji je neki trgovac doneo u džepu iz Smirne. Jedan austrijski oficir, kome je po povratku iz Turske u zemunskom karantinu ustanovljenu da je zdrav, kugu je Madžarsku preneo kićankom na sablji i ko god ju je dotakao zarazio se.

U velikim manastirima kao što su Hilandar ili Dečani bolnice su neprekidno radile od osnivanja, dok je najstariji gradski "špitalj" Sv. Krsta ustanovljen u Kotoru početkom 13. veka i postojao je sve do 1740. Oni osnivani po južnoj Ugarskoj bili su zapravo dobrotvorne pravoslavne, katloličke i ponekad jevrejske ustanove. Kako donacije nisu bile dovoljne često su zapadale u dugove, te je Habzburška država "Sanitetskim normativom" iz 1770. odredila da se sredstvima, koja su manastiri odvajali za siromašne, te delom iz svake nasleđene imovine finansiraju bolnice. Na čelu svake bolničke službe obično se nalazio hirurg, ali su gradovi na teritoriji današnje Vojvodine se trudili da angažuju i fizika, koji je ujedno bio i gradski lekar. Prvog su sa Jovanom Živkovićem 1786. dobili Sremski Karlovci, tri godine kasnije i Zemun, a pošto oboleli u bolnici nisu bili zadovoljni tretmanom žalili su se lordmeru, koji je odredio vizite tri puta dnevno. Trudila se Austrija da smanji i stopu smrti novorođenčadi i Statutom Beograda je 1724. određeno da službu vode babice sa položenim ispitom. Najčešće su to bili Nemice, pa su se lokalni pravoslavci ubrzo žalili mitropolitu Mojsiju na "zle pojave prilikom porođaja Srpkinja."

Još od 14. veka u Kotoru prve apoteke vodili su italijanski farmaceuti, a ih je gradski fizik nadgledao i određivao cene medikamenata. Verovatno prva apoteka u južnoj Ugarskoj otvorena početkom 18. veka bila je ona vojna u Petrovaradinu, da bi narednih decenija civilne dobio Novi Sad, Beograd, Zemun, Subotica, Vršac Bečkerek i Pančevo.


Samo da nebo ne padne na glavu

Jedan monah iz Krušedola beleži 1605. kao godinu velike gladi, "kad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, te su pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi.

Strah je jedno od najdominantnijih osećanja koje je obuzimalo stanovništvo srednjovekovnih srpskih zemalja. Među prvima koji su shvatili opasnost od Turaka po hrišćanski svet bio je, početkom 14. veka, vizantijski naučnik i političar Teodor Metohit, koji je kritikovao i svoje sunarodnike zbog nesloge, raskoši i pogrešnog verskog života. Jedan srpski letopisac priznaje da "kad su se u ta ljuta vremena, kao svirepi lavovi ustremili Ismailćani na stado Hristovo", on od tog straha pomuti umom.

Kad su i Srbi postali podanici sultana koji je vladao na tri kontinenta, strah je preinačen u bar prividno fatalističko mirenje s postojećim stanjem, naročito tokom decenija prosperiteta Osmanskog carstva. Papa Kalist III je pod utiskom velikih uspeha Mehmeda II Osvajača insistirao da se hrišćani svakodnevno mole nebu protiv osamanlijske pretnje, dok je nemački car Karlo V naredio da i protestanti svakodnevno slušaju "zvona od Turaka", što je trebalo da ih podseća na neposrednu opasnost. Strah od Turaka u srpskim zemljama nije minuo ni u 18. veku, naročito tokom velikih ratova, koji su izazivali ogromna stradanja i migracije lokalnog pravoslavnog življa.

Tokom velike bečke vojne (1683—1699), vođene između hrišćanske alijanse i Osmanskog carstva, Atanasije Daskal zapisa: "Ležahu leševi pomrli ljudi srpskih po svim ulicama velikog Beograda, po poljima i na svim putevima, a ne bejaše nikoga da ih pokopa. A na onima koji su živi hodali ne bejaše nikakve lepote ljudske, već bejahu pocrneli od gladi i lica su im bila kao etiopska. Kad skončaše, ne ostade ni deseti deo ljudi. A preživeli izbegoše iz svoje zemlje i ostaviše je pustu."

Za razliku od paganskog Rima, za koji se smatralo da će večno živeti, kod hrišćana je postojala stalna ideja o kraju sveta, pre drugog dolaska Isusa Hrista, koji će utemeljiti novo carstvo na zemlji. Vizantijska i potonja slovenska apokaliptična literatura nastavljale su tradiciju ranohrišćanskih autora, koji su se, pak, oslanjali na judejsku apokaliptiku. Neodređenost biblijskih tekstova otvarala je mogućnost da bilo kakav važan društveni događaj ili prirodan fenomen odmah pokrenu talas najcrnjih slutnji i turobnog raspoloženja.

Kako se verovalo da će svet propasti 7000 godina nakon svog stvaranja, neki su naučnici apokalipsu očekivali između 1. septembra 1491. i 31. avgusta 1492. Nakon tog perioda sledilo je novo datovanje, pa je čuveni Jovan Nenad, vođa Srba u Ugarskoj, nastupio kao izvršilac proročanstva po kome će se pojaviti car, osloboditi svet od nevernika i predati krunu Bogu. U literaturi je ostalo nadahnuto zabeleženo da se "on pojavio kao meteor i svetleo je nekoliko meseci, od oktobra 1526. do pogibije juna 1527". I protivnici u borbi za presto Ugarskog kraljevstva su uvažavali zagonetnog "crnog čoveka", kako su ga prozvali stranci. Srbi su, pak, njemu hrlili kao novom svecu i novom proroku.

Dok, prema nekim istraživanja, u doba Luja XIV čak tri četvrtine francuskih seljaka nije moglo da prehrani porodicu, u pokorenim srpskim zemljama situacija je bila još gora, pa su se periodi gladi ciklično ponavljali. Verujući u smislenost hrišćanskog asketizma, jedan od monaha manastira Hopova 1726. je zabeležio: "Malo jesti, malo piti, malo spati, hoće dobro biti."

Pored pustošenja neprijateljskih vojski, između 15. i 18. veka glad je izazivalo i svako klimatsko odstupanje — oštra zima, suša, grad, poplava ili najezda skakavaca. Jer, prinosi poljoprivrednih proizvoda, naročito žitarica, bili bi tada znatno manji. Turci su 1463. osvojili i opustošili bosansku državu, pa su se naredne godine mnogobrojni izgladneli pojavili ispred zidina Dubrovnika. Zapis iz manastira Krušedol kaže da je 1605. bila godina velike gladi, mnoga su mesta zapustela, "tad je otac čedo za hleb prodavao, i sin oca, i kum kuma, i brat brata". Teška je bila i 1690, kada je jedan srpski letopisac zapisao da su tokom tog leta pojedinci, gotovo poludeli od gladi, jeli meso crknutih pasa, konja, čak i preminulih ljudi. "Leta gospodnjeg 1765. s božjim dopuštenjem miš pojede hranu, kukuruz, pšenicu, zob, lan, konoplju i rasade, pa su ljudi noću s lučevima išli u polje i pobiše 13.000 miševa." Zabeležene su i najezde ogromnih jata skakavaca ("pešadinci" su bili veliki i do pet centimetara), koji bi opustošili sav biljni svet.

U svetu Osmanskog carstva retki su naučnici proučavali česte zemljotrese, zadovoljavajući se Aristotelovom teorijom, po kojoj su oni posledica pokreta izazvanog vetrovima u dubokim podzemnim špiljama. Zloslutnim predznakom neke velike nesreće smatrani su i pomračenje sunca i meseca, te strah da će sunce zauvek iščeznuti na horizontu. U jednom hilandarskom rukopisu iz 1433. piše da sedamneastog dana juna u 10 časova "oginu sunce". Kako beleži nepoznati letopisac iz manastira Beočin, kada se 13. septembra 1699, od 9 do 11 sati, sunce videlo kao pola hleba, nekim ljudima su lica bila bleda kao mrtvima, a drugima crna i strašna, jer se mnogima, pa i njemu, činilo da je došao smak sveta. Antički Rimljani su komete nazivali "zvezde sa dugom kosom" i smatrali ih velikim zlom, a mnogo kasnije papa Kalist III doneo je grotesknu odluku da ekskomunicira Halejevu kometu kao đavoljeg izaslanika. Tri godine nakon propasti Vizantije, 1456, svetogorski monasi su zabeležili da se s istoka pojavila zvezda koja se dimila i noću i danju punih 30 dana.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Mart 12, 2011, 12:41:29 am »

*

I caricu volim i bogu se molim

Kad je veliki deo Srba južno od Save i Dunava nakon 1690, u masovnom egzodusu, iz Osmanskog carstva prešao u Habzburšku monarhiju, sa njima izbegli pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević bio je jedini duhovni i svetovni predvodnik svoga etnosa. Na osnovu imperatorovih privilegija, dobio je pravo da upravlja celokupnim životom srpskog življa i predstavlja ga pred državnim vlastima.

Dok je crkva nastojala da od pojedinca stvori vernika, država je htela podanike. Kako su se oni pred dvostrukim zahtevima snalazili, možda najilustrativnije pokazuje porodična kuća Bogdanovića, bogatih trgovaca iz Petrovaradinskog šanca. Na zidovima strogog ali otmenog doma isticali su se portreti upokojene glave porodice, Maksima, mitropolita Jovana Georgijevića i carice Marije Terezije, a između njih su bile raspoređene porodične ikone i slike.

Militantni nalet katoličke reforme kardinala Leopolda Kolonića, sprovođen u oblastima tek osvojenim od Turaka, 1718. doveo je u opasnost opstanak SPC, kada je počela da organizuje parohijsku mrežu i čvrsto uklapa vernike u instituciju crkvene zajednice, koja je pratila njihov život od rođenja do smrti. Redovno pohađanje liturgije, naročito nedeljom, postala je obaveza koja se morala poštovati. Prema naredbi mitropolita Mojseja Petrovića iz 1726, sve gostionice i radnje su za vreme bogosluženja morale biti zatvorene.

Dozvoljeno je bilo samo bakalnicama i kasapnicama da rade do prvog oglašavanja zvona, a nakon drugog, i zaposleni u njima kretali su ka crkvi. U nekim sredinama je čak proveravano jesu li svi članovi, osim zaduženog da čuva kuću, otišli u crkvu, te da li je neko ostao da skita po ulicama. Mitropolit je dve godine kasnije naredio da se pred sabornim hramom u Sentandreji načini drveni jaram, da bi se u njega stavljali svi koji ne budu redovno dolazili u crkvu, osim u slučaju velike nužde i odsutnosti iz mesta, bez obzira na pol, starost i društveni položaj.

Tako su kažnjavani i svi koji bi radili nedeljom i o praznicima. Represivne mere su podržavala i cehovska udruženja, novčano kažnjavajući svoje članove zbog nedolaženja u crkvu ili nepodobnog vladanja tokom bogosluženja. Najtežim prestupom smatrao se dolazak u pripitom stanju, pa je prestupnik, osim globe cehu, morao da se sam prijavi vlastima kako bi ga i one kaznile.

Parohijski hramovi postajali su sve monumentalniji, njihova unutrašnjost raskošnija, sama liturgija toržestvenija. Vernik je sve više postajao pasivni posmatrač sakralnog pozorišnog rituala, koji je malo razumeo i malo ga se ticao, pa se tokom bogosluženja uglavnom dosađivao.

Samo su stari i ugledni očevi porodica mogli da sede dostojanstveno na sedištima koja postaju predmete skupog statusnog nadmetanja i čestih sporova. Mlađi, a naročito žene, smešteni u zadnji deo hrama, tzv. žensku crkvu, prepuštali su se zabavama, pa su u arhivu temišvarske crkve svetog Georgija ostala krasnopisom pisana denucijantska pisma koja je krajem 18. veka slala popadija Nela, udova prethodnog sveštenika, nakon svake nedeljne liturgije, obaveštavajući aktuelnog paroha o zbivanjima i razgovorima u ženskom delu hrama.

Mada je bio nostalgičan prema "starim, dobrim vremenima", u svojim memoarima Jakov Ignjatović nije propustio da se priseti kaćiperstva i raznih egzaltacija koje su dominirale ženskom crkvom: "Luksuz je i onda bio veliki. Sve gospođe i gospođice predstavljale su se u najnovijoj modi, pa kad ih vidi, pomislio bi da su u Pale Rojalu. Pa onda svi ti interesantni razgovori, mesne spletke i koketovanja, ponekad kao intermeco i poneka nesvest od prevelike pobožnosti ili tesna midera, ko će ga znati.

Bio je to pravi vašar. Da ih je Isus mogao videti, sve bi ih isterao, kao nekad iz jerusalimskog hrama." U punoj meri poštovana je sveta tajna krštenja, jer bez nje niko nije mogao da se venča ili bude sahranjen na lokalnom pravoslavnom groblju, dok je muškarcima krštenica bila potrebna i kako bi mogli početi da uče zanat. No, u praksi nije bilo baš tako jednostavno. Po crkvenoj dogmatici, krštenja su se morala obavljati isključivo u hramovima, a nikako po kućama, i to uranjanjem, a ne pukim polivanjem vodom.

Muška i ženska deca su se morala krstiti odvojeno, jer bi krštenjem u istoj vodi postali braća i sestre, pa bi brak među njima bio zabranjen. Poseban probelem bila su deca iz ne baš uobičajenih mešovitih brakova, jer su muška kasnije odgajana u veri oca, a ženska majčinoj. Pravoslavno sveštenstvo se s katoličkim često sukobljavalo oko (potencijalnih) vernika, naročito onih koji su se zatekle u bolnicama ili zatvorima. Bački episkop Visarion Pavlović je zato pokrenuo postupak protiv franjevačkog gvardijana Antonija Desvića, koji je pokušao 1752. da obrlati dvojicu srpskih zatvorenika osuđenih na smrt u somborskom zatvoru.

"On je sa još jednim drugom prodro među zidine gubilišta, vrata zaključao, a zločince mamio u svoju veru, lažno im obećavajući pomilovanje. Kad su to videla dvojica naših sveštenika, kao neka vojna sila napali su na vrata i otvorili ih, pa se tom ružnom prizoru smejao i zbog nepristojnosti bunio i sam dželat. Kad gvardijan nije uspeo u svom ružnom činu, jer je jedan od zlikovaca već bio obešen, vikao je: Đavo će vam, kao i popu Andriji, dušu ugrabiti!"


Bračno mešanje tokom posta zabranjeno

Od vernika je zahtevano da se bar dva puta godišnje ispovede, i to uglednim monasima, koje su imenovali mitropolit i pomesni episkopi. Tek "Regulamentom" iz 1770. ovo pravo su dobili i sveštenici. Ispovesti je prethodio sedmodnevni post, mada se mogao svesti na tri dana, pa čak i na jedan dan.

Tada se ne uzima hrana, a da bi se izbeglo "bračno smešanije", supružnici leže u odvojenim krevetima. Tokom noći se ne ide na spavanje, već započinje s pobožnim razmišljanjima i molitvama. Nakon baveze vernici su dobijali ispovedne cedulje, koje su imale poseban značaj za sirotinju i prosjake, jer bez njih nisu mogli da računaju na pomoć fondova crkvene opštine. Žene su se češće ispovedale od muškaraca, a neke su to činile i krišom od supruga.

Crkvi je bilo mnogo teže da institucionalizuje još uvek slabo hristijanizovanane brakove, koji se anarhično sklapaju i razvode, mnogo parova živi nevenčano, a bilo je i bigamije. Temišvarski episkop Joanikije Vladisavljević na arhijerejskom saboru 1726. kao jedan od razloga navodi to što očevi devojaka prilikom prosidbe traže veliki novac, sto groša pa i više. Kako siromašne porodice to nisu mogle da plate, devojke su ostajale naudate, a momci neoženjeni. No, mladići iz imućnih familija ženili su se i više od četiri puta, što po učenju SPC nije dozvoljeno.

Kad im je sveštenstvo to zabranjivalo, oni su pretili da će preći u katoličanstvo, pa je pred takvom ucenom brak ipak dozvoljavan. Slična anarhija je vladala i u bačkoj i valjevskoj eparhiji. Muževi su ostavljali nezbrinute žene i odlazili u manastir, a kaluđeri su skidali monaške rize i ženili se. Neoženjeni vojnici otimali su tuđe supruge i živeli sa njima, a njihove starešine, poput kragujevačkog kapetana Staniše Markovića Mlatišume, to su tolerisale. On sam je bio optužen sa bigamiju, zbog čega je 1735. osuđen na smrt, ali je potom pomilovan.

Prilikom sklapanja braka roditelji su malo računa vodili o simpatijama svoje dece, pa su se često mladenci prvi put viđali na veridbi, a drugi put kad su venčavani. Neretko je veridba obavljana bez prisustva verenika. Takva je bila i jedna od najraskošnijih svadbi s početka 18. veka, kada se ženio Ranko Tekelija, sin pukovnika Pomoriške granice Jovana Tekelije, Alkom, ćerkom pukovnika Mojsija Raškovića iz Šarengrada. Ako bi momak sam sebi našao devojku, morao je da obezbedi blagoslov roditelja. O devojkama koje su sebi izabrale verenike nigde nema pisanog pomena. Sve to je dovodilo do kasnijih bračnih nesporazuma, pa je SPC od 1727. zahtevala da se veridba sa kojom verenici nisu saglasni proglasi nevažećom. No, ni raskid veridbe gotovo da nije zavisio od volje mladenaca, jer su u suštini problema najčešće bili ekonomski i statusni motivi roditelja.

Ilustrativan je bio spektakularan raskid veridbe ćerke najbogatijeg Karlovčanina Jakova Andrejevića, koji je svoju mlađu kćer Jelisavetu verio sa Trifonom Jovanovićem, provizorom mitropolijskog spahiluka u Dalju, ali kad se kao drugi prosac pojavio komoranski plemić Baltazar Pešti, devojčini roditelji su procenili da je on mnogo bolja prilika, ugovorili su novu veridbu, sklopili bračni ugovor i pompezno zakazali venčanje. U zaštitu prvog verenika stao je mitropolit Pavle Nenadović, zapretivši devojčinim roditeljima izopštenjem iz crkve, pa su oni kćer ipak udali za Trifona.

Onda se pobunio i Peštijev otac, na Andrejevića se potužio ugarskom dvorskom kancelaru i velikom komorskom županu Naždiju, koji je protiv mitropolita podneo tužbu lično carici Mariji Tereziji. Slične razmerice su se pojavljivale i kod nižih staleža, pa je Spasoje Mijatović iz Dobanovaca verio svog brata Janka sa Smiljanom, sestrom Milenka Atanackova, ali je ubrzo nakon toga devojčin brat verio sestru i sa Krstom Nedeljkovićem iz Šatrinaca. Slučaj je dospeo i pred Konzistoriju Sremske eparhije, koji je naredio da devojčin brat vrati primljene darove bivšem vereniku, a sve ostale troškove plati u dvostrukom iznosu. Kako je devojčina porodica bila siromašna, deo globe je platio i novi verenik. Nerado se, gotovo kao na incident gledalo na verski mešovite brakove.

Ugledni i obrazovani službenik Magistrata u Petrovaradinskom šancu, a kasnije i plemić Toma Nikolić, bezuspešno je pokušavao da se oženi ćerkom gostioničara Tome Pelegrinija, zbog protivljenja devojčinih roditelja, pa su njih dvoje godinama živeli nevenčano, mÐda su izrodili četvoro dece. Često su devojke zbog udaje za inoverca lišavane i nasledstva. Katarina Nađ, koja se udala za Ćiru Radinovića, trebalo je da nasledi polovinu imanja prebogatog rođaka Ferenca Antala, ali kako je za supruga izabrala Srbina, po testamentu joj je pripalo svega 4000 forinti.

Bogati katolik Josif Pauzo, pisar i kasnije senator novosadskog magistrata, koji se 1793. oženio ćerkom takođe bogatog kapetana Samuila Radojčića i Sofije Monasterli, već prilikom veridbe je pristao da deca do punoletstva budu vaspitana u duhu pravoslavlja, a potom sami biraju veru koju će ispovedati. Predbračni ugovor je lično car Franc I odbio da verifikuje, jer je bilo uobičajeno da se muška deca vaspitavaju u katoličkoj veri oca, a ženska po majčinom pravoslavlju.


Popovi posmrtno opljačkali starice

Jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina smatrana je spremnost vernika da prilikom pisanja oporuke misli kako da materijalno pomogne drugima. Bilo je uobičajeno da se trećina imovine nameni za podušje i milosrđe. Pojedinci koji to nisu mogli, pravdali su se u testamentima, stavljajući do znanja kako poštovanje te konvencije smatraju važnom moralnom vrednošću.

Tako Rafailo Miloradović, zvanični slikar bačkog episkopa, ističe da je za života uvek pomagao crkvi i sirotinji, ali pod stare dane to nije u mogućnosti, pa moli za razumevanje. Istina, Miloradović nije bio siromašan, jer iza njega ostao veliki imetak.

Poseban problem bili su testamenti preminulih bez direktnih naslednika. Mada je na osnovu privilegije koju je 1691. potpisao car Leopold I imanje pripadalo Karlovačkoj mitropoliji, lokalne vlasti su tu odredbu često zaobilazile. Kako su se protesti mitropolita pokazali uzaludnim, apelovano je na parohijske sveštenike da privole vernike bez dece da zvaničnim testamentom svoje imanje ostave crkvi.

To je omogućilo i brojne zloupotrebe, pa je novosadski prota Danilo Petrović krajem 18. i početkom 19. veka stekao nekoliko kuća u gradu, obećavajući pobožnim udovicama kako će im držati pomen prilikom bogosluženja. Crkvenim kanonima strogo su zabranjivani bajanje i obredi čiji paganski koreni nisu mogli da se dovedu u vezu sa hrišćanstvom, a podsticana su verovanja koja su tokom vekova hristijanizovana. Pravoslavna crkva je oštro osuđivala svako sujeverje, ali zvanično nije verovala u veštice, niti je protiv njih pokretala procese. Inicijatori optužbi bili su vernici, koji su iz raznih razloga optuživali pojedine parohijane da im vradžbinama nanose zlo.

Žene optužene za veštičarenje izvođene su pred nadležnu konzistoriju, gde se od njih zahtevalo da se pokaju, a za kaznu su im, kao jednoj ženi iz Vojke 1745, određivane pokajničke molitve. Ovakve optužbe nisu zaobilazile ni muškarce, pa je izvesni Racko iz Neradina, zajedno sa suprugom, optužen za vradžbine, ali se nakon ispitivanja pokajao i primirio.

Vernici su ponekad za veštičarenje optuživali čak i svoje sveštenike ili članove njihovih porodica. Iriškog protu Mihajla Pejića njegovi parohijani su tužili da oko sebe okuplja žene koje se bave gatanjem i čarolijama. Mada optužba nije bila sasvim bez osnova, mitropolijska komisija je aferu nekako zataškala. Meštani Hasan-pašine (Smederevske) Palanke su 1734. uhvatili majku sveštenika Petra Ninkovića, svezali je i bacili u vodu, kako bi se uverili da li je veštica, ali pošto je ona nekako uspela da se iskobelja iz reke, prognali su je iz varoši. Mitropolit Mojsej Petrović je insistirao da kapetan Staniša Marković Mlatišuma interveniše, ali je on izbegao izvršenje zahteva, jer je izgleda i sam verovao u veštice. Za razliku od Srpske pravoslavne crkve, po nalogu Katoličke, optuženi za veštičarenje su dospevali u zatvor, gde su mučeni, a potom kažnjavani, pa i spaljivani.

Sa prodorom prosvetiteljskih ideja, obrazovana elita je počela sve više da kritikuje verovanje u moć molitve i čudotvornih relikvija. Sava Tekelija u svojim memoarima piše kako je u Pešti izbio požar baš kad je u gradu boravio car Jozef II, koji je i sam pomagao stanovništvu da organizuje gašenje. Kad se u tom metežu pojavio katolički sveštenik i pozvao građane na svesrdnu molitvu, vladar mu je odbrusio: "Oče, idite vi u crkvu, a ovi ljudi valja da gase, a ne kleče."

Još je skeptičniji Tekelija bio prema relikvijama, koje su mu pokazivane tokom obilaska kultnih mesta u Moskvi: "Izneli su mi i klin s kojim je navodno Hrist bio za krst prikovan, no ja sam ih već viđao u Budimu, Đeru i Beču, i svi su bili na drugačiji način kovani." Jedan od osnovnih ciljeva reformi koje je započela Marija Terezija bilo je prosvećivanje podanika, podizanje njihovog ekonomskog potencijala, a time i poreske sposobnosti. Reforme crkveno-narodnog života Srba, rascijanske, odnosno ilirske nacije, posebno njenog dela naseljenog u Vojnoj krajini i Banatu, poverene su posebnom državnom telu, Ilirskoj dvorskoj deputaciji, koju je carica ustanovila 1747.

U rukopisu koji je za potrebe vaspitanja prestolonaslednika Jozefa II napisao 1761. baron Johan Hristof Bartenštajn, inače predsednik Ilirske dvorske deputacije, ističe se kako je srpski etnos u monarhiji lojalan vladarskom domu, hrabar, pošten i skroman. Kako Srbi žive veoma štedljivo, naročito tokom dugih postova, baron pragmatično zaključuje da zbog toga mogu platiti više poreza od drugih podanika. No, smatrajući da oni u punoj meri doprinose političkoj stabilnost države, Bartenštajn se zalagao za njihovu veću slobodu, a naročito se protivio verskim represijama kojima ih često podvrgavaju pojedini katolički prelati.

Idilična slika o srpskom etnosu u Habzburškoj monarhija drastično je promenjena već narednih decenija, pa je Fridrih Vilhelm fon Taube u knjizi koju je 1777. objavio u Lajpcigu, nadahnut tada popularnim rusoovskim stavovima, Srbe surovo opisao kao plemenite divljake.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Mart 12, 2011, 12:42:04 am »

*

Progon sitnih svetaca

Čim je minula neposredna vojna opasnost od opadajućeg Osmanskog carstva, a važnost srpskih graničara postala drugorazredna, bečka birokratija počinje kritički da razmatra antropologiju Srba (nazivali su ih Ilirima), pa Fridrih Vilhelm fon Taube 1777. piše: "Pod turskim jarmom Iliri su zadivljali, primili su poroke od svojih gospodara, a ne i njihove vrline.

Oni koji žive u Sremu još su najbolji od svih, i u odnosu na Hrvate i Dalmatince oni su pravi anđeli. Svi Iliri u austrijskim i turskim zemljama veoma su prepredeni, lukavi i umeju da se pretvaraju. Seljaci nisu glupi i prosti, kao mamlazi u drugim zemljama. U religiji su revnosni i gotovo sujeverni, a za svoje sveštenstvo imaju ne samo najveće poštovanje, nego su im i slepo poslušni."

"Glavne vrline Ilira su vernost vladaru, gostoljubivost i smelost koja ne preza ni od kakve opasnost, sklonost ratu i vanredna hrabrost u njemu. Glavni su im poroci tromost i lenjost, čemu doprinosi i podneblje, sklonost razbojništvu, neobuzdani nagon za žestoka pića, sa svim porocima koji nastaju odatle kao što su mnogoženstvo, razvrat i obostrane preljube, neviđen nehat za budućnost, te preziranje nauke i umetnosti. Tu je i sasvim ohlađena ljubav prema bližnjem i osvetoljubivost koja često traje godinama."

I pored ovakvih nimalo laskavih ocena, Ilirska dvorska kancelarija je pokušala da reformama prilagodi srpski etnos prosvećenoj apsolutističkoj državi. Monarhija se već na početku razmimoišla sa pravoslavnom crkvom oko pitanja praznika i postova, koji su iscrpljivali srpske podanike, slabili njihovu radnu sposobnost i povećavali stopu smrtnosti. Pravoslavci su post smatrali velikom vrlinom, poštujući ga ma koliko bio strog i dug.

A postili su četiri velika posta, svake srede i petka, kao i na zavetne dana, dakle gotovo polovinu godine. Tih dana nisu jeli meso, mleko, niti maslac, dok su siromašni uglavnom živeli o pasulju, sočivu i hlebu. Upotreba alkohola, međutim, bila je dozvoljena. Roditelji su zbog postova izbegavali da šalju decu na školovanje u udaljena mesta, pa u svojim memoarima Simeon Piščević beleži: "Najviše su strahovali da će im sinovi, kad se odvoje od kuće, svaki dan jesti meso, zaboraviti veru i zakon, pretopiti se u Nemce ili Šokce i postati nesposobni za ekonomičan domaći život."

Mnogo značajniji je bio problem prevelikog broja zapovednih dana, kada pravoslavci nisu radili. Centralna državna vlast, koja je u središtu svoje ideologije imala kult rada, smatrala je to gubljenjem radnog vremena. Bečka administracija je težila da reformama nauštrb praznika poveća broj radnih dana i podigne životni standard podanika, a time i njihovu poresku sposobnost. Na udaru su se našle sve veroispovesti, pa i zvanična katolička, ali dok su ostale konfesije ove mere mirno primile, pravoslavci su pružali veliki otpor.

Srbi su nakon Velike seobe i dolaska u Habzburšku monarhiju 1690, pored nedelja, crkvenih slava i zavetnih dana, poštovali 164 praznika, što je bilo više od polovine kalendarske godine. Prema shvatanju carice Marije Terezije i državne vlasti, bio je to glavni uzrok lenjosti i siromaštva rascijanske nacije u toj monarhiji.

Franc Štefan Engel, koji je gotovo čitav radni vek proveo među Srbima, pa ih je odlično i poznavao, u svom rukopisu "Opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema" iz 1786. je napisao: "Nadničari i sluge su upravo retki, na selu ih gotovo uopšte nema, jer nacija je tako troma, da joj i sopstveno gazdinstvo preteško pada." Redukcijom koju je Sinod SPC uveo po naređenju državne vlasti 1769, ukinuto je 69 praznika, onih manje značajnih, koji su, inače, neradno praznovani samo pre podne.

I nakon ove redukcije nije se radilo 68 dana i ako se tome dodaju 52 nedelje, zajedno sa postom, Srbi se tokom godine nikakvog posla nisu prihvatali puna četiri meseca. Prva redukcija primljena bez negodovanja ostala je na snazi narednih pet godina i u narodu je upamćena kroz poslovicu kojom se opisuju mnogobrojnost bilo čega: ima ih k’o sitnih svetaca.

Bezuspešan otpor vernika izazvala je nova redukcija, kojom je Sinod, po naređenju vlasti, broj zapovednih praznika sveo na 42. Najviše ogorčenja izazvalo je ukidanje praznovanje svih srpskih svetaca, osim Svetog Save. Konačno sažimanje neradnih dana sprovedeno je 1786, kad je ostalo 27 praznika.

Ilirska dvorska deputacija je želela da trajnost rezultata reformi obezbedi novom formom osnovnog obrazovanja, koje je dotad prepušteno crkvi. Engel je smatrao prosvećivanje za "najsigurnije pomoćno sredstvom da se duh radinost pokrene među tromim seljanima. Umesto što deca rastu u dokoličarenju i čuvaju stoku, treba ih blagovremeno bodriti na predenje, grebanje vune, pletenje ili rad vretenom."
 
Osnovni problem je bilo pitanje vere i jezike, ali se od idealnog profila podanika - katolika koji govori nemački - u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj državi odustalo. Možda je ideološki najilustrativniji primer za celokupnu školsku reformu u Habzburškoj monarhiji čitanka Atanasija Demetrovića Sekereša, koji ističe kako "podanici moraju dobrovoljno činiti ono što vlast naređuje, dok je roptanje protiv naređenja vlasti kažnjivo."


Majstor ne mora odmah da se ženi

Srpski trgovačko-zanatlijski stalež, koji je uspeo da preživeo i sve nedaće osmanskog društva, lako se snašao u Habzburškoj monarhiji. Kako je industrija, osim tekstilne, bila minimalno razvijena, cehovska udruženja su imala veliku moć, veću nego bilo gde u Evropi.

Uživala su znatnu samostalnost, garantovanu statutima koje je potvrđivao lično vladar, pa su mogla da se, braneći svoje interese, suprotstave i gotovo neprikosnovenim magistratima slobodnih kraljevskih gradova. Uključili su se Srbi odmah nakon Velike seoba u mešovite nemačko-srpske ili mađarsko-srpske cehove, ali kako se pokazalo da ovo zajedništvo nikom ne odgovara, srpski trgovci i zanatlije su već nakon desetak godina počeli da osnivaju vlastite esnafe, čija je pravila potvrđivao, osim cara, i patrijarh.

Mada to nisu bila prinudna udruženja, članstvo u cehovima smatralo se gotovo obaveznim, i bez njega bilo je u staleškom društvu teško opstati. Pod cehovsko ustrojstvo, osim majstora i kalfi, potpadale su i njihove porodice, pa i šegrti, svi članovi su morali da vode pristojan život, a svaki, pa i najsitniji prestup, kažnjavan je. Tako su neoženjeni i udovci držani u cehu najduže godinu dana, a nakon toga stalno su bili globljeni. Majstori su konstrolisali kalfe, kalfe šegrte, pa je stvoren sistem neprestanog nadgledanja.

Šegrti su služili kalfe, koje su, za uzvrat, brinule o njihovom vaspitanju. Po "Prilniku za kalfe i šegrte sentandrejskog tabačkog ceha" iz 1769, ako se šegrt ujutro ne bi pomolio Bogu, kalfa je imao pravo da ga išamara. Kad bi isti greh učinio kalfa, za prvu opomenu bio je dužan da plati jednu pintu vina, a ako bi se to ponovilo, oduzimana mu je nedeljna zarada. Kalfe su bile dužne da se međusobno paze, i kad bi se jedan razboleo dvojica su ostajala kraj njega da bi ga danonoćno negovali. Nije kalfa smeo da izostane sa bogosluženja, morao je da vodi računa o svom ponašanju i nije smeo da se druži sa šegrtima, bitangama i kočijašima.

Dolama je uvek morala da mu bude zakopčana, a ne ulicu nije smeo izlaziti bez štapa. U gostionici je javno mogao da popije samo pola litra vina, i to stojeći, a više od toga samo u majstorovoj kući, a da mu se to ne zameri.

Stara cehovska pravila bila su jedan od bitnih elemenata obrazovanja mentalnog profila građanskog staleža u Habzburškoj monarhiji sve do kraja 18. veka, kada je car Jozef II, u ime reformi proizvodnje i trgovine, odbio da legalizuje dotadašnje esnafske statute. Nakon ratova protiv Napoleona, u Budimu su 1813. usvojene znatno liberalnije "Artikule". Po njima, novopromovisani majstor više nije bio dužan da se odmah ženi. Kalfama koje su bile sluge omogućeno je da postanu majstori. Majstori su mogli da postanu i vanbračno rođene kalfe, kao i oni čiji su roditelji krivično gonjeni. Majstori čije su žene učinile preljubu više nisu bili lišavani dostojanstva. Pomilovani članovi cehova nisu više smatrani obeščašćenim i vraćana
su im prethodna prava.

Naporedo sa slabljenjem uticaja cehova jačala je moć gradske uprave, koja je, po ugledu na državne reforme, nastojala da unificira celokupno građanstvo, nezavisno od zanimanja i vere. U takvim okvirima građanski srpski etnos se trudi da prihvati utvrđene norme, ali preuzima samo ono što mu odgovara, a odbacuje sve što nije u skladu sa njegovim shvatanjima.

Ne prihvatajući pasivno represivne mere crkvenih i državnih reformi, predstavnici ovog sloja samosvesno su zapevali "Mi že Sentandrejci, cjelog svjeta slavni". Novoj generaciji građanstva, svesnoj svoga statusa i obrazovanja, namenjena je knjiga Pavla Julinca "Put ka trajnoj slavi i istinskoj veličini", objavljena 1775. — svojevrstan praktikum sa savetima o podizanju velelepnih zdanja, ukrašavanju doma, odeći, posluzi, kočijama... Obrazovani pojedinci, međutim, nisu krili kako ne žele da svoju individualnost sasvim potčine kolektivističkim zahtevima.

Tako je, ponekad i do neumesnosti, Jovan Rajić, utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj, naglašavao svoju učenost i poštovanje hrišćanskog načina života. (Istina, njegovi savremenici su zabeležili kako je živeo povučeno i svakoga dana 15-16 sati čitao i pisao, pet sati spavao, a dva-tri sata provodio u molitvi.) I pesme prosvećenog Zaharija Orfelina odišu melanholičnim tonom, pre svega zbog nemogućnosti obrazovanih ljudi da se uklope u sredinu, naročito gradsku. No, retki su se, poput Novosađanina Isaije Parivode, potpuno povlačili iz društvenog života. On je u 40. godini ostavio samohranu majku i 1756. se zamonašio u fruškogorskom manastiru Rakovac. Međutim, ni u bratstvu se nije osećao ugodno, pa je živeo sam u isposnici usečenoj u steni, nedaleko od sremskog sela Ledinci.

Kako se individualnost iskazuje i kroz posedovanje, grof Jovan Branković u popisu svoje imovine, sastavljenom pred smrt, nagalašava da je polovina bračnog kreveta njegova, dok druga pripada supruzi. Višedecenijska borba karlovačkih mitropolita da ukinu ličnu imovinu kaluđera u fruškogorskim manastirima okončana je tek sredinom 18. veka. Tek kad je skršena otvorena pobuna monaštva zaživela je ideja o zajedničkom životu i imovini.


Parohe udovce terali u manastir

Intelektualci su pronalazili razne načine da sačuvaju svoju individualnost u habzburškom društvu, koje je želelo od svakog pojedinca "skrojiti" kompletnog podanika. Tako je Dositej Obradović, koji mnogo puta svoje knjige naziva "čedima", u pismu iz Lajpciga 1784. prijatelju i episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti naglašava: "U uboga oca uboga i deca".

Prosvećeni Evropejac živeo je stalno u pokretu, u iznajmljenim sobama, kod poslodavaca ili prijatelja. Vlastiti dom stvorio je tek pod starost u Beogradu, postavši ministar prosvete u Karađorđevoj vladi. I Hristifor Žefarović je sa svojim skromnim pokućstvom najveći deo života proveo u iznajmljenoj sobi koju je zvao "moja kelija". Nakon smrti supruge Ane, član akademije u carskoj Vieni, Zaharija Orfelin nije se više ženio, i mÐda se često selio nastojao je da stvori vlastito domaćinstvo. Za 200 forinti kupio je 1763. kuću u Novom Sadu, gde je živeo sa svojim ostarelim ocem Jovanom. Prodao ju je šest godina kasnije i novu kupio u Karlovcima, da bi živeo sa svojim sinovcem Jakovom, poznatim slikarom, koga je i posinio. Pošto se nisu najbolje slagali morao se pred kraj života ponovo seliti. Neki naučnici i umetnici poput Gavrila Stefanovića Venclovića, Hristofora Žefarovića ili Dionisija Novakovića kraći ili duži period života proveli su kao monasi.

U štabnim mestima vlasti su podizale stanove za oficire, bez obzira da li su živeli sa porodicom ili bili sami. Stan za samce sastojao se od predsoblja, velike sobe za stanovanje, sobice za posluge, štale za konje i šupe za drva. Pesnik i oficir Jovan Pačić nije promenio ovakav način stanovanja ni po odlasku u pÕnziju. Nastanio se u budimskoj kući zvanoj "Dva hrasta", u čijem je jednom delu bila gostionica, gde se i hranio. Jovan Avakumović, sudija Kikindskog dištrikta pred kraj 18. Veka, za četvorosoban stan u zgradi Magistrata odvajao je svega šestinu svoje plate. Mada je bio Sentandrejac aristokratskih manira, zazuzeo je samo dve prostorije - u jednoj je stanovao on, a u drugoj posluga — dok je druge dve ustupio je Magistratu. U trećoj su održavane sednice, a četvrtoj boravili gradski panduri.

Nekim staležima je samački život, međutim, bio nametnut, naročito pravoslavnim sveštenicima, kojima nakon smrti supruge nije dozvoljavano da sklope drugi brak. Živeli su sami, često sa malom decom, a crkva je zahtevala da nakon dve godine napuste svoju parohiju i stupe u manastir. Do tada su mogli da pozovu u pomoć sestru, bližu rođaku, neku neudatu ženu ili udovicu. U popisu parohijana crkve svetih arhistratiga Mihajila i Gravrila u Deroljama zabeleženo je 1783. kako u domaćinstvu sveštenika Vasilija devetogodišnji sin Antonije i sestra Teofana. Ponekad ni ovaj nerazumno kratak rok nije poštovan, pa je, recimo, mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao da se prota Nikolaj Petrović iz Višnjice zamonaši maltene čim je ostao udovac.

Bio je to jedan od osnovnih načina za popunjavanje monaških redova, koji su početkom 18. veka bilo gotovo desetkovani. U fruškogorskim manastirima, najvećoj monaškoj skupini Karlovačke mitropolije, prilikom generalne vizitacije 1735. popisano je svega oko 200 kaluđera, u proseku jedva po desetak u bratsstvu. U Grgetegu su od 15 monaha njih desetorica su ranije bili sveštenici, a u Privinoj Glavi od devet šestorica. Za razliku od drugi oni su primali kaluđersku rizu bez trogodišnje iskušeničke provere. Ostali monasi dolazili su manastire još kao deca, najčešće iz sirotinjskih porodica i na nagovor roditelja, a retki su se monašili u zrelom dobu. U Starom Jasku živelo je 13 monahinja, koje su u manastir stizale u poznijim godinama, obično nakon smrti supruga. Samo su dve bile izuzetak, jedna se zamonašila kao devojčica i došla zajedno sa majkom udovicom, a druga posle razvoda braka. Samo je ona živela u keliji sa jednom starijom monahinjom, a kretanje van manastirskog imanje bilo joj je ograničeno.

Veliki broj samaca iz trgovačko-zanatlijskog sloja, živelo je po iznajmljenima sobama i gostionicama, čekajući priliku da se materijalno uzdignu, okuće i ožene. Tako se u ugovoru sklopljenom u Novom Sadu 1782. između trgovaca Kuzmana Miletića i Antonija Tomića, navodi da će ovaj drugi besplatno stanovati u jednoj sobi "vircuza" svog ortaka. Tomić se nije ženio i ostao je samac do svoje iznenadne smrti. Posebnu grupu činili su srpske duđandžije i majstori koji su došli iz Osmanskog carstva, ostavivši tamo svoje supruge. Često se više nisu ženili, mÐda su neki u novu postojbinu dovodili braću, rođake i njihove sinove. S obzirom da su i dalje redovno vodili brigu o svojim porodicama, slali u Tursku novac i ostavljali nasleđe najbližima, državne vlasti i gradski magistrati su pokušavali da spreče iznošenje kapitala, zahtevajući od pečalbara da sklope novi brak i uklope se u opšti poredak. Turske vlasti, pak, želeći da osiguraju stalni dotok novca nisu dozvoljavale da žene iseljenika odu u Habzburšku monarhiju. Nastale pravne probleme preseklo je svojom naredbom Namesničko veća austrijskog suverena iz 1776, kojom je bila najviše pogođena brojna i bogata cincarska populacija, koja se vremenom znatno obogatila u krajevima severno od Save i Dunava.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Mart 12, 2011, 12:42:33 am »

*

Kad bećari šorom zapucaju

Ni opsežne državne i crkvene reforme nisu mogle sprečiti sirotinju, prosjake, skitnice, razbojnike i druge probisvete da lutaju širom habzburške države, živeći od povremenih poslova, milosrđa ili pljački. Brojnim aktima pokušavala je pravoslavna crkva da spreči skitanje kaluđera, koje je sve više uzimalo maha.

Zato je bilo zabranjeno napuštanje manastira bez pismenog odobrenje, u kojem su bili precizno navedeni razlog i dužina putovanja, datum izlaska i povratka. Monah nigde nije mogao biti primljen na prenoćište pre nego što bi pokazao tu potvrdu. Nije mnogo pomogao ni "Zakon o skitnicama" koji je 1788. obznanio car Jozef II, jer je bila opšteprihvaćena praksa da se nepodobni proteruju iz doma, manastira i varoši, bez razmišljanja o tome gde će dalje otići i ko će o njima dalje brinuti.

Najviše straha izazivali su hajduci, koji su napadali trgovce, sveštenike, krčmare, arendatore, seoske knezove, bogatije paore, a u nuždi pastire, vinogradare i svakog od koga su, često i na najbrutalniji način, mogli oteti novac, hranu, piće, odeću i obuću. Pojedine družine su imale i po nekoliko desetina članova, pa se nisu ustručavale da upadaju u sela, pa i gradove, koje su prethodno ucenjivali podmetanjem požara. Komorske, vojno-graničarske i županijske vlasti upućivale su za njima potere od nekoliko hiljada naoružanih graničara, pandura, seljaka i varošana. Kažnjavanje uhvaćenih hajduka i njihovih jataka bilo je zastrašujuće: mučeni su rastezanjem na točku, odsecani su im ekstremiteti, vešani ili slati okovani na dugogodišnju robiju. I pored svih mera represije, hajdučiju je bilo gotovo nemoguće iskoreniti, naročito u oblastima uz granicu s Osmanskim carstvom, u Sremu i Banatu. Ispredale su se čitave narodne legende o pojedinim hajducima, naročito ako je njihovo delovanje bilo verski i nacionalno obojeno. Jedna od najpoznatijih bila je od Lazi Dobriću, zvanom Laza Harambaša, koji je bio "na glasu i po Srbiji i u Sremu", narod ga je smatrao svojim vođom i "više slušao i za savet pitao nego samog obštera u Mitrovici". Po zanimanju opančar, u hajdučiju se odmetnuo nakon sukoba s vojnom vlašću, godinama se kretao u prostoru između Karlovaca i Pančeva, a u njegovoj četi bio je i kasnije čuveni vojvoda Stanoje Glavaš. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka prešao je u Srbiju i poginuo nakon samo nekoliko meseci vojevanja. Potvrdu o njegovoj pogibiji i saučešće supruzi Pelagiji su potpisali Glavaš i lično vožd Karađorđe.

Mnogo manje su romantične biografije brojnih "bećara", beskućnika koji su se okupljali u krčmama, gde su često i spavali. Ostala je u sudskim arhivama zabeležena epizoda o trojici karlovačkih bećara koji su nakon fajronta namestili sebi skromne ležajeve u jednoj birtiji. Pridružio im se jedan đak karlovačke Bogoslovije, koji ih je tokom noći pokrao, pa su svi završili u zatvoru. Nakon ispitivanja, nesuđeni sveštenik je isteran iz škole, dok su bećari pušteni na slobodu i nastavili da teraju kera kao i do tada.

Bilo je marginalaca i među članovima uglednih porodica, što pokazuje i biografija Pavla, sin iz prvog braka obrazovane Ane de Mosko s bogatim novosadskim kapetanom Jovanom Nikolićem. NJihov mezimac se oženio Julijanom, sestrom književnika Pavla Julinca, i po ugledu na oca, započeo vojničku karijeru. Ubrzo se, na zahtev majke, koja je u međuvremenu ostala udovica, odrekao svakog potraživanja nasledstva, jer je svoj deo već potrošio prekomernim izdacima. Zbog silnih skandala konačno je proglašen nepopravljivim i otpušten iz oficirske službe. Iste godine napustila ga je i supruga, koja je lako dobila razvod, objasnivši sudijama da se njen muž ponaša raspusno kao Neron. No, Pavle Nikolić je i dalje nastavio da živi kao i do tada, potrošivši celo imanje nasleđeno posle majčine smrti, sve dok mu zbog silnih dugova konačno i kuća nije prodata na doboš. Mada je vojska zbrinjavala veliki deo pustahijski nastrojenih bogataških sinova, Nikolića ni uniforma nije uspela da smiri.

Prosvetiteljska epoha odbacila je srednjovekovno tumačenje asketizma, pa se obnavlja antički ideal čoveka atlete, čije je fizičko telo odraz njegove unutrašnje lepote. Novi značaj dobija i odeća, kojom se iskazuje društveni status i staleška pripadnost pojedinca. Na statusno značenje odeće ukazuju i neke epizode iz memoara Save Tekelije, koji je, između ostalog, opisao kako je veoma brzo dobio izvinjenje od izvesnog državnog činovnika, koga je prekorevao jer bez razloga grdi nekog nedužnog seljaka. A razlog je bila Tekelijina raskošna odeća. Tadašnja moralizatorska literatura ukazuje na simboliku odeće, ne samo u statusnom već i u etičkom smislu, insistirajući na njenoj skromnosti, čistoći i urednosti, kao odrazu unutrašnjeg stanja duha. Gavril Stefanović Venclović je žučljivo propovedao protiv razmetljivog i skupog odevanja, osuđujući naročito žene. Reformama karlovačkog mitropolita Mojseja Petrovića određeno je da monasi nose crnu, a sveštenici plavu odeću, dok su i jedni i drugi bili dužni da neguju kosu, bradu i brkove. Jer, Jovan Rajić je u svojoj knjizi o istoriji katihizma zapisao je kako su mnogi klirici "imali kosu dugu do pojasa i kad bi je raširili, pokrili bi se njom kao plaštom. A bradom i brkovima usta su toliko zarasla, da se jedva čuo glas, kad su govorili. Mada im je odelo bilo dugo, kad bi se u hodu raširilo mogle su se i gaće videti. Glave su pokrivali nekim turskim kalpacima, pa su im se kao strašilima smejali ljudi drugih vera".


Noga srpska, a cipela bečka

"U proste dane, kad nije lepo obučen, s njim se može kako-tako razgovarati, ali kad se o kom prazniku obuče u zlato, nakiti i napudra, ti mu govoriš, a on zviždi. Jednim slovom: druge aljine na njemu, druga i pamet", opisao je Dositej Obradović tipičnog srpskog kicoša.

Za razliku od Rusija, gde je propisivan izgled odeće za svaki društveni stalež, u multietničkoj Habzburškoj monarhiji to je bilo nemoguće sprovesti. Jedino su od 1750. jednobrazno postali obučeni graničarski pukovi (dotad je svaki soldat sam snosio troškove za nabavku svoje odeće), čime je nekadašnja milicija pretvorena u regularnu vojsku.
 
U selima i siromašnim gradskim sredinama odeća je uglavnom prizvođena kod kuće, kupovani su uglavnom spoljni odevni predmeti i samo su najbogatijima bili potrebni posebni ormari. Za đake visoke škole, koja je trebalo da bude otvorena 1774. u Novom Sadu, smatralo se kako je neophodno da imaju ćurdiju, kamizol, dvoje čakšire, šešir, dva para čizama i cipele, te tri para košulja s gaćama. Mada su bili plemićkog porekla braća Mojsije i Dimitrije Rašković tokom svojih studija u Lajpcigu imala samo po jedno svakodnevno i praznično odelo, te pod dva zimska šešira i dva plemićka sa perjem.

Dok su stariji muškarci i žene uglavnom nosili tradicionalnu odeću kakva je bila uobičajena u Osmanskom carstvu, mlađi su se brzo prilagodili novoj okolini. Posebno su cenili bunde od samurovine sa srebrnim dugmadima, koje su se mogle na putovanjima u slučaju nužde založiti ili prodati. Provinckijsko plemstvo oblačilo se po uzoru na mađarsko, što se vidi na sačuvanim portretima Save Tekelije ili Georgija Stankovića, člana ugledne porodice iz Komorana. Na glavi su nosili šešire s perom, a na nogama čizme, koje su smatrane aristokratskim statusnim obeležjem. Bogati građani oblačili su odeću šivenu prema srednjoevropskim uzorima. U drugoj polovini 18. veka, s jačanjem nemačkih kulturnih uticaja, a naročito posle zabrane uvoza luksuzne robe, Beč je postao suvereni modni centar Monarhije, pa je fon Taube 1777. primetio kako su se "srpske žene visokog staleža počele po bečkoj modi oblačiti." No, pod uticajem francuskog prosvetiteljstva moda postaje socijalna kategorija, koja briše staleške razlike. Takvo shvatanje bilo je tema poruga ili divljenja građanske poezije tog doba, pa u jednoj poskočici momak poručuje svojoj devojci: "Tvoje bele noge za svilene štrumfe i bečke cipele."

Tradicionalni krojački cehovi teško su se privikavali na nove društvene trendove, naročito kad su u gradove počele da stižu krojačice strankinje, koje su šile žensku modnu odeću. Na posebnoj ceni bio je mider, koji je već oko 1730. prva nosila grofica Marija Branković. U ovim krojačkim radnjama istovremeno su pouke iz otmenog ponašanja dobijale ćerke iz srpskih građanskih porodica.

Deca iz bogataških porodica često su se razmetljivo odevala, pa je vetropirastog Oberkneževića, tipičnog srpskog kicoša, Dositej Obradović ovako pisao: "U proste dane, kad nije lepo obučen, s njim se može kako-tako razgovarati, ali kad se o kom prazniku obuče u zlato, nakiti i napudra se, ti mu govoriš, a on zviždi, gleda svoj vezeni prsluk i kaže da će mu drugi, nove mode skoro iz Beča doći. Jednim slovom: druge aljine na njemu, druga i pamet."

Nisu svi obraćali toliku pažnju na reprezentativnost svog svoljašnjeg izgleda, pa kad je 1735. umro grof Jovan Branković, pri popisivanju njegove imovine komisija je ustanovila da nema puno odeće, a i ona što je nosio mÐda sašiveno od dobrog materijala, već je bilo iznošeno, pa čak i pocepano. Za pojedine odevne predmete, kakav je bio njegov "šlafrok", navedeno je kako baš ništa ne vrede.

Odeći su dosta pažnje poklanjali i manje imućni, pa su braća Rašković pisali iz Lajpciga svome meceni kako žive štedljivo, ali imaju izdatke za odeću, jer moraju da paze na svoj plemićki status i njegov arhijerejski ugled. Mada mu otac Simeon svakako nije bio siromašan, Aleksandra Piščević u svojim memoarima navodi kako tokom školovanja iz internata nije izlazio na ples niti u pozorište, jer zbog štedljivosti roditelja nije imao odeću koja je odgovarala vojničkom i plemićkom rangu njegove porodice. I prosvećeni Dositej je pazio na svoje odevanje, pa se u jednom pismu žalio mitropolitu Vikentiju Jovanoviću Vidaku, čije je sinovce podučavao francuskom jeziku, kako je "bez aljina ostao, pa na Uskrs neće moći u crkvu."

Sklonost ka kinđurenju ogleda se i u mnogobrojim đinđuvama, ali i skupocenom nakitu kupovanom u Beču, Veneciji, ali i Turskoj. On je tretiran kao deo porodičnog kapitala i nekom vrstom osiguranja za slučaj teških vremena, a bogataške ćerke nosila su ga u miraz. Grofica Marija Branković čuvala je u kutiji od slonovače zlatnu ogrlicu, srebrnu kutiju za igle, zlatan prsten sa dijamantom, dva draga kamena za dugmad i pozlaćeni krst ukrašen sa sedam rubina. U drugoj polovini 18. veka ženski modni detalj postaje i sat, koji je nošen na lancu za pojasom. S njim je naslikana Ana Marija, ćerka uglednog osiječkog trgovca, senatora i sudije Jeftimija Kojića, inače udata za Jovana Jurkovića. Potret je nastao 1783, povodom plemićkih titula, koje su te godine dobile porodice Kojić i Jurković. Siromašne žene kite se znatno skromnije, ali s istim entuzijazmom, pa su se tako u inventaru radnje iriškog trgovca Paunka Jankovića, pored motika i ašova nalazile tkanine i ukrasi za žensku odeću.


Vesele i posrnule snaše Novosatkinje

Dok je strast još nekako društveno kontrolisana, seksualnost je, i pored moralizatorskog programa verskih reformi koje je habzburški dvor preuzeo u drugoj polovini 18. veka, sve otvorenije iskazivana. Tretirajući seksualnost kao razornu snagu, Pravoslavna crkva je dozvoljavala samo bračne odnose i nametnula ne samo porodici, već i široj zajednici da brine o časti devojaka, ali i udatih žena.

Tako izvesna Ana, snaha Šana ekmedžije, u molbi za razvod braka upućenoj mitropolitu Mojseju Petroviću otvoreno navodi kako je mlada, pa strahuje da po odlasku muža ne padne u iskušenje i osramoti sebe i roditelje. Pored oca i muža o čednosti ženskinja brinula su se i razna esnafska udruženja, koja su svojim pravilima i pretnjom strogim kaznama, zabranjivala kalfama da sramote devojke. Ako bi neka sa kalfom zatrudnela, od njega se očekivalo da je oženi, a u suprotnom je i njegova čast dolazila u pitanje.

I pored normativnih i preventivnih mera, veliki je bio broj vanbračne dece koja su po davno utvrđenom nepisanom običaju ostavljana noću ispred crkava, zavisno od toga kojoj veroispovesti anonimna majka pripada. U toku samo jedne godine, između 1780. i 1781, ostavljeno je osmoro pravoslavne nahočadi: ispred Almaške crkve pronađeno je petoro, kod Nikolajevske dvoje i u porti Saborne jedno. Često trudnoću nije bilo moguće sakriti, jer su o tome vodile računa i duhovne i svetovne vlasti, koje su podizale tužbu zbog pokušaja ubistva novorođenčadi.

Tako je Jelena Jezdimirović iz Kućinaca, stara 19 godina, zatrudnela sa Ilijom Carem, a kad se porodila zakopala je mrtvorođenu bebu na obližnjoj utrini. Pošto je istragom ustanovljeno da je dete ipak sahranjeno mrtvo, kažnjena je sa samo mesec dana zatvora. Mada je poštovanje bračne vernosti smatrano jednom od osnovnih hrišćanskih vrlina, preljube su bile česte i mogle su da izazovu privremeni ili stalni razvod braka. Neverstvo žena tretirano je kao teži moralni prekršaj, ali su sankcionisani i muževi preljubnici. Tako je Bačka konzistorija 1772. donela odluku o privremenom razvodu zbog muževljeve nevere, dok je njegova ljubavnica javno proterana iz grada. Povod za razvod mogao je da bude i odsustvo "smešanija", odnosno seksualnih odnosa između supružnika, pa je Katarina Pamuković 1788. zatražila razvod braka zbog impotencije muža Gavrila Nikšića.

Lekarskim pregledom je ustanovljeno da je on zaista polno nemoćan zbog dugotrajne venerične bolesti, pa je njegova žena ostala nerazdevičena. Dopušteno joj je da se ponovo uda, a Gavrilo je bio dužan da je izdržava sve dok ne nađe sebi novog muža. Udovci su održavali seksualne odnose sa sluškinjama, ali su strogo pazili na diskreciju, jer bi u suprotnom konzistorija mogla da pokrene parnicu i njegovu ljubavnicu istera iz varoši.

Obrazovanjem je nastojalo da se potisne seksualnost kod i muške i ženske mladeži, kojoj je kao ideal nametan stid. U svojim memoarima Simeon Piščević čedno piše o svojim "predbračnim" iskustvima: "Ja sam se sa svojom nevestom video, ali nismo jedno drugom ni reči kazali, iako sam ja tu smelost smeo sebi dopustiti, pošto sam se šetao s njenim bratom. Mogao sam joj prići i upitati je za zdravlje i ukazati joj poštovanje, a uz to još štogod progovoriti, ali se nisam usudio da to učinim kako njeni roditelji već prvog dana ne pomisle o meni nešto rđavo. Ipak, i pored svega toga, naši su se pogledi sretali. Devojka mi se učinila mila i vrlo lepa. Ona je bila godinu dana mlađa od mene, a ja sam imao 17 godina. Eto, takav sam ja bio mladoženja."

Piščevićev opis susreta s groficom Vešelini, mladom i lepom udovicom, vlasnicom ergele u Transilvaniji, prepun je pritajene erotike, ali ona ni u jednoj rečenici ne izbija na površinu. Nešto je otvoreniji Sava Tekelija, koji u memoarima opisuje i svoje mladalačke ljubavne dogodovštine. Pominje budimsku avanturu s ćerkom doktora Perze, koja mu je dolazila u kvartir, kao i očijukanje s princezom Amalijom, jednom od sestara cara Franca I. Priznaje i kako je tokom njihovog susreta u Šenbrunu u jednom trenutku poželeo da je "uštine za guzicu", ali ga je drug jedva od toga odgovorio i od straha da ne napravi skandal odvukao iz dvorca.

Celu epizodu završava poučnim zaključkom: "Dakle, može se drzovan mladić i s princezama šaliti." Kada je otišao u goste kod strica u Rusiju, on mu je prebacivao da se previše ponaša prema nekoj devojci, a Tekelija to komentariše: "Jest, pomislim ja, da ti znaš strikane kako ona mene grli i ljubi kad niko ne vidi, šta bi onda rekao. Doista, ja onda mlad od 26 godina svakoj sam bio mio." Očigledno da se nije mnogo uzbuđivao zbog stričevog moralisanja znajući da ovaj već godinama izdržava mladu ljubavnicu, sa kojom je izrodio i dvoje dece.

Tekelija ne pominje svoje ljubavne uspehe kod Srpkinja, ali su o njima pisali drugi memoaristi onoga doba. Tako je pustolov i erotoman Đakomo Kazanova zabeležio svoju avanturu s ćerkom budimskog gostioničara Petra Kostića, kod koga je odseo nakon dramatičnog bekstva iz venecijanske tamnice. Kad se saznalo da je zaveo i potpuno zaludeo lepuškastu devojku morao je u sred noći da beži od besa razjarenih roditelja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Mart 12, 2011, 12:42:54 am »

*

Pijem rakiju, jer je vino skupo

Veliki zadužbinar i jedan od najbogatijih Srba svoga doba, doktor pravnih nauka Sava Tekelija u memoarima bez mnogo griže savesti navodi kako je u mladosti mnoge noći proveo "u igranju, karti i piću". Aleksandar Piščević nije bio takve sreće, pa gotovo sa zavišću, veličajući svoju mladalačku moralnost, piše: "Mogao sam ja da sudelujem u pijančenju, kartanju, prevarama i ostalom razvratu da mi duša nije bila sklona dobru, jer od detinjstva nisam imao nikoga da me izvodi na put istine, pa sam zato lako mogao upasti u sve te grehove. Majka me isuviše volela da bi bila u stanju videti moje slabosti, a sa ocem sam se retko viđao, još od kad sam bio mali." Filip Cvetković, "bludni sin" iz ugledne budimske porodice, morao se zakleti da "od danas više, preko razloga, neće piti vina, ni protiviti se svojoj majci, ni bratu starijemu. Više se neće kockÐti, kartati, kuglati, niti raditi ijednu stvar koja varoškome čoveku nije podobno da je tvori. Ako li opet počne to iznova poslovati u tri praznika po 50 štapova da mu se udari i iz varoši napolje istera." Kao veliki problem u moralizatorskoj literaturi 18. veka pominje se alkoholizam, a prosvećeni Zaharije Orfelin, utemeljivač savremene srpske enologije, u svom "Iskusnom podrumaru", štampanom u Beču 1783, naročito opširno osuđuje alkoholizam kod žena i dece.

Najviše se u to vreme pila rakija, zatim pivo i vino, o čijim cenama govori i jedna nepretenciozna varoška pesma: "Pivo je skupo, vino jošte skuplje, zato rakiju mnogo ištu, vodu ne mogu." Ni umereni prosvetitelji nisu mogli bez alkohola, pa se na osnovu pisama zna da je Jovan Rajić voleo rakiju i intimno je zvao "mučenica", dok je Dositej Obradović preferirao vino.

I cehovska pravila su osuđivala alkoholizam, naročito među kalfama i šegrtima. Dolazak u pripitom stanju na nedeljnu liturgiju ili neki drugi društveni događaj tretiran je kao težak prekršaj, koji je i novčano kažnjavan. Naročito je bila stroga globa za kalfe koji zbog mamurluka u ponedeljak ne bi došli na posao.

Za čašom, flašom i bokalom često je posezalo i sveštenstvo, pa je beogradski mitropolit Vikentije Jovanović zahtevao 1733. od sveštenika Arsenija Popovića pismeni zavet da se više neće opijati.

Zbog opijanja je paroha Nikolaja iz Dobanovaca raspopio mitropolit Pavle Nenadović 1753. Kasnijim verskim reformama zabranjivano je monasima i sveštenicima čak i da ulaze u gostionice, ali pošto su naredbe s ovom tematikom s vremena na vreme iznova i zvanično obnarodovane, očigledno je da prethodne nisu imale previše efekta.

Bogobojažljivi su, pak, koristili manastire da se u njima zakunu kako će se svog poroka odreći. U arhivi Bođana iz 1761. sačuvana je beleška kako se izvesni Partenije pred svedokom Aleksijem zavetovao da više neće piti. Malo je podataka o alkoholizmu kod žena, jer su one obično pile krišom, kad su bile same kod kuće. Budimka Kumrija Monojlovica nije bila baš toliko diskretna, pa su se crkvenim i lokalnim vlastima žalili susedi jer se opija svaki dan, pa ih "psuje i ne da im mira".

Od svih kockÐrskih igara kartanje je bilo najomiljenije, a u otmenim porodicama postalo je gotovo podrazumljivo nakon ručka i večere, posebno kad bi im došli gosti. Ovakva benigna zabava, međutim, u vojničkom staležu ponekad se završavala tučom, čak i dvobojima, a u nekoj beogradskoj krčmi akter jednog od najdramatičnijih dvoboja bio je legendarno raspusni slavonski baron Trenk. Već početkom 18. veka zarazili su se Srbi i bilijarom. Bez obzira na društveni status, igrali su ga svi, od golobradih kalfi do uglednih plemića, pa se narodnoj pedagogiji sklon Jovan Avakumović u jednom svom epigramu vajkao: "Nema vlastelina bogata Serbina, a oni i što su nešto stekli, bilijari im raznesu."

Dokolicu je, naročito vojnički stalež, prekraćivao pušenjem, pa je prosvećeni Vikentije Rakić 1810. napisao i štampao svoj traktat "Kratka beseda protivu zloupotrebe duvana", ali njegov trud nije imao većeg odjeka, jer se pušenje već uvrežilo kao jedan od rituala odrastanja. Simeon Piščević je postao pušač već u 13. godini, tokom jednog od brojnih austrijsko-francuskih ratova. U memoarima, pisanim u poznim godinama, beleži: "Ja sam imao puno drugova oficira, koji su bili godinama stariji od mene, ali su me voleli i svako je želeo moje društvo. Izjašemo, tako, ponekad, ispred puka za vreme marša, pa zaigramo konje, pušimo i pevamo. Tako sam na lulu navikao, zbog čega me je otac prekorevao, jer u našoj porodici pre mene pušača nije bilo. Ali ja bez duvana ni danas ne mogu." Na portretima graničarskih oficira iz toga doba dugačka lula je postala nezaobilazan rekvizit. Opštem prihvatanju duvana doprinelo je i verovanje da on sprečava mogućnost zaraze od kuge. Ubrzo je prihvaćeno i šmrkanje duvana, pa su se burmutice, na početku rezervisane za društvenu elitu, mogle kupiti i u provincijskim dućanima.

Prostitutke su u većim gradovima i garnizonskim mestim postale deo "inventara" krčmi i gostionica, za koje se po pravilu naglašava da su - za pridošlice. Zbog širenja veneričnih bolesti, na intervenciju vojnih vlasti, uzalud su proterivane iz varoši, jer su stizali nove "devojke za razonodu". U Novom Sadu su se prvo pojavile u Brukšancu i Dunavskoj ulici, pa je Magistrat nešto kasnije bio primoran da njihovu delatnost uredi posebnim statutom.


Kupanje je obavezno jednom godišnje

Dok su magistrati vodili računa o čistoći ulica i isušivali blatišta i bare, kojih je bilo i u samom centru u gradovima (jedna je u Novom Sadu bila kraj samog Vladičanskog dvora), stanovništvo, naročito seosko, nije mnogo brige posvećivalo higijeni. Čistoća kuća je slabo održavana, pojedinci su se retko kupali, a odeću još ređe menjali i prali.

Zato je šugu i vaške bile teško iskoreniti. Čistoći i urednosti su cehovska pravila i crkvene propovedi pridavali veliki značaj, pa su u urbanim sredinama uvažene kao vrline. Higijenski rituali obavljani su, po pravilu, subotom pred bogosluženje, kad su decu kupale majke ili sluškinje, zimi u kuhinji, a leti kraj bunara. Pod umivanjem se podrazumevalo pranje ruku i lica, dok je kupanje obuhvatalo gornji deo tela i kosu. Celo telo je retko prano, jer je shvatanje higijene tokom 18. veka sagledavano prevashodno kao odraz spoljašnje urednosti. Razlog za kompletno kupanje bilo je ispovedanje ili neka bolest, kad su u vodu stavljane lekovite trave.

U gradovima, muškarci su odlazili u javna kupatila, kako su navikli pre dolaska iz Osmanskog carstva. Zna se da je mitropolit Mojsej Petrović kupovao prašak za pranje zuba, dok se u inventaru njegovih ličnih stvari pominje i "četka sa čim se zubi čiste". O intimnoj nezi žena malo se zna, ali je sačuvano dosta podataka o kupovini krema, pomada, rumenila i drugih sredstava za ulepšavanja, pa je u svojim propovedima Gavril Stevanović Venclović često kritikovao žene koje se šminkaju. O zvaničnom shvatanju lične higijene najbolje govore školski i vojni propisi.

Predviđeno je 1774. da se učenici visoke škole za sveštenike u Novom Sadu umivaju svakog jutra, pa su njihove sobe bile snadbevene "ligenom i ibrikom od bakra", na zidu je visilo ogledalo, a svaki od pitomaca imao je po dva češlja i trake za kosu. Kupanje je, međutim, bilo predviđeno jednom godišnje. Prema propisima koji su važili za graničarske jedinice, po dva vojnika spavala su u jednom dvostrukom krevetu, koji se sastojao od slamarice sašivene od grubog platna, jednog jastuka, dva čaršava, ćebeta za leto i vunenog jorgana za zimu. Slama je menjana svaka tri meseca, slamarica, jastuci i jorganske navlake prani su jednom godišnje, a čaršavi svakog meseca.

Verovanje u iseliteljsku moć molitvi i čudotvornih ikona bilo je veliko, pa su monasi koji su prikupljali milostinju, noseći sa sobom čestice moštiju ili neke druge relikvije, rado primani i bogato darivani. Na posebnoj ceni su bili kondirčići s jordanskom vodom, te bele jerusalimske sveća i sapuni. I crkva je podsticala verovanje u čudotvorna isceljenja. Kad se razobolela Nasta, kći upokojenog trgovca Zaharija hadži Popovića iz Petrovaradinskog šanca, majka je svešteniku dala novac da se moli za njeno zdravlje. Drugom prilikom, vid joj je lečila tako što je naručila kod kujundžije da “skuje oči od srebra” i za trud platila 85 novčića. Na sličan način lečila je i ćerku Katu: manastiru Bođani ponela je dve funte voštanih sveća, a za bdenje platila šest funti. Dala je novac i "baba Ruži što je decu lečila". U slučaju teže bolesti, muška deca su zavetovana manastirima, pa je Gerasima Zelića majka u sedmoj godini obećala manastiru Krupi.

Najviše straha izazivale su duševne bolesti. Žene opsednute nečistim duhovima isceljivane su često i javnim molebstvima. U protokolu Sremske eparhije je zabeleženo da je mitropolit Pavle Nenadović tako lečio Ružicu i Vidu iz Petrovaradinskog šanca. Osobe opsednute besovima lečene su i po manastirima, naročito onim koji su imali čudotvorne relikvije. Kad se bolest nije dala izlečiti, pokretan je zahtev za razvod.

Zato je mitopolijska komisija 1733. raspravljala o braku Jovana i LJiljane Vulović iz Višnjevca. Odlučeno je da ona provede godinu dana u manastiru Vrdnik, a ako se nakon toga ne oporavi, muž dobija pravo da se ponovo oženi. O zdravlju svojih članova brinuli su i cehovi, pa su, po statutu novosadskog krojačkog i rukavičarskog esnafa, bolesni majstori i kalfe mogli da računaju na pomoć iz zajedničke kase. Ako bi ozdravili, pozajmicu su moralio da vrate, a ako bi se bolest pogoršala, dobijena suma je otpisivana, a ceh-mejstor je o svemu morao da obavesti sveštenika, "kako bolesnik ne bi bez božje radosti umro".

Bolesnici iz manjih mesta radije su odlazili berberima nego obrazovanim lekarima, najčešće strancima koji nisu govorili srpski, a svoje usluge su skupo naplaćivali. Nisu sve berberske intervenije bile bezazlena, pa je u protokolu karlovačke Saborne crkve zabeleženo da je 1781. Matej Dobrosavljević umro u dućanu brice Dimitrija.

Beogradski kalfa Cveja Đorđević pisao je 1732. svom teči u Budim, žaleći se da je teško bolestan, najviše od batina dobijenih od majstora, pa ga bole noge i ruke, te jedva hoda i radi. Dao je da mu puste krv, ali se ni nakon toga nije osećao bolje. Uz to se gazda ljuti na njega što troši mnogo drva kako bi zagrejao svoje hladne udove. Plaši se neizvesne budućnosti i rezignirano pomišlja da se zamonaši.


Udovice na suzama štede

Plamići i varoška sirotinja, paori i građani, dakle svi Srbi podanici Habzburške države, rano su se venčavali. Taj običaj napuštaju tek krajem 18. veka, kad su prihvatili ideje evropskog prosvetiteljstva. Obično je momak bio stariji od devojke dve-tri godine, ali u urbanim sredinama neretko su se muškarci ženili između svoje 30. i 40, kada su buduću porodicu mogli ekonomski da obezbede, pa su neveste često bile dvostuko mlađe. Zato je u građanskim staležima bilo mnogo udovica.

Najstariji sin je nakon ženidbe ostajao u porodici, a zasnivao je vlastiti dom jedino ako je odabrao oficirski poziv pa se često selio po garnizonima širom carstva. Mlađe sinove, kad su se izdvojili iz porodice, roditelji su materijalno obezbeđivali. Novosađanin Mojsilo Ognjenović zapisao je u testamentu 1814. da svu imovinu ostavlja prvorođenom sinu, s kojim je živeo u zajednici, jer je ćerku podmirio mirazom, dok je mlađem sinu kad se oženio dao: kuću kupljenu za 130 forinti, astal, ormar, krevet, dve ikone, sito, naćve, korito, dva kotla, tepsiju, tuce kalajnih tanjira, dva konja i kola, 11 motika vinograda i dva jutra zemlje.

Ilustrativan je i primer osječkog zanatlije Stevana Jovanovića, koji se nakon smrti supruge oženio udovicom Milicom Banešević. U prvom braku nije imao decu, dok je Milica rodila dve ćerke, Anu i Mariju. Stevan je 1765. zaposlio kalfu Zariju Stojanovića, koji je stigao na "vandrovku" iz Vukovara. Godinu dana kasnije dobio je ruku starije pastorke Ane, sa kojom se uselio u kuću, koju mu je tast ustupio. Kasnije ju je Zarija popravio i živeo u njoj do smrti. Brak između kalfe i majstove ćerke podstican je i cehovskim pravilima. Ženidba udovaca smatrana je očekivanom u svim staležima i na nju se nije dugo čekalo. Stefan Piščević se šest meseci nakon smrt supruge oženio udovicom kapetana Zorića, a brak je utanačio Sekula, rođeni brat Piščevićeve prve žene. Osnovni razlog za ovakvu žurbu bilo je vođenje domaćinstva, inače potpuno u nadležnosti žene. O tome Piščevićev sin Simeon u memoarima piše: "Otac u velikoj žalosti nije znao ni šta da radi, ni kuda da se okrene. Čitava kuća je propadala, jer nije imao ko da je vodi. On, dok je pokojna mati bila živa, ni o čemu nije vodio brigu osim o svojoj službi."

Dok su udovice iz siromašnih porodica, poput majke Dositeja Obradovića, bile primorane da se udaju, ne birajući mnogo supruga, imućnije su tražile novog muža s mnogo više računice. Neke bi se nakon veridbe predomislile, što je dovodilo do sukoba, koji su mogli da završe i pred sudom. Drugo venčanje smatrano je formalnošću i obavljano je u crkvi uz obred lišen svečanog ceremonijala. Prema kanonima SPC, drugi brak se sklapao iz nužde, dok je treći dozvoljavan samo kad u prethodnima nije bilo dece. Izuzetak je bila snalažljiva Novosađanka Ana de Mosko, možda prva srpska sifražetkinja, koja se četiri puta udavala i uvek ostajala udovica. Svi njeni supruzi: Sava Nikolić, Teodor Monasterlija, Marko Dimitrijević i Jovan Savić, imali su čin gradskog kapetana.

Četvorobračni supružnici su živeli nevenčano ili su brak sklapali tajno, podmićujući sveštenike. Tako se 1795. oberknez Vukmir venčao s četvorobračnom Martom. Venčanje je održano tajno, u devet sati uveče, u nekoj prigradskoj temišvarskoj krčmi, gde je obred za sto dukata nadoknade obavio pop Pavle, namesnik manastira Partoša. Kad je za to saznala Konzistorija Banatske eparhije, svi prestupnici su pozvani na odgovornost. Pojedinci su zbog sklapanja četvrtog braka bili spremni i da pređu u grkokatoličku veru. Mada su povlačili za sobom mnogo kanoničkih problema zbog razrešenja svete tajne braka, razvodi nisu bili retki u patrijarhalnim pravoslavnim sredinama. Osnovni razlog za pokretanje postupka pred nadležnom konzistorijom bilo je napuštanje ognjišta jednog od supružnika.

Ana, snaha Šana ekmedžije, u molbi mitropolitu Mojseju Petroviću navodi kako ju se suprug napustio, prešao u drugu veru i ponovo se oženio. Uz to, poslao joj je tri "oproštene knjige", razrešavajući je bračne obaveze. Često je razlog bilo i uplitanje ženine rodbine u brak, pa čak i njeno odvođenje. Zato se preosvećenom Mojseju obratio i Karlovčanin Rista Ivanović, navodeći kako se venčao pre šest godina i sa ženom lepo živeo do pre tri godine. Tada su njen očuh i brat počeli da je nagovaraju da ga ostavi, konačno su upali u njegovu kuću, pokupili sve stvari i odveli mu ženu, koju već tri godine neće da mu vrate, već joj traže drugog supruga.

Pored crkve, i civilne vlasti su kontrolisale sklopljene brakove, pa su za bigamiju bile predviđene surove, čak drastične kazne. Po nestanku svog supruga, 19-godišnja Anđelija Roksanić je zajedno s braćom prešla iz Osmanskog carstva u Habzburšku monarhiju i nastanila se u Tenju, kod Vukovara. Dve godine kasnije se udala, a kad ju je neko tužio za bigamniju, sud ju je osudio na smrt, mÐda je bila trudna. Razvedene žene, posebno ako su bile materijalno obezbeđene, često su nastavljale da samostalno vode domaćinstvo. Izvesna Kaloverdinica je živela odvojeno od supruga na periferiji Karlovaca, gde je imala kačaru za pečenje rakije. Upravo u njenoj pecari izbio je 1799. požar, od koga je stradao znatan deo grada.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Mart 12, 2011, 12:43:23 am »

*

Majka roditelj nižeg reda

Radni dan svih podanika Habzburške monarhije počinjao je izlaskom, a završavao se tek zalaskom sunca. U građanskim, trgovačkim i zanatlijskim porodicama, prvi su ustajali šegrti i kalfe, leti oko četiri, zimi u pet sati, da bi zapalili vatru i sredili radnju, koja je otvarana dva sata kasnije.

Tokom radnog vremena, pod pretnjom strogim kaznama propisanim cehovskim statutima, bilo im je zabranjeno da napuštaju posao, skitaju po ulicama ili odlaze u druge radnje, pa tamo smetaju zaposlenima. Ručalo se oko podne, pri porodičnoj "opštoj trpezi". U svojim sobama, "za sebe" su mogli da obeduju bolesni ili stari roditelji, ako su živeli odvojeno od sinovljeve obitelji. Posluga i ostali ručali su odvojeni, a kalfama i šegrtima obrok je ponekad nošen na posao. I kada su radnje zatvarane - leti u devet, zimi u osam - šegrti i kalfe su bili dužni da idu pravo kući, bilo im je zabranjeno da lutaju po ulicama, a naročito da svraćaju u bircuze.

Slobodni su bili neradnim danima, nedeljom i praznicima, ali tek posle liturgije i to zimi do devet, a leti do deset uveče. Po esnafskim pravilima pančevačke kalfe ako bi zakasnele da se na vreme vrate u majstorovu kuću bile su novčano kažnjavane. I đaci viših razreda Latinske škole mitropolita Pavla Nenadovića morali su već u šest ujutro da budu u svojim učionicama, gde su ostajali naredna četiri sata, sve do odlaska u crvku. Poslepodnevna nastava je trajala od dva do pet. Mada nisu bili ograničeni pravilima rano su na počinak odlazili i majstori i trgovci, leti oko deset uveče, zimi sat ranije, jer se u većim gradovima smatralo kako je to vreme kada pristojan svet treba da ide na spavanje.

Tako asketski raspoređen bio je i ceo život muškaraca u Habzburškoj monarhiji 18. veka, jer su počinjali da rade još u detinjstvu, a završavali tek u poznoj starosti. Prema tadašnjim parohijskim knjigama prosečni životni vek bio je oko 27 godina, ali je realno bio duži, jer je najveća stopa smrtnosti pogađala decu do treće godine. Po domovnom protokolu sela Belegiša iz 1792. u mestu je živelo 1114 stanovnika, od kojih su samo 22 lica imala više od 60 godina. Zato je većina stanovništva smatrana radno sposobnim i od toga im je zavisio status u porodici i široj zajednici. O povlačenju u pÕnziju uglavnom su mogli da razmišljaju oficirski i činovnički krugovi, ali kako je vojna služba trajala punih 50 godina, malo je oficira u njoj moglo da uživa.

Pravo da se ranije povuku iz službe koristili uglavnom oni koji su privatno obezbedili svoj mataerijalni položaj. No, i zvanično umirovljeni često nisu prestajali da rade, kao braća Andrejević iz Karlovaca. Jakov je bio poštar u Beški, gde je imao svoj posed i gostionicu. Pored godišnje države plate od 276 forinti, imao je i lep prihod od prevoza putnika diližansom.

Prodao je poštu 1753. za 4000 forinti, povukao se iz službe, ali je nastavio s privatnim trgovačkim poslovima. Nøegov brat Andrej, upravnik pošte u Petrovaradinu, podneo je zahtev da se povuče iz državnog posla, kao i molbu da ga zameni sin iz prvog braka, koju je preporučio i mitropolit Pavle Nenadović lično.

Međutim, nakon sinovljeve smrti 1776. opet je počeo da vodi petrovaradinsku poštansku ispostavu i tek pred kraj života povukao se u Veliku Remetu, gde je i umro 1772. Već teško bolestan, u Šišatovac je otišao oberstlajtnant Vuk Isaković. Izgleda da su obojica isplanirali da smrt dočekaju u fruškogorskim manastirima, jer su godinama bili njihovi prilježni ktitori.

Udovice oficira dobijale su samo otpremninu u visini tromesečne muževljeve plate, a u samo malo boljem položaju bile si udovice pÕnzionisanih službenika i oficira. Tako su žene preminulih podoficira mogle da žive u svojim kućama i na dobijenim placevima bez službene obaveze, a nakon toga bi morale da nađu čoveka za vojnu službu ili bi morale da svoje zemljište ustupe nekom drugom. Ništa lakše nisu živele udovice poštanskih činovnika, jer nisu imale pravo na pÕnziju, već samo otpremninu od 300 funti.

Srpska porodica u Habzburškoj monarhije 18. veka bila je zasnovana na patrijarhalnom prihcipu, koji je važio i u drugim evropskim sredinama. Neprikosnovenu vladavinu muškarca podržavale su crkva i država, pa je po mentalitetu toga vremena samo otac smatran roditeljem deteta. Beležeći svoja sećanja Simeon Piščević, kad na početku pominje svoje rođenje, navodi ime, prezime i poreklo oca, a majku tek uzgred.

Na isti način o roditeljima u svojim memoarima govori i njegov sin Aleksandar, koji precizno navodi sve podatke o ocu, dok za majku kaže da je ćerka potpukovnika Horvata i sinovica "onog Horvata pod čijim vođstvom je izvedena seoba srpskog naroda u Rusiju". Kao ni njegov otac, čak ni ne navodi njeno ime. Istovetno o roditeljima u svojoj autobiografiji govori i mitropolit Josif Jovanović Šakabenta.

Kao starešina porodice, otac je vladao po uzoru na apsolutistički monarhizam. Svojim neospornim autoritetom on predstavlja zaštitnika, vođu i sudiju, koji poput vladara treba da svoju porodicu obaspe dobročinstvom i obezbedi joj ekonomsku sigurnost. Po esnafskim pravilima u majstorovu proširenu porodicu ubrajaju se još i posluga, kalfe i šegrti, kojima je, po Statutu ceha rukavičara i krojača Petrovaradinskog šanca, on jedini upravitelj. Uz sve to otac je jedina veza porodice i društva.


Sve pošten do poštenog

Po opšteprihvaćenoj konvenciji, toliko je neosporan bio autoritet starešine porodice da se u esnafskim pravilima ugled majstora, njihovi međusobni odnosi, kao odnos kalfi i šegrta prema njima propisani sa gotovo sakralnom ritualnošću.

Svaka neuglađenost koja je mogla poljuljati majstorov ugled strogo je kažnjavana. Izgrađujući javni lik glave porodice, muškarac je morao dosta vremena da posveti društveno korisnom radu u upravnim odborima crkvene opštine, veroispovedne škole, opštinske bolnice ili neke druge opštenarodne institucije. Autoritet oca važio je i za rođake, posebno one siromašnije, koji su od njega očekivali pomoć.

Drugi element u izgradnji lika glave porodice bila je čast, pa u svojim memoarima Sava Tekelija nekoliko puta naglašava: "Ja do moje časti držim više nego do bogatstva." O ugledu starešine morali su po svaku cenu da vode računa svi članovi njegove familije, pa je veliki deo sporova vođenih tokom 18. veka vezan baš za ugroženu čast. Čast je imala i svoju ekonomsku vrednost, jer je veliki deo poslova sklapan usmeno ili na osnovu privatnih ugovora.

Otac porodice je nosio titulu "pošteni gospodar", "poštenorođeni gospodar" i "dostapošteni gospodar", dok su njegova supruga nazivana "poštenom gospođom". Čak se u to vreme i institucije nazivaju pošternima, a u prepisci beogradske i budimske opštine one jedna drugu nazivaju "poštena varoš". U pismima uglednih sentandrejskih građana Nikole Avakumovića, Pavla Adamovića i Petra Popovića, koji su radi opštih poslova 1766. boravili u Beču, gradski sudija se neprestano upozorava da vodi računa, kako se njihovim "Personama i Imenima" ne nanese neka šteta.

Izgubljena čast predstavljala je veliku sramotu, pa su tužbe podizane i za najmanju uvredu izgovorenu na javnom mestu, jer je to bio jedini način da se naneta ljaga zvanično skine. Čast je vraćana jedino dobijanjem "satisfakcije", koja je podrazumevalo da klevetnik plati novčanu globu, bude javno fizički kažnjen, pa čak i zatvoran. Tako budimski episkop Vikentije Popović, razrešujući jedan takav spor, naređuje izvesnom Nikoli "neka Mihailu poštenje povrati i svoju kaznu plati". Abadžija Staja Tošković iz Mitrovica i još jedan trgovac, koji su oklevetali mesnog komorskog službenika i njegovu suprugu, dopali su zatvora, a mitropolit im je ostavio mogućnost izbora: plaćanje novčane kazne ili javno batinjanje na trgu.

Jedan od način za dokazivanje časti bila su takozvana otvorena pisma, odnosno "atesti", u kojima su drugi govorili u korist oklevetanog. Glava familije je imao pravo da raspolaže novcem, koji je retko čuvao u kući, posebno ne veće sume. Graždani koji nisu imali poverenje u zvanične novčarske institucije, strahujući od razbojnika krili su u zabravljenim kutijama, na samo njima znanim mestima, ceo porodični imetak, dok su ga paori u ćupu zakopavali u zemlju. U slučaju iznenadne smrti domaćina, porodica je često padala u bedu, jer niko nije znao gde je pare čuvao. Novac je pozajmljivan, i to ne samo prijateljima, već i svakome u koga se imalo poverenje, dok su se o urednom vraćanju duga brinule verske i državne institucije.

I trošenje novca bilo je u nadležnosti starešine porodice, koji je odlučivao i o kupovini srebrnog pribora za jelo ili nakita. Zbog poslovnih i društvenih obaveza starešine porodica, naročito ako su pripadale vojničkom staležu, malo su vremena provodile kod kuće, pa su za sebe i bližnje imali vremena tek po odlasku iz službe. Kad je demobilisan, Ranko Tekelija gotovo da nije napuštao svoj Arad provodeći vreme kao tipičan provincijski spahija, čiju su monotoniju remetili samo retka putovanja u Budim zbog posete rodbini ili sporovi vođenih oko porodičnog imanja.

Avakum Avakumović, pÕnzionisani graničarski major, povukao se u rodnu Sentandreju, gde je pisao poeziju, muzicirao, pa čak i konstuisao jedan neobičan instrument, spoj citre i flaute, nazvan "avakumika". Hobi Jovana Muškatirovića, prvog Srbina advokata u Novom Sadu, bilo je sakupljanje narodnih umotvorina, dok su Sava Tekelija i Jovan Pačić voleli, pa čak im umeli solidno da crtaju. Nisu svi bili talentovani, pa se Aleksandar Piščević u memoarima vajka: "Muzici sam postao privržen iz prinude. Od detinjstva sam obožavao gitaru, ali mi je otac namenio violinu kao priličan instrument, zahtevajući da ga toliko dobro savladam, kako bih mogao i orkestar da vodim. No, i posle pet godina učenja, moja violina razabrala je jedva nekoliko tonova." Često je iz porodičnog doma odsustvovao i trgovačko-zanatlijski sloj, koji veliki deo vremena provodi po vašarima. Opisujući svoj šegrtovanje kod nekog temišvarskog krojača, Dositej Obradović beleži: "Majstor je stalno sa po pet-šest momaka hodio po velikim pazarima u Banatu, a kad njih nije bilo, davao nam je šiti."

Žaoka zajedljivih srpskih poskočica bila je često uperena ka Cincarima, zbog njihovog konzervativnog odlasa prema suprugama: "Kad isprose, ko boginje, kad ožene ko robinje. Zatvore ih doma same, da kod kuće stalno čame. U godinu triput dođu i to oma na put pođu. A za žene i ne mare." Svima je, inače, dan počinjao brijanjem, ali samo su siromašni to radili sami, tog su svi koji su držali do sebe odlazili kod brice, ili je on dolazili kod mušterije u kuću.


Supruga po ugovoru

Mada, kao i žene u ostalim evropskim zemljama, nisu mogle da učestvuju u javnom životu, Srpkinje u urbanim sredinama Habzburške monarhije pravno su bile izjednačene s muškim članovima porodice, pa su mogle i da zahtevaju nasledstvo.

U svadljivo intoniranom pismu upućenom 1707. budimskom magistratu, Ana Stojinova zahteva "jednak tal od otačestva, kako bratu, tako i meni pol kuće, pol vinograda, pola pokućstva, bakarno, drveno, prteno, šta god se nađe, sve na pola". Na ovom pravu retko su insistirale žene sa sela, dok su u Vojnoj granici one morale da se zadovolje otpremninom prilikom udaje.

A ona nije bila vilika ni u imućnim familijama. Kada je bogati Jovan Tekelija udavao ćerku Jelku za kapetana Rašu, u miraz joj je dao 14 dukata, đerdan sa 18 dukata, dve krave i karuce sa dva konja. Zetu je poklonio dva jahaća konja i kolÐjnu od 18 dukata. Ubrzo je pomoriška granica razvojačena, ženama je priznato pravo na nasledstvo, pa je otvorena imovinska parnica u porodici Tekelija, koja je trajala 30 godina.

Tokom treće decenije 18. veka uticaj žena u braku postaje sve veći, pa one i u srpskim sredinama sve češće sklapaju predbračne ugovore (zakonski ih je ozvaničio tek 1786. car Jozef II), kojima se potvrđuje koliko su kapitala unele u zajednicu, a muž nije mogao ništa otuđiti bez supruginog pristanka. Dok su nekada morale prilikom veridbe, nakon primanja jabuke, poljubiti muža u ruku, u 18. veku su se pojedine neveste iz plemićkih i bogatih građanskih porodica čak izborile za pravo da zadrže svoje devojačko prezime. Neke su to naglašavale i na nadgrobnim spomenicima.

Preuzimanjem kućnih poslova i rađanjem dece one su unapređene u domaćice - suvereno vladaju domaćinstvom, komanduju deci, posluzi, šegrtima, čak i kalfama, pa stiču nemalu moć. Formalno iskazivanje poštovanja suprugu često je bila konvencija, koja je ponekad u sporovima izbijala na površinu, pa se pred sudom Budimac Mijat Šijak žalio da zbog žene ne sme u kuću da primi ni rođenu sestru. Autoritet se sticao pre svega kroz majčinstvo, pa kad je bio već pred ženidbom, Simeon Piščević kaže svojoj majci: "Ja sam dužan da vas u svemu slušam i ni u čemu ne smem da vam se protivim. Vi, mamice, možete sa mnom šta god vam je volja, ja se ne smem protiviti." Žene su se i u starosti teško odvikavale od ovog statusa, pa su se sinovi češće sporili sa majkama nego očevima. Pod nemačkim uticajem, sve više se u krugu porodice prihvata persiranje. Supružnici se muđusobno oslovljavaju sa "Vi", dok su to od dece očekivali kao podrazumljivo. Takva barokna ceremonijalnost bila je posebno izražena u prepisci, čak i privatnoj. Ovako pompezno je Petar Nenadović adresovao pismo svom ocu: "Poštenom gospodaru Nenadu Iliću, gospodaru ocu mome, sabovskom purgerskom majstoru".

Dobar deo mladosti žene su bile opterećene trudnoćom i porođajima, koji su smatrani ličnim "ženskim problemom". Zemaljska administracija za Kraljevinu Srbiju 1729. zamolila je mitropolita Mojseja Petrovića da preko sveštenstva pokuša iskoreniti štetan običaj žena da kriju porođaj od muževa, pa čak i najbliže ženske rodbine, te rađaju decu po žbunju, poljima, u šumama ili zabačenim štalama, što je često imalo fatalne posledice po porodilju i tek rođeno dete.

Mada su žene često veoma dugo dojile i podizale decu, u višim slojevima dojilje su bile nezaobilazan član posluge. Kako su zanatlije i trgovci često zbog posla bili odsutni iz kuće, brigu o radnji i zaposlenima preuzimala je supruga, obično dobro upućena i u posao kojim se glava porodice bavi. Kada je Budimac Stevan Majstorović 1718. otvorio dućan u Beogradu i imao problema sa svojim ortakom, izvesnim Živojinom, pismom je tražio savet ne samo oca, već i majke.

Budimskog učitelja Danila Petrovića zamenjivala je supruga u školi, nadzirući njegove đake. Neke su bile u tančine upućene u novčane transakcije svojih muževa: Stana Đorđević, udovica trgovca iz Petrovaradinskog Šanca, poravnanjem s ortacima, uspela je da naplati znatnih 6.500 forinti. Nisu žene bile vične samo poslu iza tezge. Marta, sinovica mitropolita Pavla Nenadovića, udata za Jovana Tekeliju, nakon njegove iznenadne smrti uspešno je vodila ekonomiju celokupnog porodičnog spahiluka.

Ženama koje su htele da nakon muževljeve smrti vode njegovu radnju, poglavar esnafa je određivao nekog dobrog kalfu koji bi je nadgledao. No, ako je posao krenuo nizbrdo, sankcije nije trpela udovica, nego kalfa. Stari su očekivali podršku dece, naročito sinova. Stefan Piščević, kad mu je sin Simeon saopštio kako namerava da se iseli u Rusiju, želi da pođe s njim zajedno sa svojom porodicom. Vajkao se što mu se u braku sa drugom suprugom izrodilo mnogo dece, koju zbog svoje starosti neće moći da izvede na put, pa je to očekivao od starijeg sina iz prvog braka.

Neki su, poput Ćire, sina imućnog budimskog trgovca Đuke Stevanovića i njegove supruge Sosane Dimitrijević, pak izneverili nadanja roditelja. On se nakon očeve smrti potpuno oteo majčinoj kontroli i prepustio raskalašnom životu, sve dok nije potrošio svoj deo nasledstva. Majka, koja je dotad bila prema sinu popustljiva, pokreće sudsku parnicu kako bi zaštitila preostali imetak. I kad je Ćira poveo spor protiv svoje supruge, ona je stala na svekrvinu stranu.

Miško Lazović
http://www.scribd.com/doc/38424804/Mi%C5%A1ko-Lazovi%C4%87-Privatni-%C5%BEivot-Srba-pre-modernih-vremena
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: