Dragana S. Novičić — Napisi o muzici u Carigradskom glasniku (1895—1909)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Dragana S. Novičić — Napisi o muzici u Carigradskom glasniku (1895—1909)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragana S. Novičić — Napisi o muzici u Carigradskom glasniku (1895—1909)  (Pročitano 7658 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 08, 2011, 05:46:46 pm »

 **
UDK: 78.073.3(560.118:497.11) "1895/1909"
070.447(560.118):78(497.11)(051) "1895/1909"
Dragana Stojanović Novičić


NAPISI O MUZICI U CARIGRADSKOM GLASNIKU (1895—1909) *

SAŽETAK: U tekstu se razmatraju napisi o muzici koji su objavljivani u srpskom časopisu Carigradski glasnik. Vrlo retko nailazimo na priloge koji su bili posvećeni pitanjima narodne muzike. Povremeno su izlazili članci o duhovnoj (crkvenoj) muzici. Mnogobrojni su izveštaji o muzičkom životu — od beleženja popularnih zanimljivih detalja do opširnih sagledavanja nastupa izabranih solista ili pevačkih društava, kao i razmatrawa aktuelnih problema organizacije muzičkog života u pojedinim sredinama i institucijama. Određeni značaj imali su i muzičko-pedagoški članci.

U Carigradu, glavnom gradu Otomanske imperije, tokom petnaest godina, jedanput nedeljno, od 1895.1 do 1909. godine,2 štampan je ćirilicom srpski časopis Carigradski glasnik.3 Pored toga što je pretplata na ovaj list mogla da se izvrši u Turskoj, Carigradski glasnik je bio dostupan i zainteresovanim čitaocima u Srbiji, Crnoj Gori,4 Dalmaciji, Slavoniji, Hrvatskoj, Rusiji, Bugarskoj, Grčkoj i Engleskoj. Urednici5 i saradnici6 lista imali su želju da na jednom mestu, pored političkih informacija i raznih zanimljivosti iz carevine i sveta, kao i oglasa različite prirode, čitaocu pruže što detaljniji uvid u stanje srpske politike, kulture, obrazovawa i nauke.7 U prvom broju od 14. januara 1895. godine (str. 3) izložena je programska orijentacija Carigradskog glasnika: "U nekoliko rečeno, program našega lista čisto je korisne prirode: što god budemo ocenili, da ide u prilog tome, da naši čitaoci koračaju stopama napretka u privrednom, prosvetnom i trgovinskom pogledu, mi ćemo im pružati na čitanje i na tačno razumevanje putem našega lista."

Specifičnost samog uredničkog pristupa8 zapaža se u tendenciji da se uz pomoć saradnika iz raznih krajeva sveta daju informacije o svemu što se tiče Srba, nezavisno od mesta ili države u kojima žive. Tako su na primer redovno praćeni pronalasci Nikole Tesle ili delatnost inače vrlo aktivne srpske iseljeničke zajednice u San Francisku. Pored aktuelnih informacija list je donosio i književni podlistak u kome su objavljivane uglavnom srpske narodne pesme, pesme i pripovetke srpskih autora,9 kao i književni napisi stranih autora. Vrlo često izlazili su dopisi čitalaca iz srpskih krajeva u kojima su prikazivani mnogobrojni srpski narodni običaji, ali, nažalost, bez objašnjenja njihove muzičke komponente.

S obzirom na mali obim lista,10 možemo da konstatujemo srazmerno veliku zastupljenost informacija o muzici i priloga koji se detaljnije bave različitim muzičkim fenomenima. Muzički podaci bili su dostupni pre svega u rubrikama Vesti iz Srbije, Srpski glasnik, Škola i nastava, a bilo ih je i u Carigradskim vestima i Različnostima. Bilo je i onih koji su objavljivani kao zasebne celine, nezavisno od rubrike, ako bi urednik procenio da imaju izuzetnu važnost. Tekstovi najčešće nisu potpisivani, ređe se na kraju priloga nalaze skraćenice (pseudonimi?), inicijali ili samo jedno slovo, pa je vrlo teško utvrditi ko su bili njihovi autori. Pisci priloga uglavnom su se oslaljali na podatke iz drugih listova i časopisa, srpskih i stranih, što su često i sami isticali.

Pored sažetih vesti o pojedinim muzičkim događajima, Carigradski glasnik mahom je donosio obaveštenja o uspesima naših pevačkih društava, srpskih vokalnih i instrumentalnih solista, instrumentalnih ansambala, tekstove o muzičkoj pedagogiji, a ređe i vesti o stranim interpretatorima. Za urednike je očigledno uvek bilo interesantnije da zabeleže uspehe naših umetnika u svetu, nego da notiraju muzička zbivanja u samoj Srbiji, iako je bilo i više priloga toga tipa.

Karakter ovih tekstova ukazuje i na neke opšte komponente u orijentaciji lista. To je, pre svega, insistiranje na nacionalnom, srpskom, u okviru čega se svaki uspeh i sagledava. Drugi kriterijum je zanimljivost, neki valjan detalj koji će privući čitaoca. Podjednako se uviđa i težnja da se, koliko je to moguće, prilozi prožmu izvesnom edukativnom notom u cilju obrazovanja čitalaca.

Prilozi o muzici mogu se podeliti u četiri osnovne kategorije: 1) napisi o narodnoj muzici, 2) tekstovi o duhovnoj, odnosno crkvenoj muzici, 3) najmnogobrojniji — članci o muzičkom životu i različitim zanimljivim pojedinostima vezanim za muziku i muzičke stvaraoce i izvođače i 4) muzičko-pedagoški tekstovi.

Prilog koji ima značaja za etnomuzikološka proučavanja — O prikupljanju muzičkih običaja u Srba11 sastavili su Božidar Joksimović (1868—1955) i Vladimir Ðorđević (1869—1938). Oni su apelovali na sve potencijalne saradnike i poznavaoce muzičke umetnosti da, na osnovu mnogobrojnih ponuđenih pitanja, pokušaju da progovore o muzičkom folkloru svoga kraja i podneblja.12 Folklornu konotaciju imalo je i registrovanje značaja nekih od istaknutijih srpskih guslara, kao što su Laza Bošković Bosanac13 i Ilija Trtica.14

Pored toga što je veliki broj napisa, bez obzira na svoju bazičnu tematiku, bio prožet religioznim nadahnućem, a tu mislimo kako na prikaze različitih verskih obreda i crkvenog bogoslužewa tako i na često pozivanje na božju volju i božju reč, u Carigradskom glasniku objavljeno je i nekoliko tekstova posvećenih crkvenoj muzici. O Liturgiji Sv. Jovana Zlatoustog za mešoviti hor (1895) Stevana Stojanovića Mokranjca pisano je u dva navrata. Najpre je objavljeno da je Sveti arhijerejski sinod Ruske pravoslavne crkve odobrio da se ona štampa i peva u Rusiji: "Jedna ugledna izdavačka knjižara u Rusiji nudi g. Mokranjcu 6000 rubalja za pravo štampanja i prodavanja u Rusiji, ostavljajući mu za ostale zemlje slobodu raspolaganja."15 Kasnije su čitaoci dobili informaciju da je Liturgija uvedena na programe ruskih duhovnih koncerata. Govoreãi o koncertu koji je, "po naredbi prokurara sv. sinoda Pobjedonosceva", bio specijalno priređen za goste iz Engleske, autor članka piše: "Među tačkama programa bilo je, kako veli 'Crkveni vjestnik' i 'Dostojno est serbskoje', koje se jako dopalo i Rusima i Englezima. Koliko je za prilike srpske pravoslavne crkve i naroda zbog rimpapske propagande važna ova pažnja koja se ukazuje srpskom crkvenom pojanju u Rusiji, toliko je važan i znamenit među Englezima pokret u korist pravoslavlja…"16 Još jedan od prodora naše duhovne muzike na rusko tle odigrao se u trenutku kada je odobreno da se Heruvimska pesma Ðorđa M. Stojićevića, "učitelja muzike i pevanja u žičkoj gimnaziji", peva u ruskim pravoslavnim crkvama.17 Neki od objavljenih tekstova bili su vrlo opširna reklama za nova izdanja crkvene muzike. Tako je čitaocima preporučeno novo izdanje Pravoslavnog srpskog crkvenog pjenija po starom karlovačkom načinu novosadskog profesora Tihomira Ostojića (1865—1921), uz napomenu da ga, pošto "ima sve veliko pjenije koje je potrebno za liturgiju, (…) mogu upotrebiti učitelji, bogoslovi i pevci".18 Nastavnik crkveno-notnog pevanja i muzike u Skoplju Milan D. Dragosavljević sam je vrlo detaljno predstavio sadržaj svoga Osmoglasnika, preporučujući čitaocima da se pretplate na ovo delo.19 Osnovni cilj koji je Dragosavljević postavio pred korisnike Osmoglasnika bio je da se "u svima Srpskim crkvama peva jednoobrazno; dakle, da ne kroji svaki na svoju ruku".20 U nastavku Dragosavljević beleži izvor na koji se oslanjao: "Tačno, po užbeniku prečasnog, g. Nikole Trivunovića, prote i paroha beogradskog, koji je uđbenik primljen oberučke u naše Bogoslovije i učiteljske škole, upravljao sam se…" Svoj poziv na pretplatu pisac zakqučuje sledećim rečima: "Najviše apelujem na učenike učiteqskih škola i bogoslovija, jer sam uveren da će im ova knjiga biti nasušni hleb, a znanje uvek sigurno, pa ma ono stajalo i u fioci, a ne u glavi."21

Najraznovrsniji i najmnogobrojniji bili su tekstovi o zanimljivostima iz sveta muzike i važnim događajima u oblasti muzičkog života. Ovi napisi su imali različite namene: kretali su se od onih koji su razmatrali muzičke pojedinosti ponekad gotovo sasvim zabavnog karaktera, preko kraćih vesti, a reže i ozbiljnijih muzičkih kritika i prikaza koncerata i drugih manifestacija koje su sadržavale i muzički deo, do razmatrawa nekih ošptijih muzičkih problema, koji su bili povezani sa pitanjem nacionalnog identiteta ili osnivanjem određenih muzičkih ustanova.


_____________________

* Tekst je prvobitno saopšten na simpozijumu Mokranjčevi dani septembra 1997. godine u Negotinu. Njegova sažeta verzija objavljena je pod naslovom Srpski Carigradski glasnik u časopisu za popularizaciju nauke Galaksija (br. 299, oktobar 2000, 25), u rubrici Zanimljiva istorija. Za ovu priliku prvobitni tekst sa simpozijuma proširen je i revidiran.

01 Od 1892. godine intenzivno se razmišljalo o pokretanju srpskog časopisa u Carigradu. U vezi s tim, kako nas izveštava Petar Mitropan, prevodilac i književnik, postojala su dva projekta u kojima je razmatran profil budućeg lista: "Poljuljan Abdul-Hamidov režim olakšao je ostvarenje tog poduhvata, koji je imao ogromno političko značenje. O pokretanju jednog srpskog lista u Carigradu, koji bi služio kao zastava za srpske nacionalne elemente u Otomanskom carstvu, mislilo se i ventiliralo pitanje još u početku devedesetih godina prošlog stoleća. 1892 god. u Carigradu je bila konferencija nadležnih srpskih krugova na kojoj su se prisutni složili da list treba pokrenuti. Projekat o tome podneo je Milojko V. Veselinović. U arhivi ovog zaslužnog nacionalnog radnika nalazi se prvi nacrt programa srpskog organa u Turskoj, kao i docnija pretstavka N. Savića o njegovom osnivanju. Nazvana dokumenta stavio mi je ljubazno na raspoloženje g. dr Jovan Hadži-Vasiljević" (Predlozi o pokretanju "Carigradskog glasnika. — Južni pregled, časopis za nauku i književnost, 5, Skoplje, maj 1936, 166). Treba napomenuti da je Petar Mitropan bio jedan od osnivaća časopisa Južni pregled i njegov urednik od 1928. do 1940. godine, kao i da je nekoliko godina (od 1932) bio lektor za ruski jezik na Filozofskom fakultetu u Skoplju, pre nego što će postati nastavnik beogradskog Filozofskog fakulteta (up. D. Gojković, Petar Mitropan. — Prevodilac, časopis Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca SR Srbije, I, Beograd, januar—mart, 1984, 59—60). Petar Mitropan je takođe smatrao da je Carigradski glasnik prvi srpski list u Otomanskoj imperiji, iako su Carigradskom glasniku na ovome tlu prethodila dva lista na srpskom jeziku. Sledi autorovo objašnjenje prava prvenstva koje se definiše u vezi sa nacionalnim interesom: "Zvanični vilajetski organi Prizren i Kosovo koji su izlazili ranije na turskom i srpskom jeziku, a služili interesima turske vlade, — ne računamo u srpsku štampu" (v. njegov tekst Prilozi za Istoriju štampe na Jugu: "Carigradski Glasnik" — 1895—1908 god. (sic!). — Južni pregled, list za nauku i književnost, 5, Skoplje, januar 1928, 198 (napomena br. 1)

02 Prvi broj Carigradskog glasnika izašao je u subotu, 14. januara 1895. godine po starom kalendaru, odnosno na dan svetog Save. Poslednji broj pojavio se u subotu, 10. oktobra 1909. godine. Časopis je izlazio subotom, petkom ili četvrtkom. Interesantno je zapaziti da je iste godine kada je časopis prestao da izlazi održana i prva skupština otomanskih Srba. V. Danica Petrović, Srpsko crkveno pojanje — Sv. Liturgija: Zapisi po pevanju hrišćana i muslimana u okolini Skoplja i na Kosovu (1910), Vardarski zbornik, 1, Beograd, 1999, 233.

03 U daljem tekstu Cg.

04 List je povremeno bio zabranjivan: najpre u Austriji, a potom i u Crnoj Gori! (1899. godine).

05 Prvi vlasnik i urednik lista bio je Nikodim Sp. Savić (1865—1897), novinar i pisac nekoliko brošura o ekonomsko-privrednim i političko-trgovinskim pitanjima. Potom su urednici bili: Kosta Grupčević, Stojan Kapetanović, Ivan Ivanić, Sima J. Avramović, dr Mihailo Vukčević, Svetolik Jakšić. Poslednji odgovorni urednik lista bio je D. Stefanović, a poslednji vlasnik Temko Popović.

06 O saradnicima Carigradskog glasnika pisao je Petar Mitropan: "Imena sviju njih ne možemo da naglasimo, jer nama nisu dovoqno poznata (pisalo se najviše bez potpisa),  neki su već otišli na večiti odmor, ali znamo da ima više njih koji zauzimaju sada ugledna mesta u javnom, umnom i političkom životu ujedinjene otadžbine, a koji su, pre 20—25 god. još kao đaci ili studenti kušali svoju mladalačku snagu na nacionalnom polju" (Prilozi za Istoriju štampe na Jugu…, 207).

07 P. Mitropan je pisao o ograničenjima kojih su bili svesni urednici lista: "Na primer, nije se smelo izneti ni jedno ubistvo Srba; zato je bila izmišljena jedna naročita bolest 'olovac' (od olovo) i pisalo se, kako je taj i taj Srbin umro od te bolesti što je značilo da je ubijen. Kad su se nadležni u Carigradu setili, šta se pod 'olovnim' podrazumeva, oni i to zabraniše. I pored ovih teškoãa, pod svakodnevnim pritiskom, u vrlo nepovoljnim prilikama, list je istrajno, muški i odano služio ideji Pravoslavlja i Srpstva…" (isto, 199).

08 I pored toga što se tokom godina mogu zapaziti izvesne izmene u programskoj politici, zadaci koji su postavljeni pred časopis i njegove saradnike na početku izlaženja ostali su u osnovi neizmenjeni.

09 V. Vladimir Bovan, Srpski pisci na stranicama "Carigradskog glasnika" (bibliografski prilog). — Zbornik Filološkog fakulteta u Prištini, knjiga ¡, Univerzitet u Prištini, Priština, 1991, 75—95.

10 Izlazio je najčešće na četiri stranice folio formata. Ponekad, u slučajevima postojanja obimnijeg materijala, bio bi povećan na šest ili osam stranica.

11 Pitanja za prikupljawe muzičkih običaja u Srba objavljivana su u nastavcima u toku 1899. i 1900. godine (Cg, br. 40, 30. septembar 1899, 3; 41, 7. oktobar 1899, 4; 42, 14. oktobar 1899, 4; 43, 21. oktobar 1899, 4; 44, 28. oktobar 1899, 4; 45, 4. novembar 1899, 4; 50, 11. decembar 1899, 4; 52, 25. decembar 1899, 4; 1, 1. januar 1900, 4 i 6, 3. februar 1900, 4). Ova pitanja objavljena su i kao prilog u časopisu Karadžić 1899. godine (v. Jelena Gligorijević, Napisi u časopisu Karadžić u vezi s narodnom i crkvenom muzikom. — Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, 12—13, Novi Sad, 1993. 108—109).

12 Kao primer dajemo samo nekoliko karakterističnih pitanja: "Peva li se rado u Vašem kraju (mestu i okolini)? Kad se peva u društvu ili u dvoje, peva li se u dva ili više glasova, ili svi pevaju jednim glasom? Ko raznosi narodno pevanje po vašem kraju (putnici, slepci, cigani, hajduci ili ko drugi)? Voli li narod pozorišne pesme? Da li prevedenim ili prerađenim pesmama narod zadržava stranu ariju? Da li Srbi Muhamedanci pevaju iste pesme koje i Hrišćani ili drugojače? U čemu je srodnost i razlika? Ima li kakve razlike u cenjenju (uvažavanju) crkvenog i svetskog pevanja? Kako se zove umor od pevanja? Da li ima pesama sa žalosnim melodijama, a smatraju se kao da razveseljavaju i pevaju se pri veseljima? Kakve su melodije pojedinih instrumenata (kakvog su karaktera)? Smatra li se, da oni koji sviraju, nisu dobri radnici i valjani ljudi ili obratno? Smatraju li se svirači, da su osobite pameti ili protivno tome, šta se o tome priča? Primaju li se rado varoške svirke? Ako se primaju, zašto se primaju, da li zbog mode ili zbog svoje lepote? Da li se narod veseli samo veselom svirkom (u duru) ili i žalosnom (u molu), i kako se to objašnjava? Kako se zovu oni kratki delići pri završetku kakve svirke, kad svirač završujući želi da pokaže bravuru svojih prstiju; dodaje po nešto kao završetak te svirke? Priča li se da se u staro doba više i bolje igralo, zašto i u čemu je to bolje? Ima li igara koje se igraju a nisu iz toga kraja, kako se zovu te igre i kako se odlikuju i čime od meštanskih? Dešava li se po nekad, da se kome i na grobu poigra, kad i zašto to biva?"

13 Srpski guslar u Rusiji, Cg, br. 18, 30. april 1898, 2.

14 Informacije u vezi sa Trticom prenesene su iz lista Novi Srbobran: "U Crnoj Vlasti (parohija Gornje Vrhovine) umro je 13. maja o. g. čuveni i na daleko poznati guslar i narodni pevač starac Ilija Trtica. S njime leže u grob jedan od pravih srpskih guslara i darovitih pesnika narodnih. Bio je ovo poslednji Srbin guslar u Otočkoj krajini (…) Mnoge pripovetke, pesme, doskočice itd. iz usta starca Ilije uhvatio je u pero i sačuvao nam revni sakupljač narodnog blaga, Manojlo Kordunaš…" (Poslednji lički guslar u Otočkoj krajini, Cg, br. 23, 6. jun 1903, 3). Manojlo Bubalo Kordunaš (1866—1939) bio je učitelj i sakupljač narodnih pesama i umotvorina, kao i druge etnološke građe o Srbima na Kordunu, u Lici, Krbavi i Bosni (v. Stanko Korać, Pregled književnog rada Srba u Hrvatskoj, Prosvjeta, Zagreb, 1987, 167—169).

15 Mokranjčeva liturgija u Rusiji, Cg, br. 7, 12. februar 1898, 2.

16 Ruski duhovni koncert i srpsko crkveno pojanje, Cg, br. 47, 19. novembar 1898, 4.

17 Srpska kompozicija u ruskoj crkvi, Cg, br. 45, 5. novembar 1904, 4.

18 Pravoslavno srpsko crkveno pjenije po starom karlovačkom načinu Tihomira Ostojića, Cg, br. 33, 15. avgust 1902, 4.

19 Osmoglasnik u notama, Cg, br. 35, 27. avgust 1904, 4.

20 Isto.

21 Isto. Ovo izdanje Osmoglasnika inače se ne pominje u radovima Danice Petrović posvećenim ovoj temi. O zapisima pojanja krajem XIX i početkom XX veka D. Petrović piše: "Značajni rezultati koje su na beleženju pojanja u poslednje dve decenije 19. veka postigli Tihomir Ostojić, Gavrilo Boqarić, Nikola Tajšanović, Mita Topalović, Stanko Morar, Petar Kostić, Jefta Petrović — bili su u Srbiji potpuno nepoznati. Dok se u Srbiji još uvek pregovaralo oko štampanja Kornelijeve zaostavštine, čekalo na štampanje Mokranjčevog Osmoglasnika i pevalo iz Trifunovićevih laičkih zapisa trilama, u novosadskim, karlovačkim i somborskim školama se pojalo iz nota… (D. Petrović, Stojan Novaković i srpska muzika njegovog vremena. Stojan Novaković — ličnost i delo, SANU, Naučni skupovi, knj. 25, Beograd, 1995, 478).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 08, 2011, 05:47:13 pm »

**
nastavak

Zanimljivosti iz sveta muzike pre svega bile su rezervisane za strane umetnike. Nikolo Paganini (Niccolo Paganini, 1782—1840) pokazao se kao naročito pogodna ličnost o kojoj će se pisati u jednom poluozbiljnom maniru.22 Takođe, na popularan način pisano je i o poljskom pijanisti Ignjacu Paderevskom (Ignacy Jan Paderewski, 1860—1941),23 kao i o trinaestogodišnjem profesoru na jednom konzervatorijumu, prozvanom Paganini II.24 O norveškom violinisti i kompozitoru Ole Bulu (Ole /Bornemann/ Bull, 1810—1880) govorilo se kao o Paganiniju severa.25 Grof Geza Ziči istaknut je kao primer umetnika izvođača i kompozitora koji je imao samo jednu ruku, ali je i pored toga svirao (na klaviru) "najumetničkije stvari kao da ne svira jedna ruka, nego da čitav orkestar svira".26 Detaljno je razmatran, po mišljenju autora članka, ne baš suvisao sadržaj opere Trubadur.27 Kao posebna zanimljivost istaknuto je zajedničko muziciranje italijanskog kompozitora Pjetra Maskanjija (Pietro Mascagni, 1863—1945) i crnogorskog princa Mirka prilikom njihovog susreta u Italiji.28 Zabeleženo je i da će na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine Škola vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu izložiti instrumente koji uglavnom odgovaraju potrebama vojnog orkestra,29 kao i da je violinista Dragomir Krančević (1847—1929) jednu svoju vrednu violinu prodao češkom violinisti i kompozitoru Janu Kubeliku (Jan Kubelík, 1880—1940).30

Ponekad, da bi se čitaoci bolje zabavili, naslovi i/ili sadržaj tekstova spuštani su na nizak nivo, što svakako nije bilo primereno ugledu i ukupnim kulturnim pretenzijama lista.31

Članci su katkad dobijali i jak patriotski naboj, kao u slučaju pojave nemačke operete Vesela udovica za koju se smatralo da vređa ponos crnogorskog naroda.32 Na insistiranje carigradskih Crnogoraca33 naknadno su izvršene gotovo radikalne izmene operskog sižea i inscenacije.34 Bilo je, međutim, slučajeva kada je korišćenje sadržaja iz naše istorije nailazilo na odobravanje.35 Ukazivalo se i na nepravedan odnos prema ruskim pesmama koje su zabranjivane u nekim našim krajevima.36

Pošto su se urednici Carigradskog glasnika trudili da prate novìne iz različitih oblasti života, preneli su i rezultate aktuelnih proučavanja ljudskog glasa i njegove (moguće) evolucije. Čitalačka publika je bila obaveštena o pisanju jednog pariskog mediciskog lista (Gazette Medicale) u kome je zabeleženo da i muški i ženski glasovi tokom istorije postaju sve dublji ("krupniji"): "Otuda biva da tenori bivaju sve ređi, i da su u svakom pevačkom društvu mnogo ređi od basova (…) Pređe je bio dramatski sopran najobičniji glas za pevanje, danas ga ima sve ređe i ređe, pa će ga najposle sasvim nestati."37

Muzičke informacije ponekad su se odnosile i na nova izdanja muzikalija, kao u slučaju zbirke kompozicija Isidora Bajića,38 albuma mešovitih horova39 ili objavljivanje knjige Ðido Janka Veselinovića za koje delo je muziku komponovao Davorin Jenko.40 Nisu zaboravljani ni stari rukopisi. Posebnu pažnju urednici su obratili na novootkriveni grčki rukopis iz 1450. godine, koji je, pored liturgije, sadržavao i druge crkvene pesme. Naročito je istaknuta Himna Konstantina XI Dragaša.41

Prikazi koncerata stranih solista i ansambala ređe su beleženi ukoliko se radilo o nastupima izvan Srbije. Tako je bilo u slučaju američke turneje Adeline Pati (Adelina Patti, 1843—1919),42 nastupa turske vojne muzike u Beču,43 izvođenja čeških opera u Belgiji,44 gostovanja italijanske operske trupe g. Castellano,45 a kasnije i četiri češka solista iz Bečke opere, u Carigradu,46 koncerata svirača na(pastirskoj) fruli Geze Kelkera, uz saradnju pijaniste G. J. Goldenberga, u istom gradu.47

Nastupi stranih izvođača u Srbiji revnosnije su i sa više žara praćeni: A. Fridentala, pijaniste,48 violiniste Ondričeka,49 pijanistkinje Ilone Sojer,50 zatim pijaniste Grosmana i pevačice Silađi Bardoši sa orkestrom Akademskog muzičkog društva,51 pevačice Irene Futaki-Pevni, pijaniste Sigmuda Birgera i violončeliste Elemera Poljonija sa Beogradskim vojnim orkestrom,52 operskih pevača Kamarote (1860. ili 1861—1934),53 zatim Ivana Kokinova,54 Pančevačkog nemačkog pevačkog društva i Vršačkog nemačkog pevačkog društva,55 a pozdravljen je uspešan nastup soliste Srbina Ðoke Petrovića koji je pevao sa Budimskim mađarskim muzičkim pevačkim društvom.56 Posebne simpatije probudio je Dimitrije A. Slavjanski (1834. ili 1836—1908) prilikom gostovanja sa svojim pevačkim društvom u nekoliko srpskih gradova (u Beogradu, Smederevu, Požarevcu i Negotinu).57


________________________

22 Kako se oženio Paganini, Cg, br. 45, 17. oktobar 1895, 8 i Iz života Paganinija, Cg, br. 13, 27. mart 1897, 51 (3).

23 "Pred sam koncerat turi ruke u toplu vodu, kakvu samo može da izdrži. On veli, da od toga ruka biva još gipkija" (Umetnik Padjerevski, Cg, br. 35, 27. avgust 1898, 4).

24 "Muzička akademija u Bolonji izabrala je pre nekoliko vremena za profesora, Alberta Špazdinga, dečka od trinaest godina, koga zovu Paganini II. 'Mali Paganini' savršen je virtuoz, pun duboka osećanja i ostalih artističkih svojstava, koja su potrebna da čovek dospe do savršenstva" (Najmlađi profesor na svetu, Cg, br. 32, 8. avgust 1903, 4).

25 Spomenik Ole Bula, Cg, br. 23, 31. maj 1901, 4.

26 Umetnici bez ruku, Cg, br. 19, 6. maj 1905, 4.

27 "Baš se čuju zvuci opere 'Trovatore', a to će reći: 'Nahotče' (prost narod veli, da prostite 'Kopile') (…) Muzika je međutim divna; ja uživam slušajući je (…)" (Dim., Opera Trovatore, Cg, br. 27, 18. jul 1896, 4).

28 "Maskanji je pohvalio razumevanje i veštinu prinčevu, a zatim je sam svirao nekoliko svojih komada" (Maskanji u italijanskom dvoru, Cg, br. 26, 21. jun 1901, 3).

29 "… dva kontra basa, jedan bas, dva fligelhorna, dve trube, dva klarineta, jedan doboš…" (Muzički instrumenti na pariskoj izložbi, Cg, br. 10, 2. mart 1900, 2).

30 Skupa violina, Cg, br. 7, 10. februar 1900, 2 (cena je iznosila 10 000 forinti). Kako navodi dr Mihovil Tomandl, Krančević je, otišavši u penziju kao koncertmajstor Peštanske opere, potpuno prestao da svira i tada je i prodao svoju violinu, inače Stradivarijusove izrade. Tomandl izveštava da je violina prodata za 25 000 kruna. Up. sa Tomandlovim tekstom Dragomir Krančević. — Muzika (zbornik Udružewa kompozitora Srbije), 5, Beograd, 1951, 20.

31 Povodom anegdote o jednom gostioničaru koji je dao oglas za kuvaricu i učiteljicu muzike (odnos ponuda 9 : 289), u časopisu nailazimo i na sledeãe redove: "Zar to nije čudna stvar, da se može naći više muzikantkinja i sviračica nego dobrih i valjanih kuvarica tim pre, što više ima sirotiwe, koja nije kadra da se oda na takvo gospodstvo kao što je muzika. Mnogi ljudi kao da se stide učiti i raditi pošten i koristan posao, a nije ih stid davati se nepotrebnoj i daleko manje korisnoj raboti" (Mnogo muzike, a malo kuvarica, Cg, br. 20, 16. maj 1903, 4).
Zabeležen je i slučaj sijamskih bliznakinja koje su se bavile vokalnom umetnošću (Dvoglava pevačica, Cg, br. 21, 21. maj 1898, 4: "Peva iz svakoga grla posebnim glasom: iz jednoga visokim, iz drugoga tankim").

32 "To je ime neke švapske opere, u kojoj se na glup način vređaju Crnogorci. Unoseći svoju naročitu prosvetu među naš narod, jedno špansko društvo došlo je ovih dana u Sarajevo i objavilo da će tu operu prestavljati, ali pod drugim imenom. Onamošnji naš narod molio je da se to ne čini, ali to nije pomoglo, stoga je svet činio izgrede pred pozorišnom zgradom. Najnoviji broj 'Srpske Riječi' opominje čitaoce da napuste s takvim načinom izjavljivanja nezadovoljstva, jer to baš i žele izvesni ljudi, samo da narod izazivaju na otpor vlastima kako bi ove posle punile tamnice i zavodile vanredne mere. Posle opomene narodu krupnim slovima, uredništvo donosi naročiti članak, u kome razlaže skrivene pobude s tom operom" (Vesela udovica, Cg, br. 11, 14. mart 1908, 3). Ne treba zaboraviti da se sve ovo događalo nekoliko meseci pre aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske.

33 Povodom izvođenja ovoga dela u Carigradu izbio je nezapamćen skandal. Kako je preneo Carigradski glasnik, zbog pokušaja postavke operete "u kojoj se na bezočan način vređaju Crnogorci i njihova dinastija", "rodoljubiva omladina crnogorska sprečila je prestavljanje te operete i mi joj na tome izjavljujemo srpsku zahvalnost". Napominjući da je u Carigradu u tom momentu živelo oko 2000 Crnogoraca, izveštač nastavlja sa opisom zbivanja na samoj predstavi. Sudeći po tom napisu, uvređeni Crnogorci su zviždali, bacali stolice sa galerija na glumce i vikali: "Dole s pozornice! Dole Austrija! Živele Crna Gora i Turska!" Up. sa Vesela udovica, Cg, br. 8, 20. februar 1909, 2.

34 "Bečka opereta stigla je ponovo u Carigrad. Njen direktor odmah je izvestio ovdašnje Crnogorce, da će se, između ostalih komada, prestavljati i 'Vesela udovica', naglasivši da je, želeći da ih zadovolji, učinio u komadu sve tražene izmene, tj. da je promenio imena crnogorskih ličnosti, ukinuo crnogorske haljine, izbrisao sve pasuse, koji se, bilo to i indirektno, odnose na Crnu Goru i Crnogorce, i stavio jednu ložu na raspoloženje Crnogoraca, koji budu došli da paze, da li će se izmene tačno izvesti. Tako je i učinjeno. Nekoliko Crnogoraca je prisustvovalo i pazilo na izmene, koje su tačno izvršene i time je ovd. Crnogorcima dato potpuno zadovoljenje" (Vesela udovica, Cg, br. 34, 14. avgust 1909, 3).

35 U belešci se navodi: "U velikoj operi u Parizu davana je pre kratkog vremena nova opera 'La Montagne Noire' (Crna Gora) od G-đe Avguste Olmes. Sadržina joj je jedna epizoda iz crnogorske istorije" (Opera iz crnogorske istorije, Cg, br. 9, 22. februar 1901, 2). Ova opera prvi put je predstavljena u pariskoj Operi 1895. godine i jedina je izvedena opera Ogist Holms (Auguste Holmes, 1847—1903), francuske kompozitorke irskog
porekla, vrlo popularne ličnosti u umetničkim krugovima njene sredine (v. članak Hjua Mekdonalda /Hugh Macdonald/ o ovoj kompozitorki u The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Vol. 8, London, 1981, 655—656).

36 Kroz tekst provejava pomalo naivan ciničan ton: "Srpskoj muzici u Kotoru zabranio je policijski poverenik, da svira jedan potpuri ruskih pesama iz razloga, što je publika ranije na ove pesme — pljeskala! Koliko je jedinstven ovaj razlog, toliko je značajna i ova pojava. Austrijskoj policiji smeta čak i ruska pesma! To je prava saveznička mržnja. A kako se ovamo dole ližu i pretvaraju?!" (Zabranjene ruske pesme, Cg, br. 34, 20. avgust 1904, 4).

37 Promena ljudskog glasa, Cg, br. 4, 18. januar 1901, 4.

38 "Knjižara J. Stankovića u Novom Sadu izdaje kompozicije Isidora Bajića, svega dvadeset i četiri pesme, koje su komponovane u duhu srpskih narodnih pesama i od kojih su već mnoge popularne i u narodu omiljene. Ove kompozicije udešene su u lakom slogu za glasovir, a reči od pesama su potpisane, tako da je ovo izdanje zgodno za svirače i pevače. Izdanje se štampa u Lajpcigu, te će biti ukusno i na dobroj artiji (…) Bajićeve kompozicije u narodnom duhu omiljene su na sve strane; pa smo uvereni, da će ove kompozicije dobro doći svakoj srpskoj kući gde se muzika neguje" (Muzička objava, Cg, br. 9, 29. februar 1908, 2).

39 "Izašao je 'Album klasičnih mešovitih horova', koga je za srpsko izdanje spremio Risto Misita, srpski učitelj i horovođa u Prijedoru. Za Srbiju preuzela je rasprodaju knjižara Gece Kona u Beogradu kod koje se isti može i dobiti uz cenu od 3 din" (Srpskim pevačkim družinama, Cg, br. 52, 24. decembra 1904, 4).

40 Dobre i jeftine srpske knjige, Cg, br. 49, 5. decembar 1908, 2.

41 "Melodija ima u početku sličnosti sa engleskom himnom Bože spasi kralja. Ne zna se da li je to bila himna uopšte ili naročito za Paleologe". Rukopis je imao ukupno 422 lista. Up. Nađena stara himna, Cg, br. 19, 12. maj 1906, 4.

42 Adelina Pati, Cg, br. 36, 21. septembar 1895, 8. O ovoj pevačici pisano je i u rubrici Različnosti u broju 31 od 19. avgusta 1895, 7.

43 Turska vojna muzika u Beču, Cg, br. 14, 2. april 1898, 1.

44 Češke opere u Belgiji, Cg, br. 36, 5. septembar 1903, 3.

45 Pozorište, Cg, br. 30, 23. jula 1904, 2. Posebno se ističu uspešna izvođenje operskih dela Norma i Karmen.

46 "Pevali su pesme svih slovenskih naroda, dakle i srpske" (Slovenski koncerat u Carigradu, Cg, br. 51, 17. decembar 1904, 2).

47 Koncerat, Cg, br. 4, 22. januar 1904, 2 i Koncerat, Cg, br. 5, 29. januar 1904, 3. U prvom navedenom tekstu najavljen je i program koji će Kelker, "jedinstveni umetnik — svirač na pastirskoj fruli", izvesti: "G. Kelker sviraãe uz pratwu glasovira pijese od Vinjavskog, Paganinia, Šopena, Lista, Teršaka, Maskanjia, Erkela i Joahima." Iz drugog napisa saznajemo da je umetnik, pre nego što će prirediti koncert, gostovao na jednoj srpskoj proslavi u Carigradu: "G. Kelker je bio dobar sudelovati na srpskoj svetosavskoj zabavi i požweo je veliki uspeh. Pred publiku carigradsku stupio je prvi put toga večera. Nadamo se da ãe se naša publika odazvati i posetiti njegov koncert."

48 A. Fridental, Cg, br. 50, 15. avgust 1895, 3.

49 Koncerat, Cg, br. 3, 15. januar 1898, 2. U pitanju je neko iz porodice čuvenih čeških violinista Ondriček — Jan (1832—1900), František (1857—1922) ili Emanuel (1880—1958). Verovatno se ipak radi upravo o najmlađem pomenutom violinisti — Emanuelu, s obzirom na to da se može naići na podatak da je on držao koncerte i na Balkanu (up. sa Jirí Vysloužil, Emanuel Ondriček, u The New Grove dictionary of Music and Musicans, Volume 13, London, 1981, 541—542).

50 Madžarska umetnica, Cg, br. 21, 26. maj 1906, 2.

51 Koncerat u Novom Kraljevom dvoru, Cg, br. 9, 7. mart 1896, 3.

52 Koncerat u dvoru, Cg, br. 18, 27. april 1900, 2.

53 "Zasluga za ovu prestavu pripada 'Kolu srpskih sestara' " (Vitez Kamarota, Cg, br. 45, 7. novembar 1903, 2). "Društvo je pozvalo bilo i čuvenog umetnika, g. Ernesta viteza Kamaroti, operskog pevača iz Zagreba, da i on sudeluje u ovome koncertu (…) Naročito su se odlikovale tačke viteza Kamaroti-a" (Koncerat u Narodnom pozorištu, Cg, br. 46, 14. novembar 1903, 3). Ernesto Kamarota (Ernesto Cammarota) bio je od 1887 (na poziv Ivana Zajca) do 1924. godine član hrvatske operske kuće i tamo je tumačio mnoge tenorske partije (up. sa N/ikola/ A/ndrić/, Kamarota Ernesto, u Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, II knjiga, Bibliografski zavod D. D., s. a., Zagreb, 224, kao i sa Cammarota, Ernesto, u Leksikon jugoslavenske muzike, 1, Jugoslavenski leksikografski zavod "Miroslav Krleža", Zagreb, 1984, 122—123).

54 Kokinov u Beogradu, Cg, br. 18, 30. april 1904, 3.

55 Nemački pevači u Beogradu, Cg, br. 26, 24. jun 1899, 2.

56 Srbin umetnik pevač, Cg, br. 50, 10. decembar 1898, 3.

57 U vezi s tim nalazimo dve beleške: Proslava Kraljeva dana u Beogradu i D. A. Slavjanski, obe u Cg, br. 27, 4. jul 1908, 2.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 08, 2011, 05:47:37 pm »

**
nastavak

Ponekad su evidentirani događaji ili godišnjice u vezi sa stranim muzičarima ili muzičkim piscima. Izuzetna pažnja poklanjana je slovenskim umetnicima, prevashodno ruskim i češkim. Zabeležen je dolazak Antonjina Dvoržaka (Antonin Dvorak) na čelo Praškog konzervatorijuma,58 a uskoro i njegov rođendan,59 dosta opširno data je biografija Dmitrija Bortnjanskog u trenutku kada je obeležavana stopedesetogodišnjica kompozitorovog rođewa,60 pisano je o inicijativi za podizanje spomenika Mihailu I. Glinki,61 kao i o istovremenoj proslavi jubileja ruskog muzičkog pisca Vladimira Baskina (1855—1919) i ruske operske pevačice Doline Gorlenko.62

Logično posebna pažnja posvećivana je i godišnjicama ili uspesima naših muzičara i radu njihovih udruženja i organizacija. Urednici su gotovo uvek prenosili aktuelne informacije o najcenjenijim srpskim kompozitorima toga vremena. Tako saznajemo da su krajem XIX veka članovi novoosnovanog Udruženja srpskih umetnika postali Stevan Stojanović Mokranjac, Josif Marinković i Toša Andrejević Australijanac.63 Navodi se i podatak da je 1902. godine Mokranjac postao član odbora novoosnovanog Društva srpskih književnika i umetnika,64 kao i da je 1906. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.65 Prenesena je i vest da je povodom proslave dvadeset pet godina umetničkog rada66 kralj Petar odlikovao ovoga umetnika trećim stepenom ordena sv. Save,67 a knez Nikola trećim stepenom Danilovog ordena.68 Zabeleženo je i da je Toši Andrejeviću Australijancu dodeljen orden svetog Save V stepena,69 kao i to da je 1897. godina bila u znaku jubileja Josifa Marinkovića.70 Sa velikim ponosom govorilo se o uspesima srpskih studenata muzike na bečkom konzervatorijumu — Benedikta Berse71 i nagrađenog Petra Stojanovića (1877—1957),72 koji je i kasnije, nekoliko godina posle završetka studija, u jakoj konkurenciji uspeo da osvoji državnu austrijsku nagradu za kompoziciju.73 Sveštenik Proka Milošević iz Sokolovca u Banatu prozvan je srpskim Slavjanskim, zbog uspeha njegove pevačke družine,74 a obeležena je i četrdesetogodišnjica umetničke delatnosti "simpatičnog Čeha" Dragutina Čižeka.75 Čitaoci su informisani i o smrti Josifa Cea,76 Josifa Svobode77 i dr Jovana Pačua.78 Sa naglašenim interesovanjem praćen je razvoj Stanislava Biničkog, najpre kao studenta na Konzervatorijumu u Minhenu,79 a kasnije kao dirigenta beogradske kraljeve garde.80 U prvom slučaju novinar je bio podstaknut vrlo povoljnim odjekom koji je jedna kompozicija Biničkog izazvala u nemačkoj štampi: "Šumska pesma od Stanislava Biničkog pokazuje… duboki poetski osećaj, koji izražavaju njegovi tonovi, i u čijoj živoj draži zvukova proviruje odmah karakter njegove narodnosti, jer je njegove saplemenike mati priroda još u kolevci nadahnula žarima tonova."81 Zanimljivo je da je u Carigradskom glasniku donesena i informacija o predavanju o srpskoj narodnoj muzici koje je početkom XX veka na muzičkom kongresu u Budimpešti održao Isidor Bajić.82 Čitaoci Carigradskog glasnika dobili su i obaveštewe o tome da je 1905. godine u Zemunu izašao prvi broj Lovorike, "lista za srpsku muziku i umetnost".83

Srpska izvođačka umetnost praćena je preko koncerata instrumentalnih i vokalnih solista, učiteljskih horova i orkestara, instrumentalnih ansambala i, naročito, pevačkih društava. Mali broj instrumentalnih solista o kojima je pisano svedoči o svežem prodoru visoko rafinovane instrumentalne veštine. Iako je bio član operskog orkestra,
Dragomir Krančević je kao prva violina uspeo da se svojim solističkim kvalitetima nametne budimpeštanskoj publici.84 Za pijanistu Cvetka Manojlovića (1869—1939), povodom njegovog prvog koncerta u Beogradu, konstatovano je da je "najveći umetnik na klaviru među Srbima".85 Zabeleženi su i prvi uspesi violonđeliste Jovana Mokranjca (1888—1956), prilikom njegovih nastupa sa Univerzitetskim sviračkim društvom "Mladost" iz Beograda.86

Vokalni solisti čije je nastupe propratio i Carigradski glasnik bili su glumac pevač Radovan — Raja Pavlović,87 mecosopran Sofija Sedmakova,88 Ðoka Petrović,89 Marko Vučković,90 Kosta Travanj,91 a izuzetan prostor dobili su Stevan Deskašev (1855—1921)92 i Žarko Savić (1861—1930).93 Logično je da je posebno odjeknuo Deskaševljev koncert u Carigradu kada je primećeno da su "nežan glas g. Deskaševa, kao i samo izvođenje komada… tako prijatni, da su se… morali dopasti; (…) Prisutni su bili očarani, a koliko bi tek bili većma, da nije g. Deskašev došao iznuren od morske bolesti i od influence od koje je prošle nedelje patio! Pa ipak je g. Steva ostavio vrlo divan upečatak na one, koji su ga čuli na ovome koncertu."94 Umetnikov koncert u Solunu ocenjen je sa zanimljivog stanovišta sposobnosti publike da prihvati određeni repertoar: "G. Deskašev je pevao na koncertu po jednu ariju iz Ðokonde i Aide, Ukor od Jenka, nekoliko srpskih i jednu tursku pesmu. Poslednje pesme su se osobito dopadale većini publike, ma da je u prvima g. Deskašev, koji je u svemu izvrsno pevao, bolje imao prilike, da pokaže svoju umetnost. No zato ga je nagradilo to što ga je na prvim komadima pratilo odobravanje obrazovanije publike, koja ume ceniti veštinu."95

Karijera Žarka Savića redovno je praćena. Kritičari nisu štedeli reči hvale kada je u pitanju ovaj srpski umetnik, a u jednom broju Carigradskog glasnika, u kome je svestrano sagledan Savićev životni i umetnički put, zabeleženo je: "Žarko je pevač koji osvaja podjednako muzikalne i nemuzikalne slušaoce. I kao što je svestran u osvajanju publike tako je svestran i wegov muzički dar. On pretapa lirične izlive u pesmi savršeno u jednu nežnu zaokrugljenu celinu, predstavqa lirične momente pesme isto tako ljupko i zanošljivo kao što nas i dramsko izvožewe njegovog neobičnog organa (glasa) iz dubine duše potresa. Njegov bas je neobično opsežan. Zvoni čak i u najdubljim glasovima
prijatno, a u visini zadržava svoj puni sjaj."96


____________________

58 Dvoržak direktor Konzervatorijuma u Pragu, Cg, br. 28, 5. jul 1901, 2.

59 Dvoržakov rođendan, br. 46, 8. novembar 1901, 2.

60 Godišnjica Bortnjanskog, Cg, br. 47, 15. novembar 1901, 3.

61 Glinkin spomenik, Cg, br. 48, 22. novembar 1901, 2.

62 Jubileji Baskina i Gorlenkove, Cg, br. 9, 22. februar 1901, 2.

63 Udruženje srpskih umetnika, Cg, br. 50, 10. decembar 1898, 2.

64 Osnovano Društvo srpskih književnika i umetnika, Cg, br. 20, 16. maj 1902, 3.

65 Novi akademici, Cg, br. 6, 10. februar 1906, 2.

66 Toplina sa kojom je pisano o Mokranjcu može se sagledati iz napisa u kome su čitaoci Carigradskog glasnika obavešteni o ovom Mokranjčevom jubileju: "Steva Mokranjac — veliki muzičar i komponista srpski, proslavio je 6. maja ov. g. u Beogradu na skroman način 25-tu godišnjicu svoga rada na polju lokalne muzike. Rad ovog velikog trudbenika na polju srpske pesme poznat je širom Srpstva. Mokranjca poznaju i naši ovamošnji krajevi, koje je proputovao ili sam skupljajući narodne melodije ili sa odličnim Beogradskim Pevačkim Društvom, priređujući koncerte u Carigradu, Solunu i Skoplju. Na Mokranjčevu večeru, što ga je u Beogradu priredilo Beogradsko Pevačko Društvo u čast slavljenika, pevane su i ove njegove kompozicije: VII i XI rukovet maćedonskih pesama i XII rukovet, bitoljske pesme.
Uredništvo Carigradskog glasnika, u ime otomanskih Srba, srdačno čestita proslavu zaslužnom jubilaru. Živeo Steva Mokranjac!" Up. sa Mokranjčeva proslava, Cg, br.20, 8. maja 1909, 3.

67 Kralj Petar odlikovao Mokranjca, Cg, br. 21, 15. maja 1909, 4 i Odlikovan Stevan Mokranjac, Cg, br. 22, 22. maja 1909, 4.

68 Odlikovan Stevan Mokranjac, Cg, br. 22, 22. maj 1909, 4. Tim povodom u sledećem broju Carigradskog glasnika priložen je i pozdrav kneza Nikole Mokranjcu: "I lovćenska vila, zaštitnica junaštva i pjesme, hita da primi učešće u vašem slavlju. Ona se ponosi vašim bogodanim darom, koji je kroz kompozicije narodnih napjeva dao izraza umjetničkoj moći srpskoga duha. Čestitajući vam dvadesetpetogodišnjicu, želim vam duga vijeka i istrajnosti u prekrasnome radu, kojim ste već do sada zadužili srpski narod trajnom zahvalnošću" (Knez Nikola umetniku, Cg, br. 23, 29. maja 1909, 4).

69 Toša Andrejević, Cg, br. 31, 22. avgust 1896, 4.

70 Srpska kultura u prošloj godini, Cg, br. 3, 15. januar 1898, 1.

71 "Bila je u program uvršćena i simfonija za orkestar, koju je komponovao Benedikt Bersa, mlađi brat srpskoga pesnika Josipa Berse. Mladi kompozitor sam je dirigovao orkestrom..." (Mladi srpski umetnik, Cg, br. 33, 12. avgust 1899, 2). Interesantno je uvideti da se porodica Bersa pominje i u broju 5 Carigradskog glasnika od 30. januara 1909. godine (str. 3). Tu se naznačava da je u Zadru umro Ivan pl. Bersa, "otac srpskog književnika Josipa Berse". Za počivšeg se dalje navodi da se bavio "i muzikom, kao i cela njegova porodica, koja je često sastavljala orkestar i priređivala diletantske predstave za dobrotvorne ciljeve". Došli smo do zaključka da je Benedikt Bersa ime kompozitora koji je postao poznat kao Blagoje Bersa (1873—1934). Njegovo ime Benedikt potiče od latinskog termina (benedictus) koji je preveden na srpski jezik (Blagoje).

72 Nagrađen Srbin muzičar, Cg, br. 25, 17. jun 1899, 2 i Cg, br. 32, 5. avgust 1899, 2.

73 Nagrađen Petar Stojanović, Cg, br. 28, 9. jul 1904, 4 i Petar Stojanović, Cg, br. 32, 6. avgust 1904, 4. U poslednjem navedenom napisu stoji: "Čak i čuveni Jan Kubelik tražio je od Stojanovića dopust, da svira njegove kompozicije. Ovaj mladi Srbin posvetio je svoju kompoziciju ruskom caru i od svih 35 austriskih kompozitora on je odneo prvu državnu nagradu."

74 Srpski Slavjanski, Cg, br. 14, 2. april 1898, 2.

75 "Slavljenik je, kao austr. vojni kapelnik, prešao u Srbiju, primio podanstvo srpsko i ustanovio prvu srpsku vojnu kapelu. Kao kapelnik, slavljenik je udesio mnoge pesme za pevanje (40-Godišnjica, Cg, br. 23, 6. jun 1908, 3).

76 Josif Ce, nekrolog, Cg, br. 46, 18. decembar 1897, 3.

77 Umro, Cg, br. 7, 12. februar 1898, 2.

78 Dr Jovan Paču, nekrolog, Cg, br. 43, 24. oktobar 1902, 1.

79 Srbin muzičar, Cg, br. 25, 17. jun 1899, 2.

80 "U programu je bilo dosta srpskih tačaka a među tačkama van programa (bisevi — primedba DSN) je većina bila srpska, većinom vrlo srećno složene iz poznatih naših pesama, pomalo i starijih. Kompozicije g. Biničkog naročito su burno pozdravljene" (Staša Binički u Novom Sadu, Cg, br. 28, 11. jul 1908, 3).

81 Srbin muzičar, Cg, br. 25, 17. jun 1899, 2. Navedeni citat objavljen je kao prevod iz Das kleine Journal od 12. juna 1899.

82 O srpskoj muzici, Cg, br. 27, 28. jun 1901, 3.

83 "List je vrlo lepo uređen, a donosi u prilogu i kompozicije srpskih kompozitora uz kratak opis, kako se pojedini komadi imaju izvađati prema mišljenju samog kompozitora" (Lovorika, Cg, br. 13, 25. mart 1905, 4). Iz iste beleške saznajemo da je vlasnik lista Lovorika bio Slavko Janković, a glavni urednik Ljubiša Valić.

84 Srbin umetnik na peštanskoj operi, Cg, br. 4, 20. januar 1900, 3. U tekstu se ističe da je umetnik bio prva violina peštanske opere i da je njegova solistička rola u operi Svirač iz Kremone propraćena frenetičnim aplauzima.

85 Srpski umetnik na klaviru, Cg, br. 12, 16. mart 1900, 2.

86 "G. J. Mokranjac (...) požnjeo je burne aplauze svojim izvođenjem dve pijese na čelu, na instrumentu koji govori srcu" (Zić, Srpska zabava u Skoplju, Cg, br. 8, 22. februar 1908, 1).

87 S obzirom na obim tekstova srodne tematike, zapažamo da je događaju u beogradskom Narodnom pozorištu i ličnosti Raje Pavlovića poklonjena iznenađujuće velika pažnja. Tekst pretenduje da u glavnim crtama skicira Pavlovićev život i da osvetli njegov značaj kao pevača. "On je prvi i jedini srpski pevač, koji u tome smislu doista zaslužuje ime pravog umetnika (.) Njegov prijatan glas, koji je pun okrugline i savršene gipkosti, svaki je rado i s uživanjem slušao. On je u stanju da savlada i najveće teškoće u pevanju, i može da peva dugo bez velikog naprezanja. Publika je imala prilike čuti Raju da peva na dnevnoj predstavi tenor, na večernjoj bariton, a sutra dan da ga vidi u povećoj ulozi kakve drame (.) Da kod Raje nije bilo te ljubavi prema srpskoj pesmi, sigurno ga bi smo gledali na pozornici kakve svetske opere, kao prvoga baritonistu i čuvenog pevača Vagnerovih opera s basnoslovnom platom (...) Docnije su mu nudili i angažman u 'Theater an der Wien' ali je Raja sve to odbio, jer nije mogao da ostavi srpsko pozorište. Najomiljenije njegove uloge bile su u srpskim komadima s pevanjem i operama kao: Đido, Suđaje, Jovančini svatovi, i mnogim drugima (.) Raja je putovao i davao koncerte po Dalmaciji i Crnoj Gori; bio je i u Nemačkoj s Beograd. Pev. Društvom, gde je pevao uz gusle..." (Več. Nov., Proslava Raje Pavlovića, Cg, br. 48, 25. novembra 1905, 2). Sama proslava najavljena je još ranije u belešci u broju 46 Carigradskog glasnika od 11. novembra iste godine (25-godišnjica, 2).

88 "Od 32 ovogodišnje učenice na Bečkom konzervatorijumu, svršile su dve sa odlikom, a među njima i Srpkinja gđica Sofija Sedmakova. Ona je odmah angažovana na operi u Frankfurtu na pet godina (...) Sofija Sedmakova rođena je u Novom Sadu" (Sofija Sedmakova srpska operska pevačica, Cg, br. 28, 5. jul 1901, 2).

89 Srbin umetnik pevač, Cg, br. 50, 10. decembar 1898, 3 i Zanatlijsko pevačko društvo u V. Kikindi (Vojvodina), Cg, br. 5, 28. januar 1899, 2.

90 Evidentiran je Vučkovićev koncert u bašti Srpskog poslanstva u Sofiji (Bugarska). Naročito je istaknuta dobra interpretacija Vagnera: "Način na koji g. Vučković peva i interpretira Vagnerovu muziku naišao je u Sofiji na jednodušno priznanje koje je od vrednosti, pošto mu je publika bila muzički obrazovana, dakle pozvana da ocenjuje" (Uspeh srpskog pevača, Cg, br. 28, 14. jul 1906, 2).

91 Koncerti K Travnja, Cg, br. 26, 27. jun 1908, 2. Travanj je bio i horovođa sarajevske Sloge. Up. Roksanda Pejović, Srpsko muzičko izvođaštvo romantičarskog doba, Univerzitet umetnosti u Veogradu, Beograd, 1991, 129—130.

92 Stevan Deskašev, Cg, br. 46, 24. oktobar 1895, 4; Stevan Deskašev, Cg, br. 49, 14. novembar 1895, 4; Deskaševljev koncert, Cg, br. 13, 4. april 1896, 52 (2); Stevan Deskašev u Solunu, Cg, br. 14, 11. april 1896, 3 i Stevan Deskašev, Cg, br. 41, 31. oktobar 1896, 173 (3).

93 Žarko Savić, Cg, br. 21, 6. jun 1896, 2; 8., Žarko Savić operski pevač, Cg, br. 23, 4. jun 1898, 4; Žarko Savić na budimpeštanskoj operi, Cg, br. 22, 27. maj 1899, 3; Srbin pevač u ugarskoj operi, Cg, br. 47, 18. novembar 1899, 2 (u izveštaju se pominje Savićeva uloga Mefista u operi Faust koju je pevao na mađarskom jeziku); Žarko Savić i Sultana Cijukova u Dubrovniku, Cg, br. 18, 30. april 1904, 4.

94 Deskaševljev koncert, n.d.

95 Stevan Deskašev u Solunu, n.d.

96 U nastavku kritičar piše: "On peva sa nenadmašnom elegancijom, kao što je to javno priznao Dr. Hartman, jedan od najboljih nemačkih muzikologa. Tome ne mogu Nemci da se načude. Kako to da jedan Srbin može da peva sa toliko vatre, toliko duha i s tolikom otmenošću! Tome čuđenju nemačkom kriva je sirotinja u srpskom narodu zbog koje toliki talenti propadaju nemilosrdno, nemajući ni sredstava ni prilike, da se izobraze" (S., Žarko Savić operski pevač, n. d.).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 08, 2011, 05:48:01 pm »

**
nastavak

Nekoliko javnih nastupa imali su i horovi srpskih učitelja,97 a beležena su i istupanja kotorskog orkestra,98 Beogradskog vojnog orkestra,99 Muzike kraljeve garde,100 kao i Univerzitetskog sviračkog društva "Mladost" iz Beograda.101 Iako su tamburaški orkestri102 na svojim programima često izvodili i sasvim popularne komade, njihova delatnost je budno praćena u Carigradskom glasniku. Osim što su čitaoci informisani o delatnosti Novosadskog tamburaškog društva103 i Srpskog tamburaškog društva "Zlatibor",104 izuzetna pažnja poklonjena je Tamburaškom društvu "Vila" pod rukovodstvom Toše Andrejevića Australijanca. Najpre je sistematski praćen prijem ovoga ansambla u okviru srpskog paviljona na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine,105 gde su uspešni izvođači nagrađeni zlatnom medaljom,106 a zatim je i pozdravljen koncert "Vile" u Carigradu.107

Upadljivo najveći prostor dobila su pevačka društva, što je i logično s obzirom na njihovu izuzetnu raširenost u srpskom narodu. Može se reći da je uložen ogroman trud da se maksimalno proprati aktivnost pevačkih društava, bilo da se samo zabeleži mesto i datum nastupanja, bilo da se da opširniji uvid u kvalitativne domete ansambla. U mnoštvu pevačkih društava108 nešto veća pažnja poklonjena je Akademskom pevačkom društvu "Obilić"109 i Srpskom pevačkom društvu "Gusle" iz Mostara.110 Beogradsko pevačko društvo je, opravdano, imalo povlašćen položaj na stranicama Carigradskog glasnika. Ukupno je izašlo dvadesetak prikaza mnogobrojnih izleta, turneja i proslava ovoga društva.111 Veliki ugled Beogradskog pevačkog društva bio je utemeljen već prve godine izlaska časopisa (1895), jer je to bila i godina trijumfalnog pohoda srpskih pevača "sa Avale na Bosfor".112 Izveštači su dali detaljan opis javnih nastupa hora u Carigradu i prenosili su mnogobrojne komentare stranih carigradskih listova o ovom boravku srpskog hora u Carigradu.113 Između ostalog, navedeno je mišljenje izneto u francuskom časopisu Stamboul: "Još od prvog komada srpsko je društvo dokazalo da može izdržati upoređenje sa pevačkim najčuvenijim društvima (…) Mislio bi čovek da sluša nemačka pevačka društva, ili francuska i to ona, koja su jako na ceni."114 Kritičar Moniteur Oriental-a posebno je obratio pažnju na kvalitete dirigenta Stevana Stojanovića Mokranjca: "Što se tiče izvođenja, tu je bez svaka pogovora veština g. Mokranjca ovom prilikom odlično pokazana. Svaki je pevač savršen umetnik, a sakupljeni pevački talenti obrazovali su jedan pevački zbor, koji dolazi do savršenstva. Veliki deo ovog sjajnog uspeha i slave pripada g. Mokranjcu, koji se zaista pokazao kao daroviti kompozitor…"115

Sa velikom gorčinom je kritičar Carigradskog glasnika komentarisao zabranu koja se odnosila na nastup beogradskih pevača u carigradskoj crkvi Svete trojice. Višeglasno horsko pojanje, takozvana tetrafonija, bilo je zabranjeno na prostoru Carigradske patrijaršije.116 Žaleći za ovim (neostvarenim) nastupom, kritičar rezignirano zaključuje: "Izlišno je ovde govoriti kako bladatno utiče na čovečije osećaje ono skladno pevanje u horovima i kako preuznosi dušu visoko u nebeske sfere; izlišno je reći kako prema tome stoji ovo ovako pevanje. Ko je makar jednom čuo pevanje hora, tome je posle nemoguće, dosadno slušati ono onako pevanje."117


____________________

097 "Ovaj (.) pevački hor proputovaće za vreme školskog raspusta Vojvodinu, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju i dati u tim srpskim pokrajinama nekoliko koncerata.
Ovaj će put biti kako za učitelje u pogledu njihovog ličnog iskustva od vrlo velike koristi, tako i sa nacionalnog gledišta" (Hor beogradskih učitelja i učiteljica, Cg, br. 51, 19. decembar 1903, 3). V. još i tekstove Učitelji i učiteljice sa Beogradskim pevačkim društvom u Mitrovici u Sremu, Cg, br. 25, 14. jun 1901, 3; Koncerat Srba učitelja u Ilidži kod Sarajeva, Cg, br. 30, 23. jul 1904, 3 i Srpski učitelji, Cg, br. 31, 30. jul 1904, 4. U poslednjem navedenom napisu o pohodu hora i tamburaškog orkestra srpskih učitelja iz Srema, Bačke i Banata stoji da su "proputovali i koncertovali u Zagrebu, Reci, Dubrovniku, Sarajevu, Kotoru i na Cetinju".

098 Srpska muzika u Kotoru, Cg, br. 34, 20. avgust 1904, 3.

099 Koncert u Dvoru, Cg, br. 18, 27. april 1900, 2.

100 "Koncert je ispao odlično tako, da Novosađani ne pamte da se tako što pre čulo" (Muzika kraljeve garde, Cg, br. 27, 4. jul 1908, 2); Kraljeva garda na zabavi srpske gimnazije u Skoplju, Cg, br. 8, 20. februar 1909, 3.

101 "Članovi 'Mladosti' su odlično izveli jednu tešku uvertiru" (Zić, Srpska zabava u Skoplju, Cg, br. 8, 22. februar 1908, 1).

102 U slučaju jedne beleške objavljene pod naslovom Srpski tamburaši (Cg, br. 31, 1. avgust 1903, 2) nije bilo moguće utvrditi o kom se ansamblu radi: "Jedno tamburaško društvo iz Srbije, došlo je ovih dana u prestonicu i već otpočelo s uspehom svirati u ovdašnjoj prvoj bašti, t. zv. Pti Šanu u Peri."

103 U tekstu se prenosi pisanje Westend Zeitung-a koji, govoreći o ansamblu koji vodi Marko Nešić, "javlja da su i profesori dražđanskog konzervatorija bili na jednom koncertu srpskih tamburaša i da je tom prilikom društvo tako izvrsno sviralo i pevalo, da im je tamošnji konzervatorijum dao počasnu diplomu!" (Srpski tamburaši u Dražđanima /Drezden — primedba DSN/, Cg, br. 15, 6. april 1900, 2).

104 Po gostovanju u Sofiji, Plovdivu i Drenopolju, društvo je došlo i u Carigrad. V. Tamburaško društvo, Cg, br. 21, 6. jun 1896, 86 (2) i Tamburaško društvo, Cg, br. 22, 13. jun 1896, 2.

105 "Vila" u Parizu, Cg, br. 22, 28. maj 1898, 2; Srpski paviljon u Parizu, Cg, br. 8, 17. februar 1900, 2; Društvo "Vila", Cg, br. 26, 22. jun 1900, 2; Srpski tamburaši u Parizu, Cg, br. 28, 6. jul 1900, 2 ("Svi pariski listovi izraziše se veoma pohvalno o toj družini, a naročito posle koncerta, koji su tamburaši držali pred saradnicima svih pariskih listova.").

106 Srpski tamburaši, Cg, br. 7, 8. februar 1901, 2.

107 "U ovdašnjem cirkusu, u Peri, počelo je svirati društvo srpskih tamburaša (.) Srpska kolonija trebalo bi da pohodi cirkus radi njihovog odličnog sviranja" (isto).

108 Podaci o tekstovima posvećenim onim društvima o kojima je najviše pisano — Srpskom pevačkom društvu "Gusle" iz Mostara, Akademskom pevačkom društvu "Obilić" iz Beograda i Beogradskom pevačkom društvu — mogu se pronaći u posebnim napomenama u nastavku teksta. Radi detaljnijeg uvida u tekstove u kojima se pominju ostala pevačka društva v. priloženu tabelu. Na ovom mestu navešćemo samo pojedine karakteristične odlomke iz nekih od tih napisa.
Razmatrajući gostovanje Beogradskog pevačkog društva "Stanković" u Mađarskoj, kritičar beleži: "... Srbi su položili divan venac na grob mađarskog pesnika Petefija koji je poreklom Srbin Petrović /.../ Svi mađarski listovi pišu o ovoj poseti srpskih pevača i ističu misao sloge, ali bi bilo želeti, da Mađari tu slogu pokažu i delom a ne samo u zdravicama prilikom raskošnih ručkova" (Srpsko pevačko društvo u Debrecinu, Cg, br. 24, 11. jun 1898, 2). Iz jedne beleške saznajemo da će Srpsko pevačko društvo "Gusle" iz Velike Kikinde prikazati jednočinu operetu Menkuci (Srbi u Kikindi, Cg, br. 17, 23. april 1898, 2).
Povodom osnivanja Pevačkog društva "Povardarska vila" u Solunu u listu se navodi da je "srpska omladina u Solunu osnovala /./ prošle godine 17. 12. pevačku družinu pod imenom 'Povardarska vila' kojoj je cilj da širi srpsku pesmu i da osnuje čitaonicu". V. belešku Pevačko društvo u Solunu, Cg, br. 6, 8. februar 1908, 2 i crticu Povardarska Vila, Cg, br. 8, 22. februar 1908, 2.
Na jednom mestu (Proslava Kraljeva dana u Beogradu, Cg, br. 27, 4. julija 1908, 2) izveštači beleže nastup Srpskog pevačkog društva iz Zemuna. Iako ne možemo da tvrdimo, vrlo je verovatno da je u pitanju Srpska crkvena pevačka zadruga, koja je prethodne godine svečano proslavila četrdesetogodišnjicu postojanja, a inače je za ovo udruženje karakteristično da je pevalo" i van Zemuna, naročito u Beogradu, na koncertima sa Beogradskim pevačkim društvom" (v. Roksanda Pejović, Srpsko muzičko izvođaštvo romantičarskog doba, n. d., 55).

109 Obilić, Cg, br. 8, 29. februar 1896, 30 (2); Koncert u Novom Kraljevom dvoru, Cg, br. 9, 7. mart 1896, 35 (3); Glavna skupština, Cg, br. 44, 31. oktobar 1903, 3; Univerzitetski pevači u Solunu, Cg, br. 3, 19. januar 1907, 2; Proslava dvadesetpetogodišnjice, Cg, br. 18, 24. april 1909, 4.

110 I ovoga puta navodićemo karakteristične odlomke iz pojedinih napisa o ovome društvu. U tekstu Turska drama na srpskoj pozornici (Cg, br. 18, 30. april 1898, 2) najavljuje se izvođenje drame Siroto dete Namika Kemala i Ethem begove sevdalinke Bir čare si jok; Godišnja skupština "Gusala" u Mostaru, Cg, br. 9, 25. februar 1899, 3; Zmajeva proslava u Mostaru, Cg, br. 21, 20. maj 1899, 3 ("Igralo se dvadeset srpskih igara i to 17 uz svirku tambura, i 3 uz pevanje igrača..."); Treće selo, Cg, br. 41, 7. oktobar 1899, 2; Četvrto selo sa zabavom, Cg, br. 45, 4. novembar 1899, 2; VIII sijelo srpskog crkv. pev. društva Gusle u Mostaru, Cg, br. 47, 18. novembar 1899, 2 (horovođa je bio Miloš Dozela, a izveden je Njegošev Lažni Car Šćepan Mali sa muzičkim tačkama); IX sijelo mostarske omladine, Cg, br. 48, 25. novembar 1899, 2; Porodično selo sa igrankom, Cg, br. 7, 10. februar 1900, 2 (program se sastojao od Pete rukoveti i obrada ruskih narodnih pesama Stevana Stojanovića Mokranjca i komada s pevanjem Đido /jedan od izvođača bio je i srpski pisac Aleksa Šantić/); Srpsko pevačko društvo "Gusle" u Mostaru, Cg, br. 11, 9. mart 1900, 2; Društvo "Gusle" u Mostaru, Cg, br. 11, 8. mart 1901, 2 (u tekstu se navodi da društvo ima 25 pevačica i 60 pevača) i Dobrotvorni koncert, Cg, br. 15, 5. april 1901, 3 (koncert je priređen "u korist mostarske sirotinje, kako bi i ona što zadovoljnije mogla provesti Hristovo Vaskresenije"). Na ovo društvo verovatno se odnosi i opaska da će na svečanostima u Trebinju učestvovati, između ostalih, i "srp. pev. društvo (.) iz Mostara". (Trebinjske svečanosti, Cg, br. 26, 27. jun 1908, 2).

111 Beogradsko pevačko društvo, Cg, br. 12, 1. april 1895, 2; Beogradsko pevačko društvo, Cg, br. 13, 8. april 1891, 4; Put u Rusiju, Cg, br. 32, 29. avgust 1896, 135 (3); Povratak iz Rusije, Cg, br. 35, 19. sept. 1896, 148 (2); Ujedinjenje sa pevačkim društvom 'Kornelije Stanković', Cg, br. 40 , 24. okt. 1896, 168 (2); Srpski pevači u Parizu i Bordou, Cg, br. 30, 23. jul 1898, 2; Izlet "Beogradskog Pevačkog Društva" u Nemačku, Cg, br. 3, 14. januar 1899, 2; Srpska pesma osvaja ceo svet, Cg, br. 8, 18. februar 1899, 2; Srpski pevači u Berlinu, Cg, br. 9, 25. februar 1899, 3; Koncert u Dvoru, Cg, br. 11, 11. mart 1899, 2; Beogradsko pevačko društvo u Subotici, Cg, br. 17, 22. april 1899, 3; Beogradski pevači u Subotici, Cg, br. 19, 13. maj 1899, 3; Učitelji i učiteljice sa Beogradskim pevačkim društvom u Mitrovici u Sremu, Cg, br. 25, 14. jun 1901, 3; Beogradsko pevačko društvo polazi (...) za Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, Cg, br. 45, 1. novembar 1901, 3; Pedesetogodišnjica Beogradskog pevačkog društva, Cg, br. 47, 28. novembar 1902, 3; Umetnički dom, Cg, br. 22, 30. maj 1903, 2; Odlikovano društvo, Cg, br. 22, 30. maj 1903, 2; Beogradsko Pevačko Društvo, Cg, br. 22, 30. maj 1903, 2; Osnivanje Saveza Srpskih Pevača, Cg, br. 46, 14. novembar 1903, 3; S. R., Jedna retka proslava, Cg, br. 52, 23. decembra 1905, 3 (ovde nailazimo na opis koncerta kojim je Dragutin K. Petrović, član Beogradskog pevačkog društva, obeležio 25 godina svoga članstva u društvu; navodimo odlomak koji predstavlja svojevrsnu odu srpskim pevačima amaterima na početku XX veka: "Ali kakva je da je služba, ipak ona vezuje čoveka za se: ali da jednoga Srbina priveže pesma i pevanje bez ikakve, a kamo li stalne nagrade — to je odista retko naći i kod naroda koji su počeli pre i duže pevati nego Srbi /./ Koncert sam odlikovao se promišljenim i odabranim programom, koji je posetiocima dao u malom okviru—u 10 tačaka — istoriju srpske vokalne muzike i naglasio razviće jubilarevo, uporedo sa razvićem srpskoga pevanja." Na koncertu su, prema istom izvoru, izvedena dela Zajca, Đurkovića, Kornelija Stankovića, Maksimovića, Jenka, Topalovića, Marinkovića i Mokranjca); Koncert, Cg, br. 22, 2. jun 1906, 2; Svetosavske svečanosti (u Solunu), Cg, br. 3, 18. januar 1908, 2 (na koncertu je nastupio i Mijat Mijatović) i Zić, Srpska zabava u Skoplju, Cg, br. 8, 22. februar 1908, 1 (u članku se navodi da je Beogradsko pevačko društvo "izvodilo /.../ pojedine tačke programa sa onom lakoćom i elegancijom, koja je njemu svojstvena, a na raspoloženost publike imala je mnogo uticaja i ona divna harmonizacija Mokranjčevih rukoveti.").

112 Dragomir Vrzak, Sa Avale na Bosfor. Putne beleške sa pohoda Beogradskog pevačkog društva u aprilu 1895. godine, izdanje i štampa Dragoljuba Mirosavljevića, Beograd, 1897.

113 U tri teksta pod naslovom Gostovanje Beogradskog pevačkog društva (Cg, br. 13, 13. april 1895, 1—3, Cg, br. 14, 20. april 1895, 1—3 i Cg, br. 16, 4. maj 1895, 4—5) dati su komentari o dotadašnjoj delatnosti društva, detaljan opis svih javnih pojavljivanja društva u Carigradu, problema koji su iskrsavali prilikom gostovanja, kao i izvodi iz carigradske štampe koja je objavila kritike o tamošnjim koncertima društva.

114 Gostovanje Beogradskog pevačkog društva, Cg, br. 16, 4. maj 1895, 5.

115 Gostovanje Beogradskog pevačkog društva, Cg, br. 14, 20. april 1895, 3.

116 "Za u nedelju ujutru bilo je zakazato da Beogradsko pevačko društvo peva pri liturđiji u ovd. crkvi Sv. Trojice, na Taksimu, u čijoj okolini ponajvećma imade naših sunarodnika. Za to je tražena dozvola od Nj. Svetosti Vaseljenskoga Patrijarha. Ovaj je odgovorio da se o tome valja sporazumeti sa starateljima crkve (.) Ti pregovori trajali su tri dana i četvrtoga odgovoreno je, da se tetrafonija (pevanje u razne glasove) strogo zabranila u opsegu carigradske arhijepiskopije. Jer je ona voljna da se staro vizantijsko pojanje održi. Osem toga V. Patrijaršija ne dopušta i zbog toga, što se boji nereda, sličnih onima, koji su se pre nekog vremena desili u Makrićoju (u blizini Carigrada) zbog takvoga pojanja, jer su tome bili protivni stari pevači. I tako, dakle, ta želja pevačkog društva razbila se o taj suvoparni razlog" (isto, 2).

117 Isto.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 08, 2011, 05:48:22 pm »

**
nastavak

Četiri godine kasnije, 1899. godine, Beogradsko pevačko društvo dobilo je laskave kritike i prilikom gostovanja u Nemačkoj, što je Carigradski glasnik (u prevodu na srpski jezik) takođe preneo. Kritičar Berliner Neueste Nachrichten-a zabeležio je: "Narodne pesme, koje su pevane, sve su za 4—6 glasni hor (u pojedinim ima i solo pevanja) i njih je složio društveni horoupravitelj Mokranjac. Posao je vrlo vešto izrađen; s mesta na mesto dolaze vrlo lepi kontrapunktni umetnički komadići i nigde nije nacijonalni kolorit preradom povređen. Glasovi su sveži, školovani, i uvek čisti i jasni. Sve nijanse od najtišega pijano do fortisima vrlo su egzaktno izvođene, tako, da je opšte dopadanje, koje su beogradski pevači poželi, skroz zasluženo bilo — i to i sa našega strogoga merila."118 Oslanjajući se na procene berlinske muzičke kritike (Berliner Lokal Anzeiger i Berliner Borsen Courier), Carigradski glasnik rezimira: "Glasovi su ženski odveć jaki, ali kao takvi od osobitog su žara u pevanju narodnih pesama. Od muških glasova dubina basova vredna je divljenja (...) Horovođu g. Mokranjca, koga nazivaju kraljevsko srpskim kompozitorom i čiju samu pozituru pred horom predstavljaju kao nešto osobito /mirni pokreti, bez upotrebe obligatnog štapića, koji je zamenjen pokretima obeju ruku/ osobito hvale (.) Beogradsko Pevačko Društvo uverilo ih je, da se u Srbiji sem politike velika pažnja poklanja i negovanju umetnosti, i da se s pevanjem ne zaostaje u mnogom iza civilizovanog zapada, a po originalnosti svojoj i pretiče ga."119

Kao što smo već napomenuli, na stranicama Carigradskog glasnika evidentirani su i određeni problemi vezani za srpski muzički život. Objavljeni su izveštaji o nekoliko konkursa za himnu,120 koji su, nažalost, ostali bez rezultata, kao i o konkursu za pozdravnu pesmu Zmaju.121 Zabeležen je i podatak da su austrijske vlasti u Kotoru zabranile pevanje crnogorske himne "Onamo, onamo".122 Izneta je najava planova Narodnog pozoršita za izvođenje opera,123 kao i mišljenje Žarka Savića o realnim mogućnostima ove institucije da priređuje i operske predstave.124 Pisano je takođe o početnim koracima Srpske muzičke škole u Beogradu.125

Prenoseći pisanje Božidara Joksimovića iz Srpskog književnog glasnika, kritičar Carigradskog glasnika vrlo je oštro kritikovao ponašanje Čeha Karla Mahanja (rođen 1867), osnivača prvog bugarskog muzičkog časopisa Kavala, koji je na stranicama pomenutog lista neke naše pesme (Višnjičica rod rodila, Karavilje, lane moj.., Zberite se, mome, na sedeljku) proglasio bugarskim, a jednu kompoziciju Josifa Marinkovića pokušao da prisvoji kao deo svoga opusa.126 To je bila prilika da se slične zamerke upute i Hrvatima (o kojima, zbog čestih političkih sukoba u to vreme, nije baš blagonaklono pisano): "Učenome svetu odavno je poznato stalno potkradanje srpskih umotvorina od bratskih strana, bugarske i hrvatske. To se osobito ističe kod Hrvata u pitanju jezika i narodnih pesama."127

Veliki značaj dobili su i tekstovi o muzičkoj nastavi u (našim) školama.128 Objavljivani su napisi koji su osvetljavali pozitivne aspekte učenja muzike, a pre svega pevanja, u osnovnim i srednjim školama. Čitaoci su dobili informaciju o postojanju carigradske Škole za crkveno pjenije u okviru društva "za gajenje vizantisko-crkvenog pjenija" Musikos Silogos.129 Za pevanje je konstatovano da "jako utiče na oblagorođavanje duše i razvijanje volje",130 kao i da ono ima fizičke koristi za organizam.131 Međutim, izneseno je mišljenje da pevanje "u prvom redu... ima vaspitna utecaja na razum"132 i da se "u najužem smislu reči može smatrati kao srestvo za razvijanje razuma".133 Posebna važnost pridavana je horskom pevanju.134 Zapaženo je da se pevanje može upotrebljavati za obnavljanje koncentracije kod zamorenih učenika.135 Istaknuta je i potreba za učenjem ne samo svetovnih nego i crkvenih pesama, jer "nije jednoj crkvi dovoljno kad samo sveštenik zna pojati; služba Božija dobija veličanstveniji izgled i više prijanja duši, kad i većina prisutnih poje one lepe pesme slavi i veličini Božijoj".136

Prilozi u Carigradskom glasniku posvećeni muzici i muzičkom životu bili su raznovrsni, informativni i često popularno pisani. Saopštavani su jednostavnim jezikom koji je retko doticao oblast uže stručne terminologije. Iako se ne može govoriti o temeljnim muzičkim kritikama i pregledima, Carigradski glasnik je bio izvorište dragocenih svedočanstava o muzici i muzičkom životu. Poslednje decenije XIX veka i početkom XX veka, u vreme kada srpska muzika više nema samo marginalni značaj u srpskoj štampi i kada se, u odnosu na prethodni, pripremni period od oko šest decenija, povećava broj amatera i profesionalaca koji pišu o muzici,137 Carigradski glasnik je imao plemenitu misiju da, daleko od matice Srbije, donosi vesti i komentare i o srpskoj muzičkoj kulturi.


__________________

118 Na kraju turneje pevači su nastupili u Lipisci (tj. Lajpcigu — primedba DSN): "O tome izveštaji glase, da su uspesi, idući u Nemačkoj crescendo, dostigli svoj vrhunac u Lipisci" (Srpski pevači u Nemačkoj, Cg, br. 11, 11. mart 1899, 3).

119 Isto.

120 Stečaj za narodnu himnu, Cg, br. 27, 2. jul 1904, 3; Nije izabrana himna, Cg, br. 34, 20. avgust 1904, 3: "Pošto po raspisanim konkursima na vreme nije došlo do podesne Himne, to će se ostaviti vremenu pa kada bude napisan tekst, podesan za Narodnu Himnu, tada će se taj tekst, skladno komponovati i oglasiti za Himnu. Sad o krunisanju, pored Marša Karađorđeva, koji se sada svira upotrebiće se mesto Himne reči G. Riste Odavića (rođen 1870), skupljene po narodnim pesmama, koje je komponovao G. Mokranjac" (Kompozicija himne, Cg, br. 10, 10. mart 1906, 1 /za reči himne prethodno je izabran tekst Alekse Šantića; Šantić je, međutim, kasnije povukao svoju pesmu — v. belešku Trgao himnu, Cg, br. 12, 24. mart 1906, 2/).

121 Kompozicija "Zmajevke", Cg, br. 22, 27. maj 1899, 3.

122 Pored ove vesti stoji samo još kratak komentar: "Teško carevini koja se od pesama boji" (Zabranjena crnogorska himna, br. 23, 29. maja 1909, 4).

123 Opera, Cg, br. 42, 20. oktobar 1900.

124 "Beogradska Štampa donela je razgovor svojega saradnika sa Žarkom Savićem (.) Po njemu, opera bi se s uspehom mogla davati u Nar. pozorištu, koje ima tu vrlinu da je veoma akustično; (.) Ima i dovoljno dobrih pevača u Nar. pozorištu i različnim pevačkim društvima" (Opera u Beogradu, Cg, br. 24, 16. jun 1908, 3).

125 Srpska muzička škola, Cg, br. 44, 28. oktobar 1899, 4 i Srpska muzička škola, Cg, br. 27, 28. jun 1901, 2.

126 H., Umetnički "kradec", Cg, br. 33, 15. avgust 1902, 3.

127 Isto.

128 Mil. A. Cemović je u nizu napisa objašnjavao metodske postupke za različite predmete i nivoe učenja. Želeći da protumači pripremu za predavanje u prvom razredu osnovne škole kada je u pitanju predmet pevanje, autor je za metodsku jedinicu izabrao pesmu Imam jagnje, a potom objasnio kako je treba obraditi kroz niz nastavnih faza: I Analiza, II Sinteza (ova faza podrazumeva i pisanje nota na tabli, kao i to da "učitelj uz violinu odpeva celu pesmu"), III Asocijacija, IV Sistem i V Primena. Mil. A. Cemović, Pripreme za predavanja I. raz. osn. škole (VIII), Cg, br. 51, 16. decembar 1905, 3—4.

129 Muzikos Silogis, Cg, br. 50, 6. decembar 1901, 2 i Škola za crkveno pjenije, Cg, br. 21, 23. maj 1902, 2.

130 T. S., Pevanje i deklamovanje u našim osnovnim školama, Cg, br. 16, 18. april 1902, 3.

131 "Pre svega krepi grudi, širi pluća, što je veoma važna okolnost za sedećivi način života naših učenika. U ovom pogledu pevanje može doći u jedan red s gimnastikom, čiju veliku važnost tek u novije doba počinju uviđati" (O važnosti pevanja u školi /po A. Vergmanu/, I deo, Cg, br. 8, 18. februar 1899, 3).

132 O važnosti pevanja u školi (po A. Vergmanu), II deo, Cg, br. 9, 25. februar 1899, 3.

133 "Za dokaz ove tvrdnje dovoljno je konstatovati fakt, da se cela muzika osniva na matematici." "Ma da priznajemo, da je prva zadaća — srednjih škola — nastava, razvitak razuma, ipak smo uvereni, da zanemarenje razvitka čuvstvovanja u omladine dovodi do one nastranosti i jednostranosti, koju opažamo u duševnom životu mnogih ljudi, i koja pored lepih i naučnih znanja, pored široka vidokruga pokazuje vrlo često najveću čuvstvenu grubost, skamenjenost srca, podivljalost duše" (isto).

134 V. tekst Pevanje u osnovnoj školi (svršetak), Cg, br. 26, 22. jun 1900, 3 (preveo Gvozden S. Grujić, učitelj): "Pevanje u horu ima najveću važnost, jer njime se sa uspehom utiče na razvitak karaktera, pobuđujući na slogu i jednomišljenost sa drugima. Hor je jedan vid bratskog udruženja; u njemu se srca otvaraju i svi, obuzeti strujom pevanja, osećaju se kao jedna duša i jedno srce."

135 "Čim se deca pri predavanju umore i počne njihova pažnja i zainteresovanje slabiti, neka se ispeva koja pesma, jer će to više koristiti nastavi, nego sve druge opomene i kazne" (Pevanje u osnovnoj školi, Cg, br. 25, 15. jun 1900, 3).

136 U., Negovanje pesme u školama, Cg, br. 19, 4. maj 1900, 1.

137 V. Roksanda Pejović, Kritike, članci i possebne publikacije u srpskoj muzičkoj prošlosti (1825—1918).






* Nije uvek bilo moguće utvrditi tačan naziv društva. Zato smo se opredelili da iz svih naslova izostavimo ime grada i da nazive gradova damo u posebnoj koloni. Na ovaj način dobija se i jasniji uvid u teritorijalnu rasprostranjenost pevačkih društava. Takođe, očigledno je da su uglavnom u pitanju srpska pevačka društva koja su delovala u zemlji ili inostranstvu, kao i da se pojavljuju i izvesna pevačka društva drugih nacionalnosti koja su delovala u Srbiji.

** Ukoliko tekst nije imao poseban naslov, mi smo naslov odredili na osnovu sadržaja napisa.



Dragana Stojanović Novičić
http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2000/0352-97380027081S.pdf

[postavljeno 14.12.2009/14.04.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: