Marina Stefanović — Najmanje srpska
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Marina Stefanović — Najmanje srpska
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Marina Stefanović — Najmanje srpska  (Pročitano 2750 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 11:18:09 pm »

*

NAJMANJE SRPSKA

Posle pada Berlinskog zida, svet je pokazao veliko interesovanje za muziku Balkana i tek tada dolazi do poplave zvukova sa ovih prostora. Popularnost ove muzike je u tome što postoji ogromna želja u svetu da se preko nje sazna svoje poreklo

Etnomuzika više nije samo deo tradicije, ona danas predstavlja unosan i prihvatljiv muzički trend. Pojam World music — postoji već odavno u svetu i mi se polako uključujemo u tu priču. Koliko naša muzika može da izađe iz naših okvira i da se pridruži toj sceni, ostaje otvoreno pitanje, zato što jasno nismo odgovorili ni da li postoji čista izvorna srpska muzika. Međutim, pojam Balkana je mnogo prihvatljiviji, jer se pod njime nalaze i Rumuni, Mađari, Grci, Turci, Bugari i naravno Srbi. Ako se u toj mešavini drugi lako prepoznaju nama ostaje zaključak da u našoj narodnoj muzici ima svega pomalo. Lome se koplja, vode se rasprave šta je izvorno a šta ne, kako je plasirati u svetu i kako doći do svog muzičkog identiteta. Često se čuje da zvuci arapske muzike već odavno haraju ovim prostorima, da li zbog sličnosti temperamenta ili zbog lenjosti autora, ne znamo. Jedno je sigurno, publiku taj zvuk mami i ne ostavlja joj prostor za razmišljanje, a oni koji razmišljaju o njoj često su bez uticaja. Već smo navikli na podeljena mišljenja o etnokarijeri legendarnog Gorana Bregovića i ako veliki broj ljudi širom Evrope skače na zvuke njegovog muzičkog spektakla. Posle Goranovog uspeha, Sanja Ilić i Balkanika spretno uskaču na sveže osvojen etnomedijski prostor i takođe izazivaju različita mišljenja kod kritičara. Na jednoj strani su etnomuzikolozi, izvorni izvođači i tradicija, a na drugoj oni koji kroz obradu, aranžmane i nadogradnju žele da se bave etnomuzikom, bez velikih i krutih pravila, iako ova podela može samo uslovno da se prihvati. Sve je dopušteno i sve ide jedno uz drugo bez obzira koliko tu ima, s jedne strane, našeg izvora ili će se u njoj prepoznati ceo Balkan.
      
MEKO PEVANJE

Narodna pesma je nekada stvarana uz obrede, rituale, običaje i svetkovine. Danas to više ne postoji, ali se te pesme izvode preuređene na koncertima koji možda predstavljaju neki novi vid emocionalnog, tržišnog ili kreativnog rituala svojstveno našem vremenu. Dakle, narodna muzika živi.

— Za svakog ima mesta, samo da se zna gde je kome mesto — kaže Bilja Krstić koja na svom albumu "Bistrik" prezentuje meko pevanje, koje njoj najviše odgovara. — Za svaku obradu bitan je savet etnomuzikologa da se ne bi izgubio osnovni sloj. Najviše volim da pred publikom nastupam uživo, jer etnomuzika ima svoju dušu, a ona se može prezentovati samo sa nadahnućem i posebnim raspoloženjem. Smatram da su Bregović i drugi učinili mnogo da se o našoj muzici čuje i da se prokrči put za ostale. Moj cilj je autentičnost i izvornost, ali u novom, modernom duhu.
      
Bilja Krstić u svakoj pesmi poštuje širinu i povezanost svih uticaja sa strane. NJena želja je da proširi i odneguje naše seosko pevanje, bez velikih orkestara i tehnike.

— Smatram da je naša srpska muzika pod velikim uticajem sa svih strana, tako da mi jedino preostaje da je tako i izvodim, sa različitim citatima. Neophodne su obrade pesama i približavanje široj publici, samo to treba raditi oprezno i sa merom. Dokaz da možemo sa tom muzikom biti prihvaćeni i u svetu, jeste i poziv da gostujem u decembru ove godine u Brazilu na festivalu svetske muzike.
      
Dakle, trend je prihvaćen, tako da jedni druge inspirišemo i jedni od drugih nešto u muzici pozajmljujemo. U ovom trenutku u svetu i dalje veliku popularnost ima muzika Kube, Irske i Portugalije. Duh naše tradicionalne muzike se iz različitih razloga u različitim vremenskim periodima nije negovao. Ovom pitanju se okrećemo možda tek onda kada sa iznenađenjem posmatramo procvat i uticaj muzike susednih zemalja. Po rečima kompozitora Zorana Hristića, nemoguće je govoriti o srpskoj muzici a da se ne uzmu u obzir različiti uticaji drugih nacionalnosti.
      
LEČIMO RANE

— Može se govoriti samo o muzici šireg balkanskog područja — ističe Hristić, koji je u svom dosadašnjem kompozitorskom radu često koristio teme iz naše tradicionalne muzike:
      
"Mi smo, nažalost, proteklih decenija imali periode kada je srpska muzika ili njen duh bio sputavan. Bez obzira koliko su se pojedinci trudili, nama je uvek nedostajao taj muzički identitet. Mi jednostavno želimo da naš etnoidentitet uđe u umetnost preko muzike, i tako od trenda pređe u umetnost. Postoji velika razlika između trenda etnomuzike i umetnosti pri stvaranju te muzike. Trend je nešto prolazno, komercijalno, dok je umetnost nešto sasvim suprotno. Miris Balkana je postao, naravno, veoma prepoznatljiv posle uspeha nekih zvučnih imena kao što je Bregović, koji je za mene genijalan kompilator, i on sigurno pripada onima koji su sada u trendu. To što on stvara su pesme u obradi i to više dokazuje njegovu spretnost — to nije umetnost. Možda je to tržišna umetnost.
      
Posle pada Berlinskog zida, svet je pokazao veliko interesovanje za muziku Balkana i tek tada dolazi do poplave zvukova sa ovih prostora. Popularnost ove muzike je u tome što postoji ogromna želja u svetu da se preko nje sazna svoje poreklo. Međutim, takozvana svetska muzika ima svoje početke još od Brajana Ina i drugih koji su se kasnije pridružili. Zemlje kao što su Kuba ili Irska preko svoje muzike govore o sebi — drugima i sebi samima.
      
Mi, u stvari, tek pokušavamo da to isto činimo preko etnomuzike, koja je bila u zapećku dok je folk muzika činila svoje. Mi sada lečimo svoje rane. Ovde je reč o jednoj sasvim običnoj i prostoj stvari, o direktno inspirisanom prenošenju najboljih proizvoda seljačke muzičke fantazije u svet više civilizacije, kultivisanog ukusa, internacionalnih, opšteusvojenih pravila."
      
Po Hristićevim rečima, srpska muzika iz domena umetničke muzike ima svoje iskorake u svetu gde su zastupljene kompozicije Mokranjca, savremenih kompozitora Despića, Božića i drugih:
      
— Mi ne možemo da stvaramo samo onda kada nešto želimo da ponudimo svetu, već da prvo sredimo stanje na domaćem terenu i da tek onda to ponudimo drugima kao osmišljeno i zaokruženo muzičko delo.
      
Iz izjava različitih izvođača, dolazi se do zajedničkog mišljenja da je vrlo teško izdvojiti nešto konkretno što bi predstavljalo srpsku muziku.
      
To što se stvara trenutno u Guči po mnogima predstavlja zadivljujuću naivnu muzičku umetnost. Po Srbiji se održavaju tokom godine festivali frulaša, narodnih pevača, harmonikaša, trubača i drugih koji pokušavaju da u ovom novom veku rekonstruišu naše nacionalno muzičko blago. Međutim, različita su mišljenja da li etnomuzika u sebi podrazumeva striktnu rekonstrukciju ili slobodu u izrazu i nadogradnji već postojećeg muzičkog nasleđa.
      
OPRATI OSRAMOĆENO
      
Kad je o pristupu i načinu tumačenja naše narodne muzike reč, pojac Pavle Aksentijević kaže:
      
"Nisam za krajnju slobodnu stilizaciju, slobodan pristup, a još manje sam za onu drugu krajnost potpunog imitiranja. Jer, tako izlazi da je mera autentičnosti za neke ako se peva gotovo isto kao što peva izabrani uzor. Iz mene, iz nas, mora izaći za tu muziku odgovarajući glas. Ja polazim od toga da je on duboko u meni i da će izaći. On je jedan od najvrednijih darova koji rođenjem dobijamo. Po meni, pristup u bavljenju narodnom muzikom ne sme biti do kraja određen, zadat.
      
Mora se ostaviti prostor da taj rad bude kreativan, nadahnut, jer samo u trenucima velikog nadahnuća mi se približavamo i možda dosežemo autentičan izraz. Tragajući za autentičnim tragamo i za identitetom, ali lako se može desiti, prepoznamo li ga u tuđem ili zaljubljujući se u tuđi, da ga u potpunosti i zauvek izgubimo. Događali su nam se i primali smo gotovo bez otpora razne štetne uticaje, međutim, zdrav razum govori da je to bio deo plana u pripremi i stvaranju naroda spremnog za sve ove poraze i padove kroz koje smo prolazili. Treba velika moć da bi se opralo ono što je jednom osramoćeno. Druga velika opasnost po našu narodnu muziku je inferiorni pokušaj približavanja te muzike evropskom uhu."
      
Po rečima Aksentijevića, kod Bregovića je slučaj nametljivosti količinom dela, koja se ogleda kroz brojne koncerte, filmove i prisustvom u medijima čije delo počinjemo da primamo gotovo nekritički i bez otpora. Tek u najdubljim slojevima u njegovom izvođenju ove muzike otkrivamo i prepoznajemo prave dragulje.

"Mislim da zbog toga čak i od takvog predstavljanja naše muzike imamo neku korist. Problem našeg muzičkog izraza u većoj meri je duhovne nego tehničke prirode, i kako Momčilo Nastasijević kaže — zalud je praviti sebi krila ako se nema snage za polet."

Međutim, na našoj muzičkoj sceni, pored Aksentijevića, donedavno divili smo se i glasu Svetlane Stević koja nažalost nije u pravo vreme dobijala medijsku podršku iako je njena interpretacija narodne muzike bila na visokom nivou.
      
Koja su to merila i kriterijumi koji u našoj sredini određuju šta će opstati a šta ne, možemo samo da naslućujemo.
      
"Ljudi postaju svesni nečega tek kada to izgube", reči su Dimitrija Golemovića vanrednog profesora na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Po njegovom mišljenju, slična situacija je i sa starom tradicionalnom muzikom, okrenuli smo joj se tek kada je bio u opasnosti njen opstanak.
      
— Međutim, postoje različiti načini da se ona oživi. Rekonstrukcija je jedan od načina, neka vrsta nadogradnje već postojeće kompozicije. Onda dolazimo do problema. Većina tih tradicionalnih pesama već su same po sebi savršene. Da bi se neka pesma nadogradila ili osavremenila treba poznavati određena pravila i zakone koji već postoje u etnomuzici. Ja se ne slažem da nju može svako da stvara, da meša stilove i epohe, ubacuje nepotrebnu elektroniku. Na kraju se gubi osnovni duh koji bi etnomuzika trebalo da nosi.
      
OGLEDALO BALKANA

Na pitanje kako on vidi rešenje za stvaranje dobrog i autentičnog srpskog zvuka, Golemović odgovara:
      
"Pri ozbiljnom stvaranju muzike neophodan je proces koji u sebi podrazumeva etape kao što su prepoznavanje, razmišljanje i osećanje. Da bi se jedna tradicionalna muzika oživela, postoji ograničeni broj elemenata koji se pri tome koriste. Ono što je osnovno, etnomuzika kao i drugi žanrovi ima svoje zakonitosti da bi bila kvalitetna. Mislim da je nju neophodno poznavati iznutra i tek je onda možemo nadograditi svojim emocijama. Ali, ako kompozitor ili izvođač etnomuzike izjavi da on stvara samo zato što tako oseća, bez poznavanja onoga čime se bavi — onda to pripada amaterizmu. Onda narodna muzika više ne postoji zato što ne postoji ni selo kakvo je nekada bilo. Naravno, dobrodošle su transformacije i prilagođavanja novom vremenu, samo što loša obrada utiče na to da tradicija u svom prvobitnom obliku gubi smisao, jednostavno rečeno — nestaje."

Golemović se već dosta dugo bavi sakupljanjem naših narodnih pesama po celoj Srbiji, ali i on, kao i ostali sagovornici, ističe da srpska muzika u sebi nosi mešavinu zvukova koji nam dolaze od suseda. Takođe, postoje i tržišni zakoni na etnosceni, ali oni ne smeju, apriori diktirati muzički ukus. Mnogo je više ljudi oko etnomuzike iz finansijskih razloga, jer ona sada najbolje "ide". Trenutno, pošto autentičnih seljana više nema, onda se ova tradicionalna muzika obraća gradskoj populaciji koja je sklona brzom prihvatanju spektakularnosti, površnosti zabave i svemu onome što donosi zakon mase.
      
"Zbog toga nije ni čudo što ponekad muzičari, koji čak i ne poznaju tlo sa kojeg su potekli, uzimaju sebi za pravo da govore o njemu preko svoje muzike."

Naravno, zakoni prodaje i potražnje će i dalje diktirati i etnoukus bez obzira koliko u njemu bude našeg autentičnog zvuka. Po rečima profesora Golemovića, trebalo bi da svoje poreklo, svoj etnos, prvo prepoznamo, razumemo i osetimo da bismo se danas bavili našom etnomuzikom. Tek tada dolazi do produžetka života muzičkog nasleđa i same kulture naroda iz koga smo potekli, sve ostalo obuhvata pojam trenda, zabave i dobro isplative mode. U potrazi za muzičkim identitetom nameće se odgovor da se u srpskoj muzici ogleda skoro ceo Balkan, bez obzira koliko se to nekome svidelo ili ne.
     
 
Marina Stefanović | 30.08.2001. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: