Kolo i srpski folklor
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Muzički folklor Srbije « Kolo i srpski folklor
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kolo i srpski folklor  (Pročitano 21305 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 10, 2011, 04:13:15 pm »

*

FOLKLOR, VEKOVNA NARODNA UMETNOST




Folklor, kao umetnost koja je od davnina prenošena "sa kolena na koleno", slikovito predstavlja duhovnu i kulturnu prošlost srpskog naroda

Folklor je uopšteno ime za umetnost koja, u ustaljenim tradicionalnim oblicima, živi u narodu i, kao posebna forma se prenosi sa generacije na generaciju, sa starijih na mlađe. Kroz folklor se može rekonstruisati duhovna i kulturna prošlost jednog naroda.

Tokom vekova, srpski folklor je evoluirao što je uticalo i na prenošenje originalnosti narodnih tvorevina. Ovo se u muzici lako uočava na pesmama sa istim tekstom koje se u udaljenim krajevima pevaju na različite načine.

Isto se dešava i sa narodnim igrama — narodna kola danas i ona od pre pedeset godina, iako sa istim imenima i nazivima, pokazuju primetne razlike. Narodni duh, najsnažniji pokretač svih ideja u umetnosti, nikada ne miruje. Narod obavezno i uvek stvara svoju umetnost, sa svojom etikom i posebnom karakteristikom.

Ne može se sa sigurnošću utvrditi iz kojeg perioda datiraju određene igre i pesme, ali njihovo prikupljanje počinje krajem 19. veka, pa se može pretpostaviti da neke od njih potiču i iz 18. veka.

Narodne igre i pesme nemaju kompozitora već su zapisane direktno od ljudi iz naroda koji su znali ili su se sećali starih pesama i igara. Srpski folklor je veoma raznolik po pitanju ritma, koraka, načina igre, muzike, ali i po pitanju narodnih nošnji.

Muzički folklor prenosi se predanjem i pokazuje narodno stvaralaštvo prošlih epoha. Srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu.

Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava uglavnom kao pratnja narodnih igara, mada se praktikovala i nezavisno od njih.

Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, uz gajde ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument, a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim novijeg datuma.

Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj, a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad.

Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili predstavljaju trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti.

Igre i pesme spadaju među najstarije narodne umetnosti i zauzimale su istaknuto mesto u životima ljudi. Mnogi važni događaji kao što su rođenje, svadba, smrt, pobeda u borbi, uspeh u lovu ili obavljanje obreda, bili su praćeni igrama i pesmama. Nastanak igre se ne može tačno odrediti ali nema nikakve sumnje da se ona javlja još u najdubljoj prošlosti.

Najstariji likovni izvori dokumentuju igru još u pećinskom slikarstvu starijeg kamenog doba. Od tada su se igre stalno usavršavale, doterivale i menjale, sve dok dugim hodom kroz vekove nisu dospele do svojih sadašnjih oblika.
Serbia

Fotografija: Aleksandar Zec (nacionalni ansambl "Kolo" @ koncert Olivare Katarine, 19.06.2008)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2011, 02:33:04 am »

*

KOLO I SRPSKI FOLKLOR


Igranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija, identicno i covekovom poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca.

U nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu cini da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga je tesko prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnju
i mnogo naziva.

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede, sledile su druge igre po po zelji kolovodje.


SRPSKA ZIMSKA NOŠNJA UDATE ŽENE

Srpska zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i suknju djurdiju crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca i opanci od nestavljene koze.


SRPSKA LETNJA NOŠNJA UDATE ŽENE

Kosa je ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana prevezilom. Preko dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega, otvorena celom duzinom. Izradjuje se od domace vunene tkanine bele boje. Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana, nasivenih po ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim vunenim resama, vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do kolena preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima. Oko struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i opanci. Karakteristika vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za pojas, a samo nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane publike uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glas
b) pevanje na bas

Pevanje na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog materijala, narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim datumima i godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira. Rec muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci. Energicno kretanje, ljuljanje ,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i sunce okrece od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje atributivne odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan sistemski ciklus koji se po svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske, kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju funkciju drustvene komunikacije.
b) narodne pesme u prilikama praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske, lazaricke, djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju, svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domacim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi znacenje nekadasnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sreće tek od 80-ih godina 20. veka(1). Od samog početka on nije definisan kao naziv za određenu igru već kao naziv za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Igrački obrazac kolo u tri podrazumeva simetričnu osmotaktnu strukturu (4+4) sa dihotomnom, ređe trihotomnom, unutrašnjom organizacijom fraze(2). Naziv kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za određenu igru (lokalni termin iz centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu se ne grupišu igre prema njihovom osnovnom igračkom obrascu, već isključivo prema nazivu. Samo na ovakav način je osvešćena diferencijacija između igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva za jedan igrački obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti nekadašnjeg seoskog društvenog života, različiti nazivi igara vremenom su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna varijantnost ovog igračkog obrasca koja se može primetiti u starijem igračkom repertoaru centralne i zapadne Srbije, i svodi se na osnovni igrački obrazac. Iz pomenutih razloga, u igračkoj praksi sve više se sreće samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih značenja koje može imati, za određenu igru.

Tako danas, kada čujemo reč kolo, bez greške znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru, dva u mestu i sve se to ponovi u levu stranu. Međutim, da bi smo u naučnim krugovima precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz kolo u tri, koji ujedno označava najosnovnija obeležja ove igre.

Kao najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije jesu kokonješte, moravac i Žikino kolo. Još davne 1876. godine M. Đ. Milićević beleži ove nazive, ali ne i u svim okruzima tadašnje Kneževine Srbije(4).

O većoj zastupljenosti ovih igara na području Srbije svedoče podaci iz 30-ih godina 20. veka. Tada počinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Janković aktivno beleženje narodnih igara i već u njihovoj prvoj zbirci Narodne igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igračkog obrasca igara kokonješte i Žikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu njihovih zapisa moguće je bilo zaključiti da ove igre pripadaju obrascu kola u tri. Opisujući strukturu pomenutih igara autorice navode i opštu napomenu o njihovom rasprostiranju, rečima da se igraju "u većini jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one beleže da su se na isti način igrala i mnoga druga kola(7). One su grupu igara koje mi danas nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi Potam povam(8 ). Međutim, to i ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je još od početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.

U prošlosti je ovaj obrazac bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je, međutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i šire. U Bosni se takođe izvodi ovakav obrazac, uz različite melodije i instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi, poput s noge na nogu(10) ili na dvije strane(11).


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: