Srpsko narodno pesništvo u prošlosti [Vojislav M. Jovanović]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « NASLEĐE « Narodna i umetnička muzika Srba « Srpsko narodno pesništvo u prošlosti [Vojislav M. Jovanović]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpsko narodno pesništvo u prošlosti [Vojislav M. Jovanović]  (Pročitano 4636 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 08, 2011, 08:07:47 pm »

*
Predgovor knjizi Srpske narodne pesme. Antologija, Beograd, 1922.


II — SRPSKO NARODNO PESNIŠTVO

Kao i svaki drugi narod, Srbi su morali imati nekih svojih pesama još u dalekoj davnini svoje istorije, još u staroj pradomovini slovenskoj, ali se ništa ne zna o tome kakve su bile te pesme. One koje mi danas poznajemo, postale su sve mnogo docnije, iako se u njima nalaze ponegde tragovi negdašnjih verovanja i običaja starih Slovena. — Isto tako, malo čega pouzdano znamo o narodnom pesništvu Srba neposredno po doseljenju u današnje naše krajeve i u doba stare srpske države.

Po jednom podatku vizantijskog istoričara Teofilakta Simokate (koji je živeo u prvoj polovini VII veka), vidi se da su tadašnji balkanski Sloveni ("Sklavini") voleli svirku i pesmu, da su imali jedan muzički instrument koji on zove citra, i da su uz tu citru pevali neke svoje pesme. Pop Dukljanin, jedan katolički sveštenik rodom Zećanin, koji je živeo i pisao kod arhibiskupije u Baru, kako se misli u drugoj polovini XII veka, poslužio se znatno, što sam priznaje, srpskim narodnim predanjima, u svome pokušaju da na latinskom jeziku izloži tamnu prošlost našu (Letopis popa Dukljanina); kako neki današnji naučnici misle, njegova pričanja zasnovana su ponajviše na narodnim pesmama u kojima je srpski narod, i u to daleko vreme, opevao na pesnički način važnije događaje svoje istorije. S kraja XIII veka imamo kazivanje kaluđera Teodosija, koji u svom životopisu svetoga Save pominje kako je Sava još kao mladić izbegavao štetne svetovne pesme i društvo koje ih je pevalo; iz njegova pričanja vidi se da je na dvoru Stefana Prvovenčanog, kao na dvorovima drugih vladara njegova vremena, bilo naročitih pevača koji su o obedu pevali razne pesme.

Prvi jasniji pomeni o srpskoj narodnoj pesmi i narodnim pevačima tek su iz XV veka. Najstarija je beleška o srpskim guslarima koji se pominju 1415. godine na dvoru poljskog kralja Vladislava i kraljice Jadvige. Naši guslari ubrzo su počeli toliko dolaziti u Poljsku da su se protiv njih morale izdavati naročite naredbe; njih je i docnije bilo u Poljaka, tako da pesnik Kaspar Mjaskovski (1549—1622) opisuje u stihovima srpskog guslara kako je tužan nakrivio glavu i prevlači dugačko gudalo, pevajući staru junačku pesmu o borbama protiv Turaka. — Iz XV veka imamo takođe i zabelešku dalmatinskog pisca, kanonika Đurđa Šišgorića, koji u svom latinskom spisu O položaju Ilirije (1469) govori na jednom mestu o tužbalicama, svatovskim i devojačkim pesmama koje narod peva u Šibeniku. Dubrovački pesnik Đurđe Držić (1461—1501) ostavio je nekoliko lirskih pesama ispevanih "na narodnu", tj. služeći se narodnim pesmama, ali doteravši ih književno, onako kako su tadašnji primorski pesnici pevali. U lirskom pesništvu cele primorske književnosti naše, od XI—XVIII veka, nalazi se uostalom dosta tragova ugledanja na narodno pesništvo, kao što, s druge strane, imamo dosta dokaza da je i narodno pesništvo bilo upoznato sa pisanom književnošću dalmatinskog Primorja, i da je činilo izvesne pozajmice iz njegova pesništva.

Iz XVI veka imamo znatan broj svedočanstava o postojanju srpskog narodnog pesništva, šta više u tom veku zabeležene su četiri narodne pesme, prve i najstarije koje su nam sačuvane. — Slovenac Benedikt Kuripešić, koji je 1530. godine putovao u Carigrad preko Bosne i Kosova kao član jednog austrijskog poslanstva, izrekom pominje u svom nemačkom putopisu da u Hrvatskoj i Bosni mnogo pevaju o jednom vernom sluzi velikog vojvode bosanskoga Radoslava Pavlovića i njegovim junačkim delima, o nekom Malkošiću, o "jednom starom srpskom vitezu po imenu Milošu Kobileviću." Jedan izveštaj grada Splita senatu mletačkome 1547. godine spominje da je neki slepi vojnik pevao pesmu o Marku Kraljeviću, a ceo ga narod pratio. Mađarski letopisac Sebastian Tinodi spominje 1554. godine kao osobito veštog srpskog guslara nekog Dimitrija Karamana, a jedna stara maxarska pesma navodi nekog starca Milana iz Kragujevca i zove ga kraljem gusala i tambura. Nemački pisac Stevan Gerlah, koji je putovao po Turskoj od 1573. do 1578, priča da je na putu za Niš gledao u jednom selu kako su žene i devojke posle službe Božje igrale u kolu i pevale, a na putu za Smederevo slušao kako žene u pesmi nariču za mrtvima. Austrijski diplomata Buzbek, u svom putopisu kroz Tursku 1582. godine, takođe opisuje kako je slušao tužbalice na jednom pogrebu u Jagodini. — Ali najvažniji spomenici o srpskom narodnom pesništvu u XVI veku to su zapisi pesama koje nam je ostavio dalmatinski pesnik Petar Hektorović, iz Staroga Grada na ostrvu Hvaru. U svome spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje, napisanom 1555. godine, on je zabeležio dve narodne epske pesme (prvu o Marku Kraljeviću i bratu Andrijašu, a drugu o Radosavu Siverincu i Vlatku, vojvodi udinskom), jednu epsko-lirsku i jednu čisto lirsku pesmu, počašnicu. Dve epske pesme koje se u tom spevu nalaze veoma su važne, ne samo stoga što su to najstarije poznate epske pesme naše, već i stoga što ih je Hektorović verno i tačno zabeležio, onako kako ih je pevač "srbskim načinom" otpevao, kako sam veli, "ne priloživ jednu rič najmanju." Obe su pesme u dugom stihu, tzv. "bugarštice", onakve kakve su se u ranije vreme mnogo pevale, ne samo u Primorju već i u drugim krajevima našim, ali koje se više nigde ne pevaju.

I iz XVII veka sačuvano nam je više svedočanstava i spomenika. U Vili Slovinci, spevu zadarskog pesnika Đurđa Barakovića, napisanom 1613. godine, zabeležena je epska pesma dugoga stiha Majka Margarita. Đurđe Križanić (rođen u Ribniku kod Karlovca 1617, živeo u Rusiji i bio izgnanik u Sibiru, umro oko 1685), otac sveslovenske ideje i ugledan naučni pisac, u jednom svom latinskom spisu beleži kako je u Hrvata i Srba običaj da na gozbama kod plemića i vojvoda iza leđa starešina stoje njihovi vojnici i pevaju pesme o slavnim njihovim pretcima, "pesme koje sadrže slavu Marka Kraljevića, Novaka Debeljaka, Miloša Kobilića, i drugih nekih junaka." U isto vreme, Križanić je zabeležio i tri narodna stiha, iz kojih se vidi da su to bile takođe pesme dugoga stiha. U rukopisima hrvatskog pesnika Petra Zrinjskog (pogubljen u Vinernajštatu 1671) nađen je zapis jedne narodne pesme dugoga stiha (Popivka od Svilojevića). Grof Đorđe Branković (1645—1711), u svom velikom spisu Slaveno-srpskim hronikama, spominje kako su knez Pavle i vojvoda Batori, slaveći pobedu nad Turcima 1485. godine, igrali kolo na lešinama pobeđenih i "pripevali različite junačke pesme."

Iz XVIII veka ne samo da su nam ostali mnogobrojni pomeni o srpskom narodnom pesništvu, već je sačuvan i veliki broj zabeleženih pesama, lirskih i epskih; ove poslednje nisu više samo u dugom stihu, već se pojavljuju i one u kratkom, tzv. desetercu. U jednom starom srpskom spisu o Kosovskom boju, iz 1714—1715. godine, ne samo da se opisuje taj boj po narodnom predanju, već se navode i izvesni stihovi iz narodnih pesama (na primer: "tko e vera, tko li e nevera"), iz kojih se vidi da su u to doba postojale pesme o Kosovskom boju slične onima koje su docnije i zapisane. U Dubrovniku i Dalmaciji zabeleženo je i sačuvano u rukopisu blizu dve stotine epskih pesama, dugog i kratkog stiha, i nekoliko lirskih pesama, od kojih su docnije mnoge izdali naučnici Franja Miklošić i Valtazar Bogišić (1870 i 1878). Jedan od najznačajnijih spomenika iz XVIII veka jeste velika rukopisna zbirka koja je pre kratkog vremena pronađena u universitetskoj biblioteci u Erlangenu, u Nemačkoj; u njoj je, na preko hiljadu pisanih strana, neki nepoznati sakupljač zabeležio oko 1730. godine, negde u tadašnjoj Vojničkoj Krajini, svakako u Slavoniji, mnoštvo lirskih i epskih pesama iz raznih krajeva srpskog naroda, među kojima je veliki broj u kratkom stihu; ali ta zbirka još nije štampana. Od pesama štampanih u XVIII veku važne su one koje se nalaze u knjizi Razgovor ugodni naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756), velikom zborniku pesama pisanih po ugledu na narodne pesme, među kojima ima i dve narodne, o Sibinjaninu Janku, takođe u kratkom stihu. Slavonski pisac Matija Antun Reljković, u drugom izdanju svoga Satira (1779), štampao je takođe jednu narodnu pesmu, Jakšići kušaju ljube. Ali najznačajnije od svih tada štampanih dela koja se bave srpskim narodnim pesništvom jeste Putovanje u Dalmaciju talijanskog naučnika, opata Alberta Fortisa (1774), u kojem se opširno govori o narodnim pesmama i narodnim pevačima, i u kojem je zabeležena jedna pesma kratkog stiha, "Hasanaginica", u srpskom tekstu i talijanskom prevodu; to je delo mnogo učinilo da se prosvećeni svet počne zanimati za naše narodno pesništvo još pre nego što je bio upoznat sa velikim zbirkama koje će se docnije, u XIX veku, objaviti u većem broju, i među kojima će najlepša i najznatnija biti zbirka Vuka Karadžića.


Piše: Vojislav M. Jovanović
Deo teksta preuzet sa: http://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/vm_jovanovic-narodno.html
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: