Kafane i mehane starog Beograda
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Beograd « Kafane i mehane starog Beograda
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kafane i mehane starog Beograda  (Pročitano 17426 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Mart 08, 2011, 05:27:03 pm »

*

KAFANE SU BILE DUŠE GRADA

Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza,
Beča i ostalih evropskih metropola.




Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.

Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.

Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.

"Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo", kaže Golubović u predgovoru.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji".

Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.




O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.

Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.

Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.

"Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica", navodi Golubović, objašnjavajući da su, ma kako se zvale, kafane imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.



Fajront pre ponoći

Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.




"Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: 'Mansarda mali stan', 'Periferija', 'Mala ulica', 'Tri palme na otoku sreće', 'Zašto si pospan Džo?', 'Šta znate vi muškarci' i mnoge druge."

Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu". I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Kafana je bila "prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke... Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju. Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ", koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi "kluba" nisu dozvoljavali proširivanje kruga.

Ređajući u knjizi mnoštvo ovako zanimljivih detalja, jer "Kafana je postala srce i duša Beograda, pa kako o njoj ne pisati" – Golubović u svojoj knjizi nabraja 578 starih kafana i 60 hotela i 44 hanova i karavan saraja. Zaključujući svoj spisak sa periodom pred početak Drugog svetskog rata, on se bavi i zanimljivim imenima beogradskih kafana, kafanskom srpskom kuhinjom, opisuje kafane kojih više nema, poput "Dardanela", kafane srušene 1902. godine, koja je, i pored toga, ušla u mitologiju prestonice.

http://www.jat.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 08, 2011, 05:27:32 pm »

*
Kafane i mehane starog Beograda


KAD JE MIKA ALAS SVIRAO BOEMIMA


Samo u periodu od 1860. do Drugog svetskog rata Beograd je imao više od hiljadu kafana i mehana. One su bile stecište boema, centar javnog života, ali i mesta u kojima su se donosile krupne političke odluke.

Beograd je, ne tako davno bio čuven po svojim kafanama, koje su bile jedan od simbola našeg glavnog grada. Nažalost, poslednjih godina te kafane polako ali sigurno nestaju, a na njihovim mestima otvaraju se banke, restorani brze hrane, ekskluzivni kafići i druga obeležja tranzicije. Doduše i savremena mladež, poput svojih predaka voli da posećuje "ugostiteljske objekte", pa su beogradski kafići, baš kao i nekadašnje kafane puni tokom većeg dela dana. Ali, u njima danas važe neka druga, manje romantična pravila ponašanja, koje su u skladu sa savremenim načinom života. Onih starih, dobro poznatih kafana ostalo je svega nekoliko. One svedoče o "dobrim, starim vremenima" i jednom drugačijem Beogradu, koga više nema. A ta beogradska boemija svoje početke imala je još sredinom 19 veka.

Da su kafane i mehane od davnina obeležje srpske prestonice svedoči činjenica da je, još knez Miloš Obrenović 1859. godine posebnim dekretom regulisao njihov način rada, izgled, kao i pravila ponašanja u njima. Tada su i jasno razgraničeni pojmovi "kafana" i "mehana".

— Mehane su bila mesta na kojima je moglo da se dobije prenoćište i hrana, dok se u kafanama služilo samo piće. Propisom, koji je 1859. doneo knez Miloš predviđeno je da kafane i mehane moraju biti izgrađene od tvrdog materijala i imati ulaz sa čela, a ne iz dvorišta. Po tom propisu bilo je predviđeno i da pojedini lokali, unutar gradskih zidina mogu da uposle devojke, ali maksimum dve, objašnjava Videje Golubović, autor knjige "Mehane i kafane starog Beograda".

Ovaj propis bio je, za javni život Beograda od ogromnog značaja. Jer, gotovo da nije bilo sokaka u ondašnjoj varoši u kome se nije nalazila barem jedna kafana ili mehana. Tako je, recimo, krajem 19 veka bilo zabeleženo da se, u današoj Makedonskoj ulici nalazila 41 kuća i 21 kafana. Slično je bilo i u ostalim delovima grada, pa je Golubović uspeo da popiše čak 960 kafana i mehana koje su, u Beogradu postojale u periodu od 1860. do Drugog svetskog rata (kada se tome dodaju i lokali o kojima ne postoje pisani tragovi može se zaključiti da ih je bilo i više od hiljadu).

Svaka kafana starog Beograda imala je svoj "imidž". Znalo se kakvi gosti u nju dolaze, kakvo se piće služi, o čemu se raspravlja. Tako je, recimo kafana "Dardaneli", koja je srušena 1901 godine, a nalazila se na mestu današnjeg Narodnog muzeja važila za prvo stecište boema, pa su, kada je doneta odluka o njenom rušenju zbog toga nastali i pravi protesti. Kasnije se, po boemiji pročula "Pozorišna kasina", smeštena u blizini Narodnog pozorišta, da bi se tek krajem 19. veka boemi preselili u Skadarliju. Naravno, kafane i mehane bile su poznate i po drugim, značajnim događajima.

— U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg" zasijala je prva sijalica u Beogradu. Zanimljivo je da se na tom mestu, u Masarikovoj ulici danas nalazi zgrada Elektrodistribucije. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je, takođe u kafani i to u "Tri lista duvana", dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u "Kolarcu", kafani koja se nalazila na današnjem Trgu Republike. U kafani je prikazan i prvi film, a zanimljivo je da se posle Prvog svetskog rata u "Kasini" jedno vrme zasedala i Narodna skupština, objašnjava Golubović.

Budući da je politika i tada bila omiljena tema, a suparništvo među strankama veliko kafane i mehane delile su se i prema partijskoj pripadnosti gostiju. Tačno se znalo koje kafane važe za "radikalske", a koje za "naprednjačke", gde se okupljaju liberali, a gde socijalisti. Vlast i pojedine stranke umele su da u kafane, u kojima se okuplja "suparnički tabor" pošalju i svoje špijune koji su, imitirajući obične goste prisluškivali šta im protivnici spremaju ili kakvo je raspoloženje naroda prema vlasti.

Svoje kafane imali su i poznati inudstrijalci. Tako je, u Skadarskoj, u blizini čuvene pivnice postojala kafana "Bajloni" (kada je ona građena na tom su mestu pronađeni ostatci praistorijskog čoveka), dok je kafana "Smutekovac" pripadala Vajfertu. Ona je tako nazvana po Smuteku, Čehu koji je jedno vreme bio njen vlasnik, a zanimljivo je da je, prilikom posete Beogradu tu boravio i Nikola Tesla.

Ali, kafane su najviše bile čuvene po beogradskim boemima. Njihovi nezaobilazni gosti bili su Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Laza Lazarević, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Tin Ujević... Gde su boemi tu je i orkestar, a u jednom od njih svirao je i Mihailo Petrović, poznatiji kao Mika Alas, čuveni matematičar i naučnik i još čuveniji boem. Svi oni ostavili su neizbrisiv trag u srpskoj umetnosti i nauci, ali i javnom životu glavnog grada, pa nije ni čudo što se za njih vezuju i neobične priče.

— Đura Jakšić voleo je da pije, pa je tako ostao dužan vlasniku kafane "Kod kočijaša". Da bi mu vratio dug naslikao je sedam radnika, inače po nacionalnosti Nemaca koji su, preko puta kafane gradili tadašnju Gradsku bolnicu. Ova slika odmah je nazvana "Sedam Švaba", pa je novo ime, po njoj ubrzo dobila i ta kafana, koja se nalazila u današnjoj ulici Džordža Vašingtona. Imena i to često neobična bila su još jedno obeležje beogradskih kafana. Neka od njih su "Dve lude", "Dve bule", "Zemljotres", "Klanica", "Dobro jutro", "Kafana kod poslednje nade". Bilo je i kafana koje su nosile svetska imena, pa su se zvale "Njujork", "Amerika", "Lion", "Nemački car", napominje Vidoje Golubović, inače dobar poznavalac prošlosti Beograda. Tako se u njegovoj knjizi "Kafane i mehane starog Beograda" nalazi više od osam hiljada informacija o ovoj temi, koje je on voljan i da podeli i sa gostima naše prestonice.

Tako je živeo i takav ambijent je vladao u jednom drugačijem Beogradu. Nazalost danas nije skoro nista sacuvano od tadasnjeg ambijenta.


18.02.2008.
http://www.blogoye.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 08, 2011, 05:27:52 pm »

*

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA


Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom "kao brod" koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili "namerne" prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i "sentimentalno utočište", a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske "CD grupe" objavio knjigu "Stare kafane Beograda" kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

— Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se "otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda".

Knjiga "Stare kafane Beograda" dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u "belom gradu" – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane "Crni orao" koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.

Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala "Čamdžijska kafana". Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i "divlje" mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama "Paje Kantardžije", "Ećim Tome", "Zisinom", a zatim i "Gušančevom kafanom" blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u "Barajevu" sede demokrate, članovi "Slovenske ljudske stranke" mogli su se naći u "Ljubljani", a "Maderu" su "rezervisali" ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri "Mali stan", "Mansarda", "Tri palme na otoku sreće", "Šta znate vi muškarci?", "Zašto si pospan Džo?"... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ" koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje "članske karte", ovo društvance nije želelo da proširuje krug "istomišljenika" i u njega se zato teško ulazilo.

— Poseban "šmek" beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. "muzičke bande". Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio "Moravac", svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo "pekli" zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža, violinistu "Paju Ciganina", zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića... — nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale "rame uz rame" uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka "zavrtele" su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane "Kod dva jelena" 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo "Zulfe mori Zulfe" ili "Lepa Fata". Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao "slobodne termine" za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale "Artiljerija Rustikana", "Osetljivo srce gospođe Cvrce", Mitkov karasevdah", "Luče i u papuče" i niz drugih muzičkih "bisera".

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju "tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima".

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih "bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda". U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim "krompir balovima" održavanim u kafanama. To su bili balovi za "običnu raju" bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od "deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura". Da se sa "četvoro očiju" pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije "da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave "špionluke". Sledeće godine  usledila je i "Publikacija" o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili "žilavi" i lako su "hvatali krivinu". Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić — da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera — nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama "koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine".

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska)  koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko "zna svaku kafanu u gradu" i ume da "ubode dobar provod", majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama -restoranima "Kolarac", "Srpska kruna", "Dva jelena", "Imperijal"... Ko je sa merakom "mastio brke" srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane "Leskovčanin", "Ratnički dom" (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), "Šiško", "Trandafilović", "Mladi Mavarin", u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani "Dva ribara" u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u "Parobrodsku restoraciju" na savamalskom pristaništu gde su zalogaji "zalivani" srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.    

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali "Zora", "Esnaflija", "Kod Arapina", "Dva pobratima", "Fišeklija", "Sedam švaba", "Bandist"... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i "Kuća veselja", "Biciklista", "Ladovina", "Sablja dimiskija", "Nova skupština", "Poslednji groš", "Velika Srbija". Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput "Pseto koje laje", "Kod lepog izgleda", "Daj dam", "Kod Srpske nade", "Burdelj", "Radnička kooperativa", "Ladno kupatilo", "Kod Crnog psa", "Zlatna slavina", "Kod jeftinoće" i mnoge druge.

Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.
     

Autor: Ana Vodinelić
http://www.belgradestories.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 08, 2011, 05:28:13 pm »

*

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA


CIGANSKO SOKAČE

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili "Cigansko sokače". Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju "boemsku republiku".


ZA SVAKOG PONEŠTO

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i "bećarske odaje" za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude "plitkog džepa" koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu "čorbu čok, mesa jok!", ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: "Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!" ili "Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!"


Autor: Ana Vodinelić

Deo teksta preuzet sa: http://www.belgradestories.com




DRUŽENJA KNJIŽEVNIKA

Omiljeni čiča Milovan Glišić
Dragomir Brzak — nezaboravni zabavljač
Stevan Sremac — majstor humora
Janko Veselinović — pisac, pevač i guslar
Komediograf Nušić u Zetskoj ulici
A. G. Matoš u voljenoj Skadarliji
Satiričar Radoje Domanović
Bora Stanković — kontrolor u "Maloj pivari"
Milorad Petrović — Seljančica "u remu"
"Ukleti pesnik" Vladislav Petković Dis
Tin Ujević — "kralj boema"
Raka Drainac — princ beogradskih boema
Neshvaćeni pesnik — boem Rasinski

Deo teksta iz knjige:
Romantično boemska Skadarlija
Kosta Dimitrijević



Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: